Zahvaljujem se svim prethodnim govornicima na pažljivo pročitanim predlozima i na velikom trudu koji su uložili.
Evo samo nekoliko odgovora na konkretna pitanja.
Što se tiče preduzeća koja ste pomenuli, to ćemo odmah proveriti, to je apsolutno nedopustivo. Bez obzira da li je u pitanju javni sektor ili privatni sektor, nama je to potpuno isto, ne može da se radi ne prijavljeno. Odmah, i vrlo brzo ćete dobiti konkretne rezultate.
Inspekcija rada je u proteklih osam meseci izvršila 39.609 raznih inspekcijskih nalaza. To je u odnosu na 2013. godinu povećanje za 29%, a u odnosu na 2014. godinu povećanje za 16,5%. I te kako vodimo računa upravo o toj ulozi, i da to daje rezultate, takav pristup i takav rad.
Naime, u prvih devet meseci 2015. godine, na radu na crno je zatečeno 10.401. lice. Od toga 6.183. lica su odmah prijavljena na osnovu rešenja inspekcije rada. Dakle, to je naš način, osim, naravno, borbe za bolji privredni ambijent, naravno, bolja zakonska rešenja, niža poreska stopa, sve ono što je jednoj državi na raspolaganju, ali evo govorim konkretno iz domena Ministarstva rada, za šta smo mi zaduženi. Dakle, možete da merite koliko ljudi je zaposleni, koliko ljudi je zatečeno da radi na crno i koliko je bilo inspekcijskih nadzora. Dakle, to je naš način i nema diskriminacije. Mi ulazimo u javna preduzeća i privatna preduzeća, pogotovo što je nama bezbednost i zaštita na radu beskrajno važna. Mi smo u prvih osam meseci izvršili 13.291 inspekcijski nalaz iz oblasti bezbednosti i zaštite na radu. To je suštinski važno.
Kao što sam već rekao, to je nešto nad čime svi treba da se zamislimo, 40% svih smrtnih povreda na radu nastupa iz rada na crno. Neobučen radnik, neopremljen radnik, to je nesreća koja samo čeka da se desi. Mi se naravno borimo protiv toga i inspekcijskim nalazom i preventivom na svaki način, ali to je nešto u čemu mora da nam pomogne čitavo društvo i tu je uloga i sindikata i poslodavačkih organizacija.
Naravno, suštinski ste potpuno u pravu. Dok se situacija na tržištu rada ne izmeni tako da je manja ponuda radne snage, nego što je potreba, nažalost sada zaista nije slučaj, vi ćete uvek imati taj nivo straha.
Ovaj zakon i ova rasprava, sve ovo je način da kažemo našim građanima - obratite nam se, kada imate problem, obratite nam se i zbog toga nećete stradati. Imajte poverenja u svoju državu. Hvala.

Ja se zahvaljujem uvaženoj poslanici na trudu da sva ova zakonska rešenja zaista ozbiljno pročita i ozbiljno studiozno proradi i da konkretne primedbe i konkretne savete. Naravno, u pravu ste, ništa nema bez preventive. Nijedan od ovih zakona nije napravljen sa idejom da se neko kazni, nego je napravljen da pomogne i poslodavcu i zaposlenom.
Kada imate jasna pravila, kada znate šta vas čeka, šta su vaša prava i obaveze, ja verujem da to pomaže i jednoj i drugoj strani, ako možemo uopšte govoriti o stranama, ali ajde da tako kažemo. Zna se šta je obaveza poslodavca, zna se šta je obaveza radnika i zna se šta je pravo radnika. Posebno se to vidi, naravno, kroz Zakon o bezbednosti i zaštiti na radu svakako, ali vidim da ste dosta pažljivo posvetili s pravom i Zakonu o upućivanju radnika na privremeni rad u inostranstvo.
Ne možemo mi naterati nikoga, čak ni sada, ni ovim zakonom, da se poslodavac i radnik ne dogovore da radi na crno. On jednostavno pređe našu granicu i niko ne može da ga pita kuda ide i zašto on tamo ide. On može da ode u bilo koju zemlju na svetu ako mu viza nije potrebna. On jednostavno može da ode, to je njegovo pravo. Ne mora da nam prijavi to. Ako je poslodavac nesavestan i ako radnik prihvati to, ali tada mora da bude svestan i zato je dobro da sve ovo pričamo o ovome, da koristimo instrumente javnosti, da radnik zna šta gubi, da gubi zaštitu, da gubi penzijsko osiguranje, da ne zna kuda ide suštinski. Zato smo mi ovde vrlo precizno predvideli kakav ugovor on mora da ima, da se aneks ugovora o radu potpisuje pre nego što će napustiti zemlju, ne u avionu, nego pre. Mi nećemo pristati drugačiji aneks i poslodavac će biti kažnjen zbog toga.
Zašto smo uveli ovu odredbu jedan dan? Prvo, ranije je ta odredba bila nešto 30 dana i to je zaista bilo predugo, pogotovo što je tržište dinamično, posebno kod velikih preduzeća. Ovo je na sugestiju velikih preduzeća, poput „Energoprojekta“, koji već imaju sigurne poslove, koji već rade dugi niz godina. Njemu je u nekom trenutku jednostavno u toku tog dana potrebno da pošalje nekog inženjera ili nekog stručnjaka za koga to nije znao pre tri dana. Ali, on ima mogućnost, mi mu dajemo taj prostor, uz sve ove važeće, naravno, obaveze koje su za njega, i da iz centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja sve uradi kako treba da uradi, ali mu dajemo mogućnost da iz tog korpusa ljudi koje on već ima, koje je, naravno, potpisao saglasnost i sve ono što već ide uz to, da hitno reaguje zbog nečeg što mu se dešava i zbog neke hitne i neodložne potrebe.
Mi smo se i trudili ovim zakonom da to bude maksimalno jednostavno, da bi poslodavac imao interes da nas ne izbegava, nego da nam prijavi sve što će raditi. Bolje i za njega, a svakako bolje i za radnika.
Što se tiče bezbednosti zaštite na radu samog radnika na radu u inostranstvu, dakle, mi smo pošli od pretpostavke da su naši standardi prilično visoki, kao što oni i jesu. Ali, i da nisu, oni su one koje poznajemo. Mi znamo kakvi su i mi znamo na šta se oni konkretno odnose. Zato imate ovu osobu koja je kontakt osoba i ona je zadužena i za to. Njega možemo i mi kao državni organ i radnik da pita za bilo koje svoje pravo i da pita – zašto ja u ovoj zemlji, gde god da se nalazim, nemam šlem, jer znam da po našem Zakonu o bezbednosti zaštite na radu ja moram da imam šlem na gradilištu? Naravno, tu je ovaj čovek koji to treba da mu objasni. Da se nešto desi, daleko bilo, postupalo bi se onda po zakonu koji je povoljniji za radnika. Ako je bilo predviđeno da ima šlem, zašto nije imao šlem? Poslodavac će snositi odgovornost upravo za to. Dakle, pošli smo od te pretpostavke.
Naravno, ukoliko je viši standard, naravno da je bolje primenjivati viši standard, ali poslodavac je dužan da poznaje zakonske propise. Kao što znate, mi smo i predvideli u samom zakonu da je poslodavac dužan, kao što ste i primetili, da učini poznatim radniku kakvi su propisi, kakva su prava, a između ostalog i kakva je društveno politička situacija. Dakle, da znate u kakvu zemlju idete. Nije isto da li radite na naftnoj platformi tamo gde postoji mogućnost da vam Islamska država upadne na naftnu platformu, ili radite u Norveškoj. Isti posao, reklo bi se, ali nije isto, jer radnika svakako treba upozoriti na to.
Dakle, to su obaveze poslodavca i radnik je dužan da svojim potpisom potvrdi da je prošao odgovarajuću obuku, da je upoznat sa svime, između ostalog i da je upoznat sa društveno političkim okolnostima, ali i sa svojom zaradom, da je upoznat i sa smeštajem koji će imati. On je sve to dužan da pročita, dužan je da to potpiše i dužan je da nama kao državnom organu učini poznatim da on to sve zna. Onda, kada imate te sve osigurače, ako dođe negde gde je trebalo da bude u dvokrevetnoj sobi, a nalazi se u desetokrevetnoj sobi, on već zna da nešto nije u redu i ima kome da se obrati.

Ja sam upravo shvatio uvaženog poslanika da ovaj zakon zaista teško može da se čita, odnosno da se tumači iz pozicije stranke na vlasti ili stranke u opoziciji ili bilo koje stranke.
Ovo jednostavno nisu zakoni koji se odnose i koji mogu da se tumače politički ili ideološki.
Ovo su vrlo stručni zakoni koji se bave životom ljudi koji se bave strukom, preventivom, koji se bave, kako da pomognemo svakom radniku, poslodavcu, a tu priznaćete, hvala na tome što ste to rekli, zaista nema veze ko je iz koje partije i kakva su njegova politička opredeljenja.
Naravno da je alkohol problem. Svaka psihoaktivna supstanca je u procesu rada i ona jeste problem.
Bojim se da danas nemamo egzaktne podatke čime bih to mogao da potvrdim, ali ja vam govorim o nekakvom osećaju da danas postoje i brojne druge psihoaktivne supstance koje su zastrašujuće u upotrebi kod našeg stanovništva i ne samo kod našeg, i to nije nikakav specijalitet javnog sektora i nije tačno da se to dešava samo u državnim organima ili javnim preduzećima, to se dešava svuda, a nesreće koje iz toga proizilaze pogađaju sve koji rade.
Uostalom, poslodavac, jedan od razloga po Zakonu o radu, za raskid ugovora o radu jeste alkoholisano stanje, odnosno upotreba bilo kakvih psihoaktivnih supstanci.
Postoji samo jedan izuzetak, verovali ili ne, a to je u Zakonu o pomorstvu, naime, pomorci imaju pravo na jednu čašu vina dnevno. To je omogućeno, ali većina nas nismo mornari, tako da se ne odnosi na nas.
Iz Zakona o zaštiti bezbednosti na radu, mora da proizađe čitav niz raznih pravilnika koji će ovaj zakon učiniti operativnim, koji će učiniti da može da se sprovodi. Evo da vam kažem da mi već sada imamo 35 pravilnika koji se nalaze u Briselu i mi još uvek čekamo komentare na tih 35 pravilnika. Ministarstvo je odradilo svoj posao, a tu su još dva vrlo važna pravilnika, jedan je o azbestu, a jedan je o elektromagnetnom polju.
To su veoma važni pravilnici i očekujemo da ćemo vrlo brzo dobiti komentare i da će vrlo brzo moći da se nađu u potrebi, a što se nas tiče, mi ćemo pre zakonskog roka u periodu ne dužem od mesec dana doneti još deset pravilnika koji proizilaze iz ovog zakona i to je naš način da ovaj zakon učinimo operativnim i da ga učinimo primenljivim.
Vi ste ovde naravno sa punim pravom pomenuli brojne stvari kao što su, ne znam, higijena i da li trafo-stanica može sazida ovde ili onde, to su sve stvari koje se regulišu nekim drugim Zakonima od javnog zdravlja, pa Zakonom o građevini itd, ali svejedno, sve to jeste suštinski važno i sve to govori da društvo mora u celini da bude na ovoj strani sveta da bi pomogao svakom od naših.
Nadam se da ćete podržati zakon. Hvala.

Zahvaljujem se uvaženom poslaniku na trudu i što je pažljivo pročitao zakon, a sada ću pokušati da razjasnim neke nedoumice. Hajde da krenemo od poslednjeg, dakle, Zakon o upućivanju zaposlenih na rad u inostranstvo.
Ovaj zakon, kao ni bilo koji drugi zakon, neće od Srbije napraviti globalnu super silu koja će moći da kontroliše stanje u bilo kojoj zemlji na planeti zemlji, gde god se nalazi državljanin Republike Srbije na radu. Žao mi je zbog toga. Voleo bih da je Srbija globalna super sila koja može da se meša u bilo čiji pravni poredak, ali to ovaj zakon ne može da obezbedi. Isto tako, ne postoji zakon na kugli zemaljskoj koji čak ni globalnim super silama može da obezbedi da dođu u Srbiju i kontrolišu ovo što tražite da mi kontrolišemo. To jednostavno nije moguće.
Dakle, neće radnika, koji pređe da radi u inostranstvo, za ruku do njegovog radnog mesta dopratiti inspektor rada i zatim sve vreme njegovog boravka tamo provesti zajedno sa njim kontrolišući da li je dobio šlem na gradilištu. To nije moguće.
Šta radi ovaj zakon? Ovaj zakon daje obavezu poslodavcu da zaposlenog obavesti o svemu što je potrebno. Ne dozvoljavamo, kao do sada, da ga šalje bez ugovora, bez aneksa, ne dozvoljava da mu ugovor ponudi u avionu, ne dozvoljava mu da menja ugovor na licu mesta, ne dozvoljava mu da uradi bilo šta što nije unapred predviđeno. Olakšali smo poslodavcu papirologiju koja je do sada bila prilično obimna. Do sada je trebala poreska, PIO, ugovor je morao da bude na dva jezika, da se plaćaju sudski tumači. Puno stvari koje suštinski nisu pomagale radniku, a poslodavca su ubeđivali, kada već nema kaznenih odredbi, da se jednostavno nikome ne javi i da samo ode sa radnicima, jer ionako ga niko neće proveravati, ništa neće raditi.
Ovim ustanovljavamo mogućnost naše inspekcije rada da ovde na teritoriji Srbije, tu gde je prijavljen poslodavac, kontrolišemo ponašanje poslodavca, a najviše što možemo da pomognemo radniku jeste da on unapred zna gde ide, koliko će biti plaćen, gde će biti smešten, ko mu je osoba za kontakt ukoliko nešto od toga nije tačno. U zakonu smo predvideli ime i prezime čoveka koji je u ime preduzeća osoba za kontakt, kome se radnik žali, koji kaže – ova soba nije ono što smo se dogovorili. Ne može to bez uloge zaposlenog.
Ne može inspektor rada da bude u Africi 24 meseca, koliko radnik može tamo da radi i da sve to vreme on preuzima na sebe tu obavezu. To nije moguće i ne postoji ni jedan zakon na svetu koji to omogućava, ne postoji inspektor rada na planeti zemlji koji može da dođe u Srbiju i da kaže – ova soba nije uslovna za boravak radnika. Ne može, može samo srpski inspektor rada. Ne možete očekivati da će nam dopustiti da odemo u Nemačku ili Rusiju i da naš inspektor rada tamo proverava. Postoje bilateralni sporazumi između inspekcija, na nivou inspekcija, postoji međunarodna federacija inspekcija rada, ali mogu i dve vlade da potpišu odgovarajući bilateralni sporazum o međusobnoj zaštiti radnika, pa se to drugačije rešava.
Inače, ovo što ste pitali kako ćemo to suditi, na osnovu kog dokaza, to već sudimo. Naši sudovi priznaju rešenje inspekcije rada drugih zemalja u prekršajnom postupku. Možete to da zatražite, možete to da donesete. To je javna isprava i apsolutno biste bili zaštićeni u tom pravcu.
Ono što je vaša glavna primedba, kako i možemo da primenimo ovaj zakon na nekog ko radi u inostranstvu, ne možemo. Možemo da ga primenimo na poslodavca koji ga je poslao u inostranstvo i da se njemu više isplati da poštuje ugovor koji je potpisao sa radnikom i koji je učinio poznatim državi Srbiji. Tako možemo, ali da mi možemo svakog pojedinačnog radnika … Sada vam ponavljam, vi niste obavezni da prijavite svojoj državi da radite bilo gde, uzmite pasoš, idite bilo gde na svetu, radite šta hoćete i ja tu ništa ne mogu da uradim, pa hajde onda da ukinemo zakon kao takav, jer vi nećete da prijavite.
Što se tiče diplomatsko-konzularnih predstavništava, izvinite, ali to nije naš zakon. Kako funkcionišu DKP regulisano je posebnim zakonom koji se odnosi na njih. Ovaj zakon ne reguliše njihovo postupanje. Oni su dužni da se brinu o našim državljanima bez obzira gde se oni nalazili, a to je opet po njihovom zakonu. Ovde se vezuje više organa i naša inspekcija rada i poreska služba. Vezuju se naravno i diplomatsko-konzularna predstavništva. Do sada niko nije morao da zna, ali od sada ovim zakonom na sajtu Ministarstva rada vi ćete imati jasno i pregledno kako se zove preduzeće, koliko radnika je potpisalo ugovor sa tim preduzećem i gde se nalaze sada ti radnici. To je na raspolaganju čitavoj javnosti, na raspolaganju je DKP, na raspolaganju svakom. To do sada niste imali. To nam treba i to je svakako veoma važno.
Što se tiče Zakona o bezbednosti i zaštiti na radu, da, evropska direktiva je ta koju svakako moramo da sledimo, ali i evropske direktive imaju svoje stepene u primenjivanju. Ne moramo sve da primenimo odmah i ne moramo sve da primenimo sada. Nismo kao neke druge zemlje koje su usvajale direktive i evropske zakona ne prevodeći ih. Dakle, dolazili su u parlamente na engleskom jeziku i poslanici su glasali za njih jer nisu imali vremena da ih prevedu i da imaju kvalitetnu raspravu. Mi ćemo o svakoj direktivi, pa bila ona i evropska, raspravljati i primenjivati u skladu sa odgovarajućim pravilima i sa onim što je u ovom trenutku potrebno našoj zemlji, što je potrebno našoj privredi.
Primedbu koju ste dali po pitanju definicije koja vam nije najjasnija, a kada je u pitanju poslodavac u poljoprivrednom domaćinstvu. Žao mi je, ali to je definicija iz Zakona o privrednim društvima. Dakle, ne mogu ja da je napišem i to je tako. Dok se ne promeni Zakon o privrednim društvima, koji je regulisao poslodavca, u konkretnom slučaju mogu samo da prepišem. Nije na ovom zakonu da određuje druge definicije i da on naziva kako se zove poslodavac u nekom drugom zakonu. To moramo da prihvatimo. Tako je kako je, da li je konfuzno ili nije, dok se ne promeni ovaj zakon nećemo moći ništa da menjamo.
Zašto smo rekli članovi domaćinstva? Članovi domaćinstva u poljoprivrednom gazdinstvu nemaju ugovor o radu. Vama ako radi sin u poljoprivrednom gazdinstvu, niste dužni da zaključite ugovor o radu sa njim, kao ni vaša supruga, kao ni snaja, zet ili koga već imate. Oni nisu dužni da imaju ugovor o radu, a pošto nisu dužni da imaju ugovor o radu, onda se na njih ne odnose ove mere zaštite. To je jednostavno tako, ali sa druge strane, po prvi put je uvedeno da i nosilac poljoprivrednog gazdinstva, koji angažuje radnike, sezonske radnike, je dužan da obezbedi odgovarajuće mere zaštite na radu. Naravno, ako je moguće, ne možete sada očekivati da neko ko uzima pet sezonskih radnika ima isti nivo zaštite kao i onaj koji ima preduzeće od 25 zaposlenih. To jednostavno tako.
Što se tiče broja, koji ste izneli, od 20 zaposlenih, to je posledica dogovora sa socijalnim partnerima, to je posledica dogovora sa svim relevantnim subjektima, od stranih investitora, pa nadalje, dakle sva udruženja, privredne komore. Svi sa kojima smo razgovarali smatrali su ovo manjim preduzećima. Inače, samo da znate, malih preduzeća u Srbiji ima 220.000. Zamislite sada da smo svim 220.000 nametnuli da moraju da zaposle po jednog novog čoveka koji je obučen za bezbednost i zaštitu na radu, pa verujem da bi nas ovaj parlament prvi pitao - da li je dosta više tih nameta, da li morate da nas terate da zapošljavamo ljude koji objektivno nemaju posla? Već postoji obaveza u zakonu da svaki poslodavac mora da obuči do 2% od zaposlenih za bezbednost i zaštitu na radu. Dakle, ne treba sad još da mu na ovim malim preduzećima zaposlimo još jednog, nešto što on objektivno ne može da prihvati, ne može da podnese. To ne bi išlo. Naravno, osim, to je veoma važno i to piše u zakonu, u preduzećima gde se radnik bavi posebno rizičnim delatnostima, gde ima posebno određenog radnika za to.
Možda sam ostao dužan objašnjenje prethodnom kolegi da se obavezni sistematski pregledi rade tamo gde ljudi rade i posebno rizičnim profesijama.
Komentarisali ste priznanje. Dobro, što da ne, ali samo da znate već četiri godine dodeljujemo to priznanje i već četiri godine privrednici sa velikim zadovoljstvom dođu kada ih se neko seti. Mislim da u tome ne može biti nikakve štete.
Da se vratim na ovaj deo za mala preduzeća. Zašto u pojedinim oblastima, naveli smo koje su to oblasti, rukovanja hranom, IT tehnologija, to su preduzeća gde je vrlo mali broj povreda na radu. To su hosteli, to su male prodavnice gde se radi sa hranom, to je neka pekara. To su preduzeća gde imamo dokazano mali broj povreda na radu i sada bi zaista bilo pogrešno nametnuti još nešto. Naravno, kada je isti broj radnika, ali različita delatnost, različito se odnosimo prema istom pitanju. Ovo nije linearno, nego se vodilo računa čime se to preduzeće bavi. Postoje preduzeća, priznaćete, gde to zaista nije potrebno, pa što onda da stvaramo tu obavezu. Hvala.

Ja se zahvaljujem poslanici na zaista studioznom radu. Vi ste se iskreno borili…

Dobro. Hoćete da objedinimo? Važi.

Zahvaljujem, uvaženim poslanicama na trudu i na studioznosti kojom su prišle ovim zakonima i možda najvažnije od svega što ste konstatovali jednu zaista činjenicu, mi gradimo sistem. Ovo je sistem koji proizilazi iz Zakona o radu kao krovnog zakona, a sada iz njega sve ovo proizilazi. Svi ovi zakoni koje usklađujemo, koje inoviramo, koje činimo upotrebljivim, koje činimo da budu efikasni, sve to proizilazi iz onoga Zakona o radu, kao krovnog zakona, koji je postavio potpuno novi sistem, koji je postavio potpuno nove okvire radnog zakonodavstva i ovo sada proizilazi iz njega.
Kada već pričamo o Zakonu radu, stvarno želim da čestitam poslanicima većine, da ih podsetim, koliko je otpora bilo kada se usvajao Zakon o radu, ali da vas podsetim sa koliko hrabrosti ste tada glasali za njega i sada vidite pozitivne efekte tog zakona. Da vam dam samo jedan mali primer. Tada niko nije konstatovao i svi su govorili da od toga neće biti ništa. Oni čuveni platni listići, ako se sećate, samo da znate, ovo su poslednje evidencije do sada 5.790 radnika je ušlo u proces dobijanja svojih zarada. Na sudu je već rešeno 4.495 sudskih sporova, dakle, bez ikakvih troškova, bez advokata, samo sa pokazateljima listića, tako je naplaćeno 158.903.000 a to je zato što ste vi za to glasali. Zato što ste vi imali tada hrabrosti da usvojite jedan Zakon o radu koji je, bez obzira na tadašnje kritike, obično došle iz nepoznavanja materije, pokazao svoj efekat i ovi zakoni o kojima danas raspravljamo su posledice tog i takvog Zakona o radu, jednog drugačijeg pristupa radnom zakonodavstvu.
Vi ste pomenuli da li ta odredba o minimalnoj zaradi, o minimalnoj ceni rada u nekoj zemlji, da li to može da bude način da poslodavac praktično izbegne svoje obaveze? Ne može. Zarada se određuje na osnovu ugovora i potpisuje se aneksom ugovora između poslodavca i radnika, a ova mera je navedena samo kao zaštita da ne može niže od toga. Ako radnik prihvati tu visinu i potpiše aneks ugovor o radu, to je njegovo pravo. Znači odgovara mu ta minimalna zarada, ali da znate u dobrom delu zemalja na svetu i ne postoji minimalna zarada. Obično tamo gde se ide da se radi, minimalna zarada je i kod nas iznuđena mera koja, da je sreće i da je boljeg privrednog ambijenta bi bila već ukinuta. Kao što znate ona je i doneta sa tim da se na svakih šest meseci mora obrazlagati zašto se donosi. To je nešto što se nadam da ćemo promeniti.
Važna stvar, koju ste vidim primetili svi, jeste proces licenciranja. Bezbednost i zaštita na radu se nekako prihvatalo dosta olako, kao da to nije suštinski tako važno. Zato vi imate 630 preduzeća koja se bave bezbednošću i zaštitom na radu, a do sada nisu bili dužni da se obrazuju, da se unapređuju, da obnavljaju licencu, to je bila jedna od onih dosadnih obaveza. Dođe vam neko udari pečat da je sve u redu i to je to. Ni sankcije za onog ko je udario pečat, ni sankcije za onoga ko je na taj način pečat prihvatio. Ovim zakonom mi to menjamo.
Prvo, sada će u svakom od tih preduzeća morati da budu dva zaposlena sa visokom stručnom spremom i to inženjerske struke. Dakle, ne možete da dovedete nekog diplomiranog menadžera, nego mora da bude baš za to što predaje, nije logično, a bilo je tako svih ovih godina, da vas uči neko nečemu za šta se nije školovao. To ne mora da unapređuje to svoje školovanje i ne mora da proverava da li se njegovo znanje unapredilo, ili se nije unapredilo.
Takođe, pokazujemo koliko smo ozbiljni u ovome. Onaj ko radi u takvoj agenciji i koji izgubi licencu i on i onaj ko je porodično i ko je ekonomski povezan sa tim preduzećem, neće tri godine moći da obavlja tu delatnost. Neku drugu može, neka se bavi čime god hoće, ali neće moći, ako je prekršio zakon u nečemu što je nama tako važno, a to je bezbednost i zaštita na radu. Tri godine neće moći da se bavi istom delatnošću, a naša praksa nam je pokazivala – agencija uradi nešto loše, samo se preregistruje na istog vlasnika ili na sina ili na brata i nastavi da radi. To više neće moći da se radi i to je zaista velika promena. Nikom nismo oduzeli pravo na rad, nikog nismo ekonomski opteretili, nismo dali ni jedan novi namet, samo smo uozbiljili da oni koji rade sa bezbednošću i zaštitom na radu moraju da budu svesni obaveze i odgovornosti koju oni nose. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Znate, da li su smanje zarade samo u Srbiji, nisu, ali u većini zemalja o kojima govorite nije bilo pljačkaške privatizacije koja se sprovodila decenijama u ovoj zemlji. U većini zemalja nije bilo pljačkaške privatizacije koja je ostavila više od milion ljudi bez radnih mesta. U većini zemalja o kojima se ovde govorilo nije bilo pljačkaške privatizacije koja je potpuno uništila srpsku privredu i da, neće se oporaviti za dve godine ono što je uništavano od 2000. godine na ovamo, neće, ali da je počelo da se oporavlja, jeste.
Pitao sam se kada će prestati rasprava o zakonu i evo, sada sam dobio odgovor. Do sada smo raspravljali o zakonima. Neko je smatrao da su rešenja bolja, neko da su lošija, neko je pokušavao da pronađe neki svoj ugao, neko je hvalio, neko je kudio, potpuno u redu i legitimno, ali onda, naravno, došli smo do terena onih koji se u zakone ne razumeju, u struku i praksu još manje, pa se onda bave politikom i paušalnim političkim napadima, ništa drugo. Evo, baš sam se pitao kada će prestati stručna rasprava, kada će početi zabava? Evo, počela je zabava, kao što vidimo.
Vrlo je zanimljivo da niko ne kaže da je MMF najveći lažov na kugli zemaljskoj i da im treba zabraniti ne da budu u Srbiji, nego da im treba zabraniti da postoje. Vrlo je zanimljivo da nikada u ovom parlamentu ne čujem da se kaže da ove iz Svetske banke treba pohapsiti i stražarno sprovesti iz ove zemlje. Nikako da čujem da neko iz ove zemlje kaže da, recimo, nemačku kancelarku treba zatvoriti. Zašto? Pa, sve su to ljudi koji su rekli da je u Srbiji smanjena nezaposlenost, da su zadovoljni kvalitetom reformi, da su videli da se nešto napreduje. Oni koji nas kritikuju zbog toga, nikada im to ne kažu u lice, a sreću se po diplomatskim prijemima. Bilo bi prilike da šefu MMF kažu da je besprizorni lažov. Ne znam zašto mu ne kažu da ja lažov? Zašto, recimo, ne kažu, evo tu su gospoda iz Svetske banke, 20. oktobra će Vlada imati sastanak sa njima, zašto ih ne sačekaju ispred Vlade, evo, ja ću im obezbediti sastanak, da kažu gospodi iz Svetske banke da su oni preispoljni lažovi koji ne znaju ništa?
Oni stalno govore da je pala nezaposlenost u Srbiji. Ne ja, ne Vlada, Svetska banka i MMF kažu da je pala nezaposlenost u Srbiji. Dakle, lažovi i nesposobni i nestručni, recite im to molim vas. Pomozite sebi, nama svima, dajte očistite im tu zabludu, otvorite im oči, oni jadni veruju da u ovoj zemlji ima ekonomskih rezultata, zamislite? Da ne bi vas da im to kažete, oni bi živeli u zabludi. Znači, sve svetske institucije su lažovi i nesposobni, jer govore da u Srbiji nešto ide na bolje, a to nešto jeste pad nezaposlenosti.
Ako me pitate da li je to dovoljno? Ni izbliza nije dovoljno. Ako me pitate da li je 17,9% nezaposlenih, kako imamo danas, bolje u odnosu na 25% kakvo je bilo kada smo preuzeli odgovornost za ovu zemlju, da, veoma je bolje. Da li se ta metodologija meri po istim pravilima, kao što se merila u vreme kada su stranke bivšeg režima bile na vlasti? Da, meri se. Ako se lagalo tada, laže se i sada, ako se govorila istina tada, govori se istina i sada. Ako MMF, Svetska banka i predstavnici svih iole relevantnih zemalja na svetu, koji su se nešto bavili srpskom ekonomijom, smatraju da je srpska ekonomija počela da napreduje što vam je tako teško da to priznate. Kažite nije dovoljno, kažite mi bi brže, evo, zaboravićemo da za ovih 12, 13 godina nije bilo baš tako brzo, nema veze, ali izađite i kažite mi bi to bolje, mi bi brže, nije dovoljno, ali nemojte da kažete ništa, jer nije tačno da nije ništa, nije tačno da nema napretka. Ima napretka, i to nam priznaje ceo svet, to priznaje matematika.
Evo, sad pošto, naravno, evo, ni statistika više ne važi, prevaren je MMF, prevarena Svetska banka, nestručnjaci, niko ništa ne zna, sve je u redu, vratimo se mi na terene onoga gde nema laganja. Novac. Ne statistika, novac. Kako se meri da je neko zaposlen? Tako što uplaćuje doprinose u penzioni fond, tako se meri, ili uplaćuje iz čistog hobija, dopada mu se ideja da ide tako i da uplaćuje sebi ne radeći ništa, ne registrovan, nema ga nigde, ili je počeo da radi. Ovo su podaci, ovo je matematika, ovo je novac.
Dakle, od 7. decembra 2013. godine kada je, kao što znate, uvedena zabrana zapošljavanja u javnom sektoru, procenat ljudi koji je napustio javni sektor, što kroz racionalizaciju, što kroz prirodni odliv, dakle kroz penzionisanje, je 4,9. To je da vam kažem, skoro u glavu, 34 hiljade ljudi. Dakle, po evidenciji penzionog fonda iz preduzeća javnog sektora, koji su u šifri javna svojina, javno vlasništvo 34 hiljade ljudi manje, 34 hiljade ljudi manje uplaćuje doprinose iz javnog sektora. Neoborivo.
U isto vreme iz privatnog ili tzv. realnog sektora povećanje za 5,6%. Pedeset devet hiljada imena i prezimena uplaćuje doprinose u penzioni fond više. Zbog toga penzioni fond, evo zaključno sa ovim mesecom, je povukao iz obaveznih dotacija koje su predviđene, pošto kao što znate nikada nemate dovoljno novca za penzije, nego iz budžeta uvek mora da se nešto nadoknadi, povukao 9,9 milijardi dinara manje, jer ima 59 hiljada prijavljenih više.
Možete to da mrzite. Možete da smatrate da je to malo, nedovoljno, previše, šta god hoćete, ali to je činjenica. To je činjenica, kao što je činjenica da smo sa 25% nezaposlenih došli na 17,9%, 25% nezaposlenih je dalje značajno više, nego 17,9%. Nisam zadovoljan brojkom, smatram da mora i može i moći će da bude manje, ali zemlja pljačkaške privatizacije tako efikasno, tako strasno uništena od strane stranaka bivšeg režima ne može da se nada da će za dve godine promeniti ono što je tako temeljno uništavano 12 godina. Još jednom ja pozivam sve koji smatraju da ovo ništa nije tačno da kažu MMF, Svetskoj banci i svim ostalim da su nesposobni lažovi. Hvala.

Zahvaljujem se na komplimentima, nije trebalo, ali hvala lepo.
Nisam ja ovo računao. Ovo su vaše metodologije. Ovo su stranke bivšeg režima, kao Poslovnik u Skupštini, donele i primenjivale godinama. Ako se ljutite, ljutite se na ogledalo, a nemojte mene da stavljate u to ogledalo. Stanite sami ispred ogledala. To što vidite je produkt vas i vaših političkih organizacija koje su vladale ovom zemljom, a samnom nema nikakve veze, kao ni Poslovnik u Skupštini, nikakve veze. Sami ste doneli metodologiju kojom Nacionalna služba za zapošljavanje izračunava, radi anketu o radnoj snazi. Sami ste doneli metodologiju kojom Republički zavod za statistiku izračunava broj zaposlenih i nezaposlenih i on je referentna institucija. Ništa vam tu nismo mogli pomoći, ali ni odmoći. Ljutite se na sebe. Ljutite se na svoje metodologije. Ljutite se na svoj režim. Ja sam tim nemam zaista ništa.
Ovo što sam vam rekao, dakle, 59.000 imena i prezimena koja uplaćuju doprinose, a do sada ih nisu uplaćivala, to je suština. To je suština, to je povećanje, to je zaposlenost. Verovatno vam nije bilo zanimljivo da slušate, ali rekao sam koliko je ljudi zaposleno samo na osnovu rešenja inspekcije rada. To su ljudi koji su nekada bili u sivoj zoni, a sada je neko konačno došao do njih, pa smo nešto promenili.
Pominje se ovde Zakon o radu. Sećam se da je jedna politička stranka iz bivšeg režima napisala saopštenje u kome je rekla kako je odluka Saveta Evrope, odnosno mišljenje Saveta Evrope o Zakonu o radu najgori zakon, da nije usklađen sa evropskim normama, da je neefikasan, loš, dočekala takvim slavljem, saopštenjima, vatrometima, dok nije shvatila da se Savet Evrope zapravo opredelio prema zakonu koji je donela ta ista stranka iz vremena bivšeg režima 2011. godine. Sećam se njihove radosti, jer su mislili da je u pitanju ovaj zakon. Nije ovaj zakon. Ovo je dobar zakon, kao što znate veoma je podržan.

Na žalost, nismo čuli ništa o zakonu i o zakonskim rešenjima, ali imam dobru vest – izbori. Idemo na izbore i onda lepo građani zadovoljni politikom stranaka bivšeg režima nagrnu recimo u pokrajinski parlament i pobede na pokrajinskim izborima. Bojan Pajtić sve ovo što je čekao sve ovo vreme da nekako odugovlači, sada je prava prilika da raspiše izbore i da na krilima sve te istine, koja se ovde pominje i o kojoj se ovde govori, dobije izbore. Samo nikako da se odvaži na to. Nikako da kaže – idem na izbore, sada je prilika, vidiš da ova Vlada ne valja ništa i građani to vide, to vidi ceo svet, to svi vidimo, evo prilike. Nema izbora. Dok ih mi ne raspišemo neće biti izbora. Ovi koji su zadovoljni izgleda neće izbore. Evo mi koji smo na vlasti mi smatramo da treba da bude izbora, a oni koji su u opoziciji beže od izbora kao đavo od krsta. Prosto neverovatno.
Znate, osim što smo sada zaboravili da je ceo svet rekao to što je rekao, osim što imamo egzaktne podatke, sada smo namerno počeli da se bavimo stvarima koje naravno nemaju apsolutno nikakve veze sa zakonom, ni sa jednim od zakona, što mi je iskreno žao. Govorim o stranačkom zapošljavanju. Čekajte, stranačko zapošljavanje, govore predstavnici stranaka bivšeg režima.
Evo, dođite u moje ministarstvo i primetićete da sam zamenio jednog jedinog pomoćnika. Ljudi koji ovde sede kraj mene, osim sa izuzetkom jednog čoveka, su u ovom ministarstvu maltene decenijama. Hajde vi meni nađite u pokrajinskoj administraciji jednog člana SNS-a ili jednog člana Pokreta socijalista, i to na nivou kuvarice, ne pomoćnika pokrajinskog sekretara, već kuvarice, vozača. Nećete naći ni jednog jedinog. Zato, nemojte da pričate o stranačkom zapošljavanju.
Mi smo mogli, naravno, kao i svaka neodgovorna vlast, da budemo neodgovorna vlast kao što je bila vlast bivšeg režima i da nastavimo da se zadužujemo, zapošljavamo svoje stranačke kadrove, otpuštamo one koje su dovele partije pre nas i da mirno vladamo, ne razmišljajući da sami sebi pravimo problem smanjujući dnevnice, ukidajući razna davanja.
Pa čekajte, ako smo mi ukinuli nekom dnevnice, kako kažete, a kažete da smo stranački zapošljavali, pa onda smo ukinuli našim članovima. Nismo, ukinuli smo ljudima koji rade i sebi. Reći ću vam, Ministarstvo rada je ukinulo dnevnice pre godinu dana, zato što smo smatrali da su nepotrebne. Zato što smo smatrali da je to jednostavno u toj meri nepotrebno. Kad idete u inostranstvo imate vrlo ograničeno, a u unutrašnjem saobraćaju nemate potrebe, ili imate vrlo male potrebe. Šta da radimo, svi moramo nešto da prištedimo.
Bolje je da smanjimo dnevnice ipak manjem broju ljudi u Srbiji koji mogu da računaju na dnevnice, nego da smanjujemo plate i penzije svima u nedogled. Zar nije bolje da oporavimo zemlju i da povećamo plate i penzije svima, a ne samo onima koji su u javnom sektoru? Ovde se stalno govori samo o ljudima koji rade u javnom sektoru. Šta je sa onima koji rade u privatnom sektoru? O njima niko ne govori. Njih niko ovde nije pomenuo. E, to je shvatanje politike u kome se samo bori da bi se došlo do javnog sektora, a tu ne morate da vodite računa o ekonomskim principima, zapošljavate koga hoćete, država će se zadužiti, isplatiće plate, isplatiće troškove, samo nađi zakonski osnov i ubacuj novac. Šta ćemo sa onima koji rade u privatnom sektoru, koji moraju da zarade svaki dinar svoje plate? Moraju i ovi u javnom sektoru. Možda nekad nisu morali, ali sada i te kako moraju i ponosan sam zbog toga. Hvala.

Ako mogu samo da pomognem, ne znam koliko su ostale kolege pratile ili čitale, predlog amandmana, dakle suštinski je problem ovde, mi smo ovde predvideli da radnik može biti upućen na rad u inostranstvo ne 24 meseca, ukoliko nije zaključio ugovor na neodređeno vreme, kao što je odredba Zakona o radu, već da može i duže od toga, kao izuzetak od Zakona o radu, zato što na ovaj način polazili smo, to su primedbe struke, primedbe velikih preduzeća koji to rade, zato što.
Evo daću vam primer, desi se da dobijete recimo, naše firme su radile u Sočiju, gradnja stadiona. To ne može da se ograniči na 24 meseca, ili na 12 meseci, po pravilu je to duže. Sada, šta je rešenje? Da poslodavac primi radnika na neodređeno vreme, ali posle toga on neće više imati potrebu za tim radnikom, zato što više neće graditi stadion u Sočiju. Ili da mu mi omogućimo da ne mora da prekida radni odnos,da ne vara, da ne laže nego da mu mi omogućimo da dok radi u inostranstvu, može da radi duže na ovaj način, praktično do kada ima posla za njega. To je povoljno za radnika, zato što radniku odgovara da dokle god ima posla da može da duže radi. Uostalom, radnici i odlaze u inostranstvo zato što se tamo više zarađuje, ne idu iz drugih razloga, povoljno je za radnika, a povoljno je i za poslodavca, jer na taj način on samo može da dok ima posla on ne mora da se boji radnika, zapošljavaće ga dok god ima posla. Ne mora da razmišlja, ako ne bude više posla, jer uglavnom su poslovi u inostranstvu nešto što se desi, nije nešto što će uvek biti, za šta on može da garantuje, i na taj način ne preuzima nikakvu veću obavezu. Vrlo jednostavno. Hvala.

Zahvaljujem.
Mi ovde slušamo zapravo izlaganje nekih naših prethodnika, posebno ovih iz bivšeg režima, a mogli smo da slušamo auto projekciju. Ko je rekao iz Vlade da je ovde divno, da je sve sjajno. Ko je rekao da smo mi jako zadovoljni svime što se dešava. Ko je rekao? Niko. Mi govorimo istinu, ali istina je da je 25% nezaposlenosti mnogo više nego 17,9%. Da li je to dovoljno dobro? Nije, ali da li je bolje od 25%? Jeste. Da li je bolje kada imamo manji deficit ili kada imamo deficit kakav nam je ostavio bivši režim pre tri godine kada smo preuzeli odgovornost za ovu zemlju? Pa, bolje je. Da li je dovoljno dobro? Ne, nije.
Bićemo srećni kada ne budemo morali da zadužujemo ni jedan jedini dinar, kad ne budemo morali da vraćamo kredite prethodnih premijera koje su uzimali sa kamatama o 16%. Pa, drogu da prodajete ne možete da vraćate takve kamate. Oružje da prodajete ne možete da vraćate takve kamate, a uzimali su takve kamate da bi kupovali izbore, da bi podizali plate i penzije koje nisu mogli da servisiraju. Pa, ko je ovde u ovoj zemlji, ko je od strane ove vlasti, ove većine govorio da smo jako srećni i zadovoljni zato što ćemo sada isplatiti vojnim penzionerima sve ono što je bivši režim napravio kao dug. To su stotine miliona, ali mi ćemo ih vratiti, mi nismo neodgovorna većina koja je to gurala pod tepih, koja je to puštala da se godinama prave dugovi. Nismo mi srećni, ali smo ponosni zato što imamo novca da to vratimo, a ne da podignemo kredit da bi vratili dugove one koji su bili pre nas, pa da dugove prenesemo na našu decu.
Ovde smo slušali sve vreme auto projekciju, onako kako se nekad vladalo Srbijom, argumentima kojima se nekada vladalo. Da li treba da podsećam sve nas ovde u ovom parlamentu i sve one koji nas sada gledaju ko je govorio da je kriza naša razvojna šansa? Ko je govorio da ćemo se mi sjajno snaći u svetskoj ekonomskoj krizi i da ćemo otvoriti novih 200.000 radnih mesta samo jednim izborima. Posle smo doživeli 400.000 otkaza odmah nakon tih izbora, ali šta mari, važno je da smo pobedili i došli na vlast, pa i neka smo podigli kredit, neka smo se zadužili da bismo podigli plate i penzije, da bismo pobedili u jednom deliću vremena i ništa više.
Mi smo ovde slušali auto projekcije, a o zakonima nismo čuli ništa. Prosto, nemate na šta da se osvrnete. Mislio sam da je mržnja prema državama, nacijama, da je to prošlost, da to više nikada niko neće govoriti i uraditi. Što smeta Rusija? Što je ta Rusija tako strašna? Što je toliko loša? Znam da je bilo jednog jako anti ruskog stava upravo prema toj Rusiji u vreme vlasti bivšeg režima, a sada slušam ponovo. Zašto? Zašto ne možete da prihvatite istok i zapad, a onda kada su došli u stanje opozicije počeli su da mrze Arape.
Sećate se šta je sve izgovarano u ovom parlamentu o Arapima, o njihovom kapitalu, o tom groznom narodu. Sećate se šta je govoreno da će doći da nas opljačkaju, a evo danas smo imali priliku da čujemo kako u onoj seriji lažova se nalazi Američka privredna komora. Pitam se, ko je sledeći? Koji će sledeći narod biti sada na tom spisku, na toj listi, šta ćemo čuti za govornicom ovog parlamenta, koji će narod biti uvređen sa prostora najvažnijeg i najčasnijeg mesta u našoj državi, Narodne skupštine. Ne može niko da se obraduje kada čuje ovako nešto o Rusiji ili kada čuje nešto ovako o Arapima ili kada čuje nešto ovako o Americi. Ne može, mi nismo takva zemlja, mi poštujemo istok i zapad.
Žao mi je što govorimo o svemu ovome trebali smo da govorimo o zakonu, ali nemate povoda da govorite o zakonu, kada zakon niko nije ni pominjao. Eventualno se neko osvrnuo na zakon, eventualno se neko osvrne na Zakon o radu. Kada smo govorili, evo o kako neko može da radi, to je za mene apsolutno nešto sa čime moramo da se borimo, da neko radi na javnom poslu, kroz pretpostavljam nekakvu tendersku proceduru, a da nije prijavljen na odgovarajući način.
Ja da vam kažem da je moje ministarstvo i Vlada Republike Srbije donelo preporuku na inicijativu Ministarstva rada, Vlada Republike Srbije usvojila tu preporuku i prenela to svim javnim preduzećima, svim lokalnim samoupravama da svako ko bude zapošljavao javnim novcem, državnim novcem, bilo koje preduzeće koje ne poštuje odredbe Zakona o radu, preduzeće koje nije prijavilo radnike smatraće se odgovornim za to što je uradio, kao da je neposredno odgovoran.
Naravno da ćemo se boriti sa tim. Znate, u odnosu na neka prethodna vremena, evo ponoviću, nikada nije loše ponoviti pogotovo kad se ne sluša, ponovićemo da inspekcija rada u odnosu na prošlu godinu ove godine imala 16,5% veći broj pregleda, to je 39.609 pregleda.
U odnosu na 2013. godinu 29%, bilo bi zanimljivo, nisam se spremio ali doneću kada budemo razgovarali o amandmanima koliko ih je bilo 2000, 2001, 2003. godine, da vidimo koliko smo napredovali u međuvremenu, šta smo uradili u međuvremenu.
Mi smo u prvih devet meseci 2015. godine kroz tu inspekciju rada zatekli na radu kao neprijavljene 10.901 lice, 6.183 lica je odmah prijavljeno na osnovu rešenja u inspekciji rada, što je značajno povećanje čak i u odnosu na 2014. godinu.
Mi smo u avgustu i septembru, to mislim inspekcijom rada, otkrili 186 pravnih subjekta koji zapravo nisu pravni subjekti, koji nisu uopšte bili prijavljeni, a koji su radili, koji su zapošljavali nešto, koji su naravno uskraćivali PDV, porez i zaštitu na radu radniku, pa se i to svakako promenilo.
Kritikuje se Zakon o radu, ali da ponovimo, 5.790 obračunskih listića je primljeno, 4.495 je završeno, 158 miliona dinara je naplaćeno. To jeste napredak.
I podsetiću one koji sada kritikuju ovu meru, da su onda kada su usvajali zakon govorili sve najgore i u ovoj meri, ali vidite da ima efekta, vidite da ima svrhe.
Da vam kažem samo da su na osnovu prekršajnih postupaka koje je pokrenula inspekcija rada naplaćeno u budžet 200.103.000 dinara. Dvesta miliona dinara. Nije nikome uskraćeno njegovo pravo, nego je samo kažnjen onaj koji se nije pridržavao strogo zakona, ko nije vodio računa o onome što jeste njegova obaveza. Dakle, to su rezultati, a ovo su brojke.
Žao mi je, opet ponavljam, što ne pričamo o zakonima, dobri su zakoni, kvalitetni su zakoni, njima se zaista suštinski nešto menja i njima pokazujemo ono što smo rekli pre godinu dana i više da ćemo menjati sve radno zakonodavstvo, da ćemo zaokružiti celinu radnog zakonodavstva. Nažalost, ovde se više vodi računa o politici, nego o struci, a ovo su takvi zakoni.
Što se tiče sistematskih pregleda, obavezni sistematski pregledi, nažalost, izgleda da je predmet sprdnje ovde, ali sistematski pregledi su predviđeni za sva zanimanja koja se smatraju visoko rizičnim i oni su obavezni i oni se rade po zakonu, i žao mi je što se i to ne zna, pa se ovde podsmeva tome i od toga će se praviti vic ili tako nešto.
Žao mi je što nismo pričali više o zakonima, žao mi je što smo ovde čuli da se pojedine zemlje i čitavi narodi svrstavaju u nešto ružno i nešto neprijateljsko i žao mi je što ovako stručni zakoni postaju razlog da se govore ovako teške reči za govornicom našeg parlamenta, ali mi je zaista drago što donosimo zakone koji svojim kvalitetom, a jako ih je teško sa stručnog stanovišta kritikovati i sa stručnog stanovišta jako je teško osporiti kvalitet i vrednost zakona koje donosimo, jer kao što vidite, zakoni koji su bili mnogo osporavani i više nego ovi, sada se u primeni pokazuju kao efikasni i u primeni se pokazuju kao dobri.

Deo koji ste vi upravo istakli o zaštiti dojilja, vidite to je dokaz da se radi organizovano i da se radi tako što se misli malo unapred. Zakon o radu je taj koji je predvideo zaštitu dojilja, kao posebne kategorije, što do tada nije bio slučaj. Sada na osnovu tog krovnog zakona, u svim zakonima u kojima se bude obrađivala materija koja može da se odnosi na dojilje, ona će biti zastupljena i ona će biti zaštićena. Tako funkcioniše sistem.
Javio sam se zbog još jedne stvari, pošto dugujem gospodinu Rističeviću odgovor, Zakon o regulisanju prava i obaveza sezonskih radnika je počeo da se priprema, i ja očekujem da ću imati čast da u ovoj Skupštini početkom iduće godine budem ovde i da pred vama branim taj, zaista veoma važan zakon, i nešto što do sada nije bio deo našeg pravnog sistema, a što će zaista biti od ogromnog značaja, ne samo za sezonske radnike u poljoprivredi, već za sezonske radnike kao takve, da ih zaštitimo, da im se uplaćuje porez, da im se uplaćuje penzijsko, socijalno, da izjednačimo za to vreme dok radite da budete izjednačeni sa bilo kojim drugim radnikom, ali da poljoprivredni proizvođač ne bude u obavezi da mora da ima čitavu birokratiju, da ne mora da ima maltene advokatsku kancelariju iza sebe da mu nešto radi, već da na vrlo jednostavan način može i da bude dobar prema državi, i dobar prema radniku i dobar prema sebi. Hvala.

Da, kao što znate sa predsednikom Skupštine Vojvodine, gospodinom Pastorom ćemo obići Kanjižu i Suboticu. Naime, u Kanjiži otvaramo jedan prihvatni centar ali za ljude iz readmisije. Ono što smo uradili u Preševu gde prihvatamo ljude koji prelaze našu granicu, ulaze u Srbiju. U Kanjiži sada se prihvataju ljudi koji se vraćaju iz Republike Mađarske, po sporazumu o readmisiji.
Problem je više nego kompleksan. Stanovništvo u Kanjiži kao i više manje u Subotici ili bilo kom drugom gradu, neće da ima centar, ne želi da ti ljudi budu smešteni na teritoriji njihove opštine. Po našim pozitivnim zakonskim rešenjima i ne samo našim, svaki tražilac azila ima pravo da se kreće po čitavoj teritoriji Republike Srbije bez ikakvog ograničenja dok se ne utvrdi njegovo pravo, odnosno odbije se ili se ne odbije njegov zahtev da traži azil. Dakle, mi te ljude da zaustavimo u tom smislu da im zabranimo kretanje, to je potpuno isključeno. Dakle, to su međunarodna pravila i to čitav svet bi bio na našoj glavi.
Naravno, da ste u pravu i naravno da jeste problem za Kanjižu. Ja sam nekoliko puta razgovarao sa rukovodstvom opštine i ono što smo se dogovorili, mi smo sproveli. Dakle, obezbedićemo ipak jedna civilizovanije pristup, mogućnost da ljudi vrše svoje elementarne ljudske potrebe, to radimo sutra. To ćemo upravo uraditi sutra. Dakle, obezbedićemo prostro gde će oni moći da, hajde da kažemo, budu manje prisutni u centru grada, gde će moći da budu.
Isto važi i za Suboticu, tamo ćemo na prostoru stare ciglane rešiti neku vrstu smeštaja za njih, zbrinuti koliko god je to moguće. Ali, opet vam kažem, mi nemamo pravo da te ljude zaustavimo. Mi njima damo uput da idu u neka od naših prihvatnih centara, oni mogu, a ne moraju da odu tamo. Nemate pravo da naredite nekome da se nalazi iza neke ograde ili iza neke žice. Jednostavno je tako.
Što se tiče finansijske pomoći ona je već tu. Mi smo se dogovorili da ćemo mi preuzeti na sebe higijenu i to smo obezbedili. Obezbedićemo pomoć i Centru za socijalni rad, a kroz javne radove ćemo zaposliti veći broj ljudi koji će se brinuti o higijeni u Kanjiži, Subotici, Preševu, Zaječaru. Dakle, gde god je potrebno, u mestima koja su neposredno pogođena ovim problemom i radimo to što možemo da radimo. Samo da naši građani znaju koja je razmera problema, 2014. godine za celu Republiku Srbiju je evidentirano 16.500 tražilaca azila. Ove godine samo do 29. jula evidentirano je 64.022 tražioca azila.
Dakle, pogledajte koliko ljudi traži azil na prostoru Srbije. Ti ljudi ne žele da ostanu u Srbiji, ti ljudi neće da ostanu u Srbiji, oni imaju neki svoj put. Mi se ponašamo u skladu sa najvišim svetskim standardima i moram da vam kažem da najveći deo svih troškova podnosi Vlada Republike Srbije. Evropska unija, drugi donatori, još uvek ne obraćaju pažnju na naš problem u meri u kojoj bi trebali i morali da obrate pažnju.
Mi smo do sada dobili, sada ću vam reći, od raznih humanitarnih organizacija smo dobili oko 40 do 50 hiljada evra, od UNHCR u hrani šest miliona 350 hiljada dinara, i u neophodnoj opremi od UNHCR još 11 miliona 300 hiljada dinara. To je sve što je država Srbija dobila. Sve ostalo pokrivamo mi. To je neodrživa situacija, to ne može ni na duži ni na kraći rok tako da ide.
Mi, zato apelujemo na međunarodnu zajednicu da razume da ovaj problem nije napravila Srbija, pa neće ni rešiti ovaj problem. Nama je pomoć neophodna i potrebna nam je odmah. Mi se nećemo obrukati ni kao narod, ni kao zemlja. Po mišljenju UNHCR i po mišljenju svih relevantnih međunarodnih organizacija, mi se ponašamo, kao najorganizovanija država na putu migracija. Ni jedna druga država se nije postavila ovako organizovano i ovako humano.
Ali, pomoć nam je neophodna. Jednostavno mi sami ovo nećemo moći da uradimo, ne računajući plate policajaca, policijskih službenika koje morate da izmestite iz, recimo Vranja ili Bečeja, da bi otišli da rade u Preševu i da bi izdavali odgovarajuća dokumenta.
Ne računajući plate vojnih lekara, ne računajući plate vojske koja dežura u centralnom Preševu, prekršajnih sudova, hvala, ne računajući koliko nas košta pojačano prisustvo naših snaga na našim granicama, ne računajući sve to, mi plaćamo od prilike oko 15 hiljada evra svakog dana potrošimo na migrante koji su ovde.
Dakle, sve ovo ništa ne računamo, samo konkretno pomoć, ono što ovim ljudima kroz hranu, vodu, lekove, ono, eto, što nas neposredno košta. To ovako ne može da ide i možda čak i više od ekonomskih problema imamo politički problem. Evropska unija mora da formuliše stav šta će da radi sa ovim ljudima, ovi ljudi neće da dođu u Srbiju, hoće da uđe u EU. Po mom dubokom ubeđenju EU ima samo dve mogućnosti.
Jedno je, da pomogne da na severu Afrike ratovi prestanu, da bi ovi ljudi imali gde da se vrate, da imaju nadu ponovo. Drugi je, da ih prime. Trećeg, da ostanu kod nas, nema. Jednostavno nije moguće.
Tako da, evo i sutra ćemo se videti, razgovaraćemo i sutra, obići ćemo i Suboticu i Kanjižu, pomoći ćemo, kao što kažu, u svemu i u zapošljavanju ljudi, koji će brinuti o higijeni i to, da umirimo našu javnost, nema epidemiološka situacija je potpuno pod kontrolom, nema nikakvih bolesti, ni zaraznih, ni bilo kojih drugih, jedino što konstatujemo kod njih, jesu uboji, povrede, iscrpljenost, nema nikakvih bolesti, ljudi su sasvim, hajde da kažemo, zdravi.
To je dobra vest, ali sve ovo što radimo, radimo da bi, naravno izbegli koliko je god je moguće mogućnost prevelikog mešanja, u smislu da može da dođe do nečega.
Zato, vodimo računa upravo o tome da se briga o higijeni poveća, zato obezbeđujemo povećane količine higijenskih sredstava, povećan broj ljudi će biti zaposlen koji će se brinuti o higijeni, upravo da se ovo ne bi dešavalo. Zato, postavljamo toalete, tuševe i sve što ide.
To je ono što mi možemo da uradimo. Mi ne možemo to tajno da rešimo. Evo, ovo je prilika da svi zajedno razmišljamo o tome i prilika da podsetimo naše partnere iz međunarodne zajednice, zima je na pragu, za 45 dana će početi kiše, za 80 dana u ovoj zemlji će temperatura biti ispod nule. Šta ćemo onda raditi, ako se ovo nastavi, a nastaviće se? Ali tu smo. Hvala vam.

Vidite, kada bi napravili prihvatni Centar, bilo gde na severu, onda bi Mađarska država izašla i rekla – zato pravimo zid.
E, zato pravimo zid, što ih vi skupljate tamo na severu i gurate ih preko naše granice. Zid je problem, veliki problem. Zid te ljude tera da se ubrzavaju i zid ih tera da se kreću na sever.
Ja ću vam reći da smo mi u našim centrima pre vesti o tome da će se zid podignuti, imali oko 600 korisnika, da ih tako nazovem, a sada ih nemamo ni 200, projurili su.
Mi ne možemo da zaustavimo nikoga da se kreće. I sada ovo što ste rekli da li čuvamo naše južne granice? Da, mi ih veoma čuvamo i zbog toga smo veoma kritikovani. Značajan deo Međunarodne zajednice, kaže, vi morate da omogućite svakome mogućnost da zadovolji svoja elementarna i ljudska prava i uđe na teritoriju vaše zemlje.
Sa druge strane, naravno, dobijemo ovakvu kritiku i kažu, kako može bilo ko da uđe i izađe sa teritorije vaše zemlje? Jako je teško odgovoriti na oba ova zahteva.
Sa jedne strane im zabraniti da ulaze, a sa druge strane poštovati ljudska prava i dopustiti im da uđu na teritoriju vaše zemlje.
Rekao bih - nemoguće. Mi radimo ono što je moguće. Da zabranimo ljudima da se kreću, to jednostavno nije moguće i gde ćemo sa njima? Da im pravimo sabirne centre? Nije moguće jednostavno.
Što se tiče ovog vašeg pitanja, potpuno ste u pravu, mi već pomažemo, i zato preko Nacionalne službe za zapošljavanje, kroz javne radove, zaposliće se značajan broj više ljudi i oni će biti plaćeni od strane Nacionalne službe za zapošljavanje. To je to i na taj način će svakako pomoći.
Vidite, ja ne mogu da kažem da ti ljudi vrše krivična dela, ne vrše, mahom prekršaje. Mahom su to prekršaji, pri tom zbog prelaska granice, pa kad ih vrate u readmisiji pa se onda prekršajno gone. Ali mi nemamo do sada nijednu prijavljenu krađu. Nemamo nijedno nasilje. Bilo je nasilja između njih, ali nije bilo nasilja sa domaćim stanovništvom, nigde ni u Beogradu, Preševu, ni u Kanjiži, nigde.
Dakle, ti ljudi idu nekom svojom mukom i nesrećom, niko nije srećan zbog ovoga, ali mi se ponašamo i postupamo na jedini mogući način. Nema drugog načina, da im zabranimo da se kreću, nije moguće. Da pravimo sabirne centre, ne bi nam dozvolili u krajnjoj liniji, ali i sabirni centar, ko će to da plati, ko će da bude u tome?
Sve ovo što vi mene pitate, ja pitam neprekidno EU i pitam Međunarodnu zajednicu, i ko će da plati njihov prolazak? Ali oni su jednostavno tu i na nama je da se nosimo kako možemo i to je jedino što mogu da vam kažem.