Zahvaljujem se predlagaču ali moram još jednom da ponovim razloge zašto odbijamo i ovaj amandman. Predlog koji je pred vama ne služi za to da se izmeni drugi zakon. Dakle, ovo o čemu govorimo je predmet regulisanja drugog zakona. Ono što smo mogli da uradimo mi smo uradili u okviru zakona koji je pred vama. Dakle, ispunjavamo odredbe konvencije koja je trebala još davno da se usvoji.
Ne možemo ovde da promenimo, može, Skupština sve može, ali ne vidimo političku opravdanost i ne vidimo pravnu opravdanost da se Zakon o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa izmeni ovim zakonom. To reguliše Ministarstvo pravde, ono će to uraditi, siguran sam u najskorije vreme, od nas imaju tu inicijativu. Tako da na ovaj način smo omogućili da postojeći pravni okvir bude sačuvan, ali da u isto vreme omogućimo ipak jednu posebnost za osobe sa invaliditetom i da rešimo problem koji je dugi niz godina pritiskao osobe sa invaliditetom i ovo je dobar način da se to reši. Ali, ne na taj način što ćemo mi sada preuzimati tuđa ovlašćenja i preuzimati tuđe ingerencije i mi ovde kroz jedan zakon početi da menjamo drugi zakon. Tu se ne stvara pravna sigurnost.
Ovo što je urađeno je dobro, što ste i sami priznali, hvala vam na tome. siguran sam da će vrlo brzo i Ministarstvo pravde prepoznati potrebu da se nastavi sa produbljivanjem ovog instituta o kome ste i vi govorili, a o kome govori naš zakon.

Zahvaljujem se predlagaču na inicijativi.
Razlog zašto nećemo prihvatiti ovaj amandman je jasan. Ovo su izmene i dopune Zakona, a Zakon kao takav ima čitav raspon kazni i bilo bi zaista pogrešno da sada ovde pravimo nekakav izuzetak. Važnije od svega jeste zaista da se skrene pažnja, naravno, na položaj osoba sa invaliditetom i da vodimo računa o tome, suštinski kaznena politika dosta retko uspe da reši sve probleme.
Vi ste naveli jedan primer posle koga se Gradsko saobraćajno izvinilo, vozač će biti kažnjen, verujem da se to neće ponoviti, ali iz vašeg rada, vi ćete se sigurno setiti da je jedan dečak autistični dečak bio izbačen iz pozorišta. Koji to zakon i koja to kazna, kako vi sada da donesete zakon po kome ćete nekom tamo čuvaru objasniti da ne može da izbaci autistično dete iz pozorišta. Nema tog zakona. Ne postoji kazna za takvo ponašanje, postoji edukacija. Odmah sam otišao da vidim šta se tu zapravo desilo i da pokažemo solidarnost sa tim detetom i njegovim roditeljima i da budem iskren, nisam siguran kakva je to obuka potrebna da biste bili ljudsko biće, da biste prepoznali da dete ima autizam i da ne možete prema njemu da se ponašate na isti način kao prema nekom nestašnom dečaku. Ne znam, ne mogu da kažem kojim zakonom bi se to rešilo i kojom obukom bi se to rešilo, ali između ostalog, i ovakvim raspravama i ovakvim razgovorima to se rešava da ljudi shvate šta je, u krajnjoj liniji šta to znači biti ljudsko biće kada se ovako nešto dešava.
Konkretno, kada ste pomenuli štampariju, mi imamo 49 takvih preduzeća u našem sistemu, 26 su privatni ostali su u državnom ili društvenom vlasništvu, moje ministarstvo je donelo odgovarajuće preporuke a ova Vlada usvojila, da oni samostalno odlučuju da li hoće da idu u proces privatizacije ili neće, što mislim da je za njih veoma važno. Takođe smo obezbedili odgovarajuća potrebna sredstva, prošle godine je potrošeno 750 miliona dinara za subvencije njihovih zarada, kao i lica koja vrše njihovu obuku, takođe i putnih troškova. Obezbedili smo novac za repromaterijal, obezbedili smo i nešto novih mašina.
Nadamo se da ćemo nekim budućim zakonskim rešenjima jedan od zakona, za koji se nadam da ćemo doneti vrlo brzo, posle izbora jeste zakon o socijalnom preduzetništvu, gde bi se, između ostalog, regulisala i ova materija, pa bi se možda čak dalo razmišljati o tome da se određeni deo javnih nabavki u određenom procentu, rezerviše isključivo za preduzeća koja zapošljavaju osobe sa invaliditetom odnosno osobe koje prolaze kroz Zakon o socijalnom preduzetništvu. Na taj način bi se rešio taj problem, jer s jedne strane morate da regulišete to da ne narušite tržište, ne možete narediti nekome da mora uradi ovo ili ono, jer i neko ko je uložio svoj novac, napravio svoje preduzeće, napravio svoju štampariju, ali sa druge strane morate obezbediti ipak jednu pozitivnu diskriminaciju.
Ovo je možda mehanizam. To je svetski mehanizam, nismo ga mi izmislili, da se određeni procenat tržišta rezerviše upravo za ovakva preduzeća, naravno pod istim uslovima kao i za ostala, ista cena, isti kvalitet itd. Dakle, na tome ćemo sigurno raditi.

Obrazloženje, jer znate, to bi onda otvorilo čitav niz drugih rasprava. Onda bi bilo pitanje recimo – ako se pojavi neki drugi oblik diskriminacije, pošto se ovo ne reguliše. Dakle, mi ovde govorimo samo o diskriminaciji, o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom, ali zakon o kome govorimo, celina zakona govori o brojnim drugim oblicima diskriminacije koje se ne odnose na osobe sa invaliditetom.
Sada biste išli na to da merite, da li je veća kazna, odnosno viša kazna za nekog ko je izvršio diskriminaciju prema osobi sa invaliditetom ili po nekoj drugoj osnovi, kao na primer nacionalnosti ili boji kože. Dakle, ne bi to svakako, ne bismo ulazili sada u ovom trenutku. Ja sam zahvalan što ste citirali sve ove svetle primere skupštinskih rasprava i prihvatanje amandmana. Kada god je amandman sadržajan i kada god amandman nešto suštinski menja ja ga prihvatim. Ja ću vas podsetiti, u Zakonu o radu smo prihvatili jedan veoma važan amandman koji je dala opozicija, koji je prihvaćen zato što smo na taj način još dodatno pojačali i zaštitili položaj porodilja u Zakonu o radu. Jel, vidite, vodimo računa o tome. A sada „zapeta, briše se, uzvičnik, znak pitanja“ siguran sam da u statistici daju fascinantne brojke i siguran sam da daju jedan sjajan primer koliko je neko doprineo skupštinskoj raspravi, ali sadržinski ja nisam ubeđen, a dok ja nisam ubeđen, ja neću prihvatiti takve argumente i hvala vam puno.

Zahvaljujem se predlagaču.
Ne možemo da prihvatimo amandman. Kao što znate i kao što smo dali u obrazloženju, Vlada inače daje izveštaj o tome šta radi i o tome kako su određeni zakoni prošli.
Kada je ovaj konkretan zakon u pitanju, posebno, on baš ima i Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, kome je ovo glavni zakon, kome je ovo Ustav. On svakako daje svoj izveštaj Narodnoj skupštini koja ga bira, tako da kada je ovaj zakon konkretno u pitanju, tu baš nema mesta da se nešto posebno radi. Ali, čisto da vam ukažem na praksu Ministarstva koje ja vodim. Mi i te kako polažemo račune o zakonima i o njihovom efektu i o onome šta su radili.
Daću vam primer. Zakon o radu iduće nedelje ide pred Socijalno-ekonomski savet, gde smo mi uradili analizu, gde ćemo pokazati kakvi su bili efekti, šta se desilo. Sa velikim zadovoljstvom odmah da vam kažem, desilo se da je to dobar zakon, zakon posle koga nije bilo masovnog otpuštanja, zakon posle kog je došlo do povećavanja zaposlenosti, a ne smanjenja zaposlenosti. Dakle, sa ponosom ćemo moći da izađemo pred Socijalno-ekonomski savet i to pokažemo i kažemo.
Isto tako, sve naše zakone smo pred odgovarajućim telima branili nakon njihove primene i sa zadovoljstvom svakom narodnom poslaniku, ko god je zainteresovan, može da se obrati Ministarstvu rada, sa zadovoljstvom ćemo dostaviti analizu svakog od zakona koji smo doneli. Hvala.

Poštovani predsedavajući, gospodo potpredsednici, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici organizacija koje okupljaju osobe sa invaliditetom, pred nama je zakon koji jeste, odnosno zakon o dopunama Zakona o sprečavanju diskriminacija osoba sa invaliditetom koji jeste veoma kratak, svega tri člana se ovde menjaju, ali jeste zakon koji može da menja položaj osoba sa invaliditetom u ovoj zemlji na bolje i da konkretno utiče na kvalitet njihovog života da može da bude bolji.
Ovo je donošenje zakona o dopunama Zakona o sprečavanju diskriminacija osoba sa invaliditetom je zapravo nastavak politike Vlade Republike Srbije, koja je pokazala da joj je zaista stalo do poboljšanja položaja osoba sa invaliditetom.
Podsetiću narodne poslanike i još jednom da izrazim svoju zahvalnost za rasprave i vreme koje smo uložili u donošenje ranijih zakona koji regulišu položaj osoba sa invaliditetom, da je ovo već treći zakonski predlog iz ove oblasti, a ranijih godina ti predlozi nisu mogli baš tako često da se nađu.
Ovo je dakle već treći zakon koji usvajamo, a nadam se da ćete nas podržati u ovome što smo vam predložili, koji konkretno poboljšava položaj sa invaliditetom u mandatu ove Vlade.
Suština ovog zakona jeste da se u svakodnevnom životu osobe sa invaliditetom, koja zbog prirode svoje invalidnosti, telesnih ili senzornih oštećenja ili bolesti, ovde se misli na slepe, slabovide osobe, osobe obolele od različitih mišićnih ili neuromišićnih oboljenja ili kvadriplegije, kao i osobe koje nemaju gornje ekstremitete jednostavno nisu u mogućnosti da koriste jedno svoje prosto, obično, ljudsko pravo da koriste sopstveni potpis. Oni to ne mogu da urade iz razumljivih razloga, oni ne mogu da se potpišu, zato nailaze na čitavo more problema kada odu u banku, kada odu u turističku agenciju, kada odu pred neki organ lokalne samouprave, MUP, kada odlaze da rešavaju svakodnevne životne probleme koji meni i vama ne deluju kao da ih možete primetiti.
Ali, ovo su problemi koji se primećuju i rešenje ovih problema zaista znači osobama sa invaliditetom.
Dugi niz godina savest traži da se ovaj problem reši i konačno je došao na dnevni red. Na ovaj način, ne samo što ispunjavamo svoje obaveze prema Konvenciji koju smo ratifikovali o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom još 2009. godine i čitav niz međunarodnih i domaćih propisa, već važnije od toga, mi pokazujemo da prepoznajemo probleme osoba sa invaliditetom i da ih rešavamo.
Osobe sa invaliditetom koje ne mogu da iskoriste svoj potpis to ne rade, misli se, kao što sam rekao, prvenstveno na slepe, slabovide i na još određene kategorije koje imaju probleme sa gornjim ekstremitetima, ne rade to zato što su nepismeni ili zato što ne razumeju svoj potpis, već zato što fizički nisu u mogućnosti da urade tu jednostavnu stvar. Na ovaj način, u skladu i sa procesom inkluzije, mi izjednačavamo položaj osoba sa invaliditetom sa svim ostalim i dajemo im mogućnost da svakodnevne životne probleme rešavaju brže i jednostavnije.
Naravno da se odmah postavlja pitanje zloupotrebe, da se postavlja pitanje na koji način će biti provereno da li osoba sa invaliditetom to može ili ne može. Ovde u zakonu, u ova tri člana je to jasno predviđeno. Ali, odmah da vam kažem, zbog toga što neko razmišlja o tome kako će, kako bi neko mogao da iskrivi sadržinu ovog zakona, moram da kažem da zbog toga ni na koji način se ne sme umanjiti potreba za donošenjem ovog zakona. Postoje drugi zakoni koji regulišu prevaru, koji regulišu falsifikat i to nije nešto što možete vezati za osobe sa invaliditetom, već to je nešto što možete vezati za ljude kao takve i to se rešava drugim zakonima, a ovim zakonom mi regulišemo kako će osobe sa invaliditetom da svoje svakodnevne životne potrebe zadovoljavaju na jednostavniji i bolji način.
Opet želim da ponovim. Na ovaj način mi pokazujemo da nam je stalo, da nam je stalo kao društvu, da nam je stalo kao zajednici i da ćemo učiniti sve da osobe sa invaliditetom u najvećoj mogućoj meri, ne zanemarujući naravno objektivne poteškoće, učestvuju u svakodnevnom životu ove zemlje.
Ovo je naš jedini svet i mi moramo da ga delimo. Nemojmo ceniti ljude po onome što ne mogu. Cenimo ih po onome što mogu. Hvala.

Zahvaljujem.
Evo, da obuhvatim ili bar da odgovorim i da se svakako zahvalim svim diskutantima do sada koji su razumeli šta je suština ovog zakona i koji vide da od ovoga ne treba da pravimo bilo kakvu političku podelu. Ovo je nešto što je zaista nesporno. Ovo društvo treba da vodi računa o osobama sa invaliditetom, oni su deo našeg društva, oni nisu nikakav izdvojeni deo, a na nama je da učinimo sve što je moguće i više od toga da imamo tu vrstu pozitivne diskriminacije, da mogu da koriste sva prava, da mogu da koriste sve ono što im društvo stavlja na raspolaganje i što stavlja svakom od nas.
Osobe sa invaliditetom imaju iste nade, iste strahove, iste želje, iste sumnje, raduju se istim stvarima, tužni su zbog istih stvari kao i drugi. Na nama je da to prepoznamo i kao nosioci javne vlasti, kao nosioci državnih ovlašćenja učinimo da im život bude bolji.
Što se tiče vašeg pitanja, da, razgovarali smo o tome i stav zakonodavstva je bio da se prvo mora promeniti ovaj zakon, zakon na koji ste upozoravali, Zakon o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa zato što zakon nikada nije predvideo faksimil kao takav. Nije regulisao ni moj ni vaš faksimil koji možemo da koristimo u svakodnevnom životu mimo ovoga.
Dakle, moram prvo da promenimo zakon, takav je stav zakonodavstva. Što se nas tiče moglo je da bude i ovde, ali takav je stav i mi smo ga prihvatili. Nadam se da ćemo u najskorije vreme rešiti taj problem.

Naravno, jedan od svakako velikih problema jeste opšta dostupnost i arhitektonska, ali i svakako na ulogu u društvu. Znate, najveći deo naših institucija, iz oblasti ne samo socijalne zaštite, nego svih institucija, nije građen namenski. Pravljeno je u vreme kada se jednostavno o uključivanju osoba sa invaliditetom nije razmišljalo ili se nije vodilo računa o tome.
Mi se trudimo da to promenimo. Evo, da vam dam konkretan primer. Prošle godine, u saradnji sa MUP-om, mi smo, evo, do sada već opremili 24 odeljenja, odnosno policijske uprave MUP-a odgovarajućim rampama, a što je, verujte, nekada pravi arhitektonski izazov, jer imate zgradu koja je napravljena 1930. i neke godine, uski hodnici, nema stepenica itd. Ali, evo, do sada 24 policijske uprave su rešile taj problem u saradnji sa Ministarstvom rada i čovek će sa kolicima moći da ode i izvadi ličnu kartu. Zvuči malo. Zaista zvuči onako prosto neverovatno, ali je tako. To radimo i nećemo stati dok to ne završimo u svakoj policijskoj upravi.
Isto tako, to važi i za naša odeljenja. Mi smo krenuli prvo od svog ministarstva. Bilo je, verovali ili ne, odeljenja PIO fonda i Nacionalne službe za zapošljavanje u kojima nije bilo rampe. I ne samo da nije bilo rampe, nego u nekima nije bilo mogućnosti, recimo, imate odeljenje gde se vrši veštačenje radne sposobnosti i uopšte bilo šta drugo, a to vam je na nekom drugom spratu i nema lifta. Kako sada da odvedete čoveka u kolicima na drugi ili treći sprat da ga veštačite, a nemate lift itd? I to smo rešavali, to rešavamo i siguran sam da ćemo to rešiti u potpunosti, da neće biti nijednog dela našeg ministarstva, a mislim i na centre za socijalni rad i na PIO fond i na Nacionalnu službu za zapošljavanje, koji na ovaj način neće biti apsolutno dostupni. Da li će to svaki put biti u skladu sa najvišim standardima? Bilo bi potrebno da ima i toalet poseban za osobe sa invaliditetom, prilagođen. Ne znam, ali bar ovo najosnovnije, to mora da se uradi i to može da se uradi i trudimo se da to svakako uradimo.
Vi ste govorili o jednoj važnoj stvari, a to je suštinski - uključenost nije rampa. Uključenost nije arhitektonska prepreka. Uključenost je odnos društva prema osobi sa invaliditetom. Znate, evo, da se pohvalimo, ove godine je Nacionalna služba za zapošljavanje ostvarila najbolji rezultat do sada, zaposlila je kroz aktivne mere zapošljavanja 4.913 osoba sa invaliditetom. Najbolji rezultat pre toga je bio 2009. godine – 3.914 osoba sa invaliditetom.
Dakle, postoji napredak. Ali, još uvek najveći broj poslodavaca pre opredeljuje da plati tzv. penal nego da primi osobu sa invaliditetom, iako dajemo, evo, i ovo je prilika, kad god mogu, koristim tu priliku da govorim o tome, dajemo zaista velike podsticaje za zapošljavanje osoba sa invaliditetom, od 180.000 pa i do 250.000 hiljada, zavisno od opštine. Plaćamo posebno za prilagođavanje radnog mesta za osobu sa invaliditetom. Plaćamo preobuke i obuke koje su potrebne da zaposlite osobu sa invaliditetom. I još uvek najveći broj poslodavaca okleva da iskoristi tu pogodnost i tu mogućnost.
Znate, tu postoji samo jedno opravdanje koju mogu da prihvatim i koje je razumno, na kome svi zajedno moramo da radimo, a to je da nemate dovoljan broj osoba sa invaliditetom sa odgovarajućom stručnom spremom ili znanjem koje je vama potrebno, ali to je onda nešto što možemo da ispravimo, to je zajednička greška ili zajednički problem. Zato imamo nacionalnu službu. Zato ćemo da obučimo čoveka za to što ne zna, a postoji potreba na tržištu rada za takvim profilom. To može da se rešava i rešava se. Ali, ono drugo, e, tu mora da se bori celo društvo, ako čovek jednostavno neće da prihvati osobu sa invaliditetom, iz bilo kog razloga, jednostavno smatra da proces inkluzije zapravo ne treba da se sprovede. To je nešto na čemu zaista moramo svi zajedno da radimo i to je nešto o čemu svi zajedno moramo da vodimo računa.
Inače, što ste rekli, mi imamo čitav broj izvanrednih institucija koje se bave osobama sa invaliditetom, posebno našom decom. Zaista pozivam svakog od poslanika da kada ima vremena, ima interesovanja, da dođe da vidi, iznenadićete se sa kakvom količinom ljubavi i predanosti ti ljudi rade. To nije posao koji možete da zaključate na radnom mestu. To nije nešto što možete da kažete da je prošlo radno vreme. Niko u sistemu socijalne zaštite ne može da kaže da je prošlo radno vreme. Mi radimo sa ljudima. To su zaista divni ljudi i to ne može da se izračuna novcem, jednostavno ne može. Prosek njihovih plata, i da ga povećamo ne znam koliko, je uvek manji od onoga što su oni dali i onoga što daju.
Treba doći, treba videti, zaista, molim vas, uradite to. Nemojte uopšte da se osvrćete. Kritikovaće se kada dođete. Odmah će vam reći negde da to što dolazite je promocija. Super, samo se vi promovišite na taj način, otiđite kod te dece, vidite da li možete nešto da pomognete, neka to bude promocija svih političara i svih političkih stranaka, ja ću biti zadovoljan. Evo, govorim u ime sistema socijalne zaštite. Hvala.

To sigurno, kao što dobro znate, nije nešto što će se desiti preko noći i nećemo mi uspeti ni da naše društvo u tom smislu senzitivizujemo, niti ćemo uspeti da učinimo svaku od javnih površina dostupnim, ali da moramo raditi na tome svaki dan, moramo. Zato postoji država, zato postoje organizacije, uostalom zato postoji invalidski pokret, upravo da bi se borio sa tim.
Samo da skrenem vašoj pažnji nekoliko aktivnosti koje smo mi preduzeli, koje opštoj populaciji ne znače puno, ali osobama sa invaliditetom znače zaista mnogo i mislim da su dobar putokaz.
Mi smo po prvi put počeli od prošle godine da uvodimo u saradnju sa Javnim servisom, sa RTS-om, titlovanje domaćih serija. Opet, nešto čega se treba zapravo setiti. Konkretno je bila „Ulica lipa“ i sada „Komšije“ radimo. Vidite, imate ljude koji ne mogu da gledaju „Komšije“, ne mogu da gledaju „Ulicu lipa“ iako gledaju svi oko njega. To je način da bar deli sentiment ostatka društva prema nečemu. Nadamo se i to ćemo sigurno raditi da informativni program u najvećoj mogućoj meri približimo korisnicima, govorim o gluvim i osobama sa oštećenim sluhom. Vi znate da je problem. Znate kako to funkcioniše. Jako je teško to u pravom vremenu uraditi, ali bar u nekom kraćem, odloženom. U svakom slučaju, i to radimo i ove godine to nastavljamo da radimo sa Javnim servisom, ali to je nešto što moramo bar pokušati da proširimo koristeći moderne tehnologije i na ostale televizije, ne samo na Javni servis. On ima obavezu to da radi, ali hajde da vidimo da li privatne televizije, pogotovo sa nacionalnom frekvencijom, mogu da nam pomognu na isti način. Siguran sam da ćemo naći razumevanja i sa njihove strane, pošto je Ministarstvo tu da pomogne.
Recimo, uveli smo jedan vrlo zanimljiv i potpuno inovativan oblik pomoći osobama gluvim i nagluvim, a to je, zajedno sa, da sada ne reklamiram, ali sa jednim velikim telefonskim provajderom, dakle, vanbudžetskim sredstvima, obezbedili smo da postoji centar za sada samo u Beogradu, gde gluva i nagluva osoba može putem tableta, putem smart telefona da se uključi, da otvori vezu, dobije komunikaciju sa svojim tumačem znakovnog jezika, ono se recimo nalazi u banci, ne može da se objasni sa nekim, ovo je način da upozori na svoj problem, traži rešenje i tumač preuzima dalje rešenje tog problema, telefoniraće i dogovoriće se sa onim kojim je potrebno. Zakazaće mu sastanak, zvaće lekara, ili sve ono što on u datom trenutku ne može da uradi. To je nešto što zaista pokazuje izuzetne rezultate. Dakle, ne mora da ide stalno sa svojim tumačem, već ako mu je potrebno, pozvaće tumača i za njega je usluga potpuno besplatna. To smo u potpunosti rešili i to dobili najveći deo iz vanbudžetskih sredstava.
Sada intenzivno radimo na tome, recimo, sa Parking servisom u Beogradu, da uvedemo aplikaciju gde će osoba sa invaliditetom znati gde je slobodno parking mesto za njega. A kada dođe do tog parking mesta, dakle, moći će da se odmah informiše o tome, a kada dođe i vidi nekog bahatog vozača koji mu se našao na parking mestu, imaće vrlo jednostavnu aplikaciju kojom odmah obaveštava službu da se neko parkirao na mestu koje pripada njemu.
Vidite, jednostavne stvari koje suštinski menjaju život. Ne mora sve da bude iz budžeta. Može i time što angažujete društveno-odgovorne poslove koji hoće da pomognu.
Postavili smo prošle godine prvu taktilnu tablu ispred Hrama Svetog Save. Vi i ja ne razumemo zašto je to tako, ali znate, kada razgovarate sa predstavnicima Udruženja slepih i slabovidih, oni kažu doslovce – ja prvi put vidim kako izgleda Hram Svetog Save. I to menja život. Hoćemo da nastavimo u tom pravcu.
Radi se na puno, puno stvari i svaki taj mali korak čini život boljim i čini ga pravednijim. To je ono što mi radimo.

Samo bih da se zahvalim na dosadašnjim diskusijama i na razumevanju svega onoga što mi zapravo radimo, i kada je u pitanju generalna politika Ministarstva i kada je u pitanju zakon koji je pred vama.
Da, ja volim da dođem da vidim kako ljudi rade, da vidim šta im je potrebno i da vidim kako možemo da rešavamo probleme. I nijedno mesto gde sam ja bio, uključujući i Ivanjicu, nije bilo ne samo slučajno izabrano, nego nije bilo bez da smo nešto radili, nešto doprineli, nešto promenili, nešto obezbedili. Da li je to finansiranje, da li je to neka druga pomoć, ali nikada se ne ide, ili barem iz mog ministarstva, nikada ne idemo nigde a da nešto nismo uradili ili da se ne dogovaramo šta ćemo da uradimo u budućnosti. Mislim da se to malo razlikuje od nekih drugih ponašanja i nekih drugih oblika.
Ivanjica je sigurno prevazišla svoju veličinu kvalitetom usluga u zajednici koju ima, i to je nešto što bih voleo da istaknem kao primer i ostalim lokalnim samoupravama da treba ići u tom pravcu. Bez lokalne samouprave, nemoguće je rešiti problem uključenosti i nemoguće je rešiti problem pomoći osobama sa invaliditetom, bez učešća lokalne zajednice. Nama su potrebne usluge u zajednici. Delom će ih finansirati država, ali i lokalna samouprava mora da učestvuje u tome. Jednostavno, drugačije nije moguće.
Kao što znate, ove godine smo predvideli veliki konkurs za usluge u zajednici, nadam se da ćemo uspeti već do kraja februara da izađemo pred Srbiju sa njim, koji iznosi 400 miliona dinara. Prošle godine je on iznosio 50 miliona dinara. Sada 400, uz učešće lokalne samouprave. Mi ćemo biti u stanju da premrežimo čitavu Srbiju kvalitetnim uslugama u zajednici, da nijedna opština ne bude bez dnevnog boravka za decu ometenu u razvoju, da nijedna opština ne bude bez nekog od alternativnih oblika pomoći porodici i pomoći u zajednici. Za to nam svakako treba lokalna samouprava, za to nam treba podrška čitavog društva.
Da navedem još jedan primer, zbog poslanica koje su govorile. Vi ste iz socijalne zaštite, vi znate šta je sistem i kako on funkcioniše. Ima i nema veze sa osobama sa invaliditetom, ali ima veze sa našim sistemom. Drugo ime našeg sistema je humanost. Mi postojimo zbog ljudi i postojimo da budemo uz njih, zato što smo im potrebni. Ministarstvo je još nakon onih strašnih poplava, od Obrenovca pa nadalje, donelo jedan poseban pravilnik o postupanju u vanrednim situacijama. Evo, ove godine je pao sneg u jednom delu Srbije, na istoku, bilo je dosta neprijatno. Svaki od naših centara je u skladu sa pravilnikom koji je donet, ali ja sam siguran da bi to radili i bez pravilnika, ali sad smo to posebno uredili, i evo, već druga godina kako radimo uređeno, obezbedio da je obišao i proverio svakog korisnika novčane socijalne pomoći, svako dete iz hraniteljskih porodica, stare koji žive u nekim teško dostupnim prostorima, nekim selima u kojima se ne može doći.
Sistem socijalne zaštite, tamo gde je bio ugrožen, je učestvovao u svakodnevnom životu i javljao ministarstvu precizno, u broj i ime, da li je svako nahranjen, da li je svako imao grejanje, da li je sklonjen ukoliko nema grejanje ili hranu, gde nam je dete, gde nam je neko od onih o kojima smo dužni da brinemo. Ovo o čemu vam govorim – to ne može da se plati. I nije postojala stavka u budžetu – u slučaju vanrednih okolnosti pojačano angažovanje socijalnog radnika. Nije. Ali je svaki socijalni radnik ispunio svoju dužnost.
Ovim zakonom zapravo pokazujemo da ispunjavamo svoju dužnost i da smo ponosni kad to radimo.

Samo kao kratak odgovor na pokretanje teme oko poljoprivrednih penzija i poljoprivrednih penzionera. Suštinski problem jeste da su se nagomilali veliki dugovi kod poljoprivrednih penzionera prema PIO fondu. Oni nisu uplaćivali svoje obaveze. E sad, postavlja se pitanje u kojoj meri mogu da ispune svoje obaveze. Da li je to objektivno moguće? Pa, upravo zato se pokrenula sad inicijativa za izračunavanje katastarskog prihoda. To je odgovor na ove probleme, da se uspostavi nova tablica katastarskih prihoda i onda na osnovu nje ćemo moći da izračunamo zaista koliko ko obavezu treba da ima. Potpuno ste u pravu - ne može onaj ko ima sto hektara i jedan hektar zemlje da imaju isto, ali sa druge strane, jedan hektar u Vojvodini, kao što ste rekli, od njega može da se živi bolje nego od jednog hektara u Svrljigu jer je to jednostavno drugačija zemlja, pa je samim tim drugačija kultura i sve ostalo. Na tome se već radi. Radi se između PIO fonda i radi se između Ministarstva poljoprivrede. Ja sam siguran da ćemo vrlo brzo izaći sa konkretnim predlogom, pa ćemo u okviru promena Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju dati odgovor i na to.
Nama nije u interesu da mi poljoprivrednog penzionera uvedemo u dužničko ropstvo, zbog penzije. Ne, to svakako nećemo da radimo. Naravno, moramo to da ispravimo i moramo nekako da popravimo položaj, ali sa druge strane moramo voditi računa i o tome i o protoku vremena, doći će vreme kada će ti ljudi s pravom očekivati neku penziju. Ako nisu uplaćivali ništa, kako da je dobiju? Dakle, između ta dva suprotstavljena pola moramo da nalazimo rešenje.
Kada je u pitanju Zakon o socijalnoj zaštiti, svakako, Zakon o socijalnoj zaštiti će, siguran sam, biti jedan od prvih zakona koje ćemo doneti, odnosno izmene i dopune Zakona o socijalnoj zaštiti, biće jedan od prvih zakona koji ćemo doneti nakon izbora, gde će se posebno voditi računa upravo o ovim kategorijama, da upravo uvedemo bar taj element pravednosti i da prepoznamo ono što jeste realnost. Hvala.

Meni je stvarno žao što se uopšte termin „podvala“ koristi danas. Nema oko čega da se koristi.
Eto, ako nešto znači, ponoviću sada još jednom da je ovo treći zakon koji reguliše položaj osoba sa invaliditetom u mandatu ovog ministarstva, što je više nego što je doneto u poslednjih nekoliko godina, s početkom pre nešto manje od dve godine kada je formirana ova Vlada, nisu izbori bili na vidiku pa smo ih doneli. Naš prvi zakon koji smo doneli bio je upravo iz oblasti invalidskih prava.
Možda ne bi bilo loše, pre nego što se koriste ovako teške reči, da se možda razgovara sa reprezentativnim organizacijama koje okupljaju osobe sa invaliditetom, da čujete šta oni imaju da kažu. Sudeći po onome što govore i kako se ponašaju, citiram – nikada nisu imali bolju saradnju sa jednim ministarstvom. Pitajte, razgovarajte sa njima.
Ne znam, neki od primera koji su ovde navedeni jednostavno nemaju nikakve veze sa stanjem u smislu invaliditeta, znate. Imovinski cenzus ne postoji kada je u pitanju invaliditet, nema nikakve veze možete da budete najbogatiji čovek na svetu i najsiromašniji čovek na svetu i imate pravo na tuđu negu i pomoć. Tačka. Da li imate šest hektara ili nula hektara? Potpuno je svejedno. Možete da budete i Mišković, bilo ko drugi dobićete tuđu negu i pomoć. Očigledno čovek o kome ste govorili nije dobio tuđu negu i pomoć i to nema nikakve veze sa time da li ima hektar ili ništa zemlje, nikakve veze. Tu očigledno niste razumeli šta su prava iz oblasti invaliditeta, a šta su prava koja se dobijaju na osnovu lošeg materijalnog stanovišta, odnosno lošeg materijalnog stanja.
Prošle godine, država Srbija je za plate, repromaterijale, razne konkurse koji pomažu preduzećima koji zapošljavaju osobe sa invaliditetom, izdvojila i potrošila 750 miliona dinara. Za podršku zapošljavanja osoba sa invaliditetom 500 miliona dinara, ove godine 550 miliona dinara, za aktivne mere koje pomažu održavanje i rad 22 republička, 11 pokrajinskih organizacija, reprezentativnih organizacija koje okupljaju osobe sa invaliditetom, a oni ispod sebe imaju 526 lokalnih organizacija, odvojili smo 214 miliona dinara. To je upravo juče raspisano i podeljeno. Nemojte da me optužujete za izbore, oni su srećni što je to što brže, mi se trudimo da nema razmaka između jednog i drugog konkursa da ljudi ne bi bili bez novca, pa se radi što brže. I, nastavićemo tako da radimo.
Takođe, za veliki konkurs je odvojeno još 62 miliona dinara, za posebne projekte konkursa još 40 miliona dinara, plus postoje i lokalne samouprave. Ja ne kažem da je dovoljno i nikada nije dovoljno i nikada neće biti dovoljno, ali ono što radimo pokazuje tendenciju kuda ide ovo društvo, kako se ponaša ovo društvo i da postoji napredak, da postoji konkretan napredak u svakoj od oblasti.
U narednih nekoliko dana ministar Verbić i ja ćemo otići u školu „Veljko Ramadanović“ koja vodi računa o obrazovanju naše slepe dece, gde treba da razgovaramo kako da obezbedimo veći broj udžbenika, kako da obezbedimo određena učila koja su specifično potrebna za slepe. Nije nam teško. Treba da budemo tamo. To je naš posao. Ponosni smo što to možemo da radimo. Isto važi i za sve ostale.
Dakle, ovaj zakon je važan, pomoći će u jednom segmentu, ali svaki dan pomaže se u svim oblicima i svim delovima života osobama sa invaliditetom. Evo, da pozovem sve narodne poslanike, u Ustaničkoj ulici Udruženje slepih i slabovidih ima salon za masažu. Oni su najbolji na svetu u tome. Ko je od vas bio tamo? Niko. Da li je neko poželeo da bude tamo? Ajde, da mi odvojimo, uplatimo svojih, ne znam, hiljadu dinara. Hajde, da kupimo jedan jedini vaučer, kao što su radile socijalno odgovorne firme koje su kupovale vaučere za svoje radnike i na taj način pomagale. Hajde, da svi nađemo načina da pomognemo osobama sa invaliditetom umesto da koristimo reč prevara.
Ovo nije prevara, ovaj zakon je došao na red, kad je došao, što se mene tiče mogao je i ranije, mogao je i kasnije, mogao je i 2009. godine kada smo usvojili Konvenciju, koja reguliše obavezu države da se bori protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom. Od 2009. godine do danas ne znam šta se čekalo, ali to moraju da objasne verovatno neki drugi, ja zaista ne moram, ali ono što mogu sa ponosom da kažem da smo u vremenu mandata ove Vlade doneli više zakona koji regulišu položaj osoba sa invaliditetom, nego i jedna pre nas.
Odmah da vam kažem, jel moguće da smo čekali, ne znam koliko, 50, 70 godina da prepoznamo zakonskim rešenjem zanimanje tumač znakovnog jezika? Je li trebalo, koliko decenija nam je trebalo da tako nešto uradimo? Mi smo to uradili odmah u prvoj godini svog mandata. Mislim da to treba poštovati, nije to, naravno, zasluga samo ovog Ministarstva, jeste zasluga čitave Vlade, ali i zasluga čitavog društva koje sve više prepoznaje, koje prepoznaje potrebu da pomognemo razvoju osoba sa invaliditetom i njihovom ukupnom položaju u društvu. Hvala vam.

Sećam se kada smo raspravljali o budžetu za ovu godinu da smo slušali kako je to najgori budžet u istoriji koji će se raspasti, koji će biti jedno četiri rebalansa. Kao što vidite, ovaj budžet se pokazao kao izuzetno dobar i ovo je prva Vlada posle dugog niza godina koja nije morala da poseže za rebalansom i sprovela je čitavu budžetsku godinu, a to je uradila zato što je znala da planira, baš kao što zna da planira i ovaj budžet.
Znate, kritikovati posledice sopstvene politike je u suštini pošteno, samo treba reći – to su posledice naše politike i problemi sa kojima se sada ova Vlada nosi su posledice politike bivšeg režima. Treba to reći i ne bi to bilo nepošteno priznati. Jednostavno je tako, a još bolje bi bilo čitati budžet baš onako kako je napisan i iz njega izvući jedine njene zaključke. Brojke ne lažu. Prava u oblasti socijalne zaštite su na nivou prošle godine. Identično u dinar oko 95 milijardi dinara su bila, 95 milijardi su sada. Nijedno jedino socijalno davanje nije umanjeno ni za jedan jedini dinar. Slobodno možemo da budemo ponosni na to jer smo jedina zemlja u Evropi koja u godini krize i štednje to nije uradila. Da vas podsetim, krize – to je ona razvojna šansa, kako su govorili svojevremeno predstavnici bivšeg režima, e u toj krizi i u toj godini krize mi nismo smanjili ni jedan jedini dinar socijalna davanja, 95 milijardi je bilo i 95 milijardi je sada.
Kada se govori da su ovo najveća ulaganja u istoriji socijalne zaštite, ovde u parlamentu imate nekoliko ljudi koji pre nego što su postali poslanici su se bavili ili se još uvek bave socijalnom zaštitom, pa možete razgovarati sa njima. To su ljudi iz struke. Nikada država nije toliko ulagala.
Da vam dam samo primer iz neposredne prošlosti. Dakle, 2012. i 2013. godine država Srbija je odvojila 414 miliona dinara za ulaganje u socijalnu zaštitu, a 2014. i 2015. godine 717 miliona dinara je uloženo u socijalnu zaštitu. Dakle, ne da se nije smanjilo, nego se značajno povećalo.
Takođe, bilo bi isto veoma dobro čitati i govoriti ono što govorite vrlo precizno. Znači, 16 milijardi nije bilo ni na kakvoj Nacionalnoj službi za zapošljavanje, 16 milijardi je tranzicioni fond koji je išao za otpremnine zaposlenih u preduzećima, u uništenim i upropaštenim preduzećima u proteklih 12 godina. Preduzećima koja su veštački održavana, preduzećima koja su pravljena kao nekakva strateška preduzeća samo da bi se kupovali izbori, pa se uspelo u međuvremenu da kupe jedino dugove za pet milijardi evra koje mi ovde svi zajedno otplaćujemo.
Dakle, to je 16 milijardi dinara. Nije umanjen ni jedan dinar za aktivne mere zapošljavanja preko Nacionalne službe zapošljavanja. Prošle godine je bilo 2,8 milijardi i još 500 miliona dinara za zapošljavanje osoba sa invaliditetom, a ove godine 2,8 milijardi i 550 miliona dinara za zapošljavanje osoba sa invaliditetom. Dakle, čak i malo povećanje. Ovo je tranzicioni fond. Iz tranzicionog fonda od 16 milijardi dinara potrošeno je 9,4 milijarde dinara za otpremnine svih koji su zatražili otpremnine u skladu sa zakonom i dobili su otpremnine, a ono što nije potrošeno prenosi se u iduću godinu, u skladu sa brojem radnika u preduzećima u kojima privatizacija još uvek nije završena.
Dakle, treba samo čitati i prihvatiti da je to tako. Žao mi je što je dobra vest uvek loša vest za neke predstavnike bivšeg režima.
Po istoj metodologiji, 2009. i 2015. godine, po istoj metodologiju koju sprovodi Republički zavod za statistiku, a zove se Anketa o radnoj snazi, 2012. godine, kada smo preuzeli odgovornost za upravljanje ovom državom, nezaposlenost je bila 25,2%, a danas je 16,7% procenata. Žao mi je što neki predstavnici bivšeg režima ne mogu da prihvate da ista metodologija koja je važila u vreme kada su oni vladali ovom zemljom važi i sada, i da isti podaci koji su dati tada važe i sada. Nezaposlenost jeste smanjena.
Ja ne razumem, možete da nas kritikujete da nije dovoljno, i odmah ću se složiti sa vama, apsolutno nije dovoljno, ali da ne priznajete činjenice, to ne mogu da razumem. Ne mogu da razumem da pošto volite da se srećete sa predstavnicima međunarodne zajednice, što je odlično, ali ne mogu da razumem zašto im ne kažete u lice da su oni svi lažovi i neznalice, jer to su ti predstavnici MMF, Svetske banke i svih relevantnih država ovog sveta koji dođu i pohvale Srbiju za pad nezaposlenosti. Samo im vi ne verujete. Recite im slobodno da su lažovi i neznalice. Kada se već srećete sa njima i volite da objašnjavate kako je ovo najgora od svih zemalja, dodajte i da su oni najgori od svih ljudi jer lažu zajedno sa nama da je nezaposlenost u Srbiji manja nego što je bila u vreme kada su vladali predstavnici bivšeg režima.

Ja znam da je nekim pripadnicima bivšeg režima dosta komplikovano. Ne vole da se podsećaju na vreme kada su vodili državu, ali mi moramo da znamo odakle smo krenuli, da bi znali gde smo sada i da bi znali kuda idemo i gde koračamo.
Neću uopšte ni pokušati, evo zanemarićemo potpuno statistiku koja je važila u vreme bivšeg režima i koja važi i danas jer to nisu pravila koja smo izmislili mi, to su pravila koja su uspostavljena u EU i koja se odnose i na nas, kada je u pitanju anketa o radnoj snazi. Tako je važilo u vreme bivšeg režima, tako važi i danas, tako je bilo da je 25,5 nezaposlenosti 2012. godine, a da je danas stopa nezaposlenosti 16,7 ista pravila tada, ista pravila sada. Ali, potpuno ćemo to zanemariti, kao da nije važno, kao da ne postoji.
Ajde da govorimo jezikom brojeva koji se ne mogu falsifikovati novcem. Kolko novca ima u kasi i ko je doneo taj novac u kasu? To valjda svi razumemo. Eto, ipak da kažemo da su prihodi od doprinosa koji su uplaćuju u PIO fond 2012. godine iznosili 287,3 milijarde dinara.
To je tada činilo 51,1% od ukupnih prihoda Fonda. Danas, 2015. godine prihodi fonda na 8. decembar su 334 milijarde dinara, što je 12,4 milijarde dinara više nego što smo planirali.
Dakle, ovo se ne može falsifikovati. Ili su se pojavili nekakvi vanzemaljci koji ne postoje, a za koje neka čudna sila uplaćuje novac kradom, ili su se pojavili kao što jesu ljudi na evidenciji PIO fonda koji uplaćuju svoje doprinose.
Morate znati još jednu stvar. Plate su smanjene u javnom sektoru koji je najuredniji platiša doprinosa. Dakle, tu je još smanjen nivo doprinosa i bilo bi za očekivati da državne dotacije budu veće.
Bilo bi za očekivati da više novca treba da uplaćujemo kao dotaciju da se penzije redovno isplaćuju, a mi smo ove godine povukli 12,6 milijardi dinara manje dotacija zato što smo imali povećanje prihoda u PIO fond. Dakle, ovo se ne da falsifikovati.
Ovo je novac, količina novca koja se nalazi u državnoj kasi je značajno veća, čak i nego što smo je planirali a jedino moguće je da su se neki ljudi sa imenom i prezimenom zaposlili.
Nema koga drugog. Dakle, manite se statistike, evo pogledajte čistu matematiku koja se ne da falsifikovati.
Ne mogu da razumem da je samo loša vest dobra vest. Podsetiću vas da ovde, iz ovog parlamenta krenulo strašno oduševljenje kada je stigao izveštaj Evropske komisije u kome je rečeno da je Zakon o radu neevropski, da je loš, da je neusklađen, da je antidemokratski itd. ovde su se radovali, slala su se saopštenja, ali onda su okrenuli drugu stranu papira u kome je pisalo, ali zakon koji je donet u vreme vlasti bivšeg režima.

Budžet se evidentno ne čita. Da se čita, videlo bi se da na razdelu Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, napravljene su velike uštede, ali nijedan jedini dinar u oblasti socijale, 95 milijardi bilo i 95 milijardi ostalo.
Nijedan jedini dinar u oblasti prava i socijalne zaštite nije umanjen, čak naprotiv. Treba čitati budžet, ne treba plašiti ljude idejom da će doći do smanjivanja u oblasti prava socijalne zaštite i čak više od toga.
Da ste pažljivo pročitali budžet, videli biste i veoma pohvalili, ako vam je imalo stalo do građana Srbije, to da je po prvi put uvedeno da su transferi za usluge u zajednici povećani na 400 miliona dinara, a to znači da neće biti nijedne lokalne samouprave, gde neće biti dnevnog boravka za decu ometenu u razvoju, gde neće biti nijedne jedine lokalne samouprave, gde neće biti nekoga ko će se baviti starima o kojima nema niko da se brine, gde nema nijedne lokalne samouprave ma koliko mala ili siromašna bila, gde neće biti organizovanog zbrinjavanja onih koji ne mogu da brinu o sebi i to nikada nije bilo.
Ovo je po prvi put i to u budžetu koji je veoma štedljiv, a da ste pažljivo pročitali budžet, videli biste da je budžet i te kako socijalan, odgovoran, ali da nije budžet u kome se rasipa, gde jedan jedini dinar može da ode sa strane.
Ni jedno jedino pravo iz oblasti socijalne zaštite nije umanjeno, sačuvana i povećana.
Ja znam, nije lako, nije lako priznati sebi da neko drugi funkciju koju ste nekada obavljali, obavlja tako da u istoj nedelji razgovara sa Angelom Merkel i Vladimirom Putinom, i da dobije poštovanje i od jednih i od drugih. To je teško prihvatiti, verujem, ali teško prihvatiti ljudski, ali za Srbiju je dobro, i dobro bi bilo i reći da je to za Srbiju dobro i da je Srbija bolja nego što je bila. Hvala.

Ovde je evidentno reč o elementarnom nepoznavanju socijalne zaštite. Prava iz oblasti socijalne zaštite su dečiji dodatak, roditeljski dodatak, novčana socijalna pomoć, tuđa nega i pomoć, uvećana tuđa nega i pomoć, nadoknade za osobe sa invaliditetom, na primer za prevoz ili nadoknade za boravak u vrtićima, ali tranzicioni fond nije nije deo socijalne zaštite.
Tranzicioni fond se u prošlom, odnosno u još uvek važećem budžetu je imao iznos od 16 milijardi dinara. Mi smo i on je bio usmeren isključivo na otpremnine za radnike iz 534 preduzeća. Do sada smo potrošili 9,4 milijarde dinara. Dakle, više nemamo potrebu za tim novcem i sada smo u ovom budžetu predvideli šest milijardi dinara što smatramo da će biti dovoljno za ove potrebe.
To nema nikakve veze sa socijalnom zaštitom, nikakve, baš nikakve. To je samo na razdelu Ministarstva za rad zato što je ono resorno ministarstvo između ostalog za to. Na osnovu odgovarajućih procedura iz Ministarstva privrede i Agencije za privatizaciju, daje se predlog na koji način će sredstva biti utrošena i posebnom odlukom Vlade ta sredstva se i troše.
Dakle, sa socijalnom zaštitom nemaju apsolutno nikakve veze. Socijalna zaštita nije umanjena ni za jedan jedini dinar.
(Zoran Živković, s mesta: Replika.)