Ja sam stvarno očekivao malo dosleldnosti od nekih ljudi. Pre svega sat vremena su tvrdili da smo bombardovani, zato što smo sami krivi. Kako je onda Ramuš Haradinaj ratni zločinac, ako smo sami krivi za bombardovanje, kao što ste ovde govorili.
Naravno, slušali smo svakakve gluposti, a vi slobodno vičite, dobacujte, to je muzika za moje uši kada vi vičete, dobacujete.
Prvo, to znači da vas nervira.
Drugo, da ste u dubokoj opoziciji gde vam je i mesto, a ja sam kao što vidite na vlasti, pa slušam kako dobacujete, kako histerično dobacujete.

Zahvaljujem se.
Naravno, izrečeno je nekoliko grubih neistina i samo zbog javnosti treba da ih demantujemo konkretnim brojevima.
Dakle, prosečna plata profesionalnog vojnika 2012. godine, u vreme kada su vladali ovi iz DOS-a, bila je 33.308,00 dinara. Posle svih smanjenja, plata je 35.284,00 dinara. Sa uvećanjem 1. janura će biti 38.812,00 dinara, bez inflacije, bez kursa, bez unižavanja plate vojnika. Treba da podsetimo da smo podigli i dnevnice, da smo uveli po prvi put i solidarne nadoknade i da radimo sve što možemo da uradimo da se standard pripadnika Vojske Srbije poveća.
Znate, mi smo za povećanje plata vojnika izdvojili 1.781.223.000 dinara. To je, dakle, za godinu dana čitava Vojska Srbije. E, pa više od toga se Smederevska Palanka zadužila. Dakle, mogli bismo još toliko da podignemo plate čitavoj Vojsci samo za dug koji su napravili u Smederevskoj Palanci. Ništa više. Na to da dodamo još što su zbog sujete i zbog brutalnog kršenja zakona, nepoštovanja odluka Ustavnog suda prema vojnim penzionerima država Srbija u vreme, naravno, vlasti DOS-a, sada morala da isplati odštetu od pet milijardi dinara. Dakle, saberite dug Smederevske Palanke i uzmite ovo što su dosovci uradili vojnim penzionerima, to je sedam milijardi dinara. Pogledajte koliko bismo mogli da podignemo plate vojnicima i svima ostalima u sistemu bezbednosti samo na osnovu ova dva primera i ničega više.
Kako se radilo i kako se poslovalo možemo da pogledamo samo po tome što smo u vreme, nećete se naljutiti, ne govorim o poslanicima histerične potrebe da uništimo Vojsku Srbije, uništili, između ostalog, 9.218 komada raketa strela 2M, plus lansere i za to dobili po svakoj raketi 250 evra. Da smo ih sada sačuvali mogli bi da ih prodamo po komadu od 10.000 dolara. Tako su radili i oni sada pričaju o vojsci i pričaju o standardu vojske. Hvala.

Nažalost, ovde smo sada mogli da vidimo i primer ne samo zlonamernosti, nego i potpunog neznanja o materiji o kojoj se govori. Da ne govorimo samo o tome da je font uvek bio isti u Skupštini, ko god vladao ovom Skupštinom, pa do toga da se priča o tome kako navodno naša tajna služba nema na svom sajtu ili u budžetu precizno izdefinisane razdele, a da imaju neke druge službe, što je naravno notorna laž, jer nijedna jedina ozbiljna služba ne govori o takvim stvarima na sajtovima i u javnosti. Za to postoje nadležni skupštinski odbori koji vrše kontrolu službi. Postoje čak i nadležne budžetske inspekcije koje vrše kontrolu trošenja novca. Dakle, sve postoji. Ali, očekivati od naše službe da izlazi sa takvim podacima u javnost bi bilo isto kao očekivati od američke CIA-e da izađe sa podacima koliko je koštao 5. oktobar i koliko je koštalo paljenje ove Skupštine. Kad to nismo videli, nećemo videti ni ništa ostalo.
Znate, govornik je rekao kako su ministri bez portfelja neka bruka i sramota, a zaboravio je da je on u vreme svoje vlade imao pet potpredsednika bez portfelja – Koraća, Kasu, Jovanovića, Isakovića, Čovića i Dušana Mihajlovića. Od toga je samo Dušan Mihajlović bio ministar. Svi ostali nisu imali nikakvo, naravno, zaduženje, ali, evo, vidite, i to se svakako zaboravilo.
Potpuno nepoznavanje materije i onoga što je ovde govoreno govori o tome da se ne zna šta je strategija odbrane i nacionalne bezbednosti. Strategije odbrane i nacionalne bezbednosti su, evo, imamo generala koji to može da potvrdi, svakako su najširi doktrinarni dokumenti koji ne govore o planu opremanja. Plan opremanja donosi načelnik Generalštaba, a usvaja ga ministar odbrane i onda ga dalje dostavlja. Samo da znate, plan opremanja vojske, na osnovu čega su nabavljeni MIG-ovi, a ne verujem da postoji Srbin koji se nije obradovao nabavci MIG-ova i koji se ne raduje tome što jačamo svoju armiju, donet je 2014. godine i od tada je, inače, tri puta menjan. Strategija odbrane i nacionalne bezbednosti doneta je 2009. godine, dakle, baš u vreme vlade DOS-a i nadamo se da će biti vremena da je promenimo do kraja ove godine jer jednostavno ne odgovara potrebama vremena i ne može više od toga da postoji.
Dakle, šta se ovde traži? Ovde se traži nastavak politike koja je uništavala vojsku. Ovde se traži nastavak politike koja je 2012. godine, kada je Aleksandar Vučić postao ministar odbrane, zauvek prekinuta. Traži se da vojska nastavi sa uništavanjem svoje opreme, svog naoružanja. Traži se da vojska smanjuje svoj borbeni sastav i dalje. Traži se da vojska istera iz svojih redova svakog borca. Traži se da iz svojih redova isteramo sve one koje su izručivali i slali u to vreme svakom ko je to zatražio. Strategije odbrane u ovoj zemlji su donosili oficiri stranih armija, nisu ih donosili srpski oficiri, a sada je donose srpski oficiri i sasvim je razumljivo što se tome protive. Ova vojska neće uništiti više nijedan tenk, neće proterati nijednog oficira, neće se nikada više stideti svojih vojnika, nikada. Naravno da oni smatraju da nas zbog toga napadate.
Ako ste verovali, u vreme kada ste imali apsolutnu vlast, da nikada neće biti rata, da nema pretnje, da nema opasnosti, pa što niste ukinuli vojsku, što ste je zadržali? Vojska služi samo za jednu stvar – da se spremi za rat i ni za šta drugo ne služi. Ako rata nikad neće biti, kao što vi ovde govorite, i ako rata nikad nije ni trebalo da bude, kao što ste smatrali u vreme vaše apsolutne vlasti, pa što je niste ukinuli? Što niste bili dosledni? Za šta ste je onda pripremali? Ako ne treba da naoružavamo vojsku, pa daj da je raspustimo. Onda je ne 70 milijardi, koliko smo dobili, nego je sedam miliona previše. Šta će nam? Vojska služi samo za jednu stvar, da se priprema za rat, a na politici je da rat izbegne, koliko god može. To je, dakle, posao političara, a posao političara vojske jeste da vojska bude moćna, da bude jaka, da bude zadovoljna, da bude naoružana. Naravno da se svi radujemo nabavci MIG-ova i naravno da je nabavka MIG-ova doneta u skladu sa planom opremanja.
Znate, mi smo bili svedoci toga kako je vojska mirno stajala i gledala kako 17. marta 2004. godine gori Kosovo i Metohija, bili smo svedoci da gledamo kako se sprovodi martovski pogrom, vojska nije reagovala, država nije reagovala, politika nije reagovala. Gledali smo kako Kosovo proglašava nezavisnost, nije reagovala, ćutala je. Zato se pravi moćna i jaka vojska, da se to više ne desi, da se ne desi više nikada tako nešto nikome. Ako vojska nije potrebna, onda je ukinite, ali dok je ne ukinete biće i naoružana, imaće veće plate, radiće i napredovaće.
Znam da je vama iskreno žao što je ovo istorijski najveći budžet u istoriji od 2000. godine naovamo, kada je u pitanju Vojska Srbije. Znam da vam je žao. Naravno da vam je žao što niste uspeli da završite proces uništavanja armije, znam da vam je žao, ali niste uspeli. Niste uspeli da je uništite. Kao što čujete i od predstavnika Vojske kada govore o vašim vremenima, govore o vremenima kada su im naređivali šta su naređivali, kada su im naređivali da prestanu da budu vojska. E, zbog toga su to radili.
Sada toga više neće biti. Ovo je srpska vojska koja će biti ponosna na svoju državu, a naša država je ponosna na nju. Naravno da ćemo se naoružavati po jasnim planovima, planovi su jasni, dostupni kome treba da budu dostupni, u skladu sa politikom ove zemlje, u skladu sa potrebama ovog naroda. Potreba ovog naroda je da ima snažnu vojsku. Nisu ovo vremena kada se govorilo da Srbija nema nijednog neprijatelja, nikad više nećemo ratovati, mi to ne možemo da kažemo i ne znamo to.
Podsetiću vas na izjavu jednog ministra spoljnih poslova u vreme dosovske vlasti koji je ukinuo šifrovanje naših telegrama i rekao – mi pred našim prijateljima nemamo tajni. Bili smo jedina zemlja na svetu koja je ukinula šifrovanje telegrama, a da vas podsetim da smo ukinuli i SID, bezbednosnu službu Ministarstva spoljnih poslova, jer mi prema našim prijateljima nemamo tajni.
E, pa, nismo jedina zemlja na svetu koja neće razvijati svoj sistem bezbednosti. Razvijaćemo, jačaćemo, naoružavaćemo, i to na veliko zadovoljstvo svih pripadnika vojske, ali svakog građanina ove zemlje. Povećane su plate u vojsci, povećane su dnevnice u vojsci, uvedena je solidarna pomoć, po prvi put u vojsci. Pripadnici vojske mogu sa zadovoljstvom da očekuju da će imati kao i ostali pripadnici bezbednosnog sektora masovnu stambenu izgradnju, gde će moći da očekuju da će u naredne tri godine već početi da dobijaju prve stanove. Sve ono što do sada nisu imali.
Sve ste to mogli da uradite. Niste to uradili, a radili ste samo na uništavanju vojske, i radili ste samo na rasturanju oficirskog kadra i samo na uništavanju naoružavanja vojske. Zašto niste nabavili te MIG-ove u vreme kada ste mogli sve? Ili, zašto niste nabavili fantome u vreme kada ste mogli sve, uopšte ne pravim pitanje. Mogao je i neki drugi avion da dođe, evo ne mora MIG, mogao je F-16. Zašto ga niste tražili? Zašto jedan jedini tenk niste uveli. Jedan, samo jedan? Zašto jedan tenk niste uveli u naoružanje? Samo jedan jedini i ništa više.
Zašto ste rasterali sve oficire koji su vredeli. Sve oficire koji su prošli ratove i ratišta sistematski uništavani i proterivani. Nekoga slali…Ako su izgubili te ratove…
(Narodni poslanik Radoslav Milojičić sve vreme dobacuje.)

Zašto vojno-tehnički sporazum ne glasi kao kapitulacija, već kaže - prekid neprijateljstava? Zašto ne piše kapitualcija, nego prekid neprijateljstava sa jasnim pravima i obavezama koje ima naša država, ali koji ima i međunarodna zajednica. Nažalost, međunarodna zajednica dobrim delom nije se držala onog što smo potpisali, a mi takvi kakvi jesmo, jesmo, i svakako smo se držali.
Ovde se pokazalo, kao što vidite i potpuno nepoznavanje materije, ali nažalost, zlonamernost prema vojsci. Kada možete da pomislite da naoružavanje naše vojske je loša stvar? Naoružavanje naše Vojske? Pa, šta treba drugo da radimo? Mogli ste da rasformirate armiju, niste je rasformirali, ako ste verovali da nema neprijatelja i da neće biti rata.
Oficiri koji su tada učestvovali u donošenju Strategije odbrane danas glasno govore ono što su tada morali da ćute, da škrguću zubima, ali su se bar za to izborili. Znate li, da u toj Strategiji odbrane je trebalo da piše – nema agresora, nema neprijatelja, ima protivnika. Dakle, kada protivnik dođe u našu zemlju, ne neprijatelj, ne agresor. Jedva su se izborili da ostane reč neprijatelj. Jedva su se izborili, kao da onaj koji dolazi da vam okupira zemlju može da bude vaš protivnik. Pa, ne igramo fudbal, nego dolazi da vam okupira zemlju, da vam uništi način života, da vam uništi zemlju. Zvali ste ga protivnik. Jedva se vojska izborila da se bar napiše neprijatelj.
Ukinuli moral, ukinuli Upravu za civilnu odbranu. Nigde na svetu, kada uvodite profesionalnu vojsku, profesionalna vojska je manja i treba da bude bolje obučena. Jedan profesionalan vojnik treba da zameni četiri neprofesionalna vojnika. Nijedna vojska kada to uradi ne ukida široku obučenost stanovništva, jer nema drugi način, osim srpske vojske, osim vojske tog vremena, koja je ukinula civilnu odbranu. Ukinula, dakle, ukinula pripremanje za odbranu. Ništa drugo nisu radili, nego su gledali kako da smanje borbenu gotovost vojske, kako da je onemoguće da se brani, kako da je onemoguće da brani ovu zemlju. To su radili.Sada slušate kako se bune zato što se vojska naprema i naoružava. Pa, nego šta će nego da se oprema i naoružava. Što je najvažnije, oružje je oružje, ali ljudi su najbitniji. Dižemo im standard i vraćamo samopoštovanje. Ovi ljudi nisu mogli da uđu na Akademiju. Nisu mogli da proslave dan svoje jedinice u nekoj od vojnih zgrada, nego su se skupljali po kafanama. Nisu smeli, nisu smeli da uđu u kasarne, nisu smeli da uđu u Dom Vojske, a život su proveli u vojsci i dali sve za nju.
Tako je to izgledalo, a sada smo došli do toga da se bune zato što se vojska oprema i jača. To mi samo govori da smo na pravom putu, da radimo dobru stvar, da naša vojska i te kako ima razloga da se oprema.
Znate, kada pogledate naše okruženje, mnoge države kupuju naoružanje, čak i članice jednog od moćnijih vojnih saveza, za njih je pitanje zašto se naoružavaju, od koga se to oni štite? Da li se to oni štite od Srbije? Od naše male miroljubive zemlje? Od koga se štite?

Izvinite. Za koga se naoružavaju? Kada se Srbija kao vojno neutralna zemlja oprema, ona mora da se oprema jer u trenutku nevolje biće sasvim sami i zato moramo biti spremni. Hvala vam.

Hvala lepo.
Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, pred vama se nalazi Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Češke Republike o zaštiti ratnih grobova i vojnih memorijala.
Vlada Republike Srbije polaže zaista veliku pažnju očuvanju našeg istorijskog nasleđa, kulturi sećanja. Naš narod je uvek bio na pravoj strani istorije, a nezamislive žrtve koje smo podneli tokom naše istorije zaslužuju i pažnju, kao što zaslužuju i sećanje.
U 40 država sveta razvejane su kosti naših sunarodnika, u 40 država sveta nalazi se ukupno 676 srpskih memorijala. Do sada imamo potpisane sporazume sa Slovačkom i Ruskom Federacijom o očuvanju naših memorijala. Verujem da ćemo imati vašu podršku i da ćemo potpisati i sa Češkom Republikom. Ostalih 37 zemalja nemamo.
Za ubuduće želim da vam kažem da će Vlada Republike Srbije raditi, već smo počeli razgovore sa većinom zemalja, da sa svakom od ovih zemalja obezbedimo zakonsku mogućnost da čuvamo grobove naših predaka, kao što verujemo da i oni žele da čuvaju svoje.
Na teritoriji Češke Republike nalazi se pored drugih zaista brojnih spomenika našem stradanju, nalazi se i slavna kosturnica u mestu Jindrihovice, gde je sahranjeno 7.200 naših zemljaka, naših interniraca, zarobljenika. Ostavili su tamo svoje kosti. Mi se trudimo da sačuvamo sećanje na njih, trudimo se da sačuvamo dostojanstvenu uspomenu na njih, ali ovaj zakon nam je potreban da bismo imali legitimnu, legalnu mogućnost da platimo održavanje groblja i ako i sada plaćamo dobar deo, iako plaćamo čuvara, iako smo uvek tu da pokrijemo sve što je potrebno da bi se sačuvalo sećanje na našu slavnu istoriju, ali ovakvi zakonski osnovi su neophodni da bismo mogli na dostojanstven i zakonom uređen način da se odnosimo prema našem spomeničkom nasleđu. Više od toga, više od novca, više od svega onog što mi prevaziđemo u neposrednom razgovoru sa predstavnicima drugih zemalja jeste naša poruka da Srbi pamte svoju istoriju i gde god se nalazila mi ćemo biti tamo da sa ponosom, sa tugom, sa pijetetom obeležimo mesto stradanja naših predaka.
Nemamo razloga da se stidimo svoje istorije, nemamo ni jednog jedinog razloga. Naši preci nas nisu nigde obrukali i zato ne smemo ni mi njih da obrukamo svojim ponašanjem. NJihova smrt ne sme da bude obrukana našim životom. Zato vas molim i tražim vašu podršku i za ovaj zakon, kao što ću vas moliti i nadam se za još 37 zakona, da u svakoj zemlji gde se nalazimo sačuvamo uspomenu i sećanje na naše pretke. Hvala.

Samo kao informaciju poslaniku Lazanskom. Razgovara se upravo na tu temu i na postizanju odgovarajućeg sporazuma koji bi regulisao naš odnos i međusobni odnos između Vlade Republike Nemačke i Vlade Republike Srbije.
Za nas je zaista od ogromne važnosti da sva istorijska mesta obeležimo, 676 poznatih memorijala srpskog naroda postoji u 40 zemalja. Govorim o poznatim, ima sigurno i nepoznatih. Iznenadite se, npr. nađete verovali ili ne u Švedskoj postoji grob jednog srpskog zarobljenika koji je pobegao iz Norveške pa je tamo stradao. Dakle, masa je naših grobova.
Kada govorite o onome što malo znamo, u Mathauzenu je strašna grobnica, 12.000 oficira i vojnika, zarobljenika iz Kraljevske vojske, nekih 5km dalje u selu koje se zove Guzen je grobnica za 8.000 srpskih zarobljenika iz Prvog svetskog rata. Dakle, gde god pogledate srpska vojska je ostavljala za sobom tragove borbe za slobodu. Zato bi bilo lepo i ovde na ovom zasedanju Skupštine da, ako možemo, da se ne šalimo na ovaj račun. Pustimo to, šale i doskočice, sve je u redu, ali nemojte, ni naši, ni tuđi grobovi ne zaslužuju da ih na bilo koji način stavimo u politiku ili političke igre.
Svaki od ovih zakonskih predloga koje smo stavili pred vas, kao što vidite ima elemente inostranosti, svaki. Ovo bi suštinski morao da obrazlaže ministar inostranih poslova. Svi i te kako imaju veze, jer kao što vidite imaju odnos prema nečemu što je između naše države i inostranstva, naše Vlade i nekih drugih vlada. Važno je da se ovi veoma važni sporazumi usvoje, da naša Vlada može da funkcioniše po njima, da naša država može da funkcioniše po njima i zaista više nego dovoljne veze ima između njih. Više od toga, vidite da su ovde svi ministri koji su predložili nešto od ovog, svako od nas je dužan da brani svoj zakon. Nisu ovo ona vremena kad ministri nisu dolazili u parlament da brane svoje zakone i svoje predloge. Hvala.

Hvala vam.
Već dva dana učestvujemo u skupštinskoj raspravi u kojoj nikako da dođemo do toga da neko zameri konačno nešto sporazumima koje smo predložili. Čujemo ponekad mržnju, uglavnom čujemo neistine. Vrlo često čujemo predloge i ideje da bi najbolje bilo da Srbija bude nekakvo ostrvo kroz koje niko ne treba ni da prolazi, ako je moguće da niko ne dođe. Naravno, da niko sa strane ne donese ni novac, ni kapital, ni pamet, ništa sve mi imamo dovoljno, samo da se sakrijemo iza što više ograde i onda će biti u redu. Sada čujemo da je jako opasno što stranci prolaze Tisom da bi brže stigli do nekakvih svojih gradova ili čega već. Ne znam, zaista to ne mogu da razumem.
Što se tiče, pošto se ovde vodila polemika o predsedničkim izborima, ko ima koliko posto, da li ja imam nula ili pet, ili deset. To ne znam, to bi se dalo proveriti. Možda ćemo proveriti već sada na lokalnim izborima u Vrbasu gde Pokret Socijalista nastupa samostalno, a partija izvesnog predsedničkog kandidata koja nije uspela da dogura ni do 2,50, nije uspela da skupi ni potpise. Videćemo, daće se to videti i ne samo tu, ali to je manje važno, vrlo je zanimljivo, znate, izvinjavam se cenjenim poslanicima što nisam mogao da prisustvujem sve vreme ovoj važnoj raspravi i zbog toga što sam između ostalog razgovarao sa predstavnicima sindikata „Goše“. Čuje se ovde kako svi štrajkuju i protestvuju protiv nas. Odlično, samo što svi ti koji štrajkuju i koji protestvuju u vašoj mašti su glasali za Aleksandra Vučića, dva miliona glasova, preko dva miliona glasova. Da li su to ti koji protestvuju? Da li su to sabrani protestanti? Pa, nisu, neće biti da je baš tako.
A kada govorite o sindikatima Vojske i policije, reći ću vam da u policiji ima 26 sindikata, jedan je u protestu, a svi ostali nisu. Mogao bih tako dugo, dugo da govorim o tome ali time opterećujem našu skupštinsku raspravu. Ono što je važno, to je da niko još nije dao jednu ozbiljnu primedbu na sporazume koje treba da zaključimo, a to je ono što je jedino važno, što treba da brine naše građane. Hvala.

Hvala, predsedavajući.
Jako je dobro što je Narodna skupština ograničila svojim Poslovnikom izlaganje na dva minuta, jer da smo slušali prethodnog govornika, koji je izazvao sve ovo, da je trajalo četiri ili pet minuta, počeo bi da baca bombe koliko se uzbudio, zapalio bi Skupštinu, pozvao bi na demonstracije i našao bi valjda već nekoga sa kime bi mogao da se pojavi pred Skupštinom. Ako nikog drugog, onda bar onu decu iz Čačka kojima se priključio, pa su ga uljudno zamolili da im se više ne priključuje i da bi bilo bolje da bude što manje sa njima, svakako.
Ne znam šta on misli i šta zna o levici, ali znam da ja ne čestitam nikom Veliki petak, kao što znam da ja mogu da odem na Hilandar uvek, a nisam siguran da li moj uvaženi prethodnik može da ode na Hilandar i da li bi ga tamo ko primio i da li bi mu ko omogućio uopšte da stupi nogom tamo, ali to je neko drugo pitanje i uopšte neću dublje da ulazim u njega.
Ono što je levica, levica nije kada bacate lažna obećanja, levica nije kada pričate ono što ne možete da ostvarite, levica je kada 2012. godine dođete i preuzmete odgovornost za upravljanje ovom zemljom, zateknete stopu od 23,8% nezaposlenih, a danas imate stopu od 13%. To je levica. Levica je, takođe, i to što danas, na današnji dan, u PIO fond imate veću uplatu doprinosa za 3,4 milijarde dinara, nego što je predviđeno planom i zato možete da finansirate socijalnu zaštitu, i zato ne umanjite ni jedno jedino pravo, i zato sačuvate svakog kome je pomoć potrebna. Levica je to da se svi dodaci od roditeljskog, pa nadalje, isplaćuju u dan, u sekund, neumanjeni, a računajte da će ove godine biti i značajno uvećani. U ovoj Skupštini ću pred vama braniti te zakone. To je levica.

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, uvaženi narodni poslanici, dame i gospodo, drugarice i drugovi, pred vama se nalazi Predlog sporazuma između Republike Srbije i Rumunije u oblasti socijalne sigurnosti.
Poslednji sporazum koji je zaključen između Rumunije i Republike Srbije je bio davne 1977. godine i regulisao je isključivo oblast zdravstvenog osiguranja. Sada možemo slobodno da kažemo da smo napravili zaista veliki korak i da smo dogovorili sa organima Republike Rumunije da se ovaj sporazum odnosi kako na zdravstveno osiguranje, tako i na sve oblasti socijalnog osiguranja, što će reći ostvarivanje prava iz penzionog, invalidskog osiguranja, zdravstvenog osiguranja, zdravstvene zaštite, osiguranja za slučaj povrede na radu i profesionalne bolesti i dodatka za decu.
Ovaj sporazum je uređen u skladu sa standardnim rešenjima i principima, što znači da ima jednak tretman državljana država ugovornica u oblasti socijalnog osiguranja, da se neposredna isplata stečajnih davanja korisniku i ostvaruje pravo na davanja, vrši u mestu njegovog prebivališta, da se sabira period osiguranja navršenih u obe države ugovornice radi ostvarivanja prava na penziju ili novčanu nadoknadu, da se korišćenje zdravstvene zaštite za lica koja imaju prebivalište ili boravište na teritoriji druge države ugovornice može koristiti i, naravno, princip osiguranja koji omogućava da teret davanja iz socijalnog osiguranja snosi ona država čiji je osiguranik u pitanju.
Ovo je samo jedan u nizu sporazuma koji smo potpisali. Želim da vas obavestim, a doći ćemo sigurno u ovaj visoki dom da dobijemo podršku i za sledeće ugovore na kojima radimo. Oni koji su najbliži su svakako sporazumi sa Ruskom Federacijom, nadamo se sa Grčkom, sa Kvebekom, a radimo i na, pokrenuli smo inicijativu zaključivanja sporazuma sa Španijom, Azerbejdžanom, Belorusijom, Kinom, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, kao i novi sporazumi sa Italijom, Hrvatskom i Poljskom. Zahvaljujem se.

Ovde vidim da se stavlja ugovor sa Katarom, odnosno sporazum sa Katarom pod znak pitanja, zato što je Katar priznao Kosovo i Metohiju. Tu treba onda biti dosledan. Ako ćemo to uzeti kao kriterijum, zašto se onda ne kaže da su Sjedinjene države najveći sponzor nezavisnosti Kosova i Metohije, pa da onda prekinemo svaki ugovor i sporazum sa SAD?
To ne bi smeli da govore oni koji su te noći, izborne noći, nakon parlamentarnih izbora, prvo što su uradili otrčali kod američkog ambasadora po pamet i po zaštitu i kada god hoće da kritikuju svoju državu, otrče po pamet i po zaštitu kod SAD ili nekog drugog predstavnika međunarodne zajednice, koji su takođe priznali Kosovo i Metohiju.
Podsetiću vas, kada je došlo do priznavanja lažne nezavisnosti Kosova i Metohije, da su iz ove zemlje proterani ambasador Crne Gore i još poneko, ali nije nikad proteran, recimo, ambasador Velike Britanije ili SAD.
Samo bih molio da se ponašamo principijelno. Ako je Katar, onda da se istim aršinima odnosi prema njemu kao i prema bilo kojoj drugoj zemlji koja je priznala KiM. Nemojte napadati ovaj sporazum sa takvim obrazloženjem.
Ovo je dobro za našu zemlju. Ovo je dobro da se u našu zemlju ulaže. Ovo je dobro da novac ulazi u našu zemlju i dobro je da dolazi sa svake druge strane, posebno ne od onih koji su prvo što urade kada god imaju neki problem sa svojim biračima ili imaju problem sa izbornim rezultatima, otrče kod američkog ambasadora da traže pomoć i zaštitu. Hvala.

Hvala.
Poštovani narodni poslanici, zaista nisam mislio da se javljam po ovoj tački dnevnog reda. Još juče smo rekli šta smo imali da kažemo, ali kao što vidim politička uloga gospodina Jankovića, Šabića je tolika da jednostavno izaziva političke reakcije.
Što se tiče samih institucija, mogu da govorim o njima, kao što vidim Skupština ih je prepoznala obojicu kao političke ličnosti koje imaju svoje političke stavove i o političkim stavovima izjašnjava. Ali, da se vratimo na sam amandman i ono što je od mene traženo.
Dakle, što se tiče Poverenika za zaštitu informacija od javnog značaja, njegov budžet je 203 miliona dinara, od toga 140 miliona dinara odlazi na plate, a na usluge po ugovoru 33 miliona 061 dinar. Kod gospodina Šabića je zaposleno 71 lice i dobili smo zahtev da se zaposli još 17 lica.
Hoću samo da vam skrenem pažnju da su ovo jedine institucije kroz koje nije prošla nikakva racionalizacija, nikakvo otpuštanje i nikakvo ni umanjenje budžeta ni bilo kog od zaposlenih. Dakle, ovo je o institucijama i institucije moraju da se čuvaju ili da se brane i ne treba ih nikako mešati sa onima koji ih vode. Ako sam do sada i sumnjao da će biti kandidati određene političke partije, posle ovih reakcija, dvodnevnih u parlamentu, uopšte ne sumnjam, ali očigledno postoji jedan problem. Ne verujem ja da i bi ova gospoda radila za tako malo platu za predsednika Srbije, mislim da se oko toga dvoume da li da prihvate kandidaturu. Hvala.

Meni se čini da smo sada zaista došli do suštine problema. Dakle, pazite, ovde se ovim amandmanima traži smanjivanje ličnog dohotka, plate, u skladu, smatrajući da će se posao obavljati podjednako dobro i za manje novca. Ovde se o tome ne raspravlja. Ovde se kaže – zato što se čuje drugi glas.
Čekajte, čekajte, znači, nije važno kako oni rade, da li rade i šta rade i da li mogu da rade to što rade za ovu ili manju količinu novca, nego kakv im je glas, da li je različit glas, pretpostavljam od vlasti, pretpostavljam da je taj glas različit od vlasti. Znači, to je kriterijum. Koliko se suprotstavljaš vlastima, toliko si dobar za Poverenika ili Zaštitnika. To nema veze sa onim što je zakonom predviđeno da oni rade. Oni se bave stanjem ljudskih prava ili šta je već predviđeno u njihovom zakonu, a ne da li su u sukobu sa vlastima ili nisu u sukobu sa vlastima.
Upravo zbog toga i molim poslanike da ne razmišljaju o ličnostima, već da razmišljaju o institucijama o kojima govorimo. Hvala.

Prizemnost i gadost uvrede koju je izrekla gospođa nije nešto što bi moglo da se izrazi rečima. Jako mi je žao što ovo niste rekli na nekom drugom mestu da bih mogao da vas tužim sudu, pa da razgovaramo, ali štiti vas autoritet ove govornice, pa shodno tome, da znaju građani Srbije, neću moći da dobijem zadovoljenje na sudu, ali probaću da ga dobijem ovde.
Vrlo je zanimljivo da ste tako laki u određivanju, kako ste rekli, atmosfere za ubistvo Ivana Stambolića, u kojoj sam, pretpostavljam, ja učestvovao. Jako lepo od vas. Žao mi je što ne znate ili ne želite da znate da je jedini čovek koji je pravio atmosfere za ubistvo i najavljivao takve stvari upravo vaš šef. Jel to onaj što je vešao Miloševića kao svinju za uši na Terazijama? Jel to možda vaš šef ili moj šef prebijao ljude po kafanama? Jesam možda ja ili vaš šef pijan vozio motorne sanke po pešačkoj zoni Novog Sada? Jesam ja možda ili vaš šef razbijao table RTS u Novom Sadu, pljuvao majku i psovao majku beogradsku? Jel to nije bila atmosfera? U vreme vlasti vašeg šefa ubijali su se ljudi po ulicama Beograda i ubijani su ljudi zato što su drugačije mislili. Pa jel to onda priprema atmosfere za drugačiji politički govor?
Dakle, bedno je, jadno je što ste pokušali da iskoristite argumentovanu raspravu u kojoj sam ja štitio institucije, a vi štitite lica, ja se borim za položaj institucije, a vi se borite za položaj vaših političkih poena. Da vam kažem još jednu stvar, kao neko ko je ipak duže u politici i politički iskusniji od vas, nemojte se iznenaditi kad budete jednog dana morali da ližete to što pljujete jer vaš šef je to veoma, veoma često radio, podržavajući svaku vlast koju je pljunula.

Jedino što je nedopustivo, a to je nedopustivo koristiti ovaj visoki dom za iznošenje takvih prizemnih laži i neistina i samim tim i uvreda. Ja sam na laži odgovorio istinom. Ja sam na laži o sebi odgovorio istinom onima koji te laži o meni iznose. I dopustićete mi, ja mislim da bi mi Zaštitnik građana dopustio da je to moje ljudsko pravo da branim svoje dostojanstvo. Hvala.