Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Miletić Mihajlović

Miletić Mihajlović

Socijalistička partija Srbije

Govori

Poštovana Poverenice, poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, da se podsetimo da je Narodna skupština pre 10 godina usvojila Zakon o zabrani diskriminacije, svrstajući se tako u red demokratskih društava koja su prepoznala problem diskriminacije i zakonom utvrdila mere i aktivnosti za borbu protiv bilo kog vida diskriminacije.

Diskriminaciju smo definisali kao nejednako postupanje prema pojedincu ili grupi, na osnovu nekog njihovog ličnog svojstva, što za posledicu ima nejednakost u šansama da ostvare Ustavom i zakonom zagarantovana prava. Dakle, to je nejednako postupanje, tretiranje, isključivanje, odnosno dovođenje u podređen položaj pojedinca ili grupe ljudi, koji se nalazi u istoj, sličnoj ili uporedivoj situaciji.

Diskriminacija se može vršiti po osnovu i invaliditeta, starosne dobi, na osnovu pola, bračnog ili porodičnog statusa, nacionalne pripadnosti i etničkog porekla ili seksualne orijentacije itd.

Redovan izveštaj koji se dali za ravnopravnost za 2018. godinu, a Narodnoj skupštini se takav izveštaj podnosi deveti put, ukazuje da se sprečavanju diskriminacije u svim segmentima društva po osnovu navedenih svojstava ličnosti, posvećuje sve veća pažnja. Prema rangiranju obima ispoljenih diskriminatornih radnji, kako je u izveštaju prikazano, najviše slučajeva diskriminacije je u 2018. godini bilo po osnovu invaliditeta. Kada se posmatraju oblasti diskriminacije, u izveštaju je navedeno da je na prvom mestu nažalost oblast pružanja javnih usluga. Na drugom oblast rada i zapošljavanja, na trećem su postupci pred organima javne vlasti, a na četvrtom oblast javnog informisanja i medija.

Iz kojih god razloga, u bilo kom segmentu života da se desi diskriminatorni odnos, on sprečava građane da ostvaruju svoja prava potpuno ravnopravno sa jednakim šansama pred zakonom.

Osvrnuo bih se sa nekoliko rečenica u vezi izveštaja koji se odnosi na ostvarivanje manjinskih nacionalnih prava. Prema izveštaja Poverenika iz 2018. godine, diskriminacija po osnovu nacionalne pripadnosti i etničkog porekla, rangirana je na šestom mestu, pri čemu izveštaj ne sadrži podatke za KiM. Kada su u upitanju prava nacionalnih manjina i etničkih grupa, moram da istaknem da Srbija ima ustavni i zakonodavni okvir koji nacionalnim manjinama daje prava koja su obimnija i veća od prava koje manjine imaju u mnogo razvijenim zemljama sveta. Jedno od značajnih prava jeste da manjine imaju zakonsku mogućnost da biraju svoje organe, pre svega nacionalne savete, kao i druge odbore, kojim se zapravo ostvaruju sva prava u autonomnosti obrazovanja, kulture, informisanja, jezika i pisma.

Prošle godine su održani izbori za nacionalne savete. Na izborima je izabrano 22 nacionalna saveta, znači 22 nacionalne manjine su dobile svoje organe. U izveštaju se govori o prisustvu diskriminacije prilikom zapošljavanja pripadnika nacionalnih manjina u državnim organima i tu ima naravno problema. Taj problem može da postoji ukoliko pripadnici manjina ne govore srpski jezik koji je službeni jezik u Republici Srbiji.

U lokalnim zajednicama u kojima manjine imaju preko 10% prisutnosti, obavezno postoje prevodioci za manjinske jezike. Pripadnici manjina rade i u državnim organima, ali se ne može očekivati da na primer pripadnik jedne manjine bude zaposlen na primer u Kragujevcu, ako ne zna službeni jezik države u kojoj živi.

Ne smemo iz ugla manjina državu Srbiju posmatrati kao tuđu državu, a pogotovo ne poštovati Ustav i zakone. To neke manjine ili bolje rečeno njihovi lideri nekih manjina danas pokušavaju i primenjuju.

Srbija je multietnički prostor, zemlja sa najviše nacionalnih manjina u okruženju, zato je unapređenje položaja nacionalnih manjina i ostvarivanje manjinskih prava važno za stvaranje međuetničkog poverenja i uvažavanja. Život u multietničkim zajednicama je dvosmerni proces. Neophodno je sa jedne strane da država obezbedi korišćenje manjinskih prava, ali sa druge strane važno je da manjine prihvate i poštuju državu u kojoj žive i većinski narod, kao što većinski narod treba ne samo da obezbedi garantovana prava, već kroz stvaranje kulturno socijalnog ambijenta neguje multietničnost. Da bi se to postiglo neophodno je da se uzajamno više poznajemo i cenimo i da shvatimo da svaka manjina ovde u Srbiji ima prava koja omogućavaju izražavanje svojih posebnosti, ali da treba da se integriše u društvo kako bih mogla da razvija, obrazuje i čuva svoju baštinu.

U svakom slučaju izveštaj koji ste podneli za ravnopravnost je dobar reper, ne samo za analizu stanja, već i za prepoznavanje slabosti i slabih tačaka koje treba kroz obostrano razumevanje i podršku pretvoriti u prednosti Srbije kao višenacionalne države.

Poslanička grupa SPS će glasati za ovaj izveštaj. Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, poštovane kolege narodni poslanici, danas na dnevnom redu imamo zakon o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju kojim se predlaže još jedno produženje roka za završetak studija studentima koji su fakultete upisali pre 10. septembra 2005. godine, dakle, pre uvođenja Bolonjskog modela studija.

U Zakonu o visokom obrazovanju, donetom 2017. godine, vrše se sledeće izmene, treba to ponoviti više puta da bi se znalo o čemu ovde pričamo i kako bi javnost bila do kraja upoznata, studentima upisanim na osnovne studije i na studije na višim školama do 10. septembra 2005. godine dobijaju još jednu priliku da dovrše studije do školske 2020/21. godine, a studenti upisani na integrisane studije iz polja medicinskih nauka do kraja školske 2021/22. godine; studenti upisani na magistarske studije do 10. septembra 2005. godine te studije po započetom planu i programu po uslovima i pravilima studija treba da završe najkasnije do kraja školske 2020/21. godine; kandidati koji su prijavili doktorsku disertaciju do 10. septembra 2005. godine, odnosno studenti koji su upisali doktorske studije po propisima koji su važili do tog datuma mogu da steknu naučni naziv doktora, odnosno da završe doktorske studije po započetom planu i programu u uslovima i pravilima studija najkasnije do kraja školske 2020/21. godine.

Ovaj predlog zakona zapravo je još jedna prilika koju Vlada Republike Srbije, odnosno Ministarstvo prosvete, a naravno, nakon glasanja, i Narodna skupština ako to bude tako, daje ovim kategorijama studenata šansu da završe svoje studije i postanu akademski građani. Iz ovog gesta Vlade, koja je predlagač, vidi se želja da se stvarno svima pruži još jedna prilika.

Svesni smo svi da ovo produženje roka, koje je na neki način postalo uobičajeno pred početak nove školske godine na univerzitetu, predstavlja svojevrstan problem sa više strana, kako studentima, tako i fakultetima. Ovo je veoma složeno pitanje i zaista, ako bi se dublje ušlo u analizu ove teme i ovog problema, može se videti da ima mnogo razloga i za i protiv produženja ovih rokova.

Jasno je da je bilo mnogo problema u prethodnih 14 godina, jer je univerzitetsko obrazovanje doživelo mnogo promena, razvilo se dosta novih studijskih programa koji su značili uvođenje novih predmeta, zatim ukidanje ili cepanje starih. Tokom godina mnogi profesori sada, koji su predavali predmete po starom programu, više nisu na univerzitetu i tako ispiti nisu mogli biti zakazivani u svakom ispitnom roku i još mnogo toga se ispostavlja kao problem koji uslovljava sve ovo da se ide dalje u produžavanje ovih rokova iz godine u godinu.

Ovo sve osporava studije studenata po starom programu koji su se u međuvremenu, verovatno, odnosno jedan dobar broj se zaposlio sa srednjim obrazovanjem, neki su formirali porodice, neki su se odselili iz gradova u kojima su studirali, mnogi su nažalost odustali od daljih studija. Razumemo sve ove poteškoće i zato podržavamo ipak napor Vlade da pruži još jednu priliku ovim studentima, napor Vlade koji je dat kroz Predlog zakona. Produženje roka za još dve školske godine treba svi studenti da iskoriste, jer na kraju sve što se započne mora i da se završi, sve što ima početak treba da ima i svoj kraj, a ne u nedogled da se ide. U protivnom, ako ide u nedogled, onda bi celu ovu situaciju mogli da prepoznamo u šali ili u vicu koji kruži kroz narod, a to je da student koji je studirao 15, 20 godina konačno reši da napusti studije, a otac ga pita da li je dobro razmislio što napušta studije, student kaže – da, da, svakako sam dobro razmislio i napustiću studije, a otac mu kaže – dobro, bogami, ja i đed nećemo napustiti.

Dakle, i sami studenti treba da učine svaki napor da završe studije i postanu akademski građani. Ovde jeste važno da Vlada, odnosno ministarstvo, pre svega, fakulteti omoguće završetak studija, ali je isto tako važno da i studenti budu motivisani za završetak svojih studija. Naravno, kroz ovo se vidi taj problem da nisu u istoj situaciji studenti koji studiraju modelom bolonje i stari studenti i da tu treba učiniti napor do strane ministarstva da i oni dobiju određenu priliku kada isteknu svi rokovi.

Vlada Republike Srbije je 2012. godine usvojila Strategiju obrazovanja, hajde i na to da podsetimo, kojom je planirano povećanje procenta visoko obrazovanih u Srbiji, tako da se produžavanjem roka omogućuje da se taj broj poveća. Dakle, u svakom slučaju, u ovom smislu i zbog ovih razloga, iako je dilema mnogo, da li treba ili ne, ipak SPS se opredeljuje da podrži ove izmene i da se rokovi produže za studente koji su upisali po starom programu. Zahvaljujem.
Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, poštovani gospodine ministre sa saradnicima, poštovani narodni poslanici, na ovom zasedanju razmatramo set zakona iz oblasti obrazovanja i nauke. U okviru današnjeg pretresa konkretno govorimo o predlozima zakona o dualnom modelu studija u visokom obrazovanju i o još jednom takođe novom zakonu, a to je Predlog zakona o regulisanim profesijama i priznavanju profesionalnih kvalifikacija.

Dakle, ovim tačkama dnevnog reda, ovim temama se zapravo događa da idemo korak po korak u daljem sistemu i u daljoj reformi obrazovanja u našoj zemlji i time idemo u korak sa vremenom koje zahteva nove zakone, nove predloge, nove načine, jer vreme donosi ono što je neumitno, a to je da treba da pratimo i nova dostignuća i nova rešenja da nalazimo kako bi bili što efikasniji u onome što treba sutradan da završe ljudi koji završavaju školu.

Dualno obrazovanje kao model u srednjem obrazovanju već je zaživeo, odnosno primenjivaće se još od ove školske godine u vidu probnog pilot programa u 80 škola i u 52 grada.

Iskustva ovog modela u srednjem obrazovanju će se dakle videti već u narednoj godini, mada je ovaj model praktično zaživeo i pre donošenja Zakona o srednjem dualnom obrazovanju i već nekoliko stotina učenika, odnosno srednjoškolaca je prošlo kroz dualno obrazovanje. Naravno, ovaj model nije totalna novina, jer se u prethodnim decenijama, doduše na jedan drugačiji način, primereno tom vremenu obrazovanje u srednjim stručnim školama odvijalo uz obaveznu praktičnu nastavu u preduzećima iz te struke.

Uvođenje dualnog modela u visoko obrazovanje još jedan je korak u reformi našeg sistema obrazovanja, posebno sa aspekta njegove sposobnosti da odgovori na potrebe veoma fleksibilnog i često promenljivog tržišta rada. Upravo potreba za ovim modelom proizilazi iz potrebe privrede, zato danas u vreme visokih tehnologija i brzih promena na tržištu roba i usluga nije dovoljno za tržište rada samo na univerzitetu stečeno teorijsko znanje, bilo da su u pitanju akademske ili strukovne studije, naročito u svetu prirodnih nauka.

Iskustva u razvijenim zemljama sveta potvrđuju da dualni model u visokom obrazovanju koji je kod nas do sada bio prisutan u vidu studentske prakse omogućava još intenzivnije sticanje praktičnih znanja, odnosno primenu na fakultetima stečenih teorijskih znanja u praksi, u realnom svetu rada, u proizvodnji, ali i u drugim naukama.

Često smo slušali stavove poslodavaca da obrazovanje ne školuje kadrove za potrebe tržišta rada, za njihove potrebe, da svršeni studenti visokoškolskih ustanova imaju solidna teorijska znanja, ali da nisu spremni da bez dodatnog edukovanja se uključe u tehnološki proces konkretnog privrednog subjekta. Mislim da ovim zakonom i ovim još jednim korakom reforme našeg školstva loptica se baca u dvorište poslodavaca.

Konkretno, mi uvođenjem dualnog modela u visokom obrazovanju činimo da studenti u potpunosti ovladavaju specifičnostima i tehnološkim procesom u privredi i na takav način približavamo ono što treba da sutradan budu stručnjaci u jednom preduzeću u jednoj privrednoj organizaciji sasvim spremni, upoznati do kraja sa svim detaljima tehnološkog procesa u tom preduzeću. To stiču kroz učenje, znači na fakultetu kroz teorijska znanja koja stiču, ali i kroz praktičan rad u samom preduzeću, odnosno kompaniji ili privrednom subjektu.

Zakon ne predviđa ovaj obrazovni model kao obavezujući za visokoškolske ustanove. Zakon samo daje pravni okvir koji daje mogućnost svim visokoškolskim ustanovama da svoje studente u toku studija uključuje u praktičan svet rada, kako bi bili spremni da po završetku studija što kvalitetnije povežu teoriju i praksu, ali sa druge strane, to je i poziv onima u privredi, onima u svetu rada da se zainteresuju za jedan takav vid obrazovanja kojim se rešava njihov problem i pitanje stručnjaka koji u potpunosti ovladavaju tehnološkim procesom koji je prisutan u njihovim firmama, u njihovim preduzećima, njihovim fabrikama itd.

Poslodavci koji odluče da uđu u sistem dualnog obrazovanja na ovaj način, dobijaju priliku da praktično edukuju zainteresovane studente, a da one najbolje po završetku studija uposle i to na obostranu korist.

Dualno visokoškolsko obrazovanje je konceptirano po istim principima kao i srednjoškolsko dualno obrazovanje. Da bi se realizovali programi visokog dualnog obrazovanja, zakon predviđa sklapanje ugovora između fakulteta i poslodavaca sa jedne strane kao i između poslodavaca i studenta sa druge strane i time studenti dobijaju naknadu utvrđenu ovim zakonom. Isto tkao su i zaštićeni od svih oblika diskriminacije, zlostavljanja prema svim važećim propisima, posebno propisa o radu, zaštiti zdravlja na radu i penziono i invalidskog osiguranja.

Da podsetimo da i sada postoji studentska praksa u određenim sferama visokoškolskog obrazovanja, pre svega u oblasti prirodnih nauka. Posebno bih ovde istakao medicinske nauke, poljoprivredne, veterinu i druge, ali ovaj zakon bliže uređuje sve uslove i procedure za učešće u dualnom modelu visokog obrazovanja. Zakon uređuje obaveze visokoškolske ustanove studenata, kao i poslodavaca koji žele da se uključe u ovaj vid obrazovanja.

Takođe, da podsetim da je stvaranje pravnog okvira za visoko dualno obrazovanje na neki način je započeto donošenjem Zakona o visokom obrazovanju 2017. godine, kada je kroz više zakonskih rešenja dat pravni osnov za uređenje saradnje između visokoškolskih ustanova i poslodavaca.

Dakle, dualni model visokog obrazovanja ponovo, mada u sasvim drugim društvenim i tržišnim uslovima, od nekadašnjih, usklađuje potrebe rada sa sistemom obrazovanja. Na ovaj način će se naročito u sektoru prirodnih nauka brže povezivati obrazovanje i rad. Mladi koji prođu kroz dualni model dobijaju šansu da brže dođu do posla, pre svega kod poslodavaca koji su učestvovali u dualnom obrazovanju, a njihovim zalaganjem i učešćem u procesu školovanja, u procesu edukacije, u onome što je njihov angažman u prostoru poslodavaca, zapravo daje im šansu da se nametnu kao dobri radnici, kao dobri stručnjaci koji će sutra biti od koristi svom poslodavcu.

Sve ovo pruža nadu da ćemo za određeno vreme moći što više mladih, visokoobrazovanih stručnjaka da zadržimo ovde, a ne da završavaju fakultete u Srbiji, a da posao traže negde van naše zemlje. Verujem da je osnovni cilj ovog zakona upravo to, da nam mladi i obrazovani ljudi ostanu ovde. Takođe, verujem da će i visokoškolske ustanove i studenti i poslodavci, ali i država imati koristi od dualnog modela studija u visokom obrazovanju. Poslanička grupa SPS, kao što je rekao i ovlašćeni predstavnik prof. dr Žarko Obradović svakako će glasati za ove i za druge zakone koji su danas na dnevnom redu. Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, postaviću dva pitanja, ministru finansija i ministru poljoprivrede, a reč je o sledećem.

Poslednjih godina suočeni smo sa jednim veoma ozbiljnim problemom koji ne samo da utiče na životnu sredinu, već predstavlja nezakonito korišćenje prirodnih resursa. U pitanju je nelegalna separacija peska i šljunka iz vodotokova širom Srbije koja, nažalost, u nekim slučajevima se toleriše od strane nadležnih organa, što ostavlja sumnju da je povezano sa korupcijom.

Ovaj šljunak se koristi kao građevinski materijal, a veliki broj nelegalnih šljunkara se na ovaj način bogati ne plaćajući naknadu.

Znamo da je 2018. godine donet Zakon o naknadama za korišćenje javnih dobara i u ove naknade spada i naknada za vode, odnosno naknada za eksploataciju i separaciju peska i šljunka iz korita vodotokova.

Nekontrolisanom separacijom peska i šljunka dolazi do velikih poremećaja u vodotokovima, remeti se životna sredina i živi svet, a ima mnogo primera da usled nekontrolisanog vađenja peska i šljunka dolazi do plavljenja i urušavanja poljoprivrednog zemljišta uz rečne tokove.

Drastični primer za to je narušena životna sredina u području reke Drine, gde zbog nekontrolisane eksploatacije peska i šljunka najplodnije zemljište preko noći nestaje. Znamo za slučaj poljoprivrednika kome je Drina odnela oko tri hektara obradivog zemljišta, a da niko ne nadoknađuje tu štetu.

Ovakvih primera ima i u drugim delovima Srbije, naročito u vodotokovima Velike Morave i Južne Morave. U vezi sa tim želim da pitam ministra finansija da li je od donošenja Zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara povećana kontrola i naplata naknade za eksploataciju šljunka i peska iz vodotokova i kontrola šljunkara i legalnosti njihovog rada?

Ministru poljoprivrede nadležnom za pitanja vodoprivrede postavio bih pitanje da li postoji evidencija o poljoprivrednim površinama ugroženim legalnom i nelegalnom eksploatacijom šljunka iz vodotokova i da li se preduzimaju mere za sprečavanje nelegalne eksploatacije i koje se aktivnosti preduzimaju da bi se poljoprivrednicima nadoknadila šteta koju trpe zbog nelegalne eksploatacije peska i šljunka? Hvala.
Poštovani predsedavajući, danas želim da postavim dva pitanja ministru Šarčeviću. Prošlo je 15 godina od kada država više nije jedini izdavač udžbenika, odnosno od uvođenja privatnih izdavača udžbenika za osnovne i srednje škole.

Prema nekim podacima, u Srbiji je registrovano više od 80 izdavača udžbenika. To je ogromno područje za privatno izdavaštvo, jer u Srbiji ima oko 800.000 učenika osnovnih i srednjih škola.

Zakon o privatnim izdavačima omogućuje priličnu slobodu i prostor u kome mogu da samostalno uređuju sadržaj, što nije uvek garant kvaliteta sadržaja udžbenika.

Svedoci smo da je bilo dosta sadržaja koji nisu bili primereni za uzrast učenika. Tako smo, na primer, u radnoj svesci za „Svet oko nas“ nalazili da je proizvod od grožđa vinjak, dakle, alkoholno piće. Vi, takođe, iz knjige „Svet oko nas“ za prvi razred pre više godina pisalo je da će sledeće godine avgust imati 29, umesto 31 dan, a april 31 i slično.

Neki od ovih udžbenika su povučeni, ali da ne navodim brojne primere kada su udžbenici za istoriju sadržali netačne i politički obojene podatke bez naučne podloge. Kako udžbenik za učenika treba da bude autoritet znanja, odnosno da daje neporecive činjenice, a ne improvizacije, to je veoma važan kvalitet udžbenika.

U tom smislu, postavio bih pitanje ministru Šarčeviću - da li se, polazeći od petnaestogodišnjeg iskustva privatnog izdavaštva, Ministarstvo, odnosno komisije koje odobravaju pojedine udžbenike, vrše analizu sadržaja udžbenika za osnovne i srednje škole polazeći od ciljeva i programa svakog obrazovnog ciklusa, od očekivanog ishoda obrazovanja na određenom nivou, odnosno da li postojeći udžbenici obezbeđuju taj kvalitet sa aspekta ciljeva i ishoda koji redovnim i obaveznim obrazovanjem treba da postignu?

Drugo pitanje koje bih postavio ministru Šarčeviću odnosi se na osnovne škole koje se više ne koriste za svoju osnovnu namenu. Činjenica je da Srbiju već decenijama pritiska bela kuga, da se mnoge male sredine prazne i da nestaju čitava sela, da gubimo čitav jedan grad stanovništva u toku jedne godine. Vlada je u tom smislu preduzela strateške mere za borbu protiv bele kuge, ali one mogu da daju efekte posle više godina.

Pražnjenje mnogih sredina uzrokuje i smanjenjem broja učenika, tako da veliki broj osnovnih škola, naročito u seoskim sredinama je već napušten, odnosno ne koristi se za osnovnu namenu.

Kako se radi o velikom broju objekata od kojih su mnogi u veoma dobrom stanju i predstavljaju veliku materijalnu imovinu države, želim da pitam ministra Šarčevića - da li se razmišlja o tome ili da li je napravljen određen program kojim bi se školske zgrade sa pripadajućim posedima stavile u funkciju obrazovanja različitih sadržaja koji bi oživeli selo, na primer škole u prirodi, kampovi za mlade, kulturni sadržaji, seoski turizam, rekreativni programi i slično ili da se ustupe seoskim zadrugama, seoskim domaćinstvima za njihove potrebe, pa i nevladinim organizacijama, na primer za potrebe izviđača, planinara, ekologa, za sakupljače šumskih plodova itd?

Tako bi se bar jedan broj stavio u funkciju i sprečilo dalje ruiniranje velike državne imovine, a verujemo da bi sve to doprinelo oživljavanju nekih napuštenih i depopulizovanih seoskih sredina. Zahvaljujem.
Poštovani ministre, saradnici ministra, dame i gospodo narodni poslanici, dok danas raspravljamo o Predlogu zakona o komunalnoj miliciji, jer smatram da je to svakako jedan od važnih zakona u našem zakonodavstvu kojim treba da uredimo ono što je osnovno za funkcionisanje jednog društva, a to je komunalni red.

Komunalni red je zapravo ogledalo jednog društva i tim pitanjem zbog toga moramo da se bavimo na adekvatan način. Uporedno gledano mi imamo različite prakse i velika iskustva i korisna iskustva u drugim društvima, odnosno zemljama i naravno da mi u tom pravcu treba dosta da uradimo, i rekao bih da dosta i zaostajemo u tom pogledu po onome što je i ponašanje i način života naših građana u pojedinim sredinama koji se nisu navikli u dovoljnoj meri, da tako kažem, redu.

Ono što je osnovno, svakako jeste da komunalna policija ima ono osnovno, a to je održavanje komunalnog reda i obezbeđivanje efikasnog izvršavanja zakona, drugih propisa i opštih akata koji su u nadležnosti jedne opštine, što do sada to nije bilo na adekvatan način rešavano i na jedan ustrojen način kako je to trebalo i kako će to nadam se biti u buduće.

Pokazalo se zapravo da kroz desetogodišnje iskustvo u primeni Zakona o komunalnoj policiji u gradovima, da svakako stoji potreba da se to proširi kao praksa, kao služba koja će isto to raditi i u drugim lokalnim samoupravama i to je mnogo značajno iz tog razloga što postoje mnoga pitanja i mnogi problemi koji su svakodnevni u funkcionisanju jedne lokalne samouprave, naravno mislim na opštine i gde imamo određene probleme koji nisu u fokusu pažnje nekih organa i službi, a sa druge strane oni se nalaze tu negde izmelju i nisu u neposrednoj nadležnosti već postojećih organizacija i službi, te stoji potreba da se tim pitanjima na jedan jasan način bavi posebna služba, a to je komunalna policija koja će sada to raditi po ovom zakonu i po podzakonskim aktima koji će se doneti.

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o policiji čuli smo da je dobijeno pravo, isključivo pravo na upotrebu termina policija, samo od strane MUP-a i Ministarstva za narodnu odbranu. Iz tih razloga stajala je potreba da se usklade svi zakoni i propisi i da praktično u ovoj oblasti održavanja komunalnog reda se odreknemo tog naziva komunalna policija i komunalni policajac.

Bilo je pitanje koji je to najadekvatniji izraz, kao što smo čuli, rekli ste da bi to možda bio redar, itd. Opredelili ste se, kao predlagač zakona, za komunalnu miliciju, odnosno komunalni milicionar. Gledano kroz istoriju, taj izraz nije nikakva novina ili neke ideologije posebne. Milicija se pojavljuje kao izraz još u starom Rimu u antičkim gradovima i državama itd, i etimološki kada se taj izraz analizira, njegovo značenje jeste da miles je vojnik, a milicija je vojna služba, s tim što ta vojna služba je sačinjena od slobodnih ljudi, odnosno građana i podrazumeva se da ta vojna služba nije profesionalna. Znači, to nije profesionalna vojska, već za potrebe građana i naroda i sačinjena je od predstavnika slobodnih ljudi i običnih ljudi itd.

Iz tih razloga imamo i kasnije da se objašnjava zapravo da milicija pripada narodu i označava se kao narodna milicija, što je naročito korišćeno u 20. veku u komunističkoj ideologiji, u komunističkim zemljama, koje su izbegle upotrebu reči „policija“ i „policajac“ iz ideoloških razloga, a radilo se na tome zapravo da se milicija definiše kao snaga, kao služba koja uvodi red i vodi računa o javnom redu i miru itd, ali u korist naroda i zato je ona dobila taj epitet „narodna“, što naravno ima svoje uporište u onome što je značenje ove reči i ove službe, koja vuče korene još iz starog Rima iz antičkog vremena.

Organizovanje komunalne policije svakako će doprineti otkrivanju prekršaja u komunalnom redu, ali svakako i u prevenciji, u preventivnom delovanju i sprečavanju prekršaja, što je, mislim, još važnije. U svesti naših ljudi stoji to da ako neko vodi računa o nečemu, ako je o nečemu nadležan, ako postoji mogućnost da se preduzmu sankcije, ako postoji mogućnost da bude upozoren, on će svakako više voditi računa o svom ponašanju i odnosu prema sredini u kojoj živi.

Kada govorimo o ovlašćenjima, moramo reći da su ta ovlašćenja veoma široka, veoma značajna i zahtevaju veliku odgovornost, stručnost i taktičnost. Ta ovlašćenja, kao što smo rekli, to je upozorenje, a koje smatram da je veoma značajno kao jedna mera i jedno ovlašćenje, jer ono može da ima i vaspitnu tu ulogu i da ima zaista dubok značaj u onome što će biti odnos ljudi prema komunalnom redu. Međutim, ove druge mere nisu nimalo naivne, da tako kažem, one zahtevaju veliku odgovornost, veliku stručnost i taktičnost i smatram da treba pridati veliki značaj onome što je obuka budućih komunalnih policajaca.

Kada govorimo o organizaciji komunalne milicije, jedinica lokalne samouprave obrazuje komunalnu policiju kao unutrašnju organizaciju u sastavu opštinske uprave ili gradske uprave, zatim, rečeno je da zapravo samo najmanje tri izvršilaca, odnosno milicionera mogu da čine jednu komunalnu policiju u jednoj opštini, u većim jedinicama lokalne samouprave mogu se formirati područne organizacione jedinice, zatim postoji mogućnost zajedničke komunalne policije za više opština itd. Međutim, tu se otvaraju mnoga pitanja koliko je to opština koje mogu zajedničkim aktom, odnosno sporazumom da čine i da formiraju jednu komunalnu policiju, da li i tu možda su potrebna određena uputstva od strane ministarstva ili ne.

Mislim da ta otvorena pitanja daju mogućnost i raznim improvizacijama i ličnom shvatanju u onome što treba da bude organizacija i rad komunalne policije, kao što je na primer i pitanje i problem, rekao bih ipak, broja komunalnih milicionara u jednoj lokalnoj samoupravi u okviru zajedničkog organa opštinske uprave. Ranije je to bilo, kada je reč o Zakonu o komunalnoj policiji, da na 5.000 ljudi dolazi jedan. Ja se slažem da je to jedan kvantitativni kriterijum koji možda nema smisao svuda i da je svaka lokalna samouprava, kako da kažem, specifična, ima svoje potrebe itd. Ali, u svakom slučaju, mislim da u narednom periodu će proizaći potreba za određivanjem određenog kriterija i da se to ne prepusti proceni, da tako kažem, lokalnih samouprava koje mogu da zastrane u onom što je formiranje, uobličavanje i modeliranje funkcije komunalne policije.

Ono što je interesantno pitanje, to je kontrola rada komunalne milicije. Kroz zakon je data odredba unutrašnje kontrole gde se formira posebna organizaciona jedinica za potrebe unutrašnje kontrole. Mislim da, to je moje lično mišljenje, ne mora biti da sam uopšte u pravu, da taj momenat u zakonu, da tako kažem, može da bude problematičan u određenim situacijama, jer u lokalnim samoupravama koje će npr. formirati komunalnu policiju od nekoliko ili desetak npr. komunalnih milicionara, posebna organizaciona jedinica unutrašnje kontrole, pitanje je koliko može da bude zaista u funkciji onoga što treba da radi ta unutrašnja kontrola. To je mali broj ljudi, ljudi se međusobno poznaju, međusobno komuniciraju, možda su bliski i u nekim odnosima itd, tako da ta unutrašnja kontrola može da bude samo veštački izraz onoga što bi trebalo da bude, ne bi imalo pravu funkciju.

Sa druge strane, postoji opasnost od instrumentalizacije komunalne policije u korist određenih interesnih grupa ili možda čak u korist ljudi koji su politički moćni u jednoj lokalnoj samoupravi u kojoj čak imaju nadmoć ili supremaciju u odlučivanju u odnosu na sve organe u jednoj lokalnoj samoupravi, pa onda uzimajući u obzir, na primer, ovlašćenja koja ima komunalna milicija, pa recimo prikupljanje obaveštenja, video snimanje, audio itd, onda može da dođe do zloupotrebe ovih funkcija pod uticajem ljudi od moći, a da ta unutrašnja kontrola nije u stanju da učini ispravku određenih devijacija ili određenih opasnosti u funkcionisanju komunalne policije. Zato lično smatram, možda će u narednom koraku to da se učini, raditi na toj tzv, ako je tako možemo nazvati, spoljašnjoj kontroli, mada član 33. daje, ali ne govori ništa detaljno o tome šta će to ministar urediti svojim aktom oko te kontrole, osim onoga što je unutrašnja kontrola.

U svakom slučaju, mi kao SPS, kao što smo čuli ovde, mi ćemo podržati ovaj zakon i smatramo da je to jedan dobar iskorak u onome što jeste jedno bolje uređivanje društva naših lokalnih samouprava i poštovanju jednog reda i u onome što je sprovođenje i zakona i propisa i opštih akata jedne lokalne samouprave. Hvala.
Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, danas, evo od početka zasedanja, razgovaramo i razmatramo tačke dnevnog reda koje imamo, a reč je o sporazumima, zapravo o predlozima zakona o potvrđivanju sporazuma o kreditima i o zajmovima koji se odnose na infrastrukturne projekte, bilo da je reč o železnici ili auto-putevima, o finansijskim ugovorima koji podržavaju lokalni razvoj i projekte u jedinicama lokalne samouprave, u oblasti trgovine i saobraćaja, u oblasti poreske administracije, za unapređivanje usluga elektronske uprave i definitivno imamo i sporazum koji se odnosi na unapređenje infrastrukture u oblasti zdravstvene zaštite.

Naravno, nije uvek ovako prijemčivo za uši i popularno to da se zajmimo, da uzimamo te kredite, da povećavamo dug, itd. Često i narod kaže, ali bez obzira na tu narodnu izreku, dug nije dobar drug. Mislim da je neophodno da učinimo takve korake uzimanja kredita od međunarodnih institucija, jer zapravo time stvaramo neophodne pretpostavke za brži društveno-ekonomski razvoj naše zemlje, a bez tih zajmova, bez tih kredita, ne bi mogli da dostignemo odgovarajući nivo koji čini opet pretpostavku za dalji napredak, i u oblasti ekonomije i u drugim društvenim sferama.

Prema tome, naravno da moramo voditi računa da ne dođe do prezaduživanja, ali, sa druge strane, vođenjem računa o tome mi ipak to moramo da učinimo i da sa tim sredstvima imamo krupnije korake u razvoju, društveno-ekonomskom razvoju naše zemlje.

Ja ću posebno komentarisati ovaj Predlog zakona o potvrđivanju Finansijskog ugovora o Partnerstvu za lokalni razvoj između Republike Srbije i Evropske investicione banke.

Onako kako ja razumem, ja bih učinio pohvalu zaključenju takvog ugovora o kreditu od Evropske investicione banke, u cilju realizacije projekta Partnerstvo za program lokalnog razvoja.

Zapravo, ovim zajmom, ovim kreditom mi to činimo u cilju podizanja infrastrukturnog kapaciteta, standarda i kvaliteta života građana, zatim u cilju podrške lokalnom ekonomskom razvoju i dobro su došla takva sredstva koja će biti u visino od 22 miliona evra od Evropske investicione banke. Sedamdeset pet procenata tih sredstava su od banke, a osam miliona evra koja će biti dopuna ovoga, da bi se zaokružilo na 30 miliona, je budžet Republike Srbije, budžet lokalnih samouprava i od donatorstva.

Smatram da bi ovakvih kredita i zajmova u cilju razvoja, naročito onih delova Srbije koji nisu razvijeni, trebalo da bude i više i ne samo više nego da ti zajmovi budu i u većim iznosima.

Mi danas, a to je naša boljka, imamo velike razlike u razvijenosti pojedinih delova Srbije. Na jednoj strani imamo, naravno, razvijen Beograd, što je dobro. Postoje i neki d rugi delovi Srbije koji su prilično razvijeni, a postoje i delovi Srbije koji su jako nerazvijeni, koji su zahvaćeni procesom depopulacije i o tome moramo voditi računa. Zato su ovi krediti zaista dobrodošli.

Oblast finansiranja ovim kreditom je popravka i poboljšanje javnih objekata, zatim rekonstrukcija i izgradnja lokalnih tržnica, unapređenje kapaciteta za upravljanje u opštinskoj upravi, obnova javnih prostora i lokalnih sadržaja kao što su sportski tereni i parkovi, pešačke staze, izgradnja ili zamena rasveta itd.

Sve je to potrebno u onim sredinama koje su nerazvijene, u nerazvijenim opštinama, gde su često ti objekti koji su u svakodnevnoj upotrebi, a preko potrebni građanima, u priličnoj meri devastirani i da treba da se uljude i da se primere onome što treba da služi i da budu pristojnog izgleda i u dobroj funkciji, da tako kažem.

U realizaciji ovog projekta „Partnerstvo za program lokalnog razvoja“ učestvuje Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, što je sasvim logično, uzimajući u obzir nadležnosti ovog ministarstva u odnosu na jedinice lokalne samouprave, ali važan partner u realizaciji je, i govorim to čisto zbog građana, da što više to razjasnimo, i Misija UN koja sprovodi program UN za razvoj u Republici Srbiji, skraćeno UNDP, Misija UNDP koja, zapravo ova Misija UN ima tu implementacionu ulogu, daje administrativno-tehničku podršku i, naravno, operativno sagledava sam tok realizacije ovih projekata, a opet u saradnji sa Ministarstvom državne uprave i lokalne samouprave.

Mi danas u Srbiji imamo različite kategorije jedinica lokalne samouprave, mislim na opštine i na gradove koji su različito razvijeni, o čemu sam malopre i govorio, ali postoje četiri kategorije. Treća i četvrta kategorija jedinica lokalnih samouprava su one koje su manje razvijene i po onome što je odluka i Vlade i svrha ovog zajma jeste upravo da se sredstva od 30 miliona iskoriste upravo u ovim opštinama, u ovim lokalnim samoupravama, i to iz treće i iz četvrte kategorije.

Uzimajući u obzir da od tih 90, sigurno jedno 40 opština će moći da realizuje projekte za koje budu konkurisali i zato i kažem da je potrebno da u budućnosti imamo još takvih kredita, još takvih zajmova i u nekim većim iznosima. Mi moramo kao država učiniti napor da koliko toliko ujednačimo razvijenost i ono što je kapacitet života, proizvodnje i učiniti one razloge dovoljnim da ljudi ostanu u tim sredinama koje su na velikom udaru depopulacije danas.

Dakle, očekujem iz ovih razloga da će i opština Petrovac na Mlavi dobiti ova sredstva za jedan preko potreban projekat, a to je restauracija fasade opštinske zgrade koja je spomenik kulture i koja je podignuta u prošlom veku, na samom početku prošlog veka. Gradnja je trajala od 1900. do 1908. godine. Zgrada je, rekao sam, spomenik kulture. U današnjem društvenom sistemu, to je bilo sresko načelstvo, znači sreska zgrada, a danas je to zgrada opštine koja je prilično zapuštena, u ovom delu, što je sama fasada i stolarija, itd. Unutra je već dosta urađeno, naporima lokalne samouprave i u ovom mandatu opštinske vlasti i u prošlom mandatu, kada je zgrada pokrivena crepom, itd. Smatramo, uzimajući u obzir da oblast finansiranja jeste i restauracija takvih objekata, a uzimajući u obzir i to da Petrovac spada u nerazvijene opštine, svakako očekujemo da će to biti realizovano i da će dobiti ta sredstva.

Kada govorimo o ovim drugim sporazumima o kojima danas mi razgovaramo, a odnose se na kredite i zajmove koji se odnose na finansiranje putne infrastrukture, železničke itd, ja bih samo rekao ono što se može zapaziti kada se pogleda i analizira mapa države Srbije sa putnom mrežom i sa autoputevima koji su izgrađeni, delovima autoputeva koji su izgrađeni, i koji su u planu za izgradnju u narednom periodu, može se videti zapravo iz te slike, iz te mape, kada se ona pogleda, da Koridor 10, koji zapravo ide centralnom linijom Republike Srbije, od severa ka jugu, i na takav način, uslovno rečeno, deli Srbiju na istočni i zapadni deo teritorije, da u zapadnom delu imamo već izgradnju pojedinih delova autoputa, tu je i Koridor 11, postoje i drugi planovi o preprečavanju i spajanju autoputa Koridora 10 i 11, zatim, autoputevi koji će ići, one deonice koje će ići za BiH, a da u istočnom delu teritorije Republike Srbije nemamo zapravo planiran, za sada, koliko ja znam, nijedan put, naravno, izuzimajući onaj deo koji je već izgrađen i koji je, ja mislim, završen, a ide prema Bugarskoj na samom jugu i izdvaja se od Koridora 10 na istoku prema Bugarskoj.

Dakle, smatram da, uzimajući u obzir i ono pitanje nejednake nerazvijenosti teritorija i delova Republike Srbije i sama ta pretnja da oni delovi koji su nerazvijeni sve više osiromašuju, sve više budu napušteni od strane stanovništva, trebalo bi razmišljati zapravo u pravcu toga da se ta mreža značajnih putnih saobraćajnica poboljša i uveća i u ovom delu Srbije.

Naravno, kada govorim o ovome, ja ne činim nikakvu kritiku u tom pravcu u odnosu na sve aktivnosti i na sve projekte koji se danas na ovom polju preduzimaju, a prosto je i nemoguće u jednom vremenu sve završiti onako kako bi voleli ili kako zamišljamo da je to dobro. Ali, kada govorimo o ovim značajnim saobraćajnicama, pa i o autoputevima koji bi mogli da se pojave i na teritoriji istočne Srbije u pojedinim delovima, onda apelujem na tome da u tim budućim planovima, pa makar to bilo i za 20 godina, vodimo računa i o tome i da idemo u tom pravcu.

Svakako da ćemo podržati ove sporazume, o čemu je i govorila koleginica Paunović, koja je bila ovlašćeni predstavnik SPS za ovu tačku dnevnog reda, jer ponavljam, bez zaduživanja na ovakav način, sa investiranjem preko potrebnih projekata, mi zapravo stvaramo značajne pretpostavke za dalji napredak celokupnog društveno-ekonomskog poretka i sistema naše zemlje. Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovana ministarko i saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, često u jeziku zakona koje donosimo koristimo strane reči, možda onda kada to može i drugačije, da bude na čistom srpskom jeziku.

Ovde imamo, reč je u članu 1, u delu tog člana, govori se o telu za ocenjivanje i verifikaciju stalnosti performansi građevinskih proizvoda.

Dakle, ta reč koja se ovde pojavljuje, mislim na performanse, jasno je šta ona označava. Sama reč znači dostignuće, rezultat, a najčešće u množini ona znači radne karakteristike ili tehnički podaci o datom proizvodu što bi bilo primereno ovom tekstu ovde ili određeni parametri.

Zato bi moglo i drugačije ovde da se kaže, na primer, optimalne tehničke karakteristike, umesto performansi ili najbolje tehničke karakteristike, ili ako ćemo ići dalje, pa reč „karakteristike“ zamenjujemo drugom rečju koja je naša iz srpskog jezika, pa bi to bila optimalna tehnička svojstva ili još bolje, najbolja tehnička svojstva određenog građevinskog proizvoda.

Naravno, ne želim da sada vodim neku polemiku u ovom pravcu, već čisto želim da skrenem pažnju na to da i u drugim oblastima, kao što je zakonodavstvo, treba voditi računa o negovanju i unapređenju srpskog jezika. Ne moramo uvek da koristimo neke druge strane, internacionalne izraze.

U svakom slučaju, mislim da je krupan i pozitivan iskorak u donošenju ovog zakona o građevinskim proizvodima.

Mi iz poslaničkog kluba SPS podržavamo donošenje ovog zakona, jer po prvi put, mi ovim zakonom vršimo standardizaciju građevinskih proizvoda, koji imaju određena svojstva, a kojima se ispunjavaju bitni zahtevi, a to je pre svega, očuvanje života, životinja, ljudi, biljaka i zdrave životne sredine, zatim zaštita potrošača i uopšte zaštita imovine građana Republike Srbije.

Iz tih razloga, veoma je važno da imamo, ne samo zbog obaveze da to treba da usaglasimo sa zakonodavstvom EU, ali ovo unosi jedan važan poredak i red. Ovo što je govorila naša poslanica Danijela Stojadinović, veoma je važno da u tu sferu unesemo i ona svojstva koja se odnose na zdravu životnu sredinu kroz proizvodnju onih građevinskih proizvoda koji su ekološki čisti i obezbeđuju održivost, napredak naših građana i naše zajednice. Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, gospodine ministre i saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, evo već malo duže razgovaramo o članu 3, ali veoma je značajan taj član 3. zato što on propisuje i odnosi se zapravo na član 101a osnovnog zakona. On je važan zbog toga što on propisuje, odnosno daje pravni osnov za izradu podzakonskog akta, odnosno pravilnika kojim će se definisati korišćenje IPARD sredstava. To je veoma, veoma značajno da se na pravi način i decidno jasno utvrde uslovi na koji način se mogu koristiti ta sredstva.

U izmenama i dopunama imamo da ovaj član sadrži 2. stava. U 1. stavu se kaže da se ispune odgovarajući uslovi, a u 2. stavu ministar i ministar za poslove poljoprivrede i ruralnog razvoja sporazumno, oba ministra, propisuju uslove. Znači, ako ćemo dosledno da idemo jezički, možda je trebalo da se upodobe ovi izrazi, pa i u 1. stavu da se kaže da ispune propisane uslove u skladu sa ovim što piše u 2. da sporazumno oba ministra propisuju uslove.

Međutim, naravno, pitanje je jezičko tumačenje, i to su već neke finese. Naravno, ovo što stoji u 1. stavu – odgovarajuće uslove, verovatno se misli da su odgovarajući uslovi oni koji su propisani, što sledi u 2. članu.

Ne bih se dalje bazirao, osvrtao na ove finese koje suštinski možda nisu toliko značajne, ali želim da kažem dve stvari u vezi korišćenja IPARD fondova, a to je da se korišćenjem IPARD fondova zapravo dešava unapređenje i razvoj poljoprivredne proizvodnje u ruralnim sredinama, što je veoma značajno za državu, ali i za korisnike u tim područjima. Drugo, postiže se ovim korišćenjem, kod ovih ljudi, i podizanje ekološke svesti da korišćenjem tih sredstava zapravo mora da se vodi računa o zaštiti životne sredine.

Kada je reč o ekološkoj svesti, to nije dovoljno. Mislim, gospodine ministre, da bi trebalo insistirati sa vaše strane, a i Vlada koja kreira politiku ove zemlje, na medijskoj podršci u podizanju ekološke svesti. Takođe, i kroz obrazovne TV programe treba više raditi na tom planu.

Treće, veoma je važna stalna komunikacija i saradnja sa lokalnim sredinama od strane Ministarstva, što vi svakako činite i za svaku pohvalu je vaša mobilnost i obilazak mnogih sredina u Srbiji tamo gde ima problema ili gde treba rešavati neke buduće projekte. U tom smislu, ja vam se i zahvaljujem što ste sa svojim saradnicima počeli obilazak Srbije, tamo gde ima problema, ali eto obišli ste i neke male lokalne samouprave, ne razvijene, kao što je opština Petrovac na Mlavi. Ja sam vam zahvalan na tome. Tu smo uspostavili sa lokalnom samoupravom jednu komunikaciju, jednu saradnju koja treba da rezultira u onome što je realizacija veoma važnih projekata u oblasti životne sredine, kao što je postrojenje za preradu otpadnih voda ili skladištenje i prerada otpada. Hvala vam, ministre, na tome.
Poštovani predsedavajući, gospodine ministre i saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, prvo, u ime poslaničke grupe SPS svakako iznosim da ovaj amandman ne treba prihvatiti…
Da, ali započeo sam tako, molim vas, dozvolite mi. Ja sam ovlašćeni predstavnik i mogu da napravim prilaz koji želim i koji mogu, a govorim o dnevnom redu.
Dakle, ovo što se vodi diskusija o ovom amandmanu izlazi iz konteksta zakona. To svakako treba tretirati, ali u nekim drugim zakonima i nije to danas na dnevnom redu.

Drugo što želim da kažem u odnosu na predlagača ovog zakona, a pošto je ovde reč o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne sredine, bilo bi poželjno da se ovde iznose argumenti jezikom i načinom izražavanja koji ne zagađuje mentalnu sferu zdrave životne sredine. I kako treba razgovarati i kako se treba ovde odnositi u parlamentu možemo da vidimo, a pre svega predlagač zakona može da vidi, od gospodina ministra koji na jedan uljudan i kulturan način iznosi argumente.

Drugo, takav način političkog kalkulisanja i izražava proizilazi, ja mislim, iz političke dezorijentacije ove političke grupe i poslaničke grupe. NJihova amplituda političkog kretanja ide veoma široko, od krajnje desnice i protivnika Evropske unije do evrofila na drugoj strani, tako da svakako mislim da je teško razumeti politički stav ljudi koji na takav način deluju. Otuda često vi iznosite i razne improvizacije i politikantske činjenice, pa jeftinom demagogijom iznosite neistine o nekim zloupotrebama finansija koje treba da budu namenjene sferi zaštite životne sredine, što nema nikakve veze.


Dakle, mi kao SPS, sam ministar, a siguran sam i Vlada Republike Srbije idu ka jednom cilju da se institucionalizuje samostalni zeleni fond i da sva sredstva koja treba da budu namenjena idu upravo samo za zaštitu životne sredine i to je imperativ.
Poštovana predsednice, gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, danas, između ostalog, imaćemo i set zakona iz oblasti zaštite životne sredine, a na čemu ću se ja zadržati, najviše o tome pričati, tako da danas možemo reći da je danas parlamentarni dan za zaštitu životne sredine ili za ekologiju.

Rekao bih da ovaj set zakona iz oblasti životne sredine veoma, veoma važan i on ne može u bilo kom poređenju da se stavi na neko drugo, treće ili ne znam koje mesto. To su prioritetne teme koje moramo, pre svega, rešavati i stoje na prvom mestu, ako uopšte imamo iole malo ekološke svesti, jer to se može smatrati imperativom i to je uslov svih uslova.

Naravno da su velike i značajne teme, kao što je ekonomija ili neke druge društvene sfere značajne za Srbiju, za naše građane, ali uzalud će nam biti i dobra ekonomija i drugi društveni odnosi i uređene druge društvene sfere, ako nemamo zdravu životnu sredinu, ako nemamo zdrav vazduh, ako nemamo zdravu vodu, zdravu hranu itd. Prema tome, ovo ne može na takav način da se tretira. Veoma je neozbiljno i zato smatram da je ovo i te kako važno i zaslužuje čak i prvo mesto, da dođe na dnevni red prvog jesenjeg redovnog zasedanja u Narodnoj skupštini.

Odgovornost države prema svojim građanima, a naročito prema budućnosti meri se kroz odnos prema životnoj sredini, prema prirodi, prema zdravlju ljudi, jer ono što smo mi zatekli i nasledili moramo da prenesemo i ostavimo potomcima za buduće vreme, a to je pre svega zdrava životna sredina. Ovo je elementarna ili osnovna pretpostavka očuvanja života kao svojevrsnog fenomena na zemlji. Zapravo veoma je važno da svim kapacitetima radimo, na svim poljima radi podizanja ekološke svesti, jer prosperitet i napredak civilizacije u krajnjoj liniji, pa i sam opstanak života zavisi od odnosa čoveka prema prirodi.

Da je zaštita životne sredine jedan od prioriteta ove Vlade dokazano je osnivanjem posebnog resora, odnosno Ministarstva za zaštitu životne sredine, jer mi u stvarnosti zapravo imamo mnoge rizike po zdravlje ljudi i rizike po narušavanju prirode u slučaju nesavesnog odnosa prema životnom okruženju. Zatim imamo neuravnoteženo korišćenje prirodnih resursa što takođe stvara mnoge probleme, često se pojavljuju ekološki akcidenti itd. Prema tome, cilj je bolje zdravlje stanovništva, bolji kvalitet života, obezbeđivanje održivog i uravnoteženog razvoja.

Drugo, važan razlog za prioritetan položaj zaštite životne sredine je obaveza koja proizilazi iz naše pozicije kao kandidata za ulazak u EU. Znamo da je politika EU u oblasti zaštite životne sredine na preventivnom delovanju radi očuvanja životne sredine i zdravlja ljudi i zalaganje za održivi razvoj i iracionalno korišćenje prirodnih resursa. Skoro trećina zakonodavstva u EU se odnosi na zaštitu životne sredine. To nam govori koliki značaj oni pridaju toj oblasti i koliko je ta oblast zapravo zahtevna i teška. Zato je za Republiku Srbiju kao kandidata za ulazak u EU pregovaračko Poglavlje 27 koje se odnosi na zaštitu životne sredine od posebne važnosti. Uostalom, pitanje zaštite životne sredine je globalno pitanje i zahteva globalni i usaglašeni način delovanja i rešavanja na ovom planu u čitavom životnom prostoru zemlje.

Želim da podsetim da je 2014. godine kada je tadašnje Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine preuzela naša ministarka prof. dr Snežana Bošković Bogosavljević, zakonodavstvo iz ove oblasti je bilo u potpunosti neusklađeno. Od tada do danas slika je u potpunosti izmenjena. Usklađeni su gotovo svi propisi koji su dobili podršku Evropske komisije. Razrešen je status čak 18 projekata iz oblasti zaštite životne sredine, formiran je Zeleni fond Srbije koji ubira sredstva po principu zagađivači plaćaju. Ono najvažnije, formiran je poseban resor, odnosno Ministarstvo za zaštitu životne sredine, čime se oblasti zaštite životne sredine sada tretira na adekvatniji način i drugačiji tretman ima u razvojnoj politici Srbije.

Treba imati u vidu da je prenošenje zakona iz EU u naš nacionalni zakonodavni okvir, kao i njihovo sprovođenje, odnosno uvođenje standarda u ovoj oblasti veoma zahtevno i skupo, međutim Srbija ako ima uređen sistem i adekvatan finansijski model može da aplicira za značajna sredstva iz predpristupnih fondova EU. Evropski standardi za Republiku Srbiju znače pre svega usklađivanje zakona. Dalje, neophodne investicije, nova ulaganja u infrastrukturu, ulaganja u održavanje i rehabilitaciju postojećih postrojenja kao što su fabrike za proizvodnju i prečišćavanje voda, skladištenje, reciklaža svih vrsta otpada, upravljanje industrijskim komunalnim otpadom i otpadom domaćinstva. Sve su to preko potrebni projekti, skupi i investicije koje ne možemo da realizujemo bez finansijske podrške evropskih fondova i predpristupne pomoći.

Upravo zakon o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne sredine, o kome mi danas govorimo stvara pravni osnov za efikasnije korišćenje sredstava iz predpristupnih fondova i programa međunarodne finansijske pomoći. Pre svega za projekte koje podrazumevaju predfinansiranje i sufinansiranje sa naše strane. To su svi projekti IPARD, a dobro znamo da se sredstva IPARD odobravaju tek nakon realizacije određenog projekta. Dakle, potrebno je da se ulože sredstva nosioca projekta, a to su pre svega često lokalne samouprave ili javna preduzeća.

U proteklom periodu nedostatak domaćih sredstva za učešće u predfinansiranju i sufinansiranju bio je razlog za sporo povlačenje sredstava IPARD i drugih predpristupnih fondova. Problem je bio i nedovoljno stručna izrada projekata ili izbor loših i prevaziđenih tehnologija u toku realizacije projekata kao i pojava neplaniranih nebilansiranih troškova. Da bi se dovršile ove krupne i skupe investicije i povukla sredstva iz predpristupnih fondova, potrebno je da se ministarstvo centralizuje za izradu i kontrolu izrade projekata. Kako bi se izbegli ovakvi propusti, ministarstvo je prepoznalo ovaj problem koji se razrešava ovim izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne sredine koje još predviđaju i mogućnost sufinansiranja, projektovanja i njihove izrade.

S obzirom da je Poglavlje 27, poglavlje zaštite životne sredine, najzahtevnije i najteže je da tu najviše novca možemo da dobijemo iz predpristupnih fondova, potrebno je da se uvećaju budžetska sredstva za programe Ministarstva zaštite životne sredine. Znači, potrebno je da povećamo naše učešće, naša sredstva, pre svega sredstva koja se ubiraju iz naknada koje uplaćuju zagađivači u zeleni fond.

Zapravo, neophodno je da se tzv. zeleni fond u narednom periodu izgradi kao samostalna kategorija, kao samostalni zeleni fond koji će direktno ubirati sredstva od zelenih naknada. Na taj način se obezbeđuje institucionalni mehanizam za korišćenje predpristupnih fondova i uz ovo ministarstvo treba da pojača svoju ulogu u postupcima izrade i izvođenja projekata, jer ministarstvo ima i veće znanje i veće stručne kapacitete.

Do sada je izrada i implementacija bila slaba tačka. Ministarstvo je zateklo više projekata iz IPA fondova u zastoju i učinilo velike napore da se nastavi njihova realizacija, čija je vrednost bila blizu 67 miliona evra, ali obezbedilo je i nova sredstva za IPA fondove za više lokalnih projekata u visini od 92 miliona evra. Sve ovo ide u prilog podršci predloga zakona koji omogućuje da u određenim i izuzetnim slučajevima ministarstvo ne mora da raspiše javni konkurs za pripremu i sufinansiranja projekata koji se finansiraju iz predpristupnih fondova. Izmene i dopune podržavamo kako bi Srbija mogla više i efikasnije da povlači i koristi sredstva iz predpristupnih fondova i drugih međunarodnih institucija.

U kontekstu rasprave o ovoj temi želim da istaknem i neka postignuća Ministarstva za zaštitu životne sredine u dosadašnjem periodu, kao i samog ministra gospodina Gorana Trivana, čije kompetencije ceni i stručna javnost i građani Srbije.

Prvo, želim da pohvalim i istaknem transparentan rad Ministarstva za zaštitu životne sredine. Javnosti se približavaju svi ekološki problemi. Dosledno i beskrompromisno se insistira na poštovanju zakona u ovoj oblasti. Ukazivanje, odnosno otkrivanje divljih deponija i skladišta veoma opasnog otpada je veoma značajno, kao i insistiranje na procesuiranju učinilaca takvih krivičnih dela.

Ministarstvo je uspelo da kompletira i pusti u rad novu nacionalnu laboratoriju za analizu vode, vazduha i zemljišta koja radi u okviru Agencije za zaštitu životne sredine.

Efikasnim radom Ministarstva za životnu sredinu, u junu je završena radna verzija pregovaračke pozicije Poglavlja 27 i dostavljena je Evropskoj komisiji. Time je međunarodni ugled Srbije u sektoru zaštite životne sredine značajno poboljšan. Formirano je nacionalno telo za ispitivanje posledica od NATO bombardovanja u saradnji sa Ministarstvom odbrane, Ministarstva zdravlja i sa predstavnicima naučne i stručne zajednice na čijem čelu je ministar za zaštitu životne sredine.

Za mene, kao biologa, naravno za sve nas i građane Srbije, izuzetan značaj ima i povećanje površina pod zaštitnim područjima za čak 83 hiljade hektara. To je postignuto proglašenjem parkova prirode Radan i Zlatar. Sada je pod zaštitom 7,48% površine Srbije, što je za godinu dana 1% povećanja. To nas približava strateškom cilju da do 2020. godine imamo nekih 10% ovakvog prostora. Stručna javnost i građani pozdravljaju kampanju ministarstva za smanjenje upotrebe plastičnih kesa i uopšte plastične ambalaže koja ima period poluraspada od 1.000 godinu i čiji su elementi, odnosno delovi veoma štetni za životnu sredinu.

Kada je reč o međunarodnim sporazumima iz oblasti zaštite životne sredine, jasno je i ponoviću još jednom, zaštita životne sredine je globalni zadatak i imperativ današnjice. Ne postoje državne granice koje bi učinile da svako na svoj način rešava ova pitanja bez koordinacije i usaglašavanja zakona, mera i aktivnosti na celom životnom prostoru gde žive ljudi i gde ima živog sveta. Zato je od velikog značaja da ćemo, na primer, ratifikovati sporazum sa Hrvatskom i naravno prihvatiti i druge sporazume koji su danas na dnevnom redu.

Neko bi možda mogao zlonamerno i na podrugljiv način, kao što se tu i čuje možda od nekih od kojih ne bi trebalo to očekivati, da su ovi zakoni ili na primer pitanje potvrđivanja sporazuma o očuvanju populacija slepih miševa nešto neozbiljno nešto što je nevažno, pa eto, Narodna skupština se bavi tim perifernim pitanjima itd. Očigledno je zla namera, zlonamernost ili je u pitanju neznanje ili ne imanje ekološke svesti i nepoznavanje svega onoga što treba da se zna u ovom vremenu.

Šta znači očuvanje biodiverziteta? To je čitavo bogatstvo onoga što je živo danas, a mi znamo da je nepovratan i neponovljiv evolutivni tok. Ono što je evolucija tokom svoje istorije u toku od pet milijardi godina, koliko život postoji na zemlji stvorila, ne može ponovo da stvori. Ono što je izumrlo i nestalo, to je otišlo u istoriju i to se više ne vraća.

Veliki je greh i veliki je problem u tome što i čovek kao vrsta koja ima nadmoć danas u prirodi itd, doprinosi nestajanju pojedinih organskih vrsta i zato moramo razmatrati ova pitanja. Drugo, pominjanje biološke ili ekološke ravnoteže je veoma značajno, jer ceo život na zemlji i čitava biosfera je jedan veoma složen i rekao bih savršen mehanizam koji ima mogućnost samo regulacije svega onoga što se dešava u prirodi. Pokušaj čoveka da nadvlada sa tim mehanizmima, da se umeša u sve to, obično je dovelo do kraha i do propasti onoga što je priroda hiljadama ili stotinama hiljada ili milijardama godina stvarala.

Prema tome, mi moramo da vodimo računa o svemu tome, jer to nam je dužnost u ovom vremenu da na ovom stepenu civilizacije omogućimo dalji napredak civilizacije, ali i očuvanje života na zemlji i zdrave životne sredine za budućnost, tj. za naše potomke.
Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, na član 2. podneo sam amandman koji se odnosi na član 15. Zakona o PIO. Zapravo, kroz ovaj član obezbeđena je mogućnost samostalnog plaćanja doprinosa za penziono i invalidsko osiguranje građana koji su ostali bez posla ili nemaju drugi osnov osiguranja.

Izmenama Zakona o PIO o kome sada razgovaramo predlaže se da ovoj kategoriji osiguranika status prestaje ukoliko doprinos nisu platili u roku od šest meseci. Dakle, reč je o osiguranicima koji nisu u radnom odnosu, koji uplaćuju samostalno doprinos za penziono i invalidsko osiguranje, koji su žrtve, možda, prethodne nepravedne privatizacije koja je izvedena, koji nemaju često pristojnih sredstava ni za život, a opet žele da minimalnim uplatama i uplaćivanjem doprinosa steknu pravo na penziju kada za to dođe vreme.

Smatram da bi bilo solidarno zbog svega navedenog da ovi osiguranici mogu plate u roku od devet meseci svoje obaveze, a po isteku devet meseci da im prestane status osiguranika.

Značajno je reći i to da je za svaku pohvalu i to što NSZ daje programe za zapošljavanje ovih kategorija, ali da je to jedan vid pomoći takvim licima, jer oni nisu u stalnom radnom odnosu i ovi programi, mislim da treba i pohvaliti NSZ, predstavljaju zapravo veliku socijalnu i ekonomsku podršku ovim licima.

Dakle, u zakonu i sama činjenica da se pomera rok za uplatu od devet meseci bila bi značajna pomoć i, da tako kažem, dobar gest države da vodi računa o takvim licima. Zahvaljujem.