Stav 2. Član 107. stav 1.

Ovo je zloupotreba što je uradio Ljubiša Stojmirović.

Dame i gospodo, zahvaljujući šefu poslaničke grupe vladajuće partije, mi se vraćamo na situaciju od petka. U petak smo zasedali deset sati i predsedavajući je zakazao novi termin u prvom sledećem radnom danu, što je sasvim u skladu sa Poslovnikom i što je sasvim u skladu sa parlamentarnom praksom koja se ovde razvija 25 godina. To je njegovo pravo. On je na ovo mesto došao kao najstariji, a ne svojom voljom ili voljom nekoga od nas. Pazite, ako je neko najstariji među nama, deset sati predsedavanja za njega predstavlja prelazak neke fizički podnošljive granice, a nije dužan da podnosi ostavku na to mesto, da odustaje od predsedavanja ili da prepušta nekome vođenje. Njegovo je da vodi sednicu, najmlađi poslanici mu pomažu i ako nismo za deset sati završili, nastavljamo.
Ovde je problem vaše žurbe. Ja ne znam zašto se vama žuri, ali ako vam se toliko žuri, zašto niste pre 20 dana zakazali konstitutivnu sednicu pa da ne bude žurbe? Počeli smo već oko ovih osnovnih pitanja sa ogromnom žurbom. Ako vam se žuri, zašto onda morate svakom poslaniku opozicije da odgovarate? Pa, prećutite nešto. Nećete? E, onda čekajte. Ne možete i da ne prećutite i da žurite. Možete jedno dobro izvući, oba ne možete nikako jer se međusobno isključuju. Ako želite da se brzo danas završi, ćutite. Ako ne želite, onda larmajte celi dan, pa ćemo sutra, prekosutra itd.

Dame i gospodo, osetio sam se povređenim i uvređenim jer je Branislav Blažić izjavio da je zakon bio drugačiji, da bi sve opozicione klupe ostale prazne. To nije tačno. Srpski radikali nikada ni u jednu predizbornu koaliciju nisu hteli da stupe i zato su ponosni. I to je jedino časno ponašanje u parlamentarnoj demokratiji. Ali, da je takav odnos bio u zakonu koji bi propisivao za dvostranačku koaliciju cenzus 7%, pa 9, pa 11, itd, onda bi koaliciji koju je predvodila Srpska napredna stranka trebao cenzus 60%. Kod vas je 12 stranaka u jednoj koaliciji i pogledajte koliko ste procenata glasova osvojili – 48%. Podelite to sa 12, znači, po stranci 4%. U proseku nijedna ne bi bila u parlamentu. Nemojte da se igrate tim stvarima, ne ide vama u prilog.

Gospodine Mićunoviću, ovde je reč o zloupotrebi prava na repliku. Ne može replika predstavljati uzvraćanje uvredama na iznesene činjenice. Ovde je gospodin Mirčić izneo dve činjenice: da je na sumnjiv način Igor Bečić stekao fakultetsku diplomu, da je tamo negde u šumi završio srednju školu, itd. i da je visokog italijanskog državnika nazvao Đorđo „Mortadela“.
Ovde se postavlja pitanje – da li je to istina ili nije? Ako nije istina, trebao je da kaže – nije to istina. On se uopšte nije izjasnio da li je to istina ili nije, nego je samo uzvratio uvredama. To je zloupotreba prava na repliku.

Prva stvar, Igor Bečić je pomenut kao primer neodgovornog ponašanja Maje Gojković koja je njega najčešće ostavljala da je zamenjuje u rukovođenju radom Narodne skupštine kada bi bila odsutna i to je činjenica. Kakve su mu falinke sa obrazovanjem i to su činjenice. I to da je visokog italijanskog državnika nazvao Džordžom Mortadela i to je činjenica i velika sramota za Srbiju.
Drugo, idiot je svako onaj ko se bavi društvenim naukama, a nije savladao teorijski opus i Marksa i Engelsa i Lenjina. To je apsolutno nemoguće, to će potvrditi gospodin Mićunović, nadam se. To je toliko fundamentalno delo da ga mora poznavati svaki ozbiljan teoretičar, da bi na njemu učio i da bi ga lakše kritikovao.
Treće, ja sam doktorirao na ustavno-pravno političkom smeru Pravnog fakulteta u Beogradu. Moja doktorska disertacija i magistarski rad su izloženi sudu javnosti i na njih sam ponosan. Onaj ko mi nipodaštava samu tematiku kojom sam se bavio pokazuje da nema pojma ni o čemu, ali nikad nešto nečasno nisam uradio kao Aleksandar Martinović, koji je izbačen sa Pravnog fakulteta u Novom Sadu kada je bio član SRS, jer su mu tamo ustanovili da je jedne iste radove prikazivao više puta pod drugim naslovima da bi više poena dobio kad bi napredovao. Zbog toga je izbačen i to je bio jedan od osnovnih motiva što se preselio u SNS, da bi ga tamo vratili.
Četvrta stvar, oni koji su uzimali izjave i koji su najviše radili za moju odbranu, oni su optuženi pred Haškim tribunalom, a uloga Aleksandra Martinovića je bila ne bih rekao beznačajna, ali prilično nevažna.

Ja sam svoj stav prema EU definitivno izneo u svom političkom testamentu, koji sam skoro na izdisaju, hvala Bogu, nisam definitivno izdahnuo, izdiktirao preko telefona svojim najbližim saradnicima u decembru 2006. godine.
Ovo moje navodno pismo iz 2008. godine, zna dobro gospodin Martinović, pisano je u Beogradu, naravno po mojim instrukcijama.
(Aleksandar Martinović, s mesta: Ko ga je pisao, ja?)
Pisalo ga je vas nekoliko, ja ni ne znam tačno ko.
Međutim, šta je poenta? Poenta je u tome da smo tada imali politički stav – ako EU nudi pregovore o učlanjenju, hoćemo da učestvujemo u pregovorima pod uslovom da se KiM prizna kao sastavni deo Srbije i naši poslanici su godinama taj politički stav ponavljali i u Saveznoj i u Republičkoj Skupštini.
Što se tiče ovog iznenada nabujalog rusofilstva kod SNS, to mogu samo da pozdravim, jer ako vi niste svesni da vam spremaju sa zapada omču oko vrata, onda ste potpuno izgubljeni. Vi ćete morati da se vratite na naše pozicije ako mislite, ne samo vi da opstanete, nego i Srbija da opstane dok je na vlasti, vi ćete to morati. Vaši listovi pišu šta Amerikanci spremaju u Beogradu. I sada kažete – nije tačno da EU…
(Aleksandar Martinović, s mesta: I ti ćeš nas spasiti od toga?)
Nije tačno ovo što sada kažete, da ste neprekidno govorili da EU nema alternativu. Ima EU alternativu i ona je jasno sada nama predočena… (isključen mikrofon)

Samo da čujete sa „Jutjuba“ kako je Igor Bečić nazvao italijanskog državnika, molim vas. Što ste isključili?

(Narodni poslanik pušta snimak sa „Jutjuba“.)
Igore Bečiću, dajte ostavku.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi srpski radikali ne sporimo pravo parlamentarnoj većini da predloži kandidata za predsednika Narodne skupštine i u parlamentarnim demokratijama to je nešto sasvim uobičajeno.
Mi ćemo kao opoziciona stranka glasati protiv, ali ćemo glasati za celi paket kojim se predlažu kandidati za potpredsednike Narodne skupštine, jer je takav dogovor postignut na sastanku šefova poslaničkih grupa.
Ono o čemu ovde želim da govorim je odnos izvršne vlasti prema zakonodavnoj povodom ovog pitanja, ono što smo čuli u obrazloženju predloga, što je neodrživo sa aspekta osnovnih principa parlamentarne demokratije i onome što mi moramo da očekujemo od novog predsednika Narodne skupštine, pa makar bile veoma male šanse da se to postigne.
Izvršnu vlast jednom zauvek treba naučiti da Narodna skupština nije njen sledbenik i da nije zadatak Narodne skupštine da izvršava političke ciljeve izvršne vlasti. Zadatak Narodne skupštine je da striktno kontroliše izvršnu vlast i svaki put kada se pojave u Narodnoj skupštini da ministri ovde prolaze kroz toplog zeca i da se ne zna da li ih oštrije kritikuju poslanici opozicije ili poslanici vladajuće većine, a na kraju kada se iskristališe na osnovu rasprave neki osnovni stav da se poslanici opredeljuju glasanjem. To je u demokratiji suština položaja zakonodavne vlasti u pravnom poretku.
Nažalost, mi nismo to imali u proteklih 25 godina od kada je obnovljen višepartijski sistem u Srbiji, ali nije u tome problem što to nismo imali. Kada bi se bar mogao osetiti neki pomak napred od jedne do druge faze.
Naš je problem što smo mi neprekidno nazadovali. Mi smo najdemokratskiji sastav Narodne skupštine imali posle izbora 1991. godine. Tamo nije bilo nikakvih ograničenja za narodne poslanike. Samo izuzetno se moglo ograničiti vreme trajanja diskusije. Inače, u redovnoj proceduri poslanici su govorili koliko su želeli, pa kada se završi rasprava, kada se poslanici jave prvi put postavi se pitanje - ko se javlja drugi put?
Kaže se – uštedi se u vremenu. Šta nam znači vreme. Mi smo ovde da budemo danonoćno. Ako se ne može na vreme nešto postići, radi se i danju i noću, ali ne po cenu uskraćivanja prava narodnih poslanika.
U tom periodu nismo imali ovakav oblik kažnjavanja narodnih poslanika kakav sada postoji. Ovo je stravično. Može narodni poslanik da se kazni opomenom, može da se isključi sa sednice ako prevaziđe svaku meru u kršenju discipline, ali to je sve.
Da organ zakonodavne vlasti novčano kažnjava članove te vlasti, članove tog organa, to je nepodnošljivo, jer uvek onaj koji kažnjava, to je parlamentarna većina – a, Nemanjina, a stepen razvoja demokratije ogleda se u razvoju prava manjine.
Ovde manjina uvek prolazi kroz toplog zeca. Imao sam priliku da 12 godina sa distance posmatram razvoj srpskog parlamentarizma, i to je možda povoljna okolnost, pošto sam mogao objektivno tome da pristupim, bez strasti. Ovde časništvo Narodne skupštine, predsednik i potpredsednici, služe za uterivanje straha među opozicione poslanike. Dođu ministri, pa čitaju lekcije opozicionim poslanicima, pa se svađaju sa njima, umesto da sede pognute glave i da oni prolaze kroz verbalno maltretiranje od strane, pre svega, opozicije, ali zašto da ne i od poslanika vladajuće većine.
Ovo može izgledati smešno nekome ko ne razume šta je demokratija, ko ne razume smisao parlamentarne demokratije i pogotovo onome ko ne zna šta je to princip podele vlasti i koje su njegove praktične konsekvence. Kod nas zapravo postoji jedna izvitoperena varijanta jedinstva vlasti pod prizmom njene podele i ovde postoji težnja da sva vlast bude jedinstvena pod kapom izvršne vlasti.
Mi smo slušali skupštinske funkcionere i predsednike i potpredsednike kako se u izjavama za medije hvale koliko je Narodna skupština bila uspešna, jer je izglasala toliko i toliko zakona. Stani malo, jel su to bili, pre svega zakoni koje je podnosila Vlada ili zakonodavna inicijativa poslaničkih grupa i grupa poslanika, nezavisno od poslaničkih grupa? Kada pogledamo, vidimo da je skoro isključivo Vlada inicijator donošenja zakona, a Skupština je protočni bojler. I hvali se predsednik Narodne skupštine - doneli smo 30 zakona, 40, 50, ove godine 100 zakona. Imali smo to na primeru predsednika Narodne skupštine iz mnogih stranaka ovde prilike da vidimo, ali to je sve bilo na uštrb demokratije.
Uspešna je Narodna skupština koja više obori zakonskih projekata izvršne vlasti, pa ih vrati na doradu, pa očita lekciju, pa istupe i opozicioni poslanici i kažu - nije vam ovo dobro, vraćajte na doradu. Nije zadatak poslanika vladajuće većine da prihvate sve što im se podnese, čak i u njihovo ime, i kao ovce samo ubacuju kartone, odnosno ove kartice u glasački instrument i glasaju.
Koliko je nastupio jedan sumrak svesti o važnosti i vrednosti parlamentarne demokratije možda najviše pokazuje zalaganje da se menja Ustav i kao prvi razlog promene Ustava da se smanji broj narodnih poslanika, i to čelnici izvršne vlasti traže da se u tom pravcu menja Ustav. Onda bismo došli u situaciju da se prepolovi broj poslanika ili svede na 150, da glavno zakonodavno telo ima manje članova nego izvršna vlast, jer u članove izvršne vlasti moramo ubrojati sve inokosne organe u državnoj upravi, i ministre i šefove agencija i načelnika generalštaba i ove i one. Zakonodavna vlast mora biti maksimalno reprezentativna.
U Kneževini i Kraljevini Srbiji Velika Narodna skupština je imala skoro 600 narodnih poslanika, ali kralj je uvek sa strepnjom dolazio na sednicu Narodne skupštine. U našem slučaju samo poslanici opozicije sa strepnjom dolaze na sednicu. Neko će im čitati lekciju zbog ovoga, nekome su se nasmejali, pa ih novčano kazni, nekome nije bilo po volji što se ovako ili onako izrazio, pa ga novčano kazni. Sramota je kada neko ko je prvi među jednakima, a predsednik Narodne skupštine je prvi među jednakima, novčano kazni svog kolegu. Kakva je to demokratija, jel to vladavina prava? I što je još gore, odredbom nekom Poslovničkom se stavi da se taj novac koristi u humanitarne svrhe. Teško onome ko pokušava neku korist od takvog novca da postigne. To je proklet novac, to treba da se zna, i to se nikada ne koristi za takve svrhe, jer je ponižavajuće i onome kome se taj novac upućuje.
Ovde imamo praksu da se zakoni prvo raspravljaju, pa se rasprava vodi po amandmanima, pa se određuje dan za glasanje. Zašto je to tako? Zato što vladajuća većina nije disciplinovana. Vladajuća većina mora na svakoj sednici Narodne skupštine da obezbeđuje većinu i da u svakom momentu ima tu većinu na raspolaganju, jer kada se vodi generalna debata, odnosno rasprava u načelu, pa se prođe kroz amandmane, pa se čeka nedelju ili 10 dana da se glasa, ko je u stanju da zapamti sve te amandmane? To se mora vratiti na ono što smo nekada imali, da se glasa amandman po amandman, a ko ne može da izdrži neka podnese ostavku na funkciju narodnog poslanika. To mora da se izdrži, nije Narodna skupština za kljaste i sakate, nego za one koji mogu fizički izdržati rad u njoj. I ko ne može, ne može.
Dalje, ovde imamo praksu da se vrednost poslanika meri po tome koliko puta se javljao za reč, što je glupost, pa, da li je došao na sednicu. Vlast uteruje disciplinu nad opozicijom, što zahteva da svi opozicioni poslanici moraju da dođu na sednicu. Ne moraju, moraju svi iz vladajuće većine, a kada opozicioni poslanik ne dođe i to je politički stav i kada opozicioni poslanik ćuti i to je politički stav i to se mora poštovati.
U našim medijima, evo nekoliko godina već, s vremena na vreme, vodi se kampanja protiv narodnih poslanika. Te oni su ovakvi, te oni su onakvi, te ne rade ništa. Nije tačno, svaki radi, i onaj koji sedi na sednici, ćuti i razmišlja i taj radi i možda najviše radi, a nije na vladajućoj većini da procenjuje ko više, a ko manje radi. Dakle, u te se stvari ne mešajte. Narod će videti ko je aktivan u skupštini, a ko nije i prema tome se opredeliti na sledećim izborima.
Zamislite sada da smanjite broj poslanika na 125 kakve bi posledice bile. Formalizovao bi se rad Narodne skupštine. A zašto na 125? Hajde da smanjimo na 10, pa ako su naprednjaci dobili 50%, njih pet i ostale partije pet. Ili, da bude svega šest poslanika, njihov da ima pet glasova, a ostali po jedan. Onda se najviše uštedi. Nemojte štedeti na Narodnoj skupštini, Narodna skupština troši najmanje stavke u budžetu, a trebala bi, u principu, da troši kao izvršna vlast, u idealnom nekom srazmeru, naravno, to niko nije dostigao, niti je moguće u sadašnjim uslovima.
Vi se ugledate na neke evropske zemlje koje su uvele „Bič Božiji“ nad narodnim poslanicima. Pa, ograničavaju diskusiju, pa imate u Savetu Evrope pet minuta, pa jednom možete u tri meseca da dobijete pravo na reč itd. To je formalizacija demokratije. To je nastupanje globalizama u parlamentarnoj sferi. Osnovna je suština osloboditi narodnog poslanika.
Ako se oslobodi narodni poslanik, doći će onda i do zloupotrebe slobode, ali ona će biti privremena. Nadmetaćemo se ovde mesec dana ko će duže govoriti, imali smo te slučajeve ranije, pa ćemo se umoriti od toga, pa ćemo se svesti na ono što je normalan govor. Ne može predsedavajući svakog momenta da upada u reč i kaže – vratite se na temu, i da sam procenjuje je li nešto u skladu s temom ili nije. Pazite, ozbiljni ljudi su u stanju da održe i pametne govore, ali je teško nekom prosečnom čoveku zaključiti je li to u skladu sa temom ili nije. Pustite ga da govori, ako je njegovo pravo da govori.
Imali smo slučajeve u italijanskoj demokratiji da su radikalski poslanici, ali to su bili levi radikali, setiće se njih gospodin Mićunović, tamo negde sedamdesetih godina, kad bi hteli da opstruišu donošenje nekog zakona, smenjivali su se danju i noću za govornicom dok nisu popadali u nesvest, pa je neki donosio „Kapital“ Karla Marksa da čita, pa je neki donosio telefonski imenik, a neki je donosio Bibliju. Da li se sećate toga? E, to je demokratija. A vi koji vam se ne sviđa, trpite. Trpite dok oni ne popadaju u nesvest.
(Ljubiša Stojmirović, s mesta: To je tiranija.)
Pa, ovo je tiranija većine. Nema tiranije manjine u demokratiji. Tiranija manjine je u autokratiji, u diktaturi. U demokratiji je moguća tiranija većine i mi tu tiraniju većine smo u prilici da gledamo svakodnevno i treba joj stati u kraj. Kako ćemo joj stati u kraj? Tako što će se liberalizovati atmosfera u Narodnoj skupštini.
Ja nisam verovao, znate, nekada ranije u žaru političke borbe i ne primetim mnoge stvari koje su se dešavale, ali kad se to sa distance posmatra nekada deluje stravično. Ne sme predsednik Narodne skupštine da se naljuti na nekoga, ne sme da pokaže srdžbu, ne sme da pokaže mržnju. Ne sme ni ministar. Ko to može? To mogu pre svega poslanici opozicije. Pa, može se tolerisati i poslanicima parlamentarne većine, ali onima koji predsedavaju to se ne sme tolerisati. Ni ministrima se ne sme tolerisati. Ne sme ministar ovde da sedne i da se ruga bilo kom narodnom poslaniku, da ga vuče za uši u figurativnom smislu.
Dakle, to je nešto o čemu moramo da razmislimo. Naravno, pred nama su dve mogućnosti – da se nastavi po starome i da se parlamentarna većina hvali kako je uspešna, jer je kroz protočni bojler prošlo toliko i toliko litara zakona za kratko vreme, pa su prošli ovakvi evropski, ovakvi, onakvi zakoni itd. To parlamentarnu demokratiju ne interesuje. Parlamentarnu demokratiju interesuje da li je svako imao pravo da se izjasni o tom zakonskom projektu i iznese svoje mišljenje. U tom slučaju neodrživo je i ovo da se deli vreme na poslaničke grupe. I to je formalizovanje rada Narodne skupštine. I nema svaki poslanik pravo da govori, a kaže se – on predstavlja narod. Ako se smanji broj poslanika na 125, onda će prirodni cenzus za pripadnike nacionalnih manjina biti dvostruko veći.
Imam još dva minuta, gospodine Mićunoviću, pratim, ne brinite ništa.
Dakle, povećava se prirodni cenzus. Onda ćemo imati po tom novom prirodnom cenzusu samo Mađare u Narodnoj skupštini, neće biti muslimana, neće biti ni Slovaka. Sad imamo još Slovake i muslimane i Albance. Ni Albanaca neće biti ako bude povećan prirodni cenzus. Je li to nekome u interesu? Ili ćemo i tu stvar formalizovati, pa reći – evo, oni imaju zagarantovano pravo na određen broj mesta? E, onda to nije demokratija. Pozitivna diskriminacija je uvek na uštrb demokratije. Prirodni cenzus je nešto što nije na uštrb demokratije, jer se kaže – ima pravo na toliko, pa nek pokuša da osvoji toliko. Ako ne osvoji, onda nema pravo na toliko.
Ili ćemo imati jedan liberalni pristup u kome ćemo se rukovoditi umnim načelima i u kojima će to sprovoditi umni ljudi, ili ćemo opet imati okršaje. Nama nije stalo do velikih okršaja, spremni smo uvek za okršaje i to vam iskreno kažem, mi smo ovde da izvršavamo volju svog naroda, pogotovo onih koji su za nas glasali na izborima i ono što od nas očekuju. Mi ćemo to i da radimo uspešno, na ovaj ili na onaj način, ali želimo da ova Narodna skupština jednom promeni svoju suštinsku ulogu u društvu, da uspostavi u punoj meri princip podele vlasti i da se postavi iznad izvršne vlasti, a ne ovako da se predstavnik vladajuće većine poziva na mišljenje premijera. To nemate u modernim parlamentarnim demokratijama. Hvala.

Postoji jedan zakon za koga apsolutno moraju da glasaju svi poslanici vladajuće većine i potom zakonu se uvek vrši diferencijacija u Narodnoj skupštini i odmah se sagledava da li postoji vladajuća većina ili ne. I na usvajanje tog zakona redovno predstavlja način obaranja Vlade, mada to kod nas u našem Ustavu nije tako detaljno izvedeno. To je Zakon o budžetu.
Obaveza je da vladajuća većina glasa za Zakon o budžetu i ni za jedan drugi. Imate slučaj vrlo razvijene nemačke demokratije, vrlo razvijene italijanske demokratije, imate slučaj prilično razvijene francuske demokratije koju kvari to što je ona u predsedničkom sistemu. Dakle, tu jednostavno nema elemenata za neko veliko sporenje.
Citirate autora sa početka 20. veka koji nije ostavio nekog naročitog traga u ustavno-pravnoj političkoj teoriji, a sam militaristički pristup političkoj sferi društva više govori da ide u pravcu sledbeništva Musolinija i Hitlera, nego modernih nastojanja parlamentarne demokratije. Ne može se politička sfera društva posmatrati kao vojna organizacija. Može, ali onda je to katastrofa za društvo.
Podsetio bih gospodina Martinovića, ipak ste vi gospodine Martinoviću, to sam gledao svojim očima najgore moguće reči izricali o Igoru Bečiću, ja mislim da ste sasvim bili u pravu da je to bilo po zasluzi, a sada napadate druge što kritikuju Igora Bečića.

Evo još sam sekund, gospodine Mićunoviću.
On kad je ovde sedeo, ljudi su se sećali vaših reči i samo ih ponavljali i vi niste dobijali kaznu, a oni jesu. Nemojte molim vas, pa svi znamo ko je Igor Bečić. I, znamo da se ništa lepo za njega ne može reći.

Gospodine Mićunoviću, vi ste mi ovde ključni svedok da sam o Josipu Brozu govorio sve najgore kada je to bilo veoma opasno i da sam zbog toga išao u zatvor i osam godina osuđivan. A tada se Aleksandar Martinović nije usudio ni da pisne protiv njega, mogao je u pionirskoj organizaciji, u omladinskoj organizaciji, u studentskoj i tako dalje.
A što se tiče našeg kolege Josipa Joške Broza, ja njega izuzetno cenim i poštujem pre svega zato što je sin heroja Sovjetskog Saveza, Žarka Broza. E, zbog toga ga cenim i poštujem, a gospodin Martinović ne zna šta to znači.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam već jednom odustao od replike, ali pošto me je ponovo pomenuo gospodin Martinović, onda moram.
Veoma sam zaprepašćen, jednostavno sam ovde psihički uzdrman. Gospodin Martinović izjavljuje da je povukao sve ono što je nekada izjavio protiv Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića. Kako je to moguće? Gospodo, znači li to da je povukao i sve što se tiče diplome Tomislava Nikolića? Prvi put sam od Aleksandra Martinovića čuo da Toma ima falš diplomu, da je dobio diplomu, a da nijedan ispit nije polagao, da je u vreme navodnog polaganja ispita bio u Strazburu itd.
Molim vas, nemojte ovo dozvoliti ovde u Skupštini. Čovek koji je izvor mojih informacija o diplomi Tomislava Nikolića sada odustaje. Dovodi u zabludu srpsku javnost. Mi smo to posle proveravali, nisam se ja uzdao samo u Aleksandra Martinovića. Imao sam ja mog vernog Zorana Krasića, kome nije bilo teško da obiđe te fakultete, da utvrdi datume, časove polaganja ispita i da uporedi sa mestima gde je tog dana Tomislav Nikolić službeno boravio. Ne dozvolite mu da se odriče cele svoje prošlosti da bi se sada umilostivio liderima svoje stranke, ne može to.

Prvo, ovde se dešava nešto neverovatno. Aleksandar Martinović me dovodi u vezu sa DS, tvrdeći da zajedno sa njima napadam Aleksandra Vučića. Ja Vučića danas nisam ni pomenuo. Ja se spremam da napadnem Aleksandra Vučića kad ovde podnese ekspoze o programu nove Vlade. Ja sam govorio o Tomislavu Nikoliću i njegovoj lažnoj diplomi. Braneći Tomislava Nikolića i njegovu lažnu diplomu, Aleksandar Martinović dovodi u pitanje diplomu Aleksandra Vučića. Diploma Aleksandra Vučića je nesporna, gospodo. Ako je išta kod njega nesporno, onda je nesporna fakultetska diploma. Nemojte te teze menjati.
Evo, ovde je profesor Ljubiša Stojmirović koji je sve ispite Tomislava Nikolića polagao, sve naučne radove, diplomski rad, master rad, počeo da piše doktorsku disertaciju. Neka vam on to sve objasni kako je radio, i dobro mu ide. Sada zajedničke naučne radove objavljuje sa Tomislavom Nikolićem. Sprema ga za doktorat. Znači, imaju nekoliko zajedničkih naučnih radova, dva ili tri. Je li, Ljubiša, klimni glavom, je li tri? I, gde ih objavljuje? U Nišu, jer tamo ne znaju o kome se radi. Misle neki normalni Tomislav Nikolić koji zaista nešto piše. Na stranu kakav je kvalitet radova, to je tek posebna priča, ali nije bitno, Tomislav Nikolić ne zna ni takve da napiše. Nemojte menjati tezu, opredelite se između Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića. Kada ja napadam Tomislava Nikolića, onda branite samo Nikolića. Kada budem napadao Vučića, onda branite Vučića. Nisu oni braća blizanci valjda, ili ja nisam informisan o trenutnom stanju u vašoj stranci, ili vas nisu informisali. Ako vas nisu informisali, brzo letite s te funkcije šefa poslaničke grupe.