Dame i gospodo narodni poslanici, sa velikom pažnjom sam juče strpljivo slušao ekspoze mandatara Vučića, a noćas sam ga još jednom prostudirao. Nažalost, nisam dobio ta ostala dva dela jer juče su nam rekli da ćemo dobiti ukupno 240 strana. Ali, ovo što sam proučio dovoljno mi je da mogu da kažem osnovno mišljenje o programu i politici Vlade, kako je to mandatar Vučić zamislio za sledeći mandatni period.
Neodoljivo me je taj ekspoze podsetio na 1982. ili 1983. godinu, kada je ondašnji režim doneo jedan programski dokument koji se zvao Dugoročni program ekonomske stabilizacije Jugoslavije. To je bilo u četiri toma, koliko me sećanje služi, oko dve hiljade strana. Šta se sadržao taj dokument? Ja sam to kao mlad antikomunistički disident proučavao i vadio iz toga stvari da bih se obračunavao sa komunističkim poretkom. Dakle, nisam bio tako blizu vlasti kao sad, nego iz daljine. Oni su uspeli skoro sve probleme da sagledaju. Oni su uspeli da sagledaju potrebe društvene. Oni su planirali da sve ostvare što su zamislili i da državom poteče med i mleko. Jednu stvar su izgubili iz vida, a to je osnovni problem koji je stvorio ondašnju krizu, a to je društvena svojina i socijalističko samoupravljanje. Niko se još nije usuđivao, osim mene lično, da udari i na to.
Slušam tako juče mandatara Vučića i vidim da je on svestan skoro svih problema srpskog društva i, naravno, od izražava želju da reši te probleme, ali njegov pristup nije konzistentan i koherentan. On, na primer, ne određuje ekonomsku filozofiju s kojom nastupa, pa ne možemo izvući jasan zaključak je li on za neoliberalizam, jer ima elemenata neoliberalističke filozofije u njegovom elaboratu, da li je za državni intervencionizam, ima i tih elemenata, da li je za socijalnu državu, ima i tih elemenata, i posebno nije razrešio pitanje ako je za sve to, kako da ove tri ekonomske filozofije udruži i iskombinuje u jednu i da definitvno odgovor na ono što su društvene potrebe.
Iz ekonomske filozofije se izvlači politička ekonomija. U svetu je poznato nekoliko, to gospodin Vujović verovatno zna, sistema političke ekonomije. Oni se zasnivaju na teorijama o višku vrednosti, to je u osnovi svake političke ekonomije. Marksistička je višak vrednosti sagledavala u proizvodnji. Zato je komunizam propao. Pokazalo se da višak vrednosti nije u proizvodnji jer vi možete raditi najbesmisleniji posao i zato je pogrešno govoriti – raditi, raditi, raditi i samo raditi. Džaba vam je taj rad ako ne možete da tržištu da ga realizujete. Pobedili su oni koji su smatrali da se višak vrednosti stvara na tržištu. Dvadeseti vek je bio gigantski obračun, obračun dva giganta – Marksa i Kejnza. Džon Majnard Kejnz je oborio na pleća Karla Marksa i na tome je pao komunizam.
Treba sada videti zapravo kako izaći iz svega ovoga. Videli smo i mi sami koliko rad može biti uzaludan kad nam seljaci proizvedu mnogo hrane, mnogo voća, mnogo povrća, ne znamo šta da radimo s tim i onda propada, baca se. A u isto vreme se uvozi najviše iz Evropske unije to isto i prodaje po paprenim cenama, zato što su vrata naše granice na izvolte Evropskoj uniji. Pošto valjda više nismo pristalice teorije da se višak vrednosti stvara u proizvodnji nego na tržištu, mi moramo pre svega da zaštitimo svoje tržište. E, o toj zaštiti srpskog tržišta, nažalost, ništa nisam čuo u ekspozeu mandatara Vučića. Voleo bih da jesam.
Naravno, on se tu nije ni na moderne neke ekonomske doktrine osvrtao. Postoji i kod nas ugledni naučnici koji su se bavili problemom tranzicije, objavljeno je više knjiga na tu temu Jovo Dušanić je jedan od ostalih koji je o tome pisao, o ruskom tranzicionom iskustvu, jer je Rusija najstravičnije doživela tranziciju. Ono što se mora odati priznanje Miloševiću da je zaustavio tu naopaku tranziciju nakon pada Ante Markovića, da je sačuvao industrijske kapacitete i onda kada dođoše Osmanlije, onda su sve razorile, sve uništile. I, danas je sve uništeno. Veoma malo postoji u odnosu na ono što je postojalo. Veoma malo radi u odnosu na ono što je radilo.
Kada je reč o ekonomskoj politici, ona je morala biti zasnovana na jednom jasnom određenom sistemu i morala je biti kompletna. Mi ovde s jedne strane vidimo spisak lepih želja, s druge strane, dobre namere, s treće strane ukazivati na probleme, ali nema celovitog rešenja unutar sistema.
Vidite, u ekonomskoj politici koja je veoma razvijena kao nauka i razlikuje se bitno od političke ekonomije i ekonomske filozofije, umni ljudi su razvijali paradigme. Imamo i u politici pokušaj pravljenja paradigmi. Svaka ideologija je vezana za određenu paradigmu na kraju krajeva. Šta znači to? Razvijali su idealan obrazac kako bih neki projekat trebalo realizovati, idealan obrazac.
On nikada ne može u potpunosti u stvarnosti biti pretočen, ali mora u što većoj meri. Bilo je tu kroz istoriju, kroz novije istorije i nekih problematičnih situacija. Na primer, u Kini, kada je jedna paradigma veštački stvorena u jednom kineskom selu koje je odabrano za uzor svim drugim selima. Selo se zvalo Tačaj. Osnovna parola je bila – učiti od Tačaja. Tačajsko iskustvo je bila paradigma. Šta je naš problem danas? Što i mi imamo jednu sličnu paradigmu. Šta je ta paradigma? To je fabrika „Fijatova“ u Kragujevcu, na kojoj bi trebalo staviti parolu – učiti od Fijata. To je još nekoliko fabrika, valjda Velenje u Valjevu, u Pirotu, pa onda ima južnokorejska „Jura“, u Ralji, u Leskovcu, pa sada ova fabrika obuće u Vranju itd.
Mi imamo paradigmu koja je zla, koja je besmislena, koja nas definitivno upropašćava. Nema nijedne ekonomske politike. U savremenom svetu koja je uspela ovim što su započele osmanlije, a nastavlja je naprednjačka vlast. Šta je to? To je plaćanje stranim fabrikama ogromnih suma novca da otvore pogone u našoj zemlji i to je obično oko 10.000 evra. „Fijat“ 10.000, plus 1.000 za do obuku rada, pa i „Jura“ je dobila oko 10.000 itd. Pa, je „Fijat“, ja sam najbolje proučio „Fijatov“ slučaj, jer sam se na nelegalan način dočepao kompletnog ugovora i čim sam se dočepao odmah sam izašao na konferenciju za štampu pre nekih godinu i po dana.
Država se odrekla svih poreza i doprinosa na plate. Zašto onda radi ta fabrika? Zato što je to bilo potrebno da osmanlijama u predizbornoj kampanji i ove druge fabrike koje su naprednjaci otvorili po istom obrascu mogu biti samo propagandno sredstvo. Ne mogu, malo strpljenja gospodine Vučiću, ja sam pažljivo slušao vaše elaborat, nikada vam nisam upao u reč osim kada ste se vi prvi našalili, pa makar se znojenjem ili nečim drugim.
Dakle, mislim da je ozbiljna rasprava, da joj se ozbiljno mora pristupiti. I, osnovna stvar koja se mora preispitati, to je ova stvar, šta je bolje ako već uzimamo kredit, zajam, dodatno se zadužujemo, pa imamo te pare za svakog radnika po deset hiljada, pa dati kredit tim radnicima, pa nek nešto pokušaju sa tim. Pa, podeliti im bespovratno na kraju krajeva, a ne dovesti strance, strancima dati pare. Evo, „Fijat“ je nedavno najavio odlazak iz Srbije, ne može da uspe. Niste uspeli ni da prodate „Fijatova“ vozila u Rusiji. Zašto niste? Zato što su vam odmah tamo rekli da to nije srpski proizvod. Svi delovi za „Fijatova“ vozila uvoze se u Srbiju, a kad se izvoze prikazuju se kao srpski izvoz. Ovamo imate uvoz, ovamo imate izvoz, a nemate zapravo ništa. Samo jedan deo se ugrađuje u „Fijat“ koji je proizveden u Srbiji, to je neka dizalica proizvedena u privatnoj fabrici u Svilajncu, ako me sećanje služi, sve ostalo je strano. I, zato, možda bi Rusija i dozvolila, ne daju njeni partneri tamo, jer je reč o stranoj robi.
Ništa nas to nije usrećilo, ničem nije doprinelo. Mi imamo veštački rast stavki uvoza i izvoza. Kada uvezemo delove za taj Fijat, skoči nam naglu uvoz. Kada izvezem „Fijatova“ vozila, skoči nam izvoz. To nam povećava trgovinski saldo sa EU, a zapravo to je sve fiktivno.
Rešenje koje mi nudimo srpski radikali, mora biti radikalno kao ono što sam nudio svojevremeno za dugoročni program ekonomske stabilizacije, ali sada drugačije. Prestanak insistiranja sa ulaskom u EU, ona nam ništa dobro ne može doneti. Jeste naš najveći izvoz danas u EU, ali mnogo je veći naš uvoz iz EU. Znači, veća šteta nego korist. Svaki uvoz je štetan, osim roba koje mi nismo u stanju nikako da proizvedemo. Svaki je uvoz štetan, a svaki je izvoz naravno koristan ukoliko se roba ne prodaje za bagatelu. Postoji štetan izvoz.
Mi moramo da vodimo računa o ovome što je govorio mandatar, da se s vremena na vreme pojavljuje suficit u budžetu ili da on već sada postoji kao trajna kategorija. Iskreno da vam kažem, nisam razumeo šta to znači i malo mi izgleda neverovatno. Imamo ovamo rast spoljnog duga, negde oko 25 milijardi evra, imamo ukupnu bruto zaduženost, odnosno bruto društveni proizvod 75% i ovamo budžetski suficit. Odmah što mi pada na pamet, da je reč o podeljenom posmatranju budžeta za državnu upravu, za lokalne samouprave, za ovo, za ono, pa kad se ono što je najveći gubitaš i gde se najviše troši i gde se najviše propada izdvoji, onda imamo kao zdrave pokazatelje. To su nam ranije radili kod sanacije, naravno razmišljam o tome, nisam siguran da je tako, ali me posebno muči činjenica da u Srbiji od 2002. godine nije bilo nijednog zakona o završnom račun države, Republike.
Nema završnog računa i ne mogu da govorim kompetentno o budžetu. Mogu da slušam priče ljudi i vlasti. Obično, mi opozicionari ništa ne verujemo novoj vlasti.
Katastrofalno je bilo ukidanje carina za robu iz EU. Tadićev režim je ukinuo mnogo više nego što smo i bili obavezni po Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju i tu smo izgubili najmanje pola milijardi evra godišnje, a možda već i celu milijardu.
Gde još gubimo? Ja sam ovde neke beleške pravio i dok je mandatar govorio, ali ne mogu baš sve da upotrebim što sam mislio, pošto mi nekako vreme suviše brzo protiče. Imam utisak samo meni da tako brzo protiče.
Imamo još neke stvari koje su veoma problematične. Imamo agencije, 136 agencija, 170. Svaka vlast je najavljivala njihovo ukidanje u poslednjih deset godina. Ni jedna nije ispunila obećanje, a one troše po mojim nekim podacima oko 700 miliona evra godišnje. Da li ima neko bolji podatak? Neko reče i milijardu.
Moramo se konačno opredeliti između EU i Rusije. Imamo sad veoma ozbiljne geopolitičke razloge. Rusija i Turska jačaju odnose, Amerika će biti potisnuta sa Balkana. Ako pobedi Tramp neće biti ni zainteresovana za Balkan. Priklonimo se na vreme definitivno Rusiji, potražimo njen zagrljaj da bismo sačuvali i ono što sad imamo i povratili ono što je bilo naše. Druge nam nema.
Sada moram da skratim malo neću stići, govorio je mandatar i borbi protiv kriminala, o preispitivanju porekla imovine i tu imam svoje mišljenje izraženo detaljno, nemam vremena da ga saopštim. Nema borbe protiv kriminala dok ne pohapsite glavne kriminalce u ovoj zemlji, uključujući one koji su 5. oktobra upadali sa automatskim puškama u Narodnu banku i Saveznu upravu carina i Skupštinu koju su palili, pa nadalje.
Imate 24 privatizacije koja je ustanovila Verica Barać, potpuni sam politički protivnik Verice Barać, pokojne, ali je ozbiljan i odličan posao uradila. Režim joj dao orden posthumno i zaboravio sve ono što je ona iznela. Nema borbe protiv kriminala i korupcije dok se sve 24 te privatizacije ne isteraju do kraja.
Imate slučaj hapšenja ljudi osumnjičenih za ubistvo Đinđića, Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića, koje su ubili policijski generali po nalogu režima, čelnih ljudi režima. Rodoljub Milojević, general Paja i Spasoje Vulević, on je još uvek komandant SAJ-a. Kakva borba protiv kriminala? Komandant SAJ-a.
Kakva borba protiv kriminala kada se ne otvori pitanje Tomislava Nikolića i njegovih kriminalnih afera? Niko se ne usuđuje da mu sruši ove tri kuće u zabranjenom, zaštićenom pojasu reke Save, to je morala Zorana Mihajlović.

Po pravu upravnog nadzora, to mora novi ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu po pravu …

Gospodin Vučić je govorio 26 minuta. Nije bitno, ja ću za dva minuta da završim.
Prvo, gospodine Vučiću, zalažete se za još veću saradnju sa civilnim društvom i razbacujete državne pare kao Vlada. Najveći broj organizacija civilnog društva je Peta kolona. Preuzele su prethodne vlade njihovo finansiranje od stranih agentura koje su ih ranije stvarale i finansirale. Finansirate RTS koji takođe predstavlja stranu agenturu, radi protiv Srbije.
Dalje, kulturna politika Vlade, o tome je najmanje bilo reči do sada, čini promašaj za promašajem. Dajete ogromne pare za „Egzit“ i Vlada Srbije i Vlada Vojvodine i Vlada Novog Sada. Matica srpska ne može da štampa svoj letopis, najstariji srpski književni časopis. Ne pomaže se Srpska književna zadruga, najstariji srpski izdavač i čitav niz drugih kulturnih institucija bez kojih se ne može. Mislim da se bez „Egzita“ može i bez te droge koja tamo u tonama stiže. Nisam ja za to da se zabrani „Egzit“ nego da se vidi koliko para za stvarnu kulturu i kulturne vrednosti, a koliko za te belosvetske gluposti.
Dalje, zalažete se za preispitivanje porekla imovine, u redu, ali u isto vreme vraćate imovinu koja je pre 50 ili 60 godina oduzeta nekadašnjim tajkunima. Jel su ti stari tajkuni bili pošteniji od ovih današnjih? Svi su tajkuni isti. Niko prvi milion dolara nije zaradio na pošten način, nemojte se sa tim igrati. Sada se otima od sirotinje da bi se vraćalo potomcima, praunucima onih nekadašnjih.

Još nešto, kratko. Mi smo gospodine Vučiću, na moju inicijativu u Vladi Srbije 1999. ili 2000. godine zabranili javnim preduzećima da daju bilo kakve donacije.

Vrlo je nekorektno sa vaše strane što moje kritičke nastupe naspram Tomislava Nikolića objašnjavate mojom kandidaturom za novog predsednika Republike. Vi preduzmite zakonske mere na koje ste obavezni prema Tomislavu Nikoliću, a ja ću povući kandidaturu za predsednika Republike. Meni nije mnogo do toga stalo, ali mi je stalo da ovde u ovoj zemlji ovlada zakon, pravda, a to ne može dok se ne procesuira predsednik Republike.
Vi znate, gospodine Vučiću, pre 10 godina da nije imalo kuče za šta da ga ujede, a da sada ima ogromno bogatstvo. Vi ste svedok njegovog naglog materijalnog uspona, tajkunskog uspona.
Nedavno je priznato da je fondacija njegove supruge Dragice imala oko 10 miliona evra na računu i toliko potrošila. Ni jedna novina nije dobila podatke koliko je zaista prošlo preko tog računa, a osnovana je sumnja da je bar dva puta više od toga.
Cela Srbija zna da on ima lažnu fakultetsku diplomu. Nećete se valjda vi praviti kao da ne znate da on ima lažnu diplomu. Nećete valjda reći, gospodine Vučiću – on je na pošten način diplomirao. Da li je i jedan ispit polagao? Ako mi vi kažete da jeste, ja podnosim ostavku na funkciju narodnog poslanika. Da li je i jedan ispit on u toku studija polagao?

Dame i gospodo, poslanička grupa SRS će poštovati postignuti dogovor i mi ćemo glasati za sve predloge koji su konsenzusom utvrđeni, ali ja jednostavno ne mogu da prećutim nešto, ne bi mi savest ostala mirna, ne bih mogao da spavam ako vam ne bih iskreno jutros rekao o kom se problemu radi.
Mi imamo jedan odbor koji se zove Odbor za kontrolu službi bezbednosti. To je u svim parlamentarnim demokratijama veoma važan odbor jer parlamentarne demokratije najviše ugrožava izvršna vlast, a sredstva izvršne vlasti kojima se ugrožava demokratija, najčešće su razne službe bezbednosti. Tako je u Americi, tako je u Velikoj Britaniji, u Francuskoj, u Nemačkoj, itd.
Te službe bezbednosti kao instrument izvršne vlasti često nastoje i uspevaju da se osamostale, da igraju sopstvenu igru i zato je od svih parlamentarnih obaveza u kontroli izvršne vlasti najvažnija kontrola službi bezbednosti.
Mi moramo da kontrolišemo naše službe bezbednosti, a sa njima imamo strašno negativno iskustvo, kroz celi 19, kroz celi 20. vek i evo na početku 21. veka. Uvek su te službe bezbednosti bile više ili manje nekontrolisani instrument izvršne vlasti i uvek u svakoj fazi državnog razvoja, one su pokazivale težnju da se osamostale.
Parlamentarna tela koja bi kontrolisala njihov rad, dugo nisu uopšte postojala, a kada su formirana, onda je njihov rad bio do kraja formalizovan. Da ne bi to bio slučaj i sada, veoma je važno kakav je sastav Odbora za kontrolu službi bezbednosti, da li su to ljudi od integriteta, da li su to ljudi za kojima se vuku neke kriminalne afere, da li su to ljudi koji mogu biti ucenjeni, da li su to ljudi koji mogu da se priklone nekom pritisku sa strane ili ne, da li su ljudi koji imaju moralni integritet na kraju krajeva.
Ja naravno neću da sumnjam u celi sastav predloženog Odbora za kontrolu službi bezbednosti da postoji problem ja ću vam izneti samo na osnovu prvog primera, na osnovu činjenice da je Igor Bečić predložen za člana tog odbora i kako se čulo u kuloarima predviđen za predsednika odbora.
Vi znate kakve su afere sa njim povezane. Vi znate za problem njegove lažne fakultetske diplome, a evo na prošloj sednici Narodne skupštine je slagao da nikada nije visokog italijanskog državnika nazvao Đorđo Mortadela…
(Nenad Čanak, s mesta: Salmonela.)
Ne, salmonela si ti dodavao Čanak posle u kuloarima.
Dakle, može li takav čovek biti član Odbora za kontrolu službi bezbednosti? Može li on biti otporan na pritiske službi, na podmetanja službi? Te službe imaju čitav spektar metoda delovanja za koje mi možda i ne znamo još, od kojih bi se naježili, digla bi nam se kosa na glavi i kada imaju nekoga ko ima sve predispozicije da bude pion, rad odbora će biti do kraja formalizovan.
Zašto sam se javio za reč? Nećemo odustajati od dogovora koji je postignut, ali ovo je apel parlamentarnoj većini da u toku prve pauze razmotri da li joj baš odgovara ovakav predstavnik u Odboru za kontrolu službi bezbednosti ili ne.

Dame i gospodo narodni poslanici, niko u ovoj Narodnoj skupštini ne sme biti neprikosnoven i svako mora biti spreman da podnese sve što se na njegov račun izrekne, pa makar to bila ili ne bila, istina.
Ja sam izneo primedbe na predlog parlamentarne većine koji se tiče poslanika Igora Bečića, iznoseći konkretne argumente, zašto taj predlog nije moralno valjan. I predstavnik te poslaničke grupe je preskočio izjašnjenje, prećutao izjašnjenje.
Da li sam u pravu kada sam rekao da Igor Bečić ima sumnjivu diplomu, odnosno protivpravno stečenu diplomu, odnosno lažnu diplomu? I da li sam slagao kada sam rekao da je Igor Bečić, visokog italijanskog državnika nazvao Džordžom Martadelom, ovde u Skupštini? To bi, dakle bilo argumentovano opovrgavanje izjave oponenta u javnoj polemici. Toga nije bilo. Aleksandar Martinović se opredelio za drugi metod, udri po ličnosti oponenta, da ne bi morao dokazivati neistinitost njegovih reči, jer ih inače ne možeš dokazati.
(Aleksandar Martinović, s mesta: Sud kaže da to nije tačno.)
Pa, dokazao sam prošli put da si ti klempav, eto na primer. Neka mi ne upada u reč.

Ali upada mi u reč.

Nema pravo da upada u reč.

Dobro, Aleksandar Martinović, je da bi mene moralno diskvalifikovao, izjavio da postoji dokument da sam ja nekada bio denuncijant službe državne bezbednosti, ili saradnik, ili špijun, kako god. Taj dokument ne postoji, ali postoji knjiga koju su štampali Franjevački Fratri, na Širokom Brijegu, gde je samo ukucano moje ime da sam i ja bio jedan od njih i to 1979. godine, kada sam bio politički nepodoban da služim školu rezervnih oficira.
Jak argument je izneo ovde Aleksandar Martinović, ali je imao mnogo jače argumente. Ja sam suđen na osam godina zatvora zbog kontrarevolucionarnog ugrožavanja osnova društvenog poretka, na četiri godine zatvora zbog neprijateljske propagande, više puta krivično i prekršajno, više od 20 puta zbog nasilničnog ponašanja, narušavanja javnog reda, mira itd. To su bili mnogo jači argumenti kojim je on mogao opovrgavati moju kandidaturu za mesto u ovom odboru, pa se čudim što ih nije izneo.
Ima još jačih argumenata, 50 obimnih tomova, od po 1000 strana iznose dokazi Haškog tužilaštva, da sam ja ratni zločinac i zločinac protiv čovečnosti. Ta dokumenta Haškog tužilaštva su mnogo verodostojnija od onoga što su Franjevački fratri tamo mašinom ukucali i ništa više i nikakvog drugog pokazatelja. Dakle, trebalo se pozvati na Haška dokumenta. Ja sam optužen za ubistvo više od 5000 ljudi, civila, ratnih zarobljenika, a vi ste pristali da budem član ovog odbora i ja sam vam zahvalan. Mogli ste me osporavati, ali ne možete sada glupošću osporavati moju argumentovanu primedbu da Igor Bečić ne zaslužuje da bude član ovog odbora ili ne daj Bože njegov predsednik.
Ja imam vrlo kompromitantnu prošlost. Videli ste koliko sam puta bio u zatvoru, osuđivan, kažnjavan, izbacivan sa posla, sa fakulteta, iz ovoga, iz onoga i ta moja kompromitantna može biti uzrok različitih frustracija. Ja sam tu doživljavao frustracije, 12 godina u zatvoru ne može proći bez frustracija, ali opet moje frustracije nisu bile tako jako kao frustracije Aleksandra Martinovića u detinjstvu jer su ga svi vukli za uši…

Dame i gospodo, Ljubiša Stojmirović je …

Član 107.

Član 108.

Kada je bilo? Stav 2.

Što da izreknete opomenu?
Tražio sam član 107, ali Nataša me je dovela u zabludu.