Ja sam se na početku obratio Narodnoj skupštini i narodnim poslanicima u celini.
(Aleksandar Martinović, s mesta: I Mariji Obradović.)
Ja sam nju prozvao, ali joj se nisam obraćao i ne verujem da ću joj se ikada obratiti do kraja mandata ove Skupštine.
Evo, šta sad da radim? Da kažem – klempo, ćuti, vi bi mi opomenu dali.

Kojim? Velik nos – velik ponos, gospođo Gojković. On meni nema čime da uzvrati.

To se valjda zna. Duge uši, može samo ko helikopter da leti.
Dozvolite mi da završim ovo, neću dugo. Nisam čak mislio ni punih 20 minuta.
Ja vas pozivam da na vreme vodite računa o korektnosti prema opoziciji. Nije opozicija ovde da bi vi imali koga da progonite i nad kim da se iživljavate. Ja sam bio i u vlasti i u opoziciji, mnogo duže u opoziciji, ali bar kad smo bili na vlasti nismo gonili opoziciju. Dajte jedan jedini primer da smo gonili opoziciju. I vi ste, naprednjaci, kroz našu stranku bili tada na vlasti, ne smejte se. Vodili smo o tome računa. Mnogi nisu vodili, pa im se razbilo o glavu. Socijalisti su hteli da imaju sve pod svojom kontrolom. Izgubili su sve i sad se jagme da imaju neko parče, i dovoljni, zadovoljni. Dobiju malo parčence, zadovoljni.
Dosmanlije, imali sve. Sećate se šta su radili kada su imali većinu u Skupštini? Celu Koštunicinu stranku jednim potezom su izbacili iz Skupštine. Mi smo odbili da budemo i u jednom radnom telu i nismo hteli da uzmemo ni mesto potpredsednika Skupštine, jer je Čedomir Jovanović sam tamo vodio računa kad će se koji odbor formirati, a mi tražili da se sve unapred odredi, da se dogovori.
Ovog puta nećemo da se odričemo ničega što nam pripada, a što nam vi ne otmete. Sada nam je malo strategija drugačija, ali ćemo uvek ukazivati javnosti na ono što radite. Ne može ljudi tako. Lako je ovde progoniti opoziciju, ali oni koji posmatraju kako vi progonite opoziciju nikad nisu na vašoj strani, vodite računa. Ovo na izborima - danas ovako, sutra onako, gotovo. Onda oni koji ostanu ostvare velike zasluge, kao gospođa Obradović posle traže zaštitu. Mi još imamo ljudi iz starog režima koji traže zaštitu. Upitajmo se zašto. Niko ih ne ugrožava. Njihova ih svest ugrožava, nečista savest i zato traže zaštitu. Ko će ugrožavati sada nekoga ko je odavno izgubio vlast? Niko.
Drugo što sam hteo da pomenem ovog puta, dakle, da ponovim samo zahtev ili predlog, kako hoćete, da se ovo pitanje vrati na doradu i da se napravi jedan dobar sporazum i da taj sporazum bude i u kvantitativnom i u kvalitativnom smislu proporcionalan. Nećemo vam otimati nijedan procenat na osnovu broja poslanika, ali insistiramo da se poštuju i naši procenti, i kvantitativno i kvalitativno.
Želim da iskoristim ovu priliku, pošto je reč o podudarnoj temi, pošto je ovde već napravljen Predlog odluke o utvrđivanju sastava Parlamentarnog odbora za stabilizaciju i pridruživanje i Predlog odluke o dopuni Odluke o izboru članova i zamenika članova odbora Narodne skupštine, mi smo hteli da podnesemo zahtev za dopunu dnevnog reda, ali nemamo dovoljno potpisa, pa ćemo to za prvo redovno zasedanje. Mi imamo ideju, predlog da formiramo skupštinsku komisiju koja bi vršila nadzor nad uslovima zatočenja Srba optuženih i osuđenih pred Haškim tribunalom. Njima je situacija stravična. Među njima više niko zdrav nema. Niko. Od ovih koji su sad u zatvoru, možemo da očekujemo samo u limenom odelu da se vraćaju.
Uslovi su najgori onima koji su otišli na izdržavanje. Niko ih posetio nije. Država daje neki minimalni iznos mesečno za one koji su u Ševeningenu. Znate, tamo je jedna paprika, jedna zelena paprika bila evro i 65 centi. Za one koji su otišli na izdržavanje država ne daje ništa, osim jedne ili dve karte godišnje. Oni su tamo u situaciji da moraju da se hrane na kantini. Ne mogu, nemaju. Ne može cela porodica da im dođe.
Smisao ove komisije bi bio da povremeno obilazi sve Srbe haške zatočenike i da se na licu mesta uverava o uslovima koji vladaju u tim robijašnicama. Onda, naravno, redovno da podnosi izveštaj Narodnoj skupštini i da preduzima određene adekvatne mere pred državnim organima da se njihov položaj koliko toliko popravi. Posebno da se iniciraju nadležni državni organi da obnove zahtev da svi haški osuđenici ovde u Srbiji robijaju.
Bilo je mene, znam ja šta je bilo. Slali ste vi meni neke deputate, pa nisam hteo da razgovaram, rekao sam – igram šah, to mi je važnije. Čim ste došli na vlast, vi ste se razleteli da pokažete brigu, pa je išao ministar pravde, valjda, pa je išao Tomin savetnik Oliver Antić. Je li tako? Došli, popričali i gotovo, otišli. U stvari, imao sam utisak da su samo mene lovili tamo. Na prepad me ulovi, kako se zove onaj što je bio državni sekretar u Ministarstvu policije? Ja zvao konzula da mi overi neki potpis, kad on iskoči. Ko si ti? Kao da smo najrođeniji pozdravlja se sa mnom. Ko si ti? Božović. Koji Božović? Kaže – znamo se. Nikad se u životu nismo sreli. Ne mogu vam reći šta sam mu sve posle rekao na to, nije se on hvalio sigurno, nije u tome poenta.
Poenta je u tome da država vodi brigu o srpskim junacima koji stradaju jer su branili otadžbinu. Ima nekolicina koji su vršili zločine. Oni su u ogromnoj manjini. Ogromna većina je časno branila otadžbinu. Na primer, oni to priznaju. General Pavković je osuđen samo zato što kažu da je bio blizak Miloševiću. Pročitajte mu presudu. Lazareviću su priznali da je svaki put kad bi čuo za neki zločin, ubistvo, pljačku, napad itd, obaveštavao vojno-istražne organe, ali su ga opet osudili na 14 godina jer nije obustavio sva ratna dejstva dok se istraga ne završi. Možete misliti kakva logika. Predsednik Republike Srpske Krajine, Milan Martić, potpuno nevin osuđen. Gađao Zagreb dok su Hrvati tukli krajiške gradove. On ispalio sedam raketa, a oni ispalili hiljade.

Imam još dva minuta, dozvolite da završim.
Dakle, postoji ogroman broj razloga da se to učini. Radovan Karadžić je bolestan, Ratko Mladić je bolestan, teško da će dočekati izricanje presude, Milan Martić je teško bolestan, ima ogroman šećer, sam sebi mora injekcije da daje i mnogi drugi. Čak postoje dvojica kojima naše državne vlasti ne daju ni srpsko državljanstvo. Jedan je decenijama živeo u Srbiji, ostvarivao pravo glasa u Srbiji, glasao na svim izborima, suđeno u Beogradu, pa mu u presudi stoji da je državljanin Srbije. Kada smo glasali u Hagu, i on je dobijao poziv za glasanje i glasao, a ne može državljanstvo da dobije. A važno je državljanstvo i ovoj dvojici koji nemaju, u slučaju da Savet bezbednosti zaista odluči da ih pošalje na izdržavanje u svoju zemlju. Njih će onda poslati u Zenicu.
Hteo sam da danas ovim povodom koji je sličan izložim ovu ideju, ali pismeno ćete uskoro dobiti naš predlog.

Valjda ćemo novi Poslovnik uskoro doneti.

Ali nisu podjednako. Da onda stavimo u bubanj pa da izvlačimo ko će u koju, ako su sve važne.

Potpredsednik SNS Marija Obradović je ne samo potvrdila da je nas srpske radikale uporedila sa majmunima, rekavši da smo dovedeni da glumimo majmune u Narodnoj skupštini, nego je to sad proširila na celu opoziciju u Skupštini, a posebno na nas koji smo bili majmuni jer smo šest sati strpljivo sedeli i slušali ekspoze mandatara koji je oborio svetski rekord u govoru u Narodnoj skupštini. Zbog toga smo majmuni ispali.
Vi hoćete da predstavite ovde da opozicija progoni vlast, da opozicija šikanira vlast, da opozicija maltretira vlast i to radite od prvog dana. Koliko ste napadali Dragoljuba Mićunovića, jer je odložio sednicu, jer se vama žurilo? Posle smo videli da vam se nije žurilo.
Dakle, kada nešto hoćete da izganjate na „ho-ruk“ sistemu, to radite ne razmišljajući imate li konkretnu potrebu ili nemate. Nego, hajde udri, jaki smo, udri po opoziciji.
Vi kažete, gospođo Gojković - kada mi jednog dana budemo vlast; ja se nadam da ćete vi i onda biti sastavni deo vladajuće većine. Niste me čuli? Hoćete da ponovim?

Ja sam to bio tviter posalnik dok nisam postao narodni poslanik.
Ja se javljam po članu 27. Gospođo Gojković, vi predstavljate celu Narodnu skupštinu. Ne smete navijački da se odnosite ni prema jednoj strani, nego da objektivno sagledavate stvari.
Vi ste sada ovde rekli da Vlada Mirka Marjanovića nije vodila računa o ekologiji, a Vlada Mirka Marjanovića u kojoj smo bili mi srpski radikali kao najjači koalicioni partner, najveću pažnju ekologiji je posvećivala.
Branislav Blažić je bio ministar ekologije u toj Vladi i sada što je njemu bilo lakše da uzme taj govor koji je spremao 1998. godine, malo prepravi, nego da spremi novi govor, to jeste bilo korisno pod uslovom da se ne primeti, ali nismo primetili.
Ako vi niste, možete da proverite, vi možda i ne pamtite te stvari dobro, vi ste bili tada ministar bez fotelje, pa kao Slavica ovako, bez fotelje, tako da ne pamtite. Ja koji sam bio potpredsednik Vlade i nadležan za taj resor u Narodnoj skupštini, pamtim vrlo dobro, pamti gospodin Mirčić i ovo je narušavanje ugleda Narodne skupštine. Ne može jedan govor da sadrži 20 godina.

Ja sam hteo da vas upozorim nešto gospođo Gojković.
Ovaj naš Poslovnik se zasniva na Ustavu i direktno se zasnivao na Ustavu dok nije donesen Zakon o Narodnoj skupštini, ali to ništa ne menja. Ovde je bilo reči o Vlasima i mogao se izvući jedan nepovoljan utisak na osnovu toga što se neko lažno izjašnjavao za Vlaha, pa sada kao da mi imamo nešto protiv Vlaha.
Hoću da naglasim da smo svi mi po malo Vlasi, svi mi Srbi. Kada su Srbi došli na Balkan u 7. veku zatekli su romansko stanovništvu koje se nazivalo Vlasima koje su pre toga Varvari skoro uništili i asimilovali smo ih.

Član 27. stav 2.

Dobro, nema potrebe da me prekidate, brzo ću završiti.
Dakle, svi smo i Vlasi. Koliko som Vlasi utoliko koliko se srpski jezik danas razlikuje od ruskog u fonetici. Mi smo zahvaljujući vlaškom kao romanskom jeziku stekli fonetiku koja je danas sličnija italijanskoj nego ruskoj. To vam je dokaz da smo svi pomalo Vlasi. Taj proces apsorcije Vlaha nije sasvim dovršen u Timočkoj krajini, tamo je ostao još jedan broj tih izvornih Vlaha koji su dosta posrbljeni, imaju srpska imena itd.
Molim vas da se Vlasi poštuju, jer su naši preci. A sada, što se gospodin Vukadinović izjašnjavao kao Vlah nije to iz poštovanja prema Vlasima, nego je iz koristoljublja.

To je po članu 106. Poslovnika.
Vi imate ovde poslaničku većinu od skoro 170 poslanika, možda i više. Poslovnik kaže da niko ne može da prekida govornika, ali ne može niko ni sprečiti poslanike da aplaudiraju.
Vas ima toliko da su vaši aplauzi daleko najjači. Zato ja zahtevam da predsednik Narodne skupštine upozori goste koji su ovde da ćute i posmatraju i moraju da budu objektivni, neutralni, da ne mogu da aplaudiraju, jer onda je ispalo, ne mogu gosti da aplaudiraju, osim na svečanim sednicama, kao što ne mogu da glasaju. Oni su ovde da kontrolišu rad Narodne skupštine, a ne da se izjašnjavaju. Onda ispade da ste vi dva puta više dobili glasova na izborima. Onda ste vi dobili 120%.
Zahtevam da se upozore gosti da ne mogu da aplaudiraju i da dobacuju.

To vam iskreno govorim, nisam imao pojma da Čedomir Jovanović ovoliko želi da bude ministar i da uđe u ovu Vladu. Zaista nisam znao. Nisam bio na ovom skupu velikom, komemorativnom u Busijama jer me niko nije pozvao, a žarko bih želeo da odem. Busije sam ja formirao svojevremeno kao naselje, takoreći sam. I tamo je bila prilika da se sretnem sa Čedom Jovanovićem i da me on zamoli da urgiram kod svog nekadašnjeg političkog saradnika …

To me boli.

Da urgiram kod Aleksandra Vučića, kako on reče, čiji sam stranački šef bio.
Mada, kod nas u stranci nisu poznate te kategorije šefova, mi nismo kao demokrate. Da mi je to rekao Čedomir Jovanović, ja bih zaista potražio Aleksandra Vučića, na koji način, našao bih ga valjda nekako i zamolio ga da uzme Čedu Jovanovića u Vladu, i da Čeda opet dovede Čumeta i da asfaltiraju celu Srbiju. Kad je Čume radio te poslove, to je najbolje funkcionisalo. Ja bih predložio umesto Zorane Mihajlović, koja i tako nije želela da ostane u ovoj Vladi, da bude Čeda Jovanović, a da bude pomoćnik ministra Čume, i da vidite kako se radi. Ne bi se onda žalili što se ti putevi sporo asfaltiraju. Sve je to išlo kao podmazano.
E, sada je mojoj duši lakše, i nisam puna dva minuta iskoristio.