Dame i gospodo narodni poslanici, danas je pred nama predlog veoma suženih izmena i dopuna već postojećeg Zakona o visokom obrazovanju. Naravno, i ovu priliku koristimo da kažemo nešto šire o samom zakonu i o načinu njegove realizacije, jer kad bismo sve sveli na ono što sadrži predloženi zakon o izmenama i dopunama, onda rasprave ne bi ni bilo. Nije loše što to radimo.
Mene iznenađuje što ministar nije izašao pred Narodnu skupštinu sa predlogom rešenja za studente koji su se upisali po ranijim zakonima, a još nisu okončali školovanje. Rok im je bio do septembra ove godine. Mislim da bi tu trebalo jedno radikalnije rešenje uvesti da položeni ispit bude položeni ispit za sva vremena i da važi 40, 50 godina, jedan ispit koji je položen i da se to ne dovodi u pitanje i da ne može niko da poništi ako je neko završio dve trećine, tri četvrtine studija, pa nije stigao da diplomira.
Ono što je završeno, završeno je, ono što je potpisano, potpisano je. Ono što nama nedostaje je nedostatak volje ove naprednjačke vlasti da se zaista stvari suštinski menjaju u sferi visokog obrazovanja.
Vi ste sada kao novi ministar u situaciji da dokažete da to nije tako. Ja bih se obradovao. Ali, zašto tvrdim da ova vlast nije pokazala? Pre godinu dana biran je sastav Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje. Izabran je predsednik. Znate li ko je izabran, jeste li čuli, ministre? Dejan Popović. Nemoralnijeg profesora na Beogradskom univerzitetu nema. On je prvi počeo da zastupa taj koncept Bolonje, koji nas je zapravo upropastio. Ali, na stranu to, nisu razlike u konceptu. O Dejanu Popoviću akademik Kosta Čavoški je napisao knjigu pod naslovom „Kameleon“. Mogao je i kamenolom, pošto otprilike tako deluje. Dejan Popović je bio pomoćnik ministra finansija Božidara Đelića, zamislite, redovni profesor univerziteta. Pristao je da bude pomoćnik ministra. Dejan Popović je izradio onaj čuveni koncept poreza na ekstra profit koji se naplaćuje retroaktivno. Nema države na svetu gde se retroaktivno naplaćuje porez. To su nam Božidar Đelić i njegov pomoćnik Dejan Popović uveli. Sada Dejan Popović da bude ličnost od najvišeg autoriteta u sferi visokog obrazovanja. Onda je njemu dat veći autoritet nego što imaju rektori univerziteta. To je nepodnošljivo.
Sećamo se tog Dejana Popovića još dok je bio član predsedništva Centralnog komiteta Saveza Komunista Srbije. Lično sam proučavao njegove govore, apologetske tirade Slobodanu Miloševiću na tim sednicama je objavio u svojoj knjizi „Dosmanlijski sejmeni“ na pravnom fakultetu, a onda se on pretvorio u najoštrijeg kritičara Miloševića i krenuo na suprotnu izdajničku stranu, dosmanlijsku, i bio pomoćnik jednog od najpokvarenijih dosmanlijskih ministara koje smo imali, koji pukim čudom još nije u zatvoru.
To mora da se promeni. Inače, koncept Nacionalnog saveta po mom mišljenju nije dobar. Ima previše velika ovlašćenja. Onoliko koliko su njegova ovlašćenja prevelika, utoliko je Ministarstvo uskraćeno za svoja normalna ovlašćenja koja bi trebalo da ima.
Ne može Vlada da daje nekom paradržavnom savetu ovlašćenja koja su primarno ovlašćenja ministra.
Treće, imamo dosta razloga da govorimo o profilisanju naših studija. Imamo veliki broj državnih univerziteta, još veći broj, izgleda, privatnih univerziteta, ali nemamo jasno profilisane studije. Na primer, pravni studiji razlikuju se od fakulteta do fakulteta, od grada do grada. Nemamo opšti profil pravnika, koji mora da se školuje na svim pravnim fakultetima. Tako za ekonomistu, tako za politikologa, tako za filozofa, istoričara i sve ostale.
Fakultet treba da da opšte i osnovno obrazovanje, a sve ostalo treba da bude stvar specijalističkih kurseva, postdiplomskih studija itd. Kod nas je svaki fakultet vlastan da sam određuje predmete u nastavnom planu i onda se izmišljaju predmeti prema strukturi profesora na fakultetu i ti novo izmišljeni predmeti obično nikada ne postanu ozbiljni predmeti, najlakše se polažu ispiti iz tih predmeta, oni su proforme uvedeni, a pravnik završi pravni studij nekad, a da uopšte nije imao predmet filozofija prava, da nije imao predmet pravnu sociologiju, da nije imao predmet socijalnu psihologiju, itd. Dakle, moralo bi Ministarstvo da izradi profil svih studija na visokoškolskim ustanovama, a da se onda visokoškolske ustanove tome prilagode.
Ovde se traži, u ovom zakonu, od svih profesora da imaju napisan udžbenik, a toliko imamo profesora na univerzitetu kojima bi trebalo dekretom zabraniti da pišu udžbenik. Udžbenik mogu da pišu samo najbolji i da se obnavljaju periodično konkursi za najbolje udžbenike iz svih predmeta, pa onda da veličamo onoga ko je zadovoljio kriterije i čiji je udžbenik prihvaćen onda za sve fakultete iz određene oblasti. Dakle, mora da bude slobodna konkurencija, a ne zadatak da na jednom fakultetu imate tri, četiri udžbenika i onda student bira po kom će udžbeniku. Imate kvalitetan udžbenik koji je napisao akademik i imate sklepani udžbenik. Ja znam na Pravnom fakultetu, na primer iz istorije političkih pravnih teorija, nastavnik nije stigao da napiše nešto o svim teoretičarima prava, pa je pojedine delove uzimao iz tuđih udžbenika, označio doduše da je to preuzeto odatle i odatle. Šta će onda njemu udžbenik? Mogao je celi taj udžbenik, koji je preuzimao delimično da propiše kao glavni udžbenik za taj predmet. Bolje je da i dalje važi udžbenik Radomira Lukića, nego da se neko muči da sklepa nešto što ne liči na udžbenik.
Mi moramo što pre da stvorimo uslove da se ujednači značaj privatnih i državnih univerziteta. Još uvek privatni univerziteti ulivaju nepoverenje. Jedan od razloga za to je nedostatak profilisanosti studija, jer ko formira razne fakultete, daje im samostalne nazive, i samostalno određuje koji će se predmeti na njima predavati. Tamo treba intervenisati, napraviti popis studija koji su potrebni Srbiji, šta sadrže nastavni planovi tih studija i naterati sve fakultete da to striktno poštuju.
Propast je za fakultete otvaranje opcionih grupa, smerova i sličnih izuma, i to je način da se uvode novi predmeti, koji suštinski nisu potrebni i na kojima se ozbiljna nastava uopšte ne izvodi, ali imamo na broju ogroman broj predmeta.
Što se tiče studenata, svake godine mi imamo ogromne probleme oko upisa, upisnih rokova, polaganja prijemnih ispita, itd. Prijemne ispite treba sasvim ukinuti. Čemu prijemni ispit, ako je neko završio gimnaziju ili drugu neku srednju školu? Onda nam gimnazije ne valjaju, onda nam srednje škole ne valjaju, pa ukinimo srednje škole i da idemo odmah na prijemne ispite. To logika nalaže.
Ja znam da sve srednje škole nisu istog kvaliteta. Znam da i tamo ima korupcije, da se nekada te škole završavaju bez adekvatnog znanja, ali zato ima rešenja. Na svim fakultetima, na prvoj godini, da se dozvoli upis svima koji žele da studiraju na tom fakultetu, i na medicinskom, i onda im na prvoj godini dati osam predmeta opšte-teorijskih i ko to položi u roku ide dalje, a ko ne položi nek se snalazi. Onda svi imaju šansu, i onaj ko je morao da završava srednju školu za koju se kaže da je teška, da ima stroge kriterijume, da ima stroge profesore, itd, i za onoga koji je plaćao neki ceh mladosti. Znamo kakvo je srednjoškolsko doba, sa kakvim se sve problemima susreću mladi ljudi i kada dođu pameti ne mogu da nadoknade ono što su izgubili. Hajde da im damo to, da sednu, zagreju stolicu i nadoknade.
Kada su čisto teorijski predmeti na prvim godinama svih studija, onda tu nema dodatnih troškova, onda samo profesori imaju ogromnih problema oko ispita, ali može se povećati broj profesora, a i lakše im je bar da izvode nastavu iz teorijskih predmeta, pa to što im je lakše u nastavi, nek im bude teže na ispitima. Time bismo dosta stvari promenili.
Ima fakulteta koji su uveli jednosemestralne predmete. Svi su im predmeti jednosemestralni. To je najlakše na fakultetima društvenih nauka i dosledno treba sprovesti. Na nekim fakultetima to nije moguće, kao na medicinskom, na nekim fakultetima tehničkih nauka, itd, nije bitno, ali na svim fakultetima je moguće da prva godina bude eliminatorna. Ono što se radi na prijemnim ispitima, zapravo, da se uradi na prvoj godini studija. Mnogo kvalitetnije. Osam predmeta, ko položi, svaka mu čast. Osam opšte-teorijskih predmeta, i tu je već selekcija bar 30%, a možda i više. Na medicini bi bila i više.
Mi imamo situaciju da se povećava cena školovanja, da studenti nisu u mogućnosti da plaćaju školovanje ako se samostalno finansiraju, da nekada nisu u mogućnosti iz raznoraznih razloga da dobiju pravo na budžetsko finansiranje. Sve bismo te probleme rešili sa konceptom ovakve prve godine i onda jednostavno obavezu da se fakultet završava godina za godinom.
Mogu se preneti npr. dva ispita, ali na kraju ako je propisano da studije traju četiri godine, može se dodati još jedna godina apsolventskog staža ili pola godina i dovoljno je. To država da pruži besplatno. Onaj koji nije u stanju da iskoristi šansu koju mu pruža država taj neka plaća sve. To je pravedno. Zašto bi ovo trebalo uraditi? Da bi se opet povratila prirodna selekcija unutar naše omladine.
Selekcija je potrebna, nije svakoga bog stvorio jednako sposobnog za sve poslove. Nekoga je stvorio za intelektualni rad, nekoga za zanat, nekoga za umetnost itd. Svako mora da nađe sebe u društvu, ali ne smeju se ispunjavati želje i prohtevi onih koji bi na silu da postignu nešto za šta ih bog nije dao. Postoje oni koji mogu sto godina da uče a da ne savladaju određenu materiju. Kada uvedemo prirodnu selekciju, kada uvedemo konkurenciju i kada ta selekcija bude na prvoj godini, kada se konkurencija realizuje na prvoj godini, onda je posle sve lakše.
Dalje, imamo probleme sa ocenjivanjem. Uvek sam bio protiv pismenog ocenjivanja ukoliko to nisu oni blic testovi koji se završavaju 15-20 minuta najviše pola sata, kao pomoćni deo ispitivanja. Ispitivanje mora biti usmeno, naravno na fakultetima tehničkih i prirodnih nauka, uz to da bude obogaćeno još nekim drugim vidom ispitivanja, da ne govorim napamet, rukovanje nekim spravama, da se učestvuje u eksperimentima i slično.
Ne smemo doći u situaciju sećam se bilo je to davno, ideja nekih mojih kolega da se na Fakultet političkih nauka uvede daktilografija na smeru žurnalistike. Kao, novinar ne može ako ne poznaje daktilografiju. Tačno je da ne može, ali to je nešto što mora sam da savlada, da upiše kurs i da naporno trenira. Ne na fakultetu da uči nešto što nije fakultetska materija. Na fakultetu da budu samo predmeti koji su striktno naučni i tome da se dodaju strani jezici itd.
Kod stranih jezika opet postoje razni problemi. U vreme komunizma kod nas je proterivan sistematski ruski jezik. To je nastavljeno i pod dosmanlijskom vlašću. Ruski jezik mora da se vrati kroz širom otvorena vrata, zatim mora se ići na propagiranje učenja kineskog jezika, arapskog jezika, španskog, uz nemački i francuski koji su i te kako prisutni.
Dakle, ne sme da se nameće ni jednom visokoškolcu koji će jezik da uči, ali da mora dva da savlada u toku studija, po njegovom izboru. Ko uči arapski ili kineski njemu će biti teže, biće slabiji kriterijum, a ko uči engleski ili ruski, moraće da zadovolji neke više kriterijume jer je te jezike mogao da uči u osnovnoj i srednjoj školi itd. Još uvek imamo fakultete bez obaveznog stranog jezika, ili imamo fakultete gde se to pro forme izučava.