To što Čeda izmišlja da je nekog sahranjivao, možda je, ali bi se postavilo pitanje ako je zaista išao da sahranjuje, da li je to lice muslimanske nacionalnosti, srpske, hrvatske ili neke četvrte. Znate šta, ima osnovana sumnja da su negde nalažene i životinjske kosti, pa su tamo sortirane kao da su ljudske.

Srpska radikalna stranka je veoma zainteresovana da se razjasni ubistvo Zorana Đinđića. I danas o njemu kao o ličnosti i političaru mislimo sve najgore, ali smo veoma zainteresovani, zbog države, da se to razjasni. Dok se to ubistvo ne razjasni, mafija u Srbiji neće biti slomljena. Svi oni koji su učestvovali u tome još uvek imaju izvesne poluge vlasti i moći i uticaja u rukama. Jedan od njih je komandant SAJ-a, Specijalne antiterorističke jedinice, ubio Mileta Lukovića. Po čijem su zadatku ubijali? Da vidimo, Dušan Mihajlović, da vidimo Nebojša Čović, a ono što bi gospodin Živković morao da zna bolje od mene jer su Englezi vršili pritisak da Čović preuzme Vladu nakon ubistva. Jel istina? Istina je. Koji je bio interes? I to se može sagledati. Evo, ja bih ponudio i Legiji i Zvezdanu aboliciju, pomilovanje, ali da sve što znaju ispričaju, i o meni. I o meni, naravno. Kod mene su dolazili. Mene su nagovarali da ne idem u Hag, da će me braniti u Kuli i da mi 6. flota ne može ništa. Ja nijednu tajnu ne sakrivam. Što se tiče Žarka Koraća, i njegova bi se uloga tu mogla rasvetliti. Ne bi mu baš bilo veselo.
(Zoran Živković, s mesta: Replika.)

Dame i gospodo narodni poslanici, pitanje upućujem predsedniku Narodne skupštine – kako ste mogli dozvoliti da ambasador EU u Beogradu Majkl Devenport prisustvuje sednici Odbora za Evropske integracije, pa još predsedava toj sednici? Sami ste ulazili na sednicu, videli ste da sedi u radnom predsedništvu na centralnom mestu.
Pošto su intervenisali predstavnici SRS i dokazali da po članu 74. Poslovnika, Devenport nije mogao da prisustvuje sednici osim na Galeriji da sedi, drugog načina nije bilo, vi ste se inatili sa Narodnom skupštinom i rekli ako treba predsedavaćete svim sednicama Odbora.
Kad sam to pitanje pokušao u formi reklamacije povrede Poslovnika da iznesem, rekli ste mi da to nije dozvoljeno, da u vreme glasanja ne može da se reklamira povreda Poslovnika. To nije tačno, to nigde ne stoji u Poslovniku, a ni logički nije osnovano jer se povreda Poslovnika može desiti i u vreme glasanja. I u vreme glasanja je najneophodnije da se interveniše i da se spreči povreda Poslovnika.
Mi želimo, srpski radikali, samo jednu stvar ovde …
(Radoslav Milojičić, s mesta: Kako ga slušaju pomno.)
Ćuti ti Kena, ti imaš da odgovaraš za svoja brojna zlodela.
(Radoslav Milojičić, s mesta: Videćemo.)
Maja ima političku odgovornost, a ti kriminalnu.
Zašto se dozvoljava ponižavanje Narodne skupštine na ovaj način? Znali ste da je Narodnoj skupštini u elektronskoj verziji predstavljen izveštaj EU na engleskom jeziku i na osnovu tog izveštaja na engleskom jeziku predsednik Odbora za evropske integracije je zakazala sednicu i da se razmatra nešto što je ne engleskom jeziku. Po našem Poslovniku, po Ustavu Republike Srbije u našoj upotrebi može biti samo srpski jezik i ćirilično pismo, a predsednik Odbora za evropske integracije je izjavila da je službeni jezik EU engleski, pa kao mi treba da ga koristimo ili da ga učimo, ne daj Bože.
Ja sam u skladu s tim postavljao ranije pitanja na koja nikada nisam dobio odgovor – zašto najviši državni funkcioneri, poput premijera Vučića, u svojim radnim kabinetima i mestima za prijem stranih državnika pored srpske zastave drže i zastavu EU?
Imali smo jednu tragikomičnu situaciju pre neki dan da je premijer Vučić primio Borisa DŽonsona, trenutnog britanskog ministra inostranih poslova i s jedne strane je stajala britanska zastava bez zastave EU, a s druge strane srpska zastava sa zastavom EU. Britanija je odlučila voljom naroda da napusti EU, ali još je nije napustila. Godinu, dve dana će najmanje trajati to napuštanje dok se međusobno razduže o svemu. To vam je kao jedan loš razvod braka, gde se supružnici svađaju oko svake sitnice.
S druge strane Srbija još uvek nije postala članica EU. Po svojoj prilici neće nikad ni postati. To nam odavno otvoreno govore da u narednih pet godina niko neće biti primljen, pa se opet naši državni funkcioneri na čelu sa premijerom kite tuđom zastavom. To je zapravo obmanjivanje javnosti i to je na određen način uvreda Republike Srbije.
Da li je vreme? Što me niste ranije upozorili?

Dame i gospodo narodni poslanici, imam nekoliko pitanja za premijera Aleksandra Vučića. Sva su ta pitanja iz bezbednosne sfere države. Prvo je pitanje – zašto dozvoljava da Tomislav Nikolić licitara oko eventualnih smena u službama bezbednosti Republike Srbije i civilnim i vojnim kada to nije u njegovoj nadležnosti, kada je to isključivo u nadležnosti Vlade, pogotovo što imamo u vidu da je Tomislav Nikolić čim je preuzeo dužnost predsednika Republike napravio veliki skandal u javnosti iznevši tvrdnju da njega službe bezbednosti prisluškuju i prate? Vrlo brzo smo saznali da službe bezbednosti nisu njega ni prisluškivale ni pratile, nego su prisluškivale bezbednosno interesantna lica iz sfere kriminala i da su tako otkrili da on sa njima stupa u kontakt i umesto da se to istera do kraja, šta će predsednik Republike u kontaktu sa kriminalcima, sva odgovornost je bačena na službe bezbednosti.
Nemam nameru da branim službe bezbednosti. Svestan sam koliko je tamo problema, koliko je tamo neprofesionalizma i koliko su te službe prouzrokovale probleme celoj državi. Međutim, treba te službe srediti po najvišim civilizacijskim standardima, a ne po željama moćnika.
Imamo sada obaveštenja u medijima da te službe prate i špijuniraju ministre u Vladi Srbije, a kada sam se malo bolje raspitao saznao sam da nije reč o špijuniranju ministara, nego da su neki ministri održavali kontakte sa bezbednosno interesantnim licima, pa su tako uhvaćeni inflagrantno i umesto da oni odgovaraju zbog tih kontakata, umesto da Vlada zaseda možda i na tajnoj sednici i da raspravi sadržaj tih razgovora, krive su službe. Službe jesu krive za mnoge stvari, ali njihovu krivicu treba svesti na ono što su njihove dužnosti u sistemu, a ne zato što nisu po volji ministara ili po volji predsednika Republike.
Pitam premijera Vučića – zašto Vlada Republike Srbije još nije usvojila pravilnik o proveri podobnosti bezbednosne za kandidate za ministre? Ovde Narodna skupština na predlog mandatara bira ministra, a posle saznajemo da ti ministri više časova svog radnog vremena provedu u zapadnim ambasadama, nego u zgradama Vlade. Zašto Vlada Srbije još uvek nije donela pravilnik o kontaktima ministara i drugih visokih državnih funkcionera sa strancima? To imaju sve vlade u civilizovanom svetu. To imaju Amerikanci i Rusi i svi ostali.
Taj zakon je obično poverljive prirode. Znate da te mere poverljivosti u mom slučaju nikada ništa ne znače. Ja najlakše saznam ono što je sa najvišim stepenom poverljivosti pa znam da takav pravilnik ne postoji, a morao bi da postoji, pa kada se Zorana Mihajlović, ministar, sastaje sa stranim ambasadorima lepo da podnese izveštaj – sastala se, na čiju inicijativu, sastala se slučajno, koliko su sati razgovarali, o čemu su razgovarali, ona po četiri, pet sati sa njima razgovara i niko ne zna o čemu, a ovako se gone špijuni najnižeg ranga. Uopšte ne nipodaštavam opasnost od špijuna najnižeg ranga, ali najopasniji su špijuni najvišeg ranga, pogotovo špijuni u Vladi Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja imam tri pitanja premijeru Vučiću i Vladi Srbije, u celini.
Zašto Vlada Srbije nije uputila diplomatskim kanalima oštar demarš povodom nezakonitog i bezrazložnog hapšenja 20 državljana Republike Srbije u Crnoj Gori? Koliko je to hapšenje bilo proizvoljno, svedoči i činjenica da je šestoro ljudi odmah pušteno na slobodu, da je 11 ljudi juče oslobođeno optužbi za terorizam, pa su im zadržali samo kriminalno udruživanje, a još uvek troje ljudi se gone pod sumnjom da su teroristi. Jedan od njih je naš policijski general u penziji. To je razlog više da Srbija mora oštro reagovati.
Čini mi se da je politika Vlade Srbije, da se svim sredstvima brani Milo Đukanović kome su dani odbrojani, a ne da se brane naši državljani koji su tamo nevino pohapšeni. I, tu je članica SRS, Branka Milić, žena od 61 godinu, i oni su utvrdili da nije terorista, pa kakvo je to kriminalno udruživanje? Svako ko nešto kaže protiv Mila Đukanovića taj ispada da je kriminalac. Oni se mogu kriminalno udruživati u Srbiji, a ne u toku ad hok putovanja u Crnu Goru. Niko od njih nije ni hteo duže vreme da se zadrži u Crnoj Gori.
Drugi oštar demarš, Vlada je morala da uputi Vladi SAD, povodom bahanalija u Američkoj ambasadi. Ne dozvoljeno je da premijer Vučić s nipodaštavanjem komentariše taj događaj, kao da se radi tu o njemu. Jesu li govorili „Vučiću pederu“ ili Vučiću ovo, ili Vučiću ono, ili žute patke i šta ja znam. On u ovom slučaju kao pojedinac uopšte nije važan. Možda je to bio redovni brifing za službenike Ambasade SAD u Beogradu. Možda oni te brifinge na ovaj način drže svaki dan, to je njihova interna stvar, jer postoji klauzula eksteritorijalnosti prostora ambasade.
Međutim, u ovom slučaju, tamo je bilo mnogo državljana Republike Srbije, pa je taj brifing i pred njima izvođen. Pa, se i na njih odnosio, pa su i neki od njih bili oduševljeni što znači da Amerika vodi snažnu propagandu. I, zato je trebalo uputiti oštar demarš.
Zamislite da nekome padne na pamet u Srpskoj ambasadi u Vašingtonu nešto slično da drži. Zatvorili bi nam i Ambasadu i proterali svo diplomatsko osoblje.
Treće je pitanje - kada će Vlada Republike Srbije podneti predlog Narodnoj skupštini da se otvori rasprava o učlanjivanju Republike Srbije u Evroazijski ekonomski savez, odnosno Evroazijsku uniju, kako se to popularno naziva?
Sa ruske strane postoji inicijativa, Evroazijska unija je spremana da nas prihvati, treba saglasnost Beograda. Očigledno Vlada okleva. Vlada se i u ovom slučaju boji da se dodatno ne zameri Amerikancima i EU, i što Vlada više strepi od reakcija Amerikanaca i EU, to je njihovo ponašanje prema Srbiji sve gore i gore. Poniženja su sve veća i veća.

Dame i gospodo narodni poslanici, imam primedbu po članu 27. Poslovnika u vezi sa članom 205.
U prošli četvrtak je, samo formalno, ispunjena obaveza da se održi deo sednice na kome će predstavnici poslaničkih grupa moći da postavljaju pitanja premijeru Vučiću. Međutim, došli su na red samo predstavnici najmanjih, minijaturnih poslaničkih grupa. To predstavalja zaobilaženje obaveze realizacije člana 5. Koje je rešenje?
Rešenje je gospođo Gojković da vi ovde predložite jedno tumačenje, da ta pitanja mogu postavljati primarno šefovi onih poslaničkih grupa koje su izašle samostalno na izbore ili predstavljaju najvećeg koalicionog partnera, a ne ovde nam uguraju u Skupštinu dvadesetak poslaničkih grupa koje same na izborima ne bi ništa postigle, i oni vam sada služe da se spreči postavljanje ozbiljnih pitanja premijeru Vučiću.
Mi zahtevamo, kao jedna od najvećih poslaničkih grupa, pogotovo kao najveća poslanička grupa opozicije, da niko nema pravo da naše pravo uzurpira i ja mislim da bi to moralo da se sprovede već od naredne sednice. Ovo je flagrantno kršenje Poslovnika.

Dame i gospodo narodni poslanici, svoje pitanje upućujem premijeru Aleksandru Vučiću koji je juče na konferenciji za štampu određene grupe ljudi koji iz Beograda deluju protiv režima Mila Đukanovića u Crnoj Gori koje subverzivno deluju nazvao kriminalnim grupama. Kako je mogao sve nas koji subverzivno delujemo protiv režima Mila Đukanovića nazvati – kriminalnim grupama? Mi radikali subverzivno delujemo protiv režima Mila Đukanovića otkad je on falsifikovanjem rezultata referenduma ocepio po volji zapadnih sila Crnu Goru od zajedničke države sa Srbijom.
Ja sam iz Haškog tribunala rukovodio, organizovao, rukovodio projektom kojim smo dokazali na 700 strana sve kriminalne afere Mila Đukanovića i njegovih pajtosa, uključujući i Branu Mićunovića koji je zapravo pravi gospodar Crne Gore, a ne Milo Đukanović.
Ovo je objavljeno u mojoj knjizi „Milo Đukanović novi Skender-beg Crnojević“. Nekoliko stotina smo poslali u stranku u Crnoj Gori da distribuira kroz narod, međutim Milova policija je preko svojih ljudi infiltriranih u našu stranku skoro celi taj tiraž protivpravno zaplenila zapravo on je nestao, uništen bez ikakvih papira.
Sada je u Crnoj Gori uhapšena članica naše stranke ovde je njena pristupnica Branka Milić, građevinski tehničar iz Novog Sada, navršila pre nedelju dana 61. godinu života. Doduše, mlađa je od mene, dakle, ali jel od nje očekujete da bude diverzant, da bude komandos i da juriša tamo da sruši Mila?
Znate li zašto je uhapšena? Zato što je crnogorska policija veštački montirala grupu na čije je čelo stavila generala Dikovića smrtno bolesnog Dikića, smrtno bolesnog generala Dikića i zatekla se tamo Branka Milić, istaknuti član SRS i rekla pred nekim ljudima da je Milo Đukanović jedan od najvećih izdajnika srpskog naroda, neko dojavio policiji i evo je sad u grupi od 16 terorista. I umesto da režim u Beogradu osudi sve ovo što radi Milo Đukanović zapravo režim u Beogradu pokušava na izvestan način da ga zaštiti.
Dame i gospodo narodni poslanici, pored ove knjige ja sam pre više godina, skoro 15 godina bio predsednik Administrativnog odbora oba doma Savezne skupštine koji je istraživao činjenice i okolnosti ubistva ministra odbrane Pavla Bulatovića. Mi smo došli do konkretnih rezultata i ustanovili da je Ivan Belić plaćeni ubica iz Crne Gore blizak Milu Đukanoviću i Brani Mićunoviću lično ubio Pavla Bulatovića. I kad smo podneli ovaj izveštaj znao sam ja za jadac, znao sam kako će Đinđić reagovati, zato sam odmah podelio svim novinskim redakcijama stenograme. Pa sam objavio u časopisu „Srpska slobodarska misao“ celi stenogram, pa onda u ovoj knjizi ubistvo ministra odbrane Pavla Bulatovića sve stenograme i one sa zasedanja Savezne skupštine i šta se desilo? Naš izveštaj je prihvaćen u Veću republika, a onda je Milo Đukanović sa Zoranom Đinđićem dogovorio da se to ne prihvata u Vveću građana. Tako je da je u „Službenom listu“ SRJ objavljena samo odluka o prihvatanju izveštaja u Veću republika.
Pošto su zapravo dva odbora bila samostalna, jedina spona među njima sam bio ja kao predsednik, sama činjenica da je Veće republika prihvatilo izveštaj svog odbora, ovome je dalo pravnu snagu.

Ja zahtevam od premijera Vučića i njegove Vlade da hitno preduzmu mere da se eliminišu svi mafijaški klanovi iz Crne Gore u Srbiji, naravno i klanovi iz Srbije i da režim javno obelodani šta sve zna o Milu Đukanoviću i njegovoj mafiji.

Dame i gospodo narodni poslanici, pitanje upućujem predsedničkom kolegijumu Narodne skupštine, odnosno Kolegijumu, valjda je to zvaničan naziv, zato što smo u utorak na sastanku poslaničkog kluba SRS zaključili da pokrenemo inicijativu pred predsedničkim kolegijumom stranke, da se donese odluka da svi naši predstavnici napuste skupštinske odbore, delegacije i grupe prijateljstava, zato što nisu poštovani osnovni parlamentarni principi pri konstituisanju tih tela, principi koji su ovde izgrađivani pune dve i po decenije, što nije bilo konsultacija među šefovima poslaničkih grupa i što nije apotekarskom vagom merena proporcionalna zastupljenost raznih parlamentarnih stranaka.
Mi smatramo da još nije kasno da se te stvari isprave. Zato postavljam ovo pitanje, da ne bismo samo saopštili odjednom – mi više nećemo i gotovo. Od svih kolektivnih tela Narodne skupštine, samo je Kolegijum konstituisan na tom principu. Dakle, predsednik Skupštine je iz najveće stranke, a potpredsednici su iz skoro svih opozicionih stranaka, čak je jedna i odustala. Bilo je dogovoreno da bude zastupljena u potpredsedničko mesto, ali je sama odustala od toga.
(Saša Radulović, s mesta: Nije odustala.)
Pa, niste hteli da glasate. Ja ne znam jeste li ili niste. Dogovoreno je bilo da svi glasaju za konačno rešenje. Ko je odustao od konačnog rešenja, odustao je i od svog učešća. Nije to sada ovde poenta.
(Saša Radulović, s mesta: Pa, nemoj da pominješ.)

Zato mi smatramo da bi trebalo da se održe novi sastanci Kolegijuma Narodne skupštine sa šefovima poslaničkih grupa, da se to pitanje razmotri. Mi ne želimo da napustimo te odbore i delegacije i grupe prijateljstava. Da se razumemo, mi želimo da ostanemo. Naš će predstavnik ostati potpredsednik Narodne skupštine, jer je tu poštovan princip, ali ukoliko se ništa neće promeniti, SRS mora da vodi računa o svom partijskom dignitetu i da kaže da neće da trpi da je isključena iz svih kombinacija rukovodećih organa, skupštinskih odbora, delegacija i grupa prijateljstava, pogotovo što je na nekim sednicama konstitutivnim na tako brutalan način sprovođena samovolja najjače političke partije, što kad bi na svaki naš protest ili primedbu mnogi poslanici iz vladajuće koalicije reagovali na brutalan način. Čak su nas negde i majmunima nazivali i govorili da smo mi ovde dovedeni da glumimo majmune.
Pa, dobro, ako majmune dovedene u Narodnu skupštinu, onda im morate dati sva prava narodnih poslanika. Onda morate biti ravnopravni sa tim majmunima, inače što ste ih dovodili. Bilo je rimskih diktatora koji su konje proglašavali za senatore, ali su se prema tim konjima senatorima svi drugi morali ophoditi sa vrhunskim poštovanjem.
Ako ste svemoćni, ako možete svakakve odluke doneti, možete i majmune dovesti u Skupštinu i to vam pravo ne sporimo, ali onda poštujte te majmune koje ste tamo doveli i shvatite da morate biti ravnopravni sa njima, u svemu.

Dame i gospodo narodni poslanici, upućujem pitanje premijeru Aleksandru Vučiću – zašto Vlada Republike Srbije nije oštro reagovala na ovu podvalu svetskih razmera sa kojima se suočila, kada je mafijaški režim Mila Đukanovića u Crnoj Gori plasirao preko svih svetskih agencija da je Srbija poslala grupu terorista u Crnu Goru da izazovu puč, da obore Đukanovićev režim i da njega uhapse?
Vest je obigrala celi svet i ne vredi je sada demantovati. Toliko je ona upečatljivo delovala u prvi momenat. Ne sme premijer da se nadmeće sa bivšim predsednikom Borisom Tadićem oko toga ko je veći prijatelj sa crnogorskim režimom, nego da pokrene inicijativu, da se sastane Narodne skupština na specijalnoj sednici i da raspravi stanje u odnosima između Srbije i Crne Gore, a pogotovo sa aspekta statusa srpske nacionalne manjine u Crnoj Gori, čijih pripadnika ima skoro 200 hiljada, a koji su tamo ugnjetavani, vrši se nad njima proces denacionalizacije, na silu se teraju da se izjašnjavaju kao Crnogorci, kao pripadnici izmišljene nacije, nameće im se nepostojeći jezik i nepostojeće pismo.
Sada je u Crnoj Gori obavljeno neverovatno falsifikovanje izbornih rezultata. Milo Đukanović je 20.000 imena nepostojećih ljudi ubacio u biračke spiskove. Masovno je kupovao lične karte da ti građani koji prodaju ličnu kartu ne izađu na izbore, da umesto njih ide neko drugi i glasa za njega, a ti građani koji su dobili novac sutradan se pojave na šalteru i kažu izgubili smo ličnu kartu, traže novu, ili se vrate kod onoga kome su prodali i kažu sad nam daj nazad, sada ti više ne treba.
Izbori su apsolutno pokradeni. Nemoguće je u Pljevljima da Milo Đukanović ima dva puta više glasova nego sve srpske stranke zajedno. Apsolutno nemoguće. To je nemoguće i u primorju, to je nemoguće i u Nikšiću i u Podgorici. Krajnje je vreme da se srpska Narodna skupština time pozabavi. Pogotovo što smo sada oklevetani, plaćeni su ljudi iz Srbije, a neki su nasumice tamo uhapšeni da bi se javnosti predstavilo da su to teroristi koji su došli da se obračunaju sa Đukanovićem.
Stvar je vrlo ozbiljna. Ako mi odlučno ne reagujemo narod će reći evo vam dokaza da je Srbija agresorska zemlja da udarimo ponovo po Srbiji. Manje su laži plasirane 1999. godine, pa je došlo do strane intervencije. Ovu laž svet nije video od Hitlerovog napada na Poljsku, kada su nemački vojnici se preobukli u poljske uniforme i napali slobodni grad Ancik.
To nam je izveo Milo Đukanović. Njegova mafija žari i pali po Srbiji. Njegova mafija dominira Srbijom. Na čelu Đukanovićevog režima je Brano Mićunović, a ne sam Đukanović. Ivan Delić višestruki ubica koji je ubio i Pavla Bulatovića, njihov je čovek. To je pokazala ona naša anketna komisija oba doma Savezne skupštine, koja je istraživala činjenice o ubistvu Pavla Bulatovića.
Ne može se više pred tim ćutati. Ja znam da je svojevremeno Milo Đukanović bio blagonaklon prema naprednjacima. Sećam se i njihovog susreta u Parizu u hotelu „Ric“, ali evo sada ste došli na vlast, ne smete se osvrtati na ono ranije, nego morate voditi računa o sudbini svog naroda i države. Milo Đukanović kada ode u zatvor, dva, tri puta mu pošaljite paket sa kobasicama i mandarinama pa mu se odužite za to.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas je pred nama predlog veoma suženih izmena i dopuna već postojećeg Zakona o visokom obrazovanju. Naravno, i ovu priliku koristimo da kažemo nešto šire o samom zakonu i o načinu njegove realizacije, jer kad bismo sve sveli na ono što sadrži predloženi zakon o izmenama i dopunama, onda rasprave ne bi ni bilo. Nije loše što to radimo.
Mene iznenađuje što ministar nije izašao pred Narodnu skupštinu sa predlogom rešenja za studente koji su se upisali po ranijim zakonima, a još nisu okončali školovanje. Rok im je bio do septembra ove godine. Mislim da bi tu trebalo jedno radikalnije rešenje uvesti da položeni ispit bude položeni ispit za sva vremena i da važi 40, 50 godina, jedan ispit koji je položen i da se to ne dovodi u pitanje i da ne može niko da poništi ako je neko završio dve trećine, tri četvrtine studija, pa nije stigao da diplomira.
Ono što je završeno, završeno je, ono što je potpisano, potpisano je. Ono što nama nedostaje je nedostatak volje ove naprednjačke vlasti da se zaista stvari suštinski menjaju u sferi visokog obrazovanja.
Vi ste sada kao novi ministar u situaciji da dokažete da to nije tako. Ja bih se obradovao. Ali, zašto tvrdim da ova vlast nije pokazala? Pre godinu dana biran je sastav Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje. Izabran je predsednik. Znate li ko je izabran, jeste li čuli, ministre? Dejan Popović. Nemoralnijeg profesora na Beogradskom univerzitetu nema. On je prvi počeo da zastupa taj koncept Bolonje, koji nas je zapravo upropastio. Ali, na stranu to, nisu razlike u konceptu. O Dejanu Popoviću akademik Kosta Čavoški je napisao knjigu pod naslovom „Kameleon“. Mogao je i kamenolom, pošto otprilike tako deluje. Dejan Popović je bio pomoćnik ministra finansija Božidara Đelića, zamislite, redovni profesor univerziteta. Pristao je da bude pomoćnik ministra. Dejan Popović je izradio onaj čuveni koncept poreza na ekstra profit koji se naplaćuje retroaktivno. Nema države na svetu gde se retroaktivno naplaćuje porez. To su nam Božidar Đelić i njegov pomoćnik Dejan Popović uveli. Sada Dejan Popović da bude ličnost od najvišeg autoriteta u sferi visokog obrazovanja. Onda je njemu dat veći autoritet nego što imaju rektori univerziteta. To je nepodnošljivo.
Sećamo se tog Dejana Popovića još dok je bio član predsedništva Centralnog komiteta Saveza Komunista Srbije. Lično sam proučavao njegove govore, apologetske tirade Slobodanu Miloševiću na tim sednicama je objavio u svojoj knjizi „Dosmanlijski sejmeni“ na pravnom fakultetu, a onda se on pretvorio u najoštrijeg kritičara Miloševića i krenuo na suprotnu izdajničku stranu, dosmanlijsku, i bio pomoćnik jednog od najpokvarenijih dosmanlijskih ministara koje smo imali, koji pukim čudom još nije u zatvoru.
To mora da se promeni. Inače, koncept Nacionalnog saveta po mom mišljenju nije dobar. Ima previše velika ovlašćenja. Onoliko koliko su njegova ovlašćenja prevelika, utoliko je Ministarstvo uskraćeno za svoja normalna ovlašćenja koja bi trebalo da ima.
Ne može Vlada da daje nekom paradržavnom savetu ovlašćenja koja su primarno ovlašćenja ministra.
Treće, imamo dosta razloga da govorimo o profilisanju naših studija. Imamo veliki broj državnih univerziteta, još veći broj, izgleda, privatnih univerziteta, ali nemamo jasno profilisane studije. Na primer, pravni studiji razlikuju se od fakulteta do fakulteta, od grada do grada. Nemamo opšti profil pravnika, koji mora da se školuje na svim pravnim fakultetima. Tako za ekonomistu, tako za politikologa, tako za filozofa, istoričara i sve ostale.
Fakultet treba da da opšte i osnovno obrazovanje, a sve ostalo treba da bude stvar specijalističkih kurseva, postdiplomskih studija itd. Kod nas je svaki fakultet vlastan da sam određuje predmete u nastavnom planu i onda se izmišljaju predmeti prema strukturi profesora na fakultetu i ti novo izmišljeni predmeti obično nikada ne postanu ozbiljni predmeti, najlakše se polažu ispiti iz tih predmeta, oni su proforme uvedeni, a pravnik završi pravni studij nekad, a da uopšte nije imao predmet filozofija prava, da nije imao predmet pravnu sociologiju, da nije imao predmet socijalnu psihologiju, itd. Dakle, moralo bi Ministarstvo da izradi profil svih studija na visokoškolskim ustanovama, a da se onda visokoškolske ustanove tome prilagode.
Ovde se traži, u ovom zakonu, od svih profesora da imaju napisan udžbenik, a toliko imamo profesora na univerzitetu kojima bi trebalo dekretom zabraniti da pišu udžbenik. Udžbenik mogu da pišu samo najbolji i da se obnavljaju periodično konkursi za najbolje udžbenike iz svih predmeta, pa onda da veličamo onoga ko je zadovoljio kriterije i čiji je udžbenik prihvaćen onda za sve fakultete iz određene oblasti. Dakle, mora da bude slobodna konkurencija, a ne zadatak da na jednom fakultetu imate tri, četiri udžbenika i onda student bira po kom će udžbeniku. Imate kvalitetan udžbenik koji je napisao akademik i imate sklepani udžbenik. Ja znam na Pravnom fakultetu, na primer iz istorije političkih pravnih teorija, nastavnik nije stigao da napiše nešto o svim teoretičarima prava, pa je pojedine delove uzimao iz tuđih udžbenika, označio doduše da je to preuzeto odatle i odatle. Šta će onda njemu udžbenik? Mogao je celi taj udžbenik, koji je preuzimao delimično da propiše kao glavni udžbenik za taj predmet. Bolje je da i dalje važi udžbenik Radomira Lukića, nego da se neko muči da sklepa nešto što ne liči na udžbenik.
Mi moramo što pre da stvorimo uslove da se ujednači značaj privatnih i državnih univerziteta. Još uvek privatni univerziteti ulivaju nepoverenje. Jedan od razloga za to je nedostatak profilisanosti studija, jer ko formira razne fakultete, daje im samostalne nazive, i samostalno određuje koji će se predmeti na njima predavati. Tamo treba intervenisati, napraviti popis studija koji su potrebni Srbiji, šta sadrže nastavni planovi tih studija i naterati sve fakultete da to striktno poštuju.
Propast je za fakultete otvaranje opcionih grupa, smerova i sličnih izuma, i to je način da se uvode novi predmeti, koji suštinski nisu potrebni i na kojima se ozbiljna nastava uopšte ne izvodi, ali imamo na broju ogroman broj predmeta.
Što se tiče studenata, svake godine mi imamo ogromne probleme oko upisa, upisnih rokova, polaganja prijemnih ispita, itd. Prijemne ispite treba sasvim ukinuti. Čemu prijemni ispit, ako je neko završio gimnaziju ili drugu neku srednju školu? Onda nam gimnazije ne valjaju, onda nam srednje škole ne valjaju, pa ukinimo srednje škole i da idemo odmah na prijemne ispite. To logika nalaže.
Ja znam da sve srednje škole nisu istog kvaliteta. Znam da i tamo ima korupcije, da se nekada te škole završavaju bez adekvatnog znanja, ali zato ima rešenja. Na svim fakultetima, na prvoj godini, da se dozvoli upis svima koji žele da studiraju na tom fakultetu, i na medicinskom, i onda im na prvoj godini dati osam predmeta opšte-teorijskih i ko to položi u roku ide dalje, a ko ne položi nek se snalazi. Onda svi imaju šansu, i onaj ko je morao da završava srednju školu za koju se kaže da je teška, da ima stroge kriterijume, da ima stroge profesore, itd, i za onoga koji je plaćao neki ceh mladosti. Znamo kakvo je srednjoškolsko doba, sa kakvim se sve problemima susreću mladi ljudi i kada dođu pameti ne mogu da nadoknade ono što su izgubili. Hajde da im damo to, da sednu, zagreju stolicu i nadoknade.
Kada su čisto teorijski predmeti na prvim godinama svih studija, onda tu nema dodatnih troškova, onda samo profesori imaju ogromnih problema oko ispita, ali može se povećati broj profesora, a i lakše im je bar da izvode nastavu iz teorijskih predmeta, pa to što im je lakše u nastavi, nek im bude teže na ispitima. Time bismo dosta stvari promenili.
Ima fakulteta koji su uveli jednosemestralne predmete. Svi su im predmeti jednosemestralni. To je najlakše na fakultetima društvenih nauka i dosledno treba sprovesti. Na nekim fakultetima to nije moguće, kao na medicinskom, na nekim fakultetima tehničkih nauka, itd, nije bitno, ali na svim fakultetima je moguće da prva godina bude eliminatorna. Ono što se radi na prijemnim ispitima, zapravo, da se uradi na prvoj godini studija. Mnogo kvalitetnije. Osam predmeta, ko položi, svaka mu čast. Osam opšte-teorijskih predmeta, i tu je već selekcija bar 30%, a možda i više. Na medicini bi bila i više.
Mi imamo situaciju da se povećava cena školovanja, da studenti nisu u mogućnosti da plaćaju školovanje ako se samostalno finansiraju, da nekada nisu u mogućnosti iz raznoraznih razloga da dobiju pravo na budžetsko finansiranje. Sve bismo te probleme rešili sa konceptom ovakve prve godine i onda jednostavno obavezu da se fakultet završava godina za godinom.
Mogu se preneti npr. dva ispita, ali na kraju ako je propisano da studije traju četiri godine, može se dodati još jedna godina apsolventskog staža ili pola godina i dovoljno je. To država da pruži besplatno. Onaj koji nije u stanju da iskoristi šansu koju mu pruža država taj neka plaća sve. To je pravedno. Zašto bi ovo trebalo uraditi? Da bi se opet povratila prirodna selekcija unutar naše omladine.
Selekcija je potrebna, nije svakoga bog stvorio jednako sposobnog za sve poslove. Nekoga je stvorio za intelektualni rad, nekoga za zanat, nekoga za umetnost itd. Svako mora da nađe sebe u društvu, ali ne smeju se ispunjavati želje i prohtevi onih koji bi na silu da postignu nešto za šta ih bog nije dao. Postoje oni koji mogu sto godina da uče a da ne savladaju određenu materiju. Kada uvedemo prirodnu selekciju, kada uvedemo konkurenciju i kada ta selekcija bude na prvoj godini, kada se konkurencija realizuje na prvoj godini, onda je posle sve lakše.
Dalje, imamo probleme sa ocenjivanjem. Uvek sam bio protiv pismenog ocenjivanja ukoliko to nisu oni blic testovi koji se završavaju 15-20 minuta najviše pola sata, kao pomoćni deo ispitivanja. Ispitivanje mora biti usmeno, naravno na fakultetima tehničkih i prirodnih nauka, uz to da bude obogaćeno još nekim drugim vidom ispitivanja, da ne govorim napamet, rukovanje nekim spravama, da se učestvuje u eksperimentima i slično.
Ne smemo doći u situaciju sećam se bilo je to davno, ideja nekih mojih kolega da se na Fakultet političkih nauka uvede daktilografija na smeru žurnalistike. Kao, novinar ne može ako ne poznaje daktilografiju. Tačno je da ne može, ali to je nešto što mora sam da savlada, da upiše kurs i da naporno trenira. Ne na fakultetu da uči nešto što nije fakultetska materija. Na fakultetu da budu samo predmeti koji su striktno naučni i tome da se dodaju strani jezici itd.
Kod stranih jezika opet postoje razni problemi. U vreme komunizma kod nas je proterivan sistematski ruski jezik. To je nastavljeno i pod dosmanlijskom vlašću. Ruski jezik mora da se vrati kroz širom otvorena vrata, zatim mora se ići na propagiranje učenja kineskog jezika, arapskog jezika, španskog, uz nemački i francuski koji su i te kako prisutni.
Dakle, ne sme da se nameće ni jednom visokoškolcu koji će jezik da uči, ali da mora dva da savlada u toku studija, po njegovom izboru. Ko uči arapski ili kineski njemu će biti teže, biće slabiji kriterijum, a ko uči engleski ili ruski, moraće da zadovolji neke više kriterijume jer je te jezike mogao da uči u osnovnoj i srednjoj školi itd. Još uvek imamo fakultete bez obaveznog stranog jezika, ili imamo fakultete gde se to pro forme izučava.

Priveo.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja danas imam dva pitanja. Prvo pitanje Ustavnom sudu Republike Srbije i svim sudijama Ustavnog suda. Kako je bilo moguće da Ustavni sud raspravljajući po inicijativi legalno podnesenoj za ispitivanje ustavnosti i zakonitosti, zaključi da su briselski sporazumi odnosno prvi paket briselskih sporazuma politički akti i da prema tome ne podležu oceni ustavnosti i zakonitosti?
Da su to samo politički akti, onda bi bili na nivou deklaracije i ne bi proizvodili nikakve pravne posledice. Pošto su ovo akti koji i te kako proizvode pravne posledice, čak su i napravljeni u formi međunarodnih kvazi ugovora ili kvazi međunarodnih ugovora, neophodno je izjašnjenje Ustavnog suda i svih njegovih sudija Narodnoj skupštini.
I drugo pitanje upućujem predsedniku Narodne skupštine, zašto do sada predsednik Narodne skupštine nije zakazao sednicu Narodne skupštine na kojoj će se raspravljati o pravnoj formi i sadržaju oba seta Briselskih sporazuma.
Predsednik Narodne skupštine ima mogućnost zakonodavne inicijative kao svaki narodni poslanik, s tim što ima tu prednost što on odmah može da uvrsti u predloženi dnevni red svoj predlog, a onda se Skupština izjašnjava da li prihvata ili ne prihvata dnevni red.
To je zaista neophodno, više se sa tim ne sme čekati. Mi ne znamo u stvari ni šta se dešava. Neki pregovori su nastavljani bili pre nekoliko dana, oni su propali. Ono što se odnosilo na prava srpske nacionalne zajednice na Kosovu i Metohiji, pogaženo je od strane albanskih separatističkih vlasti. Albanske separatističke vlasti pokušavaju da uzurpiraju i svu imovinu države Srbije, imaju u tome podršku stranih sila, da vidimo kako je došlo do toga i da li je to bilo ispravno da u dijalogu između srpskih državnih vlasti i albanskih separatista poseduju isključivo posednici EU.
Koja bi to država na svetu pristala ako smo pod pritiskom EU, ako smo pod pritiskom Amerike, onda je bilo logično da bi smo prihvatili vođenje bilo kakvog dijaloga, da tražimo silu zaštitnicu?
Srbija je u 19. veku mnoge stvari postizala za diplomatskim stolom zato što je imala redovno silu zaštitnicu Rusiju, a povremeno i druge neke evropske države su pristajale na ulogu njene sile zaštitnice. Čak se i Austrija pojavljivala ponekad u toj ulozi. Čak i Engleska kojoj je uvek bila draža Turska nego Srbija, kada je bilo reči o progonu srpskog stanovništva na području Makedonije. Tamo su sile zaštitnice bile i Rusija i Engleska i Francuska. Tamo je ubijen i ruski ambasador jer su teroristi albanski iz onog vremena pod turskom vlašću smatrali da im je on najozbiljniji faktor koji ometa njihova nastojanja da se potpuno istrebi hrišćansko stanovništvo u Makedoniji.
Narodna skupština mora što pre da o tome raspravlja i da zauzme određene stavove. Ovako, izvršna vlast se ponaša na način koji je suprotan Ustavu, a sudska vlast i zakonodavna vlast se prave kao da ih to uopšte ne interesuje. Takvo stanje je neodrživo. Krajnje je vreme da izvršna vlast podnese izveštaj šta je sve radila povodom briselskih sporazuma i njihovog potpisivanja i pokušaja njihove realizacije. Ono što je bilo u interesu Albanaca, sve je odjednom realizovano. Ono što je u nekom malom interesu Srba, nije ni započeto sa realizacijom.

Insistiram da ministar nema pravo da kritikuje narodne poslanike, jer kada je narodni poslanik prisutan u sali ili odsutan…