Jesam i to iskoristio?

Vi se pozivate na pravila „Eurotransplanta“, mene to ne interesuje, ne interesuje mi ne EU, ni način na koji je ona to rešavala, osim u slučaju da je rešila na neki način koji bi za nas bio pogodan, a da se mi po svaku cenu na njih ugledamo, i da nam bude pravilo ono što su već proveli, apriori to apsolutno ne prihvatam.

Onaj ko odlučuje da li će pristati da se transplantira organ pokojnika, da se nekom drugom taj organ ugradi, on mora da zna o kome je reč. Upravo na tome insistiram. Čak sa nekog prioritetnog spiska da kaže – evo, ovome. A, nemojte, a mogu lekari o tome da odlučuju, pa da kažu – evo, ovaj je iz imućnijeg sloja, ovaj je politički visoko kotiran, pa ćemo prvo njemu, pa onda ovom drugom. Mora se dozvoliti onome koji je vlastan da raspolaže organom, a ne ko je stručan da organ presadi. Prioritet je dakle onome ko je vlastan, i kada odluči organ se presađuje ili se ne presađuje.

Kod nas je vođena kampanja, i tu ministre niste u pravu, preko državne televizije je vođena kampanja nekoliko godina da se podrazumeva saglasnost pokojnika da mu se organ presadi ukoliko nije izričito zabranio da se to radi i nije pominjana saglasnost rodbine u tom slučaju nego ako nije izričito zabranio, e onda može.

Mislio sam da će mi i danas biti uskraćeno da govorim kao sinoć. Bio sam na redu, međutim predstavnik Naprednjačke stranke me je istisnuo i ostavio me bez prava da govorim.

(LJubiša Stojmirović dobacuje.)

Ti što pišeš Tomislavu Nikoliću doktorsku disertaciju sada malo okani, nije mu to toliko neophodno.

Postavljam pitanje Vladi Srbije i premijeru Vučiću – zašto još uvek nije donesen zakon kojim bi se potvrdio sporazum, zašto još nije ni sklopljen sporazum kojim bi se Srpskom-ruskom humanitarnom centru u Nišu dale identične privilegije kakve su po IPA sporazumu dobili pripadnici NATO pakta?

NATO-pakt je prošle godine Zakonom o ratifikaciji IPA sporazuma dobio slobodu kretanja, imunitet svim pripadnicima NATO, diplomatske privilegije prema Bečkoj konvenciji, a čak su ugovorene razmene poverljivih informacija i opreme.

Očekujem da vam NATO u sklopu to IPA sporazuma sa da i poverljive informacije šta vam sprema narednih meseci, na koji način će vas uterivati u red, na koji način će vas učiti pameti i na koji način će vas terati da mu služite verno i odlučno, kako je to izgledalo kad ste došli na vlast 2012. godine. Sa NATO-paktom nema igre.

Umesto da i Srpsko-ruskom centru, humanitarnom centru u Nišu, date isti status, već pet godina vi ruske zvanične predstavnike zamajavate i ne odobravate taj status. Na vas se sa zapada vrši pritisak, ne samo da zavedete sankcije Rusiji, tome još pomalo odolevate, nego i da ne dodelite diplomatske privilegije koje sam nabrojao predstavnicima Srpsko-ruskog humanitarnog centra. Ovde je NATO da nam uništi državu, da nas cepa, da nas deli, da vrši subvezivne delatnosti, uključujući i krajnju golu vojnu okupaciju, koja je takođe u igri, a s druge strane Rusi su ovde da pomažu u nevolji kod teških stradanja, klimatskih nepogoda, požara, zemljotresa i svega ostalog.

Da li je to principijelna politika? To nije više ni politika sedenja na dve stolice, i s jedne strane sedite na jednoj stolici, a s druge strane, kako se ono zove Majo – tronožac, znaš ono kad su tebe odvalili od tronožca, pa ostali na dve noge da sede, e, tako vam izgleda i ova vaša uravnotežena politika.

Zahtevam da se što pre reguliše diplomatski status svih pripadnika Srpsko-ruskog humanitarnog centra u Nišu.

Pet minuta? Još minut? E, to poklanjam, opet će neki naprednjak imati nešto važno i pametno da kaže, pa eto mu i taj minut.

Dame i gospodo, pošto ste u dnevni red nagurali 16 tačaka i objedinili raspravu tako da je nemoguće zapravo voditi raspravu o svim tačkama, opredelio sam se da govorim o onome što smatram da je u ovih 16 tačaka potencijalno najopasnije. To je Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i ostalih članica Inicijative za reformu obrazovanja u Jugoistočnoj Evropi o sedištu Sekretarijata Inicijative u Beogradu.

Vidite kakve se neverovatne stvari ovde dešavaju. Ovo je nešto što se kuva punih 14 godina. To je prvi indikator velike opasnosti koja iz toga preti. Još u tekstu nema ništa konkretno. Četrnaest godina se nešto zakulisno kuva i sada se došlo do toga da se zna koje su države u to uključene, Hrvatska, BiH, Crna Gora, Kosovo kao država, Albanija, Srbija i Moldavija, ne znam zašto Moldavija.

To su zemlje koje su organizovane da udruže svoje napore i sprovedu zajedničkim snagama reformu obrazovnog sistema. Šta to da reformišu? Da li strukturu obrazovnog sistema? Da li njegovu podelu na tri osnovna nivoa obrazovanja? Da li nastavne planove u osnovnim i srednjim školama i na fakultetima? Da li nastavne programe? O tome još za 14 godina ni jedne reči nema, ali se već ovde određuje kakav će biti status tog internacionalnog sedišta u Beogradu, maltene status biće kao i status pripadnika NATO pakta po IPA sporazumu. Imaće sve imunitete, diplomatske privilegije, a država se obavezuje i da im svake godine u nedefinisanom obimu finansijskih sredstava potpomaže rad.

Šta se zapravo krije iza ovoga? Imamo iskustva. Ako je reč o reformi nastavnih programa, o reformi predmeta iz oblasti biologije, hemije, fizike, matematike, šta ovaj jad i čemer ima da se objedinjava i da zajednički ih sprovodi? Treba njihovi stručnjaci da uče iz prakse i iz iskustava razvijenijih zemalja koji imaju efikasnije obrazovne sisteme. Šta tu ima da se usaglašavaju stručnjaci iz Srbije i Albanije, iz Hrvatske i Crne Gore, iz Makedonije i BiH? O čemu oni da se sporazumevaju?

Prvo, nisu dostigli ni u astronomiji, ni u atomskoj fizici, ni u molekularnoj hemiji, ni u biologiji, ni u genetici, daleko su iznad prosečnog svetskog nivoa, i to ako treba nekoga da uče da bi reformisali naš sistem treba da uče od onih koji su tu najviše napredovali. Međutim, ne interesuje njih ni fizika, ni astronomija, ni hemija, ni biologija, njih interesuje srpski jezik, književnost, istorija, kultura i umetnost.

I šta je zamisao? Kroz jednu visoko birokratizovanu instituciju, jer ovde kako nam je ta institucija predstavljena, ovo je viši stepen birokratizacije, nego onaj koji je uobičajen za EU. Oni će da nam nametnu proizvoljno i naziv našeg jezika i naše pismo i reći će da to nije srpski jezik, ne može više da bude ni srpskohrvatski, jer je i bošnjački i crnogorski, pa će uvesti novi naziv, da ga zovu naški ili vaški. To nam spremaju.

Nemaju šta drugo da spreme, jer je reč o jeziku koji je isključivo srpski i sva lingvistika 18, 19. i 20. veka saglasna je da je štokavski i srpski jezik, a Hrvati su u 19. veku napustili svoj jezik, imali su čak dva jezika, čakavski i kajkavski, jer su ranije prisvojili jedan deo slovenačke etničke strukture, prozvali ih Hrvatima i kajkavski jezik preuzeli. Odrekli su se i čajkavskog i kajkavskog, preuzeli srpski kao svoj književni jezik, pa ga odmah zagadili u nazivu. Umesto da bude srpski, prozvali su ga srpskohrvatski. Tu je i Vuk Karadžić bio neoprezan jer je učestvovao u tom famoznom Bečkom dogovoru 1850. godine zajedno sa Đurom Daničićem, sa srpske strane, a sa hrvatske strane je bio i poznati srbofob, srbomrzac, čovek koji je ukrao veliki NJegošev ep – Smrt Smail-age Čengića.

Oni su dakle prisvojili srpski jezik kao svoj i odmah počeli da ga falsifikuju, da izmišljaju nove reči i kovanice da bi se što više razlikovao od izvornog srpskog jezika, prirodnog jezika koji je jednim normalnim putem nastao i razvijao se.

Posle ovih građanskih ratova na prostoru bivše Jugoslavije, imamo realizovan politički projekat bosanskog jezika. Zašto ne bošnjačkog, to nisu do kraja objasnili, prozvali su ga bosanskim. Zato što je još u vreme Kalaja i Austrougarska imala nameru da bosanske Srbe odvaja od srbijanskih, pa im je jezik nazvala bosanski i celo mu gramatiku štampala.

Na kraju, evo nam i crnogorskog jezika. U tom izmišljenom jeziku nije im dovoljno 30 slova, nego imaju 32, 34, jer kako bez novog slova da kažu „šjekira“ ili „šjeme“ i slične stvari. I kome god padne na pamet može da izmisli svoj jezik, a sve zato da se stvori što više argumenata da se taj jezik ne naziva srpskim i to je radio i Haški tribunal. Umesto na srpskom jeziku, dokumenta koja smo primali dobijali smo na bhs-i, bosansko-hrvatsko-srpskom. Tako su ga oni zvali.

Šta žele da nam urade na području književnosti? Ogromnu srpsku narodnu književnost ali i autorsku književnost da pretoče, ako već ne mogu potpuno da otmu iz srpskog miljea da pretoče u neku zajedničku. Vidite, Hrvati koga nam sve otimaju, od Milana Rešetara, Vladana Desnice, pa nadalje. Bosanski muslimani bi da nam otmu Mehmeda Mešu Selimovića, da nam otmu Ćamila Sijarića i mnoge druge velike pisce koji su se dosledno smatrali Srbima muslimanske vere i kojima je srpski narod iskreno zahvalan zbog ogromnog doprinosa u književnosti.

Pokušavaju i NJegoša da nam otmu i sad ga falsifikuju i kroz ovaj projekat mi ćemo sve to morati da prihvatimo. NJegošu poriču srpstvo, falsifikuju iz njegovog dela sve ono što je srpsko i pretvaraju ga nasilno u tog kominternovskog Crnogorca.

Šta nam spremaju na području istorije. I, tu pokušavaju raznorazne falsifikate da uvedu. Prvo da nam falsifikuju istoriju iz vremena naše borbe protiv Turaka. Da nam falsifikuju istoriju iz vremena borbe protiv Austrougarske. Istoriju iz Drugog svetskog rata, da dodatno okleveću četnike kao fašiste iako su oni prvi podigli ustanak i Tito do 1944. godine nije smeo da priviri u Srbiji, iako su se oni samo dosledno borili protiv Nemaca i drugih okupatora, a Tito je sklapao pismene sporazume sa Nemcima proglašavajući četnike zajedničkim neprijateljima Nemaca i partizana. Martovski pregovori, evo, Marijan Rističević je sve to dobro naučio, dobro bi bilo i da ostali iz te vaše koalicije ponešto pročitaju.

Zatim, žele da nam falsifikuju najnoviju istoriju, istoriju građanskih ratova na području bivše Jugoslavije devedesetih godina. Taj posao je započeo Haški tribunal. Sve haške presude su zasnovane na falsifikatima da su Srbi izazvali rat, da su ugnjetavali druge narode, da su se borili za „Veliku Srbiju“. Ne shvataju oni uopšte šta je projekat „Velike Srbije“, da je projekat „Velike Srbije“ projekat zajedničke države Srba pravoslavaca, Srba katolika, Srba muslimana, Srba protestanata, Srba ateista. To je daleko od njihovog mozga.

Oni su tamo potencirali da su Srbi hteli da unište sve oko sebe, pa ako ne genocidom, onda istrebljenjem ili nekim drugim oblikom zločina protiv čovečnosti. Sad bi oni to sve da pretoče u zajedničku istoriju.

Oni bi da potru tekovine postojanja Republike Srpske Krajine. Republika Srpska Krajina je bila država, međunarodno nepriznata, ali država. Ja se pozivam na presudu Međunarodnog suda pravde u procesu po tužbi Bosne i Hercegovine protiv Savezne Republike Jugoslavije. Tamo na jednom mestu sud konstatuje, Republika Srpska nije bila međunarodno priznata, ali je bila država, imala je sve državne atribute. To međunarodno priznanje donosi određene privilegije i povlastice u međunarodnim odnosima i nije, što se tiče opstanka same države, ni naročito važno, jer država opstaje silom kojom raspolaže da bi sačuvala svoje granice i svoj poredak.

Sad bi da to potpuno zatru, da je to pobuna lokalnih Srba inicirana iz Beograda, da bi se hrvatskom narodu onemogućilo da stekne dugo željenu nezavisnost i samosvojnost. A, to što su Hrvati prisvojili više od milion Srba katolika i nasilno uveli u hrvatski nacionalni korpus u vreme Austrije ili u vreme komunističke Jugoslavije, to mora biti zaboravljeno i izbrisano.

Video sam koji su potez napravili neki od idejnih protagonista ovakvog projekta. Oni su počeli da pišu zajedničku istoriju balkanskih naroda, pa iz te istorije da brišu sve ono što im nije bilo po volji, da bi se Srbi predstavili osvajačima i nakon Prvog svetskog rata, da bi svoje imperijalne ambicije ostvarili ugnjetavanjem i Hrvata i Slovenaca i bosanskih muslimana i Makedonaca i Albanaca na Kosovu i Metohiji itd, čak i Crnogoraca, iako ogromna većina ljudi rođenih u Crnoj Gori i danas smatraju da su Srbi i nemaju šta drugo da budu. Ko nije Srbin u Crnoj Gori? Samo onaj ko strepi da mu državnu platu ne otme Milo Đukanović, samo onaj ko strepi da mu ne otmu privilegije.

Evo, Milo Đukanović u više navrata falsifikuje izborne rezultate, ugnjetava Srbe, nameće im jezik, koji je njima tuđinski. Oni ne žele da pišu izmišljenim jezikom, niti da unose nova izmišljena slova, bez ikakve fonetske potrebe. I uđe u NATO. I svi oni koji budu prolazili kroz ovo, kandidati su za NATO. Uostalom, struktura obrazovanja ovog sekretarijata u Beogradu mnogo podseća na strukturu NATO pakta, samo što još nemaju zamišljene oružane formacije. Ne bi me iznenadilo da i to ostvare, pa da te njihove oružane formacije idu po školama i zavode red.

Šta mi imamo da razgovaramo sa albanskim stručnjacima za školstvo o zajedničkoj reformi obrazovnog sistema? Nemamo o čemu da razgovaramo. Ali je cilj ovde da se na falsifikatima zasnovana albanska istorija, koja ne postoji, predstavi kao istorija balkanskih naroda, da se zatre sve što je srpsko u Makedoniji. Ono je zatrto tamo u literaturu, ali ostalo je u arheološkim nalazima. Gde god zabodete ašov u Albaniji, sve do Drača, možete iskopati samo tragove srpske državnosti i srpske kulture i civilizacije.

Jedan mali kvadrat u okolini Koljče, jel se Koljča zove, Nataša? Pomaži mi malo, vidiš da je komplikovana situacija. Tu su živeli Albanci kao planinsko pleme. Do Drača je bila srpska država, a u Draču su živeli Latini i drački vojvoda u jednom trenutku je postao ugarski kralj i krenuo da preuzme presto, a negde usput stradao, i to baš negde na hrvatskom području, Karlo Drački, čini mi se da se zove. Da je ministar prosvete ovde, ne bi imao pojma da mi ovde pomogne nešto, nema pojma.

E, da vam još kažem, sutra ćemo podneti zahtev, valjda ćemo dobiti dovoljno potpisa, za smenu ministra prosvete. To smo danas pripremili, očekujemo dovoljno potpisa da dobijemo.

Imam ja onih 17 minuta što ste oteli od SRS. Oteli ste nam 17 minuta rasprave, a kao šef poslaničke grupe imam pravo da i to koristim. Takva je bila praksa ovde, i ranije sam koristio deo tog vremena koje pripada našoj stranci.

Evo, Maja opet ne da. Kad je budemo smenjivali, ko će joj biti kriv. Možda je žrtvuju i njeni ako budu imali viši interes. Nikad se to ne zna unapred. Nećemo otkrivati tajnu da će Maja biti žrtvovana. Dobro, smej se ti, Majo.

Nije, imam još 17 minuta.

Stani da čuješ, Majo, koristiće ti, što si propustila u školovanju da čuješ.

I on će biti žrtva. Mora biti smenjen.

Dame i gospodo, kao šef poslaničke grupe, imam pravo na 20 minuta i trudiću se da svih 20 minuta iskoristim, a vi strepite da ovi ne dođu danas ranije nego sinoć.

(Marijan Rističević: Čuvaće te.)

Ja ću tebe čuvati Marjane, ti si pod mojom zaštitom.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi imamo i danas veliki problem pred sobom iz jednostavnog razloga što nemamo Poslovnik o radu Narodne skupštine. U svim demokratskim zemljama, uvek novi sastav Narodne skupštine donosi novi Poslovnik o radu, a ovde se koristi Poslovnik koje su dosmanlije doneli ko zna kada. Bio sam daleko, na službenom putu, ne mogu tačno da odredim datum, a mnogo je davno bilo. Vi ste proveli ovde u skupštinskim klupama, kao vladajuća partija, pet godina, i niste stigli da donesete novi Poslovnik o radu, jer vama odgovara ono što su donele dosmanlije. Vama odgovara obespravljenost opozicije u Narodnoj skupštini.

Ko je kriv dosmanlijama što su to uradili i što su to doneli? Niko im nije kriv. Ali, vi ne smete sada da pokazujete toliki stepen samovolje i da kažete jednostavno oni su to jednostavno doneli, šta nas briga, mi primenjujemo. Još stvaralački to primenjujete, pa nadopunjujete vašim nekim sopstvenim idejama koje su veoma kreativne, i često ispamećuju narodne poslanike.

Šta su ovde osnovni problemi? Osnovni problem je prvo u tome što poslaničke grupe nisu konstituisane na osnovu izbornih lista. Normalno bi bilo, svaka izborna lista da ima svoju poslaničku grupu, a ne nabiju se svi na izbore, ne bi li zajedničkim snagama prešli onaj cenzus od 5%, pa onda posle razvi se u strelce, pa od jedne izborne liste, ovamo 10-ak poslaničkih grupa. To je flagrantno kršenje skupštinskog prava. „Skupštinsko pravo kao posebna grana prava“ od Lazara Markovića je razvijano u srpskoj teoriji, u vreme komunizma je bilo potpuno zapostavljeno, ponovo se naziru pokušaji ozbiljnih ljudi da ga obnove i dalje razviju.

Drugo, ovde postoji problem krajnje nemoralnih ljudi koji napuste političku partiju, na čijoj su listi izabrani, ili koji su izbačeni iz te partije, a zadrže poslanički mandat. Kao da im je to babovina. Poslanički mandat je stečen na poslaničkoj listi određene političke partije ili grupe građana. Naš Ustav je propisao da narodni poslanik može svoj mandat da poveri političkoj stranci na čijoj listi je izabran, a onda su dosmanlije prekršile Ustav, promenile zakon.

Dakle, onaj ko je izabran na jednoj poslaničkoj listi, ima ustavnu obavezu da vrati mandat. Dosmanlije su pogazile svojim zakonom tu ustavnu obavezu, pa rekli da mandat pripada pojedincu, kao da mu je babovina, ali onda je taj pojedinac trebao sam da finansira svoju kampanju, sam da vodi izbore, sam da organizuje kontrolore, i sve ostalo, a ne politička partija na svojoj grbači iznese i on kaže – mandat je moja lična svojina. Vi to tolerišete. Evo, i nama se desilo. Nama su naprednjaci opet potkupili jednog poslanika, nekog Milenkovića iz Žitorađe, Marko Milenković.

On im je odigrao tamo kampanju. Agitovao za njih otvoreno u vreme izbora itd. i naravno ja pošaljem trojicu četnika iz Beograda u Žitorađu da mi se vrate sa mandatom. Nisu ni pitali kako da se vrate. Znaju zakon ljudi. Mandat se mora vratiti na jedan od zakonom propisanih uslova, a vi znate šta zakon kaže kada prestane mandat narodnom poslaniku. Jedan od tih uslova i evo mandat je vraćen na najbezazleniji, najbezbolniji uslov.

Bilo je i drugih uslova, ne daj Bože, nije trebalo, daleko bilo. Jedino ako slučajno zatreba, da bude neophodno, onda se nema kud. Mandat nam je vraćen, a vama kojima nije vi kukajte, pa opet stavljajte na listu raznu bagru, pa se vatajte za glavu što vam je bagra posle ukrala mandat.

Evo, to vam je slučaj sa Čankom. Vi znate da ja nemam šta dobro da kažem za Čanka.

(Marko Atlagić dobacuje.)

Nemoj to sad Marko Atlagiću, ti si univerzitetski profesor, ne dolikuje ti. Imaš jednu dobru osobinu što si napisao Udžbenik iz političke geografije i meni ga posvetio. Alal ti vera. Morao sam pročitati, jer je meni posvetio. Tu drugu još nisam još video.

Dakle, Čanak kakav je da je, možemo sve najgore o njemu misliti, ali ne možemo mu ukrasti mandate. Ali, nije mu trebalo ni dozvoliti da formira posebnu poslaničku grupu ako je išao na koalicionoj listi. Onda su svi oni iz jedne koalicije trebali da budu jednoj poslaničkoj grupi.

Ovde izgleda nema načina da se moralni uticaji izvrši i na one koji su ukrali poslaničke mandate. Apsolutno nema. I vi se nekako mirite i vi, socijalisti imate u tradiciji da ste drugima krali mandate, pa ako velite sada i vas snašlo. Vi, naprednjaci tek će vas to snaći polako. Vi ne samo što ste nastavili krađom mandata srpskih radikala, nego ste posle kao Deda Mraz poklanjali svoje mandate drugima, pa kada đavo dođe po svoje odoše ti mandati. Srpski pokret obnove svoje, ovoj svoje, onaj svoje. Videćete na šta ćete svesti.

Ovi koji mene sinoć nisu mogli zaustaviti na ulici nisu zbog mene na ulici nego zbog vas. Ja sam samo imao više hrabrosti od vas pa nisam kroz mišiju rupu se provlačio i bežao iz Narodne skupštine nego sam išao normalnim putem.

Zato mislim da bi morali prvo da promenimo Zakon o izboru narodnih poslanika i da ga prilagodimo Ustavu Srbije, da bi morali da donesemo novi Poslovnik o radu Narodne skupštine i da bi morali da odstranimo iz Narodne skupštine sve narodne poslanike koji su izbačeni iz svoje političke partije ili su sami napustili političku partiju na čijoj su listi izabrani, pa da normalizujemo radu u Narodnoj skupštini.

Ovde sam dužan da slušam imena raznih partija. Iznenade me jer nisam znao ni da postoje, imena raznih poslaničkih grupa. Nisam čuo da postoje, a oni dobiju 20 minuta i govore. Ne može to.

Imam još 11 minuta i onih 17 to ću vama pokloniti kada dođu ovi spolja. Nećemo još da idemo, ljudi. Da ste krenuli za mnom bili biste sigurni, a ovako ste se raspršili. Ko zna šta vam se moglo desiti. Neki su preko ograde preskakali tamo. Mogli su bez gaća ostati.

Dakle, pokušavam ovde da budem maksimalno konstruktivan i želim da se uozbilji Narodna skupština. Naravno izneću i svoje primedbe na rad predsednika Narodne skupštine kada o njoj bude reči ovde - zašto Narodna skupština ne sme da se podređuje izvršnoj vlasti. To je posebno, ali isto tako važno pitanje.

Ovde je reč o tome da Narodna skupština mora da bude samovoljna, zasnovana i na pravnim i na moralnim principima. Ne mogu da shvatim zašto nekoga nije sramota kada je izabran na jednoj listi, a oni ga otpisali ili je sam napustio ili je smenjen i ode on. Ja sam pomogao Marku Milenkoviću da ispadne ovde moralan u odnosu na takve, mada je malo bio nevoljan i malo se nećkao, ali argumenti su bili dovoljno ubedljivi, a ne ko Đorđe Vukadinović. On je sa svojim časopisom bio koalicioni partner. NJegov časopis je jedan od tri koaliciona partnera.

O tome govorim.
Zatim, ovaj predlog bi trebalo razmatrati u skladu sa opštom potrebom da se izvrši revizija svih poslaničkih odbora, skupštinskih odbora jer oni nisu zasnovani na elementarnim parlamentarnim principima. Nisu. Ovde postoji jedna lepa praksa, jedan lepši deo parlamentarne prakse, koji je, gle čuda, u vreme dosmanlija usvojen da na primer u najosetljivijim skupštinskim odborima predsednici budu iz opozicije. Sećam se vremena kada je predstavnik opozicije bio predsednik Administrativnog odbora koji se smatra ključnim, najjačim. To su valjda dosmanlije ukinule pre vas. Nije vam palo na pamet da to vratite.
Ono što sam dosta često potencirao je da ne može predsednik Odbora za kontrolu rada službi bezbednosti biti iz vladajuće stranke. Šta onda on to kontroliše ili ko kontroliše onda te odbore? Kontrola ima smisla ako je neko iz opozicione stranke predsednik pa taj odbor onda poziva šefove raznih službi, pa ih saslušava o određenom pitanju. Videli ste kako se to radi u Američkom kongresu. Valjda ste gledali nekada. Odbor tamo ima velike nadležnosti i svi ministri moraju da se odazivaju na poziv odbora i ostali nosioci javnih funkcija. Kod nas su odbori neki formirani pro-forme da izgleda kao da postoje, a zapravo ne postoje.
Ne može vladajuća stranka da lepo sebi prisvoji one odbore koje smatram najlepšim, najvažnijim, najuticajnijim, a opoziciji da dodeli nešto što niko ne smatra naročito značajnim.
Ova tačka dnevnog reda trebala bi možda danas da se apsolvira na taj način što bi se prihvatio predlog jer se ne može jednoj stranci uskraćivati pravo na članstvo u skupštinskom odboru zato što joj je ukraden mandat, ali bi mnogo pametnije bilo da mi to pitanje načelno usaglasimo sa principima parlamentarnog prava i da ista pravila važe za sve i onda je već potencijalno mnogo bolja atmosfera u Narodnoj skupštini.
Ako se rad Narodne skupštine zasniva samo na progonu opozicije, onda na šta liči taj rad ili ako će poslanici vladajuće većine da hvale svog premijera, svog predsednika Republike, svog predsednika stranke, da mu se zaklinju na vernost pa da pozivaju i Katar da krene tim demokratskim primerom, da i Katar organizuje svoje izbore pa da od nas nauči kako se to radi.
(Marijan Rističević dobacuje.)
Da, ona nas je već odbranila od četnika.
U tom slučaju Marijane, ti ćeš morati one kuvajtske menice da razmotriš uskoro.

Da završim ja, mogu? Dakle, mi smo ovde, srpski radikali, žrtve progona i juče i danas. Juče je došao red na mene da govorim, reč je data narodnom poslaniku vladajuće stranke. Sve vreme sam držao ovde uključen mehanizam, čak su me upozoravali da to Maja s vremena na vreme izbriše, pa da moram ponovo, pa sam radio ponovo i na kraju nisam mogao da govorim.
Danas nam oteste, nije to ukradeno, ukradeno je kad se ne vidi, a vi ste nam oteli danas 17 minuta, to je oteto. To je teže krivično delo od krađe po zakonu, ali s moralnog aspekta je manje teško nego krađa. Krađa se u moralnom pogledu smatra nečim mnogo više nedozvoljenim nego otimačina. Otimačina može biti i viteški čin, je li tako Marijane? Ti si imao tu …
Polako, nemojte da žurite kad ja ne žurim…

Molim?

Mogu, mogu Majo.

Ko otima, taj potencijalno nekad može i da ukrade, jer počinje da gubi moralni kompas, ali otimanje je razbojnički čin.

(Marijan Rističević dobacuje s mesta.)

Ne bih mogao da preživim opomenu Marijanu Rističeviću, ja bih mu odmah pola kazne od svoje plate izmirio. Nemojte, molim vas, da neko zbog mene ovde bude kažnjen.
Dakle, a što se tiče izlaska iz zgrada Narodne skupštine, evo, ja vam nudim svoju zaštitu. Niste mi naročito dragi, niste mi ovako po volji, ali sam spreman svakome da obezbedim zaštitu da prođe kroz centar grada u sigurnim rukama.

Ja mislim da ministar Vulin ne bi smeo da daje ovakve izjave ovde. Ja znam da ovde ima stranaka, odnosno narodnih poslanika koji su se u Narodnoj skupštini našli…

(Predsedavajući: Samo navedite član Poslovnika.)

… voljom američkog ambasadora. Ali, ko je dao pravo američkom ambasadoru da ubacuje narodne poslanike u sastav Narodne skupštine? E, one izborne noći vi ste mu omogućili to da uradi. Vi ste se povukli, vi ste ustuknuli, niste smeli da se suprotstavite. E, zato su nam Skotovi poslanici danas u Narodnoj skupštini.

Ja mogu da razumem Skota, možda će sledeći put hteti da ima sto svojih poslanika. Čak mnoge od vas može pretvoriti vrlo lako u svoje. Ali, ne mogu razumeti onima koji tom pritisku podlegnu, ustuknu, pa se onda posle junače. Mi radikali smo se junačili te noći i hteli smo da se ne popušta Skotu, a sad Skot vam je ovde ubacio grupu poslanika, na vama je da ih ljuljate, da ih negujete, da ih pazite, a ne da jaučete što ste morali priznati bebe koje nisu vaše. Uostalom, na DNK analizu pa da vidimo jesu li Skotovi, jesu li vaši, jesu li ovoga, jesu li onoga. Šta se to nas tiče?

Vi ste dozvolili da se Skotovi poslanici nađu u Narodnoj skupštini. Nemojte sad protiv toga da se bunite. Da ste bili junačine, da ste bili čvrsti, odlučni, da ste rekli – ne može se sa Srbijom tako postupati, e njih ne bi bilo u Narodnoj skupštini.

Član 107, rekla je Nataša umesto mene.