Dame i gospodo narodni poslanici, opet nam ovde izmešaše babe i žabe u okviru ovih šest tačaka dnevnog reda. Imamo stvari koje jednostavno ne mogu da se u istom trenutku raspravljaju.

Zadržao bih se na onome što je najvažnije, zadovoljan što je ovde ministar Vujović, pa očekujem da će on dati neko objašnjenje.

Ministre, prvo vas podsećam na vašu obavezu i obavezu Vlade Srbije da do kraja juna dostavite završni račun budžeta za prošlu godinu. Upozoravao sam vas kada je vaša Vlada formirana da to više neće moći da ide bez završnog računa budžeta, pa makar mi na svakoj sednici Narodne skupštine pravili scene ako vi ne poštujete taj propisani rok.

Završni račun budžeta se mora podneti i mora biti o njemu raspravljano u Narodnoj skupštini. Nemojte misliti da se možete tako lako izvući kao ranijih godina, kao što su se dosmanlije izvlačile, pa posle naprednjaci. To traje negde valjda od 2003–2004. godine.

Ovde imamo nekoliko zakona po malo čudnih. Ovaj zakon o Agenciji za osiguranje depozita i prateći zakon kojim se omogućava plasiranje depozita iz osiguranja u samoj Srbiji kroz kupovinu domaćih obveznica je nešto prilično čudno zbog toga što nam je stanje u bankarskom sistemu veoma loše.

Mi na ovaj način, omogućavajući Vladi da troši sredstva iz depozita, odnosno iz Agencije za osiguranje depozita, to je fond, jedna vrsta fonda, država time što te pare menja za sve obveznice, zapravo počinje pare da troši. Te pare su, u principu žive pare, a ono što država daje zauzvrat, to su obveznice, to su hartije od vrednosti i one u jednom trenutku mogu da budu obična hartija, a ne hartija od vrednosti. Mogu biti hartija koja se prodaje u staru hartiju.

U bankama imamo prilično uznemirujuću situaciju. Poznato je da je nekoliko banaka u Srbiji, 21, u stečaju ili pred stečajem. Dakle, potreban je gotov novac za osiguranje depozita. Taj gotov novac još nije upotrebljen, a kada dođe vreme da se upotrebljava, pitanje je da li će biti dovoljan.

Republički budžet za 2017. godinu predviđa izdatke za kamate samo milijardu i 200 miliona evra za ranije kredite. Vlasnici 89% kapitala u našim bankama su inostrana lica, kapitalisti, pravna ili fizička lica, a banke više nisu u stanju da plasiraju taj novac privrednim subjektima, ni građanima. Došlo je do jednog zasićenja. Privredni subjekti i građani nisu više u stanju da podnesu kreditna zaduženja i oni prestaju da se zadužuju po tom osnovu.

S druge strane, počela je prava hajka na građane da im otimaju kuće, stanove i ostalu imovinu da bi se naplatila potraživanja od banaka, pa ne samo građanima kojima su davali kredite, nego i građanima koji su bili žiranti. A, mi sada u našem pravnom sistemu u zakonima nemamo socijalne klauzule kojima bi sprečili izvršenje nad onim što se zove obezbeđenje nužnog stanovanja, nužni smeštaj, nego se porodice sa decom direktno izbacuju na ulicu, iz kuća, umesto da se kaže – evo vam po 20 kvadrata po članu porodice, ili ne znam koju brojku, e, u tome možete da ostanete, jer to ne može da dođe pod prinudnu naplatu, kod nas sve može da dođe pod prinudnu naplatu, pa čak i ljudska duša. Mi smo videli na ovim izborima kako se ljudske duše kupuju.

Kad naša država, odnosno Vlada plasira te hartije od vrednosti ili blagajničke zapise itd, ona obično daje između 5% i 6% kamate godišnje. A, u EU, vi kažete ovde da je negativna kamatna stopa, a ja bih to radije nazvao nepostojanjem kamatne stope, jer osim Švajcarske, mislim da nema zemalja kojima vi morate plaćati kamatu na štedni ulog koji im poverite. U Švajcarskoj ima jedino takvih banaka. Vi ste stručni, možda znate bolje gde ih još ima.

Kad se pogleda samo ova problematika hartija od vrednosti, imamo podatak da na današnji dan država je dužna 629 milijardi dinara. I, vi ministre, i predsednik Vlade Aleksandar Vučić često ste se hvalili kako imate suficit u budžetu. Ja taj suficit ne vidim. Ne možete vi imati nikakv suficit ako imate danas 629 milijardi dinara dugova na osnovu hartija od vrednosti, koje ste sami emitovali da biste začepili budžetske potrebe.

Drugo, imamo pouzdane podatke da veliki broj budžetskih korisnika ne dobija sredstva iz budžeta ili uopšte ili ih dobija neredovno ili ih dobija nedovoljno. U takvim uslovima nema suficita budžeta, ne postoji. Postoji deficit budžeta koji vi uspešno prikrivate, dok oni koji treba da koriste budžet jauču, iz početka tiho, a onda sve jače i jače.

Vidite, naše domaće banke, moram da pogledam ove brojčane iznose, jer nisam bio u stanju sve da ih zapamtim, trenutno imaju 4,5 milijarde evra novca spremnog za plasiranje i nemaju kome da plasiraju osim državi, a kad plasiraju državi, strašno ga skupo države kupuju, kredit. Mogli bi i sa 1% da prođu ili sa 2%, a ne sa 5% ili 6%. Zašto je to tako? Gde je odgovor? Ne mogu nigde da nađem odgovor, nema u stručnoj literaturi, nema u zvaničnim izveštajima naših institucija finansijskog sistema ili naučnih i fakultetskih ustanova. Zašto i kod nas ta kamatna stopa nije pala po uzoru na evropske zemlje? Ako su već banke u krizi i grčevito moraju nekome da plasiraju novac, a one ga ne plasiraju nikome, jer drže kamatnu stopu na 5% ili 6% jer su sigurne da će ga plasirati državi.

Zamislite da država nije pristupila plasiranju ukupno valjda do sad četiri milijarde evra blagajničkih zapisa, u kakvoj bi situaciji tek onda bile ove banke. Da ste vi njih lepo pustili, da ste umesto tih blagajničkih zapisa domaćim bankama i nešto građanstvu, al malo, uzimali kredite po tržišnoj ceni u Evropi, po 1% ili po 2% na primer, po 2% možete uzeti kad poželite kineski kredit, još vas ljubazno dočekaju i pitaju treba li još više itd. I ostali koji raspolažu u svetu sa mnogo novca vrlo su zadovoljni sa 2% kamata na kreditni plasman, a kod nas 5%, 6%. To je nepodnošljivo.

Ja ako budem posle sledećih parlamentarnih izbora mandatar za sastav nove Vlade, ja ću ovo znati da raščistim, ali od vas ne očekujem…

(Marijan Rističević: Ti mandatar?)

Šta je bilo, Marijane? A ko drugi bi bio sposoban?

(Marijan Rističević: Po lepoti ti.)

Ovo je vrlo ozbiljna stvar i ovim pitanjima mogu da se bave samo ljudi koji se u to razumeju.

Vidite, još jedan ovde čudan detalj, ukupni kapital banaka u Srbiji je pet milijardi i dvesta miliona evra. Ali, po metodologiji NBS, one imaju navodno kreditni potencijal od 21 milijarde evra, jer pored tih svojih 5,2 milijarde evra, imaju i 8,5 milijardi evra devizne štednje, pet do šest milijardi evra gotovine privrednih subjekata i preduzetnika, pa po tom osnovu se formira taj portfelj za plasman. Četiri i po milijarde nemaju kome da daju. I domaćim štedišama su kamate na štednju veoma niske, zanemarljive.

Država bi mnogo bolje prošla kada bi imala jednu jedinu svoju banku u kojoj bi se zaduživala samo na osnovu štednih uloga i depozita privrednih subjekata, pa da se zadužuje sa 1%, 2%, a ne stranim bankama da plaća 5% do 6%.

Vidite, oni koji imaju novac u bankama ne učestvuju u upravljanju tim novcem, pa kada banke puknu, a sve smo bliži tom trenutku, oni ostadoše bez tog novca. Samo građani pojedinci mogu računati da će im država nadoknaditi do 50.000 evra po štednom ulogu, a ostali su prepušteni svojoj sreći ili nesreći.

Ovo što se ovde odredili za Agenciju za osiguranje depozita neće biti dovoljno, biće kap vode u moru, a vi se spremate da i to potrošite, onda neće biti ništa. Vi dovodite u pitanje sve privredne subjekte koji su orjentisani na banke da bi sprovodili uobičajenu tehniku plaćanja, jer kod nas sistem izbegava plaćanje u gotovo, zapravo vrlo teško je nešto plaćati u gotovom u okviru sistema, osim dnevnica, putnih troškova, ja ne znam da se još nešto isplaćuje u gotovom, sve drugo ide preko bankovnih računa. Subjekti moraju imati bankovne račune, moraju imati novac u bankama, ne mogu upravljati tim novcem, a posle im je sudbina neizvesna ako te banke propadnu.

Trebamo, dakle, menjati te zakone i moramo tražiti soluciju u kojoj će građani i privredni subjekti biti sigurniji, a banke više izložene uslovima na tržištu. Banke se razmeću i visinama plata i zidanjem luksuznih objekata. Ogroman deo profita se iznosi u inostranstvo, ne ostaje u Srbiji i Srbiji su ruke vezane na osnovu sopstvenog kapitala ona ne može da svoje potrebe rešava, nego mora preko stranih posrednika.

Za poslovanje banke treba da odgovaraju njeni akcionari, oni privredni subjekti koji koriste kredite te banke, a kojima se omogućuje upravljanje u tim bankama, a ne da budu potpuno obespravljeni.

Vidite, postavlja se ovde pitanje – kako je mogla Narodna banka Srbije da odobri Evropskoj banci za razvoj da u Srbiji, iako ta Evropska banka za razvoj nije banka u pravom smislu reči, može trgovati dinarskim papirima od vrednosti? Kako? To objašnjenje bi trebalo dati javnosti.

Agencija za depozite o kojoj danas ovde raspravljamo vodi 21 banku u stečaju. Tu je sedam osiguravajućih kuća u sličnoj situaciji. Ne može agencija sama sa tim da se nosi i suviše je mala suma novca kojom raspolažem. Nemojte joj uzimati tu malu sumu novca. Tražite novac tamo gde je najjeftiniji. Ako imate iz zadnjeg perioda kredite sa enormno visokim kamatama, četiri, pet, šest, sedam, čujem da je bilo i osam posto kamate, uzimajte kredite od 1-2% kamate pa odmah vratite ove stare, pa da lakše dišemo.

Za ovih pet godina ste Srbiju zadužili za nekih 10 milijardi, novih. Nasledili ste od dosmanlija 15, vi ste tome dodali 10 i sad ste nešto valjda vratili, pa ste to smanjili ispod 10.

Vidite još jednu stvar, samo stečaj šest naših banaka, to su „Agrobanka“, „Nova agrobanka“, „Razvojna banka Vojvodine“, „Privredna“ i „Univerzal banka“, kao i tihi stečaj „Srpske banke“ koji se ispod žita odvija, koštali su nas jednu milijardu i 200 miliona evra. Nepovratno je to izgubljen novac.

Ovim izmenama Zakona o Agenciji za depozite omogućuje da se država Srbija i dalje zadužuje devizno, a garancije koje daje zapravo ne mogu ništa značiti u sistemu u kome treba rešavati problem banke u stečaju. Ko će nama garantovati i dalje da će se kurs dinara održavati na ovom nivou, kada je reč o HOV i kolika će biti kamatna stopa u buduće?

Imamo problem sa Narodnom bankom Srbije, sve ozbiljniji problem i krajnje je vreme, mislim, sada i guverneru ističe mandat, da se otvori i to pitanje. Dosadašnji guverner je po inerciji održavao staro stanje stvari, ponašao se kao guverner Svetske banke i MMF-a, ali Jorgovanka Tabaković kao guverner je, na primer, odgovorna lično za bankrot „Dajners kluba“. Ona je imala neku ličnu spregu sa, kako se zvaše ovaj direktor, Obradom Sikimićem, jedan od direktora „Dajners kluba“, njega je kontrolisala godinu i po dana. Kada je taj klub došao u teškoće u Srbiji, od centrale iz Amerike je dobio još tri miliona evra. Pošto je i to proćerdano, rukovodstvo i vlasništvo su preneti na „Erste banku“, prevarom.

Nije mi žao što je došlo do te prevare. Nije to preneseno na „Erste banku“ koja posluje u Srbiji, nego na „Erste banku“ koja posluje u Hrvatskoj. Neka sada malo Hrvati jauču. Zbog toga mi nije žao. Međutim, što se tiče srpskih privrednih subjekata, oni su opet tu u problemima, jer veliki deo novca su izgubili…

Samo jedan minut još, pa će mi to Mićić pozajmiti od svog.

Ima on na kraju da govori.

Dame i gospodo narodni poslanici, sa svojim pitanjem se obraćam premijeru Aleksandru Vučiću i ministru inostranih poslova Ivici Dačiću. Zašto je Vlada Vučić-Dačić, odnosno naprednjačko-socijalistička Vlada, koja traje već pet godina u kontinuitetu, potpuno zapostavila problem istaknutih srpskih državnika, vojnih komandanata koji su nepravedno osuđeni pred Haškim tribunalom, kojima su izrečene drakonske kazne za izmišljena krivična dela?

Vi se sećate, nakon što je formirana Vlada Vučić-Dačić, formalno je ona u to vreme bila Dačić-Vučić, ali mi svi znamo da je Aleksandar Vučić kao prvi potpredsednik zapravo bio praktično glavni čovek u toj Vladi, poslala je ministra pravde Selakovića da obiđe skoro sve haške optuženike. Ubrzo za njim Tomislav Nikolić je poslao svog savetnika Olivera Antića sa istom namerom. Oni su razgovarali sa skoro svim robijašima, ja znam samo jednog s kojim nisu, iako su se upinjali iz petnih žila i davali su velika obećanja da će Vlada preduzeti mnoge stvari na pomaganju porodicama, na olakšavanju robije osuđenicima, optuženicima, pritvorenicima. Obećanja su išla u pravcu zalaganja Vlade pred Savetom bezbednosti UN da se donese odluka da se svim Srbima osuđenim u Hagu omogući da izdržavaju izrečenu kaznu u Srbiji. To bi već mnogo olakšalo njihov položaj, olakšalo porodicama da ih posećuju. To bi bilo kao da su napola puta do kuće. Međutim, kako su tada data obećanja od gospodina Selakovića i gospodina Antića, do danas ništa nije učinjeno.

Podsećam vas da u Danskoj još uvek robija ministar Vlade Republike Srpske Radoslav Brđanin, da u Finskoj još uvek robija general Nebojša Pavković, da u Estoniji robijaju predsednik Republike Srpske Krajine, kome nije istekao mandat, Milan Martić, general Dragomir Milošević i Milan Lukić, da u Nemačkoj robijaju general Stanislav Galić i pukovnik Vujadin Popović, da u Poljskoj robija Radislav Krstić, koga su već arapski robijaši jednom umalo zaklali u Engleskoj, već su mu vratne žile bile presečene i u poslednji momenat mu je spašen život, i u Francuskoj još uvek robija nekadašnji predsednik opštine Prijedor Milomir Stakić. Dakle, govorim o ljudima koji su nesumnjivo nevini u Hagu osuđeni, kojima nikakva krivica nije dokazana. U Haškom tribunalu se još nalaze četvorica Srba. Za izmišljene zločine osuđeni su Stojan Župljanin i Mićo Stanišić.

Prvostepeno je za izvršene zločine osuđen predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić i očekuje se presuda generalu Mladiću, koji je bio glavni komandant Vojske Republike Srpske. General Mladić je u veoma teškom zdravstvenom stanju i očigledno je da se tempira njegova smrt neposredno nakon izricanja presude. To su pokušali da urade i sa Slobodanom Miloševićem i u nečemu su se prešli. Neće se dva puta preći, ovoga puta će to precizno da urade.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo što sam već govorio, što se odnosi na dosadašnji rad Tužilaštva i Specijalnog suda za ratne zločine, dovoljan bi bio razlog da se zakaže posebna parlamentarna rasprava i da zatražimo izveštaj o dosadašnjem radu tog Specijalnog suda.

Naravno, on kroz naš pravni sistem nije proveden kao neki specijalni sud, ali po svim karakteristikama jeste Specijalni sud, i tamo su se desili toliki pravni skandali da jednostavno situacija postala nepodnošljiva.

I to što će danas biti izabran novi i glavni tužilac to ne znači da će se stvari promeniti. Možda će se malo promeniti, ali ostaje sva ostala struktura ista, a to je struktura koja je navikla da prima naloge od američkog i ostalih zapadnih ambasadora u Beogradu, to je struktura koja je navikla da svaki čas putuje u inostranstvo, da se dogovara sa srpskim neprijateljima kako progoniti Srbe.

I oni od svih skalpova koji su okačili po svojim zidovima imaju gotovo isključivo srpske skalpove, vi se sećate kad su dosmanlije došle na vlast, da je Koštunica dao aboliciju za nekoliko stotina, odnosno preko 1000, 1300 albanskih terorista koji su trebali da budu procesuirani pred našim sudovima i takvo stanje se održalo i do danas i prava je retkost kad se nekome pokuša suditi ko nije Srbin.

Videli smo slučaj onoga iz Tuzle, Jurišića, za koga postoje svi dokazi da je učestvovao u masakru vojnika JNA, oko 150 vojnika je ubijeno u maju 1992. godine, jednostavno na kraju je oslobođen. Oslobođen, kako kažu, zbog nedostatka dokaza.

Ono što će ostati najveća sramota za ukupno srpsko pravosuđe, mislim da je u pitanju Ovčara i mislim da je u pitanju Srebrenica. Ovčara se još uvek zataškava.

Prvi je Koštunica počeo da zataškava Ovčaru i sve je dogovoreno da se sude nekim teritorijalcima i nekim dobrovoljcima od kojih su neki zaista učestvovali, a neki uopšte nisu bili na tom mestu da bi se prikrila uloga oficira vojne bezbednosti, pre svega generala Aleksandra Vasiljevića.

Ja sam objavio knjigu izabranih dokumenata iz tog procesa sa jednim specifičnim naslovom, gospođa Maja Gojković je čitala ovu knjigu, naslov je „Politički ortakluk kurve Del Ponte i kurve Del Koštunice“. I u toj knjizi sam objavio najinteresantnija dokumenta koja govore o monstrouznim podmetačinama u toku ovog procesa. I proces je stao. LJudi su pušteni, ništa se ne dešava.

Neki dan sam razgovarao na primer, sa Predragom Milojevićem zvanim Kinez koga su dva lažna svedoka oklevetala da je bio na Ovčari, da je bio na Jami i da je overavao žrtve iz revolvera 357 magnum, a meni hrvatski veštak koji je na licu mesta otkopavao i leševe i čaure, potvrdio u Haškoj sudnici da nijedna čaura 357 nije pronađena, a ovamo jedan policajac i dalje prima policijsku platu Spasoje Petković Štuka drugi probisvet za koga nije bilo mesta na prikolici traktorskoj kada su vodili zarobljenike na streljanje pa je preko njiva trčao prečicom da slučajno i on ne propusti, to je taj Božo Latinović zvani Boro Krajišnik. I on je privilegovan status, lažne izjave i sve prođe.

Vidite, zločin na Ovčari je bio između 20. i 21. novembra. Gajdinska brigada je do 23. novembra bila na Ovčari i oficiri bezbednosti.

Evo ja mogu Šljivančaninu da poverujem da nije znao da će biti streljani ti koje je on odvezao na Ovčar, ali šta je uradio sutradan kao oficir bezbednosti Gajdinske brigade i oficir bezbednosti operativne grupe „Jug“.

Jel se zapitao sutradan – a gde su mi oni za koje ni revers nisam dobio? Pukovnik Vojinović, kad je otišla Gajdinska brigada postao je komandant grada Vukovara, a kad je bilo streljanje bio je komandant tri sela koja obuhvataju i Ovčaru i pojma nije imao o Ovčari.

Bio je komandant grada Vukovara nekoliko meseci, što znači da je bila vojna vlast, nije bilo civilne vlasti, ta vojna vlast je provela eshumaciju svih leševa na području Vukovara i oni su uredno sahranjeni na Vukovarskom groblju. Svaki leš je označen.

Ako je bio neko nepoznat, sa oznakama posebnim koje su omogućile kasniju identifikaciju. Jedino Ovčara nije birana, dok stranci se nisu zainteresovali. Dakle, Ovčara je spremana da bude velika srpska kompromitacija kada to zatreba Hrvatima i zapadnim silama.

Zašto je Aleksandar Vasiljević organizovao streljanje 200 zarobljenika na Ovčari? Zato što je on kao šef vojne službe bezbednosti, organizovane čuvene grupe „Opera i Labrador“, koje su imale zadatak da podmetnu bombu na zgradu jevrejske opštine u Zagrebu, da se ustašama podmetne, pa onda na jevrejskom groblju, na Mirogoju itd.

Ustaše su pohvatale tu grupu i oni su propevali tamo, po hrvatskim zatvorima. Onda je bio ucenjen Aleksandar Vasiljević. Da bi se dočepao tih svojih ljudi koji su pohapšeni u Hrvatskoj, on je ispunjavao hrvatske naloge. Prvo je lično odvezao jedan avion transportnim, pun ustaša iz Vukovara u Zagreb. NJih tamo istovario, a utovario svoje ljude, a onda je na Ovčari streljao tačno 200 zarobljenika, što su naručili Hrvati, a sa Vesnom Bosanac je pravio spisak koga treba streljati i to su uglavnom bili politički protivnici HDZ, to je bila ona gradska fukara, pijanci, probisveti, uglavnom, malo je tu bilo ozbiljnijih ljudi.

Bilo je sedmoro ljudi čiji identitet nikako nisu mogli da utvrde, što znači da su bili stranci. DNK analiza ništa nije pomogla i niko u Srbiji ne reaguje.

Ministarstvo pravde to zna, jel tako ministarko? Sve to znate bolje od mene. I ministar pre vas je znao i onaj pre njega je znao i kada je bila ona ministarka, kako se zvaše, Snežana Malović, dosmanlijski ministar, i ona je potvrdila da sve to zna, ali niko ne sme da pokrene, jel tako bilo Nataša? Znači, sve se to zna, a niko ne sme da pokrene.

Oko Srebrenice, nema nikakvih tajni oko Srebrenice. Streljano je oko 1000 do 1200 muslimanskih zarobljenika i to je ratni zločin streljanja vojnih zarobljenika i nikakvog drugog krivičnog dela nema. Nijedna žena nije streljana, nijedno dete. Bilo je nekih koji nisu imali uniformu, znate nije cela 28. Divizija imala uniforme, ali su oni kao organizovana borbena jedinica se probijali iz Srebrenice ka Tuzli i usput padali u zarobljeništvo.

Evo nedavno je umro LJubiša Beara i poneo tajnu sa sobom u grob. On je osuđen na doživotnu, kao direktni izvršitelj na terenu. Ko je dao nalog, sada je malo teže utvrditi. On nije progovorio, ali imamo posebne muslimanske izvore da je Klinton tražio od Izetbegovića da se organizuje da pogine pet hiljada Muslimana u Srebrenici. O tome svedoči Ibra Mustafić, koji je lično razgovarao sa grupom muslimana sa Izetbegovićem, i objavio knjigu o Srebrenici, da se pobije pet hiljada muslimana i da to bude povod za ulazak NATO u rat protiv Srba.

Nije pobijeno pet hiljada muslimana, pobijena je hiljada, ali teško je sada licitirati. Zločin je zločin. Zločin se ne može pravdati, ali se mora sprečiti da se po političkim nalozima sudi nevinim ljudima ili ljudima čija je krivica mnogo manja od organizatora. Ovi ljudi kojima se sada sudi, zapravo nemaju nikakve krivice, oni su na jedan prirodan način reagovali na pobunu zarobljenika. Znate, kada 10, 15 vojnika sprovodi 200 zarobljenika nevezanih, i opuste se sa njima, čak i srdačnije pričaju, pa se jedan iznenada zaleti i otme pušku našem policajcu, ubije ga, okrene prema drugima. Sreća, komandir reagovao uhvatio za cev i okrenu u vazduh. Te su se stvari dešavale.

Sada se pojavljuje tužilac koji ne zna šta je streljački stroj i kaže – izvedeni pred streljački stroj. Kreten. Izvedeni pred streljački stroj. Gde se to izvodi pred streljački stroj. Gledali ste o filmovima o Napoleonu kako izgleda taj zgusnuti streljački stroj, linijski, kada su u pitanju puške starijeg tipa koje se pune na vrhu cevi, a videli ste rasuti streljački stroj je uveden kada su uvedene puške ostraguše. Dakle, puške koje se pune straga, i brže se pune i brže se ispaljuju zrna, i onda više nije bilo moguće da idu ti zgusnuti streljački stroje, jer pobiše ih odmah, moralo je svako da se brine za svoju zaštitu u rasutom stroju. Nema pojma taj tužilac, a postupa ovde. Ne zna on koliko su navodno ljudi streljali. Kaže – tu su streljali neki pre njih, pa su oni streljali, pa su dolazili neki posle njih da streljaju, i tako u četiri, pet šest faza. Ne može se tako suditi, a sudi se pod pritiscima spolja.

Slučaj Kravica. Procesuiran je u Sarajevu pred Specijalnim sudom BIH, i nigde nema da je u više navrata bilo streljanje, a ljudi su osuđeni na visoke kazne robije, i nema genocida. I nema veze između toga što je uradila policija kada je bila napadnuta od zarobljenika i ono što su uradile neke vojne jedinice koje su nekoliko grupa zaista streljale. Zašto naši državni organi ne reaguju? Po mom mišljenju treba preispitati. Imao bih još neke stvari da kažem, ali dogovorili smo se da još neke stvari stavimo na tapet, pa će to Milorad Mirčić sada da kaže.

Treba organizovati parlamentarnu raspravu o izveštaju Specijalnog suda za ratne zločine i njegovog tužilaštva, pa da onda na osnovu svih činjenica koje nam budu podnesene zauzmemo odgovarajuće stavove.

Mi živimo u sistemu podele vlasti. Svaka grana vlasti je relativno samostalna, relativno nezavisna, ali sve grane vlasti treba međusobno da se kontrolišu. Mi jednostavno kao parlament treba da zahtevamo kontrolu, bar delimičnu kontrolu sudske grane vlasti koja se odnosi i na rad Specijalnog suda za ratne zločine i njegovog tužilaštva. Da jednom zavedemo red na tom planu.

Dame i gospodo narodni poslanici, imam pravo da tražim obaveštenje od predsednika Republike Tomislava Nikolića – zašto do sada nije izdao akt o pomilovanju Zvezdana Jovanovića, iako svi ozbiljni pravnici, sve sudije, svi tužioci, svi advokati u Srbiji smatraju da je on osuđen na najtežu kaznu robije, bez ikakvog relevantnog dokaza.

VOJISLAV ŠEŠELj: U čemu je problem? Ima još nešto što tražim.

Tražim obaveštenje od predsednika Republike Tomislava Nikolića zašto već nije pomilovao sve građane Srbije i Srbi koji nisu građani Srbije, a osuđeni su za navodne ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, ako se zna da je kompletno tužilaštvo za ratne zločine bilo u rukama američke ambasade, da je dotadašnji tužilac Vukčević dobijao od Amerikanaca naloge koga treba optužiti, a imamo dokaze i vi, gospođo Gojković, ste u to upućeni, bar u jednom slučaju, imamo dokaze da su ljudi osuđivani zbog lažnih svedočenja, na primer u slučaju Ovčara.

Tamo su na osnovu dva lažna svedočenja nekog Spasoja Petkovića Šljuke i Bože Latinovića, zvanog Božo Krajišnik, koji su lično učestvovali u zločinu na Ovčari, pa su im krivice oproštene da bi lažno svedočili protiv drugih, da bi, između ostalih i jedan Predrag Milojević Kinez, koji nije bio na Ovčari, bio osuđen na 20 godina. Svi su pušteni na slobodu. Čeka se obnova procesa. To će valjda biti treća ili četvrta obnova procesa zbog tih lažnih dokaza.

Mislim da bi trebalo da predsednik Republike Tomislav Nikolić do kraja mandata napravi bar jedno dobro delo po kome će ga narod pamtiti, da izda akte o pomilovanju Zvezdana Jovanovića i akte o pomilovanju svih Srba osuđenih za ratne zločine.

Imam još jedno pitanje za premijera Aleksandra Vučića, samo moram da nađem. Nije oštro, kakvi oštro, ja za njega nikad nemam oštra pitanja. Samo da nađem ovde podatke zvanične.

Pošto je Aleksandar Vučić za albansku televiziju izjavio da nikada nije zastupao ideologiju velike Srbije, nego samo da je mene citirao u tome, i na kraju je obećao da će uhapsiti svakog ko zagovara veliku Srbiju, pa ga ja sad pozivam da me što pre uhapsi, dok ne umaknem nekim prirodnim zakonima, a i da me unapred obavesti da pripremim pidžamu, četku za zube, preobuku, papuče, što sve treba da ponesem. Dobro, on je obećavao da će hapsiti Dinkića, a Dinkića neće. Međutim, evo kaže da će uhapsiti svakog ko zagovara veliku Srbiju.

Ja zagovaram veliku Srbiju, zagovarao sam skoro čitavog života i zagovaraću do kraja života. Ja sam tipičan slučaj koji treba hapsiti po obećanju koje je Aleksandar Vučić dao albanskoj televiziji. Neću ga pitati kako to da je on samo mene citirao svojevremeno kada je reč o velikoj Srbiji. Bilo je tu još nekih od vas koji ste me stalno citirali. Ja sam mislio da ste mi iskreno verovali, da ste iskreno verovali u tu ideologiju.

Na kraju, tražim obaveštenje od predsednika Narodne skupštine Maje Gojković, da li ste i vi, gospođo Gojković, iskreno verovali u veliku Srbiju ili ste samo mene citirali? Ako ste iskreno verovali, da li verujete još uvek, pa da zajedno idemo u zatvor? Vi ste već jednom iskazali ogromnu hrabrost kad su me ustaše hapsile kod Batina, kad su me već uveli u policijsku „maricu“, vi ste za mnom trčali sa legitimacijom Međunarodne advokatske organizacije i na silu ste ušli u „maricu“ u kojoj sam ja bio. Ja očekujem od vas hrabrost da se izjasnite, tad ste bili za veliku Srbiju, spremni ste bili da poginete za veliku Srbiju, da li ste ostali pri tome?

Ovo usmeno da mi vi odgovorite.

Ali, vi da mi usmeno odgovorite.

Molim vas da mi vi usmeno odgovorite.

Ali, za vas je još veća opasnost bila.

Ali, da mi sada odgovorite usmeno na ovo pitanje.

Hajde, naručite mi kafu, pa se izjasnite.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas je veoma teško, još teže nego prošli put, učestvovati u raspravi u Narodnoj skupštini, jer je tačno spojeno 43 tačke dnevnog reda, a ja imam 20 minuta. Znači, o svakoj tački nemam ni pola minuta. Dok pročitam naslov tačke dnevnog reda – gotovo.

To govori o vašim namerama da do kraja formalizujete rad Narodne skupštine, da ona zapravo treba da bude samo neko propusno crevo za vaše zakonske marifetluke. Dokle će to tako? Ja mislim da ste već postigli rekord sa ova 43 zakona, odnosno 43 tačke dnevnog reda. Ne bi me iznenadilo da nastavite u tom pravcu.

Zato sam ja odabrao da govorim samo o izboru tužioca za ratne zločine. Ovde su dva kandidata, ali vi ste unapred odredili za koga ćete glasati, pa je sve jedno za koga ćemo glasati mi srpski radikali. Biće odabran onaj za koga ste se vi već unapred kao poslanička grupa dogovorili, zajedno sa vašim koalicionim partnerima. Naravno, većina odlučuje.

Ali, ja dovodim u pitanje samu instituciju Specijalnog suda za ratne zločine i prema tome i Tužilaštva za ratne zločine. To je na nakaradan način svojevremeno stvoreno, veštački ubačeno u naš pravni sistem, formirana su dva specijalna suda, pa je onda rečeno da oni nisu specijalni, a mi vidimo u praksi da su zaista specijalni, po načinu rada, po načinu finansiranja, po načinu plaćanja i po svemu ostalome. Krajnje je vreme da bar ukinemo Specijalni sud za ratne zločine i da tu nadležnost prebacimo na redovne sudove. Možda je važno da ostavimo Specijalni sud za organizovani kriminal, to skoro svaka civilizovana zemlja ima i to ne bih dovodio u pitanje, ali, za ratne zločine nema više nikakvog rezona postojanja. Rezon „de etre“, jel tako, ministarko?

Da bih vam dokazao da zaista nema nikakvog razloga da postoji ni Sud za ratne zločine ni Tužilaštvo za ratne zločine, izneću vam nekoliko primera iz prakse. Prvo, štampa je više puta objavljivala kako se bivši tužilac Vladimir Vukčević sastajao sa američkim ambasadorom, sa drugim ambasadorima, posebno zemalja članica Evropske unije, kako je odlazio u američku ambasadu – to je apsolutno nedozvoljivo za jednog javnog tužioca. Nedozvoljivo je čak u nekim zemljama da oni putuju i privatno u inostranstvo, a kamoli da idu na razna savetovanja, seminare, da im zapravo daju sugestije kako će delovati protiv interesa svoga naroda i države. Umešan je Vukčević i u neke finansijske afere u samom Tužilaštvu i to zahtevam da ministarka pravde hitno povede postupak, da se utvrdi kojih je to razmera i o čemu se tačno radi. Ali, da je bilo takvih slučajeva – bilo je sigurno.

Dalje, reč je i o nekompetentnosti pojedinih tužilaca. Na primer, ja pred sobom imam predmet „Kravice“. Vidite koliko je tu nekompetentan postupajući tužilac, a potpisali su zajedno Vladimir Vukčević i Miroljub Vitorović. Kaže: „Zarobljenici su izvedeni pred streljački stroj“. On je tužilac iz oblasti krivičnog gonjenja, ratni zločin, ali ne zna šta je streljački stroj. Streljački stroj je stroj u kome vojska napada. Nekad je bio linijski streljački stroj, zaključno sa prvom polovinom 19. veka. Kad je pronađena puška „Ostraguša“, znate li šta je to „Ostraguša“ – ona što se odstraga puni, povećala se brzina paljbe i više taj linijski streljački stroj nije mogao da opstane. Prešlo se na rasuti streljački stroj.

Ovaj jadnik koji je pisao optužnicu i koji je tu optužnicu izlagao sudu, misli da je streljački stroj onaj postrojeni vod za streljanje. On misli da je to streljački stroj. I to je već dovoljno da ne može da radi u Tužilaštvu za ratne zločine. Nije stručan. Ne zna o čemu se radi. Ne zna šta je vod za streljanje, a šta je streljački stroj.

Streljački stroj ubija u toku borbe. Ako je linijski stroj, prva linija puca, dok druga linija puni pušku, pa onda menjaju mesta i tako se to odvija nekada u tri, četiri grupe, zavisi od kvaliteta pušaka. A rasuti streljački stroj da bi svako mogao da brine o sopstvenom zaklonu, kako bi izbegao protivničku paljbu.

To samo da vam pokažem da vam nisu stručni ljudi u Tužilaštvu za ratne zločine. Ja sam mislio da su najnestručniji u Haškom tribunalu i tamo sam imao slučaj nekog oficira strane belgijske armije koji nije znao razliku između automata i automatske puške. Ubeđen sam da ni ovi vaši ne bi ovde znali, a postavljeni su na tako važna mesta.

Zašto pominjem baš ovaj slučaj „Kravice“? Zato što je on na putu da postane najveći skandal u našem pravosuđu, čak veći skandal od suđena za Ovčar ili su tu negde. To su dva najsramotnija procesa koja su vođena pred našim Specijalnim sudom za ratne zločine. U Kravici se desilo to da je srpska policija 10, 15 policajaca dovelo 200 zarobljenih muslimanskih vojnika u hangar zemljoradničke zadruge. Ni jedan nije bio vezan i dok su ih sprovodili, jedan musliman je iskočio iz kolone, oteo automatsku pušku srpskom policajcu, ubio ga i hteo da puca u ostale.

Komandir voda koji se zatekao na licu mesta uhvatio je rukom za cev, celi rafal je ispaljen u vazduh, okrenuo je cev u vazduh i njemu je spržio ruku. Oni su nekako uterali te zarobljenike u hangar i on je požurio u susedno selo na previjanje. Koža mu je potpuno spržena. Pošto je bilo malo srpskih vojnika, a oko 200 zarobljenika nevezanih, došlo je do komešanja, došlo je do nervoze, došlo je do novih napada na srpske policajce. Tada su u takvoj situaciji neki počeli da pucaju. Neki počeli, drugi nastavili. Znate kada se desi takav slučaj u ratu da je ljudska psihoza sasvim drugačija, da ljudi ne reaguju sasvim racionalno, a da nisu ni mogli drugačije reagovati jer 200 nenaoružanih ljudi kad krene na deset naoružanih, kad je među njima dva-tri metra razmaka, onda vam ne vredi oružje. Prvog ubijete, drugo ubijete, treći vam otima pušku i ubija vas. Eto, to se desilo u Kravici.

Ja sam Kravicu proučavao na osnovu dokumentacije Haškog tribunala i Specijalnog suda u Sarajevu. Objavio sam već u jednoj knjizi komentare nekoliko presuda Specijalnog suda u Sarajevu, a uskoro izlazi moja knjiga „U Srebrenici nije bilo genocida“ gde ću analizirati kompletan problem Srebrenice. Zbog toga se smatram kompetentnim za ovu kritiku koju iznosim vaših postupaka u Specijalnom tužilaštvu. Nadam se da će sudsko veće odoleti tim mahinacijama, da im neće podleći.

Dakle, došlo je do spontane pucnjave, nije bilo organizovanog ubijanja. Nema nikakvog „dolusa“, a kamoli „dolusa specijalisa“. Nije postojala namera da se ubiju. Postojala je namera da se zatvore dok se ne budu prebacili na neko drugo mestu. Uostalom, oni su imali logor za zarobljenike na Jahorini, mogli su ih tamo prebaciti. Reč je o policiji, a ne vojsci. Policija je delovala prilično samostalno u odnosu na vojsku. Nije bilo hijerarhijske subordinacije.

Ovde u optužnici vidimo da se iznosi da je bilo nekoliko faza ubijanja, pa su jedni pobijeni, pa odneseni, pa dovedeni drugi, pa pobijeni, i tako redom u četiri, pet ili šest tura. Kaže tužilac u uvodnoj reči, a tako stoji i u optužnici, da je ubijeno 1.313 ljudi. Sudija ga lepo pita – koliko je od toga moguće pripisati ovim optuženicima? Tužilac ne zna, jer kaže - bila je ova grupa policajaca koja je dovela zarobljenike, ali su dolazili i neki drugi ih dovodili. On kaže Šehovčani, ili kako li je rekao, o nekoliko grupa je reč. On hoće da osudi za imaginarnu brojku od 1.313 ovu grupu jadnika koja je slučajno tu bila, našla se u veoma teškoj životnoj situaciji i reagovala. Možda je moglo i drugačije. Možda su mogli bolje da taj red uspostave na licu mesta, ali pitajmo se kako bi svako od nas reagovao kad ga uhvati strah na licu mesta, kad se boji za sopstveni život? Onda teško razmišlja o životu ratnog zarobljenika. Neću ja da opravdam nikoga ko je ubijao voljno s namerom da ubije, s namerom da se osveti itd, ali ovo postaju spontane situacije gde nijedan sud ne bi reagovao na ovaj način.

Pogledajte onda koliko je to skladište, taj hangar zemljoradničke zadruge u Kravici. Tamo ne može da stane više od 200 ljudi, a oni kažu 1.313. Ko je to onda odložio? Nemoguće je to tako organizovati. Nemoguće je dovesti zarobljenike na mesto gde su već neki zarobljenici streljani, a onda nalaze tamo šest-sedam mesta gde su navodno nađeni leševi. Ko zna odakle su ti leševi. Te leševe je teško uporediti sa ovim spiskovima. Uostalom, tačno je da je tamo došlo do izmeštanja tih kolektivnih grobnica kada su se uplašili neki koji su se bojali sopstvene odgovornosti, jer streljanja je bilo. Oko 1.000 do 1.200 zarobljenika je streljano, to niko ne može da ospori. To je krivično delo, ali to je samo krivično delo ubijanja ratnih zarobljenika. Ovde te ljude predstavljaju kao civile i ovo kao zločin nad civilima. Kako? Po kom osnovu? Ljudi, cela 28. muslimanska divizija se probijala iz Srebrenice ka Tuzli, nailazila na srpske zasede, tukla je sve vreme srpska artiljerija, gubitaka imala mnogo, ali kad je došla na položaje Zvorničke brigade prema Tuzli, komandant Zvorničke brigade morao je da ih pusti da prođu, jer da ih on nije pustio oni bi se vratili natrag i zauzeli Zvornik. Toliko ih je bilo i toliko su bili snažni. Međutim, ovde je nekome cilj da se dokaže da je zločin nad civilima u pitanju. Ne bi me iznenadilo da neko insistira da je i ovo genocid i bilo šta drugo. Ovo se desilo 13. jula, a ova streljanja koja su se takođe desila, desila su se 14. i 15. jula i međusobno veze nemaju.

Kako se saznalo za Kravicu? Policijski general Borovčanin poveo je nekog novinara Zorana Petrovića Piroćanca sa kamerom da ovekoveči njegovu komandantsku ulogu. Borovčanin je sa mnom bio u Hagu, ja znam priču iz prve ruke. On je hteo da se kamerom slikaju i ovi zarobljenici. Kad su došli s kamerom, zarobljenici su već bili mrtvi i ovaj Piroćanac je snimao i posle prodao nekom Amerikancu ili nekome te snimke. Lepo, masno zaradio. Međutim, došlo posle do toga da mora da svedoči u Hagu. Onda je bilo – kuku, pomagaj. Pokušao je da izbegne više puta, pa su zapretili procesom za nepoštovanje suda itd. Pojavio se u Hagu, ali na tajnom svedočenju kao tajni svedok. Naravno, posle je umro. Sa toliko opterećenom savešću nije ni čudo što je umro.

Dakle, evo vam jedan slučaj sramote za srpsko pravosuđe. Mi srpski radikali sada ćemo detaljno da pratimo ovaj proces. Ja lično idem na sudska zasedanja. Prijaviću se u Ministarstvo pravde, prijaviću se u Specijalni sud, želim propusnicu za svaku sudsku sesiju kao pravni stručnjak međunarodnog ugleda, a imam dokaze za to. Je li tako, ministarko?

Drugi skandal je skandal sa suđenjem grupi za Ovčaru. Zločin na Ovčari je organizovan, ali ga nije organizovala ni teritorijalna odbrana, ni vlast srpske autonomne oblasti Istočna Slavonija, Zapadni Srem i Baranja, nego vojna služba bezbednosti na čelu sa Aleksandrom Vasiljevićem. Ja ovde imam njegovu izjavu pred Specijalnim sudom u Beogradu. On potvrđuje da je 21. novembra bio u komandi gardijske brigade u Negoslovcima. Šta je tamo radio? Imamo izjave Vesne Bosanac. Vukovar je pao 18. novembra, a tek 20. ujutru naši su oficiri ušli u vukovarsku bolnicu.

Prethodnu noć je u komandi gardijske brigade pravljen plan za likvidaciju tačno 200 zarobljenika. U tome je učestvovao general Aleksandar Vasiljević. Tri pukovnika koje je on lično digao iz penzije, bez ikakvih papira, Slavka Tomića, Bogoljuba Kijanovića i Bogdana Vujića. Bogdan Vujić još je živ, požurite. I Vasiljević je još živ, ima 79 godina, da ne umakne. Grehota je za moral i istoriju srpskog naroda da to prođe nekažnjeno.

Umesto kada su preuzeti zarobljenici iz bolnice da budu odvezeni kao svi ostali u Sremsku Mitrovicu u zarobljenički logor, oni su prvo odvezeni u kasarnu, vozio ih lično major Šljivančanin i on je lično sa njima došao na Ovčaru i ostavio ih tamo. Ja ne mogu da kažem da li je on znao da će on biti streljan ili ne, ali on ih je tamo doveo. Tamo su ih preuzeli drugi oficiri iz bezbednosti. Tamo su sravnjivani spiskovi. Vasiljević je naredio, pošto je dogovorio sa Hrvatima, da se strelja tačno 200. Dovedeno je 207. Sedam je pušteno sa Ovčare. Imam njihove izjave u mom haškom spisku. Sve ću sada da objavim u knjigama, sve, svu hašku dokumentaciju. Tu više nema ni laži ni podmetanja, ništa više ne može da bude. Nesreća je velika za nas što je preminuo Goran Hadžić. On i njegov advokat su uspeli još detaljnije da raskrinkaju slučaj na Ovčari nego ja.

Dva glavna lažna svedoka, dva zaštićena svedoka koja su svedočila pred Specijalnim sudom u Beogradu su Spasoje Petković zvani Štuka. On je bio redovni vojnik na odsluženju vojnog roka u gardijskoj brigadi, nije bio ni dobrovoljac ni teritorijalac. Bio je i neki Božo Latinović, zvani Boro Krajišnik. Njih dvojica su se posle hvalili kako su ubijali. Međutim, prvi put kada su bili uhapšeni pristali su da lažno svedoče protiv drugih, oni su prošli nekažnjeno. Ne bi me iznenadilo Spasoje Petković zvani Štuka da još dobija platu od srpske policije i da su ga negde sklonili.

Evo ja bih nastavio pa da se odbije od onog vremena.