Mi nismo dobili ni plan monetarne politike NBS, nikada u ove dve godine i nadam se da će uskoro doći na dnevni red poslovanje NBS, pa ćemo imati priliku da o tome raspravljamo.

Ovde bih odgovorio samo ministru Vujoviću. Drago mi je što se priključujete mojoj kritici Vlade zašto Vlada nije podnela izveštaj o trošenju u okviru budžeta za prošlu godinu, odnosno fiskalni izveštaj za prošlu godinu, završni račun budžeta.

Izgleda da je vaše ministarstvo uradilo sve što je trebalo i kada je Vlada trebala još samo mali korak da napravi i da to pošalje, Vlada nije poslala. Međutim, ministre, postoji jedan princip u parlamentarnoj demokratiji. Princip kontinuiteta vlasti. Vi kao Ministarstvo finansija i vlada u celini odgovarate za sve obaveze prethodnih vlada. Ako nijedna vlada od 2003. godine nije podnela finansijski izveštaj, onda vi morate sve te izveštaje da podnesete i da kažete zašto oni nisu i da to bude ubedljiva kritika njihovog rada, afirmacija vašeg rada.

Za Narodnu skupštinu nema promena u kontinuitetu Vlade. Vi se menjate partijski nakon izbora. Jedna partija dobije izbore, druga izgubi i vi se menjate personalno između izbora, ali za Narodnu skupštinu postoji Vlada u kontinuitetu. Imate dakle, da podnesete izveštaje za 14 godina.

Dalje, kažete da je u martu Narodna banka uplatila značajnu sumu novca. Na osnovu toga što je NBS uplatila u martu, vi ste mogli da kreirate budžetsku prihodu stavku, pa da kažete, ako je u martu ove godine uplatila toliko, očekujete i sledeće godine isto toliko, nešto manje ili nešto više. Ili da uzmete prosek, recimo, prethodne četiri godine, pa kažete prosek je bio toliki pa planiramo da nam i ove godine toliko uplatite.

Ministre, ja bih se složio sa nekim delovima vašeg odgovora. Međutim, postoje neke stvari koje jednostavno bodu oči i ne mogu se ignorisati. Vi upoređujete naš tzv. javni servis sa slovenačkom ili hrvatskom televizijom. Slovenačka i hrvatska televizija su izrazito nacionalne televizije, a naša televizija ima antisrpski programski sadržaj. Ovde u njenim najznačajnijim emisijama se Srbija proglašava krivcem i za ratove koji su vođeni na Balkanu i za posledice tih ratova. Tamo se dovode ljudi po kriterijuma generalnog direktora koji je svemoćan. Ne zna se ni ko upravlja, ni kako upravlja. Glumi se da upravljaju određeni organi, ali ti organi nikome nisu odgovorni.

Što se tiče Matice srpske, pogledajte kada se ona uporedi po nivou finansiranja sa Egzitom. Egzit traje svega tri dana. Egzit je privatna firma i dobija ogromne pare, 35 miliona iz budžeta Republike, iz budžeta Vojvodine, Milorade, 15, 20 miliona, onda dobije iz budžeta grada Novog Sada, to je preko 50 miliona. To je ogromna suma za tri dana. Koju to društvenu vrednost donosi? To donosi samo drogu. Ovamo imate Agenciju za borbu protiv narkomanije, ja sam sve do sad mislio da je policija jedina Agencija za borbu protiv narkomanije. Sad vidim ima i neka Vladina agencija. Ne znam, u prošlim sastavima Vlade bilo je i narkomana, ne mogu baš da kažem da ima i u ovom sastavu, ali čim bih saznao ja bih odmah javnost obavestio. Šta će Vladi ta agencija? Ima policija, neka goni narkomaniju.

Imam dva ili četiri minuta?

Gospodine LJajiću, „Drinska regata“, „Guča“, „Leskovačka roštiljijada“ i druge mnoge javne manifestacije, koje se organizuju po Srbiji, imaju ogroman turistički značaj, ali su dužne bar skupštinama lokalne samouprave da podnesu finansijski izveštaj, pogotovo izveštaj o državnim sredstvima koja su utrošile. „Egzit“ nikad nikome nije podneo finansijski izveštaj. Skupština Novog Sada ga je obavezala na podnošenje tog izveštaja i nikad ga nije dobila, a vi i dalje jurite da tamo novac nabijate. Ne znate kako se novac troši? Ima nas koji znamo, ali nećemo da vam kažemo. Vi sami to istražite. Ja sam već rekao da je to leglo narkomanije, taj „Egzit“. Tamo su tolike količine droge da je u opasnosti celi Balkan.

Ovo što sam hteo da kažem ministru Ružiću, niste me razumeli, ministre, samo kod nas i u zemlji nedođiji ne postoje platni razredi. A ovo što ste vi krenuli naopačke da ih stvarate, nije pametan potez. Treba tražiti jedinstveno kompleksno rešenje za celu državu, a vi ste krenuli od lokalne samouprave, pa ćete ovamo ovako, onamo onako. Na kraju, opet ćemo biti u haosu. Treba da se zna, ako država ima državne činovnike, postoji posebna vrsta prava koja se zove – činovničko pravo. Komunisti su je kod nas ukinuli, na fakultetima nismo učili činovničko pravo. Ja sam ga malo učio po prof. Lazi Kostiću. Kada imate razvijeno činovničko pravo, imate činove. Naziv činovnik potiče od naziva čin. Ti činovi su podeljeni u, recimo, 20 klasa.

Dajte i druga dva minuta da objasnim ministru Ružiću, biće mu korisno.

I sad, činovnik određenog razreda, V razreda, ima isti status u državnoj upravi u Beogradu i u lokalnoj samoupravi u Leskovcu, ili u nekom drugom mestu.

On je činovnik tog i tog razreda, a vi na ovaj način to ne možete postići.

Jeste mi isključili struju?

Zamalo tri minuta da dobijem.

Gospodo narodni poslanici, postavljam pitanje premijeru Ani Brnabić - dokle će premijer Brnabić da trpi u sastavu Vlade ministra Zoranu Mihajlović koja neprekidno rovari i unutar Vlade i u javnosti širi uznemiravajuće vesti i koja potkopava sve ono što je u interesu Srbije, a protežira interese srpskih neprijatelja?

Poslednje što se desilo, Zorana Mihajlović je održala još 19. oktobra sastanak sa predstavnicima sindikata Železnice i saopštila im povodom najavljenog povećanja zarada za zaposlene u javnom sektoru da će radnici Železnice biti izuzeti, jer ona Železnicu ne tretira kao javno preduzeće, tretira je kao akcionarsko društvo. Nema razlike u statusu Železnice, realne razlike, bilo da je ona akcionarsko društvo ili javno preduzeće ako je država 100% vlasnik akcionarskog društva. Niko nema pravo da izdvaja radnike Železnice od povećanja prihoda, od povećanja zarada, pogotovo što se njima prihodi nisu povećavali već pet godina.

Kada je donošena odluka da se smanje plate u javnom sektoru, onda su i oni bili obuhvaćeni tom odlukom. Da ništa drugo Zorana Mihajlović nije loše uradila dok je ministar u ovoj Vladi, ovo je dovoljan razlog za njenu smenu. Ona je jednostavno nepodnošljiva na toj funkciji ministra. Čega se god svojom rukom uhvati, da se za zelen bor uhvati i on bi se zelen osušio.

Vidite, Zorana Mihajlović je bila ministar i u vreme kada su Železnice transformisane u tri akcionarska društva. Zašto je to rađeno? Naravno, ona očekuje da se bar neki deo Železnica proda, pa da se lepo ugradi u tu prodaju.

Inače, što se tiče načina funkcionisanja Železnica, one treba da budu jedinstvene. Infrastruktura, prevoz putnika i kargo prevoz, odnosno prevoz robe, tu se principijelna, suštinska razlika ne može praviti.

Svuda u Evropi železnice su u državnoj svojini, čak i ako su akcionarska društva, država ima ubedljivu većinu akcija u svom vlasništvu. U Nemačkoj, valjda, 76%, u Francuskoj nešto slično. Nigde u Evropi železnice ne mogu biti privatno preduzeće, ne mogu da opstanu, jer železnice su kao ona invalidska štaka na koju se naslanja cela privreda i dobra preduzeća i loša preduzeća. Nijedna država nije u stanju da se otarasi železnica, iako železnice, u principu, ne donose profit. One mogu s vremena na vreme doneti profit, ali u sistemskim uslovima oni, zapravo, ne donose profit. Jedino u Americi postoje privatne železnice, jer Amerika tamo gde železnice ne mogu da funkcionišu kao privatno preduzeće, jednostavno ukida, ona ne brine o tome. U celoj Evropi brine se o železnicama. Nijedna država nije u stanju da se odrekne železnica i nijedna nije bila u stanju da privatizuje te železnice.

Način ophođenja Zorane Mihajlović prema radnicima, prema sindikatima, prosto kao da želi da ih iritira, da krenu na štrajk, da krenu u nemire itd. Ko normalan može da pomisli da se dignu plate u javnom sektoru, a da železničari budu zaobiđeni, pogotovu što su železničari još u vreme komunizma bili na izvestan način uskraćeni, zanemareni, potisnuti i što su im uvek zarade kasnile za prosekom u drugim javnim preduzećima.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je jedan zakon, iz čijeg sadržaja, ja ne mogu da vidim zašto se on danas donosi.

Mi smo trebali da raspravljamo o sveukupnom Zakonu o javnom zdravlju. Taj zakon je u najavi, koliko znam i u javnoj raspravi. Imao bi i na njega veliki broj primedbi naravno, ali da se ide od sporednih zakona ka glavnom, umesto da se donese glavni zakon, pa da se ide po principu kodifikacije da taj glavni zakon bude sveobuhvatan da nam ne treba nijedan prateći zakon, ako trebaju prateća uputstva, ona se donose uredbom ministra i to je sasvim dovoljno.

Umni ljudi koji kreiraju moderne pravne poretke rukovode se principom kodifikacije. Što manje zakona, to bolje uređena država. Oni ljudi koji upravljaju EU nisu nimalo umni, jer oni već imaju više od 15.000 raznih zakonskih jedinica. Ne zakonskih članova, nego zakonskih opštih akata. Dobro, neke ne nazivaju zakonima opštih akata. Zašto to rade? Zato što im je tamo u naponu velika birokratizacija, što je ta birokratija sve jača i jača i što se EU pretvara u monstruoznu birokratsku tvorevinu, a naše Ministarstvo zdravlja sledi EU. Čak na ciničan način objašnjava da će donošenje ovoga zakona podstaći privredni rast, podstaći zapošljavanje stručnih ljudi, itd. Gde će se ti stručni ljudi zapošljavati? U državnoj birokratiji. Vi jačate državnu birokratiju. To nije zapošljavanje po kliničkim centrima, ili nije prevashodno zapošljavanje po kliničkim centrima. To je zapošljavanje u birokratskom aparatu.

Imali smo jedinstven Zakon o lekovima i medicinskim sredstvima, koji je menjan u nekoliko navrata, a sad razdvajate Zakon o medicinskim sredstvima, pa ćemo imati dva zakona u perspektivi, donosimo novi zakon o lekovima. Je li tako, to planirate? Jer, ne može onaj zakon ostati o lekovima medicinskim sredstvima, kad ovaj prozovete zakonom o medicinskim sredstvima.

Šta vi zapravo ovde radite? Ako postoji sad jedinstvena Agencija za lekove i medicinska sredstva, vi stvarate uslove da to razdvajate u dve agencije ili eventualno još treću da uvedete, ako nije već uvedena, koja se tiče lekova i medicinskih sredstava iz veterinarske medicine.

Ovo pomodno nazivanje Vladinih ili tela ministarstava agencijama, to je dosmanlijsko ludilo koje vi nastavljate. Šta to znači agencija? Agenciju čine agenti i agentura. Nije u duhu našeg jezika da ovo bude agencija. Ovo treba da bude uprava, uprava Ministarstva zdravlja za lekove i medicinska sredstva, uprava Ministarstva zdravlja za kliničke centre, uprava Ministarstva zdravlja za ovo za ono. Ministarstvo je najviši organ uprave u određenoj oblasti i ono treba da ima podorgane uprave, a vi stvarate agencije, gde šef agencije ima veću platu nego ministar. Zašto je to tako? Zato što se podrazumeva da ministar ima i druge izvore prihoda, znane i neznane, ja sad ne konkretizujem, a ovamo se kadrovi, na volšeban način zapošljavaju na ogromne plate. Ministar saobraćaja ima platu manju od 1.000 evra, a direktor kontrole letenja ima platu 10, 12 hiljada evra, ako nije i to povećano.

Pravite organizovani haos u državi. Sve što se tiče zdravlja prvo treba da bude obuhvaćeno jednim zakonom i jednim ministarstvom, a to ministarstvo da ima unutrašnje organe uprave na najvišem, na srednjem, na nižem nivou. I da sistem nagrađivanja zaposlenih bude jedinstven. Obećali ste, kad ste prvu vašu Vladu formirali, da ćete uvesti platne razrede, naravno od tog obećanja nije bilo ništa.

Vi se ovde, kako rekoh, prilagođavate EU, podstaknuti ste razlozima sa strane i dajete obećanja koja su sasvim neprimerena. Nema razloga da se država hvali kako finansira lečenje naših građana u inostranstvu. Toliko je bilo neuspešnih lečenja, da smo za te pare mogli da kupimo, da opremimo naše centre za lečenje retkih bolesti. Imamo medicinske stručnjake koji su na svetskom nivou, na najvišem svetskom nivou i koji s lakoćom nađu posao, kad im ovde dođe do grla, bilo gde u svetu. Mi stotine hiljada evra, milione, dajemo za lečenje u inostranstvu. Hajde za lečenje male dece, to čovek može emotivno da svari, ali za lečenje odraslih, to je besmislica, jer žrtvujete toliko novca da ovamo nemate da ozdravite ljude od nekih banalnijih bolesti.

Ministarstvo ništa nije uradilo na tom planu da bude inicijator da se kaznene mere primenjuju prema onima koji su agitovali protiv vakcinacije. Našao sam se u situaciji da napadam neke od tih glavnih aktera, da se zalažem da budu pohapšeni itd. Tu reč iz ministarstva nismo čuli dok nije došlo do epidemije malih boginja. Niko se nije isprsio i rekao – to je širenje lažnih vesti i uznemirava se javnost, ili da je to organizovano širenje paničnih stanja. Zbog toga se ide u zatvor. Široka lepeza pravnih normi je postojala od prekršajnih do krivičnih. Sad imamo epidemiju malih boginja. Sad smo mi smešni ljudi, sad smo mi smešan narod, sad smo mi smešna država, a sad ste vi najsmešnije ministarstvo zbog toga. To se vama pripisuje.

Dalje, ovde očekujete da temeljno uredite odnose u nekoj oblasti društva, a onda predlažete izmene i dopune zakona da biste to postigli. Kada donosite zakone, onda imate minijaturne izmene u odnosu na one ranije donesene, što govori o nepromišljenom pristupu, što govori da se neki rad organizacionog karaktera od velike važnosti za narod i državu otaljava. Sada će ministarstvo da se pohvali, evo donelo još jedan zakon. Na kraju će se i Skupština hvaliti, odnosno rukovodstvo Skupštine koliko je zakona ovde prošlo, kao kroz protočni bojler. Ovde je procedura donošenja zakona tipični protočni bojler. Protiv zakona nemamo ništa konkretno.

Dalje, to izuzimanje medicinskih sredstava iz jedinstvenog zakona, kakvu sumnju kod mene otvara. Lekovi, medicinska sredstva predstavljaju jednu celinu u procesu lečenja. To niko u praksi, je li tako prof. Đukiću, ne može da razdvoji. Ja vas cenim kao stručnjaka, dešava se da postoje stručnjaci koji još uvek nisu u radikalima, a neki razmišljaju da li da postanu.

(Zlatibor Lončar: Blizu smo.)

Blizu smo, dobro. Voleo bih takvog ministra da imam pred sobom ovde, a ne tehničkog asistenta. Pazite, ozbiljno govorim. Molim?

(Zlatibor Lončar: U Libiju ja idem za ministra.)

U Libiju. Pametno, trebao je ministar Lončar ranije da ide u Libiju.

(Vladimir Đukić: On je moj najbolji učenik.)

Jeste, ali je još uvek na nivou učenika profesore Đukiću.

(Zlatibor Lončar: Bojić.)

Ne, ne, Bojić ima značajniju funkciju.

Ministre, profesor dr Milovan Bojić je vraćen na mesto direktora Instituta na Banjici za kardiovaskularne bolesti voljom zaposlenih i njihovom peticijom. Vi ste to pokušavali sprečiti, ali niste uspeli. Na Vladi glasanje, svi za, osim one Zorane Mihajlović koja se nije usudila ni da dođe na glasanje da ne bi morala glasati protiv. Nemojte Bojića da pominjete, vi Bojiću niste ni do kolena. Vi ste tehnički asistent. To na fakultetima društvenih nauka ne postoji. Kod nas postoji asistent pripravnik, pa kada se magistrira asistent, pa docent, vanredni profesore, pa profesor. Vi ste na nivou ispod asistenta pripravnika.

Nema smisla, stručnost Ministarstva je ugrožena, da vi ovde sedite kao ministar, a jedan ugledni profesor svetskog ranga, kao što je profesor Đukić, da bude vama državni sekretar. Pazite, ima ova vladajuća stranka još uvek dosta velikih stručnjaka u svojim redovima, iz medicinske i iz drugih struka. Ja to moram priznati, iako nerado. Neke su u stanju haosa pokupili iz naših redova, nisu baš sve mogli, ali mi nikada ne bi došli u situaciju da ministar zdravlja bude tehnički asistent, a redovni profesor Đukić da bude državni sekretar.

(Vladimir Đukić: Ministar je doktor nauka, odličan hirurg.)

Profesore, nemojte ga braniti. Nemojte, nema smisla.

(Vladimir Đukić: Moram, zato što je moje dete, moram da ga branim.)

Vaše dete? Mogli ste svu vašu decu ovde da dovedete i da ih predate kao ministre.

(Marinika Tepić: Poslovnik!)

Marinika, ti si svoje rekla neki dan, sada ću ja da govorim.

Imale su i dosmanlije to. Bio je neki probisvet belosvetski, Božidar Đelić se zvao ministar, a doveli Dejana Popovića da mu bude pomoćnik.

(Radoslav Milojičić: Arsiću, šta je ovo? Na šta ovo liči?)

Ovo je rasprava o konkretnom zakonu i kadrovskoj strukturi Ministarstva.

(Radoslav Milojičić: Ne može on ovde da…)

Može, naravno, jer od vas je ovo propadanje počelo, a sada se nastavlja, a ti ministru posle daj rame za plakanje, kada se završi sednica.

Ometaju me ovi. To vreme mi obračunajte, molim vas.

Dalje, šta je meni ovde sumnjivo? Zašto se ove dve stvari odvajaju? Polazim od toga šta najviše danas ugrožava naše zdravstvo. Imamo moćne eksperte na svetskom glasu. Je li tako, profesore Đukiću? Niko u to ne može da sumnja. Imamo dosta medicinskih centara koji su vrlo kvalitetni. Malo su zgrade oronule, treba to popraviti i srediti. Imamo i dosta vrhunskih tehničkih sredstava. Skoro sve što se izumi u modernoj medicini kod nas se nabavljalo, jer mi smo sve do sada imali profesore univerziteta ministre zdravlja. Je li tako bilo? Redovne profesore koji su se u to razumevali. Ali, nas ugrožava medicinska mafija u sferi javnih nabavki i tu se glavne bitke vode.
Jedna od intencija ovog zakona je da ubuduće nabavljamo medicinska sredstva, a posle i lekove od zapadnih firmi, isključivo od zapadnih firmi. Mogli bi mnogo jeftinije od kineskih, indijskih ili brazilskih. Najviši svetski nivo danas imaju Kina, Indija i Brazil, i to svi znaju. Oni proizvode generičke lekove. Umesto tih generičkih izvornih lekova, mi se takmičimo ko će nabavljati kojekakve lekove zapadnih firmi. Tako je slično i kod ovih medicinskih sredstava.
Ja još uvek nosim kardiodefibrilator sa pejsmejkerom, lepo mi stoji, umesto budilnika služi. Pazite, on je plaćen 35.000 evra! Toliko sam koštao Ujedinjene nacije. Da mi je u Kini ugrađivan, bilo bi dve-tri hiljade dolara u vrh glave. Je li tako, profesore Đukiću?
(Vladimir Đukić: Kod nas ugrađuju najskuplje.)
Molim vas, da vam kažem, oni su svi sada koji se proizvode na svetu na istom nivou. Razlika je samo koji je skuplji, a koji je jeftiniji. Umesto da odlučno krenemo ka nabavci tih jeftinijih, proverenih, da imamo eksperte koji će vršiti proveru, nas ovi mangupi iz EU dovode u situaciju da kupujemo najskuplje.
Ovde u starom zakonu imali smo 75 definicija iz tri oblasti, iz oblasti humane medicine lekove, sredstva za upotrebu u veterinarskoj i sredstva za upotrebu u humanoj medicini. To su tri oblasti. Imali smo 75 definicija, a sada samo u jednoj oblasti imamo 98 definicija. U svojoj besposlenosti, seo sam pa sam brojao. Možete misliti koliko sam ja besposlen čovek i koliko se ne razumem ni u šta.
Mi u ovom slučaju imamo i neko očigledno pravničko neznanje kada je reč o izradi ovih zakona. Imamo član 26, naslov poglavlja je – imenovano telo. Zamislite, naslov poglavlja u zakonu – imenovano telo. Sada se govori – telo za ocenjivanje usaglašenosti sa sedištem u Republici Srbiji mora da bude akreditovano itd. Koje telo? Je li toraks, abdomen, šta je? Kaže se odbor, savet ili komisija. Imenovano telo? Znači, u vašim glavama još ovde nije sazrela ni terminologija zakonska.
Doći će, naravno, do novog zapošljavanja u agencijama, doći će do novih imenovanih tela čije nazive nećete znati da precizirate, ali ćete požuriti da ih imenujete. Umesto da zapošljavamo mlade, odlične, svršene studente medicine, da im omogućujemo specijalizaciju ubrzanu, da ih raspoređujemo svuda po celoj Srbiji, od najudaljenije seoske ambulante do najvažnijih kliničkih centara, mi ćemo imati stotine ovih imenovanih tela.
Kod javnih nabavki najveći su problemi, jer je kontrola najslabija. Pazite, mi smo imali slučaj da nam je mafija ubila ministra odbrane zbog toga što se suprotstavio moćnim centrima u sferi javnih nabavki za Vojnomedicinsku akademiju. To ubistvo još nije razrešeno, ali motivi se znaju od prvog dana. Onaj ko bi pokušao kod nas da zaore u sferu javnih nabavki, ne samo u vaše ministarstvo, nego i u mnogim drugim ministarstvima, ko zna na kakvom bi se udaru našao. Onda bi linijom manjeg otpora.
Ovde treba da se na mestu ministra nađe požrtvovan čovek koji ima znanje i koji ima autoritet. Ne može tehnički asistent imati autoritet. Možda može kod profesora Đukića jer on ima emotivni odnos prema njemu. Možda je neki seminarski rad imao na većem broju strana, pa su se mogli praviti oni papirni avioni od njega, ali da ga je sa nekim velikim znanjem obasjao, u to ne verujem, da je mogao da pokaže to znanje. Zato bi najpametnije bilo da uskoro predsednik Vlade Ana Brnabić podnese predlog da profesor Đukić bude ministar, a ako se neko činovničko mesto nađe za lekara, doktora Lončara, neka se nađe. Nisam ja za to da ostane bez hleba sadašnji ministar Lončar, nego da se stvari stave na svoje mesto.

Rekao je a se problemi o kojima sam ja govorio, zapravo rešavaju ovim zakonom, što je apsolutno neistina.

Drugo, izneo je neku insinuaciju o Libiji, ja insistiram da se on izjasni kakva je to insinuacija. Da li on mene nečim vezuje za Libiju, osim što sam veliki simpatizer i bio i ostao predsednika Gadafija, koga nikada u životu nisam sreo, ni u Libiju išao. Šta hoće da kaže time?

Ovo što se vas tiče, ova demokratija aplauza. Ona je u teoriji obrađena, ona je u teoriji obrađivana kada su obrađivani totalitarni sistemi. Ta demokratija aplauza vas lišava potrebe da razmišljate. Najlakše je aplaudirati. Pazite, primati koji nikada nisu uspeli da postanu ljudi, naučili su da aplaudiraju, da imate kod šimpanza, doduše gorile se busaju u prsa, ali u ozbiljnoj raspravi nema aplauza, ovde je borba misli.

Protestujem, po Poslovniku, po članu 27. i po članu 32. što predsedavajući Narodne skupštine dozvoljava da Aleksandar Martinović dirigujem sednicom. To je radio i u toku mog izlaganja, pa vam je onda skresao svojom primedbom, navodnom po Poslovniku i vi se sada na jedan način izvinjavate, umesto da sa punim integritetom vodite sednicu Narodne skupštine.

Pokazao sam da se razumem u zakon koji je pred nama, a Martinović pojma nema. Izrekao je jednu laž na koju mu niste skrenuli pažnju. Ja nijednog poslanika ovde nisam nazvao majmunom, ja sam dao samo jedno poređenje ismevajući demokratiju aplauza. Upozoravajući na taj način. Nemojte, ja ovde imam ljude sa kojima sam čak u prijateljskim odnosima jedno i ne dozvoljavam da se to kaže. Ne mogu biti u prijateljskim odnosima sa onima koju su pokrali mandate SRS, nikada, njih mrzim beskrajno. Kada bi se uvela smrtna kazna, prvo bih je njima namenio. Ali, ovde ima ljudi koje sam prvi put sada upoznao, nisu bili naši članovi i ne mogu ih nikako nazvati majmunima. Da li si čula Marinika šta bih ja radio sa ovim preletačima?