Postoji nešto što se u političkoj teoriji zove tiranija većine nad manjinom.

I ne interesuje nas politička teorija.

Nije moguće?

Rekao sam član 92.

Ali, ne na ovaj način. Ovo je zloupotreba člana 92.

Dame i gospodo narodni poslanici, tužno je dobiti ovako malo vremena za ovako impresivne zakonske tekstove. Kažem impresivne u pogledu broja strana materijala koji smo dobili i jednostavno ne može čovek da govori o svemu o čemu bi hteo da govori, ali zato ću svoje izlaganje da svedem na najosnovnije primedbe.

Prvo, što se tiče Zakona o policiji, mislim da imamo neke novine u njemu koje su prilično značajne, na primer test integriteta i sprovođenja analize rizika od korupcije, te provera prijave i promene imovnog stanja zaposlenih. Mene živo interesuje kako će ovo biti sprovedno, posebno ovaj test integriteta i koji će ljudi to sprovoditi, sa kojim kvalifikacijama i kakva će biti posledica tog sprovođenja. Naravno, bilo bi idealno da se sve to može sprovesti na ovaj način kako je ovde navedeno, ali iskreno sumnjam da je to moguće sprovesti, bar u narednih nekoliko godina i mislim da ćemo se suočavati sa problemima pogrešne primene ovog člana zakona.

Šta je nama sada potrebno? Imamo dva ministarstva sile – Ministarstvo Vojske i Ministarstvo Policije. Ona mogu sigurno imati sudbonosnu ulogu u narednim godinama po opstanak države. Sećate se 5. oktobra, nama su Amerikanci pokupovali skoro sve policijske generale, bukvalno pokupovali za novac, neke na sam dan 5. oktobra čak, milionski su bili iznosi. Da bismo to sprečili zaista moramo imati policiju koja će odisati duhom patriotizma, koja će biti nepokolebiva i nepodmitljiva, policiju koja će biti odana narodu i državi. Kako se to postiže to nijedna država na svetu nije ovladala u potpunosti, metodom postizanja, ali na tome treba raditi.

Pre svega treba poboljšati socijalni status i Policije i Vojske. Moramo im uvesti platne razrede. Ovo potpisivanje kolektivnih ugovora, policijski i vojni sindikat, po mom mišljenju su gluposti. Zaprepastio sam se kada sam čuo da i pored policijskog postoji i vojni sindikat. To jednostavno kod organa koji primenjuju neposredno fizičko nasilje u skladu sa zakonom je neodrživo. Od vas to traži EU, a vi se priklanjate EU iako ste svesni da njene namere nisu čiste. Dakle, treba hitno uvesti platne razrede u Policiju i onda da svaki policajac zna kom platnom razredu pripada, da to zavisi i od položaja i od čina. Policiji treba redovno obezbeđivati uniforme, treba brinuti o njihovim drugim socijalnim potrebama kao što su stanovi, to isto treba i za vojsku i to je izuzetak u odnosu na ostatak državne uprave, osim carinika kojima takođe to treba, jer i po potrebi službe i po zadatku moraju da se preseljavaju iz jednog u drugi deo Srbije.

Ako imamo solidno materijalno-situiranog policajca, onda će se on posvetiti održavanju reda i mira, zaštiti poretka i borbi protiv kriminala. Ako imamo čoveka koji jedva sastavlja kraj sa krajem, on je skloniji da bude podmićen i da uđe u neke poslove poput privatne zaštite kriminalaca, podmićivanje u određenim slučajevima itd. Živo sam zainteresovan da vidim prve rezultate tog testa integriteta.

Drugo o čemu bih govorio su policijski činovi. Naša država se više puta kolebala oko uvođenja vojnih činova u policiju. Imamo iskustvo Knjaževine i Kraljevine Jugoslavije. U komunističkom periodu, odmah posle Drugog svetskog rata policija je imala iste činove kao vojska, pa je to 60-tih godina ukinuto. Činovi su bili u skladu sa rangom policajca i 90-tih godina socijalistička vlast je vratila činove koji su bili u potpunosti odgovarajući vojnim činovima. To je u praksi dovodilo do izvesnih problema. Ne smemo zaboraviti da se do vojnih činova teže dolazi nego do policijskih i zato bi ovde trebalo intervenisati malo u ovaj član 166.

U redu je kada se kaže sa SSS, mlađi vodnik policije, vodnik policije, vodnik prve klase policije. Ovde je sada smanjen broj činova. Svega su tri podoficirska čina. Imamo posle i kod VSS zastavnik policije, zastavnik prve klase policije i potporučnik policije. Hajde, to nekako može, ali moramo podeliti ove kategorije od poručnika do generala policije. Poručnik policije, kapetan moraju imati VSS. Za majora policije je neophodan stepen master ili ozbiljan specijalistički studij, ne onaj od tri meseca, od šest meseci, nego ozbiljan specijalistički studij. To se odnosi na potpukovnika i pukovnika policije. Kod generala policije stvari su drugačije. General policije mora biti doktor nauka ili mora završiti ratnu školu.

Što se tiče majora, potpukovnika i pukovnika, računa se da sa ovom master studijom ili specijalnom specijalističkom obukom postižu ono što se postiže na Komandno-štabnoj akademiji u vojsci. Ratna vojna škola bi mogla da primi u svakoj generaciji jednog, dvojicu ili trojicu najistaknutijih kandidata iz policije da prođu onaj smer ratne škole koji se tiče bezbednosti. Naravno to ne znači da bi smo sada nekome otimali činove, stečeni činovi ostaju, ali se mora zaoštriti pitanje tog generalskog čina. Lično ne znam koliko sada ima generala u policiji, ali bilo ih je previše. Sada su trojica. Ne bih oduzimao nikakve činove, ali za sve sledeće slučajeve ovo pitanje se mora zaoštriti.

Dakle, da bismo imali Vojsku kompatibilnu sa stanjem u policiji, odnosno obratnu policiju, kompatibilnu u ovom pogledu sa stanjem u Vojsci, jer pazite, mi ćemo možda opet imati slučaj da se policija upotrebljava na način na koji se koriste oružane snage, ne samo na onaj način koji to zahteva klasična borba protiv kriminala i očuvanja javnog reda i mira, bićemo u stanju da specijalne jedinice policije koristimo kao vojsku, pa čak i obične policajce.

Zato im treba stvoriti uslove da budu zadovoljni koliko je to moguće u sadašnjoj ekonomskoj krizi, svojim socijalnim položajem, da im deca nisu gladna, jer sutra će biti u prilici da žrtvuju život. Ne smemo ih dovesti u situaciju da se pitaju zašto i za koga da žrtvuju život. To je ono što je u ovom slučaju veoma važno i tu se država mora blagovremeno postarati.

Pošto mi ne date da govorim o svim ovim zakonskim projektima koji su veoma inspirativni za dužu raspravu, ograničiću se na još nekoliko. Imamo ovde zakon o dopunama Zakona o državljanstvu Republike Srbije. Ovo je jedno pitanje kome Vlada do sada nije poklanja odgovarajuću pažnju i u praksi imamo mnogo problema. Vidim da još niste skloni da te probleme rešavate.

Imamo mnogo mešovitih srpsko-ruskih brakova. Iz Rusije dolaze i mladići i devojke i sklapaju brak sa našim državljanima. Mnogi od njih još nisu stekli naše državljanstvo iako su u tim brakovima izrodili decu. Mislim da Zakon o državljanstvu treba popraviti tako da svako ko provede dve, tri godine u tom braku, pogotovo onaj ko u braku dobije dete, da ima pravo na državljanstvo. I dete i otac, odnosno majka Ruskinja. Imamo slučajeve u mnogim selima u Srbiji koja su polupusta da se naši mladići već u poodmaklim godinama žene Albankama. Te Albanke muku muče sa dobijanjem državljanstva. Desi se da muž i pogine ili umre, Albanka ostaje sa dvoje, troje dece i ne može da dobije državljanstvo. Gledali smo nekim od televizija takve slučajeve. Sve te Albanke koje su došle u Srbiju pokazale su se kao savesne supruge i kao dobre majke i dobre domaćice.

Nama je interes da i dalje postoji dobra volja kod Albanki, pogotovo sa severa Albanije koje su praktično srpskog porekla naterane, asimilovane da budu Albanke i koje žele da dođu u Srbiju, da dođu, da se udaju i da im se sa prvim rođenim detetom prizna državljanstvo.

Ima priličan broj Kineskinja. Začudo Kinezi su redak slučaj, kada je reč o muškarcima, ali ima Kineskinja koje se udaju za naše državljane i ti brakovi su redom uspešni. Treba i njima olakšati sticanje srpskog državljanstva jer su se i te Kineskinje, udate za Srbe, pokazale kao odane supruge, dobre majke i domaćice.

Ovo je urgentno, ovo treba što pre rešavati, jer ta lica se suočavaju sa čitavim nizom problema zbog neregulisanog državljanstva po pitanju njihovog socijalnog, profesionalnog položaja itd. Mi više štitimo ove azilante koji dolaze iz dalekih zemalja, koji beže od toga da brane svoju zemlju i dajemo im …

(Marijan Rističević: Priča o Albankama.)

Ovo što ste sada trijumfovali na ovim izborima ne znači da ćete na sledećim. Vidite na primeru socijalista da je moguće ko je sada gore vrlo brzo da bude dole.

Dobacuju mi nešto nesuvislo pa sam morao da intervenišem.

Ne moram da vas ubeđujem koliko je to bilo nesuvislo.
(Žarko Obradović: … ovaj primer.)
Koji primer?
(Žarko Obradović: Ovaj koji …)
Jel to nesuvisli primer? I ovaj, sreća vaša pa je Dačić bio odlikovan, inače bi imali još manje.
(Žarko Obradović: Neka, neka, i ovo je dosta u odnosu na ono što ste vi postigli.)
Dobro, dobro, postići ćete vi uskoro.
Da započnem da govorim ono što imam, ako imam vremena o Zakonu o azilu i privremenoj zaštiti. Ovde ste stvarno bili izdašni i ovo ste opet radili da biste udovoljili EU, a ne da biste uskladili sa interesima našeg naroda i države. Zato ovaj zakonski projekat treba odbaciti.
Šta ste predvideli ovde, da tražilac prava na azil ima? Prvo, ako ilegalno dođe u našu zemlju pa podnese zahtev za azil, vi ga odmah oslobađate gonjenja. To je još uvek prekršaj, jel tako? Nije još krivično delo? Mogle bi ove lepotice da mi pomognu pošto sam dugo bio na službenom putu pa nisam sve pratio. Neće, one se spremaju izgleda da me tuku.
Dakle, napiše u dve rečenice „tražim azil“ i odmah je oslobođen gonjenja. Lepo štitite naše državne granice. Tražilac azila ima pravo na boravak i slobodu kretanja u Republici Srbiji. Zašto? Sa kojom proverom? Vi ste ovde uveli čitav niz bezbednosnih provera za one koji su zaposleni u policiji, pa treba da napreduju u službi, pa čak i kod komšija da se raspitujete kakav je ko, što je malo degutantno. A ovde, dovoljno je da neko podnese pravo na azil i može po celoj Srbiji da šeta.
Onda ima pravo na materijalne uslove prikladne, ovo se mora svesti na minimum. Dakle, odrediti jednu ili dve kasarne koje se sada ne koriste, imamo valjda još višak kasarni, pa ih tamo smestiti u kasarski smeštaj pa obavestiti UN, pa nek UN, odnosno ova njihova sekcija koja se bavi izbeglicama, pre svega o njima vodi brigu, o materijalnim uslovima smeštaja.
Ima pravo i na socijalnu pomoć. Umesto da se kaže da ima pravo na zdravstvenu zaštitu u hitnim slučajevima, ako su teška oboljenja, ako je infarkt, ako je saobraćajna nesreća, oni imaju pravo na sve oblike zdravstvene zaštite. Znači, imaju pravo i da popravljaju zube na račun našeg Fonda zdravstvenog osiguranja. Imaju pravo i na osnovno i srednje obrazovanje, dok čekaju da im država odluči o zahtevu za azil. Hajde dobro, slobodu veroispovesti, ali nećemo valjda onima čije vere nisu rasprostranjene u Srbiji da zidamo hramove, zato što imaju slobodu veroispovesti, jer tu dolaze sa područja veoma raznovrsnih religioznih pravaca.
Pristup tržištu rada. Koliko u Srbiji ima nezaposlenih? Iako ste tu brojku veštački smanjivali, skidajući sa nje sve one koji se nisu uredno i na vreme prijavljivali da obnove status nezaposlenog, tu ste bili vrlo brzi. Tražioci azila imaju pristup tržištu rada i ravnopravni da budu sa našim državljanima.
A vidite sada, kada se odobri pravo na azil šta sve imaju – boravak. Gde je boravak? Smeštaj. Gde je smeštaj? Hoćete li im stanove obezbeđivati? Pa, možete i stanove, evo, ove kule u „Beogradu na vodi“ mogli bi da određen broj stanova azilantima podelite. Slobodu kretanja. Hajde, može sloboda kretanja, ako je dobio azil. Ali iz kojih razloga se dobija azil? Pazite, nama dolaze pre svega oni koji neće da se bore za svoju zemlju, umesto da se prijave u vojsku, ako su iz Sirije ili Iraka, da se bore protiv islamske države, njima je lako da dignu sidro i idu tamo gde ima hleba i bez pogače.
(Nenad Čanak: Bez motike.)
Bez motike, u pravu si, jedan jedini put u životu da ti moram reći da si u pravu, Čanak. Gde ima hleba bez motike. Evo, pravu je Čanak, jednom mu se desilo slučajno.
(Nenad Čanak: Tebi još nije.)
Meni još nije, dobro.
Dakle, umesto da se bori za slobodu Sirije, on napušta Siriju i dolazi ovde. Mogao bi volu rep da iščupa, ali neće kao u ratu da učestvuje. Ako neće da učestvuje u ratu za svoju otadžbinu, neće sutra hteti da učestvuje ni u ratu za Srbiju i čak postoji opasnost da učestvuje, ali na strani onih kojih su protiv Srbije, koji napadnu Srbiju. Sad su i Sirija i Irak skoro oslobođeni od islamske države i vreme je da se vrate da izgrađuju svoju zemlju, da popravljaju porušeno, a u Avganistanu takođe da se izbore protiv Talibana, ako žele da žive u slobodnijoj državi, u nekoj vrsti demokratije.

Jesam li već završio? Imam još nekoliko stvari da kažem.

Bili ste dovoljno vešti da me sprečite. Mislio sam još na kraju o svakom ovom zakonu po jednu rečenicu.

Taman mi je ta dva minuta. Vi znate ministre da postoji Konvencija UN o azilu, i po toj Konvenciji Srbija je dužna da kao azilante primi samo oni koji dolaze iz susednih država. Dakle, koji dođu u Srbiju direktno iz države u kojoj su živeli. To mogu biti dakle, ljudi iz Hrvatske, Mađarske, Rumunije, Bugarske, Makedonije, Albanije. Nikako da to preko jezika, crnogorsku nezavisnost i bosansku, nikako da prevladam, Čanak, ali tebi je to lakše izgleda. Dobro, nije bitno.

Dakle, njima smo dužni, ako ispunjavaju uslove da damo azil. Ovima koji dolaze preko Grčke, preko Turske, preko Makedonije, preko Bugarske, nismo dužni da damo azil, ni u jednoj varijanti. Nego da ih tretiramo kao izbeglice i što pre da ih predamo UN. I, kada dođu na teritoriju naše zemlje da Komesarijat za izbeglice UN o njima brine.

Jednu stvar da vas podsetim, Francuska pruži azil svega 4% podnosilaca zahteva dobije to pravo, 96% ona odbije. Mi kao sad želimo da prednjačimo u odnosu na EU. Mi se nekome dodvoravamo. Mi oćemo da primimo sve izbeglice, a ne može, ljudi, nema gde. Već se dešavaju teški incidenti sa izbeglicama. Već strada lokalno stanovništvo gde je njihova koncentracija veća, a nismo im skrivili to njihovo izbeglištvo ničim.

Dame i gospodo narodni poslanici, svoje pitanje upućujem predsedniku Narodne skupštine.

Već je prošlo godinu i po dana od konstituisanja Narodne skupštine u ovom sazivu, a mi još nismo doneli Poslovnik o radu. Narodna skupština, što se protivi svim parlamentarnim demokratskim tradicijama, što se protivi osnovnim principima parlamentarnog prava kao posebne grane prava, još uvek radi po Osmanlijskom poslovniku.

Zbog toga upadamo u sve veće dubioze, u sve veće probleme, u sva veća kršenja osnovnih ustavnih principa. Na primer, Zakon o budžetu, koji se donosi svake godine, jedan je od najvažnijih zakona. Ako padne Zakon o budžetu, automatski pada i Vlada, a mi taj zakon donosimo praktično u situaciji kad skoro nijedan narodni poslanik o njemu neće moći da diskutuje.

Desilo se to, što se nikad nije desilo od obnove srpskog parlamentarizma, a ne daj Bože, da se desilo u 19. veku, u ondašnjoj srpskoj Narodnoj skupštini, bila bi pobuna. Vlast i opozicija bi se motkama jurili po Beogradu, toliko je bio snažan osećaj za demokratiju kod naših predaka iz 19. veka. Kralj kad bi iznenada raspustio Narodnu skupštinu strahovao je od pobune i od puča, kod nas to mirno prolazi da se Zakon o budžetu veže sa još 30 zakona, koji imaju neke veze ili nemaju nikakve veze s njim, iz jednog jedinog razloga da bi se sprečila rasprava o budžetu.

Zakon o budžetu bi morao samostalno da se raspravlja, da ga ništa drugo ne ometa, čak ne bi smela da važe nikakva ograničenja u pogledu vremena koje koriste narodni poslanici. Ako narodnom poslaniku treba dva sata da govori o budžetu, iako očigledno govori suvislo, ako očigledno nije poludio za govornicom, mi moramo mirno i strpljivo da ga saslušamo, pa makar danonoćno mesec dana zasedali. A kod nas je to do kraja formalizovano, mi nismo u stanju ni da pročitamo Predlog zakona o budžetu, nije nam ostavljeno dovoljno vremena, opterećeni smo drugim zakonima.

I sad, naši narodni poslanici koji su se spremali ne mogu da govore o pojedinostima, neće moći da govore o amandmanima, jer im je neko drugi pojeo vreme. U Poslovniku stoji 600 minuta, 600 minuta ukupno svi mogu da govore. Sad se vladajuća stranka dogovorila da izađu sa nebuloznim amandmanima koji nisu tehnički mogući. Vlada im je tako i odgovorila, ali oni nastavljaju da troše to vreme da bi onemogućili nas, koji kritikujemo budžet, da bilo šta kažemo.

To je nešto što je nedozvoljivo i moramo da vodimo računa o ugledu naše države, a ugled naše države se ne zasniva na uvođenju reda u Narodnoj skupštini kamdžijom i progonom opozicije, nego se ugled države, demokratski ugled države čuva tolerantnim odnosom prema opoziciji, pogotovo kad se raspravljaju ovako važni suštinski zakoni.

Vlast kada je rasprava o budžetu mora najviše da bude tolerantna prema opoziciji. Vlast mora bukvalno da omogući opoziciji da kaže šta hoće. Pogotovo vlast koja ima komotnu većinu.

Ne postoji mogućnost da padne predlog Zakona o budžetu, vi ste tu mirni, nego postoji mogućnost da se nešto neprijatno pred javnošću kaže o budžetu, e toga se bojim.

Dame i gospodo narodni poslanici, moje pitanje upućujem predsedniku Vlade Republike Srbije gospođici Ani Brnabić – dokle će u Vladi da trpi ministra Zoranu Mihajlović, koja neprekidno izaziva incidente, skandale? Nije mi krivo što sramoti rad svog ministarstva i sramoti rad Vlade, nego je počela veliku sramotu da nanosi i Narodnoj skupštini.

Na jednoj od prošlih sednica, kada se raspravljalo o Zakonu o Transportnoj zajednici, zajmu Kineske banke za „Železnicu“, zajmu za vodosnabdevanje, poslanici su ispravno postavili pitanje zašto to ide po hitnom postupku, kad se moglo i na vreme obaviti, predsednik Narodne skupštine gospođa Maja Gojković je obavestila narodne poslanike da je to tražila Zorana Mihajlović. Zorana Mihajlović se okrenula prema predsedniku Narodne skupštine i rekla joj da laže.

Znate šta, mi narodni poslanici jedni o drugima možemo da mislimo svašta. Možemo međusobno i da se prepiremo, pa i neka ružna reč da se desi, pa čak da dođemo do ivice fizičkog sukoba, svako od nas ima svoje mišljenje o predsedniku Narodne skupštine, nekad ga kaže, nekad ga ne kaže itd, ali ministar da se ovako ponaša u Narodnoj skupštini, to je apsolutno nedopustivo. Mi moramo da budemo krajnje solidarni bilo koga ministar da napadne sa govornice. Pa i kad je ministar suviše nervozan, kao juče Vujović, treba da reagujemo i kažemo – ministre, idi malo popij neki kafetin, popij nešto, dođi sebi pa se onda vrati u Narodnu skupštinu.

Zorani Mihajlović ovo nije prvi put. Zorana Mihajlović je poznata kao skandal-majstor. To nekome ko ima duha, znanja i iskustva može i da priliči ponekad, je li tako, Aleksandra, ali nekome ko nema ni znanja, ni sposobnosti, ni duha, ni obraza, ni poštenja to nikad ne priliči. Duhoviti ljudi mogu biti samo obrazovani ljudi i ljudi od časti i ugleda. Pokvareni ljudi, neobrazovani ljudi ne mogu biti duhoviti. Na toj istoj sednici, dok je govorila Vjerica Radeta, Zorana Mihajlović, opet u funkciji ministra, za zabavu i razonodu izvadila je pudrijeru i počela da se šminka. Za očekivati je bilo da menja i gaće ovde na sednici Narodne skupštine, ako je neko upozori da to već 10-ak, 15 dana nije učinila.

Dame i gospodo, ovo govorim sa svom ozbiljnošću, svestan da se dešavaju stvari koje se nikad nisu desile u Narodnoj skupštini. Imali smo mi ovde i rvanje sa policijom, pa smo vodili računa da jedan drugog ne povredimo, pa je to trajalo samo dok su kamere uključene. Imali smo mi svakakvih drugih incidentnih situacija, ali da se ministar ovako ponaša, to nikad nije moglo. To ni skupštinska većina nikad nije dozvoljavala, a pogotovo što nam je Zorana Mihajlović u jednom trenutku izazvala krizu u odnosima sa Rusijom, kada je tražila preispitivanje gasnog aranžmana i sporazuma o NIS-u, koji je zapravo sklopila Vlada režima Borisa Tadića. Izazvala nam je i probleme u odnosima sa Kinom, kada je opanjkavala kineske firme da ne rade na veliki srpski verski praznik. Pa, kako da rade na verski praznik?

Krajnje je vreme da se premijer Brnabić zahvali na dosadašnjem radu Zorani Mihajlović, da je pozove da podnese ostavku, a ako ona to ne prihvati da izađe sa inicijativom za smenu na sednici Narodne skupštine.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam poznat po brzom čitanju, po najbržem čitanju, po čitanju brzinom svetlosti, ali nisam sve ovo stigao još da pročitam. Ako ponovo odem u Hag, poneću da tamo čitam, pa ću naknadno ministru Vujoviću izneti svoje primedbe.

Mi smo dobili da raspravljamo o 31 tački dnevnog reda kao da se radi o jednoj jedinoj. Spojili smo babe i žabe, pa ako za jednu tačku dnevnog reda kažem baba, moram odmah da kažem žaba, da ne bi onu drugu ispustio, i tako redom, da bih sve rekao što sam imao za 20 minuta.

Mi opet donosimo Zakon o budžetu za sledeću godinu, a da nemamo završni račun budžeta za 2016. godinu. Ministar je lično odgovoran za taj završni račun, jer bez tog završnog računa mi zapravo, ministre Vujoviću, ne znamo kako vi poslujete. Možda vi nas farbate, možda vi nas pravite budalama, hvalite se budžetskim suficitom. Mi ne vidimo gde vam je taj suficit, kako ste ga stvorili, jeste li bili lepi i pametni, pa vam se desilo ili ste slučajno bili uspešni ili ste odnekud odvadili, zahvatili itd. Ovo su vrlo ozbiljne stvari. Ja se na šalim.

Ako ste imali cele ove godine suficit skoro 60 milijardi, kako onda za sledeću godinu predviđate deficit? Jeste on minimalan, mali u odnosu na dosadašnji, ali čemu uopšte deficit? Valjda vi ostajete. Pa, mi očekujemo da vi budete još uspešniji. Dajte nam uravnotežen budžet. To je nekih 0,6% razlike. Samo ste u deficitu 0,6%. Začas nam možete dati uravnotežen budžet. Odsecite negde. Nije teško. Ima još tih budžetskih korisnika, parazita, koji egzistiraju o državnom trošku a da nemaju nikakvu svrhu postojanja.

Vi ste nam dali ovde jedan udžbenik o budžetu za tekuću godinu, iz koga mi malo toga možemo da naučimo. Mogu samo da vam ukažem na nekoliko slabosti. Na primer, zašto u prihodnoj strani budžeta nema onoga što planirate da dobijate iz poslovanja NBS? Uopšte NBS ne pominjete iz budžeta, a ona je dužna iz svog profita 70% da uputi budžetu Srbije. Narodnu banku Srbije ovde izgleda niko ne kontroliše. Ona jeste apsolutno samostalna u vođenju monetarne politike, ali ne sme da bude zli duh koji će izletati iz čarobne lampe svaki put kad mu se prohte, a niko mu ništa ne može. Morate kontrolisati kolike plate primaju i da li posluju ispravno, po zakonu i sve ostalo.

Vi opet donosite budžet a da niste doneli zakon o platnim razredima. Zapravo, vi ste ovde u jednom zakonskom projektu mnogo se pozabavili tim pitanjem na nivou lokalne samouprave, ali vi nemate, vi ste jedan trust mozgova, cela Vlada, vi nemate među sobom sposobnog čoveka da izradi taj zakon o platnim razredima. Zašto? Zato što vi ne možete da dirnete u stranačke kadrove koji su formalno na funkcijama ispod vas, a koji imaju veće plate nego vi. Vi imate plate oko 1000 evra, neki manje od toga, a imate državne činovnike u vašem sektoru rada koji imaju plate mnogo veće od vaše. Kako je to moguće? To je samo moguće u zemlji nedođiji i u državi Srbiji. To su dva jedina entiteta na celom svetu gde je to moguće.

Vi ovde niste u stanju, dakle, da predstavite projekciju budućeg prihoda Narodne banke, a verovatno i nije potpuno vaša krivica, osim što se ne usuđujete da se uhvatite u koštac sa guvernerom, jer vi, kao ni mi, nismo dobijali već dve godine nikakve izveštaje od Narodne banke.Možda vi jeste tajno na noćnim sednicama imali nekakve izveštaje. Mi nismo imali ni javno ni tajno. Narodna banka se otela kontroli. Guvernerka se hvali samo novim frizurama, ima luksuzne nabavke za svoje zaposlene, ima raznorazne druge prohteve, a kako ona posluje to niko ne zna.

To što je dinar relativno stabilan, to nije teško postići. To svako od vas zna da postigne, da li je tako? Ne biste tako dobro kao ja, ali bili biste solidni. Ona tu nikakav uspeh nema, zapravo. Dovoljno je da se ne štampa novac bez pokrića i dinar je odmah čvrst. On je prividno čvrst, jer pravu čvrstoću može imati tek kad budemo imali jaku privredu.

Čak ni ovo nije pametan potez što dinar prividno jača. Trebalo ga je zaustaviti negde oko 120 dinara za jedan evro, jer onaj zamajac koji sledi može biti veoma opasan. Kad počne da pada, pada mnogo brže nego što bi smeli da dozvolimo. Ovo je jedan luksuz koji je Narodna banka sebi dozvolila da bi guvernerka sebe predstavila sposobnom i ništa više. Ovo je, zapravo, pogubno i za naš izvoz. Od ovako jakog, pod navodnicima, dinara koristi imaju samo uvoznici. Sa aspekta ekonomske politike Vlade to, takođe, nije dobro.

Kad ćete da napravite zakon o platnim razredima? Nikada. Verovatno ćemo morati da čekamo sledeću Vladu, našu radikalsku Vladu, sposobniju, pametniju. Mi smo radikalne demokrate. Radikali su po definiciji radikalni demokrati, nisu dosmanlije. Oni drugi demokrati su nastali od radikalskih otpadnika i zato mi sada upadaju u reč. Znate, radikali su imali i ranije svojih otpadnika koji su se prozvali samostalnim radikalima, na kraju, pod Davidovićem, demokratama.

Dakle, naši otpadnici su počeli od DS, pa se nastavili posle. Živković nije bio naš otpadnik, moram odmah da naglasim. Tako mi nikad nismo padali. Hajde, ljudi, šta drugo da radim kad dobijem ovo i da govorim o ovome? Šta drugo da radim nego da se povremeno našalim? Kako da se o ovome govori?

Imate vi u ovom budžetu mnogo nebuloznih stavki. Tomislav Nikolić nije hteo da se iseli iz državne rezidencije. Ko upravlja tom državnom rezidencijom? Vlada. Vlada ima svoju službu, nekad se to zvala Direkcija za imovinu, da li se još uvek tako zove, i morala je da iseli Tomislava Nikolića prinudno od 15 dana, ako se sam ne iseli. Vi svi ste krivično odgovorni što ga niste iselili, što se ogromne državne pare troše za održavanje te vile, iako on ima bezbroj stanova i u Beogradu i kulu ni na nebu ni na zemlji u Bajčetini, itd.

Dali ste mu još i izmišljeno polu-ministarstvo. Formalno nije ministarstvo, nego Agencija, kako se to zove Nataša, Kancelarija, još niži nivo od agencije, za saradnju, za koordinaciju saradnje sa Rusijom i Kinom. Ta Kancelarija je realno iznad ranga ministarstva, jer su njeni članovi pojedini ministri, pa koji se odazove da dođe na sednicu, dođe. Koji se prevari pa dođe, posle se udara u glavu što je odlazio. Ima i pametnijih, valjda, koji uopšte ne idu na te sednice, koji se jednostavno ogluše.

To je Kancelarija koja ništa ne radi, a vi ste, ministre, ovako bacili 50 miliona dinara. Evo ovako, kao konfete što se bacaju za Novu godinu ili na svadbama. Za vas su 50 miliona dinara konfete koje bacate na jedan mig da se zadovolji nečija sujete ili da Tomislav Nikolić ne bi slučajno formirao novu stranku, pa da vam pomrsi račune. Nema on šanse da formira novu stranku. Suviše se on nakrao, suviše su njegove krađe poznate u javnosti da bi on mogao formirati novu stranku. Obustavite to finansiranje, uštedite tih 50 miliona.

Vidim ovde neke stavke koje se tiču kulture. Koja mi je to strana, Nataša? To je 147. strana. Vi ste tamo manje para predvideli za Maticu srpsku nego za rezidencijalni Dvorski kompleks na Dedinju. Evo šta ste uradili.

Rezidencijalni Dvorski kompleks bi trebao sam sebe da finansira, od ulaznica, od programa koji se tamo organizuju, od iznajmljivanja sala za razne svrhe, itd. Nemam ja ništa protiv da u jednom delu tog kompleksa živi porodica Karađorđević. Mi smo protiv monarhije, apsolutno protiv monarhije, ali nismo za to da se porodica Karađorđević ostavi na ulici. To je ogroman kompleks i on treba da donosi prihode, pa ako ne znate na bolji način da ostvarite prihode, posadite topolu, topola najbrže raste, prodajte drvo nekoj fabrici, a ukinuli ste i fabrike papira. To su učinile dosmanlije pre vas.

Dakle, ne znate kako da taj dvorski kompleks zarađuje, a morali bi da znate. Hajde kad ne znate, onda ga zatvorite, zabravite, a nemojte mu davati 10 miliona dinara više nego Matici srpskoj. Matica srpska nam je ime i prezime. Ona je preteča SANU. Ona nam je čuvala nacionalni identitet u najkritičnijim momentima. Ona i dalje ima veoma važne programe rada, delovanja, izdavačku delatnost, časopis „Letopis Matice srpske“, itd.

U prošlom budžetu ste imali više para izdvojeno za „Egzit“ nego za Maticu srpsku, a „Egzit“ finansira Skupština Srbije budžetom, budžet Vojvodine, budžet grada Novog Sada. Sada je važnije godišnje okupljanje belosvetskih narkomana od nekoliko dana, nego finansiranje celokupnog rada Matice srpske. Sto godina prisajedinjenja je organizovala Matica srpska, koliko ja znam. Da li je tako?

Dalje, sa jedne strane režimski mediji su puni optužbe na „žutog Bujketa“ i televiziju koju je on, praktično, privatizovao. Sa druge strane, vi izdvajate ogromne pare, četiri milijarde dinara za delatnost javnih medijskih servisa, pa još za projektno finansiranje milijardu, pet milijardi. Blizu smo ove tačke kad možete da uravnotežite budžet. Čemu to?

Ne možete da upravljate državnom televizijom, a dajete joj ogromne pare, pod izgovorom da je to javni servis. Nije to javni servis to je javna kuća, jer tamo „žuti Bujke“ plaća ljude odokativno, a tamo glavnu politiku vodi jedna ljotićevka kakva je Olivera Kovačević. Ontološka ljotićevka. Deda joj je bio još istaknuti ljotićevac i tako se i ona ponaša. Vodi antisrpsku politiku. Nije još izvodila kragujevačke đake na streljanje, ali ko zna, ne daj bože da joj se ukaže prilika. Svaki ljotićevac u stanju je da to radi čim mu se ukaže prilika. I kada jednom streljaju onda su uvek spremni da streljaju svoj narod, srpsku sirotinju i đake gimnazije.

Dalje, vi ovde u okviru sistema informisanja opet imate predviđeno finansiranje medija. Sa jedne strane zakonom je zabranjeno da država bude vlasnik medija. Po mom mišljenju tu su morali da budu izuzeci, da se odnose na državnu televiziju, na državni radio i novinsku kuću „Politika“ i da to i dalje bude državno pa da time upravlja višestranački upravni odbor i da se pravi neka ravnoteža uticaja. Ranije smo to imali. Nije dobro funkcionisalo, ali je funkcionisalo, a sada ništa ne funkcioniše.

Kada gledamo kome dajete te pare, jer ovde ima ono što daje Vlada, ali je sakriveno ono što daju lokalne samouprave i grad Beograd. Ogromne pare se daju medijima. Navodno se raspisuju konkursi. Dešavalo nam se kad tako ministarstva raspišu konkurse za finansiranje nevladinih organizacija, da se prvo raspiše konkurs, a da se onda registruje nevladina organizacija koja se prijavi na konkurs i traži pare i čak dobije pare.

Sada imamo slučajeve finansiranja internet portala, dakle paramedija. Znate koliko je para potrebno da se formira internet portal? Nula para. A, onda javi vam se na konkurs i vi dajete pare. Ne dajete uvek pare. Imate vi vaše neke kriterijume po kojima dajete pare, pa neko dobije mnogo, neko zahvati baš koliko mu treba, a neko ne dobije ništa. Da biste bili pravedni morate to ukinuti.

Evo vam još jednog načina da uravnotežite budžet. Dobro je što povećavate sredstva za plate vojnika i policajaca. Naravno i te plate se mogu ugraditi u platne razrede, s tim što bi ova lica koja se izlažu dodatnim opasnostima, dakle lica koja nose oružje, koja imaju posebna ovlašćenja, imali jedan koeficijent koji nemaju ostali i to se da vrlo solidno rešiti, samo treba malo dobre volje. Ni o tome niko ne razmišlja.

Imate slučajeve da vlasti finansiraju sindikate, pa jedne finansiraju, druge ne finansiraju. Na lokalnoj samoupravi opet neko daje pare kako mu se prohte. Imamo čitav niz zloupotreba, a izgleda da nam budžetska inspekcija uopšte ne radi, jer da nam radi budžetska inspekcija ne bi se moglo desiti da Zorana Mihajlović kupuje donji veš u najskupljoj prodavnici u NJujorku državnim parama državnom karticom, pa tek kada su mediji digli dreku onda je ona kao nadoknadila te pare. Da li je, ni to ne znamo. Nije nam kroz budžet iskazano, a voleli bi da jeste.

Tako da iako ste se trudili ovim budžetom mnogo šta da sakrijete, niste uspeli, ministre Vujoviću. Ovom sednicom Skupštine vi ste sprečili temeljitu raspravu o budžetu. Svaki od ovih pratećih zakona, neki su zaista prateći a neki nemaju veze sa budžetom, zaslužuju posebnu raspravu.