Imam pitanje da postavim ministru odbrane Aleksandru Vulinu. Zašto nije povuka Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama van granica Republike Srbije? Zašto nije podneo novi tekst predloga kojim bi se ukinulo postojanje zakona u celini? Takođe, zašto nije povukao Predlog odluke o usvajanju Godišnjeg plana upotrebe Vojske Srbije i Predlog odluke o učešću pripadnika Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama u 2018. godini?

Zato što bi to predstavljalo pre svega uštedu nekoliko milijardi dinara, što bi od toga mogla da dobije i Vojska i policija više novca, da se povećaju plate, da se poboljša standard vojnika i policajaca, a najvažnije od svega što je naša država pred takvim iskušenjima da nam svaki vojnik u određenom trenutku može biti dragocen, a ovde su birani, pretpostavljam, sposobni vojnici ili oni koji su među najsposobnijim, sada kada ih otadžbina treba, da budu u otadžbini. Na taj način da nam je Vojska i policija sposobnija u slučaju hitne potrebe, da nema nikakve surevnjivosti između onih koji idu u strane misije i onih koji ostaju u otadžbini, a ne idu nigde i s druge strane, da ovo sve bude u sklopu podizanja opšteg standarda Vojske i policije, da njihov rast plata bude mnogo brži od plata drugih u javnom sektoru, da njihove plate budu u toj meri pristojne da ne brinu o svojoj egzistenciji i egzistenciji porodice u trenutku kada treba da se odazovu na poziv otadžbine i stupe u njenu odbranu.

Podržao sam juče mogućnost da profesionalni vojnici ostanu u službi do 53 godine, dakle, do sticanja prava na penziju na osnovu radnog staža, s obzirom da imaju beneficirani radni staž. U svakom slučaju, naša Vojska i policija u ovim sudbonosnim trenucima biće najsnažnija zaštita otadžbine. Ministarstvo bi trebalo samo tome da se posveti i da se okane učešće u stranim misijama, bilo da je reč o misijama UN ili EU, tu nikakve suštinske razlike nema. Zamislite više stotina naših vojnika i oficira da se nađe van otadžbine, a Šiptari krenu na Kosovu, Hrvati i Muslimani na Brčko ili Hrvati na levu obalu Dunava u Bačkoj.

Dakle, to su sve konkretni i veoma važni razlozi. Zbog tih razloga potrebno je da nam Vojska i policija budu što zadovoljnije svojim socijalnim položajem, da imaju u perspektivi mogućnost da dobiju stanove za određen broj godina službe, naravno, u toku radnog veka, da mogu te stanove po povoljnim cenama da otkupe, da postanu njihovi vlasnici. Kada je Vojska zadovoljna, kada nije gladna, kada je dobro opremljena, ona je mnogo raspoloženija i spremnija za oružanu borbu, nego kada vojnik razmišlja ima li dete nešto da mu pojede tog dana, kako će u školu, kako će platiti obdanište, kako će kupiti udžbenike i sve ostalo. Isto je reč o policajcima. Policajci bi u toku rata trebali da budu sastavni deo oružanih snaga, prema tome, moraju uživati isti status kao vojnici da bi ispunili svoju obavezu.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS izražava svoje apsolutno protivljenje da Vojska Srbije učestvuje u bilo kojoj od ovih nabrojanih tzv. mirovnih misija UN ili EU. Ovo je retka prilika da mi raspravljamo povodom seta zakona o Vojsci koji su kozmetičke prirode, da raspravljamo zapravo o ukupnom stanju u našoj vojsci.

Zašto bi naši vojnici učestvovali u ovim mirovnim misijama? Šta se time dobija? Da nam skoči i ugled u nečijim očima? Ne, ovde samo preti opasnost da ogreše dušu o neku sirotinju u afričkim zemljama koja se buni zbog teških uslova života ili da se učvrsti na vlasti neki novi uzurpator, što predstavlja ova obuka bezbednosnih snaga u pojedinim od tih zemalja.

Zašto bi naši vojnici išli da se bore protiv gusara u Indijskom okeanu? Šta su nama skrivili ti gusari? Zašto su ti ljudi postali gusari? Zato što im je neko otadžbinu razorio. Ko je taj? Svi znamo ko je taj. I sad mi idemo tamo da sprečavamo gusarstvo. Onaj ko je izazvao građanski rat u Somaliji, ko se neprekidno meša u taj rat, neka sada vodi brigu o gusarima. Zašto bi se naši vojnici izlagali riziku? Uostalom, ako je reč o mornarima, ovde nije tačno navedeno o kojima je reč, mi treba da negujemo našu mornaricu kad jednog dana opet izađemo na srpsko more, da imamo spremnu mornaricu za brodove koje ćemo nabavljati.

Dame i gospodo, stanje u našoj vojsci još uvek nije dobro. Vojsku su svi dosmanlijski režimi doveli u katastrofalnu situaciju. Ne smatram da je problem u profesionalizaciji Vojske, čak mislim da je profesionalizacija dobra, ali pod uslovom da sve borbene jedinice budu sastavljene od specijalaca, od ljudi koji su prvo zdravstveno izuzetno sposobni za vojnu službu i koji svaki dan treniraju za vojnu službu, a ne da se nađe neki od njih koji pola radnih dana tokom godine prevede na bolovanju. Gospodo, to ne može. Nije uvedena profesionalna vojna služba da bi se odmah ustanovio vojni sindikat. Ne može sindikat u vojsci i policiji. To su toliko specifične društvene organizacije primene neposredne sile da apsolutno ne može biti govora o sindikalnom organizovanju jer sindikalno organizovanje takođe znači politizaciju. Sindikat u vojsci i policiji se mora ukinuti.

Šta su još uradile dosmanlije? Tendenciozno su išle, ne znam da li su to do kraja sprovele, ali su masovno iz vojne službe udaljavali ljude sa ratnim iskustvom. To je bio nalog sa zapada da se to učini. Mnogi su ljudi otišli u prevremenu penziju, mnogi od njih bili su istaknuti komandanti u ratu i ko god je od njih sposoban za vojnu službu treba mu omogućiti da se vrati. Nemojmo biti formalisti. Vojvoda Putnik ne znam do koje godine je bio načelnik Generalštaba i u kolicima su ga vozili i na nosilima nosili preko Albanije, ali je bio načelnik Generalštaba, kao sposoban oficir.

Dragocene oficire ne smemo slati u penziju ni kada ispune zakonske uslove, ako oni ne žele. Dragoceni oficiri, to su oficiri trupe, komandanti borbenih jedinica. Vi ovde govorite o beneficiranom radnom stažu, pa kažete – i doktori na Vojnoj akademiji imaju beneficirani radni staž. Zašto? Zašto bi bilo ko ko je u vojnoj službi imao beneficirani radni staž ako nije u borbenoj jedinici? Samo ko je u borbenoj jedinici, od oficira, podoficira, do vojnika – beneficirani radni staž, a onaj ko radi osam sati dnevno kancelarijski posao, šta će njemu beneficirani radni staž, neka radi puni radni staž. Neka beneficirani radni staž bude privilegija za vojnike, policajce, rudare i još neke delatnosti, ko zaista izgara na krajnje opasnom poslu, a ne po prirodi zaposlenja u određenu državnu ustanovu sledi i beneficirani radni staž.

Dame i gospodo, naša armija je namerno i smišljeno uništavana. Uništavano je i naše naoružanje, pod izgovorom da je zastarelo. Može li jedan tenk da zastari? Može kao ofanzivno oružje. Može li tenk da zastari kao odbrambeno oružje? Ne može. Imali smo one dobre starinske tenkove, jel to T-36, koji su imali izvanredan top, ukopa se u zemlju i bije iz sve snage, ko Sveti Ilija bije. I to je trebalo uništavati, to je trebalo Amerikancima dati besplatno da pretapaju. Ali, neko bi jednog dana morao da snosi odgovornost zašto je to urađeno. Nije to krivica oficira, to je krivica ljudi koji su bili ministri odbrane u prethodnom periodu i vlada u prethodnom periodu i šefova država u prethodnom periodu.

Mi, gospodo, nemamo pravu strategiju narodne odbrane. U našoj strategiji narodne odbrane mi imamo fiktivne protivnike i ovo nije nikakva vojna tajna, jer to svako zna. Možda ste vi to proglasili vojnom tajnom, ali nigde u našoj strategiji narodne odbrane nije označena opasnost od NATO pakta, ni način našeg reagovanja na novu agresiju NATO pakta.

Mi imamo sposobnu vojsku da izađe na kraj sa svakom susednom zemljom. Nije nam opasnost od tih susednih zemalja, nego opasnost od NATO pakta je i dalje nad glavom.

Zamislite ako dođe nova ucena - ili se odrecite Kosova ili ćemo vas opet bombardovati, ili se odrecite Republike Srpske ili ćemo vas opet bombardovati, ili se odredite leve obale Dunava u Bačkoj ili ćemo vas opet bombardovati? Imamo li mi odgovor za to? U tom pogledu, u slučaju nove agresije NATO, naša snaga je mnogo manja nego što je bila 1999. godine. Godine 1999. smo imali snažnu, moćnu vojsku, izvanredne oficire, dobre vojnike, a nismo imali, doduše, baš najsavremenije naoružanje, pogotovo za protivvazdušnu borbu, ali je stanje u vojsci bilo perfektno. Da li je danas stanje toliko dobro? Nisam siguran.

Zamislite, gospodo oficiri i gospodine ministre odbrane, da nam se desi u jednom trenutku da Šiptari udare na sever Kosova sa svim svojim potencijalima, da Hrvati udare na levu obalu Bačke i da Hrvati i Muslimani zajedno udare na Brčko? Imamo li za to odgovor? Daj Bože da imamo, ali ne verujem. Naši obaveštajci znaju, trebalo bi svi vi, članovi Generalštaba, da znate da su Hrvati četiri brigade uvežbavali za eventualnu agresiju na levu obalu Dunava. Šta je njihov plan? Da iznenada udare, forsiraju Dunav, zauzmu više teritorije nego što potražuju, a onda da se pojavi NATO, EU, Amerika, odmah prekid ratnih dejstava, obustava vatre, pregovarački sto i izgubismo mi sto kvadratnih kilometara ili 10.000 hektara leve obale Dunava, zapravo 11.000 hektara, jer oni za uzvrat nude 1.000 s druge strane. Imamo li za to odgovor? Imamo, ali nikako naša vlast da sazre do saznanja da je to jedini odgovor i da ga moramo što pre pružiti iz preventivnih razloga.

Odgovor je napuštanje politike neutralnosti i direktno učlanjenje u ODKB i sve političke vojne i ekonomske sporazume sa Rusijom. Iz Ruske baze na našoj teritoriji, a ne ovoliko godina da vlast okleva, da im se da diplomatski status u jednom centru, humanitarnog karaktera, da ima svega desetak, dvadeset zaposlenih ljudi i više je to stvar prestiža, hoće li oni imati diplomatski status nego što to nešto posebno znači, ali vlast uporno ne da. NATO je dobio sve privilegije za kretanje po teritoriji Srbije.

Da li je za vas ponižavajuće, gospodo oficiri, što u Generalštabu imate Kancelariju NATO? Da li je to u prostorijama Ministarstva odbrane ili Generalštaba? Sada ste na istom mestu. Nisam tamo ulazio, još nisam stigao od drugih obaveza, a moraću i tamo malo da zađem. Valjda ćete me lepo dočekati?

Da oficiri NATO sede u sedištu štaba vrhovne komande i da se sa vama familijaziruju, haj Jovo, haj Božo, haj Marko, haj Petre, malo pomalo i oni nam uđoše u sistem, a ne sme da nam uđu u sistem. Ne smemo to dozvoliti. Lepo, ako moramo imati predstavništvo NATO i ako mi imamo predstavništvo kod njih, onda lepo posebnu zgradu u Beogradu da stoji natpis „Predstavništvo NATO u Srbiji“, a ne da vam dušu uzmu na licu mesta. Ne uzimaju vama dušu, vaša duša i nije toliko važna, dušu srpskog naroda.

Obuka mora biti mnogo kvalitetnija kada je reč o profesionalnim vojnicima. Obuka se mora izvoditi bez prestanka, a mi imamo najmanju popunjenost oficira u trupi. Kada sam služio vojsku, poprilično davno je to bilo, bio sam u elitnoj jedinici i trećinu vojno roka mi smo zapravo besposličarili. Nadam se da danas nije tako, nadam se da danas profesionalci rade nešto u okviru svog radnog dana, a treba da rade neprekidno, jer oni treba da budu najzdraviji. Na konkursima za prijem vojnika, u profesionalnu službu primaju se najzdraviji.

Slažem se, ako su dobri i sposobni da ostanu do kraja radnog veka u vojsci. Ako nisu za specijalne jedinice, jesu za neke druge jedinice. Posle 20 godina službe u vojsci i obični vojnik zasluži neki čin. Je li tako? Nemam ništa protiv toga da ostanu do kraja radnog veka u vojsci, ali da prođu kroz taj sistem obuke koja neprekidno traje, jer naša jedna brigada sada je u situaciji da zamenjuje diviziju i više od toga.

Šta ćemo raditi sa rezervistima? Polako rezervistima dolazi rok moguće vojne obaveze. Jel tako? To je bilo 65 godina, a sada je 60, koliko znam. Šta ćemo tu uraditi?

Znate, moje je iskustvo da se mnogo one obuke koja se uvodi u redovno služenje vojnog roka zaboravi, ali mladi ljudi moraju znati elementarne stvari – da rukuju puškom, da rukuju ručnom bombom i zato moramo vratiti u srednje škole predmet odbrana i zaštita, a u osnovne škole prva pomoć i u slučaju rata i u slučaju elementarnih nepogoda i drugih nepovoljnih situacija koje prete celom društvu. Dakle, momci u srednjoj školi da nauče osnovo.

Što se tiče kopanja zakona, ukopavanja, pa oni to na prvoj liniji fronta nauče za nedelju ili za deset dana ili poginuli nauče da se ukopaju. Svi smo kada smo služili vojsku izbegavali da se što dublje ukopavamo. Doduše, nisam bio u pešadiji, pa nisu to ni tražili od nas, ali svi nekako ajde jedna lopata manje, pa nekako nam odušak, ali kada zagrmi onda svi nauče. To je iskustvo ovoga rata.

Svako ko je ranije služio vojsku morao je imati neku obuku bar nedelju dana kada dođe na front. Kada se tu dobro obuči i kada mu je život u pitanju, onda on zna i onda njemu mozak radi. Ako ga iscrpljujete tamo skupljanjem opušaka na kasanskom krugu, onda je to ubistveno.

Dame i gospodo, mi ne možemo bez vojnog saveza sa Rusijom. Nama je vojni savez samo zbog jedne stvari bitan, da nas zaštiti od NATO. Tako čvrst vojni savez da Rusija teritoriju Srbije brani kao teritoriju Rusije, uključujući integraciju naše vojske u zajedničku. Znači, naše jedince da ostanu celovite jedinice, naravno, da oznake na uniformi sadre „Republika Srbija“ i grb nacionalni, a ostalo da bude integrisano. Zašto da ne ako nam to garantuje zaštitu? Nema šta drugo da nam garantuje.

Dalje, mora se o još jednoj stvari razmišljati. Pošto nam je vojska profesionalna i ograničena po broju, mnogo ograničena u odnosu na onu ranije, mi moramo stvarati dobrovoljačke jedinice. Mora se obnoviti četnička organizacija i da bude državna organizacija, a ne samo inicijativa ljudi koji su to iz ideoloških ili političkih razlika radili, nego državna četnička organizacija, a imamo istorijsko iskustvo koje je dragoceno.

Setite se Prvog svetskog rata. Celi Generalštab je stravično pogrešio, srpski Generalštab, jer je bio ubeđen da će napad Austrougarske da usledi preko Save i Dunava. Austrijanci su izveli tamo neke jedinice, malo čarkanja bilo, a naša armija je usmerena tu da se sudari.

Oni krenu preko Drine. I ko ih je dočekao? Četnici. Iskopali rovove, utvrdili se i zadržali ih satima, danima. Dovoljno su ih zadržali da se armije preusmere, da ta glomazna armijska mašinerija zauzme novi pravac. A da ih nije bilo, dokle bi agresor stigao? Mnogo dalje nego što je.

Dakle, moramo imati jednu snagu koja će odmah da se digne na noge iste noći kada se kaže – Hrvati udarili preko Dunava. Ili, udarili Muslimani i Hrvati zajedno na Brčko. Ili, udarili Šiptari na severu Kosova. Naravno, treba i armija, pa treba imati brzo razvijene dobrovoljačke sastave, jer niko se bolje ne bori od onoga ko s voljom, iz patriotizma, iz nacionalizma, ide u borbu. Ako treba nekoga terati kamdžijom da ide u borbu, nema tu pravog borca. To je suština.

Šta još treba da se uradi? Namensku industriju moramo sačuvati u celosti u državnim rukama. Ne sme biti privatizacije 49% i ne sme da ulazi strani kapital, pogotovo ne sme iz potencijalno neprijateljskih zemalja. Koje su zemlje potencijalno neprijateljske? Sve zemlje članice NATO. Sve su one potencijalno neprijateljske. Nisu nam narodi neprijateljski. Grčki narod je izašao na ulice i kamenjem zasipao jedinice NATO. Makedonski narod isto tako. Ali, režimi su bili neprijateljski jer su pustili da prođe NATO. Nevoljno nekada, ali pustiše.

Što se tiče tajne policije, moramo Bezbednosno-informativnoj agenciji vratiti stari naziv – Služba državne bezbednosti. Agencija nije u duhu srpskog jezika. Agencija je u srpskom jeziku nešto drugo – agencija za iznajmljivanje žena za poslovnu pratnju ili agencija turistička, itd.

Moramo razmišljati o obnovi Jedinice za specijalne operacije. Svaka ozbiljna država u svetu ima tajnu policiju koja poseduje jedinicu za specijalne operacije. Imam ja u vidu da je ranije bilo mnogo negativnih iskustava. Ali, moramo imati nekoliko specijalnih policijskih jedinica, da ne bi bilo sve naslonjeno na jednu, pa da komandu te jedne potkupi neprijatelj, kao što se desilo 2000. godine. Naime, 5. oktobra je komplet generalski vrh policije bio potkupljen.

(Predsedavajući: Hvala dr Šešelj.)

Još nešto da kažem, samo što se tiče garde. Garda ne sme da služi za egzercir. Nisu to cirkusanti. Garda mora biti najsposobnija specijalna jedinica, obučena za razne borilačke veštine u bliskoj borbi i za sva vojna dejstva koja su neophodna.

Replika. Ja imam mnogo manje vremena nego ministar. Ja ću se samo na dva pitanja osvrnuti.

Koncept Vojnomedicinske akademije je starinski, odavno zastareo koncept. U slučaju rata, svaka naša bolnica, svaki naš dom zdravlja mora da ima ratnu funkciju. Svi naši lekari koji studiraju na medicinskim fakultetima moraju u opštem nastavnom programu da imaju jedan, dva ili tri predmeta koja se odnose na vojnu medicinu, pre svega vojnu hirurgiju, jer ona je najpotrebnija.

Dakle, svi bi morali imati to elementarno znanje, a onda neki od njih mogu kroz specijalizaciju dobijati dodatna. Ali, zašto uopšte izvlačiti Vojnomedicinsku akademiju iz normalnog sistema zdravstva? Ona treba tamo da se vrati. Svaki lekar kada stekne određeni rang može biti rezervni oficir određenog čina, zašto da ne. Od njega se ne očekuje da kopa rovove i ne treba ih slati na obuku. Ako su doktori, onda treba da leče, da rane previjaju, da operišu, da seku noge, ruke itd, šta se radi u ratu. Nemojmo se igrati sa lekarima. Treba sistem zdravstva da bude jedinstven, a da ima i svoju ratnu ulogu, ne daj Bože, u slučaju rata.

Što se tiče vojnih misija, još nijedan argument nisam čuo zašto su one opravdane. Znate šta se dešava kod naših vojnika? Neki žele, neki ne žele da odu. Većina želi, a onda je privilegija koji će otići. Zašto unositi tu surevnjivost? Treba ih podsticati da se takmiče, da postignu što bolje rezultate u obuci. Oni koji odu imaju veće plate nego oni koji ostaju, mnogo veće. To može da unosi nemir. Isključimo to. Šta će nam naši vojnici u dalekom svetu da se bore za tuđe interese?

Dame i gospodo narodni poslanici, ja se obraćam predsedniku Vlade, Ani Brnabić.

Nakon informacije da Vlada razmišlja kakve recipročne mere da provede prema Hrvatskoj nakon ovog ponižavajućeg hrvatskog akta o zabrani ulaska ministra odbrane Aleksandra Vulina u tu državu. Imam konkretnu sugestiju koja je najprimerenija ovakvoj situaciji. Sugerišem premijeru Ani Brnabić da Vlada Republike Srbije prizna Vladu Republike Srpske Krajine u egzilu.

Prošlo je već 23 godine od okupacije Republike Srpske Krajine koja nije bila međunarodno priznata država, ali je faktički bila država, kako to konstatuje i Međunarodni sud pravde i ona je okupirana američkom operacijom čiji su izvršioci na terenu bili Hrvati. Proterano je više od 200 hiljada Srba iz zapadnih delova Republike Srpske Krajine i nekoliko hiljada zverski pobijeno, žena, dece, staraca.

Srbija ne sme skrštenih ruku da sedi i da čeka i da se ponaša kao da se ništa nije desilo. Srbije ne sme nijednog trenutka da dozvoli da neko smatra da smo se pomirili sa okupacijom Republike Srpske Krajine. Republika Srpska Krajina kad-tad mora biti oslobođena.

Vlada Republike Srpske Krajine u egzilu formirana je pre nekih 12, 13 godina, uspešno funkcioniše, obavlja mnoge poslove, funkcioniše i Narodna skupštine Republike Srpske Krajine. Međutim, svi režimi koji su se izmenjivali do današnjeg, suzbijaju svaku informativnu delatnost medija u pogledu izveštavanja o aktivnostima Vlade Republike Srpske Krajine u egzilu.

Zato je danas najlogičniji, najnormalniji, najočekivaniji i najbolji potez, priznavanje te Vlade. Postoji dodatni razlog, Republika Hrvatska je priznala nezavisnost Kosova među prvima. Tada je još trebalo doneti odluku o priznavanju Republike Srpske Krajine i njene Vlade u egzilu.Zašto se preko toga prešlo? Ako ne možemo velikim silama da udarimo po nosu, a možemo ovim veštačkim državnim tvorevinama, koje su velike sile, privremeno uspostavile. Dame i gospodo, nadam se da će Vlada Republike Srbije da dobro razmisli i da na kraju prihvati moju sugestiju.

Drugo pitanje imam takođe predsedniku Vlade, Ani Brnabić zašto toleriše nakon što je Ivica Dačić, ministar inostranih poslova saopštio da će Srbija razmisliti u kojim evropskim državama da ukine svoja diplomatska predsedništva, zato što ona nisu funkcionalna, ne proizvode nikakav efekat, a da treba da se otvore u drugim prijateljskim azijskim, afričkim, latino-američkim državama. Među njima u Vijetnamu, a Vijetnam ima 100 miliona stanovnika, sada je i Vijetnam velika ekonomska sila, a našem narodu Vijetnam i vijetnamci su prirasli za srce, najviše našim generacijama koje su bili očevici velike vijetnamske oslobodilačke epopeje, dugog rata za nezavisnost u kome su stradali milioni ljudi. A postoje države koje su bukvalno veštačke tvorevine, poput Litvanije, Letonije, Estonije. Glupost bi bilo tamo uspostavljati ambasade, a sutra im može biti ukinuta nezavisnost. To je istorijski incident što su one uopšte proglašene nezavisnim državama. Da li je tako Lazanjski?

Dame i gospodo narodni poslanici, svojevremeno je naprednjački režim uspostavljen u Srbiji na osnovu velikih obećanja o borbi protiv kriminala, korupcije, o borbi protiv mafije. Naprednjački režim je na vlasti već šestu godinu, a vreme je da se saldira šta su do sada uradili i da li su bar ona svoja osnovna obećanja ispunili.

Vi se sećate da je dosmanlijska vlast 2000. godine počela otmicama najbogatijih ljudi u Srbiji, od sina Lepe Brene i Bobe Živojinovića, preko Miroslava Miškovića, Milije Babovića i drugih. Evo, već svi znamo, novine su se raspisale, da su i političari učestvovali u podeli novca od tih otmica. Koji su to političari? Cela Srbija zna, samo vlast izgleda ne zna. Moje pitanje Nebojši Stefanoviću, ministru unutrašnjih poslova.

Taj novac su direktno delili Čedomir Jovanović i Zoran Đinđić, pored glavnih pripadnika surčinskog klana. Tad je surčinsko-zemunski klan bio jedinstven. Oni su se pocepali tek kad ih je Đinđić podelio 2002. godine, jedan deo na čelu sa Čumetom hteo da legalizuje, a drugi deo da strpa u zatvor, pa se ovi nisu dali.

Krajnje je vreme da se obelodani dokumentacija ostavinske rasprave Zorana Đinđića i tamo ima mnogo interesantnih stvari.

Setite se Verice Barać. Ona je izgarala na poslu razotkrivajući teške oblike korupcije i kriminala u Srbiji. Jedan od najvećih kriminalaca poslednjih godina, Tomislav Nikolić, joj je dodelio visoko državno odlikovanje. Nijedna od tih privatizacija nije do kraja rasvetljena. Pogledajte u kojim se sve privatizacijama pominju Miroljub Labus, Mlađan Dinkić, Božidar Đelić, Aleksandar Vlahović i drugi.

Ovde sam tri i po sata u Saveznoj Skupštini govorio povodom naše inicijative da se smeni guverner Narodne banke, tadašnji, Mlađan Dinkić, iznosio dokumentaciju, podatke o kriminalnim pojavama u toku formiranja tzv. Nacionalne štedionice na koju su prvo prebacili staru deviznu štednju. Videli smo posle kako je propala ta štedionica, a da nikoga glava zabolela nije.

Krajnje je vreme da se te stvari rasvetle. Krajnje je vreme da se to sve ispita. U protivnom, nastupiće zastarelost. LJudi, već 18 godina je prošlo od ovih otmica. Apsolutna zastarelost u našem pravu je 25 godina. Hoćemo li dozvoliti da nastupi apsolutna zastarelost i da ti ljudi i dalje glume da su nevini, da su časni, da su pošteni, a cela nacija zna koliki su lopovi?

U sadašnjoj vlasti imamo primere krupnih kriminalaca protiv kojih niko ništa ne preduzima. Evo, imamo novu aferu sa ovim ministrom sporta koja se tek nedavno pojavila u javnosti, a znamo odavno za sve afere ministra zdravlja Zlatibora Lončara. Još pre više od tri godine sam govorio o tim aferama na nekoliko konferencija za štampu, osvežio sam nedavno sećanje i niko ništa ne preduzima. Može li takav čovek još dugo da bude ministar? Dokle će biti ministar jedna Zorana Mihajlović koja je državnim parama čak i donji veš kupovala u NJujorku, i to najskuplji na svetu? Čekamo tu rekonstrukciju Vlade, pa ako slučajno ostane u Vladi, pripremili smo jedne ogromne gaće da joj poklonimo ovde u Narodnoj skupštini, da ne bi više državni novac mogla da troši u NJujorku, jer ovo su gaće koje se ne menjaju svaki dan, nose se po mesec dana.

Dame i gospodo, mene muka tera da se malo našalim sa ovim stvarima, ali ovde odavno mesta ni za kakvu šalu nema. Hoćete li preduzimati nešto? Ako vi nećete, ima neko ko jedva čeka da preduzme dizgine u ruke, pa da preduzima te mere u borbi protiv mafije, kriminala i korupcije.

Dame i gospodo narodni poslanici, moje pitanje upućujem predsedniku Vlade Ani Brnabić. Zašto je saopštila javnosti da sad rekonstrukcija Vlade nije prioritet, da treba čekati da se stabilizuju stvari oko Kosova i Metohije, pa da se tek onda tom ozbiljnom poslu pristupi? Treba obrnuto. Nama je potrebna konsolidovana Vlada da bismo se ozbiljnije suočavali sa svim problemima koji nam slede povodom Kosova i Metohije. Nama treba homogena Vlada. Nama treba Vlada sastavljena isključivo od patriota.

Zato pod hitno iz Vlade treba izbaciti Zoranu Mihajlović. Ja sam prošli put dao novinarima i dao svim prisutnim ministrima materijal, koji ona na svoju ruku poslala ambasadi Amerike u Beogradu, gde predlaže sklapanje međudržavnog ugovora po kome bi američke firme imale apsolutni prioritet u infrastrukturnim radovima u Srbiji i bez javnog konkursa bi dobijale poslove.

Kada su je novinari pitali, onda je ona nešto smandrljala, a to je samo prednacrt. Znam. Ali, prednacrt je ponuđen sa naše strane. Ispred nacrta je moralo da stane Vlada, a Vladi, niko za to nije znao, pa ni sam premijer Ana Brnabić, koju sam direktno pitao i potvrdila mi je da nema pojma o tome.

Iz Vlade treba pod hitno izbaciti ministra zdravlja Zlatibora Lončara. Vi se sećate dame i gospodo, da je predsednik Republike Aleksandar Vučić, pre izvesnog vremena saopštio da se u Srbiji svake godine 3,5 milijarde evra izdvaja za zdravstvo, a da od toga jedna milijarda negde netragom nestane. Gde nestane? Nestane u mafijaškim rukama, nestane u nabavci opreme, tehnike, lekova, a ja ću danas izneti jedan opširan materijal na konferenciji za štampu u 11.00 časova, gde ću raskrinkati još jednu kriminalnu aferu Zlatibora Lončara, vezanu za nabavku opreme, za Klinički centar u Nišu.

Takve ljude treba što pre izbaciti iz Vlade. Ima ih još, ne mogu ih sada sve nabrojati, ima i ovih koji treba iz zdravstvenih razloga da se povuku i ne bih ništa loše o njima govorio. Bolest je ipak razlog da oni ne mogu da obavljaju svoj posao. Najmanje su dvojica takvih, ali Vlada je defektna i ako ima dvojicu bolesnih ljudi.

Verujte meni, ja sam pre izvesnog vremena, davno je to bilo, ozbiljno bolestan, pa znam kako to izgleda, pa oni lepo da se povuku ako ozdrave, hvala Bogu, mogu biti reaktivirani, a ako ne ozdrave, šta se i tu može. Priroda ide svojim putem, božja volja, ali Vlada mora biti maksimalno mobilisana, angažovana i kompaktna.

U Vladi ne sme biti neko ko po mišljenje ide u zapadne ambasade u Beograd, pogotovo u Američku i Britansku. U Vladi ne sme biti neko kome je preče da puni svoje džepove i džepove svojih saučesnika od zaštite zdravlje nacije.

U ostalom ministar zdravlja se probudio tek nedavno po pitanju vakcinacije. Ima više od godinu kako sam ja tražio da se primenjuju krivične sankcije protiv propagatora odbacivanje vakcine za malu decu.

Sada kada smo u situaciji da cela nacija može da se razboli, zapravo ljudi mlađe generacije, jer mi stariji smo, bar ove bolesti prebolovali u svoje vreme, kada nije bilo vakcine. Mi smo to prebolovali. Iz sećanja znamo da to nije nimalo naivno bilo i da su neka deca i u to vreme od toga umirala.

To se zvalo, kada sam ja bio mali krzamak koji sam u predškolskom uzrastu prebolovao i pljuskavice u školskom uzrastu, negde peti ili šesti razred.

Ministarstvo je odmah moralo da reaguje i da traži intervenciju policije, da se to zaustavi, jer to je najgori oblik širenja lažnih vesti sa krajnjim štetnim posledicama i oblik širenja panike u narodu.

Dakle, prvo ova dva ministra da se odstrane iz vlade, to je najurgentnije, a ima i drugih, koje ministarka zna bolje nego i po svom nahođenju može da postupi.

Prvo, rekonstrukcije Vlade, pa ćemo se lakše suočavati sa kosovsko-metohijskim problemom.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nekoliko dana ministar Šarčević je u jednom intervjuu izjavio da mu nije stalo da ostane ministar. Pošto se sprema rekonstrukcija Vlade, pa pošto mu nije stalo da ostane ministar to znači da on uopšte i nema više motivaciju da unapredi rad ministarstva i da mu nije stalo da ovi zakoni budu kvalitetniji i bolji, nego što su ovde nama predloženi.

Pa, ja predlažem prvo da Narodna skupština donese odluku da se sva tri zakona vrate, dok se ne izvrši rekonstrukcija Vlade, pa da onda vidimo ko će biti novi ministar i da li će on stati iza ovih zakona ili neće.

Zašto ja ovo govorim? Zašto što mi je mnogo sumnjiv nastanak ovih zakona, posebno Zakona o udžbenicima. Vi znate da je pre tri godine, pre nepune tri godine, još u vreme ministra Verbića donesen zakon o udžbenicima, neću ja ništa lepo da kažem ministru Verbiću, uostalom i ne poznajem ga, ali protiv njega se digla udžbenička mafija.

Tu mafiju je predvodila Gordana Knežević Orlić. Ko je Gordana Knežević Orlić? Ona je još uvek šef Udruženja izdavača udžbenika, a u isto vreme je direktor privatne izdavačke kuće „Klett“. „Klett“ izdavačka kuća d.o.o.

Šta je bilo? Je li „Kle“ ili „Klet“?

(Marko Atlagić: „Klett“.)

Ovde su dva t, ne dva e, ali nije bitno. Strani naziv.

Ona je napadala taj zakon jer nije odgovarao njenoj firmi i još nekim privatnim firmama koje izdaju udžbenike. Ona se naravno zalagala i za uvođenje digitalnih udžbenika, naravno čija bi se upotreba naplaćivala. Onaj koji bi se ulogovao na internet da koristi taj digitalni udžbenik, on bi morao da plati na jedan od načina plaćanja. Ona, dakle, zastupa interese svoje izdavačke kuće i izdavačke mafije koju predvodi.

Mi smo najkvalitetnije udžbenike imali kad je jedini izdavač bio „Zavod za izdavanje udžbenika“. Tad su udžbenici bili najjeftiniji.

(Branka Stamenković: I najnerazumljiviji.)

Nije tačno, bili su vrlo razumljivi, ja sam po tim udžbenicima učio, zato sam ovako pametan Branka, ti si izgleda po ovim novim učila.

(Branka Stamenković; Ja sam učila upravo iz tih.)

Dobro. I sada ti što kaže Branka „razumljivi udžbenici“ koje izdaju privatni izdavači obično imaju velike falinke. Govoriću tek o tim falinkama. Da vidim prvo šta radi udžbenička mafija.

Pošto sam ja savladao još u najranijem detinjstvu, nisam ni prohodao, savladao sam uključivanje na internet, pa mi nije bio potreban nikakav udžbenik ja sam to malo tamo istražio i došao do egzaktnih podataka. Svi udžbenici od prvog do osmog razreda, kad bi bili kupljeni, dakle kad bi ih roditelji kupovali koštali bi za jednu školsku godinu 50 miliona evra. Od tih 50 miliona evra, prema sadašnjem stanju na tržištu udžbenika, 16 miliona evra ide na izdavačku kuću „Klett“, „Klett“, „Klettt“, „Klep“.

(Marijan Rističević: „Klep“.)

Evo zna Marijan, on je ekspert za kleptokratiju. To je 31,57% od ukupne vrednosti udžbenika za jednu školsku godinu ili u dinarima hoćete da vam kažem, to je milijarda 909 miliona 447 hiljada 538 dinara.

Na drugom mestu je privredno, čuj – privredno, društvo za izdavačku delatnost „Novi Logos“. Oni učestvuju sa 21,54%, što bi iznosilo u evrima 10 miliona 856 hiljada 376 evra i 58 centi.

Evo, ovih 58 centi može kao bakšiš ministru, da zaokružimo.

(Mladen Šarčević: A što bi meni dao bakšiš?)

A kome ću? Ti si odgovoran za sve ovo. Jesam li ja?

(Mladen Šarčević: Nisam.)

Ja mogu samo za ratne zločine biti odgovoran, ni za šta drugo.

Javno preduzeće „Zavod za udžbenike“ učestvuje samo 12,94% u ukupnoj vrednosti udžbenika koji se prodaju u toku jedne godine.

Ministre, smiri malo živce, imam još mnogo da ti kažem.

Šest miliona 519 hiljada 870 evra. Znači, „Klett“ izdavačka kuća 15 miliona 912, skoro 16 miliona. Privredno društvo „Novi Logos“ skoro 11 miliona, a „Zavod za udžbenike“ šest i po miliona.

„Zavod za udžbenike“ koji ima najbolje kadrove, koji ima najveće iskustvo i koji je svu čistu zaradu po odbitku onoga što se isplati za plate, plate su mu solidne uvek bile, ne znam kakve su sad, sad ste ga ugrozili ovom mafijom, štiteći njene interese. Taj „Zavod“ je izdavao ogroman broj najvrednijih, vrhunskih knjiga iz svih oblasti naše nauke i kulture. Sabrana dela najumnijih ljudi iz srpskog naroda. Nemojte da vam nabrajam, od Josifa Pančića, Mike Alasa, Jovana Cvijića i dalje.

Sad neko drugi ovu masnu zaradu uzima. Ovo je najmasnija zarada jer je uvek sigurno da ćete realizovati profit na tržištu, pogotovo ako imate razrađen sistem potkupljivanja nastavnika, koji će se opredeljivati za udžbenik određenog izdavača. Zato dolazi određenim školama da jedan nastavnik iz istog predmeta odredi udžbenik jednog izdavača, drugi drugog, treći trećeg. Rukovode se ljudi sopstvenim interesima. Ko na koga prvi naleti.

Pogotovo kakva je situacija kada učenik mora u toku školske godine da promeni školu, može celi komplet udžbenika odmah da menja. Cena udžbenika je mnogo veća sada nego što je bila ranije. Ranije su cene udžbenika za osnovnu i srednju školu bile najjeftinije i opet je bila dobra zarada da se od te zarade isplate plate, da se Vladi u budžet isplati određen procenat i da se štampaju dela od najveće vrednosti za našu nauku i kulturu.

Ima tu još vrlo važnih izdavača. BIGZ školstvo. Znate li ko je vlasnik BIGZ-a sada? Neki Hrvati su to kupili, neka hrvatska firma, i oni nam sada izdaju udžbenike, za 3.923.000,00 evra, skoro četiri miliona. Onda, preduzeće za izdavaštvo, proizvodnju i trgovinu Eduka.d.o.o. Oni 3.268.000,00, pa neki „Kreativni centar“, to bi Branka mogla da zna, izađe Branka, 2.000.000, „Data status d.o.o“, samo nazive slušajte, sve vam je jasno, 2.000.000. The English Book, d.o.o, ili „di ou ou“, kako bi to na srpskom zvučalo, možete misliti, koliko oni, 1.548.000, „Privredno društvo Gerundijum d.o.o“, Beograd, Palilula 1.424.000. Ja znam šta je gerund, ali šta je Gerundijum, da li bi mi to mogao profesor Marijan Rističević pomoći. Gerundijum, jel to vrsta cveća, šta je to?

Vidite ovaj naziv sada „Akronolo“. Hajde nađi mi na Guglu šta to znači Akronolo. Oni imaju zaradu 1.253.500. „Metmatiskop d.o.o.“ 384.000, pa onda su ovo sve niži iznosi, da ne idem do kraja.

Jel to grehota pred našim narodom, pred našom državom, da ovi mangupi zarađuju toliki novac prodajući udžbenike sumnjive vrednosti našoj deci?

Šta je rešenje? Rešenje je da izdavač opet bude monopolista na tržištu udžbenika, da se svake tri ili svakih pet godina obnavljaju konkursi, pa ako se neko pojavi sa boljim udžbenikom, da se onda njegov unese u upotrebu, sva svim obrazloženjem, a da se povuče stari. Pazite, udžbenik logike akademika Mihajla Markovića u gimnazijama se koristio više od 30 godina, možda i 40. Ja sam ga koristio u gimnaziji, pre mene 20 godina, a posle mene možda još toliko, i više. Boljeg od toga nije bilo naknadno. Kada se uradi dobar udžbenik, onda je on trajan, onda je njega lako doraditi, da se naučne inovacije u njega unesu itd. To je što se tiče mafije.

Što se tiče sadržaja udžbenika, e, tu je Ministarstvo pogotovo palo na ispitu. Ja sam konsultovao samo udžbenike istorije i udžbenike srpskog jezika i književnosti. Sad, tamo uči se književnost i svetska, i zamislite, umesto da se više pažnje pokloni ruskim klasicima, francuskim, nemačkim, engleskim, pa čak i Amerikanci već imaju klasike svoje književnosti. Uči se hrvatska književnost, slovenačka književnost. Franca Prešerna moraju da uče naši đaci. Ko je France Prešern, znate li vi to? Lažno se predstavljao Lovro kuhar. Umesto da je pisao neki priručnik za kuvare, on napiše, šta je ono napisao? I sad naši đaci treba to da čitaju i da uče kao značajno i vredno književno delo, a nije.

Naše đake teraju da čitaju „Smrt Smail-age Čengića“, pod imenom lažnog autora koji se zvao Ivan Mažuranić. Ivan Mažuranić, to svedoči LJuba Nenadović. Jesu li to „Pisma iz Italije“? Gde si ti to čitala, Nataša, pa si mi šapnula malopre?

Piše on u svojim sećanjima kako mu se žalio NJegoš dok je bio u Zagrebu, sreo jednog Klacmana, koji mu se divio kako piše dobre spevove, pitao ga - imaš li nešto novo što si napisao. Naivni NJegoš se pohvali – evo, baš sam napisao spev o ubistvu Smail-age Čengića, a ovaj navalio – daj mi da pročitam, daj mi da pročitam, poslaću ti poštom, poslaću ti sigurno, i nikad ga više NJegoš nije video.

Ja imam „Sabrana dela“ Ivana Mažuranića, čitao sam. Znate, ja sam na ovih 12 godina službenog puta se bavio naukom. Kakve su njegove pesme? Odvratne, ko da ih je sekirom sekao. Ništa se to više ne može čitati. Možda za Hrvate ima neku istorijsku vrednost. On je pokušao da bude ljubavni pesnik. Ali, kad na nakaradnom nekom jeziku, lošeg stila, izjavljujete ljubav, to deluje užasno, a ne budi nikakve emocije. I on je uklopio i NJegoševo delo.

U vreme Kraljevine Jugoslavije nauka je dokazala da je to NJegoševo, nesumnjivo. Posle Drugog svetskog rata pojavio se Đilas i rekao – ne, to je Ivana Mažuranića, jer ako to vratimo NJegošu, NJegoš neće biti nimalo veći nego što je inače, a ako to damo Mažuraniću, onda ćemo imati dva velikana, a ne samo jednoga. To su Đilasove reči. I vi dozvoljavate da je takav udžbenik u upotrebi.

Hajdemo na istorijske udžbenike. Pišu neki autori naših istorijskih udžbenika o nekoj Posavskoj Hrvatskoj. Srednjovekovna Hrvatska je bila samo jedna. Prostirala se od reke Cetine do planine Gvozda. To je današnja Petrova Gora, jer im je tamo poginuo poslednji kralj Petar Svačić 997. godine u ratu sa Mađarima. Negde 1102. godine Hrvatska je postala sastavni deo Mađarske i nestala kao država.

Ubacili su hrvatski falsifikatori da je slavonski knez LJudevit Posavski zapravo knez neke Posavske Hrvatske koja nikad nije postojala.

Znate li vi iz Ministarstva gde se prostirala ta slavonska kneževina? Na prostoru današnjeg Hrvatskog Zagorja. I tu su živeli Slovenci. To je Slavonija. Kad su Hrvati to osvojili, valjda u vreme kralja Petra Krešimira Četvrtog, kad im je država bila najveća, onda je on bio kralj Dalmacije, Hrvatske i Slavonije.

Oni govore drugim jezikom, kajkavskim, koji se razlikuje od čakavskog. Jesu oba slovenska, ali mnogo različita. I sad naši đaci, povode se za njihovim falsifikatorima i kažu da je to posavska Hrvatska, a kad je LJudevit Posavski poražen u ratu sa Francima, prebegao je Srbima. Gde je mogao prebeći Srbima? Odmah preko reke Save. On je stolovao u Sisku, pobegao preko Save Srbima, a onda na prevaru ubio srpskog župana u tom delu gde je pobegao i hteo da preuzme njegove vladarske pozicije. Srbi ogorčeni, najure ga, zamalo ga ubiju i on pobegne u Hrvatsku. Tamo ga hrvatski knez, jel se Borna zvaše, Nataša, kako mu beše ime, isporuči Francima. Jadni Srbi, da se nađu na usluzi, da pomognu da ga spasu, a ovi Hrvati nemilosrdno odmah ga predaju.

Nema u našim udžbenicima istorije gde se prostirala prvobitna srpska država, gde joj je bila prestonica. Nigde ne piše da je u Skadru bila prestonica cele Srbije, kojom je upravljao arhont Srbije, srpskog roda, ali postavljen od strane vizantijskog cara i da je ta država obuhvatala celu Bosnu, Rašku i Srbiju do Morave. S druge strane Morave u to vreme je bila Bugarska, naravno, Bugari koji su ovladali srpskim teritorijama i velikim delom srpskog naroda. U jednom trenutku su celom Srbijom ovladali, a to dugo nije trajalo. Nigde toga nema. Zašto toga nema u udžbeniku istorije? Hoće li nam to ova Gordana Knežević Orlić ispraviti? Neće. To može samo da ispravi Zavod za udžbenike u saradnji sa Akademijom nauka Odeljenjem za istoriju i da se isprave svi ti nedostaci koji se tiču naše prošlosti.

Bila je velika kampanja protiv jednog udžbenika istorije, jer je autor pisao o komertitima. Više od dve trećine današnjih Hrvata su komertiti, njihovi su preci bili pravoslavni, prešli u katoličku veru, pa onda pohrvaćeni. Šta su bosansko-hercegovački muslimani nego bivši Srbi pravoslavci koji su prešli na islam itd.

Imam ove četiri minute što mi je Branka ostavila.

Mi moramo biti u situaciji da za sve đake petog ili prvog razreda srednje škole itd, u celoj Srbiji, budu jedinstveni udžbenici iz jednog predmeta. Za nacionalne manjine da se prevedu ti udžbenici na njihov jezik, a da oni posebno imaju svoju nacionalnu istoriju i kulturu i svoju književnost. Sve ostalo da bude jedinstveno na nivou Srbije i da svi udžbenici u digitalnoj varijanti budu na internetu. Neko ne mora da kupi ni jedan udžbenik ako se uspešno služi internetom i ako mu je lakše da uči na internetu i da tako savladava predmete. Dovoljno je, dakle, da sa tabletom krene u školu, ima sve udžbenike pri ruci.

Mi da obezbedimo da država vrati monopol i da vrati monopol nad profitom iz ovog posla sa izdavanjem udžbenika, jer to je suviše lagan profit da bi bio ustupljen privatnicima. Privatnici zapravo bez ikakvog truda i napora dolaze do velikih para. Nek objavljuju beletristiku. Hajde neka objavljuju poeziju, pa nek probaju da zarade nešto. Niko na poeziji ne može da zaradi. Može na beletristici, ako zaista ima kvalitetne romane ili romane autora koji su se pročuli ili prevode dobrih stranih romana. Teško i na naučnim delima da se može zaraditi, jer naučna dela, svelo se na to, objavljuju samo naučne ustanove, retko koji izdavač, samo ako je nešto baš naročito traženo, onda se u to upuštaju.

Kao što je neophodno da nam fakulteti objavljuju udžbenike. Samo ne mislim kod fakulteta da moraju udžbenici biti ujednačeni, tamo je ipak malo viši nivo i naučni nivo savlađivanja predmeta. Može svaki nastavnik, ako želi, da ima svoj udžbenik, ali ne sme mu biti obaveza da ima, jer ima bar 20% nastavnika, kamo sreće, da nikada nisu ni pokušali da pišu univerzitetski udžbenik. To nije stvar ovog zakona. To je drugim zakonom uređeno.

Imam tri pitanja da postavim predsedniku Vlade Ani Brnabić.

Prvo pitanje – zašto Vlada Srbije ni do danas nije podnela Narodnoj skupštini Finansijski izveštaj, odnosno izveštaj o izvršenju budžeta za 2016. godinu, iako je taj rok davno prošao?

Drugo pitanje, svojevremeno je donet protivustavan Zakon o formiranju Agencije za restituciju. Za direktora te Agencije postavljen je Strahinja Sekulić. U toku njegovog šestogodišnjeg rada, čini mi se, njemu uopšte izgleda nije isticao mandat. U Agenciji je zaposleno oko 200 ljudi i Agencija se pretvorila u pravo leglo kriminala.

Smatram da treba Narodna skupština da zahteva od Vlade da se podnese izveštaj o radu te Agencije. Kao što vidimo, umesto da podnosi izveštaj Narodnoj skupštini i Vladi, Strahinja Sekulić podnosi izveštaj američkom ambasadoru Skotu i Skot ga usmerava kako treba dalje, pa kaže – još Srbija duguje 13 milijardi, da li reče dolara ili evra, američkim državljanima na ime restitucije, ali eto nije realno da se to naplati odmah. To treba u ratama na malo duži period.

Vidite li vi da nam je Skot preuzeo upravljanje državom u svoje ruke, mic po mic, malo po malo, jednog po jednog državnog funkcionera. Ko ostale agencije kontroliše, ko to zna? Agencija ima toliko da bi Vlada morala imati sto članova da ih sve kontroliše, a uglavnom su sve nepotrebne.

Težak kriminal se tamo dešavao kod donošenja odluka o restituciji. Ko će dobiti u ovom, ko u onom iznosu, ko će dobiti ovu, ko onu nekretninu? Još se sad kaže da je potrebno nekoliko milijardi evra da država isplati onima kod kojih nije bila moguća naturalna restitucija. To je skandal nad skandalima.

Treće pitanje, mediji su saopštili, a evo ja imam pred sobom tu Odluku da je Vlada Republike Srbije donela Odluku, juče 12. marta, da se izvrši transfer 13.257.000 dinara Skupštini Grada Beograda za podizanje spomenika Zoranu Đinđiću.

Prvo, ova odluka je protivpravna. Ovo ne može opstati u pravnom prometu, jer Vlada ovo može doneti u formi zaključka. Zaključak je pojedinačni pravni akt Vlade, a odluka je opšti pravni akt i povodom ovoga nije mogla da se donese odluka. Ko priprema te akte Vladine, to je sada posebno pitanje, kako je ovo bilo moguće?

Zahtevam od Ane Brnabić da ovo hitno povuče, a da se sama ideja preispita, pošto Zoran Đinđić ni po kom osnovu ne zaslužuje podizanje spomenika. Mi ovde vidimo da je neodređen broj ljudi nagrađen po 19.000 evra, već, za idejna rešenja. Dakle, svi koji su ušli u drugi krug su dobili nagradu.

Zoran Đinđić je bio na čelu mafijaškog puča 5. oktobra 2000. godine. Evo, njegovi najbliži saradnici i prijatelji daju intervjue novinama da se Zoran Đinđić odmah po preuzimanju vlasti odao kriminalu. Evo vam svedočenje Dragoljuba Markovića, jednog od šest nosača kovčega. Zoran Đinđić je izdajnik srpskog naroda i najgore što je uradio Zoran Đinđić je Slobodana Miloševića na Vidovdan 2001. godine isporučio zločinačkom Haškom tribunalu. On zaslužuje prezir, mržnju srpskog naroda a ne odavanje priznanja u vidu …

Dame i gospodo narodni poslanici, ja kao najveći živi srpski ekspert za Međunarodno humanitarno pravo, uopšte se ne šalim, najozbiljnije mislim, ako ima bolji neka se pojavi na crtu, uopšte ne bih mogao da Svetislava Radenovića, kandidata za zamenika tužioca za ratne zločine ocenim pozitivnom ocenom, a kamoli da mu dodelim 20 bodova. Kod mene bi dobio nula bodova, a u zagradi napomena – kad poraste, možda će biti bolji.

Međutim, otkrio sam ovde jednu veliku korupcionašku aferu. Svetislav Radenović je preko veze stavljen na ovu listu, na osnovu intervencije Tanje Miščević, koja mu je dala posebnu preporuku kao šef pregovaračkog tima Vlade Republike Srbije za vođenje pregovora o pristupanju Republike Srbije EU. U kom to zakonu stoji da ona može da daje posebnu preporuku za izbor zamenika javnih tužilaca za ratne zločine? Kako on može da da tu preporuku, po kom osnovu? Ovde treba u zatvor i Tanja Miščević i Zagorka Dolovac, koja je ovde korumpirana.

Šta je dobila za uzvrat, ja ne znam, možda još ništa, možda je ovo na dođem ti, ali istu važnost ima intervencija Tanje Miščević kao eventualna intervencija direktora Poljoprivredne zadruge iz Kosjerića ili predsednika Dobrovoljnog vatrogasnog društva iz Bora ili bilo koga u državnom sistemu koji obavlja bilo koju funkciju. Ovo je funkcionerska intervencija, ovo je zadiranje državnog funkcionera iz jedne oblasti u njemu potpuno stranu oblast.

Ako ovaj slučaj korupcije ne budete procesuirali, jasno će mi biti kakva će uopšte biti vaša borba protiv korupcije, jer do sada ni ove najkorumpiranije ministre niste smenili.

Dalje, Tanja Miščević za njega kaže da je dobar poznavala Međunarodnog humanitarnog prava, koji je bio angažovan na predmetima iz ove oblasti na međunarodnom nivou, što ga uz iskustvo stečeno u Međunarodnom pravnom timu koji je zastupao Republiku Srbiju pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu preporučuje. Pa, mi smo izgubili u tom procesu pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu. Naša država je proglašena krivom zato što nije sprečila genocid u Srebrenici, navodni genocid, i što nije kaznila izvršioce kada se navodno taj genocid desio.

Zašto je naša država proglašena krivom? Upravo zbog takvih stručnjaka kao što je Svetislav Radenović, koji nemaju pojma o Međunarodnom krivičnom pravu, o Međunarodnom humanitarnom pravu uopšte, a busaju se u prsa i prihvataju da učestvuju u radu timova gde bi morali da budu vrhunski eksperti.

Onog trenutka kada je Međunarodni sud pravde, uprkos činjenici što Jugoslavija nije bila članica UN 1993. godine, prihvatio da sudi po tužbi Bosne i Hercegovine za navodni zločin genocida iako, dakle, nije pripadala kao potpisnik SRJ, ni konvenciji o genocidu, a u drugom slučaju kad je SRJ tužila 11 država NATO pakta za sličnu stvar, proglasio se ne nadležnim, jer Jugoslavija nije bila članica. Tog trenutka cela naša delegacija je morala demonstrativno da napusti zasedanje Međunarodnog suda pravde i da kaže – vi sudite kako hoćete, imate vašu inkvizitorsku školu, to nas ne interesuje. Oni su prećutno se složili s tim, prihvatili i nastavili da zastupaju.

Dalje, šta su još uradili? Međunarodni sud pravde uopšte se nije bavio istraživanjem da li se zaista desio genocid. On je konstatovao da je donesena na Haškom tribunalu jedna jedina presuda za genocid - pukovniku Vidoju Blagojeviću, ratnom komandatu Bratunačke lake pešadijske brigade. U prvom stepenu on je osuđen za genocid na osnovu učešća u udruženom zločinačkom poduhvatu. U Konvenciji o genocidu, koja se mora striktno primenjivati, koja je iznad svakog zakona, iznad svakog drugog međunarodnog pravnog akta nigde nije predviđeno izvršenje genocida na osnovu učešća u udruženom zločinačkom poduhvatu. To je palo u drugom stepenu. U drugom stepenu je osuđen za podržavanje i pomaganje genocida, bez potrebe da se istražuje da je imao specijalnu nameru da izvrši genocid, što je takođe nemoguće po međunarodnoj Konvenciji o genocidu. Za svaki oblik izvršenja genocida, bilo direktnog počinioca, bilo saučesnika, bilo ovakvog, bilo onakvog mora postojati dolus specialis – specifična ili specijalna namera. Vi to kao pravnici bi trebalo da znate.

Uprkos tome što je presuda Haškog tribunala bila apsolutno protivpravna, Međunarodni sud pravde se na nju pozvao, a nikada naša delegacija nije dovela u pitanje na Međunarodnom sudu pravde legalnost Haškog tribunala. Prvo su to morali da učine. Prvog puta kada se neko pozvao na presudu Haškog tribunala trebalo je tražiti da sud da savetodavno mišljenje da li je međunarodni Haški tribunal legalan, jer njega nije formirao organ određen, čija je nadležnost određena Poveljom UN. On je formiran zloupotrebom VII Glave Povelje UN u kojoj stoji da Savet bezbednosti može da primeni silu da bi uspostavio ili očuvao mir. Zato je Haški tribunal oblik primene sile od strane Saveta bezbednosti radi očuvanja i održanja mira. To je, dakle, američka konjica, američka VI flota, to nema veze sa sudom, sudovi se formiraju da donose pravdu, a ne da čuvaju mir. Zato ova njegova karakteristika pada u vodu.

Ne može ovaj kandidat biti izabran, da je prava i pravde u ovoj državi i da uopšte vladajuću većinu takve stvari interesuju, ni zbog toga što je godinama bio najbliži saradnik Vladimira Vukčevića, američkog špijuna koji je redovno po svoje mišljenje, dok je bio tužilac za ratne zločine, išao u Američku ambasadu i time se hvalio. Ne može.

Zatim, Svetislav Rabrenović je učestvovao 2010. godine u pokretanju istragu protiv srpskih novinara zbog navodnog organizovanja, odnosno podsticanja genocida i ratnih zločina. Taj postupak je svojevremeno pokrenulo NUNS, takođe strana agentura, koja je i danas strana agentura, bio i jedan od urednika knjige „Reči i nedela, podsticanje ratnih zločina 1991.-1992. godine“. Bio je i promoter Haškog tribunala na raznim slučajevima u BiH, vi znate da je u BiH takođe formiran jedan nezakonit, nelegalan sud BiH, van pravnog poretka BiH po Dejtonskom sporazumu i van ustavnog sistema koji je proklamovan Dejtonskim sporazumom.

To vam je taj vaš istaknuti pravnik, stručnjak, dobar poznavalac koji se naročito ističe protiv svog naroda i države. I za koga interveniše Taša Miščević? Tipičan slučaj korupcije u vrhu državnog sistema.

Šta je sve radilo to Tužilaštvo za ratne zločine, ne branim ja ni sudije i sudija je bilo izuzetno pokvarenih, korumpiranih, koji nisu poznavali osnovne elemente međunarodno krivičnog prava, pokazuje slučaj brojnih presuda za zločin na Ovčari. Tužilaštvo za ratne zločine je vodeći istragu sistematski zataškavalo ulogu vojne službe bezbednosnih JNA u tom zločinu, a zločin, to je utvrđeno na Haškom tribunalu, je organizova šef službe bezbednosti, general Aleksandar Vasiljević, zajedno sa svojim pomoćnikom, tadašnjim pukovnikom, kasnije generalom Tumanovim.

On je došao dan uoči streljanja da svesno Bosanac u štabu motorizovane gardijske brigade u Negoslavcima, pravi spisak lica iz vukovarske bolnice koje treba streljati po narudžbi Tuđmanovog režima i odabrana je gradska sirotinja, … gradska fukara i što je najznačajnije, istaknuti protivnici Hrvatske demokratske zajednice. Jer, šta bi, pazite, Vukovar je oslobođen 18. novembra, a naše snage su u bolnicu ušle, ušao je pukovnik Šljivančanin tek 21. novembra. Šta su do sada čekali? Čekali su da se sve dogovore. Pukovnik Šljivančanin je preuzeo zarobljenike, odveo ih na Ovčare, ne mogu da ga optužim da je znao da će oni biti streljani, to ne mogu, ali on je lično odvezao zarobljenike, umesto da ih prosledi u Sremsku Mitrovicu.

Onda je general Vasiljević iz penzije uzeo tri pukovnika Slavka Tomića, Bogoljuba Kijanovića i Bogdana Vujića i dao im nalog da se zarobljenici streljaju. Sve vreme streljanja oficiri bezbednosti su bili prisutni na farmi Ovčare i na jami gde su leševi zakopani. Prvo je spisak proveren, pa je ustanovljeno umesto 200 ljudi, da se na nalazi 207, pošto je naša vojna služba bezbednosti toliko pedanta, oni su sedam izdvojili i svih tih sedam pojavilo se kod mene u Hagu. Zahvaljujući njihovoj pomoći, uspeo sam da raskrinkam slučaj Ovčare. Sedam su izdvojili, poslali kući, a tačno 200 streljali, jer 200 je bilo naređeno. Onda su preko javnosti nama ovde plasirali da su to uradili teritorijalci, da su zarobljenici predati civilnoj vlasti, civilne vlasti još mesecima nije bilo u Vukovaru. Vojni komandant Vukovara još skoro tri meseca je bio komandant 80. brigade, valjda, pukovnik Vojnović.

Sve to zataškano, nevini ljudi osuđeni, pa u prvom procesu skoro svi osuđeni, neki pušteni, a naročito su pikirali na moje dobrovoljce, pa ih pola oslobodili, pola osudili. U drugom procesu još neke oslobodili, pa u trećem još neke i sada ostavili jednog jedinog, Predraga Milojevića, zvanog Kinez koji tada nije ni bio naš dobrovoljac, nosio je petokraku, kasnije se priključio stranci, koji uopšte nije bio na jami Ovčara.

Meni je Davor Stilinović, hrvatski ekspert, pomogao da to dokažem jer svedoci, lažni svedoci, koje danas država štiti, poput ovog, kako mu beše ime, Petkovića Štuke i Bože Latinovića, zvanog Boro Krajišnik, koji su još pod zaštitom, kako se zove Petković Štuka, bio je policajac, a učestvovao u zločinu kao regularni vojnik gardijske brigade na odsluženju vojnog roka. Na osnovu ta dva lažna iskaza osuđen je Predrag Milojević Kinez, jer su navodno utvrdili da je svakog ko je pokazivao znake života nakon streljanja overavao iz svog revolvera 357 magnum, a meni lepo kaže hrvatski veštak – ni jedna čaura tog kalibra nije nađena. Kažu da je otišao autom „askona“ preko njiva tamo, meni hrvatski veštak potvrdi krajem novembra – niko privatnim civilnim kolima, a kamoli „askonom“ nije mogao da se odveze preko njiva na mesto izvršenja, išli su traktorskim prikolicama. I sada taj još jedan čovek za koga ja garantujem, za koga sam utvrdio da nije učestvovao, ne ulazim u to da li su ostali nevini ili nisu, nisam imao mogućnosti da za sve razotkrijem, ali ovaj je nevin i ostala mu je robija od 20 godina zatvora.

Dalje, to isto tužilaštvo preuzelo je nekritički optužnicu iz BiH protiv grupe policajaca za koje se kaže da su pobili 1.300 civila u Kravici kod Srebrenice u skladištu poljoprivredne zadruge. Prema svedočenjima Muslimana koji su to gledali, tamo je moglo biti najmanje 100, a najviše 300 muslimanskih zarobljenika. Naša policija, srpska policija, sve je to naša policija, vodila ih je nevezane u skladište u Kravicu. Bilo ih je 10-15. Išli su putem u dobrom raspoloženju, raspitivali se za prijatelje koje poznaju, za rodbinu, svi su očekivali, srpski policajci i zarobljeni Muslimani, da će vrlo brzo biti pušteni i razmenjeni i da će to kratko trajati. Doveli su ih do skladišta zemljoradničke zadruge, a onda je jedan Musliman, svi su bili nevezani, ščepao pušku srpskom policajcu, ubio ga, okrenuo se da puca na ostale, komandir je uhvatio za cev, okrenuo u vazduh, usijana cev mu je spržila dlan, on otišao po prvu pomoć, ovamo nastala nervoza ko će koga, 200 ili 300 Muslimana naspram 15 policajaca, u jednom trenutku neko je izgubio živce i počeo da puca. Tako je došlo do masakra. Nema 1.300 i nisu bili civili. Može se reći, da su u normalnim okolnostima, da se van rata to desilo, prekoračenje nužne samoodbrane. Ali, u ratu nema prekoračenja nužne samoodbrane. Ja pucam čim nešto šušne, čim osetim opasnost, ja preventivno pucam pa onda idem da proverim da li sam zaista bio u opasnosti.

Ima još tu slučajeva. Ovo sada više nije stvar Suda za ratne zločine, nego ovog Specijalnog suda za organizovani kriminal. Suđenje za ubistvo Đinđića je bilo potpuno režirano. Bila su tri metka iz dva različita kalibra, sve je to zataškano. Nije vršena rekonstrukcija na licu mesta, a na nezakonit način saslušan je Zvezdan Jovanović, pod mukama u policiji, lično ga je mučio general Papaja Rodoljub Milojević. Uz pretnju da će mu likvidirati celu porodicu, on je priznao neku nebulozu. Nije bilo advokata, doveli su naknadno advokaticu Vesnu Radomirović da lažno potpiše da je prisustvovala saslušanju. Imamo i tu užasnu situaciju, proces se mora obnoviti. Nemojte nam više ovakve nuditi, učenike Vladimira Vukčevića, za zamenike javnog tužioca.

Ja ću sada intenzivno pratiti, počeo sam sa ovim slučajem Kravica, intenzivno ću pratiti sve procese za ratne zločine i za svaku, i najmanju grešku, odnosno kršenje zakona, procedure, falsifikovanje dokaza, izvrtanje činjenica, ja ću alarmirati javnost. Neće me narod na izborima, pukao sam na izborima, hoće me sudnice beogradske sve, pa ću se baviti kontrolom rada sudova i javnih tužilaca.

Jesam li još imao malo vremena?

Dame i gospodo narodni poslanici, postavljam pitanje ministru unutrašnjih poslova, predsedniku Vlade i predsedniku Republike.

Pošto sam iz dnevne štampe saznao da je Dejvid Korbet, bivši marinac, pripadnik specijalne jedinice „Foke 6“, najopasnije specijalne jedinice koja je učestvovala u hvatanju Osame bin Ladena, izrazio bojazan u centralnom zatvoru od povratka u Ameriku, da će ga tamo likvidirati zbog neobavljenog zadatka ili zbog neopreznosti zbog koje je upao u šake naše policije, zašto nisu već otpočeli pregovore da ponude Dejvidu Korbetu aboliciju, jer već nekoliko krivičnih dela ima. Ima nelegalno posedovanje oružja, tu je visoka kazna, zatim, ima krivično delo pripremanja terorističkog akta ili atentata ili nekog sličnog akta, to je očigledno da je nešto pripremao, da mu se ponudi abolicija od krivičnog gonjenja, azil i doživotna zaštita, a da on zauzvrat detaljno prizna ko ga je poslao, koga je trebalo da ubije i iz kog razloga, ako mu je i to treće poznato.

Veoma je ovo važno, jer ja očekujem da Dejvid Korbet neće biti jedini. Ti drugi koji budu dolazili možda će biti još sposobniji od njega. Možda će teže biti da se uhvate, jer neće tražiti možda pomoć domaćih kriminalaca, a oni da se izlanu u telefonskom razgovoru međusobno kako Amerikancu nabavljaju pištolj. Da se nije uzdao u naše domaće kriminalce, verovatno ga nikada ne bismo ni uhvatili.

Iz svih tih razloga, a posebno zbog činjenice da američka ambasada nije pokazala nikakvog vidljivog interesa za njega, za eventualnu zaštitu njegovih prava, za pružanje pravne pomoći, kako se to radi u svim drugim slučajevima privođenja, hapšenja ili otpočinjanja istrage protiv američkih i bilo kojih drugih stranih državljana.

Ne treba se igrati sa ovim. Ništa mi nećemo imati ako osudimo na neku blažu kaznu Dejvida Korbeta, pa ga proteramo, mnogo više ćemo dobiti ako on ispriča sve što zna. Ovde je davana policijska zaštita svakakvim lažnim svedocima, prevarantima, ubicama, ovakvim, onakvim, a ovo je toliko ozbiljna stvar da se ništa ne sme prepustiti slučaju.

Ako se ovo zanemari, onda ćemo se suočiti sa mnogo opasnijim nasrtajima i dobro, naravno, na udaru se mogu naći sve istaknute ličnosti u javnom životu, a vi vodite računa da mogu da koknu i nekog od nas opozicionara, pa da u javnosti se vama pripiše krivica. Nemojte se zato igrati. Dejvid Korbet je osposobljen za sve vidove dejstava, a oni drugi koji dolaze posle njega biće još sposobniji. Toliko sam imao.

Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram povredu Poslovnika i to dvostruku povredu Poslovnika. Prvo na osnovu činjenice da mi još nemamo Poslovnik ovoga saziva, a duboko smo ušli u drugu godinu rada Narodne skupštine. Drugo, mi pred sobom imamo predlog po članu 92. da se spoji rasprava o 16 tačaka dnevnog reda.

Istina, član 92. predviđa da se može podneti predlog za spajanje rasprave, ali kada pogledamo ranije poslovnike to je bilo više precizirano nego sada i rečeno je bilo da se može spojiti rasprava o srodnim zakonima, pa se najviše spajala rasprava o dva, tri zakona. Mi do sada imamo presedane da se spaja rasprava i po 30 zakona. Danas se spaja rasprava o 16 veoma važnih zakona.

Ja ne mogu za 20 minuta da kažem šta sve mislim o ovim zakonima. Možda sam ja gluplji od ostalih, meni treba 320 minuta i ja apelujem da se donese hitno novi Poslovnik, a da se tumačenjem odredbe člana 92. odbaci predlog o spajanju rasprave zato što je neumesan, nelogičan, kontraproduktivan i predstavlja antidemokratsku tendenciju. Te antidemokratske tendencije sve su češće na delu. Moramo se zabrinuti zbog toga i moramo im stati u kraj. Samo mi za Zakon o policiji treba najmanje 20 minuta.

Dobro Majo, lako je tebi.

I vi biste prihvatili?