E, ovde sam pogrešio.

Popravili ste se, odajem vam priznanje.

Samo je Bog bezgrešan i ja ponekad.
Sva sreća što niste Bog.

Upućujem pitanje ministru inostranih poslova Ivici Dačiću i predsedniku Vlade Republike Srbije Ani Brnabić - Zašto su Ministarstvo inostranih poslova, odnosno Vlade Srbije nisu po hitnom postupku otkazali gostoprimstvo ukrajinskom ambasadoru u Beogradu Oleksandru Aleksandroviću, nakon njegovih teških antisrpskih izjava koje je dao BIRN-u? Šta je rekao, zamislite, Oleksandar Aleksandrović? Ime mu na novokomponovanom ukrajinskom jeziku, a prezime na ruskom jeziku.

Oleksandar Aleksandrović je rekao da Rusija obučava srpske najamnike da ubijaju Ukrajince. Nema nikakvih najamnika u Rusiji, u ruskim zemljama i oni ne ubijaju Ukrajince. U ruskoj Donjeckoj oblasti bore se srpski dobrovoljci na srpskoj zemlji. To je pokrajina Slavenoserbija, koju je još u 18. veku, polovinom 18. veka, formirala ruska carica Jelisaveta Petrovna. Ima još jedna srpska zemlja koja je po okupacijom ukrajinskih nacista. To je Nova Srbija ili Novaja Serbija na prostoru današnje Kirovske oblasti.

Zatim kaže da je Rusija koristila srpske ekstremiste da izvedu državni udar u Crnoj Gori. Strašna laž, podvala crnogorskog mafijaškog režima Mila Đukanovića koji je pohapsio grupu Srba pod lažnim optužbama i sada im sudi u namontiranom procesu u Podgorici.

Kaže da Rusija ohrabruje srpski separatizam u Republici Srpskoj kako bi destabilizovala BiH. Rusija pomaže opstanku Republike Srpske koji je ugrožen od strane zapadnih sila.

Kaže dalje Aleksandrovič da Rusija koristi srpski faktor da destabilizuje Makedoniju. Na koji to način srpski faktor destabilizuje Makedoniju? Ima li iko i jedan argument za tako nešto? Srbija želi stabilnost Makedonije. Za nas je od vitalnog interesa stabilnost Makedonije, a tamo zapadne sile mešetare, dovode sopstvene garniture kako bi dovele do podele Makedonije na makedonski i albanski deo.

Kaže još da Rusija ima aktivnu ulogu u okretanju kosovskih Srba protiv kosovskih Albanaca. Čujte ovo, okretanje kosovskih Srba protiv kosovskih Albanaca, ona šačica Srba koja je još ostala progonjena, unesrećena, sada je Rusija okreće protiv kosovskih Albanaca.

Dalje, prodaje svoje avione Srbiji kako bi stvorila tenzije sa Hrvatskom. Što se Hrvatska do zuba naoružala, od Amerikanaca je dobila helikoptere „Apače“, što je dobila lansirne rampe za rakete zemlja-zemlja dometa 300 km, to nikom ništa.

Kaže još da Putin ne mari za Srbiju, već je samo koristi za uništenje Evrope. Posle takvih izjava Oleksandr Aleksandrovič nema šta da traži u Beogradu. On govori u sred Beograda, iznoseći najgore uvrede i klevete protiv srpskog naroda i Srbija to toleriše.

Postoji jedna narodna poslovnica u srpskom narodu, vukovskim rečnikom rečeno: boj se ovna, boj se govna – kad ću živeti? Hajde, razumem što se Vlada boji ovna, u ovom slučaju onog Skota, američkog ambasadora, koji ima bujne rogove, simbol za ogromno i teško naoružanje, ali zašto Srbija da se boji govna, poput Oleksandra Aleksandroviča? NJega bar može po hitnom postupku da ekspeduje sa svoje teritorije. Krajnje je vreme da se da primer drugim ambasadorima da se ne može večito sa Srbijom na taj način.

Dame i gospodo narodni poslanici, postavljam pitanje premijeru Vlada Republike Srbije, Ani Brnabić – zašto Vlada Republike Srbije nije momentalno onog skota, američkog ambasadora u Beogradu, proglasila personom non grata, čim je javno napao ministra odbrane Republike Srbije?

Napao je ministra odbrane zbog pohvalnih reči izrečenih u prilog slavnom srpskom generalu Vladimiru Lazareviću, koji je bez ikakvog pravnog osnova osuđen pred Haškim tribunalom.

Prvi put se desilo da ministar odbrane, nakon mafijaške petooktobarske revolucije, uzme u odbranu čast otadžbine, čast srpskih generala, čast srpskog oružja. Ako je iko nevino osuđen u Hagu, onda je to general Lazarević.

U njegovoj presudi stoji – kad god bi saznao za neko krivično delo on je istog momenta obaveštavao vojne organe istrage. Oni to priznaju, ali kažu – trebao je i da obustavi sva vojna dejstva dok se to ne istraži.

Koja bi to armija na svetu uradila? I nije jedino general Lazaravić nevin osuđen pred Haškim tribunalom, potpuno su nevini i Nikola Šainović osuđen zbog pretpostavke da je bio blizak Slobodanu Miloševiću. Nebojša Pavković, komadant treće armije sa sedištem u Nišu, takođe, osuđen pod pretpostavkom da je blizak Miloševiću.

Nema bića krivičnog dela.

Zatim, u drugim predmetima imamo slučaj Vinka Pandurevića kome se priznaje da je pustio tri do pet hiljada muslimana pripadnika 28. Divizije, da se 1995. godine izvuku prema Tuzli, a mogao je sve da ih pobije. Istina poginulo bi i 100-200 srpskih vojnika. On ih je sve pustio da izađu, a osudili su ga na 13 godina zatvora, zato što nije sprečio neke druge nad kojima nije imao nadležnost da ubiju, negde oko hiljadu ratnih zarobljenika. Čitav niz drugih su nevini osuđeni, robijaju po evropskim zatvorima, tu je bilo i srpskih generala i srpskih političara.

Srbija treba da pokaže da zna za čast i dostojanstvo i da uskrati gostoprimstvo ovome Skotu, koji nam je već i prekrajao jednom izborne rezultate u Skupštinu uveo političke partije koje nisu prošle cenzus.

Ovo je ujedno i upozorenje Vladi Srbije, da bi morala mnogo više da povede računa o zaštiti Srba, koji se još uvek nalaze u Haškom tribunalu i Srba koji su na izdržavanju kazne širom Evrope, da se poboljšaju mere zaštite njihovih porodica, posete i da im se poboljšaju drugi uslovi života, uključujući i dodelu srpskog državljanstva onima koji ga nemaju, a žele da imaju.

Naravno, treba uvek imati u vidu da nisu svi Srbi koji su optuženi pred Haškim tribunalom bili nevini. Ima i onih koji su zaista zločinci. Jednom Veselinu Šljivančaninu da je sudio srpski sud ne bi bio osuđen ispod deset godina zatvora. Treba voditi računa kada su javne manifestacije, da neko u ime Vlade pročita te haške presude, da se vidi tačno ko je nevino osuđen, a ko je zaista imao izvesnu krivicu.

Sramota je, pomalo, kada se ljudi za koje znamo da su krivi pojavljuju na javnim manifestacijama, a Šljivančanin je preuzeo 200 zarobljenika iz vukovarske bolnice i umesto da ih otprati u Sremsku Mitrovicu, u zatvor, on ih je odveo na Ovčar. Nemam dokaza da je znao za streljanje ili da je učestvovao u streljanju.

Samo jedna rečenica.
Ali je gardijska brigada još tri dana bila u Vukovaru i on je morao da istraži šta se desilo sa tim zarobljenicima.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas opet imamo stari problem koji se neprekidno ponavlja, četiri važna zakona moramo zajedno da razmatramo, a ovaj četvrti koji je najobimniji neću stići ni da pomenem danas, a najradije bih o njemu govorio, jer iza njega direktno stoji predsednik Vlade Ana Brnabić. Moram da idem redom, moram da idem od Žarka Ružića, pa nadalje, Branko Ružić. Stalno menjate imena, pa ne može čovek da se snađe.

Vidite, ovde se predlaže osnivanje jedne institucije koja nikom živom nije potrebna. Nacionalna, čuj „Nacionalna“, pa niste ni Vladu nazvali nacionalna, niste ministarstva nazvali, trebalo bi ministarstvo nazvati „ministarstvo za šišanje ovaca“. Ništa još nemamo nazvano nacionalno, ali Nacionalna akademija za javnu upravu. Dali ste joj više ingerencija nego što ima Srpska akademija nauka i umetnosti.

Kada se kaže Nacionalna akademija, odmah se setim Nacionalne štedionice. To su bile dve prilično prevarantske institucije, s tim što je preko Nacionalne štedionice ukraden veliki novac države Srbije. Ovde nije plan krađa novca, nego enormno širenje državne uprave, jer državna uprava nam je i tako prebukirana. To vam govore i vaši prijatelji iz EU. Nisam vam ja potreban da vas upozoravam, a vi je na ovaj način širite i niko živ ne zna koliko je širite. Ovo je rupa bez dna. Ako u ovo uđemo, propadosmo u bezdan.

Šta je problem naše uprave? Prebukiranost, rekoh već, nizak nivo stručnosti i male plate i dok imamo ove minijaturne plate u državnoj upravi, osim nekih organa koji su iskočili svakoj kontroli, pa se gađaju platama, poput Narodne banke Jugoslavije, Kontrole letenja do razno-raznih zaštitnika itd. Plate su bedne uključujući i ministarske. Kako da neki tamo direktor Kontrole leta ima sedam puta veću platu nego ministar? Rešite problem prvo tamo gde najviše boli.

Rešite problem stručnosti i kompetentnosti. I socijalisti su gnječili mnogo državne činovnike. I oni su uvek bili na minimalnim platama, pa ako bi baš neko imao privilegiju dodavali su mu neki honorar sa strane. Onda su došle dosmanlije i zaposlili su sve one ulične bukače. Za šta su oni bili stručni? Za udaranje u šerpu. Ko god se istakao udaranjem u šerpu dobio je državni posao, a da nema stručnosti.

Sada ste prebukirali državnu upravu ogromnim brojem zaposlenih, a državna uprava nije u stanju da funkcioniše. Treba paralelno sprovesti proces uvođenja platnih razreda, da se zaštiti zvanje državnog činovnika. U svakoj civilizovanoj državi na svetu izražava se poštovanje zvanju državnog činovnika, a kod nas je državni činovnik zadnja rupa na svirali.

Kada se pojavi državni činovnik onda je osnovana pretpostavka da on zna, da je kompetentan, da je sposoban, da je častan i da je nepodmitljiv. Hajde vi meni sada nađite u ukupnoj strukturi državne vlasti koliko imamo nepodmitljivih državnih činovnika. Nepodmitljivi su uglavnom oni od kojih ništa ne zavisi, koji se ni zašta ne pitaju, pa čak i oni daju obećanja da će nekome završiti neki posao, traže pare unapred, pa ako se posao i završi mimo njega to je njegov uspeh, a ako se ne završi – probao sam sve, nije išlo. To nam je stanje, a vi hoćete to stanje da promenite Nacionalnom akademijom, da okupite Peru, Miku, Žiku itd, da oni drže predavanja, a kao državni činovnici da idu da slušaju, pa će iz tih predavanja nešto naučiti. Neće naučiti ništa, kao i ja kada ovde slušam ministre u sali pa mi odlutaju misli od Kosova Polja pa nadalje, jer znam da ništa pametno neću čuti. Tako će vam biti na Nacionalnoj akademiji.

Kažete da Nacionalna akademija ima status javno priznatog organizatora aktivnosti neformalnog obrazovanja odraslih. Ako je to neformalno obrazovanje, kako ćete naterati nekoga da pohađa nastavu na toj Akademiji? Morate imati neku formu. Mora diploma da se neka tamo stekne. Mora ta diploma da ima neku vrednost u društvu i u državnoj upravi.

Sedište će biti u Beogradu, jel tako? Hoćemo li dovlačiti u Beograd iz svih opština u Srbiji opštinske činovnike da idu u školu u Beograd, preko vikenda ili će im se davati plaćeno odsustvo po mesec, dva dana, pa ih ispitati, pa ako su nešto naučili da se vrate, a ako nisu ništa naučili, što će se obično desiti, da idu ispočetka?

Jedan od naših problema u državnoj upravi je što niko ništa ne čita. Glavu na panj stavljam da od ministara u Vladi Srbije više od polovine ništa ne čita, osim možda dnevnog reda za sednicu, nekog materijala itd. Ne čitaju knjige. Ne čitaju ni beletristiku, ni stručnu literaturu.

Šta je potrebno našoj upravi? Da državni činovnici počnu da čitaju, pa da im se umesto Nacionalne akademije formira vredan, dobar, stručni časopis, pa da se u časopisu objavljuju radovi naših stručnjaka sa direktnim usmerenjima kako raditi sa kojim problemom, sa kojom pojavom u društvu, a prevoditi strane literature, vredne tekstove i da se tako osposobljavaju ljudi iz javne uprave.

Onaj ko ne zna, ko nema mozga, ko je diplomu fakultetsku ili srednje škole dobio preko veze, on se lako prepoznaje. Ako se prepozna i ako mu se više od 10% ukine odluka u upravnom sporu, ako izgubi na sudu, šta onda on ima više da traži u javnoj upravi?

Dalje, ako naši kadrovi sa fakulteta i srednjih škola nemaju dovoljno znanja o javnoj upravi, imamo na pravnom fakultetu predmet „Upravno pravo“ koji se uči na svim smerovima. U načelu sam protiv smerova, pogotovo na fakultetima društvenih nauka. Jedan smer – opšte obrazovanje. Onda ćemo podeliti taj predmet, kao što je „Građansko pravo“ podeljeno na stvarno, odnosno svojinsko i obligaciono i procesno. Možemo „Upravno pravo“ podeliti na tri predmeta pa da se intenzivnije i detaljnije izučava. Ima „Nauka o upravi“ koja je sada samo opciona grupa, šta li je, na jednom od smerova. Iz te „Nauke o upravi“ postoji ogromna literatura i na srpskom jeziku. Ko je to čitao? Ko je to od ministara čitao? Ko je od onih koji su postali ministri pre toga znao šta je javna uprava, da je ministar najviši organ državne uprave i da mora znati i upravni postupak i upravni spor. Malo koji i kada mu neko donese nešto na potpis on potpiše. Kada potpiše muka velika, bruka, ali baš ga briga.

Koji bi bili zadaci te Nacionalne akademije? U članu 4. se predviđa da ona obavlja stručne i sa njima povezane izvršne i druge poslove državne uprave. To je novi organ državne uprave. Vi na mala vrata uvodite novi organ državne uprave. Organ će upravljati. Imaće određene nadležnosti. Što onda direktora postavljate na čelo? Stavite ministra. Može i direkcija da bude organ državne uprave.

Vi ste već sami predvideli tamo da ovaj programski savet imenuje sam direktor, a ne neko ko bi kontrolisao direktora preko tog saveta. A ko bi kontrolisao direktora, to bi bilo ovo Ministarstvo Ružićevo, je li tako? Je li? Jeste Ružiću? Ali, da li biste vi bili u stanju da to kontrolišete to je drugo pitanje. Imate li vi stručne organe sposobne da to kontrolišu, imate li vi državne činovnike koji bi znali da ovo kontrolišu? Ili bi nam tamo prodavali neke stvari za bubrege i ko se snađe, snađe, ko se ne snađe, ne snađe.

Koliko će biti zaposlenih u nacionalnoj akademiji? Počeće od stotinu, pa hiljadu, pa pet hiljada, pa deset hiljada, pa 100 hiljada. Sve to može, može ta nacionalna akademija da zameni celu državnu upravu, i ovako se ne oseća da imamo sposobnu državnu upravu nećemo imati ni tada.

Državna uprava se sastoji od kadrova, a ne od institucija. Možete imati kakve god želite institucije, kakve god proglasite institucije, ako u njima nemate kadrove, ne vredi. Kadrovi znanje stiču na fakultetu, a vi i dalje primajte one koji su završili fakultet sa prosekom šest, a onda ih šaljite na Nacionalnu akademiju. Neka se tamo dodatno usavršavaju. A neka oni sa prosekom osam, devet, čekaju na Zavodu za zapošljavanje. Neka bude i dalje zaposlenje u državnoj službi nagrada za uspešne predizborne aktivnosti, kontrolu biračkih mesta, kontrolu u ime svoje partije, pa i u ime tuđih partija, kad se potkupe kontrolori. To je to.

Ima zemalja u svetu gde je činovnički aparat toliko ozbiljan da on provodi izbore, a ne treba mu nikakva kontrola i svi veruju da će to pošteno biti obavljeno, dakle da tamo nije stranački državni aparat, da nije činovnički aparat stranački i prevashodno stranački, nego da se sastoji od uglednih i časnih ljudi. Takve bi morale i sudije da nam budu. A mi ovde izaberemo za sudije ljude sa šest prosekom, a onda se čudimo što nema nezavisnosti pravosuđa. Zato što niko od njih ne zna šta je pravna etika.

Naš činovnički aparat ne zna ni šta je pravna, ni šta je činovnička etika, nije imao ko da ih nauči. Etiku na Pravnom fakultetu, mislim u Srbiji niko nema, ali, imaju neke izmišljene predmete koji se proforme polažu. Izmišljeni su radi već postojećih kadrova, a nisu kadrovi prilagođavani nastavnom planu i programu.

I u srednjim školama, znate, popravite prvo materijalno stanje profesora, pa zainteresujete najbolje studente kada završe fakultet da budu profesori u srednjim školama, vratite ugled tom zanimanju pa ćete imati mnogo bolje kadrove. A vi ćete sada ovom akademijom ispravljati ono što ni srednja škola nije dala, što nije dao ni fakultet. Ne možete, vi to ne možete nikada ispraviti. Ovo će biti samo zamajavanje.

Vidite šta bi programski savet radio, predlog opšteg programa odluke i programa obuke rukovodioca, utvrđuje metodologiju potreba za stručnim usavršavanjem. Metodologiju potreba on utvrđuje, a ko će vršiti istraživanje da se pokaže kolike su to potrebe? Jel smo mi ikada imali model činovničke strukture jedinice lokalne samouprave, koji će zavisiti od broja stanovnika, od veličine teritorije, stepena ekonomskog razvoja itd? To nikada nismo imali. To se niko ne usuđuje da pokuša da radi, a oni će stvarati metodologiju. Ne može se metodologija iz vakuma stvarati, iz ničega. Metodologija mora da se zasniva na nekim objektivnim činjenicama, na osnovama sistema koji se već poznaje, a treba istražiti ono što je nepoznato. Treba doći do novih indikatora, pa proverom indikatora do novog znanja, do novih činjenica. Ko će to tamo raditi? Niko. Nema ko to tamo da radi.

Sve ministre da postavite u programski savet nisu u stanju taj posao da obave. Hajde, podstaknite naučno istraživačke projekte na univerzitetu da se taj problem napravi. Ako vi niste u stanju za pet godina da donesete zakon o platnim razredima, što ne angažujete nekoga ko to zna. Nije vam padalo na pamet, ali vi ne znate. A kada se uvedu platnim razredi pola problema je rešeno.

Onda ne može direktor Kontrole leta da ima 700.000 platu, a kontrolor leta može i 800.000, jer nije isto biti kontrolor leta i direktor Kontrole letenja. Direktor Kontrole letenja kao državni činovnik ne sme imati veću platu od bilo kog ministra, ali stručnjak ekstra klase, kakav je kontrolor letenja može imati prema evropskom proseku, da ne bi otišao trbuhom za kruhom, da ne bi otišao da radi tamo gde su plate veće.

Kod nas je sve naopako. Tamo spremačica ima veću platu nego ministar. U Narodnoj banci šta se sve radi, šta im sve pada na pamet, jer imaju viška novca. Kako oni stiču višak novca? Primarnom emisijom. Daju bankama na kamatu i ne samo da zadovoljavaju svoje potrebe, nego se razmeću. Čak su uveli ginekološke preglede. Moglo bi svako ministarstvo da uvede ginekološke preglede i da budu redovni. Svako da ima jednu ordinaciju u svojoj zgradi.

Znate, suočavamo se sa tolikim nebulozama, sa toliko nerazumnim pojavama, a sebi neprekidno postavljam pitanje – koliko to može dugo da traje? Po svemu sudeći, može da traje dok ne dobijemo neku sposobnu Vladu Srbije. Jesmo li u stanju da je dobijemo? Zavisi od građana. Hajde da ubedimo građane, nismo do sada uspevali da ih ubedimo.

Vidite još jednu stvar, sledeći zakon koji se ovde raspravlja je zakon o izmenama i dopunama Zakona o državnim službenicima. Taj zakon znači prilagođavanje zakonu o nacionalnoj akademiji. Govori se o opštem programu obuke, programu obuke rukovodilaca itd. a rekoh vam već, obuke nema bez čitanja knjiga.

Stručno usavršavanje je doživotno stručno usavršavanje ili koji ste ono izraz upotrebili neki dan, prevodeći sa engleskog jezika, celoživotno. Vi kada prevodite zakone koje nam diktiraju iz EU, sa engleskog jezika, ne vodite računa o prevodu. Često nemamo ni lektora u Vladi. Nisu ga imali ni socijalisti, kamoli dosmanlije, nemate ni vi. Svi mislite da znate jezik, ne znate. Čak da uđem sada u analizu jezičkih konstrukcija, na šta bi sve to ispalo.

Nemojte to da radite, povucite lepo ovaj zakon. Kažite da ste prihvatili dobronamernu kritiku. Svaka moja kritika ovde izrečena zaista je dobronamerna.

Dame i gospodo narodni poslanici, postavljam jedno pitanje trojici čelnih državnih funkcionera, predsedniku Republike, Aleksandru Vučiću, predsedniku Vlade, Ani Brnabić, i ministru inostranih poslova, Ivici Dačiću – zašto državni organi nisu reagovali zbog antisrpskog poteza predstavništva EU u Beogradu koje je izdalo knjigu „Evropski mozaik“, autora Gediminasa Vitkusa? To je iz neke od ovih baltičkih, nazovi, državica tamo, koja je izrazito antisrpskog karaktera. Zbivanja devedesetih godina, autor posmatra kroz hrvatsku prizmu. Hrvatska je žrtva, Srbi su agresori. Ova knjiga pokazuje šta EU misli o nama. Kad bi, ne daj Bože, tamo i bili primljeni da bismo bili država drugog reda, država koja služi za ponižavanje, kao otirač, država kojoj se stalno mogu neki zahtevi ispostavljati, poput teritorijalnih od strane Hrvatske, poput zahteva za nadoknadu ratne štete, itd.

Između ostalog, autor za Ivu Andrića kaže da je hrvatski pisac. Još jednu laž pronosi, koju je verovatno čuo u Beogradu, da je Tesla jednom prilikom izjavio da je ponosan na svoje srpsko poreklo i Hrvatsku domovinu. Nikad to Nikola Tesla nije izjavio. To je ono đubre, Sava Kosanović, Teslin sestrić, koji je bio sluga komunističkog režima izmislio posle Tesline smrti. Nigde u Teslinim spisima toga nema, nigde u sećanju savremenika, nigde u štampi, nigde ni u jednom mediju. Samo je izmislio Sava Kosanović nekoliko godina posle Tesline smrti za potrebe komunističkog režima. Autor ovde navodi samo hrvatske žrtve u građanskom ratu, govorio o srpskim zločincima i autor pokazuje, zapravo, kako se piše nova istorija po receptu EU.

Moramo još neke poteze da povučemo. Vi ste videli šta nagoveštavaju politički predstavnici Litvanije, Letonije i Estonije. Najveći hrvatski pisac svih vremena, Miroslav Krleža ismevao je, ne samo te dve državice, nego i njihove narode između dva svetska rata svojim romanom o blitvi. Blitva se odnosi i na Litvaniju, odnosno Litvu, Letoniju, Estoniju. On im je taj karakter najbolje predstavio, naravno mnogo ne odstupa ni od hrvatskog karaktera ali Krleža nije baš hteo tako daleko da ide. „Banket u blitvi“ je ostalo jedno od njegovih najboljih dela koje se i danas sa zadovoljstvom čita. Moram to priznati kao poznavalac i srpske i svetske književnosti.

Politički predstavnici ove tri državice neprekidno prete Srbiji, vrše pritisak, traže ultimativno da Srbija zavede sankcije Rusiji. Naravno, da Srbija ni po koju cenu ne sme da zavede sankcije Rusiji ali bi najviši državni organi Srbije, predsednik Republike, Vlada i Ministarstvo inostranih poslova trebali da izvrše pritisak na Rusiju da ukine veštačku nezavisnost Litvanije, Letonije i Estonije jer su dozlogrdile i Bogu i ljudima. U Litvaniji živi 20% Rusa, u Letoniji i Estoniji više od 50% Rusa ali polovini ruskih građana ni do danas nisu priznali pravo na državljanstvo. Dakle, ako iko zaslužuje da prestane sa postojanjem u međunarodno-pravnom poretku onda su to Litvanija, Letonija i Estonija i naši državni organi treba da zahtevaju od Rusije da tome stane u kraj.

Dame i gospodo narodni poslanici, imam dva pitanja. Prvo pitanje je predsedniku Republike, Aleksandru Vučiću i predsedniku Vlade, Ani Brnabić, zašto se toliko kasni sa donošenjem odluke da se pripadnicima osoblja rusko-srpskog humanitarnog centra u Nišu dodeli diplomatski status? To je zaista sad postalo već skandalozno. Mora se hitno doneti ta odluka, a ja lično strepim da neće moći ni da dođe do isporuke ruskog naoružanja, obećanog, ugovorenog Srbiji, ukoliko se taj status ne dodeli. Ne možemo se mi poigravati sa Rusijom. Ona nas obasipa prijateljstvom, mi moramo uzvratiti na onim tačkama gde je možda za spoljnu politiku i najosetljivije. Hitno se mora taj diplomatski status dodeliti. Ja sam to pitanje već jednom postavljao pre mnogo vremena, nije mi odgovoreno.

Drugo pitanje je pitanje ministru inostranih poslova i ministru pravde – zašto je srpska Vlada do sada skrštenih ruku posmatrala montirani proces Draganu Vasiljkeviću pred hrvatskim sudom u Splitu? Danas se očekuje u pola dva izricanje prvostepene presude. Intenzivno sam pratio taj proces, koliko se to moglo pratiti preko hrvatskih medija i zaključio sam da hrvatski sud apsolutno nema nikakvih dokaza protiv Dragana Vasiljkovića, zvanog Kapetan Dragan, apsolutno nikakvih dokaza.

Ako ne bude danas donesena oslobađajuća presuda, zahtevam da se odmah opozove srpski ambasador iz Zagreba i da predsednik Republike Aleksandar Vučić otkaže svoju upravo dogovorenu posetu Zagrebu koja se planira za novembar mesec. Dakle, da se apsolutno zaoštre naši odnosi sa Hrvatskom ukoliko Kapetan Dragan danas ne bude oslobođen. Hajde, nekako možemo i svariti presudu koja bi pokrila ove godine koje je već odrobijao, ali ako bi danas bio zadržan u hrvatskom zatvoru, onda bez pardona moramo nastupiti kao država zaštiti naše nacionalne interese, zaštiti našeg građanina i jednostavno se usprotiviti toj ustaškoj samovolji koja nadire iz Zagreba, iz Hrvatske i koja se ogleda i u procesima svim ostalima Srbima kojima Hrvati sude za izmišljenu krivicu. Prvo ih na neki način uspavaju u proklamacijama da niko od Srba neće biti krivično gonjen, zbog učešća, kako oni kažu u oružanoj pobuni, onda čim se vrati neki Srbin u punijoj snazi, čim se vrati neko ko bi mogao da opstane tamo na srpskoj zemlji, odmah ga hapse i tako stavljaju do znanja i drugima, da nisu poželjni na okupiranoj teritoriji Republike Srpske Krajine. Oni prime samo starce koji su pred kraj života i koji više ne mogu predstavljati ni političku niti bilo kakvu drugu opasnost po taj ustaški režim.

Dame i gospodo, inače, Srbija je neprekidno popuštala u svojim odnosima sa Hrvatskom. Mi moramo staviti do znanja ne nećemo prihvatiti međunarodnu arbitražu po pitanju 10.000 hektara zemlje sa leve obale Dunava, koju Hrvati potražuju po starim austro-ugarskim katastarskim knjigama, jer granica mora biti na matici Dunava.

Drugo, videli ste već tri najvažnije hrvatske političke partije su se usaglasile da od Srbije traže 40 milijardi evra ratne odštete. Dakle, sve ono što čini današnju Hrvatsku političku scenu stoji iza tog zahteva, pa i naša štampa je obelodanila.

Da vam kažem, mene je iskreno obradovala ta vest, jer to je razlog više da se ne učlanjujemo u EU. Šta ćemo mi u EU kada su tamo svi srpski neprijatelji koncentrisani? Dakle, zaoštriti potpuno diplomatske odnose sa Hrvatskom, a da eventualna današnja osuđujuća presuda Draganu Vasiljkoviću bude povod za taj potez.

Dame i gospodo narodni poslanici, imam dva pitanja da postavim.

Prvo pitanje ministru inostranih poslova Ivici Dačiću – zašto Republika Srbija bukvalno ništa nije uradila da pomogne uhapšenim građanima Srbije koji pod lažnim optužbama za pokušaj puča u Crnoj Gori mesecima se već nalaze u zatvoru podvrgnuti torturi i protiv njih se vodi očigledno lažirani krivični proces? Ni jednu diplomatsku notu Ministarstvo do sada nije poslalo, ni jednu diplomatsku meru nije preduzelo.

Krajnje je vreme da Republika Srbija pomogne svojim državljanima koji su nevino optuženi, a u protivnom da preduzme mere retorzije prema Republici Crnoj Gori, pa da Srbija uhapsi isti toliki broj državljana Crne Gore, da ih drži u zatvoru, dok Crna Gora ne pusti naše državljane, ali da probere Republika Srbija koje će državljane Crne Gore pohapsiti, dakle one koji su najbliži sadašnjem režimu Mila Đukanovića. Nema drugog načina da se izvuku naši državljani iz Crne Gore. Vidimo da tu ima bolesnih, vidimo da tu ima životno ugroženih ljudi, vidimo da je tu jedan general u pitanju. To se više trpeti ne može.

Drugo pitanje je pitanje premijeru Ani Brnabić. Dokle će premijer Brnabić da toleriše neartikulisano ponašanje ministra Zorane Mihajlović? Ministar Zorana Mihajlović je posle velike afere sa lažnim optužbama koje je plasirala protiv kineske firme koja radi na autoputu od Beograda prema Čačku veliki diplomatski incident izazvala, pre dva dana je napala Srpsku pravoslavnu crkvu. Srpsku pravoslavnu crkvu je napala zato što ima svoj stav o najvažnijem srpskom nacionalnom pitanju, o pitanju Kosova, i što je patrijarh sugerisao predsedniku Vučiću da vodi računa o raspoloženju i stanovištu koje vlada u narodu. I ona sada napada crkvu za mešanje u politiku.

Prvo, u kritiku politike i političara svako ima pravo da se meša, pa i crkva, i crkveni velikodostojnici i vernici i ljudi sa različitih nivoa crkvene hijerarhije. Osnovna demokratska tekovina je pravo svakog građanina da kritikuje vlast. Uostalom, crkva nije nešto van sistema. Crkva ima status autonomne pravne korporacije unutar pravnog poretka, što znači da se država ne sme mešati u unutrašnja crkvena pitanja, osim ako se radi o kršenju Ustava, a crkva ima pravo da kritikuje državu, državne organe i najviše državne funkcionere. Jedan ministar poput Zorane Mihajlović nema pravo da na taj način uvraća, jer crkva je ipak institucija trajna, ona kod nas traje više od 800 godina, a režimi se menjaju. Režimi su od izbora do izbora i ne može ni jedan politički režim, u duhovnom pogledu, u pogledu nacionalnih interesa, da bude iznad crkve. Naravno, to ne znači da režim mora da sluša crkvu i crkvene velikodostojnike. Krajnje je vreme da se smeni ministar Zorana Mihajlović.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi suviše često menjamo i Zakon o univerzitetu, odnosno o visokoškolskom obrazovanju i Zakon o sistemu obrazovanja. To su dva sistemska zakona, nisu baš organski zakoni, ali jesu sistemski.

Dakle, u onoj drugoj kategoriji po važnosti i trebalo bi da jednom to pitanje dobro proučimo, temeljito, da imamo i prethodne rasprave o tome, da bismo doneli što bolje zakone koji bi potrajali deceniju, dve ili tri ili više.

Zato je ovo sramotno od parlamentarne većine što je danas nadglasala opoziciju i nametnula i ova dva veoma važna zakona da se vodi zajednička rasprave kako bi nam se skratilo vreme za raspravu. Ovde je trebalo povećati vreme za raspravu, za oba zakona, udvostručiti za svaki, a ne spojiti ih samo da to prođe kroz Narodnu skupštinu.

Ja zato nisam u mogućnosti da govorim sistematski o kompletnom sadržaju ovih zakona, pa ću izneti samo nekoliko kritičnih primedbi koliko bude moglo da stane u ovih 20 minuta. Ovde u ovom zakonu govore o celoživotnom učenju.

Ja sam u životu mnogo knjiga pročitao, a ne sećam se da sam i u jednoj knjizi našao taj izraz. Možda jezički stručnjaci mogu da potvrde da je to gramatički u redu ili da je to pravopisno u redu, ali kada je u pitanju stilistika i kultura govora, gospodine ministre, onda to sigurno nije dobro i morali biste imati među vašim pomoćnicima nekoga ko će biti isključivo za stilistiku i kulturu govora zadužen.

Razumem da ste vi stare kadrove nasledili, koji nisu naučili da treba celog života učiti, a to se kaže doživotno učenje, odnosno učenje do kraja radnog veka, ali naravno, naši penzioneri su takvi da i posle radnog veka nastavljaju sa učenjem, pa uče još više nego što su učili za radnog veka.

To je jedna mala primedba za početak da bude rasprava interesantnija.

Jedan od problema koji bi želeo naročito da potenciram je problem udžbenika.

Mi moramo da se vratimo na sistem unificiranih udžbenika. To su Dosmanlije posle petooktobarskog mafijaškog puča potpuno ukinule, omogućile su svima da pišu udžbenike i onda imamo konkurenciju među piscima udžbenika, ne na osnovu kompetentnosti, nego na osnovu snalažljivosti, pa dolazi do potkupljivanja nastavnika ko će čiji udžbenik da preporuči za upotrebu u određenoj školi, pa nam još dolaze neki stranci i pojavljuju se kao izdavači udžbenika.

Imali smo situaciju da su Hrvati kupili „Bigzovu“ izdavačku kuću i štampariju i da su se pojavili kao jedan od najvećih proizvođača naših udžbenika.

To je sramotno za državu i država bi trebalo da vodi mnogo više računa šta stoji u tom udžbenicima, a ne gleda, ne vodi računa.

Moramo imati jedinstvene udžbenike i za osnovnu i za srednju školu, pa svake godine da se skupljaju primedbe nastavnika iz nastavnih predmeta, pa da se vidi koji udžbenik treba kupovati, a koji ne i da bude konkurencija među piscima udžbenika pod kontrolom države, da država ima kompetentne recenzente koji će birati koji je udžbenik najbolji.

Naravno – proizvod velikog profita, zašto da nam ti mešetari ostvaruju ogroman profit na tome, kad taj profit treba da pripadne Zavodu za udžbenike, a do 2000. godine Zavod za udžbenike je imao izdavačku delatnost od fundamentalnog značaja za srpski narod, zato što je taj višak novca ulagao u izdavanje sabranih dela najvećih srpskih umova svih vremena, a sada to ide kao profit u ruke onih koji to nezasluženo dobijaju, jer to nije njihov uspeh na tržištu kvalitetom robe, nego snalažljivošću u plasiranju udžbenika kod pojedinih nastavnika.

Što se tiče provere znanja, ja sam u principu protiv prijemnih ispita, i za srednju školu i za fakultet. Jer, u jednom danu učenik ne može da pokaže šta je zaista naučio a šta nije. Moramo da poštujemo i diplomu iz osnovne škole i diplomu srednje škole. Dakle, da smatramo da iza te diplome stoji verifikovano znanje. A kako da ga verifikujemo? Moramo se vratiti onoj staroj dobroj instituciji prosvetnih inspekcija, da se mnogo poveća broj prosvetnih inspektora, da oni iznenada dolaze u pojedine škole, dolaze na nastavu iz određenih predmeta, po dojavi ili na svoju ruku, ili drugačije, da se kontroliše kvalitet nastave i da se učestalim testiranjem đaka kontroliše njihovo znanje. A to da se đacima nakon završene osnovne škole postavlja sad još jedna prepreka za upis u srednju školu, pa posle toga još prepreka za upis na fakultet, sigurno nije dobro.

Što se tiče upisa na fakultete, reč je o materiji iz ovog drugog zakona, mi srpski radikali se godinama zalažemo da upis na sve fakultete bude potpuno slobodan, da svako ko je završio bilo koju srednju školu može da se upiše na bilo koji fakultet, ali da prva godina bude selektivna na svim fakultetima, pa ko položi u roku sve ispite prve godine, ostaje onda da besplatno studira dalje, a onaj ko ne položi u roku, nek se onda sam snalazi, neka menja fakultet i neka plaća sebi školovanje. To je mnogo bolji metod nego da ljudi sad biraju fakultet ne prema svom interesu nego prema tome gde ima više mesta ili gde ima manje mesta.

Mnogi srednjoškolci briljiraju na fakultetu, a mnogi odlikaši iz osnovne i srednje škole pucaju na fakultetu. Dakle, to bi pedagozi mnogo bolje objasnili, zašto do toga dolazi, da li zbog određene životne situacije, zbog odnosa u porodici, zbog prezasićenosti učenjem, jer, ti odlikaši iz srednje škole koji imaju sve petice suviše su opterećeni tim učenjem i jedva čekaju da dođu do nekog predaha, da danu dušom i tad popuštaju na fakultetu. Obično se tako dešava. Nije uvek tako.

Što se tiče dece izbeglica i azilanata, mi srpski radikali smo protiv toga da se oni uključuju u već postojeće razrede naših osnovnih i srednjih škola. Jer, na taj način obezvređuju rad naših nastavnika i celi obrazovni proces. Ne može neko ko nema pojma, ko ne poznaje srpski jezik, da prati nastavu. Ako će nastavnik njemu na nekom drugom jeziku veću pažnju posvećivati, onda ne posvećuje dovoljno našem, a ako treba da im se organizuje nastava, onda posebna odeljenja. I zašto bi to bila nastava na srpskom jeziku? Neka bude na engleskom i neka to finansiraju UN. Dovoljno je valjda što su te izbeglice smeštene u Srbiji, sve ostalo treba određeni organi Ujedinjenih nacija da rade, a ne mi od svoje sirotinje. Zbog svega toga, s mnogo razumevanja pratim aktivnosti roditelja koji su se tome usprotivili, koji zbog toga štrajkuju, itd.

Pozivam ministra ovom prilikom i da na nešto blaži i razumniji način rešava probleme poput ovoga koji su se pojavili u osnovnoj školi Svetozar Miletić u Zemunu, jer, zaista po mom mišljenju, nisam išao u tu školu, ni jedan moj blizak srodnik nije tamo išao, ali po mom ubeđenju, to je jedna od najboljih škola u Srbiji, i po kvalitetu nastave, i po organizaciji, i po disciplini, i po unutrašnjoj sređenosti itd. Nije slučajno što su svi roditelji i đaci toliko jednodušni uz dosadašnjeg direktora.

Jedan problem je posebnu pažnju ovde zaokupio, a to je problem Nacionalnog prosvetnog saveta. To je nešto o čemu bi trebalo povesti malo veću brigu. Ovde je nabrojan sastav, odnosno način konstituisanja tog Saveta. Po mom mišljenju, ovo nije dobro. Ovde po jedan predstavnik, udruženja vaspitača, saveza učitelja, pa ovih, pa onih, pa bioloških društava, pa hemijskih, filozofskih, pa nema udruženja pravnika, pa nema udruženja politikologa, itd.

Ovde su neke od ovih institucija državne, kao na primer Zajednica gimnazija, a to je državna asocijacija, bar bi trebalo tako da bude, a ima neki koji su nevladine organizacije, veoma specifičnog sadržaja rada, ali praktično nevladine organizacije. I to što će svako od njih da bira svog predstavnika u Nacionalni prosvetni savet, ne dovodi do kvaliteta rada Saveta. Mi znamo kako se to dešava, ofrlje se neko odredi, nekad i bez sednice, ko je najbesposleniji, hajde ti.

Da bi neko bio član Nacionalnog prosvetnog saveta, mora biti stručan za to članstvo. Kako se utvrđuje stručnost? Isključivo naučnim i stručnim radovima. Ne može neko biti član ovoga saveta, a da nikada u životu ništa nije napisao iz pedagoške struke, iz naučnih oblasti ili iz bilo koje problematike koja tangira institucije obrazovanja u našoj zemlji.

Čudi me što nemaju lovačko društvo, mogli su i njega uključiti. Ne potcenjujem ja značaj lovačkog društva ni za turističku privredu, ni za poljoprivredu itd, ali, što je suviše, suviše je. Trebalo bi tu potpuno promeniti sastav. Možda raspisivati konkurs za članstvo u tom savetu, pa da se javi neko ko je stručan. Kada se javlja za profesora na fakultetu, da se javi i ovamo. Svakog meseca ima određena primanja, pa valjda ima i određene radne obaveze i tu njegovu stručnost da on dokazuje u svom radu Nacionalnom prosvetnom savetu.

Ubeđen sam da dve trećine članova ovog saveta, zapravo ništa ne radi u toku svog mandata. Dođu ili ne dođu na sednicu. Nema ministarstvo od njih koristi, a ovo je stručni organ, koji svakodnevno mora da savetuje ministarstvo.

Zaprepastio sam se kada sam čuo da je predsednik, da li to beše Nacionalni prosvetni savet ili za visoko obrazovanje, Dejan Popović. To je strašno. Dejan Popović, predsednik Saveta za visoko obrazovanje, čovek bez ikakvog moralnog kredibiliteta, bez naučnog fundusa iza sebe, bez ičega. Poznat kao takav, nacija ga se seća kako je procvetao kada ga je bivši ministar finansija Božidar Đelić uzeo za svog pomoćnika.

Pazite, redovni profesor univerziteta ode za pomoćnika ministra, pa procveta kao da je ne znam šta u životu postigao, i tako se ponaša u javnosti. Ne može profesor univerziteta sebi da dozvoli da ode na nešto što je ispod ranga ministra, bar ja tako mislim, ako je reč o redovnom profesoru univerziteta. Jer, uvek je u nekoj društvenoj elaboraciji hijerarhijskog postrojavanja državnih i društvenih funkcija i zvanja, otprilike profesor univerziteta u civilizovanom svetu bio tu negde oko ranga ministra. Izgleda mi tek treba da radimo na tom planu.

U Kraljevini Jugoslaviji je tako bilo.

Uostalom, ako bi profesor univerziteta hteo da bude ministar, morao je da napusti fakultet. Profesor univerziteta nije mogao da bude ni narodni poslanik, sada iz drugog razloga, jer se smatra da je profesor univerziteta u državnoj službi, u državnoj upravi, a državni univerzitet je sastavni deo državne uprave i ne može neko iz državne uprave da bude član zakonodavnog tela. Ovo je mala digresija, možda i nepotrebna.

Govori se ovde i o ekskurzijama i studijskim putovanjima. Jednom je zauvek potrebno da se zakonom propiše da se osnovnim i srednjim školama i na fakultetima mogu organizovati stručne, studijske i druge ekskurzije samo u Srbiji. Samo u slučaju krajnje specifičnih fakulteta, na primer Arheološkog odeljenja Filozofskog fakulteta ili nekog odeljenja koje se bavi kibernetikom ili nešto takvo, podrazumeva stručni boravak u inostranstvu. Sve ostalo mora u Srbiji.

Mi znamo šta se dešava svake godine u našim osnovnim i srednjim školama i na fakultetima, kad počnu da ih saleću predstavnici raznih turističkih agencija i nude dobre lične uslove za organizovanje ekskurzije tamo i tamo, tu i tu. Sve ekskurzije treba da budu unutar Srbije, a ko želi u inostranstvo, pogotovo kad je reč o punoletnim ljudima, treba da se sami organizuju i sastanu, pa nek putuju gde god hoće.

Ne sme ni fakultet, ni srednja, ni osnovna škola da forsira nešto što dovodi do deviznog odliva, to je jednostavno. Zdrava ekonomska politika to nalaže, kao što zdrava ekonomska politika nalaže da se ministrima zabrani da letuju u inostranstvu. To će jednom neka vlast morati da uvede u Srbiju. U vreme ekonomske krize letovati u inostranstvu je propast, katastrofa, nepojmljivo ne za privatnika nego i za ministra, za visokog državnog činovnika, funkcionera.

Kao što se moram držati principa - kupujmo domaće, kupujmo srpsko, ako postoji srpsko ne smemo kupovati istu robu stranog porekla, tako isto letujmo u Srbiji dok je Srbija u krizi, a posle možete i na Marsu.

Ovde se pojavljuje nešto što ranije nije postojalo u našim zakonima. Sada sam već prešao na Zakon o visokoškolskom obrazovanju. Asistent doktoratu, to je retkost. To se najčešće desi na Medicinskom fakultetu, pošto je tamo, kako kažu, konkurencija najveća, ali sam mišljenja da se ne sme ni doktorat devalvirati.

Ja razumem da se neko pojavi kao doktor nauka na konkursu za asistenta, jer je to možda za njega jedini način da dođe na univerzitet, ali njega odmah posle tri godine ovog asistentskog staža treba staviti pred zahtev da li je stekao uslove da bude docent ili nije. Ne može ni svaki doktor nauka biti docent. Na nekom fakultetu može, ali na Medicinskom ne može.

Govori se o semestrima i trimestrima i daje se sloboda fakultetima da se opredeljuju za određeni vid nastave koja će biti podeljena na semestre ili trimestre. Mislim da nije dobro, da trimestri mnogo cepkaju nastavni proces, a mislim da je najbolja praksa ova koja je uvedena na Pravnom fakultetu u Beogradu. Mi radikali smo se za nju zalagali 27 godina, da svi predmeti na svim fakultetima gde je to moguće budu jednosemestralni. Na primer, ako na određenoj godini studija ima osam predmeta, četiri u jednom semestru, četiri u drugom semestru. Koncentrisana nastava i odmah polaganje ispita. To je mnogo bolje i za nastavnike i za studente. Nastavnici onda imaju pola godine slobodno da se bave naučnim radom. Nažalost, kod nas je sve manje u praksi slučaj da se nastavnici zaista bave naučnim radom.

Još jedan problem koji se nadama da ću uspeti da apsolviram je pravo univerziteta, odnosno fakulteta na utvrđivanje studijskih programa. To pravo ne spada u autonomiju univerziteta. Mi imamo slučaj da svaki univerzitet određuje svoj nastavni plan. To treba zakonom za svaki fakultet da se predvidi, a ne da imamo situaciju da se nastavni plan prilagođava već postojećoj strukturi nastavnika i saradnika, a ne obrnuto. Imamo višak klošara iz određenih oblasti, hajde za njih da izmislimo predmete. To nam se dešava na univerzitetu i na svim fakultetima treba da budu potpuno isti nastavni planovi i programi ako je reč o istorodnim fakultetima.

Replika.

Gospodine ministre, repliciraću vam samo po pitanju ove izbelgičke dece koja je uključena u nastavni proces u našim osnovnim i srednjim školama. Zapravo, ne znam da li je već i u srednjim.

Mi smo nekada imali ovde mnogo i đaka i studenata iz nesvrstanih zemalja na školovanju, posebno iz Afrike i nešto iz Azije. Oni su morali godinu dana da uče samo srpski jezik, pa su onda upisivani na naše fakultete i srednje škole i na vojne akademije. Ne može neko bez godinu dana intenzivnog učenja srpskog jezika da učestvuje u obrazovnom procesu ni na jednom nivou.

Sad vi gledajte, u osnovnoj školi imate naše odeljenje npr. od 30 učenika, uglavnom su veća, pa im dodate još desetak emigranata, pa još ako nastavnik ne zna engleski ili ne zna dobro engleski, pa još ako i deca emigranata ne znaju engleski, šta se dešava na tim časovima? Ovde ne treba biti stručan, pa razmišljati, ovo svako razume šta se dešava na tim časovima. Niti nešto na času uče naša deca, ni deca emigranata. Ako će UN da plate njihovo školovanje, ja sam za to, posebna odeljenja, nije to diskriminacija te dece, nikakva diskriminacija nije tu u pitanju, nema ni podele dece. Oni uče na onom jeziku za koji se opredele. Neko će se opredeliti za engleski, neko za srpski. Treba ih podstaći da svi uče engleski ili nemački, da idu dalje, a ne da ostaju ovde. A, sa našom decom mogu da se druže na velikom odmoru, mogu im se organizovati sportske utakmice, mogu ići u prirodu zajedno na druženje itd. Sve to može, ali da se zaštiti nastavni proces. Na ovaj način je ugrožen.

Samo kratko.

Što se tiče naših đaka ili dece izbeglica ili dece naših radnika u inostranstvu, npr. u Nemačkoj niko ne može da uđe u odeljenje sa nemačkim učenicima dok se ne proveri njegovo znanje nemačkog jezika, niko, tek ako mu je znanje nemačkog jezika odgovarajuće za taj uzrast, onda se on upisuje zajedno sa nemačkom decom, a ako nije, onda se traže drugi načini, ili se uputi na učenje nemačkog dok ga ne savlada u dovoljnoj meri ili se roditelji snalaze, idu preko naših crkava, preko udruženja itd, gde se neka nastava organizuje.

Prema tome, ovo vam nije baš ubedljiv argument što se tiče naših đaka koji su u inostranstvu. Oni imaju određene uslove koje moraju da zadovolje.

Deca izbeglica i izgnanika nemaju nikakve uslove, koliko sam shvatio, oni jednostavno moraju biti upisani u škole sa našim đacima. Uvedite im učenje jezika, videćete, niko od njih neće da uči srpski, svi bi želeli engleski ili nemački, i treba ih u tome podržati, jer oni nisu oni bežali, toliki put prešli, da bi živeli u Srbiji, a EU hoće da nam ih zadrži u Srbiji da bismo imali problem više.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja postavljam pitanje premijeru Republike Srbije, Ani Brnabić, zašto do sada već nije podnela zahtev Narodnoj skupštini da se razreši ministar Zorana Mihajlović, koja je pre neki dan izazvala težak incident u međudržavnim odnosima Republike Srbije i Narodne Republike Kine. Taj incident je napravila tako što je,smišljeno 19. avgusta na Preobraženje, kad je znala da nijedna domaća firma kao podizvođač ne radi, jer nijedan naš radnik ne radi na Preobraženje, otišla u navodnu inspekciju dela gradilišta autoputa od Beograda do Užica i pretila javno da će prekinuti ugovor sa kineskom firmom.

U veoma delikatnom trenutku je to uradila. Kad Srbija čini napore da se privoli kineska strana da preuzme RTB Bor i kad postoje veliki izgledi da moćna kineska kompanija kupi „Fijatovu“ fabriku u Kragujevcu koja je zapravo pred izdisajem, koja je pred napuštanjem od strane „Fijata“.

Podsećam vas koliko nam je pomogla Narodna Republika Kina kupovinom Smederevske Železare, dajući dva puta više novca nego što su dali Amerikanci 2000. i neke godine, a naknadnim proračunima smo saznali, o tome danas držim konferenciju za štampu, da su nam Amerikanci ostavili dugove od 384 miliona dolara. Ti dugovi su pali na državu. U takvim trenucima, ona čini potez koji se ničim ne može nazvati, osim veleizdajom. Nije to više ni glupost, ni budalaština, nema tu više drugog naziva. Pod hitno ministar mora biti razrešen.

Ovom prilikom želim da pohvalim premijera Anu Brnabić, zbog izjave koju je dala 21. avgusta, kada je rekla – sve što radimo, radimo da bi se rađalo više dece i da bi mladi ljudi ostajali u Srbiji. Ja to iz petnih žila podržavam, ali želeo bih i da premijer Ana Brnabić obavesti Narodnu skupštinu šta misli da lično uradi da bi doprinela tom našem velikom poduhvatu da popravimo natalitet u Srbiji.

Treće, Vlada je pokazala potpunu indolentnost prema problemima koje imaju proizvođači malina. O tome su naši predstavnici već govorili na nekoj od proteklih sednica. Podsećam vas da je proizvodnja malina postala toliko masovna u Srbiji, da je to zapravo srpski i strateški i izvozni proizvod. Ne zalažem se za kontrolu proizvodnje i izvoza i da sve u svoje ruke preuzima država, ali Ministarstvo poljoprivrede mora uvek da bude budno i kada proceni da postoji izražen monopolizam otkupljivača i izvoznika malina, da odmah interveniše i da pravi odgovarajuću razmeru između prodajne cene maline na evropskom tržištu i otkupne cene u Srbiji. Tu mora biti značajna razlika, ali ne preterana i ne dvaput ili triput veća.

Dakle, da nam premijer Ana Brnabić odgovori zašto je Vlada indolentna prema problemima nekadašnjih velikih sistema u Srbiji, giganata srpske privrede poput „Goše“, gde radnici već dugo gladuju, štrajkuju glađu, a i nemaju šta da jedu, prinuđeni su na taj štrajk, dok država ne preduzima ni ono što bi mogla da im pomogne u sadašnjoj situaciji.

Dame i gospodo narodni poslanici, Narodna skupština Republike Srbije dovedena je u izvesnu iznudicu. Mi smo bili pred katastrofom i vi ste pred samo izbijanje katastrofe izašli sa ovim zakonskim predlogom. To nije dovoljno, to nije potpuno, to nije ono što bi trebalo Srbiji, ali neke probleme rešava.

To mene podseća na ovu katastrofu koja se desila upravo u Crnoj Gori, planula je odjednom trećina Crne Gore.

Crna Gora – NATO država, ne bi ti ona sada rusku pomoć prihvatila ni za šta na svetu, čeka NATO pomoć i posle dugog, dugog čekanja dođe jedan helikopter iz Bugarske, srknu malo vode, pa zali negde nešto, pa opet ode da srkne i sve tako. Umesto da dođe onaj džinovski Antonov i da odjednom pljusne i odjednom reši problem, e da ste vi hteli da dođete sa Antonovim, da pljusnete i rešite problem, vi bi kao Vlada doneli odluku da Srbija odustaje od članstva od EU. Drugog ozbiljnog rešenja problema nema.

Ovde je bilo karikaturalnog pominjanja Pjera, Hansa, Rudolfa i koga još beše, Johana, ali pazite, neće nama dolaziti zapadno-evropski paor i pojedinačno da kupuju zemlju, nego će nama dolaziti raznorazni Todorići i još gori od Todorića.

Todorić je kupio šest hiljada hektara poljoprivrednog zemljišta, za vreme dosmanlija, niste vi krivci za sve, ali vi ste dovoljno krivi da vas treba, svi su oni meni isti. I ti si bio lider DOS koliko se ja sećam u svoje vreme, opametio si se ali ne dovoljno.

Ima neki Marko Pipunić iz Osijeka, njegova firma „Žitogrupa“, 2000 hektara u Ratkovu ima.

Ima neka irska firma koja se zove „Baltic Property Investments Limited“, 13 hiljada hektara. Nemojte ljudi da se igramo sa Hansom Pjerom, Ludvigom i Betovenom. Nisu u pitanju paori, nego nešto mnogo gadnije. Mi imamo sreću pa je Todorić na samrti, pa je morao hitno da proda ovom našem Matijeviću šest hiljada hektara. To izgleda, više nije njegovo, koliko sam ja čuo, sada je Matijevićemo, je`l tako? Sada mi je malo lakše. Ali, ja čekam da Todorić toliko propadne da mi povratimo i „Karneks“, da povratimo i Fabriku ulja iz Zrenjanina i da povratimo Fabriku sladoleda „Frikom“. Dobro, nije bitno, vi razumete o čemu ja govorim. Bio sam dugo na službenom putu, pa baš nisam sve konce imao neprekidno u rukama.

Kada je Rumunija liberalizovala prodaju zemlje, a vi znate kako je ekspresno Rumunija ušla zajedno sa Bugarskom u Eu. NJima je rečeno – hoćete li u NATO? Hoćemo. Evo vas i u EU. Nije bilo onih 35 pregovaračkih paketa. Nije bilo uslovljavanja odrecite se Erdelja, Dobruđe, odrecite se još koje čega. Transilvanije su se na drugi način odrekli. Tamo čujem da zapadne kompanije vrše ispiranje nafte iz uljnih škriljaca i da su uništili ogromne površine zemljišta, da je to više teško da se za 100 godina oporavi, kolika je šteta nanešena. Nije Rumunija ogromna kao SAD, pa sebi daje na volju da ogromna prostranstva devastiraju, cedeći naftu i gas iz uljnih škriljaca, pa onda mogu čekati 1000 godina da to priroda obnovi. U Rumuniji je to katastrofalno.

U Rumuniji je 800 hiljada hektara oranica prodato po izuzetno niskim cenama, to nisu dorasli ni Pjer, ni Hans, ni Ludvig, ni Johan, ima li ih još? Nisu to paori došli da kupe. Zašto je naša zemlja privlačna? Zato što je još nezagađena. Još naša zemlja nije upila onoliko hemije koju je upila zapadna Evropa. Na svu sreću ispade. Tražiće se hrana koja nije hemijski tretirana, i to vrlo brzo i ti će biti najuspešniji izvoz. I zato se moramo bar malo sačuvati.

Vidite, u Vojvodini ima 1,6 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta. Bilo ga je mnogo više. To zemljište je pomalo opet devastirano industrijskim razvojem, umesto da se biraju neplodne livade, da se biraju slatine za izgradnju industrijskih objekata. Često su najbolje oranice žrtvovane, još uvek se to radi. Jer je ovamo kao veći prihod. Na duge stazu to će se pokazati kao greška.

Mi ne bi smeli da te greške činimo. Sporazum o stabilizaciji i pristupanju je stupio na snagu 1. septembra 2013. godine. Mi smo ove naprednjake morali tada da najurimo iz stranke, jer je Tomislav Nikolić, ne konsultujući nikoga u stranci, prihvatio taj sporazum, jer je vodio pregovore sa Božidarom Đelićem. Nikoga ne konsultujući. Izašao, i kaže – mi smo pregovarali, usaglasili smo se i prihvatamo. Ja gledam prenos, daleko 2000. kilometara, uhvatih se telefonskih snaga, Beograd, hitna sednica, e, malo sutra ćeš to prihvatiti. I, nije ni on smeo da glasa za to. Naravno, posle je otišao svojim putem bez povratka.

Mi moramo, kada je reč o ovim stvarima, šire problematiku da sagledavamo. Vi ste ministre govorili o fondovima gde nas čekaju pare. Znate i sami, pretpostavljam, koliko je komplikovano i kada se steknu uslovi, koristiti novac iz tih fondova. Koliko treba službenika EU podmititi da bi pare legle, pa pare ne legnu, nego oni traže da uplaćuju umesto vas, pa vas ucenjuju koje će se firme angažovati za određene poslove. Pa čitav niz drugih stvari. Evropska unija je danas najviše korumpirana državno-politička tvorevina na svetu. Nema nijedne države koja je više korumpirana od EU.

Drugo, EU ima neverovatno razvijenu birokratiju. Birokratski sistem EU ima već skoro 15 hiljada zakona, propisa. Vi ste hteli to da prevodite, pa vam Hrvati ponudili njihove prevode, to je još u vreme dosmanlija bilo, koliko se ja sećam. Ali, to svaki dan raste. Vi politikom pristupanja EU želite u crnu rupu Srbiju da gurnete, a niko ne zna šta je ta crna rupa, samo guta, guta planete, guta zvezde, guta cele galaksije. To bi za Srbiju bila EU .Zašto smo mi njoj interesantni. Ona nama ne želi dobro. Ona želi da nas gurne u NATO. Kada bi Srbija danas rekla hoćemo u NATO, oni bi rekli možete i u EU, pa ćemo primiti Srbiju i Kosovo zajedno, ravnopravno, pa ćete biti članovi EU, zagrljeni, kao rođena braća.

Nemamo šta dobro da očekujemo od EU. Ona nam želi samo zlo. Žele i Vojvodinu da otcepe od Srbije i nisu odustali od toga. Ko zna šta nam spremaju u Raškoj oblasti, odnosno Sandžaku. Ko zna šta žele tamo. Novi sukob Srba i Muslimana, da bi oni tu mešetarili i neku korist izvlačili. Rat u Bosni je zbog toga izazvan. Mi smo imali gotov sporazum sa Izetbegovićem, da Bosna i Hercegovina, kao ravnopravna federativna jedinica ostane u skraćenoj Jugoslaviji, potpuno ravnopravna, da se Muslimanima apsolutno prizna status nacije koji su imali i da Izetbegović bude prvi predsednik te skraćene Jugoslavije. Sve je prihvatio, Amerikanci i drugi zapadnjaci nagovorili – Nemoj, šta će ti to, kada možeš imati nezavisnu državu. Možeš, ali kako? Po koju cenu? Po cenu 100 000 mrtvih, i Muslimana i Srba i Hrvata. Redosled je po broju poginulih.

Moramo se mi iskobeljati iz te EU. Zašto ona nas uopšte cetira? Ona kod nas može da dođe do jeftinih sirovina, još uvek i dolazi. Ima veoma jeftinu radnu snagu. Naša radna snaga je obespravljena, robovska radna snaga. Kada je Fridrih Engels pisao o položaju radničke klase u Engleskoj, ja sam to čitao kao gimnazijalac, on kao da je imao situaciju u Srbiji, preduzećima gde su vlasnici stranci. Ne mislim u svim, ali u velikom broju takvih preduzeća. Pogotovo tamo gde se Srbija odricala i do prinosa i poreza na plate i gde je davala po svakom zaposlenom 10 000 evra i tako dalje. I da radnici i danas moraju da nose „Pampers“ pelene kada odlaze na posao.

Srbija prima svake godine više od dve milijarde evra doznaka naših ljudi koji žive u inostranstvu i kako EU to izvlači iz Srbije? Tako što smo polukolonijalnom statusu, pa smo prinuđeni da kupujemo sve njihove robe, i koje nam nisu potrebne, pogotovo poljoprivredne proizvode, pogotovo hranu. Dosmanlije su krive, naravno. Niste vi za sve krivi. Vi ste u mojim očima samo njihovi nastavljači, pa nekad malo blaži, nekad malo oštriji, nekad ovo, nekad ono, ali tu ste. Preuzeli ste im politiku i zato ste ih osakatili ovako. Preuzeli ste im politiku ulaska u EU.

Oni to izvlače iz Srbije svojim mlekom, svojim mesom, svojim bilo kojim prehrambenim proizvodom, a naše mlekare propadaju, naši proizvođači mesa propadaju. Vidite koliko se smanjuje stočni fond u Srbiji svake godine. Da li je tako, ministre? Umesto da se povećava, smanjuje se iz godine u godinu.

Vidite, dosmanlije su prihvatile da ukinu 2008. godine jednostrano carine na skoro sve proizvode iz EU i to nas je zagušilo. Pa, bolje pojesti srpsku jabuku, iako je dinar-dva skuplja ili krompir ili pasulj, nego jesti uvozni. Šta će nam poljske jabuke?

Kažete, to radite vi naprednjaci, da su naš uvoz i izvoz najveći iz EU. Zašto? Zato što kupujete svašta. Što se izvoza tiče, jedna od najvećih stavki vam je ovaj „Fijat“, a tu pravog izvoza nema, to vi znate. To uđu delovi, sklope se u Kragujevcu i ode. Šta je tu srpska proizvodnja? Vrlo malo. Meni rekoše, ima neka dizalica što se proizvodi u Svilajncu. Neka privatna firma proizvodi dobre dizalice. To su ugradili u ovo „Fijatovo“ vozilo iz Kragujevca. Ništa mi tu ne dobijamo.

Mi moramo što pre izaći iz EU. Moramo u ekonomski savez, i politički i vojni, naravno, sa državama koje su nam ekonomski komplementarne, sa državama gde možemo sve što proizvedemo i da prodamo. Naravno, moramo zadovoljiti kvalitet. Više niko neće da kupuje nekvalitetnu robu. Nema, vrate, unište zapisnički itd. To je ono što je u ovom slučaju važno.

Ovde je bilo pomena o restituciji. Restitucija je jedno veliko zlo. Zlo je bilo i komunističko otimanje imovine ljudima, ali je mnogo veće zlo bilo streljanje nevinih civila. Danas je jedan naš kolega pomenuo streljane u Novom Pazaru. Pa nema grada u Srbiji gde komunisti nisu streljali nevine civile.

(Marijan Rističević: Sedamdeset hiljada.)

Kakvih 70 hiljada? Po nekim istraživanjima, oko 200 hiljada Srba su Partizani…

(Miodrag Mijatović: I ti si bio komunista.)

Slušaj, šta sam ja bio, to će istorija da pokaže, ali ako sam nekad bio kao mali dečak, ja sam se bar izlečio od toga, a ne verujem da si se ti ikada izlečio.

(Miodrag Mijatović: Nisam.)

Nisi? E, dobro je. Ima dobar lek za to.

Evropska unija vas je naterala, i vas i Dosmanlije, da ulazite uopšte u tu restituciju, a za nju nije bilo pravnog osnova. Ako je nešto oteto, protekao je rok zastarelosti i gotovo. Ono što je nacionalizovano, to je i plaćeno, a vi sad unucima i praunucima nekadašnjih tajkuna nadoknađujete štetu. Čekajte, ako vi slučajno nekog tajkuna i uhapsite i strpate u zatvor, posle 20, 30 godina i oni će tražiti odštetu i da im se vrati sve što je tako oduzeto. Mislite da su se samo sad lopovi preko noći bogatili? To je i ranije bilo. To je bilo vreme prvobitne akumulacije kapitala. Od Knjaz Miloša pa nadalje mnogi, mnogi su pljačkali srpski narod. On je celo jedno srpsko bogatstvo izneo iz Srbije i vrednije je bilo njegovo bogatstvo sklonjeno u Vlašku, odnosno Rumuniju, nego sva ostala državna imovina Srbije. Nemojte.

Kako je ko stekao? Bila je jedna kataklizma. Došli komunisti sve upropastili. Ne možemo vratiti streljane u život, pa što onda i da vraćamo imovinu kome je oteta? Hajde, sad je vraćena imovina i pojavljuje se u javnosti pre izvesnog vremena, nekih mesec dana, direktor te Agencije za restituciju Strahinja Sekulić i on napada samu ideju da se isplaćuje odšteta nevino streljanim. Znači, ko je nevin streljan porodica nema pravo na odštetu, a kome je oduzeta imovina, ma kako da je ta imovina stečena, e njemu se mora nadoknaditi imovina.

Evo šta je u našoj zemlji urađeno. Niko o tome nije razmišljao. Onoga ko bi razmišljao izolovali su na dovoljan broj godina da ovde mogu glupaci da vode glavnu reč.

Sada, dok ja ispravim sve to što je zaprljano za 12 godina dosmanlijske vlasti i šest godina vaše vlasti, meni treba bar pet, šest godina vlasti da to sve dovedem u red.

Ministre, samo se ti smeškaj, ja ozbiljno govorim. Ja i kada se najviše smejem, ja sam vrlo ozbiljan.

Šta je sad najopasnije? Najopasnije je što ono što nije vraćeno u restituciji, obračunato da vredi dve milijarde evra i sada će naša jadna sirotinja u narednih deset godina da izmiruje tim nekadašnjim bogatašima još dve milijarde evra. Nemojte, pa vadite one komunističke lidere iz grobova. Prodajte im bronzane spomenike, pa isto ga nadoknađujte. Eno one štafete prodajte iz Kuće cveća.