Dame i gospodo narodni poslanici, veoma uvažavam značaj problematike koja se pokušava regulisati ovim zakonom, jer u skladu sa tehnološkim razvojem, promenama u načinu života i neadekvatnoj zaštiti zdravlja i žena i muškaraca, proteklih decenija povećao se broj porodica koje nisu u stanju da imaju potomke, povećava se broj i žena i muškaraca koji ne mogu da imaju decu. Taj problem društvo mora da rešava.
Zato je jedan ovakav zakon važan, ali zakonski tekst mora da bude doteran, izmenjen, tako da u potpunosti odgovara interesima društva. U prvom redu – pitanje plaćanja. Kompletan postupak veštačke oplodnje u svim varijantama, po mom mišljenju, mora biti potpuno besplatan, a sada se, koliko sam informisan, oko 100.000 dinara plaća samo priprema za taj postupak.
Dakle, sve žene koje žele da ostvare materinstvo, bile udate ili neudate, to im treba omogućiti tako što će im ukupna medicinska pomoć biti apsolutno besplatna.
Drugo, problem surogat majki. Mislim da on mora drugačije biti rešen nego što je ovaj zakon predvideo. Zapravo, ovaj zakon isključuje tu mogućnost. Surogat majke su već uobičajena praksa u nekim razvijenim zemljama, zemljama koje se u svetu, češće nezasluženo nego zasluženo, nazivaju civilizovanijim od ostatka planete.
Šta je ovde razlog da to bude zabranjeno? Pravno je teško obrazložiti tu zabranu, a nema ni moralnih razloga da se to zabrani. Ako se jedna žena dokazala kao majka, rodila dvoje, troje, četvoro dece, i sad je spremna da posluži kao surogat majka da i neka druga žena dođe do potomstva jer drugačije ne može, takvi su joj reproduktivni organi da jednostavno nikad u životu ne može, a može da proizvede jajnu ćeliju, koji je razlog da se njoj ne omogući da dobije dete, ako se slaže potencijalni otac deteta, ako se slaže potencijalna majka i ako se slaže surogat majka, čak i uz novčanu nadoknadu? Zašto majka koja ima nekoliko dece ne bi mogla da rodi još jedno dete, pa da joj se i plati da to uradi?
Vidite, mnogo je češći slučaj u bogatim porodicama da dođe do neplodnosti i muškarca i žene nego u sirotinjskim. Šta na to utiče, to bi nauka mogla da dokaže kad bi se ozbiljno bavila time, kad bi neko hteo da to istražuje. Ja nisam istraživao i ne znam zašto je tako. Možda imam pogrešan utisak, jer se češće dešava da ljudi iz bogatijih porodica traže alternativne načine da dođu do potomstva nego ljudi iz siromašnih porodica. Ali, u svakom slučaju, nema moralne zapreke.
Surogat majka obavlja jedan težak fizički posao na taj način, iscrpljuje svoj organizam, mora punih devet meseci da se ponaša kao što se ponašala i kad je svoju decu nosila i treba joj onda dati neku nadoknadu zato što želi to da uradi. Drugo je pitanje ko to treba da plati, da li i to treba da plati država ili treba da plate oni koji su zainteresovani da na taj način dobiju dete? Ali, da se zabrani taj način sticanja potomstva, ja mislim da je apsolutno suprotno društvenim interesima. Jer, kod surogat majke jasno se zna ko je prava majka.
Može dete imati naklonosti prema surogat majci jer je, dok je još bilo nesvesno, slušalo otkucaje njenog srca pa su joj oni nekako najbliži, neko instinktivno poverenje ima prema tim otkucajima, itd. Sve je to moguće, ali nije toliko značajno da bi zbog toga sprečavali da se uopšte sama institucija surogat majke u našem društvu ne uvede. Bilo bi dosta potencijalnih majki koje bi to obradovalo, bilo bi dosta bračnih parova bez dece koji bi bili spremni da to i plate, a bilo bi, pretpostavljam, i spremnih žena koje bi pod određenim uslovima pristale da budu surogat majke. Na taj način sebi doprinose, zarade za svoju porodicu i već rođenu decu, a doprinose društvu, a deca rođena na potpuno prirodan način, od originalne majke, kako bih je mogao nazvati, majke koja je proizvela jajnu ćeliju, imaju u društvu isti tretman kao i ona koje je rodila žena koja im zapravo nije u biološkom smislu majka.
Imamo slučajeva u nekim razvijenim zemljama gde se stvara i neko dugoročnije prijateljstvo među tim porodicama, pa ima neki osećaj privrženosti i surogat majka, ima prava biološka majka, i zašto da ne, ako se dobro slažu, zašto to ne bi smelo biti dozvoljeno?
Drugo pitanje, ja mislim da ste vi, ministre, i vaši saradnici, malo zarobljenici starih dogmi, kad ste uveli član 32. gde kažete – zabranjeno je nuđenje odnosno darivanje reproduktivnih ćelija odnosno embriona radi sticanja imovinske ili bilo koje druge koristi. Može žena koja ne želi da se udaje da odabere muškarca koji neće da je oženi, a on predstavlja neki ideal u njenoj uobrazilji pravog muškarca, ili po fizičkom izgledu, ili po intelektualnim sposobnosti, ili iz bilo kog drugog razloga. Ako se oni dogovore da se jedna takva za društvo važna usluga obavi i plati novcem, koji je onda razlog da se to ne prihvati? Koji je razlog da je medicinski radnik, kako bih nazvao, mada ne volim da ih zovem radnicima, ali medicinski tehničar ili lekar ili neko drugi, dužan čim posumnja da se tako nešto dešava, da obustavi proces veštačke oplodnje? Zašto? Zašto to ne bi bilo prepušteno elementarnoj ljudskoj slobodi?
Zar nije bolje da žena nađe privremenog partnera koji će joj dati svoje spermatozoide da obavi oplodnju na veštački način, koji će biti po njenom izboru, koji će dati svoju saglasnost, a koji će tražiti određenu materijalnu ili drugu nadoknadu? Zašto država da se meša u to, ako ne dođe do pravnog spora i građanske parnice?
Zašto bi bilo zabranjeno reklamiranje ili oglašavanje potrebe za reproduktivnim ćelijama žene i muškarca, odnosno nuđenje tih ćelija, nuđenje novčane nadoknade za to, itd.? Čemu to? Jel to neki apstraktni moralizam u pitanju? Dete je dete. Ja mislim na drugim mestima ovde da treba detetu još nerođenom ako se rodi garantovati da ima pravo kad-tad da sazna za identitet oba prava roditelja i da ne može neko ko daruje svoju spermu reći – nikad me to ne interesuje. Dete ima pravo da sazna ko mu je biološki otac.
Mora se voditi evidencija. Evidencija se mora voditi iz zdravstvenih razloga, u slučaju nekih naslednih genetskih bolesti za koje se u prvom trenutku ne zna, za koje se u prvom trenutku ne može saznati, za koje u ovom trenutku medicina nije sposobna da sazna, a saznaće za 10, 15 ili 20 godina. Dakle, to se uvek mora znati i mora se na drugačiji način postaviti to pitanje očinstva koje ne proizvodi posle roditeljsku brigu i staranje, ili materinstva koje ne proizvodi majčinsku brigu i staranje, kod surogat majki itd.
Ima ovde još nekoliko pitanja koja su važna. Vi govorite o bankama reproduktivnih ćelija, čak i bankama embriona, mada mislim da je to jedna opasna stvar. Ako se zamrzne embrion, da li je moguće posle da se zaista rodi zdravo i normalno dete ili nije? Mislim da tu ni medicina još nije načisto. Ako nije moguće zamrznuti kompletnog čoveka, pa ga posle odmrznuti da bude živ, nisam siguran da je to moguće kod embriona. Ali, ovde ste zabranili da se embrion izvadi iz trudnice koja je umrla. Zašto? Može trudnica da doživi saobraćajnu nesreću i da pogine. Ako njen muž želi da se dete rodi i ako je moguće naći surogat majku i da se na brzinu izvede operacija dok je embrion živ, zašto to ne dozvoliti? S jedne strane dozvoljavate da se živim ljudima vadi srce, jetra i mnogi drugi organi, bubrezi. Sve se to vadi živim ljudima. Čovek je živ dok mu srce kuca, a ne dok mu mozak radi.
Nemojte, doktore Đukiću, da klimate glavom, jer kad bi mozak bio presudan za utvrđivanje da li je čovek živ ili ne, verujte mi, ovde trećina narodnih poslanika ne bi mogla biti proglašena živim. Nisam uperio prstom, nemojte da se bunite, ne zna se koja trećina. Bitno je srce. Dok je srce traju biološke funkcije organizma, a bez mozga se može, to se dokazalo i to se uporno dokazuje i u našem društvu. U ovom slučaju, dakle, ako muž, otac nerođenog deteta, želi da se plod spašava, a može se spasiti pošto postoji surogat majka spremna da to preuzme, može se dva-tri dana na aparatima održavati stradala žena u životu, u stanju kad joj kuca srce, do tada je živ i embrion. Je li tako, doktore Đukiću? Nije embrion živo dok je živ mozak, nego dok je živo srce.
Ja sam dokazao na sopstvenom primeru, na primer, da se u mozgu ne nalaze nikakvi centri emocija, nego u srcu. Meni su spaljivali te centre za ljubav u srcu i ostali su mi samo centri za mržnju. Ablaciju su vršili, ili kako se to zove, a mozak mi nisu dirali. Doduše, jedan vaš kolega, kad sam bio na stomatološkom fakultetu vodili su me na skener mozga i kad je to bilo završeno, doktor onako razdragan kaže – u glavi nemate ništa. Veoma ozbiljno se zalažem da se nađe solucija da se još nerođenom detetu pruži šansa.
E, i ovde upadate u kontradikciju kad govorite o uvozu ili izvozu reproduktivnih ćelija. Jel se to plaća ili se ne plaća, ministre?
(Zlatibor Lončar: Dobrovoljno, bez plaćanja.)
Bez plaćanja se vrši taj uvoz i izvoz iz zemalja međusobno, samo dobrovoljno?
(Zlatibor Lončar: Dobrovoljno.)
Jel se pita onaj ko je davalac ćelija da li se slaže da mu se izvozi u određenu zemlju rasplodni materijal? To niste ovde naveli baš tako jasno. Jeste li?
(Zlatibor Lončar: U pravilniku.)
U pravilniku? Niste mi doneli pravilnik. Sad ćete? Evo o čemu se radi. Ja mislim da se ne može reprodukcioni materijal izvoziti bez pismene saglasnosti davaoca. To ste u pravilniku predvideli, ali mogli ste i u zakonu. Vrednije je u zakonu kad to stoji. To je dovoljno ozbiljna stvar da bude u zakonu. U pravilniku su obične, stručne stvari, tehnika postupka, ali ovo bi trebalo u zakon da se unese.
Još nešto, ja sam za to i kad je reč o presađivanju organa da ako nije dao dozvolu onaj čiji se organ uzima, a sa živog tela se uzima, naravno, mi smo ubeđeni, nama je jasno da ne može taj dugo ostati u životu, ali se uzima sa živog tela, isključivo njegova porodica može da odlučuje da li će se dati organ ili ne. Tu nam ne spremajte nikakvu promenu. Valjda se podrazumeva da neko želi da daruje organ. Na primer, videli ste onaj slučaj Biljane Kovačević Vučo, ako se tako zvala, njoj su presadili bubreg, bubreg se nije primio i ona je odapela. Zamislite sad…