Dame i gospodo narodni poslanici, ja postavljam pitanje Aleksandru Vučiću kao predsedniku Vlade Republike Srbije i ujedno kao predsedniku SNS – šta će učiniti da bi se smenila Jorgovanka Tabaković sa funkcije guvernera Narodne banke Srbije? Postupak je komplikovan, ali se može sprovesti, a Jorgovanka Tabaković je teško kompromitovala tu funkciju zbog nečasnog i nepoštenog postupanja plagiranjem doktorske disertacije. Utvrđeno je da je Jorgovanka Tabaković 20% teksta svoje doktorske disertacije prepisala od drugih autora ne navodeći izvore i ne stavljajući znakove navoda.
To je krivično delo za koje nije propisana bog zna kako velika kazna zatvora, ali za intelektualce to je kao smrtna presuda. Za jednog intelektualca bolje da pogine nego da ga uhvate kao falsifikatora. Nadam se da u vašim redovima još uvek ima intelektualaca koji razumeju ovo što govorim.
Naravno, nisam veliki optimista da ćete nešto učiniti po ovom pitanju, imajući u vidu slučaj Tomislava Nikolića za koga je utvrđeno da je stekao zvanje mastera ekonomije, a da nijedan jedini ispit na fakultetu nije polagao. Dobro, njemu su upisivali ocene a da se nije pojavljivao na ispitu. Morao je mnogo energije profesor LJubiša Stojimirović da uloži, da trči od jednog do drugog svog kolege, da izmoli pozitivnu ocenu, nekada i vrlo visoku ocenu. Iako smo razgledali diplomski master rad Tomislava Nikolića, nismo mogli da ustanovimo da je od nekog prepisivao jer je tako lošeg kvaliteta da je to nemoguće od nekoga prepisati. Jednostavno, nema uzora, ne postoji.
Kod Jorgovanke Tabaković u pitanju je krađa intelektualne svojine. Ona je ukrala tuđi intelektualni produkt i nema strožeg prekršaja u akademskoj zajednici, nema goreg prekršaja u akademskoj zajednici. Ako ćemo i to tolerisati i ako će Aleksandar Vučić ostati pasivan po tom pitanju, a Jorgovanka Tabaković je kandidovana kao kandidat vaše stranke, očekujemo da stranka iz moralnih razloga zatraži njenu ostavku. Ako smatrate zaista da je plagiranje nedozvoljivo, ako smatrate da je plagiranje poželjno i očekivano i uobičajeno, onda ćete ostati skrštenih ruku, a možete je i braniti, jer nije mnogo plagirala, samo 20%, a mogla je i 25%, mogla je 50%, mogla je i 100%. Dakle, ona je bila skromnih prohteva u ovoj intelektualnoj krađi.
Teške te posledice ima po društveni moral. Videli ste kada su uhvatili u plagijatu mnogo blažeg karaktera neke nemačke ministre, da su oni odmah podnosili ostavku. Ništa. Kako nećemo kada se sa Nemcima sada najviše družimo i najbliži smo sa njima?

Gospođo predsednik, SRS je kandidovala Miodraga Skulića za člana Agencije za borbu protiv korupcije i zaista imamo jednog vrsnog ekonomistu, odličnog kandidata.
Međutim, pošto je najveći beogradski šljam i ološ ustao protiv kandidature Danice Marinković, predvođen Sonjom Biserkom, Natašom Kandić i drugima, i pošto je taj najgori šljam i ološ imao svoje eksponente u Narodnoj skupštini, mi, srpski radikali, odustajemo od kandidature svog kandidata. Kandidovaćemo ga drugi put za sličnu funkciju i podržavamo kandidaturu Danice Marinković jer smatramo da cela Narodna skupština treba na taj način da stane u njenu zaštitu.
Ona tu zaštitu zaslužuje, posebno razvaljujući veliku međunarodnu zaveru, pripisivanja ratnih zločina srpskoj vojsci i policiji u selu Račak. Svedočeći kao svedok odbrane Slobodana Miloševića, ona je natenane sve to raskrinkala.
Sa velikim zadovoljstvom za nju ćemo glasati. Dakle, možete računati da ona sada više nema protiv kandidata.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja upućujem zahtev predsedniku Narodne skupštine da stavi odmah na sednicu kolegijuma donošenje odluke o formiranju delegacije Narodne skupštine koja bi obišla uhapšene Srbe u Podgorici koji su zatvoreni u zatvoru Spuž pod navodnom sumnjom da su učestvovali u pokušaju puča u Crnoj Gori ili terorističkog napada na nosioce najviših funkcija, a među njima i Đukanovića.
Ja sam dobio pismo, službeno pismo Branke Milić, starice tu negde mojih godina, nisam star, dobro, onda nije ni ona, ali nije za terorističke akcije, verujte mi. Dobio sam njeno pismo, službeno, prosleđeno po odobrenju sudije Višeg suda u Podgorici Miroslava Bašovića, službeno prosleđeno preko Ministarstva pravde Zavoda za izvršenje krivičnih sankcija Istražnog zatvora, čiji je načelnik Darko Vukčević.
Branka Milić, u ime zatočenih Srba, traži da Narodna skupština oformi nezavisnu komisiju koja će obići sve državljane Republike Srbije u zatvoru Spuž i utvrditi pod kojim uslovima izdržavaju pritvor kao najtežu meru procesne prinude i koja će pokrenuti nezavisnu istragu o navodnom pokušaju državnog udara izbornog dana u Crnoj Gori.
Istraga o nepostojećem delu, koju vodi specijalni državni tužilac Milivoj Katnić je poručena kao i sam državni udar i ne obećava minimalne garancije proceduralnog prava na materijalnu istinu. Uhapšene Srbe maltretiraju u zatvoru, prete im policajci koji ih saslušavaju, izlažu ih raznih pritiscima ne bi li iznudili priznanje, ali do sada raspolažu samo izjavama dvojice zaštićenih svedoka, od kojih je jedan formalizovao svoj status, a drugi još nije, koji su agenti provokatori, koji su agitovali kod raznih patriotskih organizacija da se dođe u što većem broju u Crnu Goru da se podrži miting crnogorskih Srba na dan izbora, a niko im reči nije pomenuo o bilo kakvoj oružanoj akciji.
Ja predlažem da Narodna skupština prvo organizuje jednu delegaciju, koja će obići sve zatečene Srbe, svakoga od njih saslušati i podneti izveštaj Narodnoj skupštini, a Narodna skupština posle toga da odluči da li će preduzimati dalje mere, da li će se obratiti Vladi, nadležnim ministarstvima ili će i sama pokrenuti određenu akciju u formi anketnog odbora ili komisije.
Ovde mi je stavljeno do znanja da očekuju da ovo dostavim svim poslaničkim grupama. Ja sam vam na ovaj način to dostavio, pošto nemam druge komunikacije sa nekim poslaničkim grupama. Vladi Republike Srbije, na ovaj način sam joj takođe dostavio i tražim da Skupština obavesti Ministarstvo prave, pre svega. Kancelariji za ljudska prava OEBS-a sa sedištem u Beogradu, to čekam da mi dođe Devenport, nikako ga nema, pa da njemu predam. I svim ambasadama u Beogradu, kao što znate, ja sam u kontaktu sa nekim ambasadama zemalja koje nisu priznale Kosovo i Metohiju, a sa ambasadama država koje su priznale Kosovo i Metohiju mi srpski radikali nemamo nikakve zvanične kontakte.
Ovo treba urgentno sprovesti, po mom mišljenju pre novogodišnjih praznika, da bi se obezbedio pre svega civilizovan tretman u crnogorskom zatvoru za državljane Srbije. Državljani Srbije koji su uhapšeni u Crnoj Gori moraju imati status političkih pritvorenika, a ovi ih tretiraju kao kriminalce.

Evo, priveo sam kraju.
Dakle, urgentno kolegijum da se sastane i da formira delegaciju, višestranačku delegaciju koja će otići da poseti naše državljane.

Dame i gospodo, postavljam pitanje ministru unutrašnjih poslova. Zašto njegovo Ministarstvo ne preduzima ozbiljne korake na planu rasvetljavanja nekih od najpoznatijih ubistava od 2000. godine na ovamo? Ja u prvom planu imam ubistvo Zorana Đinđića i ubistvo dvojice gardista.
Nismo uspeli da raskrinkamo ulogu Nebojše Čovića i da dokumentujemo njegovo učešće u zaveri, njegovo učešće u narudžbi ubistva i Ministarstvo unutrašnjih poslova ništa ne preduzima.
Čelnicima dosmajlinskog režima iz tog vremena jasna je donekle uloga Nebojše Čovića. Neki su o tome pisali u svojim knjigama, a sada imamo neoborive dokaze da je ta uloga bila veoma velika. Dok se ne krene sa Čovićem, pa saslušanjem policijskog generala Milovića, pa saslušanjem političkog pukovnika Vulovića, pa nadalje. Nemoguće je to razjasniti, kao da čekaju s neba da im padnu neki dokazi.
Tome treba profesionalno pristupiti, a ne čekati da se odnekud nešto pojavi. I ako može građanska inicijativa, u mom slučaju ili novinarska hrabrost u slučaju „Kurira“, da tome na ovaj način i ovoliko doprinese, onda treba i Ministarstvo unutrašnjih poslova da da svoj doprinos, ako ništa da finalizuje taj posao.
Krajnje je vreme je da se na taj slučaj stavi tačka, da se on ne bi vukao kao slučaj Kenedi. Uvek se nešto zataškava, uvek se neko štiti. Nije valjda toliko značajna uloga Nebojše Čovića u fudbalskom klubu „Crvena zvezda“, da bi ga to oslobodilo odgovornosti od zavere za ubistvo Đinđića? Tako ispade, da je režim u njega imao poverenja da ga ubaci u „Zvezdu“, da rešava probleme, a ovamo mnogo veći problem nije razrešen.
Što se tiče ubistva dvojice gardista, ovde je neki pomak postignut. Očigledno je da je Vuk Jeremić učestvovao u zataškavanju, ali mu je uloga mogla biti minimalna, jer je uživao privilegiju da vojni rok služi u kabinetu Borisa Tadića. Ja nikad nisam čuo na svetu da je tako nešto moguće, civilno služenje vojnog roka u kabinetu predsednika Republike. Niko to ovde nije znao, koliko se ja sećam, dok sad nismo obavešteni.
Ne sumnjam da je on umešan u zataškavanje, ali mu ne može uloga biti najvažnija. Čija je tu uloga najvažnija? Borisa Tadića i onog monstruma Miodraga Rakića, famoznog Mikija Rakića, koji je tada žario i palio Srbijom, koji stoji iza svih monstruoznih afera, nameštaljki, podlosti, kleveta, koje su plasirane protiv političkih protivnika. Ja znam da on ima zasluga za formiranje vaše naprednjačke stranke, ali mrtav je, pa ne morate svaki dan da mu zahvaljujete. Ali, razjasnite njegovu ulogu sad kad ne može da podlegne krivičnoj odgovornosti. Uloga se može razjasniti.
Ne može se ništa tu uraditi dok se ne sasluša Boris Tadić. Šta se čeka? Saslušava se Jeremić, kao vojnik na odsluženju civilnog vojnog roka pridodat kabinetu Tadića, a ne saslušava se Tadić. Jeremić je mogao Tadićeve naloge da izvršava u svrhu zataškavanja, a ne samoinicijativno da vodi tu akciju. Tu moć nije mogao imati. Jeste umešan, pa tako politički diskvalifikovan, i ako je samo bila svrha da se postigne njegova politička diskvalifikacija, to je postignuto, ali dajte da se razjasni ubistvo dvojice gardista.
Da li je u pitanju neka strana oružana sila, koja je ilegalno angažovana da juri haške begunce, ili je u pitanju šverc oružjem, pa su gardisti videli nešto što nisu smeli da vide ili vidim sad novu pretpostavku da su neki oficiri bili umešani u šverc drogom. To se vidi jutros u medijima, a bez policije to ne može do kraja da se razjasni, a policija skrštenih ruku čeka da se problemi sami reše.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo sa žaljenjem konstatujem da je poslanička grupa SRS na izvestan način bila zaobiđena u spremanju ove liste kandidata za sudije Ustavnog suda, a možda ima i naše krivice, jer se nismo posebno upinjali da pronađemo način da u tome učestvujemo, imajući u vidu kakva je i kolika je parlamentarna većina, tako da opozicionarima teško šta tu može da prođe.
Način izbora sudija Ustavnog suda Ustavom nije dobro postavljen. Sećam se kada sam iz Haga davao instrukcije Tomislavu Nikoliću kako da se postavi na sednici Ustavne komisije. Sve moje instrukcije on je jednostavno zanemario, a uortačio se sa Tadićem i pisali su tamo po pojedinim članovima šta im je volja.
Šta je bilo, bilo je. Trenutno postoji ovo i moramo se prema ovome ravnati. Međutim, ovde postoji nekoliko problema koje moramo da suštinski razmotrimo, da vidimo kakve su nam ove liste kandidata.
Znate, šta ja mislim o Tomislavu Nikoliću i kao o čoveku, i kao o političaru i kao predsedniku Republike, ali ovoga puta kao da je bio malo ozbiljniji pri predlaganju ove liste kandidata, pa od ukupno osam kandidata, predložio je četvoricu koja po mom mišljenju ispunjavaju uslove. To su ljudi naučnici koji se bave pravom i to se svojski bave pravom, imaju ogroman broj objavljenih naučnih radova. Neke od njih poznajem, neke uopšte ne poznajem, prvi put čujem za njihova imena, jer moja oblast interesovanja nije u njihovoj branši, ali imamo ovde prof. dr Milana Škulića, sa Pravnog fakulteta u Beogradu, koji je mislim nesporan kandidat i mi, kao opozicija, smo spremni da glasamo za njega.
Imamo Miroslava Nikolića, iz Pančeva, za koga ja nikada ranije nisam čuo, ali vidim po njegovim naučnim radovima da je ozbiljan kandidat. Imamo dr Jovana Ćirića, upravnika Instituta za uporedno pravo, iako ga režim predlaže, vidim po broju objavljenih naučnih radova da on to zaslužuje. Nećemo se oglušiti onda kada dođe čas da se glasa. Doktora Vladimira Đurića iz Beograda, takođe ima ogroman broj naučnih i stručnih radova, očigledno je čovek kompetentan.
Pored njih imamo i kandidate za koje se možda može reći da su dobri ljudi, ne poznajem ih, ali nemaju reference koje su potrebne za sudiju Ustavnog suda. Ovo što je za njih ovde navedeno nije dovoljno. Nije dovoljno za tako visoku funkciju.
U sistemu podele vlasti, kakav je naš, iako nije dosledno sproveden, svaka grana vlasti ima svoj vrh. Narodna skupština je najviši organ zakonodavne vlasti, iznad nje ne postoji viši organ zakonodavne vlasti. U sferi izvršne vlasti, predsednik republike, kao šef države, je formalno vrhovni šef izvršne vlasti, suštinski on to nije. Suštinski je najviši organ izvršne vlasti Vlada. Međutim, u uslovima vanrednog stanja, stanja neposredne ratne opasnosti i ratnog stanja, dolazi do izražaja da je on zaista to, i tada može da preuzme i određene ingerencije Narodne skupštine. Dakle, imamo i u sferi izvršne vlasti poprilično jasno razgraničeno.
U sferi sudske vlasti nemamo. Tamo imamo dve visoke sudske instance. Ustavni sud i Vrhovni Kasacioni sud. Mene kada neko pita koja je najviša sudska vlast u Srbiji, nisam sa punom sigurnošću u stanju da odgovorim. Po prirodi stvari, trebalo bi da je to Ustavni sud, ali Ustavni sud mora onda da se uklopi u ustavni sistem sudske vlasti, pa da ima izvesne ingerencije tu, bar kod proglašenja nesposobnosti za obavljanje sudijske funkcije ili nešto slično, za vođenje postupka protiv sudija Vrhovnog suda. Dakle, može da se nađe čitava jedna oblast nadležnosti koja bi se tu pripisala. Nažalost, sada mi to nemamo.
Kakvo je naše ustavno sudstvo? Jugoslavija je bila prva od komunističkih zemalja koja je uvela ustavno sudstvo. I danas to nemaju mnoge zemlje, neke imaju, Francuska na primer, Amerika to nikada nije imala, mnoge druge zemlje to nemaju, mnogo je više zemalja koje nemaju ustavno sudstvo, nego koje imaju. Zemlje koje nemaju smatraju da je njihov sistem sudske vlasti dovoljan da štiti direktno i sam Ustav, i njegove odredbe, i ustavna prava građana i institucija.
Nije loše što kod nas postoji ta tradicija ustavnog prava, a ti ustavni sudovi nikada nisu bili samostalni. Uvek su bili igračka izvršne vlasti. Takav je i naš sadašnji Ustavni sud. Bilo je tamo časnih sudija, i u ovom sastavu je bilo časnih sudija. Istekao im je prvi mandat i niko ih nije predložio za drugi mandat, na primer dr Olivera Vučić, redovni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i Dragan Stojanović. Zašto oni nisu ponovo predloženi? Zato što su glasali protiv onog akta Ustavnog suda kojim su Briselski sporazumi proglašeni političkim, a ne pravnim dokumentom. Evo, stigla im je kazna. Dva vrsna pravnika i časna čoveka.
Sa druge, strane imamo Vesnu Ilić Prelić, koja je trenutno predsednik Ustavnog suda, i ponovo se predlaže za sudiju Ustavnog suda. A po čemu je ona poznata? Po tome što je zdušno podržala stav Vlade Srbije ignorišući svoju funkciju sudije Ustavnog suda i ono što ta funkcija znači, što bi morala da znači u pravnom sistemu. Sećamo se te Vesne Ilić Prelić još iz vremena kada je Ustavni sud raspravljao o statusu narodnih poslanika i njihovim mandatima. U nekom popularnom rečniku, malo priprosto, nazivano vlasništvo nad mandatom. Da li je poslanik vlasnik mandata ili politička partija na čijoj je listi izabran? Ustavni sud je presudio da je svaki narodni poslanik vlasnik svog mandata, i tako prekršio Ustav. Ustav u članu 102. stav 2. kaže – narodni poslanik je slobodan da pod uslovima određenim zakonom neopozivo stavi svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci na čiji predlog je izabran za narodnog poslanika. To Ustav garantuje. A Ustavni sud to pogazi. Vesna Ilić Prelić je jedan od tih sudija koja je to pogazila. Ovo je flagrantno kršenje Ustava. Posledicu su katastrofalne. Posledice su ti famozni preletači, koji ukradu mandat stranci na čijoj su listi izabrani i odjure, prodaju se, sa tim mandatom, nekoj drugoj stranci.
Onaj ko je pisao ovaj Ustav, a i najviši organ zakonodavne vlasti koji je usvoji ovaj Ustav, Ustav je išao i na referendum, hteo je da spreči krađu poslaničkih mandata, a Ustavni sud pogazi taj Ustav i njegovu ispravnu odredbu i kaže mogu se krasti mandati do mile volje, može se mandatima trgovati, mandati idu na pijacu, ko više ponudi na licitaciju, tako imamo i u ovom skupštinskom sazivu. Imamo narodne poslanike koji su prestali da budu članovi stranke na čijoj su listi izabrani, a i dalje su ovde, i oni sebi izmišljaju status. Sad su oni samostalni poslanici. Sad su oni ovakvi, sad su onakvi. Ta pozicija je apsolutno nemoralna.
Zato smo mi srpski radikali, protiv izbora Vesne Ilić Prelić za sudiju Ustavnog suda. Bez obzira što je ona trenutno predsednik, da je više ne izaberemo, a da se bira neko drugi, neko drugi da bude predsednik.
Što se tiče Briselskih sporazuma, o tome sam već govorio nekom prilikom. Briselski sporazumi su protivustavni, oba paketa. Nisu prošli kroz Narodnu skupštinu, nisu ratifikovani, nisu sklopljeni na način na koji se sklapaju međunarodni sporazumi, a iz njih proističu obaveze po državu Srbiju, kakve proističu iz uredno sklopljenih međunarodnih sporazuma. I sudije Ustavnog suda, postavio sam im nedavno i poslaničko pitanje, dobio sam odgovor, oni i dalje raspredaju da je to politički dokument, a ne pravni, i da zato Ustavni sud nije imao ingerencije da proceni ustavnost i zakonitost tih dokumenata.
Kako su samo politički dokumenti, ako proizvode pravne posledice? Pravne posledice su odavno proizvedene i nepopravljivu štetu su nanele Republici Srbiji i srpskom narodu u celini, pogotovo Srbima koji žive na Kosovu i Metohiji. Zašto ćemo imati uopšte Ustavni sud, ako će se on tako ponašati? Kada u Ustavni sud izaberete nekompetentne ljude, vidite u slučaju Borisa Tadića, on je predložio nekoliko kompetentnih, nekoliko nekompetentnih, pa ko prođe. I Tomislav Nikolić postupio isto, četiri kompetentna, sudeći po njihovoj stručnosti, a četiri potpuno nekompetentna, pa šta im bog da u glasanju.
Znate ljudi su skloni nekada da glasaju za to što je neki kandidat žena, zato što je mlađi, zato što je onakav, zato što je ovakav, a ne vode računa da li zaista ispunjava uslove. Imamo u slučaju kandidata koji je predložila Narodna skupština od ukupnog 10 samo tri po mom mišljenju ispunjavaju uslove. Iako je Katarina Manojlović Andrić već član Ustavnog suda, ne vidim ni kako je ona prošli put zaslužila da bude na toj funkciji iako je bila sudija Vrhovnog suda Srbije 2006/2007. godine, a na stranu to što postoje podaci da je i ona glasala kao Vesna Ilić Prelić u ova dva slučaja.
Ovde od 10 kandidata troje ispunjava uslove, dr Dragana Kolarić na Kriminalističko-policijskoj akademiji, dr Tijana Šulan, profesor na Kriminalističko-policijskoj akademiji, ne znam gde ih nađoše obe sa iste akademije i Dušan Ignjatović, advokat iz Beograda. Samo oni imaju respektibilan broj naučnih radova i pretpostavljam da im je kvalitet solidan, imajući u vidu na koji su način objavljeni, kao posebne monografije ili u uglednim časopisima.
Zato bih ja, pošto se bira pet sudija Ustavnog suda na predlog Narodne skupštine da se ovaj deo predloga vrati na doradu, pa da se onda iznese na Narodnu skupštinu, na jednoj od sednica. Da se na ovoj sednici izjasnimo samo o predlogu Tomislava Nikolića, pošto tamo imamo četiri kandidata koja zadovoljavaju uslove, a četvorica se i biraju.
Pošto ovde nemamo pet kandidata koji zadovoljavaju uslove, da ovo ostavimo po strani do sledeće sednice. Insistiram na tome imajući u vidu još jednu stvar. Sa svake od predloženih lista kandidata jedan od izabranih kandidata mora biti sa teritorije autonomnih pokrajina. To je stav četiri člana 172 Ustava. Dakle, sa jedne liste mora biti jedan član, sa druge liste drugi član. Mi nemamo nikoga predloženog sa KiM. Tomislav Nikolić nije o tome vodio računa. Šta se tu desilo?
Ovo je razlog više da se predlog vrati na doradu. Nemamo kandidata sa KiM, a imamo iz Vojvodine katastrofalnog kandidata. Ime mu je dr Tamaš Korhec. On apsolutno ne ispunjava uslove. Kako ne ispunjava uslove? Ne ispunjava uslove s obzirom da se predstavlja kao doktor nauka, a da bi ostvario pravo u vezi sa tim stepenom zvanja i naučnom titulom doktora nauka stečenog u inostranstvu, on mora podneti diplomu o doktoratu na nostrifikaciju.
On je to podnosio Pravnom fakultetu u Novom Sadu i tamo mu nije prošlo. Znate li šta je onda uradio? Onda se obratio Fabusu u Sremskoj Kamenici 2003. godine piše. Fabus je u to vreme bio fakultet koji je imao samo ekonomske studije, sumnjiv privatan fakultet. Ima raznih privatnih fakulteta. Ima ozbiljnih, ima onih poluozbiljnih, ima neozbiljnih, ima krajnje sumnjivih. Nikada nisam čuo da ovaj postoji, dok nisam video dokumenta koja se tiču Tamaša Korheca. Bio je u to vreme samo fakultet za ekonomske studije, nije imao program pravnih studija ni na jednom stepenom studija, ni na osnovnim, ni na magistarskim, ni na doktorskim.
Doktorat pravnih nauka stečen u inostranstvu nije imao sa čim da se uporedi, da se vrednuje i oceni. NJegova kandidatura je potpuno falš. Nostrifikacija njegovog doktorata iz oblasti pravnih nauka je nezakonita. Čovek čija je doktorska diploma nezakonito nostrifikovana ne može biti sudija Ustavnog suda Srbije. Valjda ćete se jednom složiti sa takvom konstatacijom. Ili ćete iz inata – e, baš ćemo za njega glasati. Glasajte. Radite šta hoćete.
Što se tiče Tamaša Korheca, ovde imam i rešenje o njegovoj nostrifikaciji na kome stoji Fakultet za uslužni biznis. Potpisao je neki dekan prof. dr Lazar Brkatić. Ako vas interesuje taj dokument, gospođa Nataša Jovanović vam može napraviti kopiju.
Vidite šta oni tu kažu, da je podneo 2002. godine zahtev Fakultetu za uslužni biznis u Novom Sadu za nostrifikaciju diplome o završenim doktorskim studijama na srednje-evropskom univerzitetu u Budimpešti. Uz zahtev podneo je diplomu Pravnog fakulteta u Novom Sadu ispravnu. Diplomu magistarskih studija pravnih nauka, overena fotokopija sa prevodom, diploma doktora pravnih nauka takođe, pregled položenih ispita, ali nastavno-naučno veće Fakulteta za uslužni biznis kaže da se ta diploma nostrifikuje i izjednačava sa diplomom o završenim doktorskim studijama na Fakultetu za uslužni biznis, smer menadžment u sektoru javnih usluga i on tako stiče stepen doktora iz oblasti društvenih i pravnih nauka.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja imam jedno pitanje za dva ministra, za ministra unutrašnjih poslova i za ministra inostranih poslova.
Prošlo je već mnogo vremena, više od mesec dana, od kad je uhapšena grupa državljana Republike Srbije u Crnoj Gori pod lažnim optužbama za terorizam, pa su onda trojici ostavili krivično delo terorizma, a četvoro pustili dok je trinaestoro dobilo prekvalifikaciju u kriminalno ili neprijateljsko udruživanje.
Očigledno je već u prvom momentu da je to sve bila režija režima Mila Đukanovića, a sad imam dokaze, iste dokaze kojima raspolaže BIA. Bezbednosna informativna agencija je saslušala Milana Pavasovića, zvanog Čaruga, iz Novih Banovaca, kad ga je uhapsila 19. oktobara 2016. godine i odvela u Novi Sad na ispitivanje. Sve što je rekao njima, rekao je i meni. Istog su ga dana pustili na slobodu, zapretivši mu da ne sme davati izjave medijima, niti se javno obraćati.
Pošto on ne sme davati izjave medijima, ja smem. Znam celu priču o tom slučaju. Izvršilac Mila Đukanovića je bio izvesni Mirko Velimirović iz Zubinog Potoka, dobio je novac da okuplja srpske patriote iz različitih organizacija i da ih upućuje da budu na demonstracijama u Crnoj Gori. Niko od njih nije otišao sa oružjem i niko nije pomenuo oružje. Niko nikada nije pomenuo generala Dikovića i niko nije pomenuo ovog Aleksandra Sinđelića koji se naknadno pojavio kao navodni svedok saradnik.
Dakle, ljudi su jednostavno navučeni da odu. Nisu svi koji su otišli na taj način, čiji je put finansirao Mirko Velimirović, uhapšeni. Neki su se vratili, neke nisu ni tražili. Odabrali su jednu grupu i sada na tome pokušavaju da režiraju proces.
Diković se izgleda tamo zatekao slučajno, Dikić, bivši komandant Žandarmerije, teško bolestan od raka pankreasa, poslednje dane da provede pored moštiju Svetog Vasilija Ostroškog u Ostroškom manastiru.
Sada umesto da Ministarstvo inostranih poslova i MUP učestvuju u raskrinkavanju ove mafijaške zamisli Mila Đukanovića, oni mu pomažu. Odjednom se iz Beograda u Podgoricu dovodi Aleksandar Sinđelić, kao svedok saradnik, a nije ni uhapšen bio. Našli su ga ove - e, sada ćeš ti lepo da odigraš ulogu svedoka saradnika i da pričaš sve što treba.
Pokrenuta je istraga protiv dvojice Rusa, i to sam ispitivao. Najviše dana sam na tome proveo. Ti Rusi uopšte ne postoje pod onim imenom i prezimenom. U Srbiji u relevantno vreme nije bilo Rusa. Ako slučajno u Rusiji postoje ljudi sa tim prezimenom, onda su to ljudi koji nemaju nikakve veze sa ovim slučajem i to se može lako dokazati.
Ne znam zašto ruska diplomatija još uvek ćuti i ne iznosi u javnost da su ovo lažna imena i lažne optužbe, ali moja je dužnost kao narodnog poslanika i srpskog patriote da sve ono što sam saznao saopštim Narodnoj skupštini i srpskoj javnosti, da postavim pitanje ovim ministrima, jer će oni snositi direktnu odgovornost za učešće u ovoj velikoj zaveri protiv srpskog naroda. Ovo je zavera i protiv Srbije i protiv Rusije. Da je Rusija htela da ukloni Đukanovića, ima stotine metoda da ga oduva, da ga mrak proguta, a ne da kupe ljude ovako pred penzijom, ljude penzionere i starice da idu tamo da ga obaraju.

Gospodo, narodni poslanik Aleksandar Martinović povredio je dostojanstvo Narodne skupštine, član 107, tvrdeći da je ovde formirana nekakva udružena opozicija. Ovde udružene opozicije nema nikakve u kojoj bi učestvovala SRS, a vi ste u koaliciji sa SPO Vuka Draškovića, sa Novom Srbijom Velimira Ilića i vi ste Vuku Draškoviću i Velimiru Iliću uveli narodne poslanike u Narodnu skupštinu, iako ih je odavno srpski narod odbacio na đubrište istorije.
Ja tražim da intervenišete svaki put, ovde nikakva udružena opozicija ne postoji. Postoji samo revolt zbog kršenja Poslovnika i onemogućavanja narodnih poslanika da govore na sednici Administrativnog odbora. Ni jedan nije mogao da govori, čak ni poslanici režima nisu mogli da govore.
(Aleksandar Martinović, s mesta: A ti si bio, pa znaš?)
Upozorite ovog klempu da mi se ne obraća na ovaj način.

Ja imam pitanje za predsednika Narodne skupštine, gospođu Maju Gojković i zahtevam pisani odgovor.
Zašto nije intervenisala u skladu sa svojim prelogativima kada je saznala za težak incident, možda najteži do sada od kada postoji ova Narodna skupština, čak mislim da je to teži incident od onih tuča koje su se dešavale ovde u hodnicima ili pokušaja tuča u samoj sali?
Kada je zasedao Administrativni odbor predsednik tog Odbora Aleksandar Martinović ni jednom poslaniku nije dao reč. Prvi se za reč javio narodni poslanik Nemanja Šarović, zamenik šefa poslaničke grupe SRS i član Odbora. Nije dobio reč. Javljali su se drugi poslanici ni jedan nije dobio reč, bilo je oko 20 poslanika. Martinović je nastavljao sednicu tako što je čitao tačku dnevnog reda i odmah pitao ko je za, ko je protiv? I tako je završena ta ekspresna sednica.
Pojavila se posle u javnosti njegova tvrdnja ili tvrdnja nekoga iz njegove partije da mu je neko od opozicionih poslanika psovao oca ili majku. To nijedan snimak ne pokazuje. Ja sam pogledao sve snimke. Čak i da se desilo, važnije je da se poštuje skupštinska procedura, nego da se štite očevi i majke od seksualnog ugrožavanja i uznemiravanja. Najvažnija je skupštinska procedura, a ovo se nije desilo. Niko nije snimio, niko nije čuo, niko nije video. Možda se, nekad negde, posle sednice sreo sa nekim u autobusu ili u tramvaju, pa mu je taj tamo opsovao majku.
Bilo kako bilo, mi smo podneli inicijativu, mi iz SRS za njegovu smenu. Potpisalo je još pet narodnih poslanika ili njihovih zamenika. Martinović nije hteo da zakaže sednicu sa takvim dnevnim redom tvrdeći da zamenici članova Odbora nemaju pravo da potpišu taj papir. Ako sam ja bio odsutan sasvim je prirodno da moj zamenik Milorad Mirčić to potpiše. Ne mislite valjda da bi on potpisao nešto protiv moje volje. Ako je Pajtić bio odustan, neko iz njegove stranke je potpisao. To je toliko neprimereno igranje ulogom parlamenta.
Znate, u ovom parlamentu se dešava jedan čudan proces, što je opozicija slabija, to vlast postaje bahatija, a malo po malo se ukida demokratija. Šta je smetalo Martinoviću da pusti sve poslanike da kažu šta imaju i da se onda pređe na glasanje? Imao je dvotrećinsku većinu iza sebe, a ta osilnost, ta bahatost je strašan problem. Može mi se, hoću, hajde gazi, gazi, gazi. Znate, vi opoziciju u parlamentu možete da izgazite, ali teško vama bez opozicije. Kad ne bude opozicije onda je strašno. Sami stvarate uslove da se tako nešto desi.
Poštujte opoziciju na onaj način kako je govorio Nikola Pašić, na koji želite da vi budete poštovani kad jednog dana opet budete opozicija. Nemojte da se zanosite da je taj dan daleko. Dosmanlije su mislile da će ostati 200 godina na vlasti, pa odoše začas. Zaslužite da buduća vlast, da buduća vladajuća većina i prema vama ima korektan odnos kad se jednog dana stvari promene.
Ako tako ne uradite, nećemo valjda u ovoj Skupštini stalno neko osvetničko raspoloženje. Hajde mi po njima, oni po nama, pa, hajde tako. Hajde verbalno da se nadmećemo. Tu nismo u mogućnosti, jer smo stalno uskraćivani za replike, za primedbe, za ovo, za ono. Juče je premijer govorio po 20 minuta odgovarajući svakom poslaniku.

Dakle, ovo je pitanje predsedniku Narodne skupštine.

Pismeni odgovor.

Ja ne tražim na to odgovor, nego tražim odgovor na stanje oko Administrativnog odbora.

Dame i gospodo narodni poslanici, izgleda da sam jedini narodni poslanik u ovoj Skupštini koji nije uspeo da pročita tekst Predloga zakona o budžetu. To smo dobili u petak naveče, svi ste vi pročitali, divim vam se. Vidim vi ste mlađe, pametnije generacije, inteligentnije, i možete brzo da čitate. A šta ćemo mi gluplji? I mi gluplji moramo biti zastupljeni u Narodnoj skupštini. Evo ja, kao pripadnik takve grupacije, nisam stigao ovo da pročitam. Ja čitam 200 strana dnevno, ako celi dan čitam, onako da se udubim, da pamtim, da beležim, da upoređujem itd. Zašto je do toga došlo? To bi trebali da se izjasne Vlada i svi ministri. Uskraćen sam za pravo da se pripremim za raspravu o budžetu. Možda zaslužujem, ko mi je kriv što sam glup. Međutim, Poslovnik je mislio i na nas gluplje, pa u članu 172. kaže – pretres Predloga budžeta na sednici Narodne skupštine može da počne najranije 15 dana od dana prijema Predloga budžeta u Narodnoj skupštini. Dajete mi ljudi tih mojih 15 dana, da se pripremim. Kako ste mi oteli 15 dana? Gde mi je tih 15 dana? Opšti normativni akt mi garantuje tih 15 dana. Čemu donošenje Zakona o budžetu po hitnom postupku, pa još četiri odluke i šest zakona, pa još objedinjena rasprava? Šest dana mi treba da pročitam budžet i najmanje jedan dan za ove zakone, ovih šest zakona. Oduzeli ste mi jedno pravo bez ikakvog razloga, a želim da mi se vrati to moje pravo. Nemojte da vaša želja za efikasnošću guši demokratiju. Ovo je demokratija, imam pravo na 15 dana, da bih bio u toku, da bih razumeo čemu govori. Lako je govoriti parcijalno o jednom delu budžeta i lako je uvoditi demagoške rasprave i onako napisati govor, pa udri. Da bi se vodila kompetentna rasprava, e to nije dovoljno.
Dalje, zašto je došlo do narušavanja osnovnih sistemskih zakona ove zemlje? Imamo Zakon o budžetskom sistemu. Taj zakon ima posebno poglavlje koje se zove – budžetski kalendar. U njemu je sve taksativno nabrojano od 15. februara šta Vlada treba da radi, šta ministri, šta direktni korisnici sredstava za budžet itd. Onda se kaže da 1. novembra Vlada usvaja Predlog zakona o budžetu i dostavlja ga Narodnoj skupštini, 1. novembra, a danas je 6. decembar i rok je onda 15. decembar da se usvoji zakon. Ja znam da će premijer reći, ukazati da su oni pre bili mnogo gori, jesu, ali zato su i oduvani s vlasti i zato su im se partije ovako istanjile, jedva cenzus prolaze. To, dakle, nije opravdanje. Ne može biti izgovor.
Vi ste obećali vladavinu zakonitosti i morali ste to da poštujete. Ako Zakon o budžetskom sistemu kaže 1. novembar, morate to da poštujete. Zašto nije 1. novembar? Šta ćemo sad? Niste ispunili zakonsku obavezu.
Druga stvar koja je još ozbiljnija, po Zakonu o budžetskom sistemu mi smo morali da usvojimo prethodno završni račun budžeta za 2015. godinu. I tu postoji kalendar po kome se mora doneti taj završni račun, po tom kalendaru krajnji rok da Vlada dostavi Narodnoj skupštini Predlog zakona o završnom računu budžeta Republike Srbije i odluke o završnim računa a organizacije za obavezno socijalno osiguranje 15. jul.
Zašto je to važno? Zato da bismo mi, narodni poslanici, mogli da vas kontrolišemo, da vidimo da li ste ispravno trošili pare, da vidimo da li ste odstupali od budžetskih stavki, da li ste nešto menjali u budžetskim stavkama bez Narodne skupštine, bez Zakona o rebalansu budžeta. Jer, ovo ne znači mnogo ako mi ne znamo šta se iza toga krije, kako se time raspolaže.
Vi znate, imali smo, za tu 2005. godinu više afera u Vladi Srbije, u vašoj Vladi, gospodine Vučiću. Setimo se afere sa ministrom Vulinom. NJegovo ministarstvo i on raspisali su konkurs za finansiranje nevladinih organizacija po određenim projektima i na konkurs su se javile i nevladine organizacije formirane neposredno pred raspisivanje konkursa i one koje su formirane nakon raspisivanja. Taj skandal koji je odjeknuo u javnosti naterao je ministra da to povuče.
Imamo drugi slučaj. Imamo slučaj ministarke Zorane Mihajlović, koja je na svojoj kreditnoj kartici službenoj, ministarskoj, napravila trošak od 1.515.451 dinar, od toga je refundirala samo 619.000, a ostavila dug od 895.951 dinar. U jednoj prodavnici italijanskih brendova donjeg veša potrošila 83.992 dinara s tog računa. U NJujorku, čuvena robna kuća 233.380 dinara, neki ručak 133.879 dinara.
To su skandali koji su izbijali u javnost na koje nije bilo odgovora. Trebalo je da se odgovori – nije odgovoreno. E, trebalo je da se sad pokaže kroz završni račun budžeta za 2015. godinu šta je ko zapravo trošio i koliko je trošio. Najvažnije je da se vidi da li su pare namenski trošene, pa makar i propalo ono zašta su trošene. Važno je namenski. Kontrolna funkcija Narodne skupštine ovako se ne može izvršiti, ne može se zadovoljiti.
Dalje, ima pojedinih stavki u ovim budžetima, što sam uspeo onako da pogledam, nisam svakako mogao sve, koji su za mene problematični. Iz budžeta četiri milijarde javnim televizijskim servisima Srbije i Vojvodine. Zašto ljudi? Vidite li kakvu politiku oni vode? Mi finansiramo televiziju koja je protiv Srbije, koja je protiv interesa srpskog naroda. Mi finansiramo Bujoševića koji sam sebi određuje veliku platu. Ogromne pare isplaćuje da se ide na svetsko prvenstvo u fudbalu. Ima oko sebe jedan krug urednika ili urednica kojima daje ogromne plate, a drugi bedno žive. Zašto mu to dati? Ne možete da ga smenite možda, ali kada se birao ovaj REM trebalo je voditi računa da to budu ljudi koji će voditi brigu o nacionalnim interesima.
Dok se ne smeni Bujošević, ja ne bih dao dinara, ali bih išao na to da se privatizuje i državna televizija. Zašto da ona bude teret i narodu na vratu i budžetu države? Neka ide u slobodnu utakmicu sa ostalim televizijama, pa će opstati ili propasti. Lepo je prodati, proceniti vrednost, prodati i gotovo, neka pliva na tržištu, a ne da plaćamo antisrpski program i kao građani, nije mnogo doduše – 150 dinara, ali i kao država preko budžeta.
Imaju tu stavke koje su neverovatne. Agencija za borbu protiv korupcije, to je pod brojem 481. - dotacije nevladinim organizacijama osam miliona 514 dinara. Agencija za borbu protiv korupcije ima dotacije u nevladinim organizacijama. Kako, zašto? Po kom osnovu? Ona treba i kod njih da utvrđuje ima li korupcije ili nema, a ne da im daje pare da se korumpiraju tamo, a mi znamo kolika je korupcija oko finansiranja nevladinih organizacija, a vi ste to onako razlistali po pojedinim ministarstvima, po pojedinim agencijama itd.
Gro tih nevladinih organizacija treba pustiti da se uguše, ako ih njihove inostrane gazde neće dalje da finansiraju. Ne kažem, Udruženje invalida, boraca, za održavanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije itd. koje nešto rade, koje su patriotske, treba finansirati njihove programe, da bude jedno ministarstvo najpriličnije je Ministarstvo za kulturu i da se zna da ih ono ima u svojim budžetskim stavkama, ali vi popuštate pod pritiscima sa zapada, jer ko god sa zapada ovde dođe insistira na civilnom društvu.
Šta je za njih civilno društvo? Oni su taj pojam izvitoperili. Reč je o građanskom društvu. Građansko društvo mi imamo, ali kao civilno društvo oni smatraju te nevladine organizacije, pa onda traže da ih Vlada finansira. Devedesetih godina samo su iz inostranstva finansirane, osim onih naših standardnih udruženja građana.
Civilno društvo, civilno društvo. Svaki ambasador govori - civilno društvo. Svaki ministar spolja insistira na civilnom društvu. Dokle? A civilna društva šta rade? Uništavaju državu, nacionalne interese, nacionalnu svest, najviše atakuju na nacionalnu svest.
Pregovarački tim za vođenje pregovora o pristupanju Republike Srbije EU - 64.940.000 dinara, pa šta oni rade? Gde oni troše te pare? Ajde, putuju u Brisel. Pa ne može 64 miliona tako lako da se potroši. Za šta? Gde? Tanja Mišević glavna tamo. Znamo je još iz dosmanlijskog vremena.
Dotacije za „Egzit“, 53 miliona dinara, pa još daje Skupština Vojvodine iz svog budžeta, pa još Novi Sad iz svog budžeta. Kad vam je podnesen završni račun „Egzita“? Želim odgovor od premijera, da li je Vlada dobila završni račun „Egzita“? „Egzit“ je održan. Ima on neku turističku funkciju. Nisam ja protiv „Egzita“, ali sam za kontrolu trošenja para, ako već država daje. I zato sam da se daju manje pare nego što se inače daju, jer pazite, ukupna podrška radu „Matice Srpske“ 45 miliona, a „Egzit“ 35 miliona.
LJudi, „Matica Srpska“ naj me i otac i majka. To nam je očuvalo nacionalnu svest. Za letopis „Matice Srpske“ najbolji i najstariji srpski književni časopis ove godine nije bilo para da se štampa. Kako su dobili te pare, ja posle ne znam. Za „Egzit“ je bilo. Ovamo kultura. Na „Egzitu“ malo ove savremene, moderne muzike koja meni kao starijem uši zapara. Ja više volim da slušam operske arije nego to, ali to je stvar ukusa. Ali, ne može toliko para. Kultura koju širi „Matica Srpska“ oplemenjuje, a „Egzit“ nam unosi ogromne količine droge.
Nije još vreme, polako, imam još nekoliko stvari da kažem.
Ova Vlada nije imala hrabrosti pune četiri godine da donese Zakon o platnim razredima. Vi govorite o prosečnim platama u javnom sektoru. One su varljiva kategorija. Dozvoljavate dalje situaciju u kojoj ministar ima platu do 120.000 dinara, ne više, ja mislim da ni jedan nema više, a guverner Narodne banke 550.000, a Zaštitnik građana 300 i nešto hiljada, direktor RTS opet 300.000, direktor Agencije za kontrolu letenja 900.000.
Dobro, stručnjaci Kontrole letenja su veoma važni za državu. Nema ih mnogo. Imaju veliku obuku i dobro prolaze na inostranom tržištu. Dajte izuzetak za te stručnjake, da imaju velike plate kolike su u okruženju da ne bi pobegli. A direktoru i ostalom osoblju koje i ako ode odmah imamo zamenu, dajte prosečnu platu u javnom sektoru, pa malo više od proseka, ali ne 900.000 dinara. Ne može spremačica u Kontroli letenja da ima veću platu od profesora univerziteta, ljudi. I to nam se dešava.
„Fondacija Zoran Đinđić“ 10 miliona, fljas, za šta? Koja se uspomena čuva tu? Uspomena na Zorana Đinđića?
(Radoslav Milojičić, s mesta: Zato što je bio premijer.)
Zbog čega? Pa on je osmislio ovih 12 godina propadanja Srbije. On je otpočeo. On je dao sistem. Sve što su radili Koštunica, Tadić i ostali, radili su u okviru tog sistema uništavanja privrede.
(Radoslav Milojičić, s mesta: Predsednice ...)
Kena ćuti.
(Radoslav Milojičić, s mesta: Ne možeš da vređaš.)
Šta vređam? Govorim istinu samo.
Ovo mi vreme odbijte od mog vremena, gospođo Gojković.
Ne možemo to da radimo. Fondacija nosi njegovo ime – od dobrovoljnih priloga. Imate vi svi dobre plate, dobrovoljne priloge itd. Ovde nema fondacije profesora Laze Kostića, a ima Zorana Đinđića. Kako? Koja je to zasluga Zorana Đinđića? Što je šef prvog mafijaškog puča u istoriji čovečanstva?
(Radoslav Milojičić, s mesta: Predsednice, molim vas. Poslovnik.)
Što je puč finansiran sa zapada?

Molim vas, ja obrazlažem zašto to ne sme da bude u Zakonu o budžetu i ja se držim teme.

Ne, on je živ u svima vama. Molim vas da završim do kraja.
Govorim o Zakonu o budžetu. Nema mesta u budžetu za finansiranje „Fondacije Zorana Đinđića“ jer to Zoran Đinđić ni po kom osnovu ne zaslužuje. Zoran Đinđić zaslužuje samo jednu stvar – da se rasvetle okolnosti njegovog ubistva. Da niste Igora Bečića postavili za šefa Odbora za kontrolu službi bezbednosti, da sam ja bio šef tog Odbora verujte, već bi to bilo razjašnjeno.
(Čedomir Jovanović, s mesta: Može Laufer i to.)
Može, može. I Laufer …