… u sistem.

Dakle, imao sam još neke stvari tu da kažem. Nije bitno. Ostaće neizrečene ovog puta. Reći ću ih sledeći put. Reći ću ih po nekim drugim tačkama dnevnog reda, ali Vlada još nije uspela da odgovori svojim obavezama i da te obaveze izrazi kroz nacrt predloga budžeta.

Lepo je to kad predsednik Vlade meni odgovara 26 minuta na mojih 20 i ja onda posle imam samo dva minuta.

Gospodine Vučiću, do 2000. godine nije bilo roka za podnošenje budžeta Narodnoj skupštini. Rok je bio da se budžet donese do nove godine, u protivnom prelazilo se na privremeno finansiranje. Drugih rokova nije bilo, ali vas podsećam, pred izbore 2000. godine, doneli smo budžet negde u septembru mesecu, baš zato, računajući da može biti neke gužve, nečega, pa da ne stignemo da ga na vreme donesemo.

Vi se vrlo dobro sećate kakve su bile rasprave unutar Vlade o budžetu i kako smo koplja lomili i kako sam doterivao u red, pre svega, ministre socijaliste i ministre iz JUL-a koji su grabili samo za svoja ministarstva. Imali ste i vi to, čujem ovde, cepali ste, morali ste da cepate, ako je to tačno, podneseni Zakon o budžetu.

Ovo, dakle, nije tačno što ste rekli za 2000. godinu. Ako je problem plata zaposlenih na državnoj televiziji, lepo ova rukovodeća bulumenta da ode, da država nastavlja da njima isplaćuje platu, troškovi će biti bar dva puta manji i ne moraju da rade ništa. Bolje je kada ne rade ništa.

Rekli ste na Vojvodinu odlazi samo 800 miliona za javni servis. Međutim, dodatnih 400 miliona ide da im se zgrada podigne i više od 400. Da li je baš u ovom momentu to bilo najpotrebnije, kao investicija? I ono što je…

Koliko još imam vremena, Majo?

Vi ovde poredite Zorana Đinđića sa Karađorđem, sa Milošem, sa Borislavom Pekićem, sa drugim velikanima. Pa, pazite, Slobodan Milošević je poginuo braneći srpstvo, a Đinđić ga je isporučio Haškom tribunalu na Vidovdan. Time je strašno prokletstvo i na sebe i na svoje potomke preneo.

Kažite vi meni, gospodine Vučiću, ima li Đinđić i jednu zaslugu za srpski narod i recite mi koja mu je to zasluga?

Dame i gospodo narodni poslanici, ja postavljam pitanje ministru finansija – zašto još uvek nije podnet zakon o završnom računu budžeta Republike Srbije za 2015. godinu?
Mi te zakone nismo usvajali od 2002. godine, a postoji zakonska obaveza po Zakonu o budžetskom sistemu. Mi ne bi smeli da usvajamo budžet za narednu godinu, a rasprava o njemu je tu pred nama za koji dan, ili za koju nedelju, dok prethodno ne donesemo završni račun za 2015. godinu, jer tek kada dobijemo završni račun, mi možemo da procenjujemo koliko je Vlada bila uspešna, da li je imala deficit ili suficit u budžetu, da li je taj budžet koristila u skladu sa Zakonom o budžetu, da li su budžetske stavke poštovane, da li su izvršavane obaveze prema budžetskim korisnicima, prema dinamici koja je određena Zakonom o budžetu itd.
Zakon o budžetu sam po sebi nije kompletan budžetski, opšti, pravni akt. On se kompletira zakonom o završnom računu budžeta, jer ovaj naš budžet, ove godine, ako se sledeće godine ne donese zakon o završnom računu, nestade, ispari negde. Slušali smo onda samo prazne priče da je bilo suficita, da je bilo deficita, da je bilo ovoga, da je bilo onoga. Dajte da jednom budemo uvereni da se budžetskim sredstvima zaista raspolagalo po zakonu. Kako sada stoje stvari, ni jedan režim od 2002. godine do danas nije smatrao za potrebno da se tim pitanjem bavi. Smatrao je to valjda gubljenjem vremena, jer budžetom su raspolagali kako su hteli, kako su voleli, kakav im je bio interes.
Istina, proteklih nekoliko godina bilo je podnošenja Predloga zakona o završnom računu budžeta. To je došlo kao akt Skupštini, ali nikad nije uvršteno u dnevni red. To je onda još gora situacija, potpuno poigravanje sa ustavnom ulogom Narodne skupštine. Evo, 12 godina tog zakona nismo imali i nije Narodna skupština došla u priliku da odobrava potrošnju javnih sredstava, a osnovna ustavna nadležnost Narodne skupštine je to. To je osnovni oblik kontrole izvršne vlasti i svih drugih grana vlasti od strane Narodne skupštine.
Pošto nikada taj zakon nismo donosili za ovih 12 godina, ja mislim da je krajnje vreme da se upozori izvršna vlast i da tu treba poslanici svih poslaničkih grupa da budu jedinstveni.
Ovde se postavlja pitanje hoćemo li biti civilizovana država ili ne. Ako nećemo biti civilizovana država, onda nam ne treba zakon o završnom računu budžeta, onda ćemo prepustiti izvršnoj vlasti da sa parama građana Srbije raspolaže po svojim prohtevima, po svojoj volji. Onda je i svaka stavka budžeta mrtvo slovo na papiru, jer piše u budžetu – ne mora da se ostvari, i niko nikada ne kontroliše da li je ostvareno. Takva je situacija do sada.
Hoćete li da menjate tu situaciju ili ćemo vam raspravu o Zakonu o budžetu pretvoriti u raspravu o završnom računu budžeta za 2015. godinu? Mi ne možemo da se izjasnimo o budžetu za 2017. godinu dok ne usvojimo završni račun za 2015. godinu.

Dame i gospodo narodni poslanici, pitanje postavljam ministru Zorani Mihajlović – dokle će ministarstvu na čijem se čelu nalazi postupati tako samovoljno, izazivati nemire u društvu, ugrožavati one društvene subjekte koji očekuju pomoć države, a ne odmaganje u osnovnim životnim poslovima?
Srpska radikalna stranka, odnosno naši aktivisti i simpatizeri već četiri puta su sprečavali rušenje porodične kuće koju su izbeglice iz Republike Srpske Krajine podigle na Ledinama, na svojoj zemlji, nikoga ne ugrožavaju, a nisu mogli da dobiju dozvolu, jer još ne postoji detaljni urbanistički plan.
Vidimo da se sada pokreće nova afera u Novom Pazaru, ko je pokreće, Zorana Mihajlović? Šta hoće? Hoće da ruši objekat Islamske zajednice u Novom Pazaru. Zašto? Objekat je na imovini Islamske verske zajednice. Ona se proširuje iz nekih svojih potreba, ne ugrožava nikog drugog, a ona je sada najpreča za rušenje.
Dok sa druge strane imamo najvećeg uzurpatora u Srbiji, Tomislava Nikolića, koji je podigao tri kuće na obali reke Save na Novom Beogradu, u zaštićenom pojasu gde nije dozvoljena nikakva gradnja, podigao na državnoj zemlji i nije joj to najpreče za rušenje, nego ovamo progoni sirotinju izbegličku, a u Novom Pazaru uznemirava javnost i može samo da proizvede teške posledice, a država ne trpi nikakvu štetu ako Islamska zajednica na svojoj zemlji, čak i bez dozvole podigne neki objekat. Zašto bi to bilo toliko problematično za celu državu i da se vodi ovolika kampanja?
Dakle, ne branim ja nikoga Meho Omeroviću, nemoj da se smeješ, ja principijelno nastupam. Principijelno je da treba da postoje kriterijumi. Ako ima milion nelegalno podignutih objekata u Srbiji, mora se napraviti lista prioriteta a ne ministarka proizvoljno da ruši izbeglicama, ovamo Islamskoj zajednici ne bi li uznemirenje napravila u inače složenoj društvenoj sredini, a najpreče je da ruši nelegalne objekte predsednika Republike, to joj ne pada na pamet. To ne sme da uradi i to je veliki problem za državu, kada ministar tako postupa šta će da rade činovnici na nižim nivoima vlasti, uključujući i lokalnu samoupravu.
Dakle, predsednik Republike je zaštićen kao sveta krava, niko njegove kuće ne sme da dira, može sebi i most privatni da pravi preko reke Save, zašto da ne? Evo, položio je ispit za kapetana duboke plovidbe i on i sinovi, čujem da su mu oduzeli te dozvole, je li Nataša? Što ne bi jedno pristanište, jednu luku napravio ispred svojih kuća.
(LJubiša Stojmirović, s mesta: On je predsednik, i ti bi kada bi bio predsednik.)
Ja kada budem predsednik to će biti sve drugačije. Drugo, ja neću biti predsednik kao ovaj tvoj koji je sa lažnom fakultetskom diplomom nastupio.
Dakle insistiram na hitnom odgovoru od ministarke Mihajlović.
Ovo što dobacuje mentor Tomislava Nikolića, ja bih njemu jedno pitanje uputio – koliko je već naučnih dela napisao Tomislavu Nikoliću i kada će Tomislav Nikolić da brani svoj doktorat? Voleo bih da prisustvujem toj odbrani.
(LJubiša Stojmirović, s mesta: Nemoj sada da mi postavljaš pitanje. Ne mogu da ti odgovorim.)
Imam pravo i narodnom poslaniku i po svom izboru da postavim pitanje, pismeno mi odgovori.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi srpski radikali već 25 godina se uporno zalažemo da se izvrši kodifikacija krivičnog zakonodavstva u Srbiji. Kraljevina Srbija je imala kodifikovano krivično pravo a naša državna vlast nije u stanju da se prihvati tog zadatka.
Zato se dešava da stalno dobijamo nove zakonske projekte koji sadrže nova krivična dela, nekad izmišljena krivična dela, a time se narušava pravna sigurnost građana. Da bi se garantovala pravna sigurnost građana Krivični zakon mora biti kodifikovan, što znači da su sve njegove norme međusobno usklađene. Mi imamo ovde pojavu nekih izraza koje ranije nismo imali u krivičnom pravu i koje ne poznaje ni krivično-pravna teorija. Neću govoriti o sva četiri zakona iako ćemo mi srpski radikali glasati protiv sva četiri, moje kolege će govoriti o tri zakona a ja ću govoriti o predloženoj izmeni člana 387. zakona u koji se ubacuje stav 5.
Taj amandman je vrlo nestručno urađen. Gospođa ministar bi treba da vodi računa kod sledećih promena, da angažuje stručne ljude da taj posao urade. Prvo ću izneti ovde ono što zanatski nije u redu, a posle ću se baviti suštinom.
Stoji – ko javno odobrava, negira postojanje ili značajno umanjuje težinu određenog krivičnog dela. Šta znači to ko javno odobrava? Javno odobrava javni organ, znači državni organ. Ne možemo mi ono što smo navikli u običnom kolokvijalnom govoru da direktno pretočimo u zakon, pa kaže eno ga javno odobrava silovanje, javno odobrava ovo, javno odobrava ono. U pravu javni znači državni.
To smo mi učili koji smo pravo studirali, Arsiću ne moraš da vrtiš glavom.
Dakle, ovde je pitanje autoriteta ko može da odobrava. Odobrava onaj koji daje dozvolu. Ovde je trebalo nešto drugo da stoji. Ko podstiče ili podstrekava, to je kažnjivo po zakonu. Javno i direktno podsticanje na vršenje krivičnih dela.
Dalje, ovde se sankcioniše negiranje postojanja ili značajnog umanjenja najtežih krivičnih dela, međunarodnog karaktera. To znači da se zabranjuje kritika sudske vlasti. Sud kaže ovaj je izvršio genocid, kažnjava se tako i tako i sada ja ne smem da kažem sud nema pojma, sud je napravio grešku, nema tu genocida, ne postoji obeležje krivičnog dela genocida. Šta to znači?
Ja ću na svakom mestu da dokazujem bolje od bilo kog pravnika jer sam u Srbiji najkompetentniji za međunarodno krivično pravo da u Srebrenici nije bilo genocida ili na nekim drugim mestima.
Sad ovaj stalni Međunarodni krivični sud od jedne do druge afričke države ide i kažnjava i za genocid i za ovaj i za onaj zločin, a vi mislite da je to sud koji ima autoritet. Organizacija afričkog jedinstva traži da se ukine taj sud ili najavljuje povlačenje svojih država članica iz njega. Nedavno je to upozorenje javno i pismeno poslato.
Kako se može kazniti neko ko negira postojanje krivičnog dela? Ako je neko osuđen za ubistvo 20 ljudi - ja kažem nije on.
Evo sa suđenje Đinđiću - oni koji su osuđeni nisu, glavni među njima nisu. Drugi su. Neće država da traži ko su ti drugi.
(Čedomir Jovanović, s mesta: Pomozi.)
Pomažem, Čedo, pomažem. Evo, pomozi i ti, zajedno da pomognemo.
Ko je ubio Dušana Spasojevića?
(Poslanici dobacuju.)
Molim vas, ćutite.
Ko je ubio Mileta Lukovića Kuma? Oni su živi uhapšeni, saslušani pod batinama i streljani.
(Zoran Žovković, s mesta: Otkud znaš?)
Ja znam, istražio sam…

Živkoviću, znači zataškavaš to.
(Zoran Živković, s mesta: Kako te nije sramota?)

Ućutkajte Živkovića, prvo.

Ako ti dođem tamo, bićeš ućutkan.
Dalje, znači, negiranje postojanja mora biti dozvoljeno kao kritika sudske vlasti.
Mi imamo ovde kod nekih ljudi koji su antisrpski orijentisani čestu pojavu da kažu - ne može se negirati neka haška presuda jer sud je tako odredio ili - ne može se ovde kritikovati presuda, ne smemo se mešati u rad sudskih organa. Nije tačno.
Izvršna vlast ne sme da se meša u rad sudskih organa tako što će im davati naloge ili što će tražiti njihovu odgovornost za određene postupke. Ali, suština principa podele vlasti je da se tri grane vlasti neprekidno međusobno kritikuju. To je suština. Naravno svaka vlast mora biti dostupna kritici građana ili značajno umanjuje težinu nekog krivičnog dela, da li je genocid, da li je zločin protiv čovečnosti, itd.
Dalje, kroz samu analizu ovog teksta, ja govorim zašto je ovo nestručno, kaže se – genocida, zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina učinjenih protiv grupe lica ili člana grupe koja je određena na osnovu rase, boje kože, vere, porekla državne, nacionalne ili etničke pripadnosti.
Ovde je napravljena jedna papazjanija. Nemaju sva ova krivična dela podudarna obeležja. Genocid kao najteže krivično delo, kao zločin nad zločinima, mogao bi da ima elemente zločina protiv čovečnosti, ali postoji jedna njegova karakteristika koja ga odvaja od svih zločina protiv čovečnosti. Ta karakteristika je specifična namera, dolus specialis.
Ta specifična namera se traži samo kod krivičnog dela genocida. Čovek može da učestvuje u ubistvu milion ljudi. Ako mu se ne dokaže genocidna namera ne može biti osuđen za genocid, ali može za zločin protiv čovečnosti kao nešto blaže krivično delo i ako kazne uvek mogu biti iste.
Dakle, ovo nije trebalo ovako ovde da se stambura. Da bi se dokazalo krivično delo genocida pored tog dolus-a specialisa mora se dokazati da je neko uništio ili pokušao da uništi celu rasnu, nacionalnu, etničku ili versku grupu. I samo to kaže Konvencija o genocidu. Nemojte je širiti. Kakva je to sada koža? Kožu ne pominje Konvencija o genocidu. Ili državna ili tako neka još sličnija pripadnost. To tamo nema. Ne sme da stoji ni u našem zakonu. Ne smemo mi sada menjati definiciju genocida. Mora da stoji ono što je određeno.
Dakle, celu ili znatan deo grupe, a ne čoveka pojedinca. Kažete – protiv grupe lica ili člana grupe. Ne može ni svaka grupa. U Srebrenici nije moglo biti genocida iz tri osnovna razloga. Prvi je razlog što su tamo streljani samo ratni zarobljenici. Nijedna žena nije ubijena. Nijedno dete nije ubijeno. Možda svi zarobljenici nisu bili vojnici, ali su bili za rat sposobni.
Ja to ne opravdavam. Ja to osuđujem i kao ogroman zločin i kao ogromnu sramotu koja ne nanesena srpskom narodu. I prvi sam javno prozvao glavnog organizatora na terenu tog zločina pre odlaska u Hag. Dakle, apsolutno ne odobravam, ali ne može se nazvati genocidom.
Zatim, ne može čak da je sedam hiljada ubijeno, a nije, ubijeno je negde oko 1.200, da je sedam hiljada ubijeno to nije znatan broj u odnosu na zaštićenu grupu, a zaštićena grupa su Muslimani BiH kojih je po popisu stanovništva iz 1991. godine bilo dva miliona 181 hiljada otprilike.
(Nenad Milić, s mesta: Koga bi mogli da ubiju?)
Ne bi mogli nikoga da ubiju. Nije dozvoljeno ubijati. Ako već ubiju onda se procenjuje koliki je znatan deo grupe. I ovo nije znatan deo grupe i to kažu i u haškim presudama, ali kažu – ta grupa je imala simbolično značenje, imala ovo, imala ono. Ulaze u sferu politike i tako zataškavaju pogrešnu primenu Rezolucije o genocidu.
Pogotovo, ne može biti genocid jer nije dokazana specifična namera. Ta specifična namera oni kažu da se pojavila 13. jula. To kažu u haškim presudama i kod Krstića i Tolimira, Popovića itd.
To prihvata i Međunarodni sud pravde. Znači, 13. se pojavila kod nekoga namera i odmah su krenuli da vrše genocid. Da li je to u jednoj glavi, u dve glave, u pet glava itd. To je nemoguće sada razmrsiti, ali postoje svi dokazi da namera srpske vojske nije bila ni da uđe u Srebrenicu. Ona je iznenada naišla na nebranjenu Srebrenicu i to je dokazano i to potvrđuje i Međunarodni sud pravde.
Dalje, šta je karakteristično za zločin protiv čovečnosti? Tamo se ne traži specifična namera. Tamo obična namera treba da postoji. Međutim, traži se namera diskriminisanja. Kod zločina protiv čovečnosti je presudna diskriminacija. Ratni zločin kao najblaži među ovima predstavlja zločin kršenja tradicionalnog međunarodnog ratnog prava, ubijanje ratnih zarobljenika, maltretiranje ranjenica itd.
Ima čitav niz pojedinačnih krivičnih dela koja su u to svrstana. Stalni međunarodni sud uradio je registar međunarodnih krivičnih dela u koja ulaze krivična dela genocida, uključujući pomaganje u genocidu itd, zatim, krivična dela ratnih zločina, krivična dela zločina protiv čovečnosti i ima još jedno krivično delo, krivično delo vođenja agresivnog rata, agresije. To je prvi put da je izvršena kodifikacija međunarodnog ratnog prava.
Vaši stručnjaci ovo nisu ni pogledali. Pa, bar iz ove nove kodifikacije međunarodnog humanitarnog prava mogli su da precizno prenesu određene formulacije, pa čak da vide imali kod nas još nekih praznina, pa da se to popuni kad se konsultuje jedan akt koji je izazvao svetsku pažnju. Boljeg od njega nije bilo.
Sada, govori se, ovo je sada jedna ograda, jer je i ta vaša grupa pravnika valjda bila donekle svesna, pa se pravi ograda, pa je ovo krivično delo kažnjivo samo ako se izvrši na način koji može dovesti do nasilja ili izazivanja mržnje prema takvoj grupi lica ili članu te grupe, ukoliko su ta krivična dela osuđena pravosnažnom presudom suda u Srbiji ili Međunarodnog krivičnog suda.
Ovo prvo, dovođenje do nasilja, mi bismo onda imali na svakoj fudbalskoj utakmici izvršenje tog krivičnog dela. Kad pogledate, to nije krivično delo, jer oni koji ga čine nemaju ni specifičnu, niti onu redovnu nameru za činjenje krivičnog dela. Jednostavno, grupa ljudi ne razmišljajući koliko je to opasno, koliko je to zlo, itd, skandira – nož, žica, Srebrenica. Ili, s druge strane muslimani njima odgovaraju itd. Kada pevaju - mene muči samo jedna želja, da zakoljem vojvodu Šešelja, meni ne smeta, a mnogi bi se od vas užasnuli da ste vi u pitanju, i zbog toga ste trebali biti pažljiviji u formulisanju ovog člana.
Dalje, kaže se – ukoliko su ta krivična dela utvrđena pravosnažnom presudom suda u Srbiji ili Međunarodnog krivičnog suda. Sada su to vama vrhunski autoriteti, a nisu. Prvo, presude koje su naši sudovi donosili nisu pouzdane. Evo, sa presudom za navodne izvršioce zločina na Ovčari ne znaju šta da rade. Grupa ljudi osuđena. Postoje neki među njima koji su izvršioci, ali postoje i oni koji nemaju nikakve veze, a organizatori nisu identifikovani zato što su organizatori još pod zaštitom i državnih organa Srbije i stranog faktora. Među njima je glavni general Aleksandar Vasiljević, organizovao zločin na Ovčari. Iz penzije digao tri pukovnika, navukao im uniforme i poslao ih da to obave. I, svi ćute. Dokazi postoje. Kao za Rodoljuba Milovića što postoje dokazi da je lično ubio Dušana Spasojevića.
(Čedomir Jovanović, s mesta: Dobro, hajde.)
Nemoj, Čedo, nemoj da braniš Rodoljuba, onda dovodiš sebe u neku neprijatnu situaciju.
Dajte, ili sam ja počinio krivično delo što optužujem Rodoljuba Milovića i ovoga Spasoja Vulevića ili su oni uradili što ja tvrdim da su uradili, ne može biti istina negde na sredini.
Šta su uradili na ovom suđenju? Sve su režirali. Ja sam u Hagu sve to razbucao i objavio knjigu dokumenata pod naslovom „Politički ortakluk kurve Del Ponte i kurve del Koštunice“. U to vreme je to urađeno. Sada su ljude pustili iz zatvora, ali ne znaju šta da rade, kako da nastave suđenje. Nastavite tako što ćete uhapsiti Vasiljevića dok je još živ.
Dakle, pravosnažna sudska presuda nije apsolutni autoritet. Ona je autoritet za postupanje državnih organa, što znači da obezbede njeno izvršenje, da čuvaju osuđenike u zatvoru, da plene imovinu, ako je dosuđena zaplena imovine itd. Ali, što se tiče javnosti, ne sme biti zabranjena sfera, i to je pod sudom javnosti.
Što se tiče Međunarodnog krivičnog suda, znam ovde ono što je najflagrantnije, kršenje međunarodnog prava, oduzeli su tri minuta pa mi uračunajte to, molim vas, upadali su mi u reč. Što se tiče ad hok Tribunala, nema više u svetu ozbiljnog pravnika koji neće kritički pristupiti njihovim presudama.

Jeste li vi svedok da su mi sada oduzeli dva, tri minuta ovde?
Privešću kraju.

Evo, vaša poslanička grupa mi je svedok.

Samo da završim ovo oko stalnog Međunarodnog suda pravde i Haškog tribunala. Haški Tribunal je u pravnoj teoriji i rasturen. Ali, Međunarodni sud pravde, sudeći u parnici BiH protiv Srbije, odnosno Srbije i Crne Gore, kako nam se zemlja ranije zvala, poziva se isključivo na presude Haškog Tribunala i tamo gde Hag tvrdi da je dokazao genocid, oni to prihvataju. Hag je jedino utvrdio genocid, navodno, u Srebrnici. Sve drugo što je potezalo tužilaštvo propalo je, i to je ostalo, a naši su napravili grešku, pa nisu osporavali kompetentnost Haškog Tribunala i njegovu zakonitost.
Šta se dešava kod ovog Stalnog Međunarodnog krivičnog suda, koji vi ovde smatrate autoritetom? Oni ponavljaju praksu Haškog Tribunala, ali ne sad prema nama, nego prema jadnim crncima u Africi, koje nema ko da brani.
Što se Srebrenice tiče, glavni svetski autoritet za genocid, engleski profesor Šalbas tvrdi da tu apsolutno ne može biti reči o genocidu.

Nadam se da ću jednom prilikom imati televizijsku emisiju sa Čedom Jovanovićem, pa da prvo raspravimo okolnosti Đinđićevog ubistva, pa onda ovih ratova koji stoje iza nas.
Ovde se moraju razdvojiti dve stvari – pravni pristup i politički pristup. Po pravnom pristupu, bio je zločin, ali nije bio genocid. Nisu ispunjeni elementi genocida koji su propisani Konvencijom o genocidu iz 1946. godine i ne može da bude genocid i zato se najviše Jevreji bune. Nije to genocid. Genocid je ono što je bilo nad Jevrejima, što je bilo nad Srbima u NDH, što je bilo nad Jermenima itd. Ovde jeste bio krvavi građanski rat, jesu mnogi zločini izvršeni, ali nije bio nijedan genocid, bili su ratni zločini i zločini protiv čovečnosti. Dakle, ako ćemo pravno postaviti stvari, morali bismo prvo da ovo razjasnimo, a onda možemo i politički da polemišemo kakva je to bila vrsta, ovakva ili onakva, građanskog rata i ko je kriv za izazivanje rata. Važno je i ko je kriv za izazivanje rata, valjda onaj ko je prvi počeo da ubija, a to nisu bili Srbi ni na području Hrvatske ni na području bosansko-hercegovačke federalne jedinice. Srbi su bili prve žrtve, na Kosovu su Srbi bili prve žrtve. Dakle, kriv je onaj ko je izazvao rat, a kada se izazove građanski rat, zločini se dešavaju sa obe strane.