Poslanici SRS glasaće protiv ovog amandmana iz dva sasvim konkretna razloga. Prvi je što Narodna skupština ne treba da kontroliše rad vladinih komisija. Narodna skupština kontroliše rad Vlade u celini. U modernim parlamentarnim sistemima pravi se samo jedan izuzetak i to kada je reč o SDB ili policiji uopšte, pre svega kada je reč o tajnoj policiji. Samo se taj vladin organ pojedinačno tretira i kroz aktivnosti odbora najvišeg zakonodavnog tela.
Drugi razlog što smo protiv ovog amandmana jeste da je dovoljno što će Narodna skupština biti uprljana izglasavanjem jednog protivustavnog zakona, da ne treba više Narodna skupština da bude saučesnik u njegovoj primeni, koja će takođe da inauguriše jednu potpuno antiustavnu praksu. A kada bude reči o odgovornosti Vlade, onda će se razmatrati i ovo konkretno pitanje, koje je u čisto vladinoj nadležnosti na osnovu ovog zakona. Mi ne smemo dozvoliti da nam se na takav način prepliću nadležnosti zakonodavne i izvršne vlasti.

Po Poslovniku, nije moguće ovu obavezu nametnuti nadlženom odboru. Nadležni odbor je Odbor za finansije. Nadležni odbor ima svoje nadležnosti propisane članom 53. Poslovnika. Zatim, po Ustavu, član 73. tačka 11, stav 1, Narodna skupština obavlja kontrolu nad radom Vlade i drugih organa i funkcionera odgovornih Narodnoj skupštini, u skladu sa Ustavom i zakonom.
Ne može Narodna skupština da bude nadležna da vrši nadzor nad radom jednog stručnog organa Vlade. Vlada je formirala svoju komisiju kao svoje pomoćno radno telo. Skupština može da vrši nadzor samo nad radom Vlade u celini, a ne nad radom tog radnog tela.
U članu 41. Poslovnika piše da za razmatranje i pretresanje pitanja iz nadležnoti rada Skupštine, dakle samo pitanja iz nadležnosti rada Skupštine, predlaganje akata i sagledavanje stanja vođenja politike, izvršenja zadataka itd. mogu se obrazovati odbori. Stalni odbori ne mogu imati tu nadležnost. Može anketni odbor ili neki ad hok formirani odbor ili komisija. Nadležni odbor ne može, jer mu ovo nije nadležnost. Nadležni odbor može da kontroliše ministra finansija, ali ne može neko radno telo koje su formirali Vlada ili ministar finansija. To je onda smešno. To je nipodaštavanje Narodne skupštine. Čak i ono što vam u jednom trenutku može izgledati pametno, ako nije u saglasnosti sa Ustavom i Poslovnikom, zapravo je smešno. Ovim zakonom ne može se menjati Poslovnik.

Ovaj amandman bi morao da se prihvati, ako skupštinska većina ne želi potpuno da pregazi osnovna načela pravnog poretka. U svakom modernom pravnom poretku se izbegava donošenje specijalnih zakona, jer specijalni zakoni pre svega ugrožavaju pravnu sigurnost građana. Specijalni zakoni se teško podvode pod Ustav i osnovne zakone pravnog sistema.
Ovo ne može biti osnovni zakon, ovo je po svojoj prirodi jednokratni zakon, pa koga zakači, zakači, koga ne zakači, ne zakači. Ovako koncipiran zakon ostavlja ogromnu slobodu izvršnoj vlasti. Ovakav zakon ne može da se nazove poreskim zakonom, iako govori o jednokratnom porezu. Porez po definiciji mora da bude trajna obaveza i da svi unapred znaju da će plaćati porez - za to i to, plaća se porez toliko i toliko. Ne može porez da se uvodi za nešto što je minulo. To što je minulo, pre svega predstavlja krivično delo, a skupštinska većina izbegava da se goni zaista kao krivično delo, jer pod to krivično delo morale bi se podvesti mnoge istaknute ličnosti sadašnjeg režima, poput Dušana Mihajlovića i drugih.
To želite da izbegnete po svaku cenu. Postavlja se pitanje - pojedinac, koji dođe pod udar ovog zakona, da li uopšte ima moralno pravo da ubuduće obavlja ikakvu državnu funkciju, jer je on pokazao sklonost da se okoristi vršeći funkciju u nekom ranijem periodu. U ovom slučaju, postoji još nešto što je u koliziji sa već usvojenim poreskim zakonom. Pre mesec dana izglasali ste poreski zakon, u kome se propisuje da poreske obaveze zastarevaju ako se u roku od tri godine ne naplate, a ovde sada uvodite 12 godina, kao osnov retroaktivnog oporezivanja.
Oba zakona ne mogu ostati u pravnom prometu, jer onaj ko bude podveden pod ovakav zakon, reći će jednostavno - da su mu sve poreske obaveze starije od tri godine, odavno zastarele, pogotovu one od pre 12 godina.
Drugo, donosite zakon koji se odnosi na 1989.godinu, a Ustav Srbije je donet 1990.godine. Svi zakoni se donose po važećem Ustavu Srbije. Sa aspekta ovog ustava, prethodno stanje je bilo vanustavno stanje. Ne može sa aspekta ovog ustava da se donosi specijalni zakon, pa da se stanje koje je postojalo pre Ustava, vanustavno stanje, njime sankcioniše. To je takođe besmisleno.
I svakim zakonskim projektom, kojim nastupate, u ovom parlamentu vi zapravo pokazujete koliko vam je stalo da Srbija nema ustavni sud, što je duže moguće, kako bi ovakvi pravni akti mogli nesmetano da se usvajaju, jer oni koji shvate da su ti pravni akti nelogični, protiustavni, neodrživi u pravnom poretku, zapravo nemaju nikakvu instancu na raspolaganju, u kojoj bi te zakone mogli da osporavaju. To je suština.
Ovakav zakon verovatno će biti izglasan. Mene, kao opozicionara i srpskog radikala, uopšte ne sekira što će ovakav zakon biti izglasan, jer će on ubrzati survavanje sadašnje vlasti. Što vlast donese više protivustavnih zakona, to sama sebi veću štetu nanese. Ali, naravno, ne bih imao ni nameru da vas ubeđujem da je ovaj zakon protivustavan, da nije srpske javnosti. Više, zapravo, ukazujem srpskoj javnosti na sve aspekte protivustavnosti ovoga zakona, nego što uopšte imam želju da vas odvratim od njegovog izglasavanja.
Izglasajte vi i ovaj zakon, i sledeći možete doneti, da svako ko je protiv DOS-a, da se strelja po kratkom postupku, vi to sve možete izglasati u skupštini, ali , tiranijom većine ne učvršćuje se pravni poredak, tiranijom većine stropoštava se pravni poredak.

Ovaj amandman Skupštine Vojvodine, na član 1. je vrlo vredan pokazatelj do čega može u praksi dovesti insistiranje Vlade na jednom protivustavnom zakonu. Zakon koji je pred nama, objektivno je protivustavan. Ne može se nikako usaglasiti sa postojećim Ustavom Srbije. I kada se pojavi takav pravni akt, onda nastaje prava jagma izvesnih pravnih subjekata, ko će učestvovati u podeli plena koji se očekuje sprovođenjem zakona. Da nije tako, kome bi u Skupštini Vojvodine palo na pamet da traži 50% svih poreskih prihoda po ovom osnovu naplaćenih na teritoriji Vojvodine? Oni to traže u ovom slučaju za jedinice lokalne samouprave. Znam ja vrlo dobro šta govorim, nego vi ne znate.
Isto je kada se traži za autonomiju kakva je Vojvodina i kada se traži za lokalnu samoupravu. Lokalna samouprava je jedan oblik autonomije i tu nema. To je lokalna autonomija građana. To je posledica ovakvog zakonskog projekta. Pošto niste u stanju da objasnite pravni osnov zakona, ustavni osnov, vi se pozivate na pravdu. Pravda uvek mora biti u skladu sa pravom. Ako je reč o objektivnoj pravdi, ne postoji objektivna pravda koja je protivpravna. Postoji vaše subjektivno osećanje pravde. Ono je u ovom slučaju striktno ideološko. Znači, pravedno bi bilo tome i tome oteti nešto, iako nema osnova u Ustavu, mi ćemo doneti jedan specijalni zakon, pa ćemo mu oteti, pa posle toga šta bude.
Drugo, ovim zakonskim projektom vi amnestirate od odgovornosti one koji su stvarali uslove za postizanje ekstra profita posebnih pogodnosti zarade i sticanja materijalnog bogatstva, a one koji su koristili nekada na vešt način, nekada svojom sposobnošću, postojeće uslove, sada oporezujete. Mada, u vreme kada su to sticali nisu mogli biti svesni da na to mora da se plaća porez.
S tog aspekta, ko će pristati da ulaže u Srbiju bilo kakav kapital, ako ne zna šta donosi sutra i kakav sve zakon može vlasti pasti na pamet, da naknadno zahvati u osnovni kapital ili profil koji se stiče investiranjem kapitala. Ovde znači, ne može biti govora o pravdi i pravednosti. Pravda protivna Ustavu nije pravda. Ono što je protivno Ustavu u demokratskom pravnom poretku je nepravo, prema tome nepravda. Ne može pravda kao koncept biti prepuštena volji izvršne vlasti i njenom tumačenju. Tamo gde izvršna vlast odlučuje šta je pravda, a šta nije pravda, tamo je reč o tiraniji.
Kada se takve stvari dešavaju ovde u parlamentu, reč je o tiraniji parlamentarne većine, a to je pojam poznat vrlo dobro u političkoj teoriji. Ne interesuje me da li je u skladu sa Ustavom, ako imam dovoljno glasova da to bude usvojeno. Gde je tu onda pravda? Ako je reč o pravdi, postavlja se pitanje zašto je pravda selektivna. Pravda ne sme da bude selektivna. Ona mora na sve da se odnosi. Ako je reč o konkretnim pojavama iz društva koje su loše, onda mora prvo da postoji registar tih pojava, da bi se na osnovu registra donosio specijalni zakon. Vi neprekidno bežite od tog registra, da ne bi registar bio dostupan javnosti, pa da javnost postavi pitanje zašto taj i taj nije tamo, a morao bi objektivno po svim kriterijima da bude.

Tako ste njega skinuli, tako ste njega izbegli, tako ste nekog drugog stavili. To je problem ovog zakona koji ne može da bude pravedan, jer je suprotan pravu.

Upravo ste sada pokazali šta znači tiranija skupštinske većine. Veoma mi je drago što je došlo do ovog glasanja, jer ono će ostati zapisano u političkoj i pravnoj istoriji srpskog naroda. Ovo je pokazalo kako na jedan voluntaristički način primenjujete Ustav, Poslovnik i šta znači beskompromisna volja skupštinske većine, koju uopšte ne interesuje šta piše u Ustavu, šta piše u Poslovniku. Vi sve možete izglasati, što vam padne na pamet. Dobro je što možete. Dobro je što ovo radite, da biste pokazali svoje pravo lice.

Ovaj amandman bi imao smisla kada bi se ceo zakon izmenio, prekomponovao, kada bi bio usaglašen sa Ustavom i sistemskim zakonima koji čine kičmu pravnog poretka i u tom slučaju vanredni prihod budžeta bi morao imati unapred određenu namenu, da se zna da to neće biti stvar samovolje Vlade, izvršne vlasti, kako će raspolagati parama, nego da ima sasvim striktno određenu budžetsku namenu i da se kontroliše da li je ta namena poštovana.
U ovom slučaju, da bi ovakav amandman bio usvojen, morali bi se menjati iz korena mnogi drugi članovi ovog zakona i to treba imati u vidu prilikom razmišljanja o amandmanu Petra Jojića. Ovde je najinteresantnija stvar zašto vladajuća većina izbegava da se napravi registar svih onih koji su koristili te pogodnosti u prošlom vremenu, da bi se tačno utvrdilo ko je na protivzakonit način koristio te pogodnosti. Samo oni koji su to koristili na protivzakonit način mogli bi doći pod udar pravne norme, pa kada se napravi taj registar, da se onda kaže da je to tolika i tolika imovina i ta imovina će biti iskorišćena za socijalne potrebe, za penzijski fond, za zdravstvene potrebe, za prosvetu, kulturu itd. Bez toga ovaj zakon je samo jedna harač, unapred se uopšte ne može zaključiti koga će harač pogoditi, a koga neće.
Ovde je neko malo pre govorio o "Jugopetrolu". Ja, na primer, imam pouzdan podatak, kada je reč o "Jugopetrolu", da je "Jugopetrol" u više navrata 1996, 1997, 1998, 1999. godine ogromne iznose para, bez ikakvih faktura i pokrića, znači isključivo kao donaciju, uplaćivao firmi "Lutra", čiji je vlasnik Dušan Mihajlović. To se desilo 1996. godine - 10 miliona dinara, 1997. godine više od 10 miliona dinara, 1998. godine skoro milion, 1999. godine 131.000 itd. To je pod šifrom 651-680. Dakle, može se proveriti. Nikakvih faktura nema, nikakvog osnova.
Naravno, vama ne pada na pamet da i to stavljate na tapet ili ćete ostaviti mogućnost Dušanu Mihajloviću da se nagodi sa ministrom Đelićem, a da javnost i ne zna da su se oni nagodili. Registar treba da bi javnost bila informisana o svakom pojedinačnom slučaju, jer kada neko dođe pod udar ovakvih zakonskih normi, javnost mora da zna i mnoge druge stvari se dovode u pitanje. Ne može ministar Mihajlović posle toga da ostane ministar, kada sve to imamo u vidu. Znači, ne može to biti stvar njegove lične pogodbe sa ministrom Đelićem, nego stvar celokupnog srpskog javnog mnjenja, kako bi se iz toga izvlačile neke druge reperkusije.
To je suština, a ne privatna nagodba, pa odokativno tebi ovoliko, tebi onoliko, niko neće znati. Ovde bi javnost morala sve da zna precizno za svaki pojedinačni slučaj. Samo tako ima smisla istraživati nepravilnosti iz prethodnog perioda i, naravno, nikako ne izbegavati krivično gonjenje, a vidim da je vama najmanje stalo da se zaista preduzima krivično gonjenje za one najflagrantnije slučajeve zloupotrebe funkcija, jer i ljudi sadašnje vlasti su u to do guše umešani. Mnogi među njima, ne mogu da kažem još za sve, ali kako su stvari krenule za neki sledeći zakon 2002, 2003, 2004. godine biće i te kako materijala, pa će se istraživati kako je ko dobijao trkačke konje na poklon, kako je ko imao ogromno obezbeđenje, kakvog ranije nije bilo u ovoj političkoj praksi. Ranije su samo predsednik Republike i predsednik Vlade imali državno obezbeđenje, a sada ima skoro svaki ministar i to višestruko itd.
Znači, svako vreme donosi neke svoje konkretne vrednosti, koje se opredeljuju i sa aspekta ko je kada na vlasti, samo ovim presedanom vi dajete jedan dobar putokaz svakoj sledećoj vlasti kako će postupati prema svojim prethodnicima.

Ovaj  amandman najupečatljivije ukazuje da vaše formalno ideološko zalaganje za pravdu nema nikakvog utemeljenja. Ne može neko ko nije pretrpeo štetu izvesnom radnjom iz prošlosti da sada stiče dobitak tako što će se oporezivati neko ko je imao koristi. Pravednost bi nalagala da taj prihod od naknadnog oporezivanja ide onome ko je svojevremeno pretrpeo štetu. Niko ranije nije mogao prodati devize Narodnoj banci Jugoslavije, osim po zvaničnom kursu. Te devize su se morale prodavati, nekada u celosti, a nekada u određenom procentu, već kako je bilo propisano. Sada, Narodna banka je po istom tom kursu vršila prodaju deviza. Ne može biti ispravno po tom kursu otkupljivati devize, a ne biti ispravno po tom kursu prodavati devize.
Znači, problem je tamo nastao gde nisu devize prodavane onome kome su se smele prodavati. To je suština. To je krivično delo. Za to krivično delo pre svega treba da odgovara guverner Narodne banke, koji je to odobravao, ili neka druga odgovorna lica, pa tek onda onaj ko je otkupljivao devize po kursu, ako se dokaže da je bilo korupcije, podmićivanja i tako dalje. Ali, samo u tom slučaju ako se dokaže podmićivanje, jer onaj ko je iskoristio pogodnost i Narodna banka je prodavala devize po određenom kursu, u dobroj nameri kupio je te devize jer je smatrao da je to cena deviza i ne može da odgovara. Tu se prethodno mora dokazati krivično delo korupcije, inače je besmisleno.
Sada, ovde morate imati u vidu još jednu stvar. Kada je reč o društvenim i javnim preduzećima, sve su to državna preduzeća, samo sa različitim nazivima, jer društvena svojina nigde u svetu ne postoji osim kod nas. Ne možete u istu ravan stavljati ta društvena javna preduzeća sa privatnim preduzećima. Kada je reč o privatnim preduzećima, ne možete u istu ravan stavljati preduzeća koja se bave proizvodnjom i trgovačka preduzeća. U svakom slučaju, kada je reč o trgovačkom preduzeću, kao što je "Lutra" ministra Dušana Mihajlovića, tu je reč o krivičnom delu. Koja bi to država tri puta jeftinije prodavala devize trgovačkoj firmi pa da se trgovac još više obogati.
Ako je reč o ulaganju u neki posebno značajan vid proizvodnje i ako je "Simpo"bila društvena firma, a da li je izvršena privatizacija, to ne znam, ali zašto bi to bilo problematično ako je država dala društvenoj firmi, a društvena firma taj novac pametno iskoristila. Od toga država naknadno ima velike koristi, jer sa proširenom proizvodnjom bolja je i naplata poreza i veći je broj zaposlenih radnika. Samo u slučaju trgovine uvek je počinjeno krivično delo, ako je neko dobijao devize po zvaničnom kursu od Narodne banke, jer to nije bilo po principu svima dostupno, nego samo uskom broju privilegovanih.
Sada da vidimo ima li jedan takav u SRS? Nema. Da li ima u DOS-u? Ima najmanje jedan koga ja znam, a to je Dušan Mihajlović. Da li ih ima još, da vidimo, i ona firma FMP Trade, Nebojše Čovića i neka druga. Za Dušana Mihajlovića znamo pouzdano. Njemu ste i nedavno dali milion maraka kredita iz Fonda za razvoj Srbije, iako mu se firma ne bavi nikakvom proizvodnjom. Gde nema proizvodnje, nema razvoja. Ne može trgovina dovesti do razvoja. Trgovina je posredovanje u proizvodnoj sferi. Naravno, trgovina je korisna i bez trgovine se ne može. Ali, ne može država na ovaj način da pomaže pojedine trgovce. Eto, i tu vam pada zakon i po pitanju elementarne pravedenosti, odnosno pravičnosti.

Postavljanje jasnog razgraničenja vremenskog perioda na koji se odnosi zakon veoma je važno. Ne može taj vremenski period da bude širi od vremena koje je predviđeno za zastarelost u Krivičnom zakonu, kada je reč o krivičnim delima. Ne može ovde biti nepovoljnija varijanta od Krivičnog zakona.
Ono što je po Krivičnom zakonu zastarelo, ne može biti po nekom drugom zakonu revitalizovano. Drugo, ovde se postavlja pitanje - koliko daleko ići u prošlost. I, opet se vraćam na problem pravde i pravičnosti, koji potencira dosovska većina.
Znate, niko ne može da kaže da je agrarna reforma, koju je sprovodio kralj Aleksandar posle Prvog svetskog rata, nepravedna. Lično mislim da je ona bila pravedna u tadašnjim uslovima. Ali, kralj Aleksandar je Srpskoj pravoslavnoj crkvi oduzeo mnogo više zemlje nego komunisti posle Drugog svetskog rata.
Vi sada paralelno sa ovim zakonskim projektom, o kome mi raspravljamo, i ovde je analogija vrlo važna, nagoveštavate zakon o denacionalizaciji. Vi ćete jednoj vrsti ljudi da otimate, a drugoj da vraćate, koja je takođe sticala na nelegalan način kao ova.
Nećete valjda da mi kažete da su predratni bogataši na Dedinju pošteno svoje kuće i vile sticali. Ma nemojte. Imamo mi svedočanstava iz književnosti. Čitajte Stevana Jakovljevića, kako su oni trgovci pesak stavljali u brašno i liferovali vojsci, i kako su svoju decu slali, dok su srpski vojnici ginuli, na školovanje u Francusku itd.
Znate, kod preteranog bogatstva nema poštenja. Niko ne može u svom životnom veku da stekne neko veliko bogatstvo. Bogatstvo se pošteno stiče samo ako se prenosi s kolena na koleno, pa ga nekoliko generacija stiče. Neko ko se na brzinu obogati, retko može to da ostvari na pošten način.
Mi imamo zaista ogroman broj bogataša u Srbiji, koji su novokomponovani po svojoj prirodi. Ali, tu moraju da se iskazuju krivična dela, jer kod ogromnog bogatstva mora da postoji krivično delo. Ali, s druge strane, vi biste potomcima nekadašnjih kriminalaca, koji su se takođe vrlo brzo obogatili, liferujući pre svega vojsci, ali i državi, podmićujući, korupcijom itd. ogromne količine roba, baveći se uvozom, setimo se samo afere podmićivanja iz vremena kralja Milana oko prodaje koncesija za železnicu u Srbiji.
E, vi biste sada onim lopovima iz onog vremena vraćali njihovu imovinu, zapravo njihovim potomcima, a ovde biste na odokativan način jednima oduzimali, a drugima ne biste, i neprekidno opet bežite od toga da se napravi registar. Jer, za sve ove stavke koje ovde navodite moguće je vrlo brzo napraviti registar.
Valjda niste spalili u NBJ podatke ko je uzimao devize po kursu. Valjada je to moguće naći. Niste valjda spalili podatke za sve ostale pogodnosti koje su određeni ljudi imali u prethodnom periodu, a koje su bile kriminalnog karaktera. Prvo, to da se utvrdi, da javnosti budu poznata imena, a onda da se zakonski sve to sankcioniše.
Jer, ovaj zakon koji vi ovde predlažete po svojoj prirodi je ili krivični ili se odnosi na privredne prestupe ili je prekršajni, ali ne može nikako biti zakon o porezu. Ovaj zakon predviđa sankciju, a ne porez. Prema tome, ako je potrebna dopuna Krivičnog zakona, da idemo na dopunu. Nije pametna jer se ne može retroaktivno primenjivati, ali postoje norme u sadašnjem saveznom i republičkom Krivičnom zakonu koje su sasvim dobre, da svi kriminalci iz prethodnog perioda izađu pred lice pravde.
I, da jedna posledica izricanja krivične sankcije bude oduzimanje nelegalno stečene imovine. Zašto od toga bežite - to je ključno pitanje - da se odgovara krivično, a onda da se ta nelegalno stečena imovina oduzme, u skladu sa Zakonom, da sve bude u skladu sa Ustavom, da ne može niko da kaže da je to neki protivpravni presedan i da je reč o osvetoljubivosti sadašnje vlasti, prema nekima koji su vladali i usput se obogatili u prethodnom periodu. Vi od toga neprekidno bežite. Objasnite razloge zašto bežite.

Ovaj amandman je interesantan jer postavlja pitanje vremenskog važenja zakona, odnosno vremenskog perioda na koji se zakon odnosi, na koji će se zakonske norme primenjivati. Očigledno je da je u ovom predlogu zakona datum 1.januar 1989. proizvoljno određen. Poslanik Tomić traži da to bude 31.maj 1992. godine. On, za razliku od Vlade, bar ima neki argument. Tog dana su, odlukom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, uvedene sankcije protiv naše zemlje. Ali, tu se može odmah istaći drugi argument - sankcije Evropske unije, odnosno tadašnje Evropske zajednice datiraju iz mnogo ranijeg vremena. Ne bi valjalo omeđiti ni sa 31.majem 1992. godine, jer je i ranije bilo nekih afera koje su dovele do protivpravnog bogaćenja.
Setimo se Dragutina Zelenovića i projetka brzih pruga, kada je samo Zelenovićeva firma imala pravo da isporučuje šljunak za te brze pruge. Setimo se da je taj Zelenović bio umešan u aferu sa čuvenim Borovicom i da je taj Borovica iz "Srbijaauta" iz Niša oteo neke kamione. Imali smo veliku gužvu u Vladi Srbije, u prošlom mandatu, povodom tog Borovice, jer je neki klan hteo nasilno da ga ugura u ovaj konzorcijum koji je tražio koncesiju za izgradnju Auto puta Beograd-Novi Sad. Na insistiranje srpskih radikala, on je izbačen iz konzorcijuma.
(Glas iz sale: Nije.)
Nije istina, ne znate ništa. Pogledajte zapisnike. Imate sad sve zapisnike u rukama i pogledajte ih. Vlada Srbije je odobrila koncesiju samo Beogradskoj banci, a Beogradska banka je mimo Vlade Srbije naknadno uvela Borovicu. Nedavno je Borovica pravio dogovor sa predstavnicima DOS-a da se izbaci Beogradska banka i da on sam ostane kao izvršilac. To su te stvari koje bi, naravno, morale da se istraže do kraja. Pouzdano znam da je na insistiranje vladinog Odbora za privredu i finansije Borovica bio izbačen iz konzorcijuma i sa njim ugovor od strane Vlade nije potpisivan. Njega je Beogradska banka naknadno ubacila mimo Vlade. To su činjenice. Te činjenice možete da proverite.
Dakle, šta je ovde ključno - postoji li dobra namera da se istraže kršenja zakona ili samo da se odokativno provode zakonske norme prema političkom ideološkom kriterijumu. Imajte još jednu stvar u vidu, ne može period zastarelosti u poreskom zakonu da bude duži od perioda zastarelosti u Krivičnom zakonu. Poreski zakon ne može da propisuje duži period na koji se odnosi pravna norma, nego Krivični zakon. Dakle, nemojte se bojati Krivičnog zakona, jer po prirodi stvari u Krivičnom zakonu su periodi zastarelosti najduži, uključujući onaj apsolutni period koji iznosi 20 godina. U ovom slučaju ne može jedan poreski zakon da ima duži period na koji se odnose njegove norme, nego Krivični zakon. Ono što je zastarelo po Krivičnom zakonu, ne može biti predmet jednog specijalnog poreskog zakona, zakona koji se samo naziva poreski. Zapravo, on nije poreski, to je zakon ideološke ili političke odmazde.

Amandman poslanika Petra Jojića takođe se odnosi na ovaj termin koji su predlagači zakona nespretno odredili kao 31. januar 1989. godine. Ovde se logično može postaviti pitanje, zašto nisu odredili termin usvajanja Sretenjskog ustava 1835. godine, ili možda termin usvajanja Vidovdanskog ustava, ili termin usvajanja prvog komunističkog ustava 31. januara 1945. godine. Jer 31. januara 1989. godine nije usvojen zakon o zajmu za preporod Srbije. On je usvojen te godine, nešto kasnije, možda u letnjim mesecima, ako me sećanje dobro služi. Nije ni to bitno.
Postoje mnoge druge stvari koje su neprovodive, jer te 1989. godine još je postojala SFRJ. To je vreme Vlade Ante Markovića. Ante Marković je posle dugotrajne hiperinflacije koju je on sam izazvao, kada se kurs deviza rapidno menjao iz dana u dan na štetu dinara, zaveo čvrst kurs dinara koji je iznosio šest dinara za jednu marku, a posle je menjao devet dinara za jednu marku. (Iz sale: sedam dinara za jednu marku.) Nije bitno, brojke nisu važne, važna je suština.
Tada je Ante Marković, kada su devizne rezerve SFRJ iznosile oko 10 milijardi dolara, počeo rasprodaju deviznih rezervi, tako što je munjevitom brzinom štampao dinare, a najviše tih dinara je upućivao u Sloveniju i Hrvatsku. Onda su Slovenci i Hrvati otkupili najveće količine deviza. Pripremili su se za otcepljenje. Ta kupovina deviza po zvaničnom kursu jednostavno ne može doći pod udar ovog zakona. Zašto se onda ovaj zakon odnosi na taj period. Poslanik Petar Jojić traži da se ta odredba promeni, da se odredi termin 28. septembar 1990. godine, kada je stupio na snagu sada važeći Ustav Srbije. To bi već imalo neke logike, da se ne kosi sa odredbama Krivičnog zakona. Vi neprekidno bežite od krivičnog gonjenja. Mnogo je teže za počinioca konkretnog delikta, da li je reč o krivičnom deliktu, prestupu ili prekršaju, nije bitno, reč je o deliktu, mnogo je teže za njega da odgovara krivično, nego da odgovara po ovom vašem zakonu.
Onaj ko stvarno treba da odgovara radije će prihvatiti ovaj vaš zakon, jer mu prvo dajete popust od 35% ako se sam prijavi, bez obzira koliku sumu prijavi, pa još ima mogućnost privatne nagodbe sa ministrom Đelićem i ovim njegovim, kako se zove ovaj pajtaš, Aleksandar Radović, direktor Republičke uprave javnih prihoda. To je mnogo povoljnije, nego da ga goni javni tužilac, pa da se utvrđuje krivično delo, pa da se odgovara pod tim krivičnim delom.
Dakle, ovaj zakon je povoljniji za stvarne kriminalce, ali je krajnje nepovoljan za one koje nameravate da gonite po političkom ili ideološkom kriterijumu. Zato vi bežite od krivičnog gonjenja. Vama nije u interesu krivično gonjenje. Ono što je radio Dušan Mihajlović i što sam vam malo pre pokazao, a za šta imam dokaze, to je krivično delo. Krivično delo je i njegovo, jer je primio taj novac od "Jugopetrola", i krivično delo onoga ko mu je dao toliki novac iz "Jugopetrola", jer mu je dao bez ikakve fakture, jer mu je dao bez ikakvog ugovora, nema pravnog osnova za isplatu. Onako od oka mu je isplatio onoliko para koliko je Dušanu Mihajloviću trebalo. To je suština.
Vi biste hteli da se to sakrije od javnosti. A kada je reč o krivičnom gonjenju, ne može se sakriti od javnosti, jer suđenje mora biti javno. Ne možete to da podvedete kao što ste podveli kod Radeta Markovića, pod izdavanje državne tajne, iako ste to tamo protivpravno uradili. Ovde se sve u zatvorenom krugu ljudi radi, Božidar Đelić, Aleksandar Radović, nekoliko članova Vlade, sve se sprovede i niko ništa ne zna. Nagodite se kao što ste ono izveli sa otmicom navodnom fingiranom Milorada Miškovića, kao on otet, dao je između pet i osam miliona maraka, pa kao pušteni na slobodu. Dušan Mihajlović obećao...
(Predsedavajuća: Vreme. )
... da će podneti ostavku ako se ne utvrde otmičari. Rok je istekao, a ostavku ne podnosi, jer mu je mnogo draža funkcija od obećanja.

Narodni poslanik Lazar Marjanski predlaže da se umesto 1989. godine odredi 1988. godina, da bi vaš zakon svima bio mnogo jasniji, da bi bio neposredniji, da se pokaže da vi zapravo taj zakon datirate od dolaska Slobodana Miloševića na vlast. Sve bi bilo mnogo jasnije nego 1. januar 1989.godine, jer vam je otpao onaj argument da je to datum raspisivanja Zajma za preporod Srbije, pošto je zajam raspisan negde polovinom te godine, a 1. januara nije sigurno. Znači, da odmah kažete da je reč o zakonu koji će kažnjavati sve koji su eventualno nešto stekli, da li na pravan ili protivpravan način u vreme dok je Milošević bio na vlast, da bude do kraja jasan, jer vi kažete da nisu u pitanju krivična dela, nego sticanje enormno, protivpravno, ovakvo, onakvo. To mora biti krivično delo. I kada odgovarate opoziciji na kritiku argumenti su vam apsolutno nesuvisni. Zašto?
Vi napadate opoziciju što se zalaže za krivično gonjenje. Onome kome nije čista savest, njemu odgovara samo ovako kako ste vi formulisali da bi mogao sa vama da se nagađa, da se pogađa. Onome kome je čista savest najviše odgovara krivično gonjenje, pa da se u krivičnom postupku utvrdi da li je reč o krivičnom delu ili ne.
Ovo što je malo pre govorio Čedomir Jovanović takođe nije zasnovano na bilo kom argumentu. On kaže, ako je neko drugi prekrišio propis, pa nepravilno dodelio stan ili dao pogodnost itd, to onda lišava obaveze odgovornosti onoga ko se okoristio. Nije tačno. Ako je neko prekršio zakon dodeljujući stan, onda je pravna posledica poništavanje rešenja o dodeli stana. Ako je neko prekršio zaokon dajući novac iz primarne emisije, onda se novac oduzima od onoga ko ga je primio, bez obzira što on nije lično učestvovao u kršenju zakona, nego neko ko je novcem raspolagao. To je pravna posledica presude u krivičnom postupku.
Kao pravna posledica presude u krivičnom postupku izriče se i mera oduzimanja protivzakonito stečene imovine, mada onaj kome se oduzima takva imovina ne mora biti direktni prekršilac zakona, jer neko može protivpravno da stekne imovinu, pa je prepiše na najbližeg srodnika, na prijatelja, na ovoga, na onoga, ali u krivičnom postupku se utvrđuje da je ta imovina protivpravno stečena i naravno istražuje se i njena sudbina kod koga je završila. To sve podrazumeva krivični postupak, pa je utoliko čudnije što vi bežite od krivičnog gonjenja.

Meni nije nimalo čudno što se nijedan pravnik iz DOS-ovske većine ne pojavljuje po ovom pitanju za govornicom. Pojavljuju se samo ljudi koji se upravo apsolutno ne razumeju i oni pokazuju da kod vas DOS-ovaca, umesto da pravni principi čvrsto stoje na nogama, zapravo pravo dubi na glavi. Onda možemo ovde da čujemo šefa vaše poslaničke grupe, Čedomira Jovanovića, koji kaže - prvo za ono što je nelegalno stečeno treba da se plati porez, pa posle da se oduzme. To je jedan biser koji će se zaista pamptiti, ja vam to garantujem. Valjda prvo treba da se utvrdi da je nelegalno stečeno, da se izrekne sankcija, pa da se onda oduzme, a ne da se ...
(Predsedavajuća: Gospodine Šešelj, nisam vam dala pravo na repliku, već ste se javili kao predsednik poslaničke grupe po amandmanu Milana Jankovića.)
Vi bi trebalo da pratite šta govorim, pa da pokušate da razumete to šta govorim, a ne da me prekidate.
(Predsedavajuća: Trudim se, gospodine Šešelj. Vratite se na temu.)
Znate, i onaj ko predsedava sednici treba da bude kompetentan i da razume o čemu se radi, a ne neko ko apsolutno ništa ne razume, sebi daje za pravo da prekida narodnog poslanika u čisto stručnoj raspravi. Ovaj amandman pokazuje da zapravo kod nas zaista pravna logika dubi na glavi. Zašto? Odnosi se na tačku 1, koja kaže - korišćenje sredstava primarne i sive emisije novca finansijskim transakcijama doći će pod udar oporezivanja. Onaj ko je pisao ovaj zakon, misli da je transakcija sama po sebi nešto negativno.
Transakcija je svaki finansijski posao između banaka, između pravnih lica i tako dalje. Kada god operišete novcem, vršite izvesnu transakciju. Reč je o transakciji novca. Međutim, ovde subjekti transakcija mogu biti privatna lica, mogu biti fizička i pravna lica. Kada je reč o pravnim licima, mogu biti državna i privatna. Tu razliku u zakonu nigde ne pravite. Zašto? Radi što većeg zbunjivanja javnosti. Vama je isto kada transakciju pravi veliko društveno preduzeće ili javno preduzeće i kada transakciju vrši privatna firma. To je vama potpuno isto. To može biti u sudskom postupku isto, ali ne može biti sa aspekta opštih društvenih interesa koje svaki zakon mora da štiti.
Ne ulazite u problem da li je nekada neka transakcija bila nužnost. Ako je vlast u jednom trenuktu zaključila, u skladu sa Ustavom i zakonom, da je nužna primarna emisija novca, u određenoj količini, na primer ranijih decenija primarna emisija se najviše vršila u junu mesecu kada je žetva. Najčešće je žetva plaćanja iz primarne emisije. Takva je bila državna politika. Takvu je odluku donosila vlast. Ta odluka ne može sada retroaktivno posle desetak godina da se dovodi u pitanje. Ta odluka je mogla biti sankcionisana, kažnjena samo na nekim izborima i kažnjavana je na izborima.
Ne može sada post festum da se dovodi u pitanje nekada zaključena nužnost ili utvrđena nužnost da se vrši, u sasvim konkretnom pitanju, primarna emisija. To je besmisleno. Ali, primarna emisija nikada nije mogla da se koristi za finansiranje, za pozajmice ili za plasiranje kroz odgovarajuće privatne, i to trgovačke firme. To je uvek moralo da bude krivično delo. Mora i danas da se sankcioniše. Čak i politički mora da se sankcioniše, ali vi od toga bežite. Vi bežite od suda javnosti, vi želite da kompletan postupak bude u vašim konspirativnim rukama, isključivo iz tog razloga vama smeta krivični postupak koji bi prethodio oduzimanju nelegalno stečene imovine, da bi sve moglo da bude konspirativno, da biste vi po vašem kriterijumu mogli da zaštitite nekoga ko sada vama pripada, poput Dušana Mihajlovića, a da rigorozno kažnjavate nekoga ko vam ne pripada, pa čak ni posle dužeg ubeđivanja i nagovaranja, neće da vam pristupi. To je suština ovog zakona.

Amandman narodnog poslanika Božidara Vujića dodatno ukazuje na svu grotesknost zakonskog projekta s kojim je nastupila Vlada Srbije. Oni koji su pisali ovaj zakon nisu znali da se finansijska dokumentacija u našoj zemlji čuva najduže 10 godina, osim investicione dokumentacije.
Zakonska obaveza je dakle 10 godina. Kako onda može da se primeni ovaj zakon po ovom pitanju na period od 12 godina? Vi unapred propisujete normu za koju se zna da se ne može primeniti. Sada će se utvrditi ko je pre 12 godina koristio sredstva iz nepredatog pazara. Kako? Nemoguće je.
Drugo, posle 12 godina da se utvrdi ko je naplatio sredstva na osnovu izvesnih potraživanja, a to nije sproveo kroz knjige - kako. Ako ni onda nije bilo u knjigama i ako nema obaveze čuvanja dokumentacije duže od 10 godina ni po kom pitanju, osim ako je reč o investicionoj dokumentaciji, kako to da se utvrdi. Nemoguće je.
Nemoguće je i inače ovu tačku 6. sprovesti u praksi sve dok u svim prodavnicama ne budu uvedene registar kase, zatim dok sve plate ne budu isplaćivane preko tekućih računa, a ne u gotovu i tako dalje.
A, vi znate koliko je to nerealno očekivati u našoj zemlji za duži vremenski period. Nemoguće je dakle to u praksi kontrolisati, a onda se postavlja pitanje čemu pravna norma. Ako neko danas proda 100 kilograma krompira i za taj krompir odmah kupi sebi nešto što mu treba, ne sprovede kroz svoje knjige, kako to može bilo koji inspektor da utvrdi.
Da dođe u radnju da utvrdi da nema 100 kilograma krompira? Smešno. To se sprovodi odmah kroz otpis - pokvario se krompir. Neće neko valjda da čuva taj krompir da bi prikazao Đelićevom inspektoru - evo, trune mi taj krompir i zbog toga nije prodavan. Nemojte u zakone da unosite nešto što je nemoguće u praksi primeniti. I opet insistiram na tome da sve zakone moraju da pišu pravi pravnici, a ne priučeni pravnici ili ljudi koji nemaju pojma o pravu.

Izdvajanje roba iz robnih rezervi na osnovu odluke Republičke direkcije, bez javne licitacije, moglo je da se obavi samo u izuzetnim slučajevima i isključivo na osnovu odluke Vlade Srbije. U svakom slučaju, kad nije reč o odluci Vlade Srbije, reč je o krivičnom delu, i to valjda može vrlo lako i jednostavno da se istraži i da se pronađe ko je činio to krivično delo. Tu je krivično delo činio i onaj ko je donosio odluku da se roba isporuči i onaj ko je primao tu robu. Obojica su u jednom krivičnom delu učestvovali.
Zašto od toga bežite? U prošlom mandatu nikada se nije desilo da je Vlada Srbije donela odluku da se robe iz robnih rezervi isporuče nekoj privatnoj firmi. Uvek su to bila velika javna ili društvena preduzeća, nosioci snabdevanja. Bilo je tu zloupotreba, ali tek kada ta preduzeća preuzmu robu, tako što su odgovorna lica u tim preduzećima deo robe izvlačila iz javnog prometa, iz zvaničnog prometa,pa prosleđivala na crno tržište. E, to je ono što je bilo uvek najteže utvrditi, i to je ono što je ometalo redovno i blagovremeno snabdevanje strateškim prehrambenim robama.
E sada, u onom prethodnom periodu, kako je firma "Lutra" dobijala određene robe iz robnih rezervi, možete i to utvrditi, da li na osnovu odluke Vlade - ne znam da li je bilo neke odluke Vlade - ili je to bilo bez odluke Vlade, u direktnoj pogodbi sa tadašnjim direktorom Direkcije robnih rezervi. Neka se to istraži, ali svaki slučaj pojedinačno da se istraži, i ne može da prođe bez krivičnog gonjenja.
Zato nema nikakve potrebe da ta stavka stoji u ovom zakonu, u tački 7. člana 3, apsolutno nema potrebe. Ili je krivično delo, ili nije. Ako nije krivično delo, niko nije mogao privatno da se okoristi. Ako je društveno ili državno preduzeće imalo poslovne koristi, kako ćete ga sada oporezovati? Ranije je bilo nosilac snabdevanja, to su ove velike trgovačke firme, pre svega u društvenom sektoru, ranije je bilo nisilac snabdevanja, sada mu je marža i tako umanjena, porezi i tako povećani, e, sada ćete ga još kažnjavati za ono iz prethodnog perioda. Pa bolje da zatvorite onda ta društvena i javna preduzeća, nego da ih kažnjavate.
Zatvorite ih odmah, jer je ovo motivisano možda vašom željom da se vodi neka drugačija kadrovska politika, pa ko vam nije po volji, da ga podvodite pod odredbu ovog zakona, i da ga eliminišete, a ko vam je po volji, da ćutite. I ova situacija koju proizvodite ovakvom odredbom, govori da je pre svega trebalo napraviti registar onih koji su postupali protivno zakonu, činili krivična dela - ne činili, pa tek onda kad se zna registar, kad se sve sagleda, kad javnost ima priliku da da primedbu na taj registar, da se određuju pravne norme i da se postupa po tim pravnim normama.
Ovako, ogromna ovlašćenja po čitavom nizu raznoraznih situacija, raznoraznih pitanja, vrlo ograničenoj maloj grupi ljudi nad kojom javnost nikakvu kontrolu neće moći da vrši.