E, tako, baš tako. Hvala vam što ste razumeli, ali nemojte da mi taj minut računate.

Kako može čovek pred takvom jednom privlačnom i lepom damom da bude opušten? Ne može.
Što se tiče ovog člana 20, veoma bi bilo važno da se ozbiljno sagleda taj član i amandmani koji su na njega podneti, jer ti amandmani ukazuju na groteksnost i ovog člana. Vidite, koliko je nesuvislo napisan ovaj zakon - pomenuću još dva moguća slučaja iz prakse. Da neko, ko dolazi pod udar ovog zakona, ima npr. 300-400 hiljada maraka stare devizne štednje, on ne može tu staru deviznu štednju da iskoristi da bi platio obavezu iz ovoga zakona.
Dakle neko ... (neko od vas nema, čuo sam takav glas iz vašeg sektora, znate, niste se trudili da zaradite, možda je u pitanju probitačnost radnog mesta, ili nešto drugo, ne mogu da u to ulazim, ali ono što je na ceni, uvek bolju prođu nađe na tržištu), ... sada - stara devizna štednja datira iz 1990. i ranijih godina - ko ima nekoliko stotina hiljada maraka stare devizne štednje, ne može da plati ovu obavezu, može da uzme 300 ili 400 maraka ove godine. Znači, to mu ostaje tamo, a ovde mu se rasprodaje imovina.
Ili drugi slučaj, koji je neprimenjiv u praksi - kako može da se ovo naplati od čoveka koji živi u tom stanu, koji je došao pod udar zakona, a nema drugog stana? Kako može izvršenje da se obavi? Da se istera na ulicu? Ne može. U sudskom postupku se jedino može izbaciti na ulicu i zna se koliko se minimum mora obezbediti stambenog prostora za članove domaćinstva. To ne može da se provede.
U zakonu piše (a što ima kod vas i advokata koji ne poznaju zakon, naravno, nije ništa čudno, jer oni, da znaju zakon, ne bi ušli u DOS) - e sada, to su dva slučaja iz prakse, gde zakon ne može da se primeni. Šta vi možete da uradite , da uspostavite hipoteku nad stanom, ili nad kućom, ili da iznutra pregradite stan i kuću, pa da njega ostavite u jednom delu da živi, a drugi deo da pokušate da prodate, što će takođe teško uspeti. Postoji onaj minimum, koji ni u kakvom sudskom postupku ne može čoveku da se uskrati.
I treća stvar, koja je i najvažnija - jedan od osnovnih ustavnih principa je da se zakoni retroaktivno mogu primenjivati samo ako je to u korist onoga nad kim se primenjuju.
Ako je to za njega bolje, samo tada se zakon može retroaktivno primeniti. Ako zakon koji se retroaktivno primenjuje sadrži strožiju odredbu u odnosu na onoga na koga se primenjuje, ne može se primeniti, jer se mogu primenjivati samo zakoni koji su važili u vreme nastanka neke situacije u kojoj se zakon primenjuje.
Sve civilizovane zemlje sveta drže se tog pravnog principa. On je propisan i našim republičkim i saveznim Ustavom. Imate to i kod kažnjavanja. Može se samo blaža kazna izreći po novom zakonu retroaktivno, a ne može stroža. E, to je suština.
A, vi, principom retroaktivnosti možete da uvedete odredbu da će se kazniti svako onaj ko je osedeo pre 40 godine, ili svako onaj ko je oćelavio pre 35, ili svako onaj kome smrdi iz usta, ili se može kazniti onaj ko nije lep po DOS-ovskim kriterijumima, ili svako onaj ko se nije oženio do 30, ili svako onaj ili ovaj.
Besmisleno je retroaktivno donositi zakone, osim u slučaju kada se građanima olakšava neka obaveza. Samo tada zakon može retroaktivno da se primenjuje.

Ovaj amandman koji je usvojen možda je malo poboljšao tekst. Amandman Tomislava Nikolića bi više poboljšao tekst. Međutim, kada je reč o tom amandmanu i članu na koji se odnosi, za mene je najproblematičniji ovaj rok od osam dana. Onaj ko je obavezan po zakonu da podnese zahtev ili prijavu ili kako se to već zove, to se nekad zvalo prijava, da mu se obračuna porez, formular nije bitan, i on to podnese, kako može područna jedinica UJP kao prvostepeni organ da to reši u roku od osam dana, ako mora da proverava, a podrazumeva se da mora da proverava. Tamo je bilo nekih 19 ili 20 osnova po kojima mora da proverava.
Nemoguće je za jednog čoveka da se ostvare te provere, a pogotovo za pravno lice, za neku društvenu, državnu ili privatnu firmu. Zamislite sad u Beogradu gde će se najviše primenjivati ovaj zakon. Imajte u vidu koliko ima zaposlenih u područnim jedinicama Uprave javnih prihoda i među tim zaposlenim koliko ima sposobnih da ovaj posao urade.
Jer, ne zaboravite, to je jedna od službi gde se najviše preko veze proteklih godina zapošljavalo, zato što su uvek bile dobre plate i mnogo je nesposobnih zaposleno. E, sad, kada se redovni porezi obračunavaju, rok za podnošenje poreskih prijava je od 1. januara do 28. februara ili 31. marta. Verovatno je mart u pitanju.
Tri meseca je rok za podnošenje poreskih prijava za nešto što je stalno, uobičajeno, svake godine se ponavlja. Moguće su neke izmene ali uglavnom, ne naročito krupne. Tamo je tri meseca rok, ovde je mnogo kraći rok. Kad se podnese redovna poreska prijava onda područna jedinica UJP ima skoro neograničeno vreme na raspolaganju.
Oni onda sve to sakupe pa natenane razmatraju, pa šalju rešenja, pa ta rešenja sadrže mogućnost plaćanja u ratama, pa se uglavnom preko cele godine taj porez plaća, i uobičajeno je da može u četiri rate da se plati.
Ovde je sve nekako na brzinu, a nemoguće je u praksi sprovesti. Ako se na nekoj područnoj jedinici nađe 10, 20 ili 100 poreskih obveznika po osnovu ovog zakona, apsolutno je nemoguće da se sve ove provere obave. Šta to onda znači? Da onaj ko je pisao ovaj zakon i ne planira da se obave sve provere. On unapred ima spisak onih koje treba ciljno da kazni, da sankcioniše, da uništi, a za ostale, kako prijave, tako će im se prihvatiti, bez provera ili se neće ni obazirati na to jesu li prijavili ili nisu prijavili. Drugačije je nemoguće ovo sprovesti.
Zbog toga su i ovaj član 20. i amandmani koji su na njega podneti, još jedan dokaz više da ovaj zakon ne samo što je u koliziji sa ustavnim sistemom, sa pravnim poretkom, nego je u praksi neprimenjiv. Zakon koji je u praksi neprimenjiv, to je besmislen zakon. Kao besmislen, zakon mora da se odstrani iz pravnog prometa. Znate na šta ovaj zakon svojom besmislenošću podseća? Podseća na neku pravnu odredbu da svi ljudi treba da hodaju isključivo na rukama. Možda može nekolicina, ali ne može dugo. U principu je zakon neprimenjiv u praksi. Ili, kada bi neko sada propisao da svi ljudi moraju da budu viši od metar i 80. Nemoguće je. Ili, možda, da svi moraju da budu niži od metar i 60, nemoguće je to primeniti. Znači, zakon je besmislen. Ono što je nemoguće primeniti, što je besmisleno već u startu, što je svim pravnicima jasno da je besmisleno, ne sme ni da se pokušava sa primenom u praksi. Onaj ko pokuša, opeče se na prvom primeru.
Šta se onda dešava, država se blamira. Svaka država koja donosi besmislene zakone, blamira samu sebe, pre svega svoj zakonodavni organ, parlament.

Amandman Žarka Obradovića je veoma interesantan, samo mi se nameće pitanje zašto on traži da primena traje baš do 30.6.2002. godine. Bilo bi mnogo logičnije da se stavi u jednoj odredbi ovde da primena zakona traje sve dok ga Ustavni sud ne proglasi neustavnim. Znate zašto? Radi potomaka, da ne misle neki budući ljudi, koji budu čitali stenograme sa ovih sednica i službene glasnike, da smo svi bili glupi, pa nismo znali šta Skupština usvaja, nego da se zna da smo mi znali da je ovo protivustavno, ali sada se usvaja do odluke Ustavnog suda, pa znamo da će trajati dok Ustavni sud to ne proglasi neustavnim. To je po mom mišljenju najprimerenije, jer ovaj zakon ne može da opstane u pravnom prometu i ne može da ostane kao sastavni deo pravnog poretka. Apsolutno ne može, ako u ovoj zemlji bude ustavnosti i zakonitosti.
Ako se ova suštinska diktatura pretvori i u formalnu diktaturu, onda mogu da se donose svakakvi zakoni, onda nisu ni potrebni zakoni, mogu da se donose dekreti ili obznane, objave. Ili ne treba ni ti, jednostavno vlast treba da lovi ljude na ulicama, da ih privodi, zbog koje krivice, ne zna se unapred, znaće se kada ih privede, svako će za nešto propevati, svakome će se dokazati da je za nešto kriv. Nema te vlasti koja ne može za svakog građanina dokazati da je za nešto kriv. Sigurno je za nešto kriv, pa ne treba ni da ga ispituje. Može odmah da ga kazni i da mu kaže, kao što su turske age, begovi ili kadije govorile: ma, znaš ti dobro za šta si kriv.

Božidar Đelić je jutros opoziciju onako an blok napadao za populizam, a sada nas napada što mi želimo navodno da ublažimo odredbe ovog zakona. Ni jedno ni drugo nije tačno. Božidare Đeliću, populizam je bio 5. oktobra i na juriš osvajanje Narodne banke, Savezne uprave carina i čitavog niza drugih institucija, uključujući "Galeniku". To je populizam. Šta to znači? To je manipulisanje masama. Mase su bile izmanipulisane, naravno i ogorčene i vi ste postigli određen politički cilj. Proveli ste revoluciju, jer populisti dovode do revolucija, bilo komunističkih, fašističkih, ovakvih, onakvih, ima ih raznih. Neću ulaziti trenutno u analizu kakva je vaša revolucija, jer vaša revolucija još teče. Vaša revolucija tek treba sebe do kraja da izrazi.
Mi, srpski radikali uopšte ne tražimo ublažavanje odredaba ovog zakona. Mi jedini ovde insistiramo na krivičnom gonjenju svih onih koji su kršili zakon i na osnovu kršenja zakona se obogatili. Insistiramo na krivičnom gonjenju onih, koji su im nesavesnim radom omogućili da se obogate.
A ovu raspravu koristimo da dokažemo vašu nekompetentnost, tražimo slabe tačke u ovom zakonu. Govorili smo generalno o slabim tačkama dok je trajala rasprava u načelu, a sada vam tražimo pojedinačne slabe tačke. Nije nama kao političarima u interesu da vi donosite dobre zakone. Nama je drago što vi u Skupštinu dolazite sa lošim zakonima, jer ne daj bože da vi donosite dobre zakone, mi na sledeće izbore ne bi morali ni da izlazimo.
Vi donosite izuzetno loše zakone, iznenađujuće loše zakone i za mene koji nikakvih iluzija nisam imao o prirodi DOS-ovske koalicije i vaše vlasti. I za mene su to iznenađujuće loši zakoni. Očekivao sam, ipak, nešto pristojnije, nešto primerenije načelima modernog pravnog poretka. Računao sam da u tom DOS-u ima nekih antikomunističkih disidenata koji su se, bar verbalno, decenijama zalagali za demokratkse principe, za slobodu, za pravni poredak itd. I od njih, sad, dobijamo zakone koji su mnogo gori od onoga što je proteklih 12 godina socijalistima padalo na pamet da donesu u Skupštini. Ovi su zakoni mnogo gori. Nije to slučaj samo sa ovim zakonom, nego i sa onim paketom poreskih zakona.
Eto, to je suština.
Prema tome, zahvaljujem vam, u ime poslaničke grupe Srpske radikalne stranke, što pišete loše zakone. Zahvljajući vašim lošim zakonima mi ćemo u vrlo kratkom vremenu da vas oborimo sa vlasti. Ne daj Bože da donosite dobre zakone, nikad vas ne bismo oborili sa vlasti.

Odredba člana 21. stav 2. je besmislena, ali je još besmisleniji amandman Skupštine Vojvodine. Zašto? U stavu 2. je predviđeno kao izuzetno kod pravnih lica u društvenoj, odnosno mešovitoj svojini sa pretežnim učešćem društvenog kapitala, koja nisu u mogućnosti da plate porez u novcu, naplata može da se izvrši predajom odgovarajućeg udela u kapitalu takvih pravnih lica. Ta predaja se vrši Republici.

Skupština Vojvodine traži da to ne bude samo Republici, nego i gradu, gradu Beogradu itd.

I jedno i drugo je besmisleno.

Posle ove tačke dnevnog reda imamo projekat zakona o privatizaciji. Po tom novom projektu zakona o privatizaciji očigledno je - mada to nije izričito rečeno - da se društvena svojina smatra oblikom državne svojine. Glavni dokaz za tu tezu je činjenica da je pretežni oblik privatizacije prodaja.

Srpska radikalna stranka se već više od 10 godina zalaže za taj oblik privatizacije kao primarni. Ovo nije napad na zakon o privatizaciji, nego kritika ovog zakona i odredbe na koju se podnosi amandman i samog amandmana.

Ako je društvena svojina državna svojina, a objektivno jeste, onda je besmislena ova odredba da se obaveze izmiruju prema državi tako što će deo društvenog kapitala postati državni. On je svakako državni. Šta se tu menja? Pogledajte novi projekat zakona o privatizaciji. Sve ono što se ne proda ili ono na šta radnici ili građani nemaju besplatno pravo u onom jednom procentu, ostaje vlasništvo države i država prodaje preko svog akcijskog fonda. Novac ide za državne potrebe. To je uvek od te prodaje. Znači, državna je svojina.

U tom slučaju, ova odredba je besmislena. Bolja je odredba da se na društvena preduzeća ovaj zakon ne primenjuje. Besmislno je da se ovaj zakon primenjuje na društvena i državna preduzeća. Šta onda, u analognom slučaju, da radite sa onim preduzećima koja su po definiciji državna? Možete li tamo da kažete na ime ovih obaveza da će deo kapitala postati državni? Već je sve državno i formalno.

Ovaj zakon daje neku olakšicu, navodnu, društvenim firmama, a državnim ne. Besmislno je.

Sva odlivanja novca po osnovu ovog zakona, tamo gde je taksativno nabrojano, u članu 3, ako je taj novac i dalje ostao državni kapital, pravog odlivanja nije bilo. To je kao kad bih ja iz jednog džepa premestio 100,00 dinara u drugi džep. To je kod društvenog i državnog kapitala, odnosno sektora.

Samo tamo gde je došlo do zloupotrebe u privatne svrhe, treba primenjivati sankcije, ali one, po prirodi stvari, mogu biti isključivo krivične. Onda nema oporezivanja. Kod privatnih firmi ili građana pojedinaca koji su zloupotrebnom raznih pogodnosti došli u posed velike količine novca ili nekretnina, zašto se ne primeni ova odredba? Ako je privatnik na osnovu povoljnog kredita iz primarne emisije ili na osnovu kupovine deviza po kursu kod Narodne banke Jugoslavije, ulažući u proizvodnju, što je bilo legalno, jer je sam Dragoslav Avramović milijardu maraka podelio na taj način i društvenim i privatnim firmama, najviše društvenim, ako je to uloženo u proizvodnju, zašto po istom osnovu nije predviđeno da će onaj ko je koristio pogodnosti, pa ulagao u proizvodnju deo svojih akcija u odgovarajućoj vrednosti, preneti na državu 10%, 20%, 30%, pa u jednoj privatnoj firmi koja danas ima 100% privatnog kapitala, da bude 30% državnog kapitala? Tu već ima logike. Ne bi ljudi morali da prodaju budzašto firme da bi ispunili ovu obavezu, jer ako sami ne prodaju, onda im firma ode na doboš. Uvek je bolje kad čovek sam proda, jer na taj način postigne veću cenu, nego kad mu država prodaje na javnoj licitaciji. To se popularno zove doboš.

Ovim vam pokazujem da zakon ima još jednu nesuvislu odredbu.

Ovde bi se najčešće ministri mogli upozoravati da se ne drže teme, ali  mislim da je sva rasprava, u globalu, u okviru teme, a da su dobri primeri koji su iz šire problematike, koji se mogu primeniti za datu situaciju.
Ovaj zakon će možda uplašiti jedan posto ljudi u Srbiji, po konkretnim posledicama koje će po njih izazvati. To je tačno, i mene to u principu ne interesuje. Međutim, ovaj zakon će uplašiti sve ljude u Srbiji koji misle svojom glavom, zbog presedana koji predstavlja, zato što se donosi, a unapred se zna da je protivustavan. Zato što ima retroaktivne odredbe, koje su na štetu onih na kojima se primenjuje, a ipak se donosi, zato što zanemaruje krivično gonjenje počinilaca krivičnih dela, a u prvi plan ističe materijalnu korist, pa u istu ravan dovodi i one koji su činili krivična dela i one koji nisu. E, to je suština.
Malopre nam je ministar Đelić opet držao jednu filipiku o socijalnoj politici, o pogrešnoj ukupnoj državnoj politici, u proteklih deset godina i osvrnuo se na upad u Narodnu banku i u Saveznu upravu carina. Vidite, ovaj član se tiče kamate. Zašto ministar Đelić, kao ministar finansija, nije prvo stvorio uslove da svaka kamata u ovoj zemlji bude na godišnjem nivou, bez obzira u kom procentu.
Kod nas se još uvek obračunava dnevna kamata - 0,2% dnevno. To je ta zatezna kamata. Uvedeno je to, naravno, još 1993. godine, u vreme hiperinflacije, a sada nema hiperinflacije. Zašto je sada tolika kamata? Zašto to nije ista ona kamata koja se odnosi na staru deviznu štednju - 2% godišnje, ili zašto to nije ona kamata koja se obračunava građanima koji imaju dinarsku štednju u bankama? Zašto je to zatezna, ne znam kolika je, nije bitno.
E sada, ono što je ključ ovoga svega - Božidare Đeliću, da je DOS bio na vlasti, možda ne bi Srbija bila u sukobu, vi rekoste sa celim svetom, nije sa celim svetom, nego sa zapadnim silama.Ali, po koju cenu, ko je mogao od ozbiljnih, časnih Srba, 1991. godine da dozvoli cepanje Jugoslavije po AVNOJ-evskim granicama? Časnog Srbina, koji bi se sa tim složio, nije bilo.
Demokratska stranka, kojoj vi pripadate, tada je u prvoj fazi podržavala upućivanje dobrovoljaca. Gojko Đogo, ispred te stranke, bio je na prvom sastanku Udruženja Srba iz Hrvatske.

Molim vas, odgovaram ministru Đeliću.
Bio je na prvom sastanku i obećao dobrovoljce. Nego, pošto su demokrate onako, uvek bili svileni po prirodi, nije bilo prijavljenih. E sada, ako ministar Đelić, s jedne strane, traži da se ovaj zakon primeni prema tačno odabranim ličnostima i firmama, a s druge strane, opravdava upad u Narodnu banku i u Saveznu upravu carina, on kao agument koristi što su oni koji su upali sa automatskom puškom, tamo ščepali na vreme dokumenta, jer bi možda dokumenta bila uništena.
Zamislite da ja sada odem u NBJ sa automatskom puškom da ne bi neko tamo uništio dokumenta, ili da upadnem u kabinet ministra Đelića sa automatskom puškom da njegova dokumenta sačuvam. Da li je to taj argument? Ili, po kom je osnovu upadao Vladan Batić u Fabriku "Galenika"? Da li je tamo spasavao dokumenta ili je otimao kineske lekove koji su tamo bili uskladišteni...

To je tema. Znate, u okviru ove teme o kojoj  je govorio ministar Božidar Đelić...

Što niste upozorili Božidara Đelića kada je to pominjao?

Znam po čemu sam se javio, nego je interesantno kolika je vaša objektivnost. Kada srpski radikal, odgovarajući na nešto što je govorio ministar, odstupi od teme vi odmah intervenišete, a ministar može do mile volje da odstupa od teme, ili šef vaše poslaničke grupe, ili bilo ko iz DOS-a. U tome je problem.

Kada je reč o kamatama interesantno je da se Božidar Đelić sada poziva na savezni zakon, a kada je predlagao onaj svoj paket poreskih zakona, onda ga nije interesovao savezni Zakon.
A, imam jednu bolju ideju. Dobro bi bilo da me sasluša ministar Đelić. Božidare Đeliću, alo, Đeliću, pusti sada Čedu Jovanovića, slušaj šta ti govori opozicija. Neće da me sluša.
On je predstavnik Vlade. Ne vredi da govorim ako me ovlašćeni predstavnik Vlade ne čuje. Poslanici ne moraju da me slušaju ,ali izvršna vlast mora da me sluša. E, tako.
Kada je već došao ovlašćeni predstavnik Vlade, imam mnogo bolju ideju za ove kamate. Da se iznos kamate veže za kurs dinara prema marki. Ministar se hvali kako je sada dinar čvrst. Jedna marka 30 dinara, ne menja se od oktobra. Pa, kad se ne menja kurs marke prema dinaru, čemu uopšte kamata. Kako je uopšte moguće da rastu troškovi života, a kurs isti. Šta to sad znači? Da li to kod nas i marka devalvira? Sada vi nama iznose u markama obračunavate po domaćim kamatama.
To znači da vam je kurs veštački. Nemojte vi da se kao na vaš uspeh pozivate na kurs marke, jer oni kojima je danas najteže u zemlji, niti imaju maraka da ih prodaju za dinare, niti imaju dinare da kupuju marke. Kod nas su cene sada veće nego u Nemačkoj. Kod nas je meso skoro dva puta skuplje nego u Nemačkoj. To je problem. Bio sam tamo neki dan, sa Nedom Arnerić sam išao na Skupštinu NATO pakta. Eto, kada vas već interesuje, da vam odgovorim. Nije vam Neda pričala?

Šta ovim želim da kažem? Kriterijumi kojima baratate, merila, orijentiri, to vam je u startu loše. Ono na šta se vi pozivate kao na vaš uspeh, narodu u ovoj zemlji ništa ne znači. Vaš osnovni neuspeh je što je sada već industrijska proizvodnja u ovoj zemlji 30% manja nego u istom periodu prošle godine. To je valjda problem. Vi  obećate da ćete platiti pšenicu 11 dinara, a onda se busate u prsa kako je 7,5 dinara dobra cena. Slažem  se da 7,5 dinara nije loša cena, jer logično je, cena pšenice na svetskom tržištu je između 20 i 25 pfeniga, ali ja nikada nisam obećavao da ona može biti 11 pfeniga, ili 11 dinara, koliko ono rekoše, 32 pfeniga. I za 32 pfeniga ministar Veselinov je obećavao, baš znajući kolika je cena. E, sada, vi koji bi takođe trebalo te stvari da znate, zašto mislite da narod u ovoj zemlji ništa ne razume, vi se ponašate kao da narod ništa ne razume.

Reč je o kamati, gospođo Mićić, jer tu prinudnu naplatu ste onako shvatili pošto je Vlada prihvatila amandman Čedomira Jovanovića, pa poslanici nisu imali prilike o njemu da govore. Tu ima jedna falinka u Poslovniku koja vama ne smeta - čim Vlada prihvati amandman, poslanici nemaju pravo o njemu da govore. Nisu mogli u načelnoj raspravi, ne mogu u pojedinostima, nikako nisu mogli.

To je nešto drugo. Znam da vi ne znate šta je sada na tapetu, to je amandman koji se odnosi takođe na kamatu i ja govorim upravo o toj kamati. Naravno, način na koji ekspliciram problem da bi bilo što većem broju ljudi jasno, i ništa više.