Zbog reversa ili zbog laži?

A, zbog laži. Znači, Čedomir Jovanović ima pravo da laže. Dobro, i to ćemo sada glasati ovde, da vidimo da li je povreda Poslovnika sa vaše strane, jer već reklamiram povredu Poslovnika.
Što se tiče fakulteta gde bi Čedomir Jovanović mogao da polaže bilo koji ispit - znate, on je malo pretenciozan.... On je već na Pravnom fakultetu....

Što drugu opomenu?

A vi sada ovde, prvo povodom moje reklamacije na povredu Poslovnika, stavite odmah na glasanje da vidimo da li ste povredili Poslovnik ili ne, pošto ste vi ovde konstatovali da Čedomir Jovanović ima pravo da laže, a ja nema pravo da kažem da on zaista laže.

Po članu 67. Poslovnika, Administrativni odbor i Narodna skupština moraju po svim istim pitanjima na identičan način da postupaju. Mi imamo obaveštenje stranke Socijaldemoktratija, o prestanku mandata njenih bivših članova. Administrativni odbor to još nije prosledio Narodnoj skupštini. To se desilo mnogo pre slučaja Stranke srpskog jedinstva. Trebalo bi da je Administrativni odbor odmah reagovao, jer nema nikakvog smisla da se jedan aršin primenjuje za jedan slučaj, a drugi aršin za drugi slučaj.
Pogotovo što nam je ovde ministar pravde govorio da je reč o jedinstvenoj listi DOS-a. Jeste, ali javnost je obaveštena da je DOS imao predizborni sporazum i da svaka stranka po tom sporazumu raspolaže sopstvenim mandatima. Zbog toga je i Slobodan Vuksanović morao da se odrekne mandata gradskog odbornika Beograda. U čitavom nizu drugih slučajeva tako je postupano. Moralo bi i u ovome.
Ako je Socijaldemokratija isključila iz svog članstva određen broj narodnih poslanika, Narodna skupština je to trebalo odmah da konstatuje, a ne da se ovoga puta DOS ponaša kao što su se neke druge stranke ranije ponašale, kad su imale većinu. Poznat je slučaj Jovana Glamočanina, koji je za 100 hiljada maraka i stan koji je dobio, prodao i čast i obraz i ostao da glumi saveznog poslanika. Imali smo ovde i Miroslava Deretu i još neke u Republičkoj skupštini.
Naravno, ima negativnih presedana. Ali, nećete se valjda pozivati na negativne presedane. Moramo se držati zakona, principa, međusobnih ugovornih odnosa. Ako se toga nećemo držati, onda se dovodi u pitanje i legalitet i legitimitet Narodne skupštine. Prema tome, zahtevam od potpredsednice Narodne skupštine da ona insistira kod Administrativnog odbora da se to pitanje odmah razreši, a ako predsednik Administrativnog odbora neće da zakaže sednicu, ona ima pravo ili predsednik Narodne skupštine ima pravo da zakaže tu sednicu i da Skupština postupi striktno u skladu sa zakonom.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo tumačenje člana 67. Poslovnika nije dobro, jer RIK nema nikakvu ulogu i ne podnosi nikakav izveštaj prilikom konstatovanja prestanka mandata narodnih poslanika. Tu je u pitanju prestanak članstva u političkoj partiji ispred koje su došli u Narodnu skupštinu. Izveštaj RIK-a traži se samo prilikom verifikacije mandata novih narodnih poslanika, koji treba da dođu na njihovo mesto. Mi imamo takav slučaj i sa drugim nekim partijama, evo na primer DSS je ostala bez tih poslanika koji su podneli ostavku. Ništa se ne traži. Dakle, to je jedan od uslova prestanka mandata. Ništa se ne traži od RIK-a.
Kada se verifikuje mandat novim poslanicima, onda RIK podnosi izveštaj u kome konstajuje da se ispunjavaju osnovni uslovi. Znači, da su ti ljudi bili na listi, da ispunjavaju druge zakonom propisane obaveze. Što se tiče prethodnog pitanja, dužnost je Narodne skupštine da skrene pažnju svim pravosudnim organima Republike Srbije da bi eventualni pokušaj primene protivustavne uredbe Savezne vlade predstavljalo krivično delo, i tužioci i sudije koji bi postupali po toj neustavnoj uredbi morali bi da idu u zatvor i toga svaki od njih treba da bude svestan.

Ovaj zakon o privatizaciji koji je pred Narodnom skupštinom je, po mišljenju poslanika SRS, bolji od prethodnog zakona. A, prethodni je bio bolji od svih ranijih. To je činjenica koja mora da se kaže.
Šta je to što je u ovom zakonu dobro i što je podudarno sa osnovnim programskim opredeljenjima SRS (za koje se mi već deset godina zalažemo)? Drago mi je da su neki od eksperata koji su stali iza ovakvog zakonskog projekta u međuvremenu promenili mišljenje. Ja se sećam okruglih stolova iz 1992. godine kada su imali sasvim drugačije mišljenje, suprotno ovom sadašnjem. Znači, oni su napredovali u svojoj struci i svom stručnom usavršavanju.
Šta je dobro u ovom zakonu? Dobro je što je privatizacija obavezna, što je oročena i što je osnovni oblik privatizacije prodaja. Važno je da je ta prodaja iznad 51%. Ona je ovde 70%. To je prilično nerealno, osim u firmama koje su veoma privlačne, pa neko želi da kupi nekoliko akcija jer one donose sigurnu dividendu. Inače, onaj koji "angro" kupuje firmu, izbegava da kupi više od 51%. Dobro je što postoji mogućnost i do 70%, a negde i do 100%, ako već postoji takav kupac. Ali, oni su u svetskim razmerama retki. Jer, onaj ko zna da posluje kapitalom nije "lud" da kupuje više od 51% akcija. Sve ostalo je višak. Nepotrebno. Bolje je da ulaže negde drugde.
Šta je osnovni problem? Ima jedan opšti, osnovni problem i nekoliko konkretnih koje ću ponaosob nabrajati. Osnovni problem nije sadržaj ovog zakona, nego to što ćete vi da provodite ovaj zakon. To je ono što brine nas, srpske radikale. Dakle, nismo mi toliko protiv ovih odredbi koliko smo protiv onih koji će to da sprovode jer, znamo mi njih.
Šta je ovde problem? Na početku zakona je trebalo da stoji jedna odredba kojom se društvena svojina definiše kao jedan od oblika državne svojine. Zašto? Da vam neko zakon ne bi osporavao pred Ustavnim sudom, ta odredba je nužna. A, kada stavite, jer se to nigde na drugom mestu ne definiše, u zakon da je društvena svojina jedan od podoblika državne svojine, onda zakon nije u koliziji sa Ustavom i niko živ ne može da dokaže da to zaista nije tako.
Ako ovde ravnopravno tretirate državnu i društvenu svojinu, zakon vam može biti oboren na Ustavnom sudu, jer Ustav Srbije ravnopravno tretira društvenu, državnu i privatnu, mešovitu i sve oblike svojine. Tu Ustav nije dovoljno precizan. Bolje bi bilo da u Ustavu stoji - državna i privatna, jer sve ostalo može da se podvede pod državnu i privatnu, a ono što je mešovita - uvek se tačno zna koliko je u toj mešovitoj državne, a koliko privatne svojine.
To bi bilo veoma pametno i o tome neka ministar razmisli do usvajanja zakona. Nisam ovde da njemu pomažem, tu sam da kritikujem slabosti ovog zakonskog projekta s kojim je on izašao pred parlament.
Drugi problem - ovde neki pravnik nije izgleda ozbiljno razmišljao kada je definisao subjekt. Pa, postoje - subjekti nadležni za sprovođenje privatizacije, što je u redu, agencija, akcijski fond, centralni registar itd. To je u redu. Tu su subjekti i Ministarstvo i Vlada takođe, i ne znam zašto nisu navedeni. Međutim, nedugo zatim govori se o firmama kao subjektima privatizacije. To ne može.
Firme kao pravna lica mogu biti subjekti privrednog života. Oni su pravni subjekti unutar jedne države i to nije sporno. Ali ne mogu biti subjekti privatizacije. Subjekt privatizacije može biti onaj ko prodaje i onaj ko kupuje. Ako ja prodajem svog konja, ne može moj konj biti subjekt. Ovde se prodaje vlasništvo, svojina. Ne prodaju se ljudi. I to je trebalo ovde jasno da se izrazi.
Znate, bilo je slučajeva iz ljudske istorije i kad su ljudi prodavani, ali kao robovi. Oni nisu bili subjekti svoje prodaje nego objekti. Uvek je predmet prodaje objekat prodaje, pogotovu ovde, kada ste vi ispravili ono što je bilo loše u prethodnom zakonu, kada se država pojavljuje kao onaj ko prodaje.
Ko je onaj ko prodaje? Onaj ko uzima pare. Ne može biti subjekt privatizacije firma, a pare od prodaje idu državi a ne njoj. Pokušao je svojevremeno Ante Marković da takve nebuloze uvede, pa je firma samu sebe prodavala, pa je novac išao u firmu. Neko kupi firmu, pa mu pare kojima je kupio firmu ostanu na računu, kao da nije ni plaćao. Ima takvih oblika privatizacije, pogotovu u Republici Srpskoj, više nego ovde.
Ili, dokapitalizacija je takođe jedan od oblika pljačke, koji je bio veoma čest. E, sad je ovaj zakon to raščistio, ali morate precizno i pažljivo, odredbu po odredbu, pravnički da definišete kako treba. Dakle, ne može firma biti subjekt privatizacije.
Ovde ima još jedan veoma ozbiljan nedostatak. Niste smeli sve firme na identičan način da tretirate. Postoje firme u kojima je osnovni državni interes da se ne prodaju, bar ne u celosti. U narednih 20 godina mi ne smemo ni po koju cenu prodati više od 49% elektroprivrede i drugih infrastrukturnih preduzeća. Mislim da ne smemo ni naftnu industriju više od 49% da prodamo.
U velikim gradovima, vodovod, kanalizacija, ne sme više od 49% da se proda za dogledno vreme. (Glasovi: Zašto?)
Zato što tu postoji ogromna opasnost da se, zavisno od tržišnih uslova, veliki infrastrukturni sistemi prodaju u bescenje. Da se jednostavno kaže - sad mu je tolika tržišna vrednost i to je ubedljivo, ali je to u bescenje sa aspekta društvenih interesa i sa aspekta onog što je u to ulagano. Naravno, svi mogu sada da kažu - uzaludno je ulagano kad danas ne vredi više. Sutra će vrediti više, ako se uspešno obavi privatizacija svih ostalih preduzeća, ako ozdravi ekonomija, ako dođe do velikih stranih i domaćih investicija itd.
Ako se podigne privreda odmah će naglo da poraste vrednost infrastrukturnih objekata. I, drugo, postoji strašna opasnost da nam neko sa strane, protivno našim interesima, upravlja onim bez čega država ne može, kao što je elektroprivreda. E, zbog toga.
Dalje, ovo redefinišite, to je član 16, početak inicijative itd. To je ostatak autonomnog koncepta i to bi trebalo da prečistite u zakonu, da drugačije izrazite. Nije loše da od same firme potekne inicijativa. Firma ima i dosta poslova, ali to su tekući poslovi u sprovođenju privatizacije, poslovi koji su pod striktnom kontrolom države i ovih organa, koje zakon inauguriše, i čije se obaveze regulišu u prateća dva zakona o akcijskom fondu i o agenciji.
Zbog toga bi te stvari trebalo na vreme ispraviti.
Postoje još neki problematični delovi zakona. Na primer, ovim zakonom se prejudicira pitanje denacionalizacije. To ne može da se radi ovim zakonom. Ovaj zakon mora biti usaglašen sa postojećim zakonodavstvom, a ne da izražava nameru Vlade da još po nekim drugim, sasvim odvojenim pitanjima donosi nove zakone.
A, šta ako vam ne prođe zakon o denacionalizaciji, onda vam u tom delu i ovaj zakon ispada smešan. Vi tim pitanjem u ovom zakonu ne treba da se bavite. Ako slučajno prođe zakon o denacionalizaciji, onda je to već drugo pitanje, onda će to na drugi način da se rešava, jednom opštijom odredbom po pitanju raspolaganja novcem od privatizacije može i ta mogućnost da se ostavi otvorena.
Ali, ne da vi ovde svoje planove izražavate. Nije ovo vaš stranački program nego zakon koji bi eventualno mogla da usvoji Narodna skupština. Zato bi trebalo da vodite računa.
Ovaj stimulans za zaposlene u firmi i za njihove menadžmente ...

Idem na sledećih 10 minuta, pošto bih želeo ipak u celini da iznesem osnovni stav poslaničke grupe Srpske radikalne stranke, po zakonu, inače mi imamo čitav niz amandmana. Po pojedinostima će valjda biti mogućnosti da se više o tome kaže.
Stimulans iz člana 45. u osnovi je dobar, jer oni koji ranije krenu sa privatizacijom imaće više mogućnosti za besplatne akcije zaposlenih u firmi, nego onih koji budu oklevali, kasnili itd. Kada je reč o besplatnim akcijama, bilo bi pametno da isti procenat besplatnih akcija bude za sve firme koje idu u proces privatizacije. To ovde nije precizirano. Po odredbama ovog zakona postoji mogućnost u jednoj firmi da bude veći procenat, a u drugoj manji.
Naravno, to u praksi dosta zavisi i od konkretnog interesa. Postoje firme gde ni njihovi radnici nemaju nikakvog interesa da budu vlasnici bar jednog dela akcija.
Kod pitanja besplatnih akcija za građane predlagač ovog zakona je izbegao da bude konkretan i da detaljno to pitanje razradi. Ostavljena je samo jedna opšta odredba i prepušteno Vladi da ona sama ta pitanja razrešava. Vlada to može da radi jedino uredbom. Ovo nije materija koja se može uređivati uredbom. Ova materija mora da se uredi isključivo zakonom. Tu zakon mora da se dopuni. A, evo zašto.
Prvo, vi niste uzeli u obzir zaposlene u javnim službama. Nadam se da se neće baš sve javne službe privatizovati. Ne verujem da ćete krenuti odmah da privatizujete škole. Ne kažem, možda će za 20 ili 30 godina sazreti uslovi i za to. Ali, ne možemo baš toliko daleko u budućnost da prognoziramo. Danas to pitanje nije zrelo i ne bi smelo da bude.
Zaposleni u javnim službama moraju na određen način biti izjednačeni sa zaposlenima u privrednim preduzećima koja se privatizuju, bar po mogućnosti kupovine akcija, s tim što se može ostaviti da po redosledu, oni koji su zaposleni u određenoj firmi, na osnovu godina svog radnog staža, prvi kupe akcije, pa onda oni koji su zaposleni u drugim društvenim službama, na osnovu godina svog radnog staža, drugi deo akcija. Taj redosled ne bi bio problematičan, ali moraju svi zaposleni imati mogućnost na osnovu radnog staža da kupe odgovarajući broj akcija, ako već to pravo imaju zaposleni u određenim preduzećima koja se privatizuju.
I drugo, kad je reč o gađanima, besmisleno je sada ograničavati, kad je reč o novoj kategoriji, da onaj koji je zaposlen, na osnovu godina radnog staža dobio besplatne akcije, sada ne može i kao građanin određenu kvotu akcija da dobije besplatno. To su dva odvojena statusa.
Neko je na osnovu radnog staža dobio akcije, i ne dirajte mu u to. Sada može da se pojavi kao građanin, jer će se kao građanin pojaviti i najbogatiji privatnik, koji je već imao određene pogodnosti itd. pa mu to ne smeta da može kao građanin, kao svaki drugi građanin, da dobije odgovarajući broj akcija besplatno. To je posle iz akcijskog fonda, to je posle obavljene konkretne privatizacije.
E, tu ne treba ograničavati nikoga. Znači, i najmanja beba, tek rođena, i starac od stotinu godinu, kao građani moraju, u slučaju ove privatizacije, biti ravnopravni. Ovde ne sme ni ograničenje biti da može samo punoletni građanin, jer po pitanju svojine punoletstvo ništa ne znači, osim u raspolaganju. U sticanju punoletstvo ništa ne znači. Na isti način stiče i beba, čak nerođena beba, kao starac od stotinu godina.
Po pitanju raspolaganja, ako nije punoletan, određuje mu se tutor, staratelj itd. Znači, tu apsolutno svi građani moraju biti ravnopravni, i ne smete sada građaninu, zato što je kao radnik, na osnovu svog radnog staža, dobio odgovarajući broj akcija, uskratiti pravo da još dodatni odgovarajući broj akcija dobije i kao građanin. Jer, mora biti neka razlika između građanina koji je sticao radni staž, znači, na osnovu radnog staža određene doprinose državi plaća, poreze itd. i onoga ko nije tako državi doprinosio. Neka razlika mora da bude.
Ovde vam se idealno namestila mogućnost da tu razliku izrazite, bez velike štete za državu, jer građani dolaze u obzir za raspodelu ovih besplatnih akcija tek kada se završi prodaja, pa kada dobiju svi oni koji imaju pravo na besplatne akcije, ono što preostane, što ostane u akcijskom fondu, jedan deo ide na sve građane koji se zateknu u određenom trenutku kao živi, od najmanje bebe, do starca od stotinu i više godina, i taj se postupak onda jednom zauvek završi.
To je ono što ima smisla i mislim da bi bilo dobro da se to ovim zakonom precizira, da se razjasni. Šta to znači - znači da bi ovaj zakon trebalo da se stručno doradi sa aspekta ovih primedbi. Mislim da su ove primedbe ubedljive za svakog stručnjaka i jedno pitanje me posebno čudi - zašto ste išli na tri posebna zakona?
Tri posebna zakona iz ove materije se donose po prirodi stvari onda kad se ne stigne da se urade sva tri u isto vreme, zapravo da se kompletna materija reguliše, pa se, kao u prošlom slučaju, prvo donosio Zakon o svojinskoj transformaciji, pa onda Zakon o agenciji, pa Zakon o akcijskom fondu itd.
Pošto je ovo toliko jedinstvena, homogena materija, po prirodi stvari ovo bi trebalo da bude jedan zakon. Nije ni malo čudno što je ovoga puta donesena odluka da se vodi jedinstvena rasprava. Ona je, kao jedinstvena, jedino i moguća, i po pitanju akcijskog fonda, i po pitanju agencije. Mislim da i nema bog zna koliko primedbi, jer su to stvari koje su i prošli put bile urađene, i mislim, prilično razrađena iskustva koja su stečena, nisu naodmet. Ona su dragocena, i ta iskustva mogu samo da koriste da se neke nepravilnosti izbegnu u budućnosti. U ovom slučaju, trebalo bi da bude jedinstven zakonski tekst, celovit, logično homogenizovan, sa pravnog aspekta i taj zakonski tekst bi onda mogao da predstavlja jedan od osnovnih sistemskih zakona.
Dobro je što ovaj zakon nema ni jednu retroaktivnu odredbu, drugi bi ministri mogli da uče iz ovoga slučaja, jer retroaktivnost ne može biti nikada na štetu onoga na koga se odnosi, nego samo u njegovu korist. Nažalost, mi smo imali jedan primer retroaktivnosti sa ztv. Đinđićevim zakonom iz 1994. godine, kada su (nije sam Đinđić to izglasao, nego je po njemu zakon bio poznat, on je bio inicijator, a drugi su ga podržali, podržali su ga ovi koje sada hapsi), radnici stekli ogroman procenat akcija besplatno.
Bilo je i zloupotreba, svašta je tu bilo, ali onaj ko je bez zloupotreba stekao tada akcije besplatno, bez obzira koliko je taj zakonski projekat Ante Markovića bio loš, nije se smelo dozvoliti da mu neko naknadno oduzima akcije. Jer, posle tog presedana, ljudi su izgubili interes za privatizaciju. Danas privatizuju, dobiju akcije, što besplatno, što kupe, a sutra im to neko revalorizuje, ponovo obračunava i umanjuje vrednost.
Ovoga puta, kad se stekne akcija, ona mora biti neprikosnovena, ako je na zakonit način stečena. Ona mora biti neprikosnovena i zaštićena od bilo kakve promene volje političke vlasti u budućnosti.
Ono što je još dobro u ovome zakonu, ali nije dovoljno razrađeno, to je mogućnost da se odmah pristupi trgovini akcijama. Ako je akcija svojina svog titulara, što bi onda neko njega ograničavao u prodaji? Može da proda odmah, neko ko sumnja u vrednost akcije, može da proda sve svoje akcije za gajbu piva. Što vi sada nekoga da sprečavate da to uradi? Čak je sa aspekta opštih privrednih interesa poželjno da se takve stvari dešavaju, da bi naknadno dolazilo do koncentracije vlasništva.
Ako neko ne želi akcije, a ima pravo na njih, lepo, čim stekne to pravo, čim dobije odgovarajuće hartije od vrednosti, da odmah proda. E sada, vi načelno ostavljate mogućnost da se to odmah proda, ali kažete - prodavaće se na berzi akcija. Problem je sa tom berzom što ona još zapravo nije konstituisana. Mi nemamo pravu berzu akcija i vi ste morali ovim zakonom i da predvidite tu berzu, da date pravne okvire postojanja te berze i njenog funkcionisanja.
To znači da bi ovaj zakon trebalo odmah da se dopuni, dok traje rasprava u načelu, dok traje rasprava o pojedinostima, da vaše službe to pripreme i da, kao amandman Vlade bude podneseno, ili amandman nekih poslanika itd. Neću da vam se u to mešam, jer ne predstavljam vašu stručnu pravnu službu, nego vam samo kažem šta bi trebalo da se uradi, da bi zakon zaista bio kompletan.

Ja bih odmah da iskoristim svoje pravo na trećih 10 minuta pošto me čekaju neizostavne obaveze u Saveznoj skupštini oko obaranja zakona o Haškom tribunalu. Da ne bih bio raskrečen između republičkog i saveznog parlamenta, a dobro je dok je ministar još tu, možda će mu ove primedbe i poruke koristiti ako želi da zakon bude dobar.
U ovom zakonu uslovno je predviđeno da se i obveznicama stare devizne štednje mogu kupovati akcije. Međutim, dato je jedno nelogično preciziranje koje bi moralo da se izbriše. Ovde je predviđeno da samo obveznice dospele za naplatu mogu odmah da se koriste, a ostale samo ukoliko privatizacija ne uspe prodajom, pa da se mogu prodati iz akcijskog fonda preostale akcije. Ovo nije dobro. Zašto?
Nije dobro ni sa aspekta Ustava ni pravnog poretka. Jer, nisu ove obveznice nešto što su građani, koji imaju staru deviznu štednju želeli, već država je to njima nametnula. A, država je kriva što je ostala bez tih deviza, pa ne može da vrati štednju na način na koji je garantovala. Država je jednom pogazila svoju garanciju, država je tada morala otići na doboš. Država je onda morala da prodaje svoju imovinu da bi to vratila. Država je to izbegla, vi to ne smete dodatno raditi ukoliko želite jedan ozbiljan zakon. Jer, obveznica bez obzira kada je naplativa, ona je naplativa sa aspekta državnih mogućnosti.
Ne može kod nas da bude nenaplativa jer ovo je upravo jedna od državnih mogućnosti koju je predvideo savezni Zakon o vraćanju stare devizne štednje. Savezni zakon je predvideo da se stara devizna štednja i ranije može vratiti u procesu privatizacije, prodajom državne imovine itd. Prema tome, ovo ograničenje ne sme da postoji. Morate ga izbrisati, ukoliko želite da vam zakon bude u skladu sa Ustavom i saveznim zakonima. Takođe, ako želite da se držite osnovnih principa pravnog poretka. Dakle, ko ima staru deviznu štednju može odmah, celim iznosom da učestvuje u procesu privatizacije. To je jedino rešenje koje je ispravno.
Drugo, ovde ste zanemarili, iako su to i predsednik Vlade i ministar naglašavali kao svoju obavezu, da zakonom regulište kako ćete sprečiti povećanje broja nezaposlenih. Ovde mora da postoji odredba da onaj ko kupuje potpisuje garanciju da neće smanjivati broj zaposlenih radnika, a na osnovu toga da dobije izvestan popust od kupovine. Znači, cena jedne fabrike je 100 miliona dolara, tu fabriku dobijete za 80 miliona, ali potpisujete da nećete smanjivati broj zaposlenih radnika. To je jedna dobra garancija. Bolje je dati onome popust ko ulazi sa kapitalom i zna šta će raditi sa fabrikom i garanciju za te radnike, nego nebuloznim socijalnim fondovima koji će se brinuti o tim radnicima i, na kraju, radnici prokukaju od te brige. Pokazalo se da socijalni fondovi nisu nikakva zaštita radnika. Retko koji radnik može biti zadovoljan.
Treća primedba koju bih izrekao u načelnoj raspravi, niste vodili računa da u Srbiji ima oko 10.000 preduzeća u društvenoj ili državnoj svojini. Ne može sve to Vlada da kontroliše, niti ova vaša agencija, niti ministarstvo. Zato ste morali da uvedete jednu odredbu, mogli ste da pročitate i zakonski projekat koji je podnela SRS, nekoliko puta neuspešno u Vladi Srbije, pa je uvršćen u dnevni red skupštinskog zasedanja u oktobru mesecu, pa nikada nije došlo na red da se o tome raspravlja i glasa.
Trebalo je da date ovlašćenja lokalnim samoupravama, npr, za firme do stotinu zaposlenih, da one taj posao obavljaju u skladu sa ovim zakonom, a vi samo s vremena na vreme da kontrolišete da li se striktno drže odredaba zakona. One treba da budu stimulisane ako uspešno prodaju firmu sa 100 zaposlenih radnika, da taj novac namenski ide u opštinski budžet i da se može iskoristiti samo za izgradnju opštinske infrastrukture. To bi bilo jedno pametno rešenje koje bi agenciju rasteretilo u pogledu tih najsitnijih firmi kojih je najveći broj. Da ne biste morali o njima brinuti, da to radi lokalna samouprava, ali da ona bude pod striktnom kontrolom agencija.
Ovde se već zametnula jedna ideološka kavga po pitanju Ustava. Još jednom bih se na to osvrnuo. Naravno, ta ideološka kavga koja se ovde vodi po pitanju ideološkog tretiranja društvene svojine može se izbeći. Tada bi se izbegla opasnost da Ustavni sud proglasi zakon po tom osnovu neustavnim, tako što bi se prvi put u ovom zakonu jasno definisalo: šta je društvena svojina. To niko drugi nije definisao, možda ideološki, ali nas to ne interesuje (Kardelj i ostali).
Ovaj zakon ima šansu da zvanično prvi definiše društvenu svojinu, da kaže da je to podoblik državne svojine. Onda neće biti u suprotnosti sa Ustavom, ni sa saveznim ni sa republičkim. Pogotovo republičkim, jer savezni ne spominje društvenu svojinu, a republički je pominje. U tom slučaju, sa aspekta Ustava, sve je čisto, sve je jasno. Nema tog sposobnog, ozbiljnog pravnika koji će to moći da obori. Nema tog pravnika koji će moći da dokaže da društvena svojina nije podoblik državne svojine.
Naš je cilj da to potpuno nestane, jer društvena svojina je glupost. Nema pravnika koji objektivno rečeno može reći da je to svojinski oblik uopšte. To je jedna katastrofalna, kardeljevska izmišljotina. To nigde na svetu ne postoji. Kada vam neko na Zapadu kaže društvena svojina, on misli na državnu. Društveno je državno, državno je društveno. Jer, država je pravni segment društva kao jedne apstrakcije, pravni je volumen društva, pravni je okvir društva. Ona je titular svega onoga što je društveno. Država u ime društva ima i prava i obaveze. Dakle, država je društvo. Kakvo je društvo, takva mu je i država. Tako je oduvek bilo, od pamtiveka do danas.
Želim da naglasim još i pitanje značaja posebnog tretiranja infastrukturnog sistema. To je u ovom zakonu najvažnije. Pošto sam malopre potencirao to pitanje, sada ću navesti samo jedan konkretan primer. Kolika je razlika između objektivne cene, sa aspekta toga koliko nam izvestan sistem znači i sa aspekta koliko je ulagano u taj sistem, i eventualno, tržišne cene. Npr. Elektroprivreda. Objektivno, Elektroprivreda vredi 60 milijardi maraka. Oko toga su se već složili stručnjaci. E, sada neko ko ima čisto ekonomistički pristup može da kaže da je besmisleno govoriti o 60 milijardi maraka kada nikome po toj ceni ne možete da prodate, kada to u ovom trenutku nikako ne može biti tržišna cena.
Ali, onda se postavlja pitanje - a moram li ja zaista to da prodajem. Jer, imate kuću, na primer, ministre, i vaša kuća vredi 200 hiljada maraka. Neko vam sad kaže - više ne vredi, sada vredi 100 hiljada, ali vi kažete - ja neću da je prodajem.
(Glasovi: Ali, ako su potrebne pare.)
Ne trebaju baš tako očajnički pare da bi se elektroprivreda prodala za tri milijarde maraka, jer oni koji su ispred DOS-a, do sada učestvovali u preliminarnim razgovorima o prodaji elektroprivrede pominjali su iznos, poput Labusa, tri milijarde maraka. Mislim da nema ozbiljnog čoveka u ovoj zemlji koji bi pristao da se elektroprivreda sada proda za tri milijarde maraka, pa ma kolika da je kriza.
Jer, prodati za tri milijarde maraka elektroprivredu koja objektivno vredi 60 milijardi maraka, bila bi ludost. E, zbog toga. Zbog toga mora da postoji takva klauzula u zakonu.
Vidite, vi ste dovodili u pitanje prodaju 49% Telekoma. Kada je prodat Telekom, 1996-1997, nije bilo tog živog čoveka koji bi postigao veću cenu od milijardu i po maraka. Nema ga.
(Glasovi: Zašto nije bilo javno.)
Što nije išlo javno, zbog blokade i sankcija, i to je druga stvar. Znate, možda je tu bilo kriminala i podmićivanja. To vi istražite, pa utvrdite ko je primio mito. To je druga stvar. Ali, objektivno, u onim uslovima blokada i sankcija, niko živ ne bi prodao za više od milijardu i po. Na svu sreću, nije prodat 51% nego 49%.
Postavljate pitanje zašto smo veštački držali kurs marke -šest dinara za jednu marku. Zato što u onom trenutku kada bi se izjednačio taj kurs sa realnim, trebalo je pet-šest puta da skoči samo cena telefona. Sada ćete vi da vidite, već ste najavili 60% ove godine poskupljenje telefonskih usluga. Sada ćete videti šta to znači u nekim tržišnim uslovima na koje mi još nismo navikli, kad bije sa svih strana, a kad ne znate kako tome da parirate. To ćete tek sad da vidite.
Dakle, ono što je u ovom slučaju važno, ako Vlada zaista želi i resorni ministar, da imamo jedan ozbiljan zakon, da onda bez ikakvih predrasuda prvo pristupe ozbiljnoj analizi primedbi na ovaj zakon. Ako žele zaista da zakon bude dobar, oni će sve ozbiljne primedbe prihvatiti, ako ne žele da bude dobar, onda će zakon trajati onoliko koliko i njihova vlada, a to neće biti dugo.
Savetujem im da ovaj zakon nadživi njihovu vladu, pa bi imali čime da se hvale posle.

Dva puta ste prekršili Poslovnik. Evo, sada saopštavate rezultate glasanja, kažete 58 za, 100 protiv, dva uzdržana, a ukupno je prisutno 168. Gde ste učili matematiku, šta to znači? To ste sada rekli tako. Ja slušam šta govorite. Ubuduće i kada mi budete rukom davali reč, neću da reagujem dok moje ime i prezime ne izgovorite, jer malopre ste mi dali reč pa ste me vratili sa govornice.
Dalje, sami ste me prozvali, inače se uopšte ne bih javljao za reč, jer vam to nije bilo prvi put, tako da prekršite Poslovnik. Jutros insistirate da se na ministra ne odnosi ono što se odnosi na ostale narodne poslanike. Zašto ne pročitate Poslovnik? U članu 106. Poslovnika stoji - odredbe ovog poslovnika o redu na sednici Narodne skupštine se primenjuju i na sve druge učesnike na sednici, pored narodnih poslanika, a shodno se primenjuju i na sednicama odbora i drugih radnih tela Narodne skupštine.
Dakle, svi koji učestvuju na sednicama Narodne skupštine podležu identičnim odredbama Poslovnika, koje se tiču reda na sednici, kojima podležu narodni poslanici. Treba ceo Poslovnik da pročitate, pa onda da pokušate da ga tumačite, a ne tako napamet da dajete izjave i svoja razmišljanja na tu temu i još meni kažete da nisam u pravu. Nije meni što vi kršite Poslovnik, nego što kažete da ja nisam u pravu.

Vi neprekidno kršite Poslovnik. Prvo kažete - greška je u Poslovniku. Zamislite sudiju, koji tumači zakon da bi izrekao presudu, koji kaže - greška je u zakonu, pa neću po zakonu, nego kako mislim da bi trebalo da bude. E, tako vi tumačite Poslovnik, a pretpostavljam da ste pravnik po obrazovanju.
I drugo, kažete po članu 102.
Odnosi se na poslanike, kao da član 102, koji prethodi članu 106, isključuje ono što se dodaje u članu 106. Član 106. kazuje, da sve ono što se odnosi na poslanike u članu 102, odnosi se i na druge, koji prisustvuju sednici Narodne skupštine.

Vi neprekidno dajete sve pogrešnija tumačenja Poslovnika. Naravno da ćete staviti na glasanje, jer želim da ostane i zapisano da je DOS-ovska većina potvrdila vaše kršenje Poslovnika.

Prekršili ste Poslovnik zato što ste netačno saopštili Narodnoj skupštini da između člana 109. i člana 112, stav 4, postoji kolizija. Nema nikakve kolizije.
Član 109. glasi: Narodni poslanici glasaju "za" predlog, "protiv" predloga ili se uzdržavaju od glasanja.
A stav 4. člana 112. glasi: Odluka se smatra donetom ako je za nju glasalo više od polovine identifikovanih narodnih poslanika, odnosno Ustavom predviđena većina.
Za vas su identifikovani narodni poslanici samo oni koji su u tom trenutku glasali za, protiv ili bili uzdržani. Oni koji uopšte nisu pritisnuli taster smatra se da nisu prisutni u sali, nisu identifikovani tog momenta, a možda su im čak ostale kartice, kao što se često dešava vama, DOS-ovcima kada treba da prikupite veštački kvorum.

Ovde, zapravo, imamo dva poluamandmana u okviru jednog jedinstvenog - gospodina Vučurovića koji, u suštini, podržava gospodin Šandor Pal. Samo, i ovi amandmani otvaraju mnogo krupnija pitanja.
Što se tiče deviznog kursa, to pitanje smo juče podrobno razjasnili, jer je zvanično postojao samo jedan kurs. Nije nikada postojao tržišni kurs. Ono što vi sad zovete tržišnim kursom, to je bio kriminalni kurs. Za onoga ko je obračunavao po tom kursu bila je propisana kazna zatvora. To je problem.
Zloupotreba mora da se traži tamo gde je Narodna banka davala devize onome kome nije smela da daje. Tu se traga za korupcijom. Da bi se to primenilo, mora se, prvo, ustanoviti krivično delo korupcije. Tu je najflagrantniji primer Jožefa Kase i njegovih 14,5 hektara zemlje. Tačno je, na tome insistira Božidar Vučurović i Šandor Pal, treba utvrditi razliku u ceni, realnoj tržišnoj ceni po kojoj se prodavala zemlja u tom periodu i onoj ceni po kojoj je obračunata Kasinoj kćerci, kao jedinom kupcu. Drugi kupci nisu ni mogli doći do izražaja. Njihove ponude nisu mogle ni da se podnesu, a kamoli da budu razmatrane.
Šta sledi u tom slučaju? Mora, prvo, krivično odgovarati neko iz državne uprave prihoda u Subotici, ko je nakon obračuna poreza na promet nekretnina priznao tu cenu, ili je možda utvrdio neku drugu. Tu dolazimo do krivičnog dela koje je očigledno. Nema prometa nekretnina, overenog od strane države i nadležnog suda, bez obračuna poreza. Prenos se smatra završenim i moguć je upis u katastarske knjige tek kad se plati porez. Pri plaćanju poreza se vrše ispravke onih cena iz kupoprodajnog ugovora kad privatna lica međusobno trguju. Oni nastoje da izbegnu porez, pa u ugovoru napišu mnogo manju cenu, od one koja je realna.
Vi znate da se sav promet nekretnina između privatnih lica kod nas obavlja u gotovini. Nikome nije uspelo da to usmeri u neke institucionalne kanale, niti će moći za duži vremenski period. Ali, zato je postojala uprava prihoda koja je utvrđivala realnu tržišnu vrednost i na nju obračunavala poreza, bez obzira na to šta je pisalo u kupoprodajnom ugovoru. Porez na poklon je bio identičan porezu na promet u slučaju promene vlasnika nekretnina.
To treba imati u vidu i ovde. Dakle, neće biti reči samo o krivičnom delu Kase, koji je bio predsednik opštine, pa zloupotrebio funkciju, i njegove kćerke koja se okoristila, nego i konkretnog funkcionera Republičke uprave javnih prihoda koji je omogućio da se to sprovede.
Prema tome, bez krivične odgovornosti, besmisleno je postavljati ova pitanja. Tu je krivično delo do kraja. Čisto je kao sunce, što bi rekli mnogi pravnici.

Mi ne želimo da zaštitimo ni jednog kriminalca. Mi ne želimo da zaštitimo bilo koga ko je zloupotrebljavao funkciju, a ne verujemo vama da možete te stvari na vaninstitucionalni način da dovedete u red. Mi smo za to da se svi kriminalci privedu pravdi i zakonu, svi oni koji su zloupotrebljavali funkciju, svi oni koji su sticali privilegije nelegalnim korišćenjem sredstava primarne emisije, kupovinom deviza po kursu, sredstava iz Zajma  za preporod Srbije, Fonda za razvoj itd, ali na institucionalan način, na onaj način koji se primenjuje u svim civilizovanim zemljama, a ne da krojači pravde budu ministar Đelić i  Aleksandar Radović. U tome je suština. Oni su ovde krojači pravde sa diskrecionim ovlašćenjima. Njima svi treba da dođu, a oni mogu od oka da odmere koliko ko da plati i još mogu da se pogađaju kada će ko i koliko platiti. To je suština.
U svim civilizovanim zemljama sudovi obavljaju taj posao. Ne verujemo mi mnogo ni u ove sudove pod vašom kontrolom, ali to je jedini institucionalni način rešavanja problema. Problem postoji, mnogi su otimali, mnogi su zloupotrebili funkcije, mnogi su se okoristili itd. Sudskim putem da se utvrdi koji su to, da se sprovede sudska procedura i onda da se zadovolje i zakon i pravda, a ne jednoj izvršnoj vlasti da se da mogućnost na osnovu nekih diskrecionih prava da se odokativno obračunava sa ljudima iz neke od prethodnih vladajućih garnitura. U tome je suština. Isključivo iz tog razloga mi osporavamo ovaj zakon.