Amandman narodnog poslanika Tomislava Nikolića ukazuje na nebuloznost člana 3. zakona o privatizaciji. Zašto? Govori se ovde o prodaji imovine subjekta privatizacije. Nije to subjekt privatizacije, nego objekt privatizacije. Ako je on subjekt privatizacije, a inače je subjekt privrednog života, subjekt pravnog poretka, kao pravno lice - kako neko drugi može da prodaje deo njegove imovine. Ne može država, ni kada je vlasnik javnog preduzeća, neposredno da prodaje deo imovine javnog preduzeća, već deo svoje imovine može prodati samo javno preduzeće, ali prethodno traži saglasnost od države.
Pogotovu je teža situacija i nebuloznija kada je reč o društvenom preduzeću, pošto je pravni status u sadašnjem pravnom poretku javnog i društvenog preduzeća bitno razdvojen. Društveno preduzeće je subjekt prava, pravno lice, ne može niko u ime tog pravnog lica da donosi odluku o prodaji dela njegove imovine. Ne može Vlada Srbije po sadašnjem pravnom poretku da proda deo bilo kog društvenog preduzeća u Srbiji, apsolutno ne može. Ovakvu nebulozu svaki prosečan pravnik bi odmah uočio, a ovo je dokaz za to da vam pravnici nisu pisali Predlog zakona.
Šta treba da se uradi? Prvo, imovina je širi pojam od pojma kapitala. Imovina obuhvata kapital, ali i mnoge druge stvari koje objektivno nisu kapital. Prema tome, trebalo bi neprekidno da se govori o imovini, o privatizaciji imovine, a ne o kapitalu.
Drugo, nemoguće je na ovaj način izdvojiti deo imovine pa ga prodati. Šta da se radi sa ostakom? Znači, Vlada da proda ono što je najbolje, što je najzdravije, a da ugasi ostatak firme. Ostatak firme jednostavno ne može da posluje bez tog najboljeg dela. Ako je ostatak firme u ekonomskom smislu, ima li ga, i ako je taj deo, koji je poželjan, izdržavao celu firmu, onda je on jednu veliku socijalnu funkciju ispunjavao. Ne može ovaj zakon da se posmatra van aspekata jedne ozbiljne socijalne politike. Ne sme ovaj zakon da žmuri nad objektivnom situacijom u Srbiji, nad ekonomskom krizom i socijalnom bedom. Ne može ovaj zakon da bude moralno čist u odnosu na negativne socijalne posledice koje će proizvesti. Ovaj zakon mora sve to da uzme u obzir i zbog toga smo vam predlagali jednu odredbu po kojoj se može dati popust kupcu firme, pod uslovom da ne smanjuje broj zaposlenih radnika. Ako ćete vi prodati ono što je najekskluzivnije za mnoge beogradske firme, npr. poslovni prostor. Neko neće da kupi Robne kuće "Beograd", a hoće najbolji deo poslovnog prostora. Vi nećete da prodate najbolji deo poslovnog prostora, a šta ćete da radite sa firmom Robne kuće "Beograd", baš vas briga. Ta firma se već 10-15 godina izdržava isključivo od poslovnog prostora. Ili, imate i "Jugoeksport" i neke slične firme. Dakle, ne možete da otmete ono što je jedino vredno jednoj firmi, to što je vredno date na doboš, a baš vas briga za sudbinu firme.
Svaka firma mora da se posmatra kao jedinstveno pravno lice, a u ovom slučaju je ona objekt privatizacije i država treba da traži priliku da je proda u celini, na onaj način na koji će se zaštiti svi društveni interesi. Dakle, interes države, primarni državni interes - da država dobije novac. Drugo, interes zaposlenih radnika, a njihov je interes, pre svega, da imaju posao i da im taj posao bude adekvatno plaćen. Treće je interes svih drugih privrednih subjekata. Njima nije cilj da se proda poslovni prostor robnih kuća "Beograd" pa da uđu strane firme koje će naše tržište preplaviti robama strane proizvodnje, čak i prodavati prve godine po dampinškim cenama, pa uništiti svu ostalu domaću proizvodnju.
To će se desiti, takvih planova već ima, da se proda poslovni prostor, da se prodaju glavne robne kuće u Beogradu, da dođu strane firme i donesu robu koja će svojim sjajem, luksuzom, izgledom, pakovanjem prosto preokupirati pažnju domaćih kupaca; ubićemo i ostatak proizvodnje, a kada ubiju konkurenciju na našem tržištu, oni će moći do mile volje da prodaju svoje robe. Nije ni malo slučajno što vi neprekidno govorite o prodaji tržišta. O tome je govorio i Đinđić u Sloveniji. Vi biste sada vratili Slovence i slovenačku robu, a naše biste fabrike pozatvarali. To je suština vašeg koncepta ekonomske politike.

Amandman narodnog poslanika dr Gorana Cvetanovića temelji se na mađarskom iskustvu. Mađari su požurili sa privatizacijom i u startu veliki broj svojih preduzeća za bagatelu prodali stranim kompanijama, pre svega nemačkim. Najveći deo tih kompanija ušao je u posed, obustavio proizvodnju, rasprodao budzašto zatečene mašine i velike fabričke hale pretvorio u skladišta, napunio ih stranom robom, pre svega nemačkom, dosta i austrijskom, i drugim robama. Na taj način je privatizacija u tom delu Mađarske bila kontraproduktivna. Prodata su budzašto preduzeća koja su koliko - toliko tavorila, egzistirala, proizvodila, neke plate isplaćivala itd. Negde dobre, negde loše, negde jedva sastavljale kraj sa krajem, a onda su ostali potpuno bez radnog procesa u tim firmama i svi ti zaposleni radnici su izgubili posao i morali da idu na tržište rada, morali da idu u sivu ekonomiju. Mađarska je prošla kroz taj problem sive ekonomije, iako nije imala ni sankcije, ni blokade, ni rata itd.         Mnogo gora situacija je bila u Rumuniji i Bugarskoj. Bugarska je od najvećeg proizvođača povrća u Evropi postala uvoznik povrća, zbog lakomislene privatizacije sprovedene na ovaj način, zbog nedostatka klauzule koja štiti domaću privredu, domaće tržište i domaće građane.
Ovde bi trebalo precizirati kod sklapanja kupoprodajnih ugovora, pošto se Vlada pojavljuje kao direktni prodavac, da Vlada izgradi određene orijentire po kojima bi postupala u svakom konkretnom slučaju. Orijentiri treba da se temelje na primarnim nacionalnim interesima. Veći je nacionalni interes da ostane više zaposlenih radnika nego da se veći iznos dobije od privatizacije, jer država novac koji dobije od privatizacije ne sme sama da koristi za otvaranje novih radnih mesta. Država zna da otvara radna mesta samo u državnoj administraciji. To je neproduktivno i izaziva katastrofalne posledice po privredu. Međutim, ako država obaveže kupca koji dobija popust da održi broj zaposlenih radnika, da odredi minimum broja zaposlenih radnika, onda ona čini nešto što je opštekorisno za društvo u celini.
Šta to može da bude? Ne mora kupac firme da se obaveže da svi radnici ostanu na svojim radnim mestima. Može da ih preraspoređuje, može da otvara nove pogone, da kaže da u postojećem pogonu ne treba toliko, ali oni ostaju zaposleni dok ne otvori novi pogon, pa će raditi nešto u tom novom pogonu. Dakle, unutrašnja preraspodela u firmi je njegova slobodna stvar, stvar njegove slobodne volje, ali sa spoljnjeg aspekta on ne sme da ima manje zaposlenih radnika nego što je imao pre trenutka prodaje, odnosno pre nego što je firma prodata, što je ona izdržavala, pa na bilo koji način da je izdržavala. Jedino na taj način se može sprečiti da dobijemo novih nekoliko stotina hiljada nezaposlenih radnika. Sama DOS-ovska Vlada je najavila da će biti oko 450.000, ozbiljni ekonomisti prognoziraju da će biti najmanje 700.000 radnika koji će ostati bez radnog odnosa. To je osnovni problem ovog zakona i zbog toga je neophodna ovakva garancija, da mi provođenjem ovog zakona zapravo ne ostavimo celu Srbiju bez posla. Nemamo nikakve koristi što će Vlada dobiti novac od prodaje najvećih preduzeća, preduzeća sa najvećim brojem zaposlenih radnika, kada će Vlada te pare brzo da potroši, a ti radnici ostaju bez obezbeđene egzistencije. Važnija je egzistencija tih radnika, nego bilo koji iznos na koji Vlada može računati.
S drugog aspekta, bolje je prodati jeftinije firmu, a imati toliki broj zaposlenih radnika, jer će oni i narednih godina da budu oporezovani na svoje plate kroz porez na promet itd. Država nikada taj novac neće izgubiti, ako sačuva zaposlenost. Ako izgubi zaposlenost, onda u budućnosti neće imati gde da naplaćuje porez.

 Ovo je jedno od brutalnih kršenja Poslovnika Narodne skupštine, koje ovde sistematski vršite. Po članu 134. jasno je rečeno ko može učestvovati u raspravi po amandmanima. Vi ste dali pravo na repliku narodnom poslaniku koji nije imao pravo na repliku ni po kom osnovu. Nije lično pomenuta,  nije predstavnik stranke, da izađe u ime stranke, a što je najgore, po zakonu, narodni poslanik ne može biti pomoćnik ili zamenik ministra, niti može da radi u državnoj administraciji. Ali, pošto vi kršite Ustav tako otvoreno, donoseći protivustavne uredbe, nije ni malo slučajno što ovde kršite zakone na ovaj način.
Vi imate i drugih narodnih poslanika koji su zamenici ministara, pomoćnici ministara, savetnici čak u kabinetu ministara. To je nešto neverovatno. Možete prethodnu vlast za svašta da napadate, ali bar se takve stvari nisu dešavale. I sada, uprkos našim protestima, otvoreno kršite Poslovnik , dajete reč osobi koja ni po kom osnovu nije mogla da dobije reč.
Šta to znači? Šta to znači, izjasnite se, šta to znači?

Samo vi bučite, a juče ste pacovskim kanalima napuštali Narodnu skupštinu, kad su mitingaši naišli. Samo vi bučite. Stislo vam se nešto strašno.
Opet ste prekršili Poslovnik. U tumačenju moje reklamacije, trebalo je da se držite odredbi Poslovnika, a ne da svoje kršenje Poslovnika pravdate mojim eventualnim kršenjem.

Samo malo strpljenja, nije isto kada ja protestujem iz klupa i kada vi direktno kršite Poslovnik, sa mesta predsedavajućeg. Pročitajte član Poslovnika koji se tiče uloge predsedavajućeg, pa ćete onda iz toga da izvučete zaključak.

Ma nemojte vi mene da učite šta je trebalo da znam, kad vi već ništa ne znate.

 Vi ništa ovde ne znate i brutalno kršite Poslovnik, i posle nećete da priznate, nego kažete - ja sam procenila, ja sam zaključila.  Pa ko ste vi da procenjujete i zaključujete, ko ste vi?

Nisam siguran da bi ovaj amandman trebalo prihvatiti baš u ovom tekstu. Ali, amandman je važan zato što ukazuje na jedan problem koji pisci zakonskog projekta uopšte nisu imali u vidu. Ovde bi, zapravo, bio primereniji drugačiji tekst kojim bi se isključila mogućnost bilo kakave privatizacije na Kosovu i Metohiji dok traje okupacija, dok Vlada Republike Srbije ne povrati sve nadležnosti na celoj teritoriji Kosova i Metohije.
Ovde treba da se izrekne zabrana privatizacije državne i društvene imovine na jednom delu teritorije Srbije, tačno omeđenom, na kome se trenutno ne prostire državna vlast Srbije. Ona formalno postoji, ali suštinski ta vlast trenutno nije u stanju nijedno svoje ovlašćenje da sprovede.
To bi moralo da se uradi da se ne bi desilo po sistemu analogije da okupator, čak, po ovom zakonu sam sprovodi na Kosovu i Metohiji privatizaciju. Čak to može da radi po ovom zakonu. Naravno, to mu neće pasti na pamet, jer on misli da tamo, stvarajući novu državu, mora u potpunosti sve nove pravne akte da donese.
Međutim, nama nije naodmet, dobro bi bilo, veoma važno bi bilo da i u ovom zakonu kao i u čitavom nizu drugih zakona tretiramo teritoriju Kosova i Metohije kao okupiranu teritoriju i da kažemo da se tamo zakon neće sprovoditi dok traje ta okupacija. Tamo gde nije moguće sprovođenje zakona, a neki zakoni se mogu delimično sprovoditi i dok traje okupacija, bar u onim opštinama gde još žive Srbi i pripadnici nekih nacionalnih manjina na Kosovu i Metohiji.
U tom smislu ovaj amandman nije loš i on ukazuje na jedan problem koji Vlada nije imala u vidu, ni nadležni ministar, ali dobro bi bilo, ako zaista žele dobro svom narodu i državi da, dok još ima vremena, naprave ispravku i da s tom ispravkom izađu pred Narodnu skupštinu.
Još nije kasno, sve dok traje rasprava u pojedinostima.

Očigledno, ovo je jedan otvoreno separatistički amandman. Istina, ovaj amandman još nije prihvatila Republička vlada, ali DOS ga predlaže, s jedne strane, a s druge strane, DOS ga bar privremeno odbija. Šta to znači? Ovo je nešto što je problem unutar DOS-a i vi bi ovaj svoj problem trebalo međusobno da raspravite. Ne može DOS u Beogradu da ne snosi odgovornost za sve ono što radi DOS u Vojvodini. Ne može Vlada Republike Srbije da bude izuzeta odgovornosti za ono što radi Izvršno veće Vojvodine. Očigledno je da smo zatrpani čitavim nizom amandmana, ne samo po ovom zakonskom projektu nego i po mnogim drugim, a oni glavni se tek najavljuju. Prošli su Skupštinu Vojvodine, mada još ovde nisu stavljeni na dnevni red, predstavljaju potpuno izdvajanje Vojvodine iz sastava Srbije i formulisanje Vojvodine kao nedovršene države koja bi, u perspektivi, u nekoj drugoj fazi, mogla da računa uz pomoć velikih sila i na nezavisnost, ako ostane takva vlast. To što ste pomogli da tamo dođu otvoreni separatisti na vlast, ovde sad nije razlog za smeh nego za tugu i  žalost. Smeju se samo oni koji ništa ne razumeju. Obično je to tako u ovakvim prilikama. Ovo zahteva izjašnjavanje celokupnog DOS-a i svih njegovih lidera. Ovo je pre svega političko pitanje, iako se reflektuje u raspravi o zakonu o privatizaciji. Ali, zakon o privatizaciji je jedan od ključnih sistemskih zakona, koji ne može da ostane imun na političku raspravu ove vrste. Vi tu raspravu izbegavate. Što je više izbegavate, opasnosti su sve veće i zabuna među građanima intenzivnija, izraženija.
Ono što se trenutno dešava u Vojvodini već je unelo strah narodu, već se razmišlja o sudbini srpskog naroda koji se tamo nalazi, već se razmišlja šta to sve velike sile spremaju po pitanju Vojvodine i kojim će metodama to što oni spremaju biti realizovano? Vi ne možete da se pravite slepi i gluvi pred ovakvim amandmanima, ne možete da javno ne zauzmete stav i ne možete da ne snosite političke konsekvence ako na vreme ne reagujete, jer je jedan od ovakvih amandmana najbolji razlog da se pod hitno raspusti Skupština AP Vojvodine i da se ide na nove pokrajinske izbore, pa da se onda proveri da li je zaista narod u Vojvodini želeo promene da bi živeo bolje ili je želeo otvorenu separatističku vlast koja ga tendenciozno, po svakom pitanju, nastoji da otcepi od Srbije.

Ovaj član zakona odnosi se, pre svega, na član 60. Ustava Srbije. Njime je zabranjeno da prirodna bogatstva i dobra u opštoj upotrebi, kao dobra od opšteg interesa, i gradsko građevinsko zemljište budu privatizovani, oni po ovom Ustavu moraju da ostanu u državnoj ili društvenoj svojini. Ovaj član Ustava morao je da se menja. Mislim da ta ustavna promena nije bila ni teška ni neizvodljiva, ali bi bila veoma značajna. Zašto? Zato što se, pre svega, tiče gradskog građevinskog zemljišta. Nemoguća je ozbiljna privatizacija, a da se ne privatizuje gradsko građevinsko zemljište, bar ono koje je već odavno dato na trajno korišćenje. Besmisleno je da nešto što je dato na trajno korišćenje, ili na korišćenje na 99 godina i dalje formalno ostaje državno ili društveno. To je jedna od besmislica postojećeg Ustava zbog koje bi taj Ustav već odavno morao da se menja, ali do sada nije bilo dobre volje i nije bilo moguće usaglašavanje oko tih važnih ustavnih promena.
Kod samog stava 4. člana 3. na koji se odnosi amandman, stvari nisu dovoljno jasne i to je činjenica. Na primer, nije obuhvaćeno pitanje davanja licenci i koncesija. I licence i koncesije se tiču prirodnih bogatstava. To uopšte nije regulisano, iako je to vremenski ograničeno korišćenje. Dajete licencu ili koncesiju na istraživanje nafte npr, ili nekih ruda, pa onda sklapate sporazum - zajednički će se eksploatisati ili onaj ko pronađe, eksploatisaće pod tim i tim uslovima, u tom i tom vremenskom roku. Nije se mogla privatizovati ni telefonska kompanija bez promene ovog člana Ustava. Ona nije u celosti privatizovana, nego samo 49% jer se telefonska kompanija bazira na korišćenju frekvencija. Ne mogu se, ako se dosledno tumači ova odredba Ustava, uopšte privatizovati sfera radio produkcije, sfera emitovanja televizijskog programa; sve su frekvencije državno bogatstvo.
To je još jedan znak da oni koji pišu zakone nemaju dovoljno ni adekvatnog stručnog obrazovanja i da ne vode računa o normama koje su već u opticaju unutar pravnog poretka. Mnoge stvari, ako se striktno tumači Ustav, ne bi ni do sada mogle da se privatizuju. Ni jedna privatna televizija ne bi mogla da opstane dok postoji član 60. Ustava, jer je frekvencija jedno od osnovnih prirodnih bogatstava. Tu se ne daje ni koncesija u pravom smislu reči. Koncesija je oblik privatizacije, privremen, jer onaj ko koristi koncesiju i ima prava koja analogno odgovaraju svojinskim pravima, samo što su ograničena na određeno vreme. Kao što postoje ograničenja kod realizacije čistih svojinskih prava, takva ograničenja postoje i kod realizacije prava koncesionara ili prava vlasnika licence. Licenca je jedno od svojinskih prava, kao što su autorska prava, svojinska prava, i taj famozni ... je svojinsko pravo. To su mnoga svojinska prava u okviru posebne grane prava i svuda u svetu priznata.
Naš Ustav nije tome prilagođen, a i pisci novih zakona očigledno o tome ne vode dovoljno računa, jer da su vodili, onda bi malo podrobnije razradili član, odnosno stav 4. člana 3. Predloga zakona o privatizaciji i tačno bi naveli šta je to prirodno bogatstvo, šta su to dobra u opštoj upotrebi, i pod kojim uslovima šta može da se uradi, a šta ne može, vodeći računa, naravno, da to bude usaglašeno sa zakonom. Ovako, daju se prava npr. za izgradnju vitalnih saobraćajnica i njihove eksploatacije u određenom vremenskom roku. Eksploatacija tih saobraćajnica u određenom vremenskom roku takođe je svojinsko pravo, imovinsko pravo i to po svim osnovama. Kada se striktno tumači Ustav, to uopšte ne bi moglo. Mi znamo da mora u određenoj varijanti, ali kako, trebalo bi, ako Vlada ima stručnjake da razmisli i da nađe rešenje, a ako Vlada nema stručnjake postoje stručnjaci van Vlade ...

... pa bi oni mogli da pomognu, mogla bi Vlada i da abdicira, sigurno bi došli bolji na njeno mesto, ne bi mogli nikako lošiji.

Amandman narodnog poslanika dr Cvetanovića ukazuje na jedan problem, o kome je bilo reči u generalnoj debati, a na koji ministar Vlahović, jednostavno, nije reagovao.
Ova privatizacija je opšta, obavezna, i oročena. Oročena na četiri godine, da li toliko beše? A postoji 10.000 pravnih lica u društvenoj i državnoj svojini, koja se za te četiri godine mora i privatizovati. To ne može da uradi agencija, ne može akcijski fond, ne može ni centralni registar, koji ste nazvali subjektom, a ne znam kako jedan registar može biti subjekt.
Vi, pišući ovaj član, niste razmišljali šta je to subjekt. Subjekt privatizacije je Vlada, a ovo bi bili izvesni organi privatizacije, sa svojim pravima i svojim obavezama, a centralni registar je jedno pomoćno telo. Ono registruje, ne može biti ni subjekt, ni organ. Registar je registar. Registar vam je kao registar-kasa. Da vam to pojednostavljeno objasnim - u registru registrujete gde je vršena privatizacija, koliki procenat akcija je prodat, koliki procenat akcija je besplatno podeljen, ko su vlasnici akcija, koliko je akcija ostalo itd. Piše to i u Zakonu o registru.
E sada, šta vam ovde najviše nedostaje? Pošto je nemoguće da Vlada i njena agencija za četiri godine privatizuju 10.000 preduzeća, morali su da se u igru uvedu još neki subjekti. Najjednostavnije je bilo (pošto, izgleda, postoji opšta saglasnost da bi to trebalo) povećati nadležnosti lokalnih samouprava. Ranijim zakonima lokalnim samoupravama su smanjivane nadležnosti zbog situacije na Kosovu i Metohiji. Sada, kad su Kosovo i Metohija okupirani, u ostatku Srbije mogu da se jačaju nadležnosti lokalne samouprave. U mnogim pitanjima to je poželjno, ne tamo gde bi to hteo ministar unutrašnjih poslova, Dušan Mihajlović, da svaka opština ima svoju policiju, jer to bi tek bio haos u Srbiji, ali je trebalo organe lokalnih samouprava uvesti u proces privatizacije, sa odgovarajućim ovlašćenjima i određenim nadležnostima.
Na primer, da skupštine opština, odnosno izvršni odbori skupština opština, kao pandan Vladi Srbije, provode privatizaciju svih društvenih preduzeća koja imaju do 100 zaposlenih radnika, ili 150, nije bitna uopšte brojka, bitan je ovde smisao, i da onda oni provode poslove privatizacije, da budu motivisani da tu privatizaciju što uspešnije provedu, da imaju i materijalni stimulans, tako što bi jedan procenat od prodaje preduzeća išao u opštinski budžet, u namenski fond za komunalnu izgradnju, a da vladini organi vrše samo spoljašnju kontrolu - da li je bilo kršenja zakona, da li je sve ispravno provedeno itd.
Drugačije ta privatizacija ne može da se izvede, osim ako vama zaista nije cilj ono o čemu se sve više špekuliše u štampi, da izvršite privatizaciju 10-20 najprivlačnijih firmi, za koje se može odmah dobiti jedna solidna količina novca, da to bude čista jagma za tim novcem, a da vas uopšte ne brine da li će se privatizacija izvesti do kraja, da li će se ovaj rok od četiri godine poštovati, i da li je moguće na ovaj način da se izvede do kraja?
I drugo, malopre je ministar Vlahović govorio o nekim uredbama. Znate, ranije je bilo velikih povika na tzv. monopolsku uredbu, iz prošlog perioda, sve opozicione stranke su to svojevremeno kritikovale, pa čak i SRS, a ispostavilo se da bez te uredbe, jednostavno, nije moglo da se deluje u društvu koje je spolja bilo blokirano, pod sankcijama itd.
Uredba je bila izuzetak, i danas je pitanje da li je bila u skladu sa Ustavom, ali je tada bila korisna. Ne sme princip korisnosti da nadmaši princip ustavnosti, da bude važniji od principa ustavnosti. Međutim, vi ste sada počeli za sve stvari da pripremate uredbe. Tamo gde niste dovoljno promišljeno pisali zakonske tekstove, obećate Narodnoj skupštini - Vlada će doneti uredbu.
Ne može uredba da zamenjuje zakon u normalnim društvenim okolnostima. Uredba može da zamenjuje zakon u uslovima ratnog stanja, stanja neposredne ratne opasnosti i vanrednog stanja. U redovnom stanju, a nadam se da je još uvek redovno stanje, ko zna šta nas još može snaći, uredbe ne mogu da se donose, da regulišu ova pitanja koja su ovde razmatrana po pitanju Zakona o privatizaciji.
Ne može uredbama da se određuje to što vi niste stigli ili niste znali da napišete u zakonu. To mora da bude u zakonu, a uredbe da se odnose samo na državne organe koji izvršavaju zakone, a ne uredbama da propisujete obaveze građanima. Na to nemate pravo po Ustavu. Obaveze građanima i pravnim subjektima mogu da se propisuju samo zakonima. Dakle, odlukama zakonodavnog tela Narodne skupštine, a ono što vi možete da propisujete uredbama, tiče se državnih činovnika, tiče se državnog aparata izvršne vlasti koja je u nadležnosti Vlade.

Malopre je ministar Vlahović priznao da postoji 7 hiljada preduzeća u društvenoj i državnoj svojini, na koja se odnosi ovaj zakon. Ima ih sigurno više od 7 hiljada. Da li 8 ili 9 to je pitanje, ali sigurno je više od 7 hiljada. To sam zaokružio na 10 hiljada, ali uzmimo uslovno da je samo 7 hiljada.
U ove četiri godine, koliko će važiti zakon o privatizaciji, za koje vreme treba da se privatizuju sva preduzeća na koja se zakon odnosi, ima oko 1.044 radna dana. To znači da bi Agencija morala u jednom radnom danu da opsluži 7 preduzeća, kako to stoji u članu 5. da promoviše, inicira, sprovodi i kontroliše postupak privatizacije u skladu sa ovim zakonom. To je nemoguće ozbiljno raditi. Moguće je onako pro forme da se lupaju pečati i da se kaže - vozi dalje, itd.
Drugo, ministar Vlahović se hvali ovde kako je Vlada obezbedila donacije Svetske banke, iz kojih će se finansirati agencija. Koliko mene pamćenje služi, ministar Vlahović je prilično putovao po svetu i mogao je da nauči da nigde na Zapadu nema besplatnog sira osim u mišolovci. Nige drugde besplatnog sira nema. Ovo što sa Zapada nazivaju donacijom, uvek je tačno, precizno sračunato da proizvede izvestan interes. Mi znamo koji je to interes i MMF i Svetske banke. To je iskusila cela Istočna Evropa. Mi imamo jednog ministra koji je bio najbliži saradnik i savetnik Anatolija Čubajsa. To je ministar Đelić. Pretpostavljam, bili ste ovde kad je on zamuckivao govoreći o tom periodu svog života. Ono što je Svetska banka uradila u Istočnoj Evropi, valjda je nama cilj da ovde izbegnemo, a ne da nam se upravo to ponovi. Najtežu cenu su platile Rusija, Ukrajina, Rumunija, Bugarska itd. Mađarska i Češka su nešto bolje prošle, iz razloga koji nisu ekonomske nego, pre svega, političke prirode. Ali, očigledno je iz politike zapadnih sila da nama mogu da misle samo lošije nego što misle Rusiji, Ukrajini, Rumuniji i Bugarskoj, a nikako bolje, a pogotovo da nas nikada nisu tretirale na isti način na koji su tretirale Češku i Mađarsku.
Zato ovaj zakon ne sme normativno da reguliše i proizvodi nešto što u praksi nije moguće postići. Ako već unapred znamo da ova agencija ne može sve poverene poslove da obavi, a da se zakonski zadatak ispuni, da se za četiri godine potpuno obavi privatizacija, onda treba tražiti neko drugo rešenje. Ne znam zašto vi sada, vi koji držite vlast u skoro svim opštinama u Srbiji, izbegavate da se nadležnost opština proširi i na polju privatizacije i da opštine mogu da provedu privatizaciju firmi do 100 zaposlenih radnika. Ili vi znate svoje kadrove u tim opštinama, pa zbog toga bežite od ove nove obaveze i odgovornosti, a verovatno je to glavni razlog, pa ne smete ni svojim ljudima da poverite. Imao bih hrabrosti da se u ovo upustim, jer ako je narod hteo baš takvu lokalnu vlast kakvu je izabrao na prošlim izborima, onda neke posledice mora da snosi. Kao što je narod objektivno hteo DOS-ovsku vlast, pa sad snosi posledice i kuka zbog tih posledica, ali narod ima mogućnosti da tu grešku ispravi na sledećim izborima. Sve greške lokalne vlasti narod jednog dana može da ispravi. Ali, u principu, lokalnoj vlasti treba dati i ovakve nadležnosti, a Agencija će imati mnogo obaveza i povodom same kontrole kako to rade lokalne vlasti.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Ljudi iz Agencije ne mogu da stignu za ove četiri godine ni da obiđu sve opštine u Srbiji, ni da se upoznaju sa svim tim firmama, a pogotovo da ih neko natera da zapamte samo nazive 7.000 firmi.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je zaista neverovatno šta radi Vlada Srbije i šta radi ministar Vlahović. Ministar malopre kaže da Agencija neće da kontroliše samu sebe. Ali, nema nijedne odredbe kojom se utvrđuje postupak kontrole rada Agencije. Kada odgovara na podneseni amandman narodnog poslanika Tomislava Nikolića, Vlada kaže da će ona preko imenovanog nadzornog odbora da vrši tu kontrolu. Ovo je zaista neverovatno. U zakonu o Agenciji za privatizaciju stoji tačno šta radi nadzorni odbor - pregleda završni račun o izveštaju o poslovanju, utvrđuje da li su sačinjeni u skladu sa propisima, donosi poslovnik o radu, obavlja i druge poslove. Mi znamo, u našem pravnom sistemu, šta radi nadzorni odbor.

Nazdorni odbor kontroliše raspolaganje onim novcem koji Vlada iz budžeta izdvoji za rad, za plate činovnika, za materijalne troškove, za plaćanje struje, vode, za nameštaj, za nabavke papira za fotokopiranje, toalet papira itd. koji koriste zaposleni u Agenciji. Nadzorni odbor ne može da kontroliše aktivnosti Agencije u procesu privatizacije. To nije posao nadzornog odbora. Nemojte onda ovde da odgovarate Tomislavu Nikoliću da će Vlada preko tog nadzornog odbora da kontroliše Agenciju. Vi uopšte nemate u zakonu razrađen mehanizam kontrole agencije, koji je neophodan iz tog razloga što ministar Vlahović kaže da Agencija može da angažuje strana i fizička i pravna lica, da je savetuju i da joj pomažu u poslu. Toga se najviše i bojimo. Očerupaće nam državu, vi ćete spakovati kofere i pobeći, a šta mi posle da radimo ovde. Zbog toga je potrebna kontrola rada Agencije, u svakom trenutku, da se može kontrolisati svaki postupak koji se tiče rada Agencije na privatizaciji firmi.

Mene ne interesuje kontrola trošenja toalet papira koji Agencija nabavlja za svoje službenike, niti me zanima vaš račun za struju, za telefon, itd, može i to da me interesuje, ali ne u toj meri koliko vaš rad u privatizaciji nekih najvećih društvenih preduzeća u ovoj zemlji. Koliko se ovde smešnih stvari dešava govori primer Čedomira Jovanovića koji izlazi za ovu govornicu, i vi ga slušate, ovde on kaže da je lokalna samouprava oblik izvršne vlasti. To je strašno, to je neverovatno.

(Čedomir Jovanović, sa mesta: Ti nisi normalan.)

Ima knjiga, treba knjige čitati, treba nešto znati, treba valjda pročitati nekoliko knjiga, pa izaći za ovu govornicu, a ne neko ko nikada nije nijednu knjigu pročitao, dolazi ovde i lupeta, lupeta, lupeta, ne zna šta govori.

Još jedna stvar, kaže Čedomir Jovanović ...

(Mićović Zoran, sa mesta: Nije napisao ni jednu knjigu.)

Napisaće, polako napisaće. Kaže Čedomir Jovanović da Vlada već ima spreman Zakon o lokalnoj samoupravi, ali ga nije stavila u proceduru jer to ne može da se uradi ...

Vraćam se na temu, tiče se ovog zakona i ovog člana. Vidite, tiče se i Agencije. Ne može se govoriti o Agenciji, a ne govoriti o mogućem povećanju nadležnosti lokalne samouprave jer Agencija ne može da obavi sav onaj posao koji zakon predviđa. Kaže - nemoguće je bilo to zbog opstrukcije u Skupštini. Nema ovde nikakve opstrukcije osim od strane DOS-a. Ovde DOS jedino čini opstrukciju jer neprekidno Skupština zbog vas kuburi sa kvorumom. Treba skupštinska većina da ga obezbeđuje, a mi treba da vas volimo svaki put kada nemate kvorum, da javnost vidi kako se ozbiljno odnosite prema svojim ostalim dužnostima.
U Narodnoj skupštini Kraljevine Srbije čitali su se zakoni, pa je bilo prvo čitanje, pa drugo čitanje itd. pa podnošenje amandmana, pa utvrđivanje. Procedura donošenja zakona je bila mnogo sporija, ali je Kraljevina Srbija imala veoma dobre zakone. Zato što je prvo angažovala dobre pravnike da pišu zakone, zato što se žene ministara nisu mogle zapošljavati kao sekretari sekretarijata za zakonodavstvo, kao žena ministra Živkovića, angažovali su se profesori univerziteta, ali i vrsni lektori, jezički stručnjaci itd, pa se na Narodnu skupštinu izlazilo tek onda da bi ...