Imam osnov za repliku, jer je govorila o meni, i ona se, prvo, uvredljivo izrazila o meni, i drugo, na neistiniti način je interpretirala neke moje reči sa ove govornice. To za cirkuzante, to ništa ne smeta, to može da kaže.
Je l( mi sada dajete pravo na repliku?

Jesam li vas sada ubedio da imam pravo na repliku?

Jesam li ja kriv za neke žrtve?

A imam li pravo da ovde kažem to svoje znanje o žrtvama?

A je li po toj  tački dnevnog reda Čedomir Jovanović govorio da sam ja kriv za neke žrtve?

Kako nije spomenuto ime, nemojte da izmišljate sada ovde. Kako nije pomenuto ime?

Evo, ja sam se samo javio da priznam krivicu. Ja sam kriv za izvesne žrtve, i Čedomir Jovanović je moja glavna žrtva. Ja sam kriv što je Čedomir Jovanović već 11 godina student i što ništa ne zna. Ja sam kriv, priznajem.

Predlagač ovog zakona nije želeo da uđe dublje u suštinu problema i da traži varijantu da se problem reši, a ne da se samo okrutnim i svirepim sankcijama kažnjavaju oni koji su, rešavajući svoje životno pitanje krova nad glavom, morali da pribegnu izgradnji pre svega stambenih objekata i privatnih kuća.
Šta je problem, šta je suštinski problem koji ovaj zakon nije u stanju da elaboriše? Zašto je došlo do izgradnje skoro milion bespravnih objekata u Srbiji? Ko je kriv? Kriva je država, jer država nije na vreme određivala placeve za individualnu stambenu izgradnju, placeve za privrednu, industrijsku i drugu izgradnju i onda su ljudi morali da se snalaze, kako je ko znao i umeo. Ogroman broj opština je na kašičicu građanima dodeljivao građevinske placeve i nekada je to bio glavni izvor korupcije. Trebalo je imati jaku vezu u opštini ili dobro podmazati parama nekog opštinskog činovnika, pa dobiti prvo građevinsku parcelu, plac, pa onda ide putešestvije kod onih koji su davali urbanističke uslove, pa građevinsku dozvolu, pa tehnički prijem itd.
Neću da kažem da su kriminalizovani svi ljudi koji su to radili. Sigurno je da nisu svi, ali je tamo bio veliki broj ljudi sklonih kriminalnim radnjama, sklonih podmićivanju. Ljudi su, pre svega, podizali na svojoj zemlji i to je za državu uvek manji problem nego kada se podiže na tuđoj zemlji i na državnoj zemlji.
Da bi se doneo ozbiljan zakon o gradnji objekata potrebno je prvo da se menja Ustav Srbije. Po Ustavu Srbije normirano je da je gradsko građevinsko zemljište isključivo u državnoj i društvenoj svojini. Mora se omogućiti da gradsko građevinsko zemljište bude ili u državnoj ili u privatnoj svojini i svima onima koji su legalno podigli porodične kuće na gradskom građevinskom zemljištu da se omogući i otkup placa, da bi se omogućila trgovina građevinskim placevima, a da ne bi građevinski plac zapravo bio dodeljivan na 99 godina, kako je to nekada bio slučaj i da posle prati sudbinu izgrađenog objekta.
Ni danas vlasnik kuće nije vlasnik placa na području grada, nego samo kuće i on koristi plac dok mu je kuća čitava. Čim se poruši kuća, više plac nije njegov i mora istu proceduru iz početka da prođe, urbanističku i građevinsku dozvolu i sve ostalo, kao da mu je tek dodeljen plac.
Da je Vlada ozbiljno mislila da reši ovaj problem, ona bi krenula od Ustava, pa bi onda propisala obaveze jedinicima lokalne samouprave koliko svake godine moraju građanima učiniti dostupnim placeva za individualnu stambenu izgradnju, proporcionalno broju stanovnika na toj opštini i proporcionalno stepenu rešenosti stambenog problema, jer naša zemlja zadugo neće biti u mogućnosti da masovno gradi kolektivne smeštaje, zgrade sa više stanova.
Malo koji privatnik se odvaži da u to uđe i ako uđe gradi manji broj stanova. Više ne možete naći nekoga da gradi zgradu sa 100 stanova i to komfornih, velikih stanova itd. Državni je interes da se podstiče individualna stambena izgradnja.
Dodatni razlog je i ogroman broj izbeglica u Srbiji koje ostaju ovde, koje nemaju kud da se vraćaju, a nemaju rešeno stambeno pitanje. Gde god je država intervenisala, mi smo to videli u Zemunu, u Temerinu i u nekim drugim mestima u Vojvodini, dajući povoljno placeve izbeglicama i tamo su oni sami rešavali svoje stambene probleme. Poenta treba da bude u rešavanju problema građana, a ne u stavljanju novih nameta, čak i odvođenju u zatvor.
To je besmislica ovog zakona. Drugo, naši urbanistički planovi su odavno zastareli. Nisu inovirani, nisu sređeni, nisu uredno registrovani, nisu ni registrovane promene na terenu, nemate ni jednog urbanističkog plana koji odgovara stanju na terenu. Ne samo po pitanju bespravnih objekata koji su promenili ono što piše u urbanističkom planu, što je nacrtano, nego i onih objekata koji su potpuno pravnim putem izgrađeni. Izvršni organi vlasti, pre svega...

Nastavljam sledećih pet minuta, ako nemate ništa protiv. Izvršni organi lokalne vlasti, do Ministarstva građevina, kada su davali dozvole da se podižu određeni objekti, nisu vodili računa da odmah kod nadležnog urbanističkog organa reaguju, da ga obaveste, da sa njim dogovore da se promeni urbanistički plan u tom delu: 90% stanova na Novom Beogradu nije uneseno u zemljišne knjige. Dakle, sa aspekta tradicionalnih pravnih principa, sudski nije moguće dokazivati vlasništvo na onaj način na koji se to primarno utvrđuje.
Vlasništvo mora posebno da se utvrđuje na osnovu kupoprodajnih ugovora, na osnovu drugih dokaza, čak nekada sa dva svedoka, ako ne može drugačije. Jedino za sud je apsolutno relevantno ono što piše u zemljišnim knjigama. To je apsolutni dokaz vlasništva nad nekretninama. Naše zemljišne knjige su u haosu. Vi ste počeli ribu da čistite od repa, a treba od glave, u tome je problem. Okanite se repa, krenite od glave, angažujte jedan tim stručnjaka koji će celinu problema da apsolvira, pa na osnovu toga da se celovit novi zakon o građevinskim objektima donese. To je ono što bi moralo da se uradi.
Drugo, dosadašnji zakon o izgradnji objekata nije imao krivično-pravne sankcije. Umne države, prosvećene države, civilizovane države, države gde je najviši princip vladavina prava, vode računa da se sva krivična dela propišu samo jednim zakonom, Krivičnim zakonikom, da kompletno krivično zakonodavstvo bude kodifikovano. Naša zemlja, je na žalost, primer u suprotnom smislu.
Mi već imamo 15 saveznih i oko 30 republičkih zakona koji sadrže krivično-pravne objekte. Vi dodajete još jedan. Već nekoliko godina čeka gotov, novi krivični zakonik u Saveznom ministarstvu pravde. Nema dobre volje, nije ni ranije bilo da se on usvoji, a Petar Jojić je dovršio konačnu verziju tog zakona dok je bio ministar, a ni ranije vlasti nisu imale dobru volju da se to iznese pred Saveznu skupštinu, a ni sadašnje vlasti nemaju dobru volju da se to uradi. Iako su obe federalne jedinice ustavnim odlukama svojih skupština se saglasile da se kompletna oblast krivičnog zakonodavstva, u pogledu normiranja i sankcionisanja, prenese na saveznu vlast, na federaciju.
Zato je zaista protivno osnovnom načelu vladavine prava da vi ovde uvedete krivično-pravne odredbe i da propišete kaznu od tri godine zatvora ako je neko bespravno izgradio neki objekat. To je strašno. Uopšte ne ulazite u to da li je neko podigao na svom zemljištu ili na tuđem. Znači, mora neka distinkcija da se pravi. Nije isto kada čovek podigne objekat na svojoj zemlji i na tuđoj zemlji. Nije isto kada dozida već postojeći objekat i kada podigne sasvim novi objekat. Vi uopšte ne ulazite u pojedinosti. Zašto? Žurili ste sa ovim zakonom. Šta vas je teralo da idete tako po hitnom postupku sa ovim zakonom i to nepromišljeno?
Mi srpski radikali tražimo da ovaj zakon bude ozbiljan, bez obzira koja će ga vlast i koja skupštinska većina izglasati, da on bude jedan ozbiljan zakon koji će ulivati pravnu sigurnost građanima, a ne rušiti im pravnu sigurnost. Desiće se i ovakvi slučajevi, a na svu sreću niste predvideli retroaktivno važenje krivično-pravnih odredbi ovog zakona, a mene iskreno čudi što vam ni to nije palo na pamet. Videćemo, kada dođu amandmani, to ćemo da vidimo. Sada raspravljamo o projektu zakona. Mene iskreno čudi što vam i to nije palo na pamet, pa da retroaktivno kaznite 900.000 ljudi što su zidali bespravno. Šta to znači? Šta znači stvarati veštački situaciju, u kojoj neko već ima izgrađen građevinski objekat, ali niko ne zna, opština ne zna, urbanisti ne znaju, komunalne inspekcije ne znaju.

Imam li još prava na pet minuta?

Niko ne zna za taj objekat, na primer. Objekat izgrađen ove godine, evo, sada pre 15 dana. Sada vi donosite ovakav zakon i posle tri meseca neko dođe, zakuca na vrata i kaže - izgradili ste bespravan objekat, treba da platite kaznu ili da idete u zatvor. Podnesete krivičnu prijavu. Kako će on na sudu da dokaže da je objekat izgradio pre 10. jula ili ga je izgradio 15. jula.
Šta će da radi onaj ko je započeo objekat, pa ga sada zakon preseca, nije dovršen. Na primer, sazidao kuću do krova i sada nema para, traži mogućnosti da zaradi, da se snađe itd, jer te kuće uglavnom gradi sirotinja, pogotovu u prigradskim naseljima. Šta sada u tom slučaju? Mora ovde postojati osnovna distinkcija. Da li čovek gradi na svojoj zemlji ili na tuđoj zemlji i tu da se pravi dijametralna razlika.
Onda, da li izgradnjom svog objekta ugrožava neko javno dobro ili ne. Ako ne ugrožava vodovod, kanalizaciju, saobraćajnicu itd, onda je stepen društvene opasnosti od nelegalne gradnje manji nego tamo gde je neko posred nekog vodovodnog objekta sazidao kuću ili u blizini nekog vodovodnog bazena ili rezervoara itd. Ili možda sazida negde kod kanalizacionog kolektora, pa zagradi ulaz do tog kolektora.
Tu se mora praviti razlika. Morate prvo omogućiti svima onima koji su izgradili nelegalno objekte, ukoliko ta izgradnja direktno ne ugrožava neki društveni interes, da po vrlo povoljnim uslovima registruju, odnosno legalizuju te svoje objekte, a onda da se donese zakon koji bi u budućnosti oštrije sankcionisao nelegalnu gradnju, ali prethodno da se obavežu organi lokalne vlasti da omoguće građanima legalno sticanje građevinskih parcela u onoj meri u kojoj postoji ta potražnja za tim parcelama. Znam, kada sam bio predsednik opštine, raspisivali smo konkurse i 1.000 ljudi se javljalo na te konkurse, 6.000 građevinskih parcela je dodeljeno, 6.000 ljudi dižu sebi kuće i to je način rešavanja stambene krize.
Vi obrnuto, vi biste ljudima da sprečite da se snađu. Više vredi, u smislu ekonomičnosti poljoprivrede, više vredi šest ari okućnice, nego hektar zemlje pod pšenicom. Vi kada zasejete hektar zemlje pod pšenicom, možete računati na zaradu od 1.000 maraka u proseku. Dabogda da se toliko zaradi, to je možda preterani iznos. To je što neko može toliko da postigne, a to je neki maksimum.
Više se sa šest ari placa oko kuće zaradi u poljoprivrednom smislu, u smislu ekonomičnosti poljoprivredne proizvodnje, nego sa cenom hektara pod pšenicom. To za one koji se ljute što se ugrožavaju plodne njive, a grade se kuće. Jeste, ali kuća je otprilike jedan ar placa, a ostalo je okućnica. Na tim okućnicama mnogo je produktivnija poljoprivredna proizvodnja, nego na golim njivama gde se stotine hektara proteže po horizontu. To niste imali u vidu.
Mi srpski radikali želimo da ova zemlja ima dobre zakone, da Srbija zaista ima dobre zakone, da ti zakoni budu uzorni i za okolne zemlje, a ne da se onako ofrlje donose, bez ikakvog prava, bez ikakvog reda, bez ikakvog smisla, bez ikakve koncepcije. Ovo je jedan od zakonskih projekata koji ste podneli Narodnoj skupštini, a da iza njega ne stoji nikakva koncepcija osim vaše želje da kažnjavate.
Kada govorite o one dve kuće u Brankovoj ulici, tu treba na krivičnu odgovornost Nebojšu Čovića da dovedete. U njegovo vreme je to počelo da se zida. On je tad bio predsednik Skupštine Beograda. U vreme Nebojše Čovića je najviše nelegalnih objekata sazidano u Beogradu. Vi sad hoćete tako s neba, pa u rebra, da za 180% promenite politiku. Ne može to tako.
(Predsedavajuća: 15,15 minuta).
Ovo je nešto što se tiče suštinskih egzistencijalnih interesa ogromnog broja građana naše zemlje. U svim opštinama ne sme da se preseca tako jednostavno, ne sme da se prelama preko kolena. Ozbiljni ljudi timskim radom moraju da dođu do pametnog zakonskog projekta koji će obuhvatiti i sferu parcelisanja, i sferu vlasništva i sferu unošenja u zemljišne knjige, izdavanja urbanističkih, građevinskih i drugih dozvola. Samo u tom slučaju narod može biti zadovoljan zakonom. Ovim zakonom će građani Srbije biti duboko nezadovoljni, ako ga , ne daj Bože, usvojite.

Gospođo Čomić, svojim lapidarnim stilom, koji može biti politički probitačan, ali koji nije u skladu sa odredbama Poslovnika, vi neprekidno kršite Poslovnik. Vi mislite vašom lapidarnošću, koja je jedna pozitivna osobina na političkim mitinzima, da možete ovde zameniti konkretan sadržaj Poslovnika. Vi treba da pročitate Poslovnik, pa da u skladu sa onim što ste pročitali eventualno date svoje tumačenje, a ne ako ono što piše u Poslovniku nije u skladu sa onim što vi kažete, tim gore po Poslovnik.
Tako ste olako tom lapidarnošću, koja meni imponuje, moram da priznam, ali koja nije primerena problemu koji se ovde raspravlja, prešli preko prve reklamacije povrede Poslovnika. Nismo pismeno obavešteni o odlaganju sednice Narodne skupštine i nije nijedan razlog ispunjen za odlaganje. Poslat je samo telegram sa obaveštenjem da se sednica odlaže, a to nije dovoljno i time je prekršen Poslovnik. Čak naprotiv, bilo je razloga da Narodna skupština hitno zaseda jer je u Srbiji tih dana izvršen držvani udar.

Sačekajte da obrazložim svoju tvrdnju da ste vi prekršili Poslovnik, pa onda imate pravo da me molite za šta god želite. Prekršili ste član 28. Poslovnika. U Srbiji je izvršen državni udar. Šta je to državni udar? To je kada jedan državni organ sebi prigrabi ovlašćenje koja nema .....

Zašto vi nemate strpljenja, da li vi mislite da nije državni udar kada Republička vlada otvoreno pogazi Ustav.

Navodim ovde činjenice, ali vi bežite od činjenica. Saslušajte malo činjenice, zašto ste nestrpljivi?