Ovi DOS-ovski protesti su sračunati navodno na izbegavanje rasprave. Parlament postoji da Vlada ne bi mogla samostalno da reguliše pravila života i da Vlada ne bi imala apsolutnu vlast. Ovde insistiranje na odstranjivanju oznaka verskog praznika, izvorno verskog praznika, nije apsolutno ničim argumentovano. Nema nijednog dokaza da je to suvišno, nema nijednog dokaza da se narušava princip sekularizma i nema nijednog dokaza da se narušava princip verske ravnopravnosti, apsolutno nijednog.
Ovde je reč o srpskoj istoriji, o istoriji u kojoj se desio jedan slavni ustanak i u kojoj je donosen prvi Ustav. Vaša istorija, pošto mi postavljate pitanje iz klupa, gospodine Huriću, je valjda identična sa istorijom celog srpskog naroda.
Ono što je istorija muslimana srpskog jezika, to je takođe istorija celog srpskog naroda. Jednostavno, istorijskim činjenicama treba gledati u oči. U istoriji sve što se desilo, imalo je neki smisao, neke uzroke i neke posledice. Mogu da vam kažem, pošto ste me direktno pitali, zašto najveći procenat muslimana živi u Bosni. Dva su razloga.
Bosna je, kako tradicionalni pisci pišu, šapatom pala. Kada je Stevan Nemanja iz Srbije prognao bogumile, oni su otišli za Bosnu. U Bosni su u više navrata zabeleženi pokušaji njihovog nasilnog pokatoličavanja. A to posebno u vreme bosanskog kralja, Stjepana Tomaševića. Tada su na silu mnogi bili bogumili, bili su pokatoličavani, a oni su samo glumili da su prešli na katoličanstvo, a nisu trpeli tu nametnutu veroispovest i mnogi su iz inata prelazili na islam. Nekada ilegalno, a nekada otvoreno itd. I tako je Bosna najlakše od svih srednjovekovnih srpskih zemalja pala pod Turke. To je istorijska činjenica.
Drugi je razlog što je Bosna najkasnije oslobođena od Turaka, pa kako su oslobođene druge srpske zemlje, veliki procenat muslimana se preseljavao u Bosnu i tamo koncentrisao. Preci Izetbegovića su iz Beograda, odnosno iz Šapca i odatle su se preselili u Bosnu. Istorijske činjenice postoje, one su nepobitne, toliko ima istorijskih dokumenata da je rasprava ove vrste skoro bespredmetna. Ona je veoma poučna. Postojanje tri veroispovesti, čak i četvrte, jer ima Srba protestanata, ima ih u Pomoravlju, znam, susretao sam se sa nekima od njih, ima ih i u Vojvodini u nekim mestima.
Postojanje četiri veroispovesti unutar srpskog naroda je stvar naše istorije, stvar naše tradicije. To se mora poštovati, pogotovu što se zalažemo za princip verske tolerancije i verske ravnopravnosti, koja mora biti izražena u svim segmentima. Ali, takođe, ne smemo zaboraviti da je srpski narod svoju nacionalnu svest sačuvao pre svega zahvaljujući Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Oni koji su prelazili na druge veroispovesti, oni su vremenom gubili nacionalnu svest. Do Prvog svetskog rata živelo je više od milion Srba katolika. Na nesreću, Srbi uđoše u Jugoslaviju i olakšaše Vatikanu politiku pretvaranja Srba katolika u Hrvate. Svi istaknuti muslimanski intelektualci, svi najveći intelektualci, ponosili su se svojom srpskom nacionalnošću. Pre svega, Meša Selimović, jedan od najvećih srpskih pisaca uopšte, i to su činjenice.
Naravno, nemam nameru bilo koga ko to ne želi da teram da bude Srbin, ali istorijskim činjenicama ljude treba podsećati s vremena na vreme, naročito DOS-ovce, koji u principu ne vole ništa da čitaju, da bi se iz istorije izvlačile neke pouke za budućnost i kako se ne bi ponavljale tragične greške pre svega. Na žalost, mi smo Srbi izgleda osuđeni da nam se najtragičnije greške prošlosti upravo ponavljaju.

Amandman narodnog poslanika  Božidara Vučurovića još jednom naglašava važnost da se što bolje precizira formulacija člana 1. zakona o praznicima Republike Srbije. Namerno kažem zakona o praznicima Republike Srbije, jer bi to bio idealni naziv ovog zakona. Da ne bude naziv rogobatan - o državnim i drugim praznicima, o državnim i verskim itd. Reč je o praznicima Republike Srbije i dodatni atributi nisu potrebni.
Ovde je veoma važno da se proslavlja upravo taj dan o kome je reč, da se taj dan praznuje, a ne bilo koji drugi. Nedelja ne sme da pomera praznik. Nedelja se i tako i tako ne može pomeriti. Ne može niko reći kad nedelja pada na dan praznika, da se nedelja pomera za ponedeljak, a ponedeljak menja raspored u sedmici i vraća se na mesto nedelje. Naravno, to je apsolutno nemoguće. Ako je to nemoguće, onda bi trebalo po istoj logici da bude nemoguće da se pomera dan praznika. Ako je Sretenje dan državnog praznika, dan ustavnosti, što bi bilo najbolje određenje, onda taj dan mora biti isključivo 15.februara i nikakvog drugog datuma. Ne sme istorija da se falsifikuje zato što je slučajno u jednoj godini nedelja pala na dan praznika. To je već falsifikat istorije. Ili izrugivanje sa praznicima.
Ovde ima još jedan momenat koji treba imati u vidu. Naravno, svi zaposleni žele što više praznika. Ali, naša zemlja je u tolikoj ekonomskoj krizi da nama treba princip - što manje praznika, što manje neradnih dana, pogotovo od kada je subota određena za neradni dan. Nema tu više šta da se krati. Nema tu više prostora na koji bi se moglo računati. Ako treba što više radnih dana, onda treba biti što štedljiviji u određivanju neradnih dana.

 Smisao amandmana narodnog poslanika Stevana Kesejića je da ovaj zakon o praznicima Republike Srbije bude potpun. Ja sam već u prvom izlaganju, u načelnoj debati,  govorio o ustavnim problemima donošenja ovakvog zakona. Jer, Ustav Srbije ne pominje u nadležnostima Narodne skupštine Srbije mogućnost donošenja zakona o praznicima, ali i ne zabranjuje. U određenoj meri se može smatrati da je moguće donošenje tog zakona, ali pošto je Savezni ustav izričit da je nadležnost Savezne skupštine da donosi zakone o praznicima, onda je trebalo čekati taj  savezni zakon o praznicima, kao osnovni, pa onda donositi republički zakon.
Moguće je da se ne može postići parlamentarna većina za donošenje novog saveznog zakona o praznicima, ali je u našem slučaju bitno, i to je najvažnije, da republički zakon Srbije ne bude u kontradikciji sa odredbama saveznog zakona. Ako se i republičkim zakonom Srbije odredi Nova godina kao praznik, a mislim da smo tu apsolutno saglasni da Nova godina treba da bude praznik, bar jedan dan, onda bi sa prihvatanjem ovog amandmana zakon Republike Srbije bio potpun. Nema onda više koji savezni praznik da se propiše, osim eventualno dana SRJ. To bi mogao biti dan održavanja velike podgoričke Narodne skupštine, kada je odlučeno da se Crna Gora priključi Srbiji. To bi imalo smisla.
Srpska radikalna stranka je protiv 1. maja. To je komunistički praznik i mi, apsolutno, ne bi mogli za to glasati. To je čisto komunistički praznik i nemojte da vas neko zavarava. Taj su praznik prihvatale i socijaldemokrate i socijalisti, evropski, ali to je njima ostalo iz komunističkog vremena, od Druge internacionale. To je jedini zaostatak od komunizma koji je ostao modernoj evropskoj socijaldemokratiji, ali je izvorno komunistički praznik i ne treba ga uopšte stavljati na dnevni red. Mislim da u Srbiji niko ozbiljan ne bi bio za takav praznik.
U amandmanu poslanika Stevana Kesejića se traži da se odredi Nova godina kao državni praznik i da zakon o praznicima Republike Srbije bude kompletan.

Mene iznenađuje što Miroslav Hristodulo kao član Socijaldemokratske unije nije podneo amandman da se "dan ponosa" homoseksualaca i lezbejki odredi kao državni praznik Srbije. To bi bilo primerenije ideologiji njegove stranke, njihovom zalaganju za uvođenje brakova između dvojice muškaraca ili između dve žene itd. Ono što je dekadentno nalazi uporišta u njihovoj stranci, i njihova ideologija izbija i kroz ovaj amandman. Zašto? Oni nemaju velikog znanja, ali imaju preterane želje i njihove želje pre svega predstavljaju protivprirodni blud.
Što se tiče državne religije, u našoj zemlji ne postoji državna religija. Državna religija ne postoji ni u jednoj evropskoj zemlji, osim u Grčkoj. Samo Grčka po svom ustavu ima državnu religiju. Modernim državama, bez obzira što su sekularne, i što kod njih ne postoji ni državna religija, ni državna crkva, ne pada ni na kraj pameti da se odreknu slavljenja tradicionalnih verskih praznika.
Evropska civilizacija je, pre svega, hrišćanska civilizacija. Ona ima svoja dva pojavna oblika, istočno i zapadno hrišćanstvo, ali u celini, ona ima mnogo više dodirnih tačaka, nego suštinskih razlika po osnovnim pitanjima. Po civilizacijskim pitanjima. Ta je civilizacija rodila demokratiju i ta je civilizacija od antičkih Grka nasledila pojam slobode. U drugim civilizacijama tog pojma nije bilo. One su ga preuzimale od evropske civilizacije, i demokratiju i slobodu. To su činjenice sa kojima se mora računati.
Ovde bi bile smislenije neke druge primedbe na član 2. Prvo, šta znači to prvi dan Božića? Ne postoji drugi dan Božića i ne postoji treći dan Božića i to bi trebalo i Demohrišćanska stranka Srbije da zna. Ako ne zna, neka angažuje nekog stručnjaka iz SRS-a, pa da pripomogne. Postoji samo jedan dan Božića. Ono što vi smatrate drugim danom Božića, to je praznik Sabor presvete Bogorodice. Ono što zovete trećim danom Božića to je praznik Sveti Stefan, to je državni praznik Republike Srpske, za one koji ne znaju ili za one koje to ne interesuje. Dakle, Božić se slavi 7. januara i to je dovoljno. Ne treba da stoji prvi dan Božića.
Drugo, kod tačke 2. ne treba da stoji - vaskršnji praznici, počev od Velikog petka, zaključno sa drugim danom Vaskrsa, nego jednostavno da stoji - pravoslavni Vaskrs. Ne samo zbog verskog značenja, jer kada je reč o verskom značenju, onda imamo i katolički i protestantski Vaskrs koji nekada pada u isti datum, a nekada u neki drugi datum, zavisno od načina crkvenog računanja tih praznika, u šta ne bih sada ulazio.
Zašto je Vaskrs za srpsko nacionalno biće još značajan, a ne samo kao verski praznik? Dve velike zločinačke sile na Vaskrs su tri puta bombardovale Beograd: Nemačka jednom na Vaskrs 1941. godine i Amerika dva puta - na Vaskrs 1944. i 1999. To je jedan veoma jak razlog za srpsku nacionalnu svest, ponos, dostojanstvo. Na veliki hrišćanski praznik, Vaskrs, tradicionalni srpski neprijatelji su bombardovali naš narod i ubijali civile, žene i decu, pre svega. Rušili su najveće srpske svetinje. Nije ni malo slučajno što su nam tada do temelja uništili i Narodnu biblioteku Srbije, to je jedan razlog više da Vaskrs bude državni praznik Republike Srbije.

Amandman narodnog poslanika Nataše Jovanović na član 2. je najpotpuniji i njegovo prihvatanje bi rešilo čitav niz problema, sa kojima se susrećemo u raznim članovima Predloga zakona. Prvo, u postojećem članu 2. bi se ispravila ova greška oko formulacije - prvi dan Božića. Nema, dakle, prvi dan Božića, nego Božić. Božić je samo jednoga dana.
Zatim, ispravila bi se greška - drugi dan Vaskrsa. Ne postoji drugi dan Vaskrsa, postoji Vaskrsni ponedeljak. To je versko određenje datuma, ali nema nikakvog razloga da Vaskrsni ponedeljak bude državni praznik. Dovoljno je Vaskrs, Vaskrs je u nedelju, a nedeljom se i tako ne radi, ali se praznuje. Običnom nedeljom se ne praznuje, ljudi se odmaraju od rada, a ove nedelje bi se praznovalo, na sve one načine na koje jedna država saopštava javnosti da tog dana praznuje, i zastavama, i vojnom muzikom, i svečanim akademijama, i emisijama na radio i televiziji itd.
Ovde je bitno da se naglasi da Veliki petak nije praznik, on je dan žalosti. Dan žalosti ne može da bude praznik. Tog dana se radi, ali se apsolutno posti, najstrožiji post je na Veliki petak. To je njegovo određenje u hrišćanskoj veri, ali se radi i sprema se za praznik . Ovde je određen Sveti Sava, 27. januar, i Vidovdan, 28. juni. Ovde se, dakle, ne daje obrazloženje - zašto koji dan, jer se podrazumeva da svi znaju zašto se koji od ovih dana praznuje, a moguće je da se doda obrazloženje u jednoj ili dve rečenice za svaki od ovih datuma.
Zato mislim da bi najjednostavnije bilo i za DOS-ovsku većinu da se upravo ovaj amandman prihvati, i ukoliko se prihvati ovaj amandman, poslanici SRS su spremni da glasaju za zakon u celini.

Poenta amandmana narodnog poslanika Zeldže Hurića, kako sam razumeo, je u tome da je on protiv viška neradnih dana za pripadnike islamske i katoličke veroispovesti. On se zapravo buni što su pravoslavni Božić i Vaskrs praznici za sve građane, a onda građani drugih veroispovesti još imaju posebno svoje. Oni su tu objektivno, na osnovu konkretnih interesa koje ostvaruju, protežirani, jer imaju više plaćenih radnih dana nego pravoslavci. To je činjenica.
Međutim, sada se meni nameće pitanje što to vama kao pripadniku muslimanske veroispovesti smeta? Imate više i na određen način ste protežirani. Ne bi trebalo da postoje razlozi. Sada da pogledamo kako to stoji u uporednim pravnim porecima. U celoj Evropi se ti praznici koji su državni, a poreklo im je versko, praznuju na osnovu većinske veroispovesti. U Zapadnoj Evropi, pošto je to kod katolika i protestanata isti datum, oni imaju taj praznik kao državni, a na istoku Evrope, u Rusiji, Ukrajini i Belorusiji se to po pravoslavnom kalendaru slavi kao državni praznik. Ali, to ne ometa pripadnike drugih verskih zajednica da posebno slave sve praznike i zakon im daje tu privilegiju da mogu na taj dan dobiti plaćeno odsustvo i slaviti svoje verske praznike. Od viška, u principu, glava ne boli, pogotovo što bi vas, gospodine Huriću, to bolelo, jer vam nije poniženje valjda da slavite Božić i Vaskrs na taj način što te dane nećete raditi.
Niko vas ne tera da slavite u pravom smislu reči. Niko vas ne prisiljava. Tog dana ne idete na posao, imate više neradnih dana. Vaši najdalji preci, Vukašin, Petar, Lazar, Marko itd, radovaće se što tog dana ne radite. Neće ništa imati protiv vaši bliži preci Mehmed, Alija, Sejfudin, Salih itd. Dakle, kao što mi pravoslavni Srbi nemamo nikakvog razloga da zaboravljamo najstariju srpsku religiju, nego se ponosimo onim što je sačuvano u religiji, iako danas pripadamo pravoslavlju, ne vidim razloga zašto bi to pripadnicima muslimanske ili katoličke veroispovesti smetalo.
Znate, treba poštovati i mnogi poštuju i svoju staru veru. Ovo što kažete u dopuni amandmana, takođe nije ispravno, ne odgovara činjenicama, ne odgovara praksi, ne odgovara društvenom stanju. Kažete - prvi dan svoje krsne slave za pravoslavce. To nije tačno, jer nemaju samo pravoslavci krsnu slavu. Imaju i katolici, imaju i muslimani. A pogotovu je kod Roma muslimana sačuvana slava Đurđevdan. Muslimani Romi slave listom Đurđevdan. Ostali preci, koji nisu bili islamske veroispovesti, to poštuju i slave. Ima priličan broj muslimana koji takođe obeležavaju svoju staru slavu, porodičnih zaštitnika, a pogotovu katolika i njih ima najviše. I to tamo u čisto srpskim katoličkim sredinama, kao što je Konavlje. I čitav niz drugih.
Nikada u Marevoj župi nije živeo ni jedan katolik, to bi vi trebalo gospodine Šandore da malo istražite, malo podrobnije. Zato ova dopuna amandmana nije umesna. Ona ostavlja mogućnost, pošto slava nije obeležje samo pravoslavaca, već je ostala od stare srpske vere, s tim što su Srbi samo promenili naziv slave. Umesto da slave stare srpske bogove ili polubogove, ili aranđele, kako se već zovu, Vesnu, Velesa, Živanu itd, oni su sada iz pravoslavnog kalendara počeli da slave pravoslavne svece, ali na isti dan. Znam za moju krsnu slavu, za Svetog Luku, da su nekada stari Srbi slavili Velesa. Sveti Luka je nekada bio Veles i u isti dan je padao. To je nešto što je nacionalno obeležje, a ne hrišćansko.
Nijedan drugi hrišćanski narod nema krsnu slavu. Nemaju je ni Rusi, ni Bugari, ni Grci, a o rimokatolicima da ne govorim. To su činjenice. Ovo ostavlja mogućnost, ne samo svakom pravoslavcu, nego svakom muslimanu, i svakom katoliku, i svakom Jevreju da se izjasni da je tog dana, ne mora da kaže krsna, nego porodična slava i da ima isto pravo kao pravoslavac na taj jedan dan. To je čak bilo i u vreme komunista, da svaki građanin, i oni su bežali od crkvenih određenja, pa su u Ustavu rekli da svaki građanin ima pravo jedan dan u godini da odredi za neke svoje potrebe bez obzira kakve su one.

Amandman narodnog poslanika Tomislava Nikolića je i potpuniji od  amandmana Nataše Jovanović. On ovde uvodi u tački 1. Novu godinu - 1. januar. Ukoliko se prihvati ovaj amandman,  time bi republički zakon o praznicima bio zaista potpun, s tim što bi u tački 2. napravio ispravku - umesto prvi dan Božića, samo Božić (7.januar), Sveti Sava, Vaskrs i Vidovdan. To bi bili svi zvanični državni praznici, plus slava svakog građanina, bilo da je reč o pravoslavcu, katoliku, muslimanu, protestantu, i što bi ostale veroispovesti imale, prema svojim verozakonima, određene datume kada bi mogle da ne rade i da slave.
Šta je u ovom slučaju bitno, što bi trebalo da znaju svi? Srbi su od vajkada, od iskona, oduvek monoteistički narod. Srbi su uvek u jednog boga verovali, s tim što su tog boga nekada zvali sveti Vid, u četiri lika: sveti Vid - kad označava svetlost, dobro, dobrotu; Perun - kad označava silovitost, snagu, gromove, čak i bes; Jakšu, kao zaštitnika domaćeg ognjišta, porodice, porodičnih vrednosti i Vojna - kad nastupa kao bog rata, kad brani otadžbinu, kad brani srpsko ognjište.
To su Srbi zadržali i u hrišćanstvu, s tim što bi po mom mišljenju trebalo da znaju i pripadnici muslimanske veroispovesti, da prelaskom sa hrišćanstva na islam nisu prestali da veruju u istog boga. Bog je ostao isti, samo su se verozakoni promenili. Tako da i Kuran, kao sveta knjiga islama, poštuje i proroka Musu, odnosno Mojsija, i proroka Isu, odnosno Isusa Hrista. Kuran poštuje stare vere. Samo neki koji primenjuju Kuran u svojoj nekada fundamentalističkoj slepoći to prenebegavaju, to zaboravljaju.
Jednu stvar treba svi da znamo - Turci, kao okupatori na Balkanu, nad srpskom zemljom, bili su u verskom pogledu neuporedivo toleratniji od Vatikana i katolika. Jer, da smo bili pod vlašću Rima, Vatikana, Mađara ili Austrijanaca, pitanje je da li bi išta opstalo od naše pravoslavne vere. To je jedna istorijska činjenica, koja takođe mora da se zna i da se poštuje.
Turci nikada nisu prisiljavali pravoslavne Srbe da menjaju veroispovest, a katolici su vodili verske ratove protiv srpskog naroda, ubijali, mučili. Prozelitska akcija je naročito bila izražena u primorju, gde su Mlečani vladali i u Bosni pre dolaska Turaka. To su činjenice koje treba znati. Samo kad znamo sve te činjenice, onda u pravom smislu reči možemo biti verski tolerantni. Treba poznavati sve veroispovesti, sve religije, da bi čovek zaista osećao u duši versku toleranciju. Veroispovest i versku toleranciju treba odvojeno posmatrati od nacionalne svesti i od nacionalnosti. To su dve odvojene stvari. Srbi su imali sreću što im je dominantna religija bila srpska pravoslavna, pa im je pomogla u očuvanju srpske nacionalne svesti. Drugi narodi koji to nisu imali, često su i gubili nacionalnu svest i nestajali sa istorijske pozornice.
Mislim da bi trebalo da se prihvati ovaj amandman narodnog poslanika Tomislava Nikolića, uz ovu ispravku, jer on do kraja sve pojednostavljuje u ovom zakonu. Onda je u zakonu sve jasno, što bi vi DOS-ovci rekli "transparentno".

Amandman narodnog poslanika Božidara Vučurovića je veoma precizan. Potpuno je pogodan za prihvatanje, kada bi nekom srećom ovde bilo dobre volje, kod skupštinske većine, da se ozbiljno uđe u suštinu problema, da postoji želja da se zaista donese dobar zakon. Mi iz SRS-a se trudimo, pišući ogromnu masu amandmana, da se svaki zakonski projekat poboljša, popravi, da bude bolji. Međutim, izgleda da je taj posao prilično uzaludan, pošto ovde ne preovladava dobra volja da se zaista donese dobar zakon, nego da se donese bilo kakav. To je neko tamo negde seo, napisao, podneo Skupštini, glasačkom mašinerijom se to prihvati. Pa čak ni Zakonodavni odbor ispravno ne obavlja svoje poslove. Zakonodavni odbor mora po svakom amandmanu da se izjasni na regularan način, da obavesti Narodnu skupštinu o svom mišljenju - ne da li prihvata ili ne prihvata amandman, nego da li je amandman pravno moguć ili nije pravno moguć.
Šta to znači pravno moguć? Da li je taj amandman, ukoliko bi se prihvatio, u skladu sa već postojećim zakonima, sa principima pravnog poretka i da li je u skladu sa Ustavom. Da se slučajno usvajanjem tog amandmana ne remeti pravni poredak, da se ne dovodi u pitanje konzistentnost i koherentnost pravnog sistema. Na žalost, izgleda, još izvesno vreme mi nećemo imati takvu dobru volju kao preovlađujuću u ovom parlamentu. Izgleda da smo osuđeni na to da kako koja vlast dolazi, mora bukvalno sve zakone da menja, jer u ranijem periodu nije bilo želje da se donesu zakoni trajne vrednosti, zakoni čiji se osnovni logični princip može koristiti kao pravilo koje će važiti za sve ljude. Ovde je čisto ideološki jedan strančarski pristup, a to strančarenje Srbiju nije nikada vodilo u ispravnom pravcu, uvek je zaoštravalo društvene protivurečnosti, umesto da ih ublažava i da ih razrešava.

Poslanici SRS neće prihvatiti ovaj amandman iz više razloga. Prvo, zato što Badnji dan nikada nije bio praznik. U crkvenom kalendaru se ne označava kao praznik. On je obično u crkvenom kalendaru crnim slovima, ali masnim crnim slovima, odnosno zatamnjenim, što označava da je reč o danu posta. Reč je o poslednjem danu božićnog posta. Na Badnji dan se uvek radilo, nikada se nije praznovalo. Etimološki reč "praznik" znači dan kada se ne radi, koji je prazan od rada, pa to treba imati takođe u vidu.
Drugo, ne postoji prvi i drugi dan Božića, to sam već rekao. Ono što se zove drugi dan Božića, to je Sabor presvete Bogorodice, a treći dan je zapravo Sveti Stefan. To je nešto slično kada je reč i o vaskršnjim praznicima, Veliki petak nije praznik nego dan žalosti, a drugi dan Vaskrsa nije drugi dan Vaskrsa, nego je to Vaskrsni ponedeljak. Osnovni razlog zašto nećemo glasati za ovaj amandman je što moramo voditi računa i o principu ekonomičnosti državnih praznika, zvaničnih praznika, javnih praznika.
Jer, ukoliko sledimo logiku iz ovoga amandmana, onda bi svako crkveno, crveno slovo moralo da bude državni praznik. Naravno, to nijedna država na svetu ne bi mogla da podnese. Pa, ne može ni naša. Ne treba preterivati u ovim stvarima. Mnogo je bolje ograničiti se na mali broj datuma, ali da oni u svakom pogledu budu nesporni, kao opšte nacionalni praznici.

Bilo bi veoma važno da Narodna skupština Republike Srbije prihvati ovaj  amandman. Ja sam već u više navrata obrazlagao zašto je Vidovdan važan  srpskom narodu, celom  srpskom narodu, Srbima svih veroispovesti, kao dan svetog Vida. Sada bih malo opširnije obrazložio - zašto je značajan  sveti Sava i zašto bi bilo važno da dan svetog Save bude jedan od najvećih državnih praznika.
Sveti Sava je sprečio masovno pokatoličavanje Srba. Njegov brat Stevan Prvovenčani je već primio od pape katoličku krunu i počelo je masovno pokatoličavanje Srba. Jedna trećina Srba je, prema nekim istoriografskim procenama, bila pokatoličena u to vreme. Dolaskom svetog Save i ovlašćenjima koja je dobio od carigradskog patrijarha, menja se taj istorijski tok, dolazi do velikog preloma. Stevan Prvovenčani dobija pravoslavnu krunu, kruniše se po pravoslavnom obredu, zaustavlja se ekspanzija katoličanstva i Srbi izgrađuju nemanjićke državotvorne tradicije.
Nije nimalo slučajno što je nadbiskup barski od pape dobio titulu primasa srpskog, u papinoj želji da politikom prozelitizma pokatoliči sve Srbe i podvede pod sopstvenu kontrolu, jer Vatikan se kroz celokupnu istoriju mnogo više ispoljavao kao država, kao politički faktor, nego kao verski faktor. Čak je Vatikan u srednjem veku vodio ratove sa susednim zemljama, krvave ratove.
Zbog čega je još važan sveti Sava - on je kao utemeljivač srpskih državotvornih tradicija, postigavši autokefalnost Srpske pravoslavne crkve, učinio lično u svojim političkim i diplomatskim misijama mnogo na stabilizaciji srpske države. U našem narodu je ostalo sećanje , i kod najnepismenijeg Srbina, kako je sveti Sava mirio zavađenu braću, Vukana i Stefana, u vreme kada je postojala opasnost da se već prvi Nemanjini naslednici međusobno pokolju, ili istraže, ili podele zemlju na dva dela, krvno zavađena.
Sveti Sava je to sprečio, a posle toga odlazi u mnoge diplomatske misije, i u Vizantiju, i u Bugarsku, i doprinosi stabilnosti srpske države. Sveti Sava je pravi rodonačelnik srpske književnosti. Sveti Sava je osnivač srpske filozofije. Sveti Sava je, u pravom smislu reči, oličenje osnovnih začetaka srpske duhovnosti, ne samo u verskom, nego u naučnom pogledu, u sferi državotvorne ideologije, u sferi književnosti, u sferi umetnosti.
Nije ni malo slučajno što su Turci spalili mošti svetog Save, posmrtne ostatke, kosti, 1595. godine, na Vračaru. I, nije bez stvarno simboličnog značaja to što je Sinan paša, koji je spalio mošti svetog Save, bio Šiptar, Albanac. To govori o tragičnoj sudbini Srba i to govori o jednom dubokom istorijskom neprijateljstvu. Nije ovo što se dešava Srbima na Kosovu i Metohiji stvar ovoga vremena, jer su tome komunisti najviše doprineli, ali to je nešto što se dešava vekovima i čiji je cilj da se zatre srpska nacionalna svest.
Svetog Savu Srbi su za života mnogo zavoleli, poštovali, i ne samo Srbi, nego i okolni pravoslavni narodi. Posle njegove smrti, stvoren je jedan od najveličanstvenijih kultova u srpskoj tradiciji, izgrađen na uspomeni na svetoga Savu i njegov doprinos utemeljenju srpske nacionalne svesti. Svetog Savu Srbi su slavili po svim srpskim zemljama, bez obzira pod kojim su se okupatorom nalazili, da li su to bili Turci, Mađari, Austrijanci, Mlečani, ili bilo ko drugi.
To je zaista jedna od najvećih srpskih nacionalnih svetinja i zato bi u zakonu o praznicima trebalo da se danu svetog Save posveti značajna pažnja, dakle, da bude izjednačen sa drugim državnim praznicima, a ne da ostane ova formulacija - da se slavi radno, jer je zaista smešno, tragikomično da se nešto praznuje radno. Šta to znači slaviti radno? Šta to znači praznovati radno? To je nešto što je možda ostalo od starog komunističkog vremena, stare komunističke svesti i trebalo bi pod hitno izbaciti. Ako neće zvanični praznik biti dan svetog Save i Vidovdan, onda koji to drugi datum zaslužuje da bude naš nacionalni praznik ili državni praznik?

Ovo je amandman narodnog poslanika Nataše Jovanović, kojim se otvara jedno veoma važno pitanje za zakon o praznicima Republike Srbije. Ovom zakonskom projektu nedostaje konkretizacija šta podrazumeva praznik? Prema projektu, praznik je samo neradni dan, što nije dobro, jer nije dovoljno. Treba još nešto da praznik izdvaja od običnog neradnog dana, kao što su subota i nedelja. Ako to ne bude konkretizovano ovim zakonom, onda će značiti da smo mi zapravo u praksi samo povećali broj subota i nedelja, i ništa više.  
Praznik mora da se razlikuje od običnog neradnog dana, tako što će svi državni organi, sve državne ustanove i sva pravna lica koje imaju svoja sedišta, biti obavezana da istaknu tog dana na vidnom mestu, na počasnom mestu, državnu zastvu odgovarajućih dimenzija, urednu, čistu, ispeglanu itd. Sve je to potrebno da se jednim zakonom precizira, kako bi državni organi mogli obavljati kontrolu da li se zakon sa tog aspekta poštuje. Neophodno je da to zakon sadrži.
Sada je ovde problematično da li se može republičkim zakonom obavezati isticanje savezne zastave. To bi trebalo saveznim zakonom. Nažalost, mi novog saveznog zakona o praznicima još nemamo, ali nije to ni neka smetnja. U svakom slučaju, ovim zakonom treba obavezati isticanje državne zastave Republike Srbije. To je ono što je bitno.
Drugo, oko ove umalo incidente situacije koja je izbila bez nekog posebnog razloga. Što se tiče Novog Pazara, tamo je Vlada Srbije zavela privremene mere, jer je bila skinuta zastava Republike Srbije i druga državna obeležja Srbije, a istaknuta je stranačka zastava, kao zvanična zastava. Nemamo mi ništa protiv toga da stranka Sulejmana Ugljanina ima i stranačku zastavu, ukoliko se njom ne vređa javni moral. Bez obzira kakva je ona , to je njihovo stranačko pravo. Ali, ne može stranačka zastava da se koristi tamo gde bi po Ustavu i zakonu trebalo da se koristi državna zastva. I posle upozorenja republičkih organa vlasti, novopazarska lokalna vlast se oglušila i zbog toga su zavedene privremene mere. Dakle, to je to pitanje, da ne bi bilo spora.
Što se tiče šahovnice, gde ste vi na veoma neumesan način intervenisali, nikada Hrvati šahovnicu nisu imali kao državnu zastavu, do Nezavisne države Hrvatske. Izvorno je šahovnica, kao državna zastava, ustaška zastava. To su istorijske činjenice. Poslednja hrvatska država je postojala do 1097.godine, kada je poslednji hrvatski kralj Petar Svačić poražen na planini Gvozd. Tada Hrvati nisu imali šahovnicu kao svoju državnu zastavu. Od 1102. godine i ugovora Pakta konventa, hrvatske države nije bilo, nije postojala.
Prvu hrvatsku državu u modernom vremenu formirao je Hitler i njena zastava je bila šahovnica. To je bila ustaška država, otvoreno ustaška, šahovnica je ustaška zastava i sadašnja tuđmanovska Hrvatska je tu ustašku zastavu uzela kao svoju zastavu, uz određene nebitne izmene. Prema tome, kada se kaže sa ove govornice da je šahovnica ustaška zastava, iznosi se jedna nesporna istina i nemojte na takav način neukusno i neumesno da ispravljate govornika ili da intervenišete.

Dame i gospodo narodni poslanici, demagoški je vrlo plodotvorno zalagati se za što veći broj neradnih dana. Međutim, pametne države pokušavaju da broj neradnih dana svedu na minimum. Zbog toga ni mi nemamo razloga da tzv. prenošenjem praznika iz nedelje na ponedeljak povećavamo broj neradnih dana. Pogotovo, ako imamo u vidu jednu nelogičnost u ovom zakonskom projektu.
U zakonskom projektu se kaže da ako praznik pada u nedelju, pomera se praznovanje za ponedeljak, a ako pada u subotu, ne pomera se. A, po drugim zakonima, npr. po Zakonu o radnim odnosima, i subota i nedelja su neradni dani. Šta to znači? Ako u subotu pada ne pomera se, a ako pada u nedelju pomera se. Zašto?
Niko nije u stanju da objasni zašto. Zašto bi se uopšte pomerao? Jer, praznik je praznik po nekim svojim simboličkim svojstvima, po nekim svojim tradicionalnim obeležjima, po nekim svojim istorijskim znamenjima, a ne pre svega zbog toga što se ne radi. To što se tog dana ne radi je prateće obeležje praznika. Praznuje se, pa se ne radi. Nije suština u neradu, već je suština u proslavi. A, da bi se slavilo, mora da se slavi baš onoga dana kada je zakonom propisan ili određen praznik, kada tradicija nalaže praznovanje. Nekada je ono što tradicija nalaže mnogo jače od onoga što propisuje zakon. Zato, nema nikakvog smisla pomerati praznovanje.
Mnogo je bolje kada bi predlagači zakona hteli da se udube u suštinu zakonskog projekta i onome što bi bio naš opšti, zajednički, jedinstveni interes, da se pojednostavi zakon o praznicima, da se svi najznačajniji datumi odrede kao državni praznici, a da se okanu ovog prenošenja koje je takođe jedan zaostatak iz komunističkog vremena, a u suštini ne znači ništa. Osim, povlađivanje onima koji žele što više neradnih dana.
Znate, doći ćemo u situaciju da smanjujemo i broj dana godišnjeg odmora. Ta činjenica je objektivna. A, kamoli da stalno povećavamo broj neradnih dana. To ekonomija ove zemlje ne može da podnese. I, ako već ne može da podnese, da otvoreno kažemo da ne može, da otvoreno kažemo ono što bi bilo ispravno, što bi bilo precizno, što bi imalo logičku podlogu, a ne da se zavaravamo bežeći od problema, bežeći od razmišljanja da automatski prihvatimo nešto što je ostalo iz mračne komunističke prošlosti, a zapravo nema logičku podlogu. Nema prihvatljivu suštinu i nema nešto što bi se moglo argumentovano braniti i obrazlagati.

Najprimerenije je da se u zakonu o praznicima Republike Srbije propiše obaveznost  isticanja na javnim mestima državne zastave Republike Srbije na dane praznika. Nije tačno obrazloženje Vlade da postoji drugi zakon o državnim simbolima, ne postoji zakon o zastavi. Srbija nema, ne poseduje u pravnom smislu  državnu zastavu još uvek.
Nikada to nije sprovedeno u skladu sa odredbama Ustava, kao što nema ni državnog grba. Postoji nacionalna zastava, srpska nacionalna zastava, koja se i ovde nalazi, koja još nije ozvaničena kao zastava Republike Srbije, prećutnost se koristi i prećutno je nekim skupštinskim konsenzusom, preporukom, kada je propao referendum iz 1992. godine, skinuta crvena petokraka. Grb državni ne postoji, jer Ustav Srbije, važeći Ustav Srbije propisuje da se odluka o grbu, zastavi i himni Srbije donosi na isti način, na koji se donosi Ustav.
To još nije urađeno, niste ni pokušali da se to uradi. Jednom je pokušavano. Tadašnja vladajuća većina nije imala dobru želju da se to sprovede do kraja, to je bilo još 1992. godine.Iako je od strane DOS-ovske dvotrećinske većine bilo nekih poslaničkih inicijativa, odmah po konstituisanju ove Narodne skupštine, s tim se odmah stalo, i izgleda, niko nije zaintresovan da se to napokon uradi.
Srbija još nije kao država odredila svoju zastavu, nije odredila svoj grb i nije odredila svoju himnu, iako je Ustavom propisano da ima zastavu, grb i himnu. To je pitanje trebalo rešiti pre pitanja državnih praznika. Ali dobro, primenjuje se zastava, stara srpska nacionalna zastava, kao zastava Republike Srbije, preporukom. Pa može i preporukom, ali se primenjuje.
Ali, grba nema, i himne nema. Ima nacionalni grb. Još nije donesena zvanična odluka da taj nacionalni grb bude grb Republike Srbije. Postoji srpska nacionalna himna, postoji čak i nekoliko himni, od kojih je jedna najznačajnija - Bože pravde, koja još nije ozvaničena kao himna Republike Srbije. Hoće li, i kada će, to je sada pitanje koje se upućuje skupštinskoj većini, za koje SRS nikada sama nije bila u stanju da postigne skupštinsku većinu, nažalost.
Ovde je i Gordana Čomić, u prošloj replici, na jedan nekorektan način pomenula to pitanje zastave, i samo ću jednom rečenicom to pitanje da apsolviram.
Nemci su u Drugom svetskom ratu ubili oko 100.000 Srba, a Hrvati su ubili skoro milion. Ipak je apsolutno zabranjeno isticanje nemačke nacističke, hitlerovske zastave, i onaj ko bi je istakao, dobio bi verovatno 60 dana zatvora kod sudije za prekršaje, automatski.
Po istom osnovu, i onaj ko bi istakao hrvatsku ustašku zastavu, morao bi da dobije identičnu kaznu zatvora. Ne može hitlerovska nacistička nemačka zastava biti zabranjena, a hrvatska ustaška zastava biti dozvoljena. I, nije ovde reč ni o kakvom, ni skrivenom, ni otvorenom ugrožavanju onih koji se razlikuju, bilo kakvih manjina, nego nešto o čemu, jednostavno, u civilizovanom svetu ne može biti rasprave.
Naravno, Nemci kao civilizovani narod u svojoj zemlji su zabranili nacističku Hitlerovu zastavu, a Hrvati kao necivilizovana država proglasili su ustašku zastavu kao svoju zvaničnu državnu zastavu. To je sada bitna razlika između Nemaca i Hrvata.

Pitanje isticanja zastava nije samo pitanje državne zastave. Naravno da postoje još neke zastave koje se mogu isticati u Srbiji i koje će se isticati, ali to treba pravno regulisati. Ovde postoje i čisto verski praznici koji se proglašavaju za državne praznike. Lično nemam ništa protiv da pripadnici islamske veroispovesti na Kurban bajram i na Ramazan bajram ističu svoju versku zastavu, na svojim verskim objektima, na primer. Nemam ništa protiv toga da na taj dan pored srpske državne zastave istaknu i svoju versku zastavu. Oni imaju versku zastavu i znamo kako izgleda ta njihova verska zastava i nemamo ništa protiv toga. Katolici nemaju versku zastavu i u principu mi ne bi smetalo da to bude zastava Vatikana na taj dan, ali to mora da se reguliše, da nam se ne desi ustaška šahovnica, kao što može da nam se desi pod neozbiljnom vlašću. Ustaška šahovnica mora biti apsolutno zabranjena, kao što je i hitlerovska zastava sa svastikom zabranjena.

Očekivao sam da će amandman Nataše Jovanović da malo zamisli predlagača, ali izgleda da je to bilo uzalud. Onaj ko piše zakonske tekstove mora biti stručan, obrazovan, mora znati, pa onda pravnu normu kreirati. Da mi imamo takve pisce zakonskih projekata, naše skupštinske debate bi bile mnogo kraće i mnogo bi češće opozicioni poslanici bili spremni da prihvate pojedine predloge zakona. Ovako, toliko su nam nakaradno zakonski tekstovi napisani, da i pored dobre volje da nešto popravimo, uz stalno odbijanje Vlade i vladinih eksperata, jednostavno ne postoji šansa da za bilo šta dignemo ruku što potekne od sadašnje vlade.
Vidite ovde šta je problematično u članu 4. i na šta se suštinski odnosi amandman Nataše Jovanović. U tački 1. stoji - pravoslavci na prvi dan krsne slave. Ne postoji prvi dan krsne slave. Postoji krsna slava i postoje paterice posle krsne slave, kada se još odlazi u goste, kada se čestita krsna slava itd. ali to nije sam dan krsne slave i na taj dan se verski obred ne obavlja. Verski obred i slavski kolač idu samo na sam dan krsne slave.
Drugo, ne slave samo pravoslavci i to bi trebalo da znaju pisci ovog zakonskog projekta. Slave Srbi pravoslavci, slave Srbi katolici, slave Srbi muslimani, slave i Srbi protestanti.
Kako je onda trebalo ovo odrediti? Trebalo je reći - i na dan slave, ili - na dan porodične slave. Možda muslimani neće da im se to zove krsna slava, ali - na dan porodične slave i time bi se taj problem rešio.
Drugo, ne može da se kaže katolici i pripadnici drugih hrišćanskih verskih zajednica. Postoje katolici protestanti i postoje hrišćani pravoslavci koji su preuzeli gregorijanski kalendar, to su Grci i Rumuni, koliko ja znam, ne znam da li postoji još neka pravoslavna crkva koja je prihvatila gregorijanski kalendar. Postoji kod nas tendencija da se pod hrišćanske verske zajednice podvedu i verske sekte. To Vlada mora da spreči, ali Vlada ne čini ništa da bi to sprečila, nego, naprotiv, i sve redove popunjava pripadnicima verskih sekti. Tako, na primer, Dragan Veselinov koji je nazaren, ovde izlazi i tvrdi da...