Zašto nemate strpljenja ta tri minuta da saslušate činjenice?

Vi bežite od činjenica, vi imate ovde samo jednu obavezu koju vam je vaša stranka nametnula, a to je da sprečite da se jedna reč sa ove govornice izgovori o državnom udaru, koji je u Srbiji izvršen. Vlada se ponosi, javno se hvali kako je izvršila državni udar. Šta će joj Ustav, kad joj nije po volji, šta će joj Ustavni sud, kada neće da presuđuje onako kako to želi DOS-ovska većina.

Državni udar je izvršen, a sednica Narodne skupštine je odložena da bi se pravila kao da ne vidi taj državni udar i da bi nastavila da radi kao da se ništa nije desilo. To je suština i zbog toga vi kršite Poslovnik, jer potpomažete gaženje Ustava.

Dame i gospodo, po pitanju ovog zakonskog projekta prvo mora da se reši jedno načelno pitanje - po Ustavu Srbije ne pominje se kao nadležnost federalne jedinice, odnosno nadležnost Republičke skupštine, donošenje zakona o praznicima. Savezni ustav izričito ima odredbu po kojoj SRJ donosi zakon o državnim praznicima.        Praksa je, naravno, bila drugačija, ali ovo pitanje treba podvesti pod ustavna načela, pod ustavne odredbe.
Drugo, savezni zakon o praznicima još nije donet. Njime je moguće predvideti da federalne jedinice imaju svoj praznik, ali ne treba stvari rešavati naopako, nego ih treba rešiti u skladu sa ustavnim odredbama.
Što se tiče tog konkretnog praznika Republike Srbije, kao federalne jedinice, mislim da je dobro izabrano Sretenje, samo ga treba drugačije definisati, ne kao dan državnosti, nego kao dan ustavnosti. Na Sretenje je donesen prvi srpski Ustav, pre Sretenja Srbija nikakav ustav nikada nije imala. Zbog toga to treba da bude dan ustavnosti.
Ovde je teško izvesti dan državnosti. To bi morao biti datum od koga datira prva srpska država. To je nemoguće istorijski utvrditi.
Kad je reč o verskim praznicima, prvo, treba se držati principa da pametni narodi i pametne države vode računa da imaju što manje praznika, kao neradnih dana. Tu treba uzor da nam bude Japan, a ne zemlje koje su u ekonomskoj krizi kao mi, a razbacuju se sa velikim brojem neradnih dana. Zato ovde treba jasno razlikovati praznik od neradnog dana.
Što se tiče Božića, to je sasvim u redu, to je već civilizacijska tekovina u celoj Evropi, na severnoj hemisferi, i tu nema, nadam se, nikakvog spora da Božić bude praznik i neradni dan, s tim što, kada pada u nedelju ne treba dodavati još jedan dan. To je besmisleno kod verskih praznika. Ne može Božić da se pomeri za ponedeljak, a nedelja je uvek nedelja. To su komunisti ranije uvodili, dodavanje još dana. Desilo se, nedelja - neradni dan, taj dan je i Božić, praznik. Šta znači praznik - znači da su zastave svuda istaknute na javnim mestima, da vojna muzika defiluje gradovima itd, da se praznuje, a ne da se dodaju neradni dani. To je suština.
Drugo, kod određenja vaskršnjih praznika, i ovo je besmisleno - Veliki petak nikada nije bio praznik, nikada se nije praznovao i nikada nije bio neradni dan. To je u hrišćanstvu dan žalosti. Besmisleno je da sada bude neradni dan. Vaskrs treba da bude praznik, ali uvek pada u nedelju i ne treba još jedan dan posle nedelje, besmisleno je. Vaskrs pada u nedelju, pored svih verskih ceremonija, još će i državne zastave biti istaknute, vojska će učestvovati u defileima, vojna muzika, držaće se akademije i druge svečanosti i sl. To je znak da je reč o prazniku.
Kod verskih praznika drugih veroispovesti neka pitanja su dobro određena. Samo kod pravoslavaca se govori o prvom danu krsne slave; postoje Srbi i katolici koji takođe imaju krsnu slavu, i zato ovo ne treba ograničavati na pravoslavce. Neka ih je stotinu ili hiljadu samo, moraju biti predviđeni ovom odredbom. A, ima i muslimana, pretpostavljam još uvek, koji su sačuvali krsnu slavu. Većina nije, ali još uvek se neki sećaju koja im je bila krsna slava, a neki će da obnove, da proslavljaju, pogotovu kada dobiju neradni dan.
Što se tiče katoličkog Božića, treba na isti način odredbu preformulisati kao kod pravoslavnog, samo što bi se odnosilo na lica katoličke veroispovesti, i ako pada u nedelju, svakako se ne radi, nema šta da se dodaje. Kod islamskih praznika, mislim da je dobro uzeto - Ramazan bajram i Kurban bajram, i kod pripadnika jevrejske zajednice takođe je dobro uzeto.
Dakle, treba izbaciti to da se kada praznik pada u nedelju dodaje još jedan neradni dan. Mi moramo smanjivati broj neradnih dana, a ne povećavati.
Kod člana 5. je osnovni problem - prvo, Svetog Savu treba definisati kao dan duhovnosti i državnosti, kao što Sretenje može biti samo dan ustavnosti. Sveti Sava, ne samo da je začetnik modernih srpskih duhovnih, nego i državotvornih tradicija. Ono što Svetog Savu izdvaja od svih drugih pravoslavnih svetaca nije to što je bio Srbin, jeste i to, nego što je utemeljivač moderne srpske države, utemeljivač nemanjićke državotvorne misli i tradicije na kojoj počiva moderna srpska država.
I Vidovdan nije praznik spomena na Kosovsku bitku, nego tradicionalni srpski praznik, od kada Srbi postoje kao narod, iz prethrišćanskog vremena. Srpska stara vera nije bila vera poput rimske ili grčke, sa više bogova koji su imali antropomorfni oblik. Stara srpska vera nije imala antropomorfne bogove. Imala je jednog vrhovnog boga, Peruna, koji je direktno prihvaćen, ili Svetog Vida, ili Jakšu, ili Vojina, u različitim nazivima se pojavljivao u različitim ulogama.

Dodajem sledećih pet minuta.
Kada su Srbi primili hrišćanstvo, preuzeli su najveći broj običaja, tekovina, tradicija svoje stare vere. Njihova stara vera je takođe u osnovi bila monoteistička. Oni tu ništa bitno nisu menjali. To može da se vidi u delima Nodila, u delima Veselina Čajkanovića, čak i u knjizi Miodraga Popovića "Vidovdan i časni krst", jer krst kod Srba datira iz prethrišćanskog vremena.
Kada su Srbi živeli na severu Evrope, imali su veliko svetilište na ostrvu Rigen, u Baltičkom moru, i tamo je izgrađen ogromni hram Svetom Vidu. Taj hram su porušili u ranom srednjem veku Nemci i Šveđani, na silu terajući tadašnje severne Srbe da pređu na hrišćanstvo. Naravno, i ovde je vođena kampanja da se izbriše što više tekovina stare srpske vere, ali to, jednostavno, nije bilo moguće da se uradi. Zbog toga neki drugi hrišćanski narodi napadaju Srbe da su jeretici, napadaju Srbe da je njihova crkva jeretička itd. Ne samo katolici, tu je bilo dosta i pravoslavaca, i to treba imati u vidu.
Zato Svetog Vida treba da slavimo kao srpski nacionalni praznik koji objedinjuje srpsku nacionalnu tradiciju od pamtiveka, od kada Srbi postoje kao narod, a njihovo pamćenje je dugo hiljadama godina. Zatim, Vidovdan je dan Kosovske bitke, Vidovdan je dan i sarajevskog atentata, Vidovdan je dan velikog demokratskog Ustava Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, jednog od najdemokratskijih ustava svoga vremena itd.
Naravno, i pala je nedavno velika sramota, upravo na Vidovdan, kada je počinjena najveća izdaja u našoj istoriji. To je nešto što nas sve čini tužnim, sve časne i poštene Srbe. Nadamo se da će iskupljenje za taj veliki greh da usledi i kroz primenu krivičnih sankcija i kroz iskupljenje svih državnih institucija koje su aktivno ili pasivno u tome učestvovale.
U ovom slučaju, i Sveti Sava i Vidovdan bi trebalo da budu neradni dani, osim ako padaju u nedelju, što se ne bi produžavalo na još jedan dan praznovanja, odnosno nerada.
To bi, dakle, bio jedan ozbiljan zakon o državnim praznicima koji bi obuhvatao i verske praznike. Naravno, sve vere bi bile na adekvatan način tu poštovane, s tim što se, kao u svakoj drugoj državi, prevashodno vodi računa o veri većinskog naroda. U Zapadnoj Evropi poštuju se svi verski praznici, poštuju se i pravoslavni praznici. Međutim, neradni dani i državni praznici se određuju prema datumima na koje padaju katolički odnosno protestantski praznici. To je jedna praksa koja treba i kod nas ovde da se primeni.
U ovom slučaju, dakle, uz malo dobre volje predlagača zakona, mogao bi da se napravi jedan dobar zakon o praznicima, koji bi bio trajna vrednost i niko više ne bi imao potrebe da ga menja, kako se menjaju vladajuće garniture. Bila bi velika opasnost da nam se desi da svaka nova vlast donosi neki svoj zakon o praznicima.
Na to treba staviti tačku i zbog toga treba izbegavati datume iz bliske prošlosti, koji bi se proglašavali za praznike. Princip treba da bude - dok je živ ijedan čovek koji se seća tog događaja, ne može taj događaj da se proglašava državnim praznikom, kao što i postoji princip da dok je čovek živ ne može da mu se diže javni spomenik i ne može da se ulicama i ustanovama daje njegovo ime itd. To je, dakle, u skladu sa jednim takvim principom.
(Predsedavajuća: 10 minuta i 15 sekundi.)
Ako predlagač zakona ima dobru volju da se ovaj zakon dotera, on bi trebalo da prihvati i čitav niz amandmana koje su podneli poslanici SRS-a. Ukoliko takva jedna konstruktivna atmosfera proizvede jedan zaista dobar zakonski tekst, onda će to biti jedan od akata, kojima ova Narodna skupština može da se ponosi. Na žalost, takvi akti su do sada bili veoma retki. Koliko me pamćenje služi nismo imali gotovo nijedan, ako se izuzmu one deklaracije ili rezolucije o kosovsko-metohijskom pitanju. Druge akte te vrste, na žalost, nismo donosili. Nadam se da će doći vreme da se i takvi akti pojave, iza kojih će jednodušno stati cela Narodna skupština, u ubeđenju da taj akt zaista treba upravo tako da izgleda.

Na isti način na koji je gospodin Zeldžo pogrešno mene interpretirao, moglo se uzeti u obzir da je Aleksandar Vučić njega pogrešno interpretirao, uz istovetnu argumentaciju i uz iste dokaze. Vi nemate ni jedan dokaz da je Aleksandar Vučić Zeldža Hurića pogrešno interpretirao. Dali ste mu reč.
Možda nemate dokaza da je Zeldžo Hurić mene pogrešno interpretirao, ali po istom osnovu morate i meni dati reč. Pošto mi ne date reč, očigledno je da ste prekršili Poslovnik, a kada sam sada već za ovom govornicom i kada sam vam ukazao da ste prekršili Poslovnik, samo da ispravim Zeldža Hurića, kratko, da nije tačno da su u zapadnoevropskim zemljama muslimani samo doseljenici. To, jednostavno, nije istina.
Veliki procenat Engleza, Francuza, pa i Nemaca, već uveliko prelazi na islam. Recimo, jedan od najvećih živih francuskih filozofa, Rože Garodi, je prešao na islam. Prema tome, islam je autohtona religija i u Francuskoj, i u Nemačkoj, i u Engleskoj, ali je tamo islam manjinska vera, kao što je i ovde manjinska vera. Ljudi su tamo sa hrišćanstva prelazili na islam, kao što su i ovde sa hrišćanstva prelazili na islam.
Nije bilo drugih muslimana na našem području, osim onih koji su već bili hrišćani, pa su prešli na islam. Taj proces postoji, i sada je mnogo intenzivniji u Engleskoj, Francuskoj, ili Nemačkoj, nego ovde. Ovde ne pamtim poslednjih godina da se desio prelazak sa hrišćanstva na islam, a tamo se to dešava, i to sve masovnije.

Nemate pravo da meni dodajete reči koje nisam izgovorio. Ja o prebivalištu nisam ni reči pomenuo. Nemojte to meni sada da pripisujte. Niti je bilo u kontekstu moguće da govorim o nečijem prebivalištu, niti je bilo moguće da tu reč upotrebim u bilo kakvom drugom značenju. Što se tiče autohtonosti, izrazio sam svoj stav. Taj stav je sasvim jasan. Autohton je onaj Englez koji primi svojom voljom islam. Takvih Engleza već ima desetine hiljada, možda i stotine hiljada. Ima već više od sto hiljada autohtonih Francuza koji su primili islam. To je činjenica. Nemojte da mi govorite o prebivalištu, to nisam ni pomenuo. Reči koje ne izgovorim, ne dozvoljavam ni da mi ih vi naknadno ubacite u kontekst mog izlaganja.

Nemojte vi da se plašite, nisam ni mislio da odgovaram tom poslaniku koga ste pominjali, njemu je dovoljno što je Bog učinio svoje i što ne bi mogao po zakonima stare Sparte da ostane ni kao beba u životu, a po svim kriterijumima stare Sparte, ja bih bio bezbrižan.
Hteo sam da govorim o ovom zakonu i hteo sam da potenciram jedno pitanje o kome jutros nisam govorio. To je pitanje koji je praznik po ovom zakonu najvažniji? Taj praznik može biti isključivo Vidovdan, on je najstariji, on je najsrpskiji, on datira od vremena od kada je Srbin postao Srbin. U onom trenutku kada su počele da se granaju razne nacije, etničke grupe, Srbin je već slavio Svetoga Vida. Ta stara srpska vera nije bila ni neznabožačka, ni višebožačka, ni mnogobožačka. Ta stara srpska vera je bila monoteistička i imala je mnogo podudarnih tačaka sa hrišćanstvom. Postojao je jedan bog, postoji i dalje, jedan jedini bog. Bilo je drugih bogova koji su bili na hijerarhijskoj lestvici mnogo ispod njega i ti bogovi odgovaraju onome što su arhanđeli u hrišćanstvu. Dakle, duhovna priča, čisto duhovna priča anđela i samo duhovno biće i bića koja provode volju božiju u određenim sektorima. To je po pitanju te stare srpske vere.
Po čemu se stara srpska vera razlikuje od hrišćanstva? U hrišćanstvu bog je triličan, dakle boga čine Bog otac, Bog sin i Bog sveti duh. Bog je stari srpski bog i pojavljivao se u četiri lika: svetog Vida, Peruna, Jakše i Vojina i otuda taj stari srpski krst iz vremena pre Hrista. Zbog toga taj praznik treba da bude nad svim drugim praznicima, i preko Kosovske bitke on je bio najveći praznik kod Srba. Bilo je pravoslavnih sveštenika koji su to pokušali da zabašure, da izbace iz kalendara, da povežu sa nekim svetim Vidom sa Sicilije i ko zna čim još, samo da bi se zatrlo sećanje na staru srpsku veru. Srbin je uvek gubio odričući se svoje tradicije, svojih duhovnih tekovina i zato mi, današnji Srbi, trebalo bi neki nauk iz istorije da izvučemo i da ono što je naše od iskona, bude u prvom planu kao naše.
Srpska stara vera je skoro u potpunosti preuzeta od strane Srpske pravoslavne crkava i naravno, napravljena je jedna fuzija sa hrišćanstvom. Šta je to što je od iskona srpsko u srpskom pravoslavlju? Upravo ono po čemu se srpsko pravoslavlje razlikuje od svih drugih pravoslavnih crkvi i pogotovu po čemu se razlikuje od katoličke crkve. Sveti Vid je praznik sa kojim su Srbi došli na Balkan, i to je razlog više da ga čuvaju. Nijedan narod na svetu, bilo da je u naknadnim vekovima prihvatio hrišćanstvo ili islam, ili bilo koju drugu religiju nove ere, nije zadržao taj praznik koga su zadržali Srbi. Nema takvog istorijskog sećanja ni u jednom narodu. Germani imaju Odina, ali nemaju nijedan dan posvećen Odinu. To je ono što je veoma važno za očuvanje srpske nacionalne svesti, pogotovu sada kada nam mondijalisti pokušavaju zatrti istorijsko sećanje, kada nam svu istoriju pokušavaju svesti na 20. vek, pa još gore - od Drugog svetskog rata naovamo.
Srbin je imao istoriju staru hiljadama godina, mnogo toga u srpskoj istoriji je zaboravljeno. Ono što nije zaboravljeno i što je ostalo zapisano u knjigama mi moramo da čuvamo. Ako to ne izrazimo kroz jedan ovakav zakon, oni koji pokušavaju da suzbiju srpsko nacionalno sećanje i pamćenje neće mnogo postići. Srbin je praznovao, slavio svetog Vida i onda kada je to bilo zabranjeno i onda kada je to bilo progonjeno. Srbima niko nije mogao svetog Vida iz sećanja izbaciti. Mnogi su pokušavali svetog Vida da osramote, mnogi su mu rušili hramove, mnogi su mu rušili kipove, mnogi su na taj dan činili najveća izdajstva, kao što se desilo i ovog poslednjeg Vidovog dana 2001.godine.
Pazite samo jednu stvar: Bog nikome nije ostao dužan i to pokazuje iskustvo dinastije Obrenovića. Bog kažnjava do 11. kolena za izdaju i to treba imati u vidu, to ne treba prenebregavati. To što neko misli da podigne pokajnicu ili da se sada naknadno dodvori crkvi tako što na prečac obećava veronauku od jeseni ili što se postavlja na čelo Odbora za izgradnju Svetosavskog hrama, kako to radi Zoran Đinđić, to ne može da iskupi ovaj veliki greh. Taj greh dugo će se okajaviti i dugo će mutiti razum i svest i dušu srpskog naroda.

SRS nema ništa protiv formiranja novih poslaničkih grupa, ukoliko se ispune uslovi koji su predviđeni Poslovnikom. Čim se formira nova poslanička grupa, ona je dužna da dostavi akt o formiranju sa potpisima svih članova predsedniku Narodne skupštine, a predsednik Narodne skupštine treba da obavesti Narodnu skupštinu i to pismeno, kako je do sada uvek bila praksa u proteklih 10 godina. Kada su ranije formirane sve postojeće poslaničke grupe, Narodna skupština je pismeno obaveštana sa imenima i faksimilom potpisa narodnih poslanika koji čine tu poslaničku grupu. Nama su ovde potrebna dva pisma, da ih ne nazovem aktima. Mogu se nazvati i aktima. Kažu i za Velju Ilića da je formirao poslaničku grupu, ali ne znam da li je to tačno. To je na primer situacija do koje nas možete dovesti, ukoliko se ovde ne držite Poslovnika i dosadašnje parlamentarne prakse.
Po članu 24. i po članu 39. Poslovnika, poslaničke grupe moraju vas pismeno da obaveste o svom formiranju. Vi ste dužni da obavestite Narodnu skupštinu, da Narodna skupština zna koliko ima poslaničkih grupa i ko čini te poslaničke grupe. Ovde su potrebna najmanje dva pisana akta. Prvo, akt o formiranju nove posaničke grupe DSS-DOS, kako se već zove, a kako da znam kako se zove kada nismo pismeno obavešteni. Onda nam treba akt, novi akt već postojećeg DOS-a jer se njima smanjio broj članova, da vidimo ko su sada njihovi članovi i eventualno, ako je Nova Srbija formirala poslaničku grupu, i onda nam treba akt o njihovom formiranju, da onda znamo, jer postojanje poslaničkih grupa donosi neka nova prava u Skupštini. Npr. šef poslaničke grupe ima pravo da govori tri puta u generalnoj debati i po svakom amandmanu kada počne rasprava u pojedinostima.
Da vidimo ko ima pravo, da nas obavestite, da znamo, da pratimo, da nam slučano ne biste podvalili, to je suština. Ako je ta tradicija postojala ovde u Skupštini, ako je to parlamentarna praksa, ako je tako Poslovnik propisao, onda to treba da poštujete i da nas hitno obavestite o novim poslaničkim grupama i o sadašnjoj strukturi, onih starih poslaničkih grupa.

Vi zaboravljate jednu stvar, da je predsednik Narodne skupštine samo prvi među jednakima i ništa više. Kada se obavesti predsednik Narodne skupštine, podrazumeva se da je tog trenutka obaveštena cela Narodna skupština, ali onda predsednik to obaveštenje ne sme da čuva u tajnosti, nego odmah mora da ga prosledi narodnim poslanicima.
Evo vam kako je Narodna skupština obaveštena o formiranju poslaničkih grupa odmah nakon konstituisanja. Evo vam, sa spiskovima članova svih poslaničkih grupa u Narodnoj skupštini. Da li je ovo bila glupost, šta je ovo bilo? Jel vi mislite da ovaj član Poslovnika 24. ili 39. podrazumeva da se obaveštava predsednik Narodne skupštine, a da onda on čuva u tajnosti tu informaciju koju je dobio, to obaveštenje koje mu je prosleđeno?
Nemojte da ruglu izvrgavate ovu Narodnu skupštinu. Suviše smo mnogo i suviše često izvrgavani ruglu. Zaista se sramotno osećamo pred celom nacijom zbog svega onoga što vlast u Srbiji čini i sada još ponižavajte Narodnu skupštinu tako što ćete joj reći - ja sam obaveštena i gotovo. Ne možete vi biti obavešteni ni o čemu, a da nije obavešten i svaki poslanik u Narodnoj skupštini. Vi ste niko i ništa van ove Narodne skupštine, a ovde ste samo prvi među jednakima. Vaše je pravo da prvi dobijete taj papir, a ne da ga uskratite svim drugim poslanicima.

Gospođo Čomić, vi ste sada obavestili usmeno Narodnu skupštinu da je 9. jula formirana poslanička grupa DOS- Demokratska stranka Srbije. Da li je to istina?

Mi ovde imamo amandmane poslaničke grupe DOS- Demokratska stranka Srbije od 6.juna.  To smo mi dobili službeno od vas. Vidite kakav haos ovde proizvodite takvim aljkavim radom, aljkavim odnosom, da ne kažem nešto mnogo gore. Ne mogu jednostavno da pojmim da je moguće da sve to radite namerno. Ne mogu da shvatim zašto bi ovo radili namerno. Vidite kakav haos proizvodite u Skupštini, organizovani haos:  6. juna poslanička grupa DOS - Demokratska stranka Srbije podnosi amandmane, a 9. jula ste obavešteni da su formirani. Ovo je u prenatalnom stanju napravljeno izgleda, dok su još planirali da se porode, a porodili se 9.jula.

Naziv zakona bi, svakako, morao da se menja. Nema smisla da se zove: zakon o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji. Ali,  nisam siguran da je ovo najsrećnije rešenje, da bude zakon o državnim i verskim praznicima.  Jer, verske praznike ne može da propisuje država. Može da ih propisuje samo Crkva. Država u to ne sme da se meša. Država ovde posebno poštuje neke verske zakone. Tako, da bi naslov ovoga zakona bio bolji: zakon o zvaničnim praznicima Republike Srbije ili samo zakon o praznicima Republike Srbije. To bi bilo najbolje.
Jer, to su onda neki čisto državni praznici, a i neki verski, kojima država daje poseban značaj. To bi bilo mnogo bolje od ovoga što je predloženo u amandmanu. Ali, u svakom slučaju, naslov koji je Vlada podnela mora da se menja, jer strašno je rogobatan i mislim da nema uzora u dosadašnjim zakonima. Da neki zakon glasi: zakon o tome i drugim stvarima. Znate, to je besmisleno i ne bi smelo tako da ostane. Poslanička grupa SRS nije glasala o zakonu u načelu, čekamo da čujemo kakav će biti stav Vlade. Ako Vlada pokaže dobru volju i popravi zakonski tekst, smatramo da postoje mogućnosti da glasamo za zakon. Ako Vlada ne pokaže dobru volju, onda ćemo glasati protiv zakona u celosti.
Mi sada jednostavno stavljamo na ispit Vladu. Da li ona želi da imamo dobar zakon o praznicima ili samo pro forme da usvajamo jedan akt koji će menjati sledeća vlast itd.

SRS nije spremna da podrži ovaj amandman, iako smatramo da bi postojeći tekst u zakonu trebalo da se poboljša, da se ulepša, da se dotera. Trebalo bi da se formuliše kao dan ustavnosti, a ne dan državnosti. Prvo, Prvi srpski ustanak nije bio uspešan. Kada je Napoleon krenuo na Rusiju, Rusija nije više bila u stanju da pronađe srpske ustanike i ustanak je ugušen. Tada su Turci skoro pola Srbije porobili. Karađorđe je posle Prvog ustanka bio najomrznutija ličnost u Srbiji. On je ostavio narod na cedilu, a pobegao preko Save, pobegao u Austriju, i dalje u inostranstvo.
Međutim, kada je Karađorđe ubijen, tada se rodio njegov kult. Narod je zaboravio da je Karađorđe bio neuspešan kao vojskovođa, narod je zaboravio da je Karađorđe ubio svog rođenog brata, da je ubio svog oca. Narod je zaboravio da je Karađorđe pobegao i ostavio Srbe na cedilu. To što ga je Miloš Obrenović pogubio i njegovu glavu poslao sultanu, toliko je zabolelo srpski narod, da je sve loše odmah zaboravio i stvorio Karađorđev kult, koji traje do danas i koji je neugasiv.
Vama su DOS-ovcima potrebne istorijske pouke. Znate, srpski narod je zamerao Miloševiću što mu je nacionalna politika bila neuspešna, ali ovim što ste uradili Miloševiću na Vidovdan, vi ste počinili nešto čega nećete zadugo biti svesni.
Što se tiče dana ustavnosti, reč je o najliberalnijem ustavu Evrope toga vremena. Zbog toga je važan taj datum. Sretenjski ustav je bio liberalan skoro kao američki. Ni jedan evropski ustav tog vremena se nije mogao meriti sa Sretenjskim. Zato su sve velike sile ustale protiv Sretenjskog ustava, i Rusija, i Austrija, i Turska. I novi ustav iz 38. godine, za Srbiju, turski sultan ga je propisao. Ne zaboravite, braćo Srbi, da i našu zastavu, da je Fermanom propisao turski sultan.
Išli su srpski čelnici u Rusiju, doneli rusku zastavu da bi tražili od sultana da rusku zastavu proglasi za srpsku zastavu. Ali neuki ljudi naopako su okrenuli tu zastavu, pa umesto da je zastava bele, plave i crvene boje, ona je crveno, plavo, bela. I sultan trideset i neke godine, kada je već Rusija stala na svoje noge i bila moćna, najmoćnija evropska sila, nije imao kud, morao je da propiše svojim fermanom rusku zastavu kao srpsku zastavu, ali je izokrenuo u njenim bojama, jer srpski predstavnici koji su prvo išli u Rusiju po tu zastavu, pa je nosili sultanu u Carigrad, jadni nisu znali koji je pravi redosled boja.
Bez obzira na tu grešku, srpski narod po svim srpskim zemljama je vrlo brzo zavoleo svoju zastavu i odani su ostali do dana današnjeg i mislim večito. Te stvari iz istorije treba poznavati, ako želimo da nam se ružna i tragična prošlost ne ponavlja. Na žalost, kada neznalice preuzmu stvari u svoje ruke, onda dovode do novih tragedija, uzrokuju nove lomove, nove nevolje i tome kao da kraja nema.
Ovaj tekst treba poboljšati, treba potencirati značaj tog Sretenjskog ustava. Naravno, ništa ne škodi da se pomene da je to i dan kada je podignut Prvi srpski ustanak, ali pitanje ustavnosti je ovde suštinsko pitanje. Srbi su državnost imali mnogo pre Sretenjskog ustava. Stotinama i stotinama godina pre toga, u daleku prošlost, čak u onoj prošlosti koja se ne pamti i o kojoj nema pisanih tragova.
Mi danas nismo sigurni da je sveti Jovan Vladimir zaista bio prvi srpski kralj. Moguće je da su postojali neki pre njega koji su se zvali kraljevima, ali nije ostalo pisanog traga, a istorija priznaje samo ono što je zapisano. U ovom slučaju, plediramo da taj dan bude dan ustavnosti, a ne dan državnosti, a da dan Svetog Save bude dan duhovnosti i državnosti.

Kad meni već date reč po Poslovniku, onda nema - izvinite, da li ste vi odustali. Vi treba da pratite kad jednom date reč po Poslovniku, on ima prednost, bez obzira što ste vi možda pogrešili po redosledu.
Predlažem da Narodna skupština ni danas ne zaseda po ovoj tački dnevnog reda, zato što je nacija zaokupljena neuporedivo važnijim problemima u ovom trenutku. Desetine hiljada ljudi su na ulicama Beograda. Očekuje se danas i više od sto hiljada, jer je Savezna vlada prekršila Ustav, donela Uredbu kojom se direktno ruši pravni poredak, a čelnici režima spremaju neviđenu izdaju u istoriji srpskog naroda, isporukom srpskih državljana i to najviših bivših državnih funkcionera, a zatim najviših oficira vojske i policije, zločinačkom Haškom tribunalu.
(Predsedavajuća: Gospodine Šešelj, razumela sam predlog i staviću na glasanje.)
Nisu ostali razumeli. Znam da ste vi veoma razumni.
(Predsedavajuća: Razumeli su svi. Nemojte nam objašnjavati.)
Međutim, ja imam pravo u okviru svog vremena da obrazložim predlog. Pošto su oči nacije uperene u ta zbivanja, pošto je u državi velika konfuzija, pošto se i predsednik Savezne Republike Jugoslavije, Vojislav Koštunica našao u nebranom grožđu - videli smo juče da ne zna ni šta govori na konferenciji za štampu, jer je pogazio sva svoja predizborna obećanja.
(Predsedavajuća: Gospodine Šešelj, izričem vam prvu opomenu zato što ste izrekli uvredu za predsednika Koštunicu.)
Čvrsto je garantovao Koštunica da neće isporučivati Srbe Haškom tribunalu, a pogazio je svoje obećanje.
(Predsedavajuća: Gospodine Šešelj, ovo nije politički čas. Održite konferenciju za novinare.)
Koliko ja imam po Poslovniku?
(Predsedavajuća: Stavili ste predlog i nema potrebe sad da obrazlažete.)
Vi mene sprečavate da obrazložim svoj predlog. Kako možete to?
(Predsedavajuća: Vi ste nama obrazložili svoj predlog.)
Nisam ga obrazložio. Imam pravo u okviru svoja tri minuta da obrazložim predlog. Još mi nije isteklo vreme.
(Predsedavajuća: To ne znači da vi tri minuta pošto-poto treba da pričate bilo šta. To znači maksimalno ograničenje vremena.)
Ja ne pričam bilo šta, nego ono što vas najviše pogađa, a to je obrazloženje mog predloga. Pošto je sva nacija u šoku zbog kriminalnog zločinačkog ponašanja DOS-ovskog režima, zahtevam da danas ne zaseda Narodna skupština.
(Predsedavajuća: Izričem vam drugu opomenu, zato što ste rekli: "Zločinačko ponašanje DOS-ovske većine". Po članu 101. izričem vam drugu opomenu.)
Potrebno je da Narodna skupština hitno zaseda po pitanju kršenja Ustava i zakona.