Dame i gospodo narodni poslanici, povodom ove tačke dnevnog reda ja bih takođe pre svega načelno govorio i ako budem neke primere pominjao, onda će to biti samo radi ilustracije, a ne zato što bih eventualno pokušavao da gonim nekoga ko zaslužuje gonjenje ili nekoga za koga baš nije sigurno da bi zasluživao takvo gonjenje. Danas ovde imamo jedan materijal, obiman materijal, koji nam je dostavio Odbor za pravosuđe. Taj materijal se u međuvremenu menja, pa dobijamo veoma obiman predlog izmena i dopuna, gde se vidi u kolikom broju slučajeva je Odbor u međuvremenu promenio mišljenje. Nisu ovo opšta politička načela, nisu ovo ideološki principi, pa da danas mislite ovako, a sutra onako. Ovde su u pitanju živi ljudi. Ti živi ljudi ne da su vam bili dobri unazad mesec dana, nego su vam bili najbolji, pa ste ih zato predlagali na veoma važne pravosudne funkcije, na funkcije predsednika sudova i na funkcije sudija.
U međuvremenu ste se setili da to ipak nisu dobri ljudi, pa od njih odustajete, pa ih na ovaj način ponižavate, a da nam ne kažete zbog čega odustajete od nekog od ovih predloga. Predložili ste nekoga za predsednika suda, pa ste se u međuvremenu predomislili, bilo bi korektno pred Narodnom skupštinom da izađe Hiber ovde i da kaže: mislili smo da je dobar, u međuvremenu smo saznali da je uradio to i to ili da je takav i takav. Svaki čovek greši, pa što ne bi grešio i Hiber, koji je od grešaka i sazdan uostalom. Lepo izađe i prizna, pogrešili smo.
Međutim, on bez ikakvog obrazloženja samo kaže, briše se. Briše se živ čovek, brišu se živi ljudi i to (broji), jedno četrdesetak ih možda ima, da ne brojim do kraja. Samo se brišu ljudi, a već su bili predloženi i javnost je obaveštena da su predloženi, a mi smo ranije dobili u materijalima sva ova njihova imena. I novinari su dobili, u sklopu sa drugim skupštinskim materijalima koji im se redovno dostavlja. Šta ovo znači? Ovo znači da je naš skupštinski Odbor za pravosuđe u najmanju ruku veoma neozbiljan i neodgovoran i da ne obavlja svoj posao kako bi trebalo.
Neću da branim nijedno ime sa ovog spiska. Možda ovde zaista ima ljudi koji ne zaslužuju da budu sudije i predsednici sudova, a možda ima onih koji i te kako zaslužuju, ali ih sada neko iz političkih ili ideoloških razloga naknadno skida sa kandidatske liste. To je problem. Imali smo mira, nije mnogo problema u pravosudnom sistemu. Bilo je korupcije, bilo je zloupotreba sudijske funkcije itd, ali u proteklih deset godina to nije bila opšta, generalna pojava. Čak ako je bilo mnogo pojedinaca koji su se ogrešili o sudijske norme, ne mogu sve sudije da se napadaju. Ipak je u proteklih deset godina bilo mnogo bolje nego u titoističko vreme. Ovo kako se ponaša DOS, podseća me na prve godine posle Drugog svetskog rata, kada su komunisti ušli u Beograd i prvo su streljali masu intelektualaca. Onda su ostale prinudili da im služe na najprimitivniji i prezira dostojan način.
Na primer nekoliko stotina intelektualaca, mnogi profesori Beogradskog univerziteta u toku Drugog svetskog rata potpisali su onaj poznati Nedićev apel srpskom narodu. Kada su komunisti ušli u Beograd postreljali su nekolicinu, a ostale su vrbovali i ti ljudi koji su potpisali Nedićev apel srpskom narodu u vreme Drugog svetskog rata bili su najveći komunistički progonitelji posle Drugog svetskog rata, jer su imali tešku mrlju u biografiji i komunistički komiteti su ih mogli zloupotrebljavati za najprljavije stvari.
Sada vi kao da tragate za sudijama koji imaju nešto prljavo u svojoj biografiji, da ih reafirmišete, da ih unapredite, da ih postavite na više sudijske položaje, jer će vam takvi slepo služiti. Vi se ponašate kako su se ponašali komunisti, u prvim godinama posle Drugog svetskog rata. Nije za vas važno da imamo zaista nezavisno sudstvo, nije za vas važno da se reafirmiše sudska grana vlasti, nije za vas važno da sudovi sude po Ustavu i zakonu, jer ovde i ministar pravde kaže - dokle će nas zamajavati sa ustavnošću i zakonitošću ili kaže - nije Ustav Sveto pismo. Pa, kada tako kaže ministar pravde, kako tek ostali obični smrtnici da se ponašaju.
Imamo mnogo dokaza da se izvršna vlast na protivustavan način meša u rad pravosudnih organa. Imamo danas dokaz - danas u Četvrtom opštinskom sudu sudija Ljiljana Mihajlović, neprekidno je gledala pred sebe, gledala je u zemlju, jer su je instrumentalizovali da sudi Srpskoj radikalnoj stranci, sa zadatkom da nam otme legalno stečene stranačke prostorije i ona jadnica menja boje, gleda pred sebe, očigledno veoma frustrirana, ali sudi kako joj je naloženo i skraćuje sudske rokove i razmak između pojedinih sudskih sednica, na nezabeležen način u našoj sudskoj praksi. Možda je ovo za vas sitan argument.
Imam veoma krupan argument. Desilo se da su organi gonjenja i otkrivanja, navodno, otkrili da je JUMKO prodavao maskirane uniforme šiptarskim teroristima. Da li je prodavao ili nije ne znam, a po svoj prilici uniforme su prodavane u JUMKO-voj prodavnici kao što se prodaju i u svim drugim delovima zemlje. Da li je to tačno ili nije ne ulazim u to, niti me principijelno interesuje, koliko me interesuje činjenica - kada su ti JUMKO-vi funkcioneri izvedeni pred istražnog sudiju, on ih je pustio da se brane sa slobode. On je procenio da nema razloga za pritvor, a onda potpredsednik Vlade Srbije Nebojša Čović i onaj nesposobni general, neznalica Ninoslav Krstić, koji ne zna ništa iz svoje struke i iz oficirske struke, najgori je oficir i zato je Amerikancima najpotrebniji. Oni su zagalamili u medijima, kako to sudija pušta direktore da se brane sa slobode. Šta je posle bilo? Isprepadane sudije opovrgnu svoje prethodno rešenje i donesu novo rešenje o pritvoru. To je najstrašnije što se desilo. U Titovo vreme nisu se baš tako stvari dešavale.
Setite se kada je suđeno Gojku Đogu, neke sudije su odbijale da sude, neki su prelazili u advokate, čuvali su čast i obraz, a neki su se i obrukali do kraja. Sada je toliki strah među sudijama, da sudija koji je izdao rešenje da se oslobađa pritvora okrivljeni i osumnjičeni, ponovo daje novo rešenje pod pritiskom potpredsednika Vlade Nebojše Čovića i generala Ninoslava Krstića - stavlja se u zatvor taj i taj. To je dokaz kako se vaša izvršna vlast meša u pravosuđe na krajnje nedozvoljen način.
Možda je sudija pogrešio kada je pustio JUMKO-ve direktore da se brane sa slobode. Možda ih je trebalo strpati u zatvor, možda ih je trebalo osuditi sto godina, ali je bolje kada sudija pogreši pa kriv čovek izađe iz zatvora nego kada potpredsednik Vlade naloži sudiji da se neko uhapsi. Bolje je sto krivaca na slobodi, nego jedan pod pritiskom izvršne vlasti u zatvoru, a ne zna se unapred da li je kriv ili nije, pa čak i ako je kriv ne može po nalogu izvršne vlasti da ode u zatvor. Izvršna vlast može da privede istražnom sudiji i prepušta mu svoju sudbinu, a da ne govorim o isporuci Slobodana Miloševića. Pazite, sudija u čijoj je nadležnosti bio Milošević, uopšte ne postavlja pitanje ko mu je oteo uhapšenika. Dok je Milošević bio u Centralnom zatvoru, bio je u nadležnosti tog istražnog sudije i ničijoj više. Istražni sudija izgleda nije ni znao da je on otet iz zatvora i taj istražni sudija umesto da postavlja pitanje odgovornosti upravnika zatvora, ministra pravde...
(Predsednik: Vreme.)
Nastavljam sledećih deset minuta. Znači, taj sudija piše zahtev da mu se izdaju dnevnice i putni troškovi da nastavi saslušanje Miloševića u Hagu. To je strašno, neverovatno.
Daću vam još primera kako te stvari nažalost kod nas stoje. Moralo bi to da se menja, moralo bi da se donese novi zakon o sudovima. Nažalost, nije donesen u prošlom mandatu jer se mi, tadašnji koalicioni partneri, međusobno nismo mogli dogovoriti. Tadašnji ministar pravde je napravio jednu verziju, na Vladi nije prošla, vratili smo je i posle više nije došlo do nove verzije. Mora se doneti zakon, koji će garantovati nezavisnost sudske vlasti. Naravno, relativnu nezavisnost, jer sudsku vlast će i dalje morati na izvestan način da nadzire Narodna skupština, kao što su i odluke Narodne skupštine pod nadzorom sudske vlasti, a u ovom drugom slučaju Ustavnog suda.
DOS-ovska vlast još ne dozvoljava da se kompletira Ustavni sud Srbije. Mi još nemamo Ustavni sud i sve što se radi, radi se samovoljno, jer nema mogućnosti priziva, nema mogućnosti opovrgavanja opštih pravih normi na osnovu ukazivanja na kršenje principa ustavnosti i zakonitosti.
Ovde imamo slučaj bivšeg sudije Vrhovnog suda Radovana Čogurića, koji je razrešen u prošlom mandatu i ovde se kaže da je protivzakonito razrešen - nije razrešen protivzakonito, nego pošto mu je presuda na pet meseci zatvora postala pravosnažna. Po pravosnažnosti presude on više nije mogao biti sudija Vrhovnog suda. Ne misli valjda neko od vas da čovek može biti osuđen na pet meseci zatvora, otići da izdrži kaznu, da se vrati i da ponovo bude sudija Vrhovnog suda i još možda i u zatvoru da obavlja poslove sudije Vrhovnog suda. Nije moguć prekid kontinuiteta, pa nastavljanje funkcije. Tog momenta on je morao biti razrešen. Taj Čogurić je osuđen na pet meseci zatvora pravosnažno, jer je svojim kolima pregazio neku ženu i ta žena je preminula, poginula. Utvrđeno je da je Čogurić bio pod dejstvom alkohola. Naknadno je dokumentacija kojom se dokazuje dejstvo alkohola uklonjena iz sudskih spisa i posle promene vlasti, on je vanrednim pravnim lekovima izdejstvovao ukidanje pravosnažne presude i obnovu postupka. Sada treba da se vrati u Vrhovni sud.
Zašto vama treba Čogurić? Niko od vas nikada nije čuo da je Čogurić sudija na svom mestu, da je dobar pravnik, da striktno sudi po Ustavu i zakonu. Ali, za vas je važno da je on kompromitovan, da ima orahe u džepu i da ga u svakom trenutku možete naterati da najprljavije poslove uradi za DOS, kao što ste ranije onog Dončića naterali da donese jednu krajnje protivustavnu i protivzakonitu presudu po pitanju akta ministra prosvete i kao što radite na mnogim slučajevima na isti način. Ne može ovaj Čogurić da bude sudija, jer je pod dejstvom alkohola zgazio ženu. Možete mu oprostiti kaznu, možete ga pomilovati, možete mu dati aboliciju, ali on ne može biti sudija Vrhovnog suda. Zaposlite ga kao pravnika u Vladi. Može biti ministar u Vladi, može biti predsednik Narodne skupštine, sve može biti, ali ne može biti sudija Vrhovnog suda Srbije ili možda pod vašom vlašću može.
Kada je reč o tužilaštvu, vi ste postavili ovde na nezakonit način Dragomira Nedića za vršioca dužnosti republičkog javnog tužioca. Što se odmah nije pristupilo izboru novog javnog tužioca? Mi tek naslućujemo razloge. Dakle, ovaj treba da se dokaže, treba da plati izvesnu cenu kršenjem Ustava i zakona, da bi to zaslužio. Njegov brat, drugi Nedić, potpredsednik u stranci Nebojše Čovića, kako mu se zove ta stranka, ko će zapamtiti 18 imena, a treći brat je branilac Andrije Draškovića, koji je zasad osuđen samo za jedan zločin, a vezan je za mnoge zločine sa političkom pozadinom na beogradskom asfaltu. To će se tek ustanoviti, od ubistva Arkana i nadalje, a takođe i pre ubistva Arkana.
Dakle, ta trojica burazera, lepo su se rasporedila. Nebojša Čović je izgleda toliko ojačao da može u Njujork da ide, ne obavestivši ni Koštunicu i Đinđića, pa što ne bi onda postavio svog čoveka za republičkog javnog tužioca, za sada v.d., pa kako se pokaže. A, nije vam palo na pamet da razrešite okružnog javnog tužioca u Zrenjaninu, Dragana Arsića, mada ste sami tvrdili da ste ustanovili da je Glamočaninova grupa svojevremeno podmićena, tako, što je svaki član dobio 100.000 maraka da se odmetne i da služi socijalističkoj vlasti u pretprošlom mandatnom periodu. Imate dokaz da je Dragan Arsić dobio 100.000 maraka, nećete da ga razrešite funkcije zamenika okružnog javnog tužioca, jer takav će vam trebati. A, već je jednom plaćen, imate dokaz da je on plaćen i ne morate ponovo da mu plaćate. Idealan je. Čudi me samo što ga niste postavili za republičkog javnog tužioca ili bar njegovog zamenika.
U ovakvim situacijama je rešenje u povlačenju ovog materijala Odbora za pravosuđe i upravu i da se prvo donese zakon o sudovima, da se sredi stanje u sudovima sa normativne strane, pa da se onda na osnovu nekih opštih principa vrši novi izbor sudija.
Imamo slučaj - vi ovde na nekoliko mesta ne samo da predlažete da advokati postanu sudije, to u principu ne bi bilo problem, ali je malo čudno, jer smo do sada uvek imali bekstvo sudija u advokate, jer sposoban pravnik mnogo više materijalno zarađuje kao advokat, nego kao sudija, lakše se afirmiše itd. Sudija je ipak ograničen svojom funkcijom državnog službenika, ne može da bira predmete koje će voditi, po kojima će presuđivati, a advokat je slobodan da bira parnice u kojima će učestvovati, da bira krivične procese i ima mnogo više mogućnosti kao samostalan organ unutar pravosudnog sistema da se afirmiše. Odjednom sada imamo bekstvo advokata u sudije i to tako, ne što će advokat da postane sudija, pa stiče i sudsku praksu i eventualno se dokaže i u dogledno vreme postane i predsednik suda, nego odmah automatski jednim aktom imenuje se za sudiju, pa za predsednika suda u kome je sudija. To je ipak nešto nedozvoljivo.
Naravno, u sklopu ovoga treba razmatrati malo i stanje u advokaturi. I tamo ima svašta, svakakve stvari se dešavaju. Evo, npr, predsednik Advokatske komore Srbije Branislav Tapušković prihvata, nasuprot odbijanju optuženog, okrivljenog, da bude prijatelj stranog suda. Okrivljeni, odnosno osumnjičeni ili optuženi, pošto su neku optužnicu izgleda i podigli, naš je državljanin, a reč je o stranom sudu. Protiv volje tog našeg državljanina, on pristaje da služi stranom sudu. To je akt veleizdaje i takav čovek bi morao, kakav je Branislav Tapušković, da bude izbrisan iz svakog advokatskog registra, a ne da ostane predsednik Advokatske komore. To je dokaz da su kod nas i u advokaturi poremećene elementarne moralne vrednosti. Da li ima tog advokata, koji će ovde za govornicom da kaže da Tapušković treba da bude protiv volje optuženog prijatelj suda? (glasovi: ima) Taj je nemoralniji od Tapuškovića, ako ga slučajno ima, to je sigurno.
Dalje, imamo ovde za poslasticu slučaj Slobodana Vučetića. Slobodan Vučetić je bio sudija Ustavnog suda i razrešen je funkcije zbog zloupotrebe sudijske funkcije. On je bio član G-17 plus, učestvovao je u javnoj i političkoj delatnosti kao član te parapolitičke partije. Nije politička partija u pravom smislu reči, ali je izgleda registrovana kao politička partija i ima svoje članove u Saveznoj vladi. To je Miroljub Labus i Vitošević, ministar poljoprivrede iz prošlog sastava. Kako je javno saopšteno, oni su tamo kao predstavnici G-17 plus.
I šta se posle desilo? Taj Slobodan Vučetić je sebi dozvoljavao, da se javno politički angažuje, sa protivustavnih pozicija. Slobodan Vučetić je podržavao crnogorski separatizam javno, svojim tekstovima u štampi. Kao sudija Ustavnog suda, podržavao je gaženje Ustava, a kao sudija Ustavnog suda morao je da poštuje i Republički i Savezni ustav. I jedno i drugo je za njega Ustav. On je podržavao Đukanovićevu separatističku politiku. Zbog toga je razrešen.
Da vidimo sada ko je Slobodan Vučetić. Slobodan Vučetić je drugi Jovan Glamočanin. U vreme komunističke diktature, Slobodan Vučetić je bio član CK SK Srbije, i valjda i predsedništva, i bio je član poslednjeg komunističkog Predsedništva Srbije. Javno je istupao sa rigidnih dogmatskih pozicija, suprotstavljajući se uvođenju višepartijskog sistema. Javno je učestvovao u progonu slobodnomislećih intelektualaca, rečima, doduše nisam čuo da je nekog intelektualca lično hapsio ili tukao, ali rečima je učstvovao. Slobodan Vučetić je 1990. godine bio poslanički kandidat Socijalističke partije Srbije i poražen je od Dragoljuba Mićunovića u Beogradu. Kada je poražen kao poslanički kandidat, tadašnja socijalistička skupštinska većina, izabrala ga je kao utehu da bude sudija Ustavnog suda. Dakle, političkom voljom. Naravno, stvar je sada druge rasprave, kakvom je sve političkom voljom dolazilo do imenovanja sudije Ustavnog suda i kako su neki drugi imenovani. I o tome možemo da vodimo raspravu.
Međutim, posle nekoliko godina on se odmetnuo od svoje partije, isto kao što se odmetnuo Jovan Glamočanin i zadržao mandat. Da li je on dobio novac u gotovom kao Jovan Glamočanin, 100.000 maraka, stan i ljubavnicu, UDB-a je Jovanu Glamočaninu našla i ljubavnicu da bi ga lakše vezala ili na neki drugi suptilniji način, neću u to da ulazim.
Mogu da shvatim da je nekada Slobodan Vučetić bio rigidni staljinista, pa posle postao socijalista, pa posle dalje evoluirao i postao antisocijalista, pa postao građanski liberal itd. Ali, da je on častan čovek, onog trenutka kada se odmetnuo od Socijalističke partije, morao je da vrati sve ono što je dobio od te partije. A od te partije dobio je funkciju sudije Ustavnog suda Srbije. Poštujem svakog narodnog poslanika, koji napusti svoju partiju, ne slaže se sa njenom politikom, pa joj odmah vrati poslanički mandat. Ali, kada neko napusti partiju ili bude izbačen, pa se još odmetne od te partije i napadne tu partiju, a zadrži državnu funkciju, koju je dobio zahvaljujući toj partiji, onda je to čovek bez ikakvog moralnog kredibiliteta.
Takav je čovek Slobodan Vučetić, a vi njega sada po svaku cenu vraćate za sudiju Ustavnog suda na nezakonit i protivustavan način. E, to ne može, ne može sa moralnog aspekta, ali, sa aspekta nasilja, koje vi primenjujete u politici, može sve. Možete danas proglasiti da je petak, stavite na glasanje i izglasate. Ne bi bilo prvi put da kršite Ustav, zakon i Poslovnik i sve pravne principe. Ali, moje je da vam ukažem da vi to kršite i da javnost zna na osnovu ubedljive argumentacije da zaista kršite. Onda vi to kršite do mile volje.
Koji je izlaz iz ove situacije - mi moramo osloboditi pravosudni sistem uticaja izvršne vlasti, ne samo tako što će sudije biti nesmenjive, nego što sudije neće smeti da budu članovi bilo koje političke partije i što sud neće dozvoljavati bilo kakvo mešanje politike u rad pravosudnih organa. Da bismo to postigli, moramo prethodno odbaciti ovaj akt koji je pred nama.
Vidite šta se desilo pre nekoliko dana - najavljeno je u Saveznoj skupštini da predsednik Republike Francuske i ratni zločinac Žak Širak dolazi u Beograd i da će govoriti i u zgradi Savezne skupštine, i mi radikali smo se pobunili, iznoseći dokaze da je zaista ratni zločinac, a glavni dokaz je bila pravosnažna sudska presuda. I, došlo je do odlaganja posete, da li zbog toga ili nečeg drugog, i to bismo mogli da raspravljamo.
Žak Širak nije došao, ali je brže bolje Vrhovni sud Srbije ukinuo prvostepenu presudu, i pravosnažnu presudu, jer nije bilo blagovremene žalbe, vratio na ponovni postupak okružnom sudu, a onda danas štampa saopštava da je okružni javni tužilac povukao optužnicu i protiv Širaka, i protiv Klintona, i protiv svih ostalih ratnih zločinaca.
I to vam je dokaz kako je kod nas pravosuđe instrumentalizovano. Vi sada ovde gonite lekara, kome je nesrećnim slučajem ili božjom voljom preminuo pacijent, a ovamo, kod slučaja ubistva nekoliko hiljada građana naše zemlje, protivzakonitim bombardovanjem, agresijom NATO pakta, vi oslobađate glavne krivce, jer se tim glavnim krivcima dodvoravate.
Vi imate Vidu Petrović-Škero, predsednika okružnog suda, koja naređuje sudijama kakve će presude donositi u drugostepenom postupku, kakve će presude izricati u prvostepenom postupku, imam čitav niz dokaza, imam već jednu spremnu knjigu od 1.000 strana, sa konkretnim dokazima. Brzo ćete dobiti tu knjigu, imate cele zime da čitate. Ne brinite ništa. Pazite, ostaje to, to što je zapisano, to i ostaje. Svaki sudija treba da razmišlja na kakvu presudu stavlja svoje ime, da ga se unuci ne bi stideli.
Nema više čuvanja presuda u tajnosti, sve presude na svetlost dana, pred javnost, pa da se vidi. Imate jednu Leposavu Karamarković, koja organizuje sudije da pohađaju seminare stranih agentura, na kojima se podučavaju kako da sude protiv svog naroda i svoje države. Možete da se smejete do mile volje, ali, koji je interes Engleza, Nemaca, Francuza i drugih, da obučavaju naše sudije? Kod nas narod nema hleba da jede, slagali su vas za onu bespovratnu pomoć od šest milijardi dolara, nema ni onih milijardu i trista miliona dolara, ali njima je važno kako će naše sudije da sude. I sada je valjda faktor koji omogućava napredovanje - koliko je ko špijunskih seminara završio, umesto kakav je pravnik, da li je čvrst i stabilan kao ličnost, da li je spreman da sudi po zakonu i po Ustavu, uprkos opasnostima i pretnjama koje dopiru od strane izvršne vlasti.
Vi niste spremni da menjate kvalitativno pravosudni sistem, da ga menjate nabolje, vi biste do kraja da ga instrumentalizujete, da ga upropastite, ali na svu sreću, vaša vlast neće dovoljno dugo trajati, pa da to sve što ste zamislili provedete do kraja.
U ovom slučaju se, jednostavno, postavlja pitanje - ko su ljudi koji su predlagali sudije i predsednike sudova, koje smo dobili u prvom materijalu, da vidimo odakle su stigli predlozi, pa onda da vidimo ko su ljudi koji su opovrgli te predloge, na osnovu čijeg zahteva je donesena odluka da se predlozi menjaju, ili da se imena brišu?
Iz toga možemo izvući mnogo zaključaka. Nas ovde iznenađuje Hiber sa jednim novim materijalom posle pauze, a u tom materijalu on opisuje kako je tekla ova procedura oko javnog tužioca, i u tom materijalu dosta detaljno opisuje, samo mu fali jedna stvar - nema datuma kada je koje pismo stizalo i kada je koji predlog davan. Zašto se kriju ti datumi? Ima veoma važan razlog zašto se kriju - ovaj materijal je toliko smušen, toliko neozbiljan, toliko protivrečan, da bi sramota bila za Narodnu skupštinu da se to sve izglasa.
Zato vas pozivam da se materijal vrati Odboru, da idemo prvo na usvajanje novog zakona o sudovima, pa kada se usvoji taj novi zakon, da se ide po jednoj standardnoj proceduri na izbor sudija i da ta procedura bude lišena bilo kakvog mešanja organa izvršne vlasti, ako želimo da imamo ozbiljno pravosuđe, ako ne želimo da sudovi sude samo kako im Dušan Mihajlović naloži, ili neki drugi ministar, ako želimo da se sudovi drže isključivo zakona i da svakom sudiji zakon bude svetinja.

Gospodine Maršićanin, po 4. stavu člana 24. poslaničke grupe se formiraju tako što se vama dostavi akt sa spiskom i potpisom članova, a vama se dostavlja jer ste vi prvi među jednakima, jer vi komandujete skupštinskim službama za umnožavanje. Ako se dostavi nekom drugom u ovoj skupštinskoj sali, možda njega službe za umnožavanje neće poslušati, možda neće prekontrolisati. Vi ste samo prvi među jednakima. Vi van ove dvorane nemate nikakva ovlašćenja u pogledu nadležnosti Narodne skupštine propisanih Ustavom. Imate samo ovlašćenja da kažete službi da se nešto umnoži i da se dostavi poslanicima i da naredite sekretaru Skupštine, naravno, da se postara da to bude brzo i uredno urađeno.
Kada se vi obavestite, dok to ne dođe do narodnih poslanika, isto je kao da ni vi niste obavešteni. Vi ste juče rekli onako na početku sednice da su formirane nove poslaničke grupe, ali mora se jasno znati koje su to poslaničke grupe, iz jednostavnog razloga da ovde ne brkamo i ne mešamo poslanike. Ne znamo gde je ko; pazite, i na hodnicima kada razgovaramo to je važno, da znamo pred kim šta sme da se kaže, a pred kim ne sme, jer on odmah cinkari i ide Dušanu Mihajloviću itd.
Evo vam jednog praktičnog razloga da nam morate identifikovati članove svih poslaničkih grupa i zašto to izbegavate? Mogli ste od juče do danas da to uradite. Evo, ako vam je trebao jedan dan vremena, dali smo vam taj dan juče i ovo pitanje niko nije problematizovao. Problematizovali smo pre nekoliko meseci, kada je vaša stranka formirala poslaničku grupu i nije vam bilo dovoljno, opet nećete da nas obavestite i mi onda ne znamo. Da idemo po hodnicima, da se raspitujemo - nema smisla.
Svaki akt nam se ovde dostavlja i sve ono što dobije Narodna skupština mora biti umnoženo za narodne poslanike. Sve ono što vi dobijete, osim eventualno nekog telegrama da neko neće doći na sednicu, pa vam verujemo na reč kada vi to pročitate, morate da umnožite za narodne poslanike. Možda nema papira, možda se pokvario aparat za fotokopiranje, ali onda lepo pročitajte nam imena poslanika svih novoformiranih poslaničkih grupa, pa ćemo mi ovde rukom beležiti, a nemojte više da ovde glumite duhovitog čoveka, jer to vama sigurno ne ide od ruke. Za svakoga ovde pre može da se kaže da je duhovit, a vama to ne ide od ruke, samo ispadate smešni. Nemojte više da ispadate smešni, jer mene je kao narodnog poslanika sramota kada mi predsednik Narodne skupštine ispada smešan.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanici Srpske radikalne stranke će glasati protiv sva  tri predloga u okviru prve tačke dnevnog reda. U parlamentarnoj praksi civilizovanog sveta decenijama se razvija neformalno, ali čvrsto pravilo da se sva radna tela zakonodavne vlasti formiraju striktno na proporcionalnom principu. Možda je to nekima bilo smešno u vreme kada je jedna poslanička grupa raspolagala sa 2/3 poslanika u Narodnoj skupštini.
Međutim, ta poslanička grupa se raspala i umesto jedne, sada imamo četiri. Sada nijedna poslanička grupa nema apsolutnu većinu i zato nije beznačajan odnos snaga u skupštinskim radnim telima. Pošto u početku nije poštovan princip da sve poslaničke grupe proporcionalno budu zastupljene u poslaničkim telima, srpski radikali su odbili da uopšte učestvuju u njihovom formiranju.
Mi ne tražimo sada da se menja ono što ste uradili na početku. Mi samo upozoravamo, zbog vas prisutnih i zbog javnosti, da smo bili u pravu kada smo na tome insistirali. Sada vi kojima to nije bilo važno možete da razmišljate šta bi bilo bolje - da je u početku poštovan taj princip, pa da se ne dođe u ovakvu situaciju ili je bolje to što je princip pogažen, pa smo ipak došli u jednu neprirodnu situaciju. Naravno, ne postoji nikakva pravna obaveza da skupštinska radna tela budu formirana na proporcionalnom principu. S pravnog aspekta, onaj ko ima apsolutnu većinu može potpuno da isključi opoziciju iz radnih tela, ali na svoju političku odgovornost. Dakle, pravne sankcije nema, pravno se nigde za to ne odgovara, ali postoji jedna politička odgovornost koju u tome ne treba potcenjivati. To je razlog što poslanici SRS neće glasati ni za jedan predlog, jer u startu već skupštinska radna tela nisu konstituisana onako kako to nalaže pozitivna parlamentarna praksa civilizovanog sveta.

Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da je materijal kojim danas raspolažemo povodom ove tačke dnevnog reda veoma štur, neodrživo oskudan, ne postoji mogućnost da ozbiljno razgovaramo o konkretnim razlozima zbog kojih se traži ukidanje imuniteta dvojice narodnih poslanika i njihova isporuka sudskoj grani vlasti. Zato će moje izlaganje po  tom pitanju biti čisto načelnog karaktera. Zašto?
Imunitet je jedna stara kategorija, imunitet narodnih poslanika kojim se zakonodavna vlast štiti od samovolje izvršne i sudske vlasti.
Potiče iz vremena, čak, kad je izvršna i sudska vlast bila oličena u jednom organu, kad je monarh bio, kao šef države, na čelu upravne vlasti, a bio je i poslednja sudska instanca u pravosudnom sistemu, jer je od njegove lične volje zavisilo da li će neko biti po krajnjoj instanci kažnjen ili ne, da li će izdržavati kaznu ili neće.
Zakonodavna vlast i u današnjem vremenu mora da se štiti. Najviše operativne vlasti koncentrisano je u organima državne uprave, odnosno u vladi, kao njihovom koncentrisanom izrazu. I vlada je u stanju, i to nije samo slučaj u našoj zemlji nego i u mnogim drugim parlamentarnim sistemima, da nameće svoju volju pravosudnoj vlasti. Mi imamo čitav niz primera da se to kod nas zaista dešava. Mi nezavisnog sudstva nemamo. Naše je sudstvo sada u najgorem mogućem stanju, još iz vremena titoističke diktature. I, kada sudska vlast traži da zakonodavno telo nekog izruči njoj na milost i nemilost, obično ona ima i neki politički razlog.
Jer, da je ovde razlog isključivo krivično gonjenje počinilaca krivičnih dela, ne bi bilo nikakvih problema. Međutim, onda bi se prevashodno našli mnogi pripadnici vladajućih stranaka na tapetu, a ne za neke gotovo beznačajne stvari gone se pripadnici opozicionih stranaka. Težina krivičnih dela, koja im se spočitava, nije tolika da se oni moraju isporučiti sudskoj vlasti pre isteka svog mandata u zakonodavnom telu. A onaj ko ih je kandidovao za ovaj mandat sledeći put će razmišljati da li baš njih opet da kandiduje, imajući u vidu šta se desilo u roku trajanja njihovog mandata, ukoliko zaista ima dokaza da je neko krivično delo počinjeno.
Jedna je stvar ovde veoma problematična - socijalisti, dok su imali apsolutnu vlast i moć, zajedno sa Novom demokratijom, potpuno su nam zamutili osnovne vrednosti koje se tiču institucije poslaničkog imuniteta. Oni su poslanički imunitet otimali čak i na osnovu prekršajnog gonjenja, mada sudija za prekršaje nije sudija u pravom smislu reči. On nije organ pravosudne grane vlasti, nego organ državne uprave i nikada, ni pod kojim uslovima ne bi se smeo narodni poslanik isporučiti sudu za prekršaj. To je krajnje ponižavanje parlamenta, a to su nama socijalisti svojevremeno radili.
Ako se sećate, Žarko Jokanović, visoki funkcioner Nove demokratije, posle ponoći je zakazivao sednicu skupštinskog odbora da bi se narodnim poslanicima oduzimao imunitet. Presedani koji su se dešavali veoma su loši i ti presedani mogu biti određena olakšavajuća okolnost za savez sadašnje skupštinske većine. Ali, vi ste nam garantovali da ćete biti sasvim drugačiji, da nećete slepo slediti jednu negativnu praksu iz prethodnog perioda. I ovo je nešto na čemu treba da pokažete da zaista slepo ne sledite tu parlamentarnu praksu.
Da bi se narodnom poslaniku oduzeo imunitet, da bi se on isporučio od strane zakonodavne sudskoj grani vlasti, mora parlament prethodno da se ubedi da je on zaista nesporno počinio neko ozbiljno krivično delo. Da bi se to uradilo, mora i krivična prijava, čak i dokazna sredstva, pa skupštinski odbor da razmotri, da se, zapravo, celo malo preliminarno suđenje obavi, pa ako svim parlamentarcima bude jasno da zaista treba isporučiti narodnog poslanika sudskoj grani vlasti, onda on da bude isporučen mirne savesti.
Na osnovu nekoliko rečenica, evo, ja sam za Ivkovića dobio papir, nismo ni dobili za Čanovića, je li, nije nam stiglo, možda je došlo, možda nije, ja u rukama to nisam imao. Ne možemo uopšte da zaključimo da li je njihovo krivično gonjenje opravdano ili je reč o jednoj čisto represivnoj meri izvršne grane vlasti, gde se manipuliše sudskom granom, gde se sudska grana zapravo instrumentalizuje u političke svrhe.
E sada, često sam govorio ranije socijalistima sa skupštinske govornice, javno, čak i na sednicama Vlade - uvek treba da se ponašate dok ste vlast onako kako biste želeli neka druga vlast prema vama da se ponaša kada jednog dana budete opozicija. Mnogi od njih su mislili da nikada neće biti opozicija i zato mi nije u principu mnogo žao kada neko od njih na ovaj način strada, ali nije ovo stvar emocija, ovo je stvar pravnih principa i političkih načela.
Da li ćemo graditi državu u kojoj će ista pravila vredeti podjednako za sve, pa sutra kada mnogi iz sadašnje vlasti postanu opozicija, da ne strepe da će im se neko na ovakav način svetiti i da će ih budzašto progoniti, jer nije slučajno tamo određena jedna ograda - da se narodni poslanik može uhapsiti samo ako se zateče pri izvršenju krivičnog dela za koje se može izreći više od pet godina zatvora. To je neka granica kada je umesno, ili neumesno, vođenje uopšte krivičnog postupka protiv člana zakonodavne vlasti.
E sada, postoji još jedna mogućnost - ako parlament ne izruči svog člana sudskoj grani vlasti, ako krivično delo ne zastari. Mi ćemo imati izbore, svi se slažu, čak i oni najveći optimisti, da će biti najkasnije u jesen sledeće godine. Nijedno od ovih krivičnih dela neće zastariti. Zašto gaziti princip, ako se može na jedan elegantniji način problem rešiti. Ako će se gaziti princip da se čista osveta provede, onda onaj ko tome pribegava može sutra istu sudbinu očekivati.
Znate, primetno je da ni Žarko Jokanović, ni ovaj Mile Ilić iz Niša, koji su noćne sednice Administrativnog odbora zakazivali poslanicima, otimali im imunitet da bi ih isporučili radi prekršajnog gonjenja, posle toga u javnosti više ništa ne predstavljaju. Oni su time, i Žarko Jokanović, i Mile Ilić, svoju čast, svoj moral, žrtvovali za večita vremena.
Nemojte da se savest bez potrebe opterećuje ovakvim stvarima. Naravno, u senci protivustavne i protivzakonite isporuke Slobodana Miloševića, na Vidovdan, Haškom tribunalu, ovo može izgledati sitnica, ali, po suštini, ovo nije sitnica. Ovo je veoma krupna stvar.
Što se mene tiče, rekoh vam i spasih dušu svoju - niko ne može da kaže da nije na vreme upozoren, a vi možete da radite, vaša glasačka mašina, šta vam je volja, kako god poželite; samo, setite se one stare narodne pesme: "Žari, pali, udbinski dizdare, dok na tvoju kulu ne dođe red".
Nekima se takva sudbina već ostvarivala, a nekima izgleda tek treba da se ostvari. Dok na svojoj koži ne osete, oni nisu spremni da ozbiljno razmisle, da procene, da budu korektni, da vode računa da se suviše ne osile dok su vlast. Osiona vlast uvek izaziva negativne posledice po narod, po opoziciju, ali, u krajnjoj instanci, najviše se sveti onima koji su se osiono ponašali.

Dame i gospodo, narodni poslanici, mislim da ova rasprava nije loša, započela je kao načelna i dobro bi bilo da je okončamo kao načelnu i da se na njoj konstituišu izvesna pravila, kojih ćemo se držati i u budućnosti. Ovde je neko rekao, da Narodna skupština ne sme da bude kočnica. Upravo se o tome radi. Narodna skupština mora da bude kočnica i upravnoj i sudskoj vlasti, da sprečava njihovu samovolju. To je jedna od osnovnih ustavnih funkcija Narodne skušštine. Često čujemo, iz usta nekih ministara DOS-ove vlade da Skupština nije efikasna, da je Skupština spora, da ih koči itd. Oni zapravo osporavaju suštinsku skupštinsku nadležnost. Oni bi hteli da Skupština sve automatski usvaja, da sednice traju po jedan dan, da se po 10-15 zakona usvaja u tom danu itd.
Skupština je efikasna u onoj meri u kojoj je u stanju da koči upravnu vlast i da koči sudsku vlast, u ovakvim slučajevima. Da nam stanje u pravosuđu nije dobro, svi to znamo. Evo, ja sam pre više meseci podneo prvo krivičnu prijavu, pa tužbu protiv ministra Gaša Kneževića. Uopšte se ne zakazuje sudska rasprava. Neko je u stanju da to spreči. Zatim, neki advokati, pošto su javna tužilaštva odbila da povedu krivično gonjenje, pokrenuli su sa svoje strane krivično gonjenje protiv svih članova Vlade Srbije, koji su glasali da se na protivustavan i protivzakonit način Slobodan Milošević isporuči Haškom tribunalu. Ovaj isti Dragomir Nedić, ispred čijeg imena stoji da je doktor, valjda pravnik, koji je sada v.d. Republičkog javnog tužioca, u intervju za dnevne novine kaže, nema razloga za krivično gonjenje članova Vlade jer su oni u krajnjoj nuždi uradili to što su uradili. Republički javni tužilac nema pojma šta je krajnja nužda.
I među vama DOS-ovcima ima advokata, ima pravnika. Krajnja nužda je npr. ako je američka avijacija oborila onaj avion koji je krenuo prema Vašingtonu, pa radije da strada 50 putnika nego 200 ili 500 ili 1000. To može biti krajnja nužda koja isključuje krivično gonjenje, iako biće krivičnog dela postoji. Ili, čovek se davi u reci, drugi mu priskoči u pomoć. Taj koji se davi nesmotreno udavi onoga koji mu pomaže, a sam se spasi. Čovek je to učinio u krajnjoj nuždi. Sada vaši pravnici i vaš v.d. Republičkog javnog tužioca izlazi u javnost i kaže - Vlada je bila u krajnjoj nuždi i zato je prekršila Ustav i zakon.
Vi nama ovde govorite o sudskoj vlasti, a mi još nemamo Ustavni sud Srbije, mi nemamo vrhovne instance sudske vlasti. A da ne kažem kako se ponaša Leposava Karamarković, Vida Petrović itd. Zbog toga što svi mi, i mi iz opozicije i vi iz vlasti, znamo u kakvom nam je stanju sudstvo, svima nam je jasno da je sudstvo instrumentalizovano, da se najkrupniji kriminalci ne gone. Evo vam Stanka Subotića Caneta, raspisana je za njim poternica, pobegao u Hrvatsku, kupio hrvatsko državljanstvo, čim se promenila vlast povučena je poternica, on se slobodno kreće po Srbiji. Sada je po nalogu režima Mila Đukanovića jedan novinar u Podgorici osuđen što je preneo šta drugi pišu o Stanku Subotiću Canetu. A Stanko Subotić Cane je glavni osumnjičeni za ubistvo Radovana Stojčića Badže, generala policije. Nemojte da nas onda ...

Ovo je moje obrazloženje  zašto sam protiv ovakvih postupaka. Dakle, obrazlažem konkretnim primerima iz prakse. Moja pažnja je tačno koncentrisana na ovaj papirić koji nam je ovde dostavljen. Evo, za Čanovića još nisam ni video papir. To je suština. Mora neko ograničavati samovolju i upravne i sudske vlasti. Taj neko može biti samo parlament. Zato parlament ne sme da isporučuje svoje članove ni sudskoj,  ni upravnoj vlasti bez teške muke. Tu tešku muku je i Ustav precizirao. To je mogućnost izricanja više od pet godina zatvora, ako se zatekne pri izvršenju krivičnog dela. Pa, i tada, kada se zatekne pri izvršenju, pa se pritvori, parlament bi trebalo da uspostavi imunitet, ukoliko se baš ne radi o nekoj situaciji u kojoj je taj počinilac toliko umno skrenuo da postoji opasnost da na slobodi dalje ugrozi živote i imovinu drugih lica. To je suština ovog pravnog instituta.
Vi suštini jednog pravnog instituta, koja je do kraja objektivizovana, suprotstavljate načelo interesa, načelo cilja i načelo vaše političke potrebe. Vi imate političku potrebu da kinjite političke protivnike. Pa, možete političkim protivnicima da nađete da su negde na crveno prešli preko pešačkog prelaza. Možete da im nađete da su negde bili bučniji na javnom mestu u sitne sate noću itd. Uvek se procenjuje šta je veća društvena opasnost - da li to što član zakonodavnog tela možda i prekrši zakon, ali u jednoj benignoj varijanti, ili je veća društvena opasnost kad parlament isporučuje svoje članove izvršnoj i sudskoj vlasti i time u svom biću, u svom telu menja odnos snaga. Dakle, vi bi mogli po ovoj istoj liniji, po ovoj istoj metodi da naložite Leposavi Karamarković, a ona će, znamo, ispuniti sve vaše zahteve, da pokrene postupak protiv svih opozicionih poslanika i da ih tako eliminišete da možete zakone efikasno da donosite. Vi mislite da je parlament efikasan kad sve odmah izglasava bez zastoja, kad nema kočnica. Ali, onda to više nije parlament. To je suština.
Mi smo imali jedno pravilo ranije - po privatnim tužbama da se nikome ne oduzima imunitet. Sada ste u praksu ubacili to, čujemo nagoveštaje iz novina, a još nismo videli na skupštinskim papirima. Ali, to je nešto što u ovom slučaju ne može da predstavlja pravilo i primer za ugled. To ne može da bude nešto što ima trajnu vrednost. Ne može da bude nešto što će sve ljude uveriti da je ispravno, da je sa aspekta pravnog poretka dobro i da štiti elementarne ustavne vrednosti. Ovde se gaze mnogo viši ustavni principi, principi pravnog poretka, principi demokratije, da bi se neka sitnica postigla, da bi se neko maltretirao. Jer, ovo što se radi je, zapravo, maltretiranje. Da ste vi doneli ovde krivičnu prijavu, pa da mi to razmatramo, pa da uđemo u suštinu stvari, pa da procenimo da je zaista optužba ozbiljna i da kažemo - toliko je ozbiljna da poslanika isporučujemo sudskoj vlasti, to bi bilo u redu. Ali, na neviđeno da se narodni poslanici isporučuju, bilo sudskoj, bilo upravnoj vlasti, to je presedan koji parlamentarna praksa civilizovanog sveta jednostavno ne poznaje.
Mi imamo toliko slučajeva zloupotreba sudskog sistema vlasti, imamo toliko zloupotreba u sferi upravne vlasti, da to pitanje niko ne pokreće. Vama nije problem što je veliki broj članova Vlade prekršio Ustav i zakon na Vidovdan ove godine, ali je problem što eventualno možete nekome da zahvatite da li je negde zloupotrebio ili nije zloupotrebio funkciju, a nema ni jednog dokaza da se on lično materijalno koristio. Zaista, to je krajnje smešno. Onda je to stvar političke procene. Jer, zloupotreba funkcije postoji tamo kad se neka opipljiva materijalna korist stekne za sebe ili drugoga. Gde nema te koristi, može biti pogrešna politička odluka. Ali, za pogrešnu političku odluku se ne odgovara. Naravno, iz iskustva znamo, svi ovakvi procesi završavaju se na štetu vlasti. Uvek onaj ko je progonjen dobija moralnu satisfakciju, ali posle izvesnog broja godina. Ja vas uveravam. Sedam knjiga su mi zabranjivali i mogu da razmišljam kako se danas osećaju sudije koje su potpisivale te presude, ili oni koji su me sudili na osam godina zatvora itd. Mogu da razmišljam kako je u njihovoj koži. Ali, ja sam srećan što nikada ne mogu da budem u njihovoj koži.
(Predsednik: Vreme.)
Jer, činiti nepravdu zloupotrebom funkcije na ovakav način je mnogo teže krivično delo i moralno nedelo, nego ponašati se kao neki nesposoban državni činovnik ili nesposoban politički funkcioner ili neadekvatan na određenom položaju itd.

Dame i gospodo narodni poslanici, moje treće javljanje kao predsednika poslaničke grupe, iskoristiću da bi razložno demantovao sve ovo što je rekao gospodin Maršićanin. Upravo, njegovo izlaganje pokazuje dokle nas može dovesti specifični voluntarizam u vođenju Narodne skupštine i u uobličavanju mesta i uloge najvišeg organa zakonodavne vlasti u okviru našeg pravnog poretka.

Ustav je proklamovao imunitet narodnih poslanika. Ne može sada skupština da uspostavlja taj imunitet. On već postoji. Skupština može samo u jednom slučaju, i to protiv volje narodnog poslanika, ako narodni poslanik dozvoli da bude uhapšen, strpan u zatvor, da se vodi postupak itd, a on se ne poziva na imunitet, protiv njegove volje da mu uspostavi imunitet i da ga jednostavno natera da izađe iz zatvora. To može Narodna skupština. Nema šta Narodna skupština da uspostavlja, kada je to Ustav uspostavio.

Upravo na ovom primeru vidimo koji je naš osnovni problem. Svako sebi dozvoljava da bude pravnik, da kompetentno tumači pravne norme, opšta pravna načela, pravnu istoriju, principe parlamentarizma, principe pravnog poretka, principe prava poretka. Pravo je jedna od najstarijih nauka. Pravo je verovatno najstarija nauka. Ne sme se ni pravo tako potcenjivati, jer kada bi svaki amater mogao ovako kompetentno da tumači pravne principe, ne bi trebalo ni Pravni fakultet da ima.

U ovom slučaju, mi moramo da vodimo računa o onome što je veoma važno. To je činjenica da neko pokušava da vodi krivični postupak protiv narodnih poslanika. Naravno, neko ko ima ustavna i zakonska ovlašćenja. Mi treba da izvlačimo zaključak, šta je za pravni poredak bolje, da svako može kada mu padne napamet da cima narodnog poslanika, da ga izvodi na sud. Upravna vlast, u slučaju prekršajnog gonjenja, što je strašno, što je neverovatno, što su radili socijalisti uz pomoć Nove demokratije, uz veoma važnu ulogu Nove demokratije kao izvršioca ili po pitanju vođenja krivičnog postupka, bilo da goni javni tužilac, bilo da se goni po privatnoj tužbi.

Šta je veće zlo? Uvek je veće zlo dozvoliti na ovaj način mešanje upravne i sudske vlasti u rad parlamenta, nego zaštititi narodnog poslanika od takve vrste gonjenja. Parlament mora biti ubeđen, težinom krivičnog dela i težinom dokaza, da zaista treba nekog svog člana da isporuči sudskoj vlasti. Niko ovde i ne pokušava da nas ubedi, nego nam javni tužilac ili istražni sudija šalju u jednoj ili dve rečenice, navedu član krivičnog zakona, i dajte ga. Gde to tako može? Nigde tako ne može u cilivizovanom svetu. Vi želite kod nas takvu praksu da ustrojite. Umesto da nas ovde satima ubeđuju, da izvode dokaz, da se obavi malo preliminarno suđenje.

Pogledajte slučaj američkog kongresa - da bi američki predsednik bio osuđen, jer on ima imunitet, mora prvo Senat da mu sudi. Prvo suđenje je suđenje Senata, pa tek posle toga može biti dostupan redovnim sudovima, ako ga Senat proglasi krivim, i može da ide u zatvor. To je suština imuniteta. Vi se ovde sa tim imunitetom poigravate. Ali, na stranu to.

Dosadašnje iskustvo govori da je u ovakvim slučajevima političkih suđenja i političkih oduzimanja imuniteta uvek vlast imala štete, a uvek je progonjeni imao političke koristi, ako stisne petlju i izdrži sve ono što mu vlast nametne. S druge strane, treba imati u vidu stanje u našem pravosuđu, stanje u društvu uopšte. Prvo, stanje u pravosuđu je gore nego što je ikad bilo. Treba vam dokaz. Evo vam dokaza - izvesni Stakleni je upucao sa osam metaka Petra Panića. Za njim je bila poternica, a on je pobegao u inostranstvo. Čim se promenila vlast, Stakleni se vratio ovde i slobodno se šeta po Surčinu, pod zaštitom vlasti i nikakav se postupak ne vodi. To vam je jedan dokaz. Drugi dokaz je Stanko Subotić - Cane.

(Glas iz sale: A, Burgija?)

Za Burgiju ovoga puta neću da govorim ništa. Tek spremam materijal. Vi koji ne znate, tako hrabro to izričete, a vidim ovde neke koji su se zabrinuli zbog pominjanja braće Burgija. Zato, vodite računa. Vi se ne zamerate meni nego nekim šefovima vaših stranaka.

Imamo li pravosudni sistem? Nemamo. Kod nas se gone samo politički protivnici. Kada smo u Saveznoj skupštini tražili anketni odbor da se ispitaju okolnosti i činjenice vezane za otmicu i eventualno ubisto Ivana Stambolića, odbijeno je. Sada ćemo da vidimo da li će ovde biti odbijen taj anketni odbor. Zašto se bojite? Sudovi su nemoćni. Bili su ranije nemoćni, sad su nemoćni. Da vidimo šta stoji iza toga. Da vidimo oko Pavla Bulatovića, da vidimo oko mnogo drugih ubistava, iza kojih verovatno postoji politička pozadina. Da vidimo ko to štiti, ko to krije.

Da vidimo slučaj Momira Gavrilovića. Zašto tu nije otkriveno? Zašto ministar unutrašnjih poslova nije podneo ostavku zato što nije razotkrio okonosti otmice Milorada Miškovića, i kako je Dušan Spasojević pre dva-tri dana pušten iz zatvora? Za njega je prvo saopšteno da je uhapšen u Francuskoj, pa isporučen, pa osumnjičen za otmicu Milorada Miškovića itd. Pa, ulogu brata ministra unutrašnjih poslova itd. O čitavom nizu pitanja mi imamo da raspravljamo.

Na žalost, nemamo mogućnosti na vanrednom zasedanju. Biće to na dnevnom redu na redovnom zasedanju. Materijal za Dušana Mihajlovića je sto gusto složenih strana teksta, pa ćemo sve to da vidimo. Ja vas sada ne bih opterećivao o pojedinostima. Ali, apelujem na vas još jednom - da se uspostave određeni principi koji će odgovarati vama dok ste na vlasti, a i koji će vam posebno odgovarati kad sutra budete u opoziciji, da ne može neko da vas goni zato što vas ne voli, zato što ste mu politički protivnici, nego da vas goni baš samo onda kad je krivično gonjenje neophodno, nužno, nezamenljivo, kad se nema kud nego se mora goniti.

A, ne ovako, da se neke tragikomične scene dešavaju pred javnošću, da se imunitet oduzima lekaru zato što mu je, ko zna zbog koje nesrećene okolnosti, podlegao pacijent, ili za nebuloznu optužbu za zloupotrebu položaja, a nema ni jednog dokaza da je to zbog pribavljanja lične ili grupne koristi. To su besmislene stvari. Ili, privatna tužba, što ste pominjali za Vučurovića. Sa nekom ženom vodi građansku parnicu devet godina, a ona se sad setila da podnese i krivičnu prijavu. Devet godina traje građanska parnica. Šta to znači?

Vodite računa da sve na ovom svetu vremenom prođe. Ništa nije večno. Ničija nije gorela do zore. Kako sejete, tako ćete i požnjeti. Kako se sad ponašate dok ste na vlasti, tako ćete posle da kusate kašu kad budete opozicija.

Što se tiče srpskih radikala, striktno smo uvek vodili računa da se ne ogrešimo upravo o ove principe. Nikada ni jednom poslaniku opozicije nije oduziman imunitet, mada je bilo razloga. Bilo je za Kasu. Setite se one afere - 15 hektara državne zemlje je opljačkao u Subotici i na ime svoje kćerke prepisao. To je potpuno protivzakonito, kao i čitav niz drugih slučajeva.

Što se tiče gospodina Maršićanina i njegovih optužbi protiv SRS-a, gospodine Maršićanin, mi smo bili u Vladi Srbije oko dve i po godine. Desio se rat, obnova zemlje. Naravno, ta vlada po oceni naroda nije bila uspešna. Ja se u narodni sud ne mešam. Narod je procenio da nije bila uspešna, a narod je u pravu. Ali, gospodine Maršićanin, vaša stranka je dovela Nenada Čanka na mesto predsednika Skupštine Vojvodine. Da nije bilo vaše stranke i vašeg predsedničkog kandidata - Koštunice, nikad Nenad Čanak ne bi bio predsednik Skupštine Vojvodine. Sad, kad ste vi na vlasti, dolaze folksdojčeri i merkaju svoja bivša imanja. Ne samo što spremaju zahteve da im se vrate ta imanja, nego da im se čak i plati 50 godina plodouživanja na tim imanjima.

(Predsednik: Vreme.)

Vi ste doveli Đinđića za predsednika Vlade i Gašu Kneževića za ministra prosvete itd. Znate, narod će tu odgovornost i tu krivicu da ceni. Nas je narod politički kaznio što smo uopšte bili u koaliciji sa socijalistima. A, kako će tek narod vas politički da kazni što ste bili sa Kasom u koaliciji, sa Nenadom Čankom, sa Draganom Veselinovim, sa Miletom Isakovim, sa Zoranom Đinđićem, sa Dušanom Mihajlovićem, sa Žarkom Koraćem, sa Goranom Svilanovićem itd. Strašna će to, nadam se, samo politička kazna biti.

(Božidar Vučurović, sa mesta: Replika.)

Ovaj amandman treba prihvatiti ukoliko kod skupštinske većine zaista postoji volja da se suzbiju mito i korupcija u državnim organima. Najčešći, najmasovniji oblik korupcije se dešava na nivou lokalne samouprave, u službama koje se bave izdavanjem urbanističkih, građevinskih i upotrebnih dozvola. Od opštine do opštine, ti iznosi mogu biti veoma visoki. Zabeležena je praksa da se namerno otežava i komplikuje proces izdavanja dozvola, kako bi se ljudi doveli u situaciju da pribegnu podmićivanju da nešto ubrzaju, kako bi i kad ispunjavaju sve uslove dobili ono što im sleduje, pogotovu u ovom slučaju na koji se odnosi član 7, kad je reč o izdavanju urbanističkih, građevinskih i upotrebnih dozvola, a da za to nisu ispunjeni svi uslovi.
Ovde treba zavoditi red u nadležnim službama lokalne samouprave. Treba povećati kazne. Ovde su kazne novčane. Čudi me kako kreatori ovog zakonskog projekta, koji su tako olako propisivali kaznu zatvora od tri godine ako neko bespravno gradi objekat ili manje vremenske kazne ako se ogluši o odluke državnih organa, a ovde gde je reč o kršenju zakona od strane nadležnih državnih organa, nema kazne zatvora. Pa, valjda je društveno opasniji delikt u kojem neko ko radi u opštinskom organu uprave izdaje građevinsku, urbanističku ili upotrebnu dozvolu, a da za to ne postoje svi ispunjeni uslovi, nego kad neko na svoju ruku i na svojoj zemlji gradi kuću ili neki poslovni objekat.
Ako je igde bilo logike da se krivično goni, onda je to po ovom članu.
Neko može da kaže da kažnjavanje po ovom članu za postupke ili prekršaje ne isključuje krivičnu odgovornost. Načelno, u pravu je. Međutim, u praksi je situacija sasvim drukčija. Tamo gde dođe do prekršajnog kažnjavanja ili do kažnjavanja za privredni prstup, prestaje svako dalje gonjenje. To nije početak krivičnog gonjenja. To nije signal za krivično gonjenje. To je stvar naše pravosudne prakse, da su time iscrpeni društveno opravdani uslovi i razlozi kažnjavanja. Dalje se ne ide.
Ovde treba najstrože kažnjavati, a ne tamo gde čovek podiže sebi i svojoj porodici krov nad glavom i nema drukčijih uslova. Opština mu ne izlazi u susret. Ima toliko opština u Srbiji koje u proteklih desetak godina, možda, nisu izdale više od 20 ili 30 parcela za individualnu stambenu izgradnju.
Zbog toga treba prihatiti ovaj amandman da bi se zavela disciplina u opštinskim organima, u organima lokalne samouprave. Imamo, čak, slučajeve da se za izdavanje kućnog broja plaća mito od 50 do 1.000 maraka. Kućni broj opština daje i onda kad objekat nije legalno izgrađen. Rekao sam koliko se plaća mito. To zavisi o kojoj je opštini reč, ko je na vlasti i kakav je generalni stav lokalnih vlasti.

Prvo, moram apsolutno da odbacim ovaj sindrom podaničkog mentaliteta ili sindrom kmetske duše koji je ovde prikazao Branislav Ivković u nekoj neumerenoj snishodljivosti prema predsedniku Narodne skupštine.
Ali, poslanička grupa SRS-a će podržati ovaj amandman, s obzirom da je logičan, smislen i odgovara opštim društvenim interesima. Bez obzira što je Zakonom o opštem upravnom postupku propisan princip dvostepenosti u donošenju dozvola ove vrste, pre svega, reč je o građevinskoj dozvoli, ali mislim da se isto odnosi i na urbanističku i upotrebnu dozvolu, to nije dovoljna zaštita građana od samovolje lokalne samouprave. U većini slučajeva građanin dozvoljava, nekada zbog neznanja, a nekada iz straha, da ga maltretira lokalna samouprava, da organi lokalne samouprave odugovlače donošenje rešenja, kažu - dođi sutra, dođi u ponedeljak, dođi za mesec dana itd. Očigledno je da na taj način posredno iznuđuju mito. To je prilično rasprostranjena praksa. Većina građana razmišlja - ukoliko krene u drugostepeni postupak, da na taj način može izazvati još veću averziju organa lokalne samouprave i konkretne smetnje prilikom rešavanja osnovnog problema. Neretko se dešava da drugostepeni organ vrati prvostepenom na rešavanje, na ponovno rešavanje ili interveniše da se rešava, obnovu upravnog postupka, dopunu itd.
Zbog svega toga, dobro bi bilo da zakon propiše, pre svega kaznu za nepostupanje. Jasno je zašto je potrebno kazniti odgovorno lice u organu lokalne samouprave ako bez ispunjenja zakonskih uslova izda jednu od ove tri najvažnije dozvole. Međutim, šta tamo kad ćuti, šta tamo kad neće da izda, šta tamo kad se pravi lud i naivan ili kad zagubi spis? To je veoma česta praksa - da se jednostavno izgubi spis. Konkretne kazne zapravo nema. Postoje kazne koje su propisane Krivičnim zakonom za zloupotrebu službenih ovlašćenja, po kojima se vrlo retko gone počinioci, gde se vrlo retko izriču krivične sankcije, gde su građani praktično nezaštićeni.
Ovde, u ovom konkretnom slučaju, ako se konkretizuje prilično visoka novčana kazna, to će malo osvestiti, prodrmati nosioce funkcija u organima lokalne samouprave, naterati ih da postupaju u skladu sa zakonom, a građani će imati na raspolaganju, odmah pri ruci, jedno sredstvo koje sadrži sankciju i primenjivaće se automatski, čim se ispune uslovi za primenu. Dakle, bez nekog u startu prilično neizvesnog sudskog postupka, na osnovu suviše uopštene odredbe o krivičnom delu. Ovde je prekršaj do kraja jasan. Nije u roku od 15 dana izdao dozvolu ili rešenje o odbijanju dozvole zbog neispunjavanja uslova - kazniće se. To je do kraja jasno i čak podrazumeva gotovo automatsku primenu.

Smatram da Narodna skupština treba da prihvati amandman narodnog poslanika Tomislava Nikolića, jer se on pre svega odnosi na isključenje kazne zatvora kao sankcije u slučaju da građanin nastavi da koristi objekat gde je izdato rešenje o zabrani upotrebe.
Zatvorska kazna je ovde apsolutno neprihvatljiva, nehumana, protivna nekim osnovnim ustavnim principima, iz više razloga, a dva su osnovna. Prvo, može biti reči o ruševnom objektu u kome građanin stanuje, dakle o starom objektu. Ako građanin nema novca da taj objekat popravi ili ako je vlast zabranila da se objekat renovira, popravlja, doziđuje, dograđuje itd. jer je nekom drugom planskom dokumentacijom, urbanističkim planovima predviđena izgradnja saobraćajnice, izgradnja nekih drugih objekata i tako dalje.
Imamo slučajeve iz prakse na području beogradske opštine, gde je 1969. godine planskom dokumentacijom predviđena izgradnja nekih saobraćajnica. Veliko je pitanje da li će ikada doći do te izgradnje, ali građani koji stanuju u kućama na tom prostoru koji je predviđen za izgradnju saobraćajnice ne mogu ništa da popravljaju na svojim kućama, jer su njihove kuće predviđene za rušenje, predviđene su, dakle, za eksproprijaciju, a država želi da u trenutku eksproprijacije cena tih objekata bude što niža.
To je objektivni interes države. Ali, država na taj način ugrožava živote ljudi. Ne mogu da žive u ruševnim objektima, nemaju gde da se presele, a ovamo im preti kazna zatvora. Da čovek dođe u situaciju da radije ide u zatvor nego na ulicu, pogotovu u zimskom vremenskom periodu. Mi smo u našoj praksi imali dosta slučajeva da ljudi namerno naprave neki prekršaj u zimskom periodu da bi se dočepali toplog zatvora. Razbiju negde izlog ili izazovu incident na ulici itd.
Sada celu jednu kategoriju građana dovodimo u takvu situaciju. Mnogo češća situacija je da čovek započne da gradi porodičnu kuću i nema novca da u određenom roku izgradi celu kuću. A on izgradi prizemlje, izgradi dve sobe i počne da živi. Ne može da dobije upotrebnu dozvolu. Objektivno ne može, jer nije ispunio sve uslove. Ali, nema gde drugde da mu živi porodica, mora da živi u nedovršenoj kući. Hiljade i hiljade takvih slučajeva ima u Srbiji.
Znači, svako od njih po usvajanju ovog zakona treba da plati novčanu kaznu ili da ide u zatvor. Šta to znači? Da idu ljudi u zatvor zato što žive u neuslovnim objektima, a nemaju novca da sebi odmah obezbede uslovne objekte. Hiljade i hiljade izbeglica je počelo da gradi kuće u proteklih nekoliko godina. Skoro nijedan od njih nije uspeo da sazida kuću i da dobije upotrebnu dozvolu. Šta sad to znači?
Ako država ne može da omogući povoljne kredite i pomoć sa svoje strane da se kuće grade u predviđenim rokovima, onda ne treba da ugnjetava građane koji se snalaze i svojom mukom, svojim znojem, svojom sitnom ušteđevinom zidaju deset ili dvadeset godina. Koliko je ljudi u Srbiji koji su dvadeset godina pravili svoju porodičnu kuću? Sada oni ne mogu da dobiju upotrebnu dozvolu, dok sve ne završe na kući, dok sve uslove ne ispune.
Znam iz neke lične prakse, iz ličnog iskustva, dok se tavan ne završi, ne može da se dobije upotrebna dozvola. Šta sad to znači?
I, drugo: i inače je Vlada u ovom zakonskom projektu preterala u visini novčanih kazni. Ona je propisala deset puta veće kazne. Nije reč samo o ovom zakonu, nego i o mnogim drugim zakonima, poreskim i sličnim, koji su i protivustavno doneti. Očigledno je da vama trebaju velike pare, a mi, srpski radikali, smo vas na vreme upozoravali da nema ništa od donatorske konferencije.
Sada je to potvrdio i premijer Đinđić. Istina, on se još plaši da bi te pare ipak mogle da stignu negde u novembru, kada pretpostavlja da ću ja postati predsednik Vlade. Što se toga tiče, pozivam i Đinđića da odmah podnese ostavku. Spreman sam ovog momenta da formiram novu Vladu. Nema nikakvog razloga za čekanje.
Ali, ono što ste obmanjivali narod da će stići milijarde dolara sa Zapada, očigledno je da i sami priznajete da nema ništa od toga i sada treba od samog naroda oteti pare koje su vam potrebne i koje želite. Nemojte preterivati. Ne može narod beskrajno da trpi dranje sopstvene kože. Nemojte preterivati ni sa poreskim nametima, ni sa kaznama za besmislene stvari. Ovde ste zaista propisali rigorozne kazne za nešto što je besmisleno uopšte kažnjavati u sadašnjim uslovima.

Ovi amandmani narodnih poslanika Gorana Cvetanovića, Branislava Blažića i Ljubomira Kragovića su veoma smisleni. Ukazuju na jedan problem koji otvara ovaj zakon. To je problem mogućnosti višestrukog kažnjavanja ljudi koji nastavljaju da koriste objekte bez upotrebne dozvole, odnosno objekte za koje je izdato rešenje o zabrani korišćenja.
Ovde je ljudska sloboda, kao Ustavom zagarantovana najviša vrednost, jednostavno bačena u ruke vrlo često neodgovornim organima lokalne samouprave. Ovde, teorijski, postoji mogućnost da čovek deset, dvadeset, trideset, pedeset i sto puta po mesec dana ode u zatvor zato što mu je nadležni organ opštinske samouprave zabranio da koristi objekat, da u njemu živi, a on nema gde da se preseli. Ode u zatvor na mesec dana, vrati se, pa opet ide u zatvor i tako redom.
Šta to znači?
Ako čovek živi u svom objektu koji je, čak, u ruševnom stanju, ako nema kud iz tog objekta, a u ruševnom stanju može biti objekat koji je sasvim legalno sagrađen, za koji je nekada postojala građevinska, i upotrebna, i urbanistička dozvola, a onda čovek dođe u situaciju da nema novca da taj objekat održava, na primer, obrušava se krov, a on nema novca da popravi taj krov, dođe opštinski organ i zabrani mu korišćenje objekta. Šta on da radi? Ili ne može da dobije dozvolu da popravi objekat. Šta onda da radi? Da ide u zatvor? Zato što ne može da reši na adekvatan način problem svog stanovanja, sirotinja treba da ide u zatvor.
Vi možete 30% građana Srbije odmah strpati u zatvor. Da li se time rešava neki problem? Ne rešava se.
Postoji nešto drugo, na šta ne obraćate pažnju. Gotovo nijedna opština u Srbiji nema regulacioni plan, sređen regulacioni plan. Kažite koje su to opštine u kojima je to izvedeno do perfekcije. Gotovo da nema nijedne. Imate vlast u svim opštinama u Srbiji. Napravite, prvo, regulacione planove, pa urbanističke planove, pa sredite zemljišne knjige. Kad sve to sredite, onda zavodite red među građanima, a ne naopako. Vi progonite građane, naplaćujete veoma visoke kazne, pretite im zatvorom, propisujete kazne zatvora onako ovlaš, a niste u stanju da uradite ono što je vaša osnovna nadležnost.
Znam problem sa regulacinim planovima, sa urbanističkim planovima, sa zemljišnim knjigama, što je problem koji se taložio deset i više godina. Ali, jednom neko mora posegnuti za rešavanjem tog problema. Vaša vlada to neće, pošto vi uskoro odoste. Moja vlada od novembra će početi ubrzano raditi na tome. Međutim, nemojte da hapsite ljude po tom zakonu. Okanite se hapšenja ljudi zato što žive u objektima koji su neprikladni. Okanite se hapšenja ljudi zato što žive u objektima za koje još nije izdata upotrebna dozvola. Nemojte zbog toga da hapsite ljude, jer ih je nevolja na to naterala. Od nevolje žive u takvim objektima.

Ovo mi je zaista poslednje javljanje po ovom zakonu. Nadam se da je to zbog toga što je i poslednji amandman. Da je bilo još amandmana, javljao bih se više puta.
Ovo poslednje javljanje bih iskoristio da pozovem ministra Šumarca da povuče ovaj zakon bez raspravljanja, jer problem očigledno nije dobro apsolviran. Čudi me što je tako. Ministar Šumarac ima iskusnog pomoćnika, gospodina Đalovića, koji je te poslove radio na Zvezdari, ako me sećanje dobro služi, još u vreme Nebojše Čovića, rodonačelnika naše ilegalne gradnje.
Ovo je toliko ozbiljan problem da zaista ne smemo sebi dozvoliti da čačkamo samo po površini i da rigorozne sankcije propisujemo za građane koji nisu imali kud, nego su morali sami da grade sebi krov nad glavom. Svi oni koji su od države dobijali stanove bili su privilegovani na određeni način, jer im je država pomogla da reše stambeni problem.
Država im je pomogla da reše stambeni problem, ali ovde su ljudi koji nisu od države dobijali stanove, uglavnom. Meni nije krivo što vi gonite nekoga ko je od države dobio stan, pa još i zida kuću. Vi gonite ljude sa periferije, koji su isključivo svojim snagama podizali sopstvene kuće. U svim beogradskim opštinama i u mnogim opštinama u Srbiji, u mnogim, u ogromnoj većini opština, privilegija je bila dozvola, građevinska, kao i urbanistička dozvola.
Privilegija je bila dobiti plac za individualnu stambenu izgradnju. Strašna privilegija dobiti od opštine. I opštine su uglavnom davale 10, 15, godišnje takvih placeva, a neke nisu po celu godinu ni jedan plac davale. Nisu davale, jer je opštinska birokratija na restriktivnoj dodeli placeva delila svoju moć. Potrebno je bilo podmićivati čitav niz opštinskih funkcionera i činovnika da bi se došlo do placa, u većini slučajeva. Zato su građani bili prisiljeni da sami zidaju, da sami dođu do placa, odnosno privatno da kupuju plac i da zidaju sebi krov nad glavnom.
Ovaj vaš zakon se ne primenjuje retroaktivno, ali će se primenjivati za sve objekte koji još nisu legalizovani i kojima gradnja još nije završena, od ovog momenta. Ako usvojite, ne daj Bože, zakon, građevinski inspektori će ići od objekta do objekta, davati rešenja o zabrani dalje gradnje i koga posle toga zateknu da živi u nedovršenom objektu, u objektu bez upotrebne dozvole, izricaće ove surove kazne. Ili će inspektori biti podmićivani, da zažmure, da prođu, da se prave da objekat nisu videli.
Znate šta se onda dešava u pojedinim opštinama, ide jedan inspektor, pa on uzima mito, upoznaju ga ljudi, nakupi dovoljno para i on ne reaguje na očigledne nezakonitosti. On se povuče iz akcije. Ide onda drugi inspektor. Koliko opština ima inspektora, svaki mora svoje bisage da napuni, od jadnih građana koji nemaju kud, prisiljeni su da podmićuju, prisiljeni su da sa svoje strane pasivno kao žrtve učestvuju u korupcionarskim aferama.
Dok se globalno ne reši stanje, problem građevinske izgradnje, a bilo da je reč o individualnoj ili onoj kojoj pribegavaju pravna lica u Srbiji, dok se ne reše zemljišne knjige, regulacioni planovi, urbanistički planovi, detaljni, globalni itd, ne vredi u ovom smislu menjati zakon, ne vredi samo represivnim merama ići protiv građana. Zato je ministar jedno jedino dobro delo mogao da učini u ovoj vladi, a o kojoj je Đinđić rekao da neće još dugo trajati, da povuče ovaj zakon, pa da ga narod po dobru zapamti, a ne po zlu.

Vi ste prekršili član 96. Poslovnika jer mi niste omogućili repliku na izlaganje Čedomira Jovanovića, koji je govorio o Srpskoj  radikalnoj  stranci na krajnje nekorektan način, a dozvolili ste Čedomiru  Jovanoviću da govori o srpskim zločinima na osnovu jedne  propagandne televizijske emisije NATO pakta. Vi ste tada trebali da upozorite  Čedomira Jovanovića da je to propagandna emisija. Ne sporim da je u Srebrenici bilo zločina nad Muslimanima. Bilo je, ne znam koliko je bilo tih zločina, ali nema čoveka na svetu koji bi više od mene želeo da se tačno istraži ko je počinio te zločine.
Vi ste pustili iz zatvora i Dominika Petrušića i još neke ljude koji su bili osnovano osumnjičeni da su to organizovali po zadatku francuske obaveštajne službe. Sa aspekta srpskih interesa to je bio strašan zločin, jer da su Srbi uredno, kako je bilo planirano, svim muslimanima omogućili da izađu u Tuzlu, predalo bi se i Goražde. Goražde nije predato srpskim snagama posle tih zločina nad muslimanskim vojnicima. Drugo, bio sam na masovnim sahranama Srba u Podrinju, u Skelanima, koje su pobili Muslimani iz Srebrenice. Jedna emisija u kojoj se ne prikažu obe strane rata je neobjektivna, tendenciozna. Kome je bilo u interesu da se to desi pred kraj rata.
Drugo, dozvolili ste Čedomiru Jovanoviću ovde da u negativnom kontekstu govori o Srpskoj radikalnoj stranci povodom navodnih grobnica sa leševima u okolini Beograda. Još nijedan dokaz nije iznesen. Nijedan jedini dokaz, osim priča Dušana Mihajlovića, kome ništa ne verujemo.
Samo da vam kažem neke podatke o kojima ste morali da vodite računa. Prvo, prvi čovek koji je lansirao tu priču zove se Oskar Klipe. On je vlasnik "Timočke krimi revije". Taj čovek je menjao ime i prezime u Dragan Vitomirović. Zašto je menjao ime i prezime i za koga radi? Izbačen je iz Službe državne bezbednosti zbog krađe zlata na Kosovu i sada je član Nove demokratije. Ovde treba jasno da istražimo i zašto onda odbijate da se prihvati inicijativa o formiranju anketnog odbora, da vidimo sve, sve da istražimo, ko vodi kampanju protiv srpskog naroda, pa onda taj ko vodi kampanju protiv srpskog naroda neka dokaže da su zločini zaista postojali, a ne mesecima se na državnoj televiziji priča o zločinima, a nijednog još dokaza nema, još nijednog leša nema da je dokazano da je zakopan na nelegalan način u okolini Beograda.
Završavam, vi treba da mi date reč svaki put kada neki drugi poslanik pomene Srpsku radikalnu stranku u nekom kontekstu koji nije objektivan po mom mišljenju, koji nije korektan, dezinterpretira naše javno izražene političke stavove. Insistiram da mi date pravo na repliku.

Uz svo poštovanje prema profesoru Velimiru Simonoviću, poslanička grupa Srpske radikalne stranke ne može da podrži njegov amandman zato što smatramo da, iako ima u njemu nedostataka, tekst amandmana koji je usvojen juče (misli na amandman Pal Šandora) je bolji od ovoga. Kada se u odrednici državnog praznika kaže "Sretenje", to nije klerikalizam. To ne dira ni po čemu u sekularizam. Sekularizam je oblik političkog sistema u kome je država kao institucija, kao najopštija politička institucija odvojena od crkve u pogledu funkcionisanja (dobacuje mu neko od poslanika iz Socijaldemokratske unije).
Vi iz Socijaldemokratske unije ne znate ništa. Vi biste Srbiju da "opoganite" i da je unazadite. Da joj uvedete dekadenciju kao stil života i ono što je razrušilo i Rimsku imperiju i grčku civilizaciju. Zato vi ne treba da se mešate u tu raspravu.
Zato je mnogo bolje da se ovde definiše praznik ustavnosti, da poenta bude na donošenju Ustava, Sretenjskog ustava, prvog Ustava, jer, iako je Prvi srpski ustanak bio najupečatljiviji srpski ustanak, pogotovo u 19. veku i sa najdalekosežnijim posledicama, Srbi su u toku viševekovne turske okupacije dizali veliki broj ustanaka. Kad god je neka hrišćanska vojska sa Zapada ratovala sa Turcima i prolazila kroz Srbiju, Srbi su dizali ustanak i priključivali se i teško stradali kada bi se te vojske povlačile, i to je najviše dovodilo do masovnih iseljavanja.
Dakle, ne može poenta biti kod dana državnosti - ustanak. Kod dana državnosti poenta može biti formiranje države, ili neki drugi simbol, koji simbolizuje u potpunom svetlu samo državnost. Ovo bi mogao u tom smislu eventualno da bude dan ustanka. Dan ustanka je ipak komunistička kategorija, sa ideološkim prizvukom, nešto što je 50 godina zloupotrebljavano na najgori mogući način, ali da nam treba dan ustavnosti, više je nego činjenica.
Mnogi evropski narodi imaju dan ustavnosti, neki ga beleže po danu donošenja važećeg ustava, a neki po danu donošenja prvog ustava. Mnogo je prirodnije da to bude po danu donošenja prvog ustava, i argumentacija da je tada Srbija bila teritorijalno veoma mala, da je obuhvatala i nepun Beogradski pašaluk, nema nikakvog značaja i ne može se to koristiti kao ozbiljan argument u ovoj raspravi, jer ustav ne pominje kolika je Srbija, nego kakva je priroda njenog državnog uređenja.
Srbija ima više razloga da se ponosi svojim prvim ustavom, zato što je on bio najliberalniji u Evropi tog vremena i zato što su i ruski car, i austrijski car, i turski sultan, videli opasnost od takvog ustava, od ideja koje bi podgrejane takvim jednim ustavom, mogle da prodru i u druge države, pa čak i u velike imperije.
Zbog toga još jednom plediram na skupštinsku većinu da se ovaj prvi član preformuliše, da bude reč o danu ustavnosti, a dan državnosti da bude dan Svetog Save, ujedno i dan duhovnosti. O tome ću govoriti kada bude reč o amandmanima, koji se na taj član odnose.
U ovom slučaju je najvažnija ta ustavnost. Ustavnost kao princip, liberalna ustavnost kao pogled na svet, kao početak demokratskih tradicija u Srbiji, jer demokratske tradicije u Srbiji su nastale suprostavljanjem predstavničkog, zakonodavnog tela , samovolji Karađorđa i Miloša.
Naša demokratija je i nastala narodnim suprotstavljanjem i jednoj i drugoj dinastiji i njihovim apsolutističkim ambicijama.

Podržao bih nastojanja narodnog poslanika Tomislava Nikolića i mislim da bi bilo krajnje deplasirano raspravljati da li je reč o gaženju sekularizma, ako se naziv izrazito verskog praznika određuje po ovom zakonu kao dan državnosti ili dan ustavnosti. Ovde je sada poenta na tome da li se gazi sekularizam ili ne. Pokušaću za ovaj kratki vremenski period od četiri i po minute da objasnim da se apsolutno ne dovodi u pitanje sekularistički princip.
Prvo, kada su naši preci dizali ustanak oni su namerno odabrali Sretenje Gospodnje. Narodni glavari su sazvali na Sretenje Gospodnje narod da se diže na ustanak. Zatim, kada su prvi ustavotvorci Srbije donosili prvi srpski ustav, oni su to namerno učinili na dan Sretenja Gospodnjeg. Oni su hteli neku simboliku na taj način da izraze. Srbija nikada nije bila teokratska država. Postoji samo jedan period, teokratski period u našoj istoriji, a to je pod turskom okupacijom, kada je srpski narod imao autonomiju unutar turske imperije, pošto je Turska bila teokratska država, u kojoj vera i država apsolutno nisu odvajane. Srbi su imali crkveno-versku autonomiju koja je imala mnoge atribute državne autonomije. Imali smo pokušaja državne vlasti da se meša u crkvena pitanja i time gazi sekularizam. To smo imali pod kraljem Aleksandrom i pod Josipom Brozom Titom.
Kada je ujedinjena Srpska pravoslavna crkva posle Prvog svetskog rata, Sveti arhijerejski Sabor je izabrao prvog patrijarha, patrijarha Dimitrija i kralj Aleksandar je poništio taj izbor, pa posle godinu dana svojim ukazom potvrdio izbor patrijarha. Pod Titom znamo kako se Komunistička partija mešala u izbor srpskog patrijarha, zakulisnim, policijsko-udbaškim putem, ali prilično efikasno u određenim periodima. Sada kada reafirmišemo princip sekularizma, moramo imati u vidu da država mora u istoj meri biti odvojena od crkve kao crkva od države, ali to nema veze sa crkvenim praznicima. Ovde je kod pitanja sekularizma reč o crkvi kao instituciji. Crkva je između ostalog i društvena institucija, takođe jedna od najopštijih, ali to nema veze sa državnim praznicima. Jedan crkveni praznik nema veze sa crkvom kao institucijom i to je suština.
U ovom slučaju Sretenje je važno zbog simbolike, a ne zbog verskog značaja. Imamo druge praznike koji su čisto verskog značaja, kao što su Božić, Vaskrs itd. Ovo nije čisto verskog značaja, bar ne u ovoj odrednici u kojoj se ovde pominje i zato treba da se pominje onako kako to izvorno znači. Ako nama pravoslanim Srbima, ne samo da ne smetaju tradicije stare srpske vere, nego se njima ponosimo, onda i Srbi drugih veroispovesti, katolici ili muslimani ne treba da se ustručavaju, ni da se stide svoje stare vere, vere svojih pradedova, pravoslavne vere. To spada i u njihovu tradiciju i to je element iz njihove prošlosti, iz njihove istorije, kojim bi trebalo da se ponose, kao što mi pravoslavni Srbi poštujemo islam kao religiju, katoličku religiju, tako i oni treba da poštuju pravoslavnu religiju, čak i više, jer su nekada njihovi preci pripadali toj veroispovesti.
Prema tome, tu se ne dira ni u čije versko osećanje i ni u čija verska prava, niti se bilo kojoj religiji daje u startu prednost. U ovom slučaju reč je o nečemu što ima istorijski smisao, istorijsko značenje, a srpski politički predstavnici tog vremena i kada su dizali ustanak, kada su donosili ustav, imali su to u vidu i hteli su namerno da to bude upravo na dan Sretenja Gospodnjeg.