I ovaj amandman Dragana Tomića pokazuje koliko je celi zakon besmislen. Zašto? Ovih nekoliko poslednjih tačaka člana 8. na koji se odnosi amandman na član 10, tiče se i slučajeva iz prakse gde je kršen zakon, i slučajeva iz prakse gde nije bilo kršenja zakona.
Dakle, i kriminalci, i oni koji nisu kriminalci dovode se u istu ravan. Šta to znači kada je reč o tački 13, kada je neko dobio kredit da izgradi stan, a on izgradio kuću, pa je ta kuća mnogo veća od pripadajućeg stana, od 90 kvadrata. Mislim da ste neki amandman u tom smislu usvojili, koliko me sećanje služi. Vidite, nije isto imati stan u Knez Mihajlovoj ulici i na Terazijama, ili u bilo kom drugom delu grada. Vi ste odredili iste iznose za celu Srbiju, za ulicu Knez Mihajlovu u Beogradu, za Vlasotince i Crnu Travu itd. To je ono o čemu niste vodili računa.
Zatim, gledajte sada, zaposleni u nekom preduzeću dobije kredit koji je, na primer, u vrednosti dvosobnog ili trosobnog stana. To su uvek bili povoljni krediti, i ako nije bilo zloupotreba, ti krediti su dobro došli velikom broju zaposlenih u ovoj zemlji. Neko ko dobije kredit, dovoljan za izgradnju dvosobnog ili trosobnog stana, umesto da kupuje taj stan na tržištu ili da ide preko stambene zadruge, za izgradnju tog stana, on sam zida kuću. Za kredit koliko se dobija za dvosoban i trosoban stan, može da se sazida kuća od 150 ili 200 kvadrata, kada čovek sam zida, pa kad još doda svoju radnu snagu, uloži nešto od svog novca što nema evidencije itd, pa još proda i neku njivu, uz to. Znate, kada čovek sam sebi zida stan, može da ga košta i manje od 500 maraka kvadratni metar. Onaj ko je morao da kupuje stan preko stambene zadruge u centru grada, njega je stambeni metar koštao po 3.000 maraka, zavisno od lokacije.
Tu je napravljena ogromna razlika, zapravo prenebregnuta ogromna razlika u konkretnim slučajevima. Postavlja se pitanje - da li onaj ko je koristio kredit za izgradnju stana, legalno dobio kredit, pa sazidao mnogo veću kuću nego što mu je predviđeno da bi imao pravo na stan, sada ima od čega da plati bilo kakav porez, ako mu je to jedina kuća i ako sa celom porodicom živi u toj kući. Bolje onda da ga ubijete, nego da mu odrežete ovoliki porez, pogotovu što ste i za ovu stavku, koja se odnosi na stambene kredite, predvideli bezuslovnu poresku obavezu od 90% vrednosti. Svima ste davali popust i svima ste rangirali, kod onih koji su krali novac od primarne emisije, od prodaje deviza po zvaničnom kursu itd. Svima ste pravili neku skalu, a ovim jadnicima nema nikakve skale. Oni ne mogu da plate poresku obavezu koju im predviđate. To pokazuje da niste dovoljno razmišljali o ovom zakonu, da niste imali u vidu sve moguće slučajeve u praksi, uopšte vam nije palo na pamet da je ovaj zakon neprimenjiv.

Ovaj amandman očigledno pogađa suštinu i zbog toga tako nervozno reagujete. Jer, vaša osvetoljubivost nema kraja, ali ona se sputava već pri prvim ustavno-pravnim normama, na koje nailazi ovakav zakonski projekat.
Zašto ne prihvatite ovaj amandman i zašto ne uvedete one klauzule, koje je sadržavao svaki pravilnik o dodeli stanova, pa se stanarsko pravo za dobijanje stanova obračunavalo na osnovu godina radnog staža, složenosti i odgovornosti posla, stručne spreme, broja članova domaćinstva? Ne može samac, koji je od države dobio ogroman stan, da bude na isti način oporezovan kao neko ko ima petoro dece. A vi ovim zakonom podrazumevate da na isti način obojica dolaze pod udar i moraju da plate istu sumu. Po ovom zakonu je to tako. Šta ste vi mislili i da li ste nešto mislili, ne znam, u to neću da ulazim, ali to ne može, ne bi smelo.
Naravno, SRS je protiv celog zakona. Mi smo se već izjasnili protiv zakona u celini, jer je protivustavan, a sada ukazujemo pojedinačno na slabosti u svakom članu. U ovom članu takođe su velike slabosti, i narodni poslanik Vučurović ukazuje na jednu od tih slabosti. Kako vi možete da obrazložite da neko, čije je eventualno prekoračenje prema državi, prema društvu, 100.000 maraka, mora da plati 90.000 maraka, dakle 90%, kao i onaj, čije je prekoračenje milion maraka? Morala je ova stopa u svakom ozbiljnom zakonu da bude identična i da se podjednako odnosi na sve slučajeve. A ne da se traže izuzeci prema nekim ličnim afinitetima i na osnovu tih izuzetaka da se odreže onako od oka, kako ste i naučili i kako bi vama možda odgovaralo.
Ovaj zakon sigurno neće moći da se primeni, osim možda na neke početne slučajeve, gde će se već tragedije dešavati. Nemoguće je. Ove, što pominju Hrtkovce, upozorite da me na moje lepe političke uspomene ne moraju svaki put podsećati. Ja sam već prvi put čuo za to i ceo dan sad to slušam, ja sam to registrovao. To su uspomene, na koje se ponosim. Prema tome, nema potrebe to posebno da kažete, kažite nešto i za govornicom. Hrtkovci su ponos srpskog naroda. Videćete vi to jednog dana i shvatićete možda, a možda i nećete. Ti sigurno nećeš ništa shvatiti, jer da si shvatila ne bi uradila to što si uradila. Milka shvata, ona sve razume.

Čak i kad mi ponestane neki argument, oni mi dobro dođu.
Dakle, suština je ovde u članu 10, pošto vam mi ne prihvatamo ništa, ali vas dobronamerno, s vremena na vreme, savetujemo - ako treba da opstane član 10, onda on mora podjednako da se odnosi na sve, identična skala da se primenjuje na sve slučajeve, a ne da bude restriktivna na ovaj način, da nekoga poštedi, da nekog zaobiđe, a nekoga klepi po glavi da se onesvesti.

Ovaj član 12. Zakona na koji se odnosi amandman morao bi da se menja sa aspekta pravničke logike i na osnovu argumentacije koju je već podneo narodni poslanik u svom amandmanu, a i na osnovu  dodatnih argumenata.
Prvo, ne može zakonom da se propiše da postupak počinje i dostavljanjem izveštaja komisije za ispitivanje zloupotreba. Komisija je radno telo Vlade i ona svoj izveštaj podnosi isključivo Vladi, a Vlada je na čelu upravne vlasti i ingerencije Vlade su potpuno precizirane drugim zakonskim tekstom. Izveštaj vladine komisije može da ima značaj samo onoliko koliko ima svaka druga prijava. Neko nekog prijavio da nije to i to platio, da je to i to uradio i ništa više u pravnom pogledu.
Ovde ima jedna druga nebuloza, gde se kaže da je i carina dužna da u okviru svoje nadležnosti kada dođe do određenih saznanja, da je dužna da u roku od 8 dana dostavi izveštaj o svim činjenicama. Mislim da je, mada je predlagač amandmana to propustio, da je ovo još veći nedostatak ovog člana.
Kako može republičkim zakonom bilo kakva obaveza carine da se propisuje? Carina je isključivo organ savezne državne uprave i ne može federalna jedinica carini da propisuje bilo kakvu obavezu . Može to biti najbolja obaveza na svetu, može biti veoma smislena, veoma produktivna, ali formalno - pravno je nemoguća.
Nema te koristi koja može biti dovoljan argument za kršenje formalnog prava i ustavnog poretka. U ovom slučaju, dakle, carini ne bi mogla nikakva obaveza da se propisuje, a naravno, dovoljno bi bilo da ostane poslednji stav, u kome se kaže da nadležni organ poreske uprave, po službenoj dužnosti, uvek kada dođe do informacija, ili postoji opravdana sumnja, indicija, bilo šta, mora da interveniše i da ispituje. To je suština.
Dakle, ni stav 1. ni stav 2. ne bi mogao da ostane u ovom tekstu, sa aspekata pravne logike, jer smo sada zašli u pojedinosti ovoga zakona, pošto za vas nije bilo dovoljno dokazivanje da celi zakon nije u skladu sa Ustavom. Sada vam dokazujemo da pojedini članovi nisu u skladu sa Ustavom, sa sasvim konkretnim argumentima, koji su nezavisni od onih opštih argumenata, sa kojima smo osporavali zakon u celini.

U ovom članu zakona na koji se odnosi amandman potpuno se nipodaštava činjenica da u ovoj zemlji postoji Zakon o računovodstvu, da postoji opšta obaveza da se on poštuje i da su predviđene veoma oštre sankcije za sve privredne subjekte koji ne poštuju Zakon o računovodstvu.
Pisac ovog zakona se ponaša kao da Zakon o računovodstvu ne postoji.
Razumem DOS-ovsku želju za promenama. Želja za promenama je opšta želja, međutim loša je apologija promena, jer apologija promena znači zalaganje za promene po svaku cenu. Promene uvek mogu biti promene na bolje i promene na gore. Promene na bolje moraju biti dobro promišljene, moraju biti logične, moraju biti pametne, moraju biti stručne, promene na bolje moraju biti dobro osmišljene. Ako nećemo ići u promene na bolje, onda možemo sebi dozvoliti da nipodaštavamo pravni poredak, pa da idemo na revolucionarne promene, jer svako nipodaštavanje postojećeg pravnog poretka predstavlja zalaganje za revolucionarne promene. Revolucionarne promene nikada nisu dobre. Od Francuske građanske revolucije do danas nije bilo nijedne revolucije sa pozitivnim društvenim promenama, nijedne.

Govorim o amandmanu.

Govorim o amandmanu na stav 2. člana 15, gde se nipodaštava postojanje Zakona o računovodstvu i obaveza da se računovodstveno poslovanje obavlja striktno po tom zakonu. Ovde postoji jedan novi zakon po kome se detaljno kaže - sve što je iskazano po postojećm zakonu o računovodstvu ne važi, nije relevantno. To je protivpravna promena unutar pravnog poretka.
Da ste vi ovde u završnoj odredbi stavili da stupanjem na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o računovodstvu, već bi to bilo sa pravnog aspekta logičnije. Ali, vi gazite na jedan neprimeren način postojeći zakon o računovodstvu. Vi nipodaštavate ono što taj zakon nalaže svakom privrednom subjektu. To je ta revolucionarna promena zbog toga o prirodi te promene govorim i to je ono što vi niste razumeli, što vam je bilo lepo rečeno...
(Predsedavajuća: Ali ste vi rekli od Francuske revolucije...)
... ali nerazumljivo. Ovo je jedna od tih revolucionarnih promena. Znači, nešto je decenijama utvrđivano po Zakonu o računovodstvu i sada to odjednom ne važi. Važniji su eksperti koje će angažovati ova Đelićeva komisija, nego ono što je utvrđeno po Zakonu o računovodstvu.
Naravno, postoji mogućnost falsifikovanja računovodstvenih iskaza, ali to je opet krivično delo koje se goni po Krivičnom zakonu. Tamo gde se utvrdi da je neko računovodstvene iskaze falsifikovao, on treba da ide u zatvor, a ne zbog činjenice da ima nekih koji falsifikuju računovodstvene iskaze, pa se onda nijedan računovodstveni iskaz ne može se uzeti u obzir.
To je ono što je pogrešno u ovom zakonu, što govori o nekoj revolucionarnoj promeni. Dakle, nijedan zakon ne postoji, postoji samo ovaj, ide se samo slepo po ovome. Ako je ovaj zakon u koliziji sa sistemskim zakonima, tim gore po sistemske zakone, ako je u koliziji sa Ustavom, tim gore po Ustav. To je ta nakaradna logika na kojoj vam počiva ovaj zakonski projekat. Zbog toga ovaj zakonski projekat nije dobar.

Vidite koliko smo mi, srpski radikali, bili tolerantni, pa smo vam neke očigledne poslaničke propuste progledali kroz prste povodom amandmana na stav 3. Nije baš sve sprovedeno kako bi trebalo po Poslovniku, nismo hteli da zadržavamo, nismo hteli da ispadne kao da dlaku cepamo na četvoro, kao što to neki drugi ovde rade. Ali, nemojte sad da povodom toga uskratite pravo poslanicima da raspravljaju o drugim stvarima, koje su takođe na dnevnom redu.
Vi ste ovde suviše kumulativno nagomilali sve ove amandmane narodnih poslanika, i one koji su imali povodom dva stava i one, koji su imali povodom jednog stava, a mogli ste staviti na glasanje samo amandmane koji se tiču isključivo trećeg stava. To je bila greška, ali sad - to sam mislila posle greške - ne pomaže mnogo u pravnoj sferi. U to neću da ulazim.
Što se tiče amandmana Tomislava Nikolića i Petra Jojića na stav 2, bilo bi veoma važno da se usvoji taj amandman. Zašto? Zato što nije ovo običan i redovan poreski zakon. Tačno je to što Vlada kaže u svom obrazloženju ta, kada zakon tretira poresku problematiku, obično žalba ne odlaže izvršenje. Tako se tretira poreska problematike u skoro svim zemljama sveta i to je načelno u redu.
Međutim, ovde je slučaj o jednom zakonu koji po svojoj prirodi nije poreski zakon. Ovo je po svojoj prirodi kazneni zakon i to retroaktivni. Isuviše su veliki iznosi koje će država na silu naplaćivati na osnovu odredaba ovog zakona. Ovde, ako se usvoji žalba, neće imati kome da se uruči, pošto će mnogi izdahnuti, pre nego što dočekaju odluku u žalbenom postupku. Na primer, uzmite jednu firmu u društvenom, državnom, privatnom sektoru i utvrdite toj firmi po svim onim osnovama gomilu obaveza. To će biti iznosi u desetinama miliona. Ovako drastični primeri se u pravu uvek koriste kada se pokušava dokazati nelogičnost i neodrživost određene odredbe. Pomalo to može sada izlgedati i komično, ali je bitna ta logična nit, koja jedan drastičan primer pokazuje sa suštinom pravne norme.
Dakle, neko ko dođe u situaciju da plati ogroman porez na osnovu ovog zakona, npr. društveno preduzeće, može zapravo da ostane bez celokupne imovine, može da zabravi fabriku, privatnik može ostati bez cele firme, da mu se na doboš prodaju mašine, jer niko od ovih, koji će biti obavezani zakonom da plate velike iznose, ubeđen sam da neće imati gotovinu na raspolaganju. Gotovinu na raspolaganju mahom imaju samo kriminalci, niko više. Tamo gde su veliki iznosi dolazi odmah do prodaje imovine, jer poreski izvršitelj, koji ima pravo po osnovnom poreskom zakonu da upada ljudima noću u kuću, lepo dođe i kaže - jeste li platili, niste, plenimo. Ono što se pleni, ide na javnu licitaciju, na prodaju.
Kada se jednom to uradi, kada se firma uništi, ne vredi što će u žalbenom postupku Republička uprava javnih prihoda da proceni da je žalba umesna, opravdana, pa kaže - preinačuje se prvostepeno rešenje. Ne vredi preinaka prvostepenog rešenja, ako to rešenje nema kome da se uruči, ako je taj poreski obveznik, kome je suviše uzeto, izdahnuo.
Nije ovde reč o ljudima, pojedincima, nego pre svega o preduzećima, firmama, ni za njih žalba ne odlaže izvršenje. Firma koja ne može da plati u novcu, ide joj imovina na doboš. Po ovom zakonu su izjednačene sve firme, i državne i društvene i privatne. Nema nikakve razlike. Pravna lica su izjednačena sa fizičkim licima. I tu nema razlike.
Zbog toga u ovom slučaju, gde se kumulativno obračunava navodna poreska obaveza za 12 godina, gde će iznos uvek biti veoma, veoma velik, kada bi se ova odredba promenila i kada bi se standardna odredba iz pravnog poretka prihvatila da žalba odlaže izvršenje, bar u prvoj žalbenoj instanci kada se podnosi, dakle u redovnom dvostepenom postupku, to bi već značilo izvesno olakšanje za poreske obveznike.
S druge strane, od izricanja poreske obaveze po ovom zakonu do naplate treba svakako nešto duži rok i iz tog razloga bi bilo dobro da žalba odlaže izvršenje, da onaj ko dođe u domen ovog zakona kao poreski obveznik ima nešto više vremena da eventualno prikupi novac. Pametna država koja želi da spase poreske obveznike, daje im nešto veći vremenski raspon. Ona koja želi da ih odmah pogodi u glavu i ubije, posle mora da razmišlja od koga će naplaćivati poreze. Znate, i ova vlada je dolazila u situaciju da za neke poreske obaveze iz prošlosti mora da odredi plaćanje u ratama za duži vremenski period. Vama su sada izašli taksisti, moraćete i njima da popustite ...

U ovom članu 19. ima nešto što sada automatski treba brisati. To je stav 2. O tome ne bih govorio, govorio bih o stavu 1. i o celom amandmanu koji su podneli narodni poslanici.
Mnoge stvari se ovde nepravilno interpretiraju i loše postavljaju. Treba razlikovati žalbeni postupak od sudskog postupka. Ovo se odnosi samo na sudski postupak. Omogućen je upravni spor pred Vrhovnim sudom. Upravni spor se ne vodi na osnovu žalbe nego na osnovu tužbe, a žalba se podnosi samo drugostepenom organu uprave, poreske uprave.
Ovde je problem što područna jedinica Republičke uprave javnih prihoda izriče rešenje, donosi rešenje o obavezama i odmah naplaćuje. Predviđena je žalba u roku od 8 dana Republičkoj upravi. Niste dovoljno strpljivi ni da sačekate tih 8 dana, pa da za tri dana Republička uprava javnih prihoda kaže da se potvrđuje provostepeno rešenje. Nije ovde reč ni o kakvom vođenju sudskih sporova od pet godina i nema upravnih sporova od pet godina, jer tu nema glavne rasprave, već se podnese tužba, odredi veće Vrhovnog suda koje odmah donosi presudu. To je u roku od mesec dana najduže.
Vi niste dovoljno strpljivi da čekate žalbeni postupak ne kod suda, nego kod organa uprave u roku od 8 dana u kom roku se podnosi žalba na prvostepeno rešenje. Republička uprava javnih prihoda može da potvrdi rešenje u roku od tri dana. To je 11 dana. Čemu žurba ako je u pitanju 11 dana? Teorijski, to može da bude 15 ili 30 dana. To se ne tiče sudskog postupka, nego redovnog postupka u upravnom postupku koji je najopasniji. U upravnom postupku, u principu, ne bi ništa smelo da dovede do situacije u kojoj žalba ne odlaže izvršenje.
Ima tu još presedana. Imamo u Zakonu o prekršajima. I to je jedna vrsta upravnog postupka. I tamo žalba može da ne odlaže izvršenje, ali nekad može, nekad ne mora. Ovde, u svakom slučaju, žalba ne odlaže izvršenje. Ovo je nešto teže od postupka u kome se izriče zakonska kazna.
Još jedna stvar. Vi ste potpuno protivzakonito vratili novac medijima koji su kažnjeni po Zakonu o informisanju, bivšem zakonu o informisanju. Zbog tog nezakonitog postupka kad-tad neko će morati da odgovara, ali ostavimo to za budućnost. Nije bitno. Koliko god da je bio restriktivan Zakon o informisanju, koliko god vam kazne izgledale drakonske, niko nije retroaktivno kažnjavan po Zakonu o informisanju.
Svi su unapred znali koje su zakonske odredbe, tamo im je rečeno ako objaviš klevetu tolika i tolika kazna, pa ko voli neka izvoli. Dakle, svako ko je objavljivao klevetu znao je unapred da će ta kleveta biti kažnjena drakonskom novčanom kaznom. Ovde niko nije znao unapred da će vama jednog dana pasti na pamet da donesete zakon koji će 12 godina unazad da neke stvari sankcioniše, koje unapred nisu bile predviđene kao predmet oporezivanja, jer ste tako pogrešno zakon nazvali, odnosno kao predmet kažnjavanja. U tome je suština. Baš ta retroaktivnost je razlog više da žalbeni postupak odlaže izvršenje.

Vi opet izričete opomenu narodnom poslaniku Božidaru Vujiću, zbog njegove izjave da je DOS najgori.

Nađite vi koji član.

Po kom ste izrekli opomenu, po tom članu.

E, on nije izrekao uvredu, a to predviđa član 101, ako se uvredljivo izražavao. On se nije uvredljivo izražavao. Juče sam vas podučavao - kad se kaže - DOS je najgori - to nije nikakva uvreda , to je ocena. A, da li je istina ili ne, mi smatramo da je istina, a vi smatrate da nije, nije bitno. Ali, povodom kriterijuma istine pozvaću se na vašeg bivšeg koalicionog partnera, SPO, i njihove novine "Srpska reč". U njihovom sedištu je formiran DOS. Oni danas kažu da ste vi najgori, a vi kažnjavate narodnog poslanika, izričete mu opomenu.

To je ocena, ne možete vi da zabranjujete da on izrekne ocenu da je DOS najgori.

Prvo bih vam napomenuo da nikome ne izričete opomenu, ukoliko kaže da je SRS najgora. Opomenu možete da izreknete samo ako neki DOS-ovac kaže da je SRS najbolja, to bi za nas bila uvreda.
Da se vratimo na amandman i na član 20. ovog zakona.
Šta je bilo? Nemojte, ističe ovo moje vreme, a vi zadržavate. Rekao sam lepo - ako neki DOS-ovac kaže da je SRS najbolja, onda mu izrecite opomenu, jer bi to za nas bila uvreda. Ako kažu da je najgora SRS, znajte da smo mi zbog toga radosni.