Hvala.
Mi imamo dosta tačaka dnevnog reda, nekoliko zajmova, sporazum o fondu i zaista je neprimereno da sve ovo imamo u jednoj diskusiji, na to smo ukazali i protivno je Poslovniku, ali očigledno je da želja da se skrati diskusija, bila mnogo važnija.
Počeću od zajma koji daje Fond iz Abu Dabija za podršku budžetu. Radi se o milijardi dolara podrške. Koliko znamo, pre dve godine, 2014. godine, država Srbija je već uzela jedan kredit od fonda u iznosu od milijardu dolara, sa nikom kamatnom stopom. Međutim, u to vreme, te 2014. godine, kurs dolara u odnosu na evro i u odnosu na dinar je bio mnogo manji. Tada je bio 83 dinara, danas je 113 dinara, što znači, ako uzmemo taj kredit od milijardu dolara koji je uzet 2014. godine za podršku budžeta, njegova glavnica u dinarima je porasla za 29 milijardi dinara, a ako pogledamo u evrima, koristeći zvaničan kurs konverzije evra u dolar, to iznosi nekih 200 miliona evra.
Pošto je država Srbija i sve njene finansije, na žalost, u potpunosti vezane za evro, na svaki mogući način, nama jeste evro dominantna valuta koju računamo, tako da praktično ovim zaduživanjem tada, iako je kamatna stopa jako mala, kao što je rečeno, mnogo manja nego što je na tržištu, na tržištu je pominjano preko 4%, a mi ovo dobijamo po 2,25%, zbog ovog valutnog rizika, odnosno rasta vrednosti dolara u odnosu na evro i u odnosu na dinar, naravno , imamo veliku razliku, pa je pitanje za ministra finansija – da li ćemo doći u sličnu situaciju i sa ovom milijardom dolara koju uzimamo?
Ponavljam, kada preračunamo u dinare, ta milijarda dolara iz 2014. godine je veća za 29 milijardi dinara danas, samo glavnica, pošto imamo taj rok u kome se ne vraća glavnica nego plaćaju samo kamate.
Poređenja radi, za građane Srbije, pomenuću da je penzionerima uzeto u 2015. godini oko 20 milijardi dinara po onome što nam je rekao Fiskalni savet, znači, to je daleko manje od ovih 29 milijardi.
Druga stvar je u samom zajmu koji dobijamo od fonda. Ima i deo koji govori o zalozi državne imovine. O tome je nešto i govoreno. Ovo je zaista vrlo neobična stvar u jednom ovakvom ugovoru, da se govori o tome da zajmodavac može da uspostavi zalog. Ja razumem objašnjenje ministra da je to jako malo verovatno. Pitanje – zašto je onda, ako je malo verovatno, uopšte tražena ovakva odredba, ako postoji poverenje da neće doći do bankrota države Srbije? I ja se takođe nadam da je to tako. Zašto ova odredba uopšte stoji ovde i uopšte nije specificirano o kojoj imovini se radi i na žalost, to što je ministar rekao nije baš tačno, može i Skupština RS, pošto i ona spada u imovinu.
Druga stvar, u obrazloženju stoji, ministar je sam rekao u svom izlaganju da imamo suficit republičkog budžeta od nekih 31 milijardu dinara, zaključno sa avgustom mesecom ove godine, to je objavljeno na sajtu Ministarstva finansija, a da se do kraja godine očekuje da će deficit biti negde pola planiranog, odnosno, planirano je bilo nekih 158 milijardi dinara, odnosno 160 kako je rekao ministar, pola od toga je 80 milijardi, što znači da bi do kraja godine, u stvari, trebali da imamo deficit, ako računam dobro, od tih 80 milijardi što je pola od 160 plus ova 31, to je negde 111 milijardi dinara, pri čemu je zajam koji uzimamo od milijardu dolara, što je oko nekih 113 milijardi dinara. Onda pitanje – da li zaista ovaj zajam uzimamo da bi vratili neke stare dugove, što bi recimo mi podržali i to dugove u dolarima koje smo uzeli po nepovoljnijim kamatnim stopama, ne dugove u evrima?
Međutim, ako pogledamo ove dve stvari ispada da u stvari ovaj zajam će nam koristiti za pokriće tog deficita koji očekujemo. Ministar je pomenuo da se radi verovatno o „Petrohemiji“, ako sam dobro razumeo RTB Boru, pretpostavljam i „Železari Smederevo“, pošto je imovina prodata, ostala je firma sa velikim dugovima, a ministar je rekao da hoćemo da budemo odgovorni i da vraćamo te dugove i da ne ostavljamo poverioce bez da su naplatili svoje dugove. Pretpostavljam po sličnom modelu kao i za „Er Srbiju“, kada je donesen zakon u ovoj Skupštini, po kome su pokriveni gubici.
Ovo u stvari pokazuje mehanizam ovog neko skrivenog zaduživanja države, gde ne vodeći računa o javnim preduzećima i njihovom dobrom upravljanju, društvenim preduzećima takođe, kreiraju se veliki dugovi, koji na kraju prelaze na teret budžeta i država Srbija mora mnogo više da se zadužuje.
Ovo su ozbiljna pitanja pošto, ponavljam, ako uzimamo ovaj zajam od milijardu dolara da bismo vratili neke starije zajmove u dolarima, ponavljam, u dolarima, tada bi ovo imalo smisla, odnosno manja kamatna stopa zaista govori o tome da ćemo proći bolje jer ćemo zameniti jedan dug sa drugim.
Međutim, ako se ovaj zajam od milijardu dolara koristi ili za pokrivanje gubitaka javnih preduzeća u smislu u kome sam govorio, ili se koristi za to da vraćamo recimo neke stare kredite u evrima, mi smo izloženi valutnom riziku, koji sam pokušao da objasnim na primeru zaduživanja iz 2014. godine.
Mislim da bi, i to smo i predložili u amandmanima, jedno vrlo transparentno trošenje novog novca moralo da bude prisutno, da na sajtu recimo Ministarstva finansija objavimo za svaki dolar od ovog duga na šta je tačno potrošen, da bismo mogli da cenimo ovo zaduživanje koje preuzimamo. Ne samo to, nego mislim i da je sam predlog ovog zakona, trebao u sebi da sadrži tačno kako se namerava potrošiti ova milijarda dolara, da bi narodni poslanici, ne zato što verujemo u zavere, nego zato da bi savesno radili svoje posao, mogli da damo podršku ovome što radi ministar.
Takođe, jedna mala kritika samog Predloga zakona. U tački 5. kaže – razlozi za donošenje zakona po hitnom postupku, pa se kaže – razlozi za donošenje ovog zakona po hitnom postupku saglasno članu 167. Poslovnika proizilaze iz činjenice da je povlačenje sredstava po ugovoru o zajmu uslovljeno stupanjem na snagu Zakona o potvrđivanju ugovora o zajmu.
Izvinjavam se ministru, ali ovo je zaista vređanje inteligencije narodnih poslanika. Kazati da po hitnom postupku donosimo zakon da bi on bio donesen i počeo da važi zaista nije u redu. Moramo sa tim da prekinemo. Postoje tačni uslovi kako se donose zakoni po hitnom postupku, koji su razlozi za njihovo donošenje i oni bi trebali biti detaljno obrazloženi kada donosimo zakon po hitnom postupku. Ponavljam, ovde se radi o milijardu dolara duga.
Što se tiče ovih ostalih zajmova, da krenem od ovog Apeks zajma, ministar je rekao da smo do sada uzeli pet ili šest sličnih zajmova, mislim da se radi o nekom iznosu od 650 miliona evra. Naravno da je dobro podržati domaća mala i srednja preduzeća. Međutim, prvo pitanje bi bilo – a kako smo do sada potrošili ove zajmove, odnosno našta su utrošeni i koji su efekti od toga? Znači, predlog zakona bi morao da sadrži neku analizu. Siguran sam da će se ministar složiti da je ovakav odgovoran pristup trošenju novca zaista neophodan.
Znači, ono što bi trebalo da znamo je ko je dobio taj novac, koliko novca je dato, kojim firmama, da li su taj novac vratili ili ga nisu vratili, preko kojih banaka je to urađeno, da bi imali dobru sliku da li je zaista ovaj novac otišao malim i srednjim preduzećima ili je korišćen u neke druge svrhe, na primer spašavanje nekih tajkunskih firmi, spašavanje firmi koje su bliski sa vrhovima političkih stranaka, što nam se u prošlosti često dešavalo kao deo burazerske ekonomije.
Ako bilo koja firma želi da od poreskih obveznika, građana Republike Srbije, penzionera i svih ostalih građana, dobije novac da može da dobije kredit po nekim povoljnim kamatnim stopama, minimum koji bi trebali da znaju građani Srbije je tačno o kojim firmama se radi, koliko novca i to bi javno trebalo da bude objavljeno i, takođe, koliko novca je vraćeno nazad u budžet, jer razumećemo da ovo nije kredit nepovratno dat, nego da je dat kao kredit na koji će banke uzeti kolateral i koji će onda na kraju biti vraćen, ako ne, biti naplaćen iz kolaterala. Znači, pitanje je – šta je sa tih 650 miliona evra koji su dati do sada?
Drugo pitanje, kod ovih kredita za podršku malim i srednjim preduzećima je da imamo, pored ove transparentnosti, koja nam je zaista neophodna, imamo jedan deo koji kaže u ovom zajmu da postoje neki prioritetni projekti, neki veliki projekti na koje može da ode, ako sam dobro pratio, nekih 75 miliona evra, tu negde, od ukupnog iznosa od 150, pa trebali bi da znamo o kojim se projektima radi i da dobijemo neki izveštaj o tome.
Siguran sam da bi ovo koristilo i ministru finansija, pošto, koliko znam, i on se zalaže za transparentnije trošenje novca za jasne račune. Tako da bi nas to sve zajedno značajno unapredilo i ne vidim razlog zašto svaki od tih ugovora i lista svih tih koji su dobili taj novac ne bi bila objavljena.
Kada sam kao ministar privrede razgovarao o ovom zajmu, mi smo imali jedan malo drugačiji plan, pa bih i da kažem ministru o njemu, pošto je to nešto o čemu bi zaista trebalo da razmislimo. To je, kad analiziramo ove zajmove koje plasiramo preko banaka, morali bi da dođemo do pune analize kakve će kredite banke davati na osnovu ovog zajma i da vidimo po kojim kamatnim stopama će to banke raditi dalje, kolika je njihova marža, koliki je markap i na osnovu čega. Jer, u ovom slučaju, ako država Srbija snosi punu odgovornost za tih 150 miliona evra koji će biti plasirani preko banaka, onda je prostor da komercijalne banke dodaju neku maržu na ove kredite u stvari samo njihov trošak obrade kredita i neka mala zarada.
Recimo, ne bi smeli da u te kamatne stope ubacuju ono što se zove „kantri risk“, odnosno rizik poslovanja zemlje, tako da transparentnost na tom delu i pregovaranje sa bankama bi moralo da uključi i ovaj deo.
Mi smo imali plan koji je bio malo drugačiji, koji je rekao da bi država Srbija umesto da daje ovaj novac bankama u stvari novac koristila samo kao garantni fond, pri čemu bi banke same pribavljale sredstva i plasirale ga našim firmama, a država bi garantovala deo tih kredita. Time bi došli do mnogo većeg obima kredita koji bi mogao da bude plasiran i banke bi učestvovale u tom delu.
Ključno pitanje po meni jeste transparentnost pregovora sa bankama i da vidimo da li uslovi koji će se postići u pregovorima, recimo između Narodne banke, koja ovde služi kao posrednik, i samih komercijalnih banaka biti dobri za nas, a ne da poreski obveznici nose teret kredita, a da kajmak skidaju banke. Naravno, nisam protiv profita, nikoga, pa ni banaka, ali on mora da bude razuman i negde usklađen i sa rizikom koji snose u ovom poslu, jer u svakom poslu taj rizik mora da odgovara dobiti koju neko može da očekuje od bilo kog posla.
Zatim, što se tiče stanova u Kraljevu koje treba da gradimo, nekih osam miliona evra, i ovog zatvora u Kragujevcu, pitanje je samog projekta koji treba da finansiramo. Recimo, iz informacija koje smo dobili o projektu u Kraljevu piše da se radi o nekih 366 stanova, ali ne piše kolika je površina tih stanova. Priznaćete, ako za ove pare gradimo stanove od 30 kvadrata u proseku ili gradimo stanove od 50 kvadrata u proseku, ogromna je razlika. U prošlosti, iskustvo nas uči da korupcija uvek učestvuje u ovim dilovima. Kada ovako velike stvari nisu specificirane, to za sobom povlači ozbiljnu sumnju da postoji prostor za korupciju.
Slično je i kod izgradnje zatvora u Kragujevcu, to su neke stvari koje bi morali da znamo, mnogo detaljnije informacije o projektu. Poslednji put kada smo razgovarali o tome, ministar se složio da je to zaista neophodno u svim projektima koje država Srbija radi, pa i u ovim. Nadam se da ćemo konačno doći do toga, kada se kod nas pojavi zakon koji treba da usvojimo, da će on sadržati sve informacije i da će imati taj detaljan projekat onako kako mi mislimo i kako država misli u stvari na kraju da to treba tako da bude. Ovo kako smo dobili, siguran sam da će se ministar složiti, nema dovoljno informacija u sebi.
Poslednje, što se tiče ovog Fonda za zapadni Balkan. Pročitaću vam, pošto je jako bitno, siguran sam da se i ministar spoljnih poslova slaže sa tim, da poštujemo Ustav i zakone ove zemlje i kada predložimo neke zakone, da oni moraju da budu u skladu sa Ustavom i sa zakonom ove zemlje, bez obzira da li mi mislimo da je regionalna saradnja dobra, da treba da učestvujemo i, naravno, slažem se, treba da budemo svuda gde se odlučuje o bilo čemu što se tiče Srbije, gde god se razgovara o Kosovu na bilo koji način i naravno da treba da učestvujemo. Međutim, treba da poštujemo zakone naše zemlje, a jedan od njih je Zakon o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora, u članu 2. definiše pojam međunarodnog ugovora. On kaže – međunarodni ugovor je ugovor koji Republika Srbija zaključi u pisanom obliku sa jednom ili više država ili sa jednom ili više međunarodni organizacija, regulisan međunarodnim pravom, bez obzira da li je sadržan u jednom ili više međusobno povezanih instrumenata i nezavisno od njihovog naziva.
Ovaj ugovor koji treba da ratifikujemo je međunarodni ugovor, to je rečeno i u samom podnesku, a i Narodna skupština ne bi mogla da ratifikuje, odnosno potvrdi bilo šta osim međunarodnog ugovora. Ako nam Zakon o zaključivanju kaže da se ovo zaključuje samo sa jednom ili više država ili međunarodnim organizacijama, onda ispada da Kosovo sa zvezdicom je ili država ili međunarodna organizacija, a koliko znam, pozicija Vlade je da nije ni jedno, ni drugo.
Onda mislim da bi ovaj zakon morao biti povučen, pa da se prvo izmeni Zakon o zaključivanju i izvršenju međunarodnih ugovora pre nego što možemo da usvojimo ovaj zakon, jer sa pravom će se svi pozvati na to da smo praktično u skladu sa sopstvenim zakonom kazali da je Kosovo sa zvezdicom ili međunarodna organizacija, a koliko znam, pozicija Vlade je da nije ni jedno, ni drugo. Tako da, zaista moramo da vodimo računa o ovim stvarima, ovo su jako ozbiljne stvari, da kada donosimo zakone, oni budu u skladu sa drugim zakonima koje imamo i u skladu sa Ustavom Republike Srbije. Hvala.