A nakon toga i replika.
Ja ću podsetiti na član 106. – o tačci dnevnog reda se razgovara. Ono što je zaista bitno da konačno naučimo, jeste da ne može da se govori ovoliko dugo a da se uopšte ne govori o tački dnevnog reda. To mora da se promeni. Ja bih mogao takođe da nastavim i da imam tirade o jednoj, drugoj, trećoj, petoj, desetoj stvari, ali mi moramo da govorimo o tački dnevnog reda, a to je izbor predsednika Narodne skupštine. Sva ostala mišljenja, Kosovo i Metohija, EU i sve ostale stvari, i ko je pobedio, i ko nije pobedio, zaista je nebitno. Ovde razgovaramo o izboru predsednika Narodne skupštine i toga bi morali da se držimo. Ovo nije toliko komplikovano.
Što se tiče Poslovnika i svega toga, ako neko želi da menja Poslovnik, treba da ga promeni. Dok je ovaj Poslovnik, valja ga poštovati. Hvala.
(Vladimir Đukanović, s mesta: Povreda Poslovnika!)

Javljam se po povredi Poslanika, radi se o članu 106. stav 1.
Ne znam da li treba da obrazlažem gde je prethodni govornik prekršio ovaj član Poslovnika ili nam je to, nadam se, jasno. Hvala.

I ja ću kratko predsedavajući. Nadam se da će nastavak rada ove Skupštine biti u skladu sa Poslovnikom. Ako neko misli da Poslovnik treba menjati onda treba o tome da razgovaramo, međutim dok je Poslovnik važeći trebali bi da ga se pridržavamo. Ponoviću te ključne odredbe koje će nam osigurati i razgovor o suštinskim stvarima, a to je da se govori o temi, da se ne vređa, da se ne dobacuje. To su vrlo jednostavna pravila. Nadam se da će buduća predsednica Skupštine se držati tih pravila, da će imati tu novu političku kulturu. Hvala vam.

Dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, predsedavajući, tačka dnevnog reda je izbor predsednika Narodne skupštine, to je tema o kojoj treba da govorimo. Ja bih pre nego što govorimo o temi da pročitam šta u Poslovniku piše o tome.
Znači, član 27. – predsednik Narodne skupštine predstavlja Narodnu skupštinu, saziva njene sednice, predsedava njima i vrši druge poslove u skladu sa zakonom i ovim Poslovnikom.
Znači, ovo su poslovi predsednika Narodne skupštine i treba da govorimo o kandidatu koji će najbolje da ispunjava ove poslove.
Predlagač je govorio u svom izlaganju mnogo više o Vladi, o Evropi, o Rusiji, o ekonomskoj politici, o rastu BDP, o svim tim stvarima, ali jako malo o tome kako je predsednica, bivša predsednica Skupštine predstavljala Narodnu skupštinu, predsedavala sednicama i vršila druge poslove.
Ja ću sada da pređem na ostale članove, član 105, 106, 107. i 108. Poslovnika. U članu 108. kaže – o radu na sednici Narodne skupštine stara se predsednik Narodne skupštine u skladu sa Poslovnikom. Onda, članovi 105, 106. i 107. kažu – niko ne može da govori n a sednici Narodne skupštine pre nego što je zatražio i dobio reč od predsednika Narodne skupštine.
Zatim, u članu 106. – govornik može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres. Zatim, niko ne može da prekida govornika niti da ga opominje, osim predsednika Narodne skupštine i za vreme govora narodnih poslanika ili drugih učesnika u pretresu, nije dozvoljeno dobacivanje, odnosno ometanje govornika na drugi način, kao i svaki drugi postupak koji ugrožava slobodu govora.
I član 107. – govornik na sednici Narodne skupštine je dužan da poštuje dostojanstvo Narodne skupštine i na sednici Narodne skupštine nije dozvoljeno neposredno obraćanje narodnog poslanika drugom narodnom poslaniku, korišćenje uvredljivih izraza, itd.
Znači, posao predsednika Narodne skupštine je da radi ovo. Mi mislimo da je ova današnja rasprava pokazala koliko nemate političke kulture u Narodnoj skupštini i koliko je predsednica u prethodnom sazivu u stvari omanula u toj svojoj funkciji i to je glavni razlog zbog koga poslanička grupa „Dosta je bilo“ neće glasati za predsednicu Narodne skupštine.
Naravno, ova govornica se zloupotrebljava za blaćenje, za podmetanje, za laži, za politički cirkus, to zaista ne pripada ovom domu. Imamo teme, o njima treba da govorimo, imamo razlike, one su normalne, treba da razgovaramo o tim razlikama i na kraju da se glasa naravno i da se donose zakoni, donose odluke. To je ono što građani očekuju od nas.
Ono što se izgleda dešava je umesto toga dobijamo jedan rijaliti šou koji više liči na „Farmu“ ili na „Parove“, nego što liči na Narodnu skupštinu Republike Srbije.
(Vladimir Đukanović, s mesta: Kako vređa Skupštinu.)
Znači, ovo mora da se promeni …
(Maja Gojković, s mesta: Kako možete da vređate parlament?)

Pošto očigledno ovo čitanje nije bilo potpuno jasno, na sednici Narodne skupštine nije dozvoljeno neposredno obraćanje narodnog poslanika drugom narodnom poslaniku, niti je dozvoljeno dobacivanje.
Znači, ako neko želi da poštuje Poslovnik, ovo je prva stvar koju ora da poštuje. Ovo važi kako za vlast, odnosno za vladajuću većinu, tako i za opoziciju. Ovo isto važi i za sve narodne poslanike iz opozicije koji treba da govore o tačci dnevnog reda.
Znači, ovo je suština razloga zbog kojih mislimo da predsednica nije obavljala dobro funkciju u prethodnom mandatu i zbog toga ćemo glasati protiv. Nadamo se da ćemo imati novu političku kulturu u kojoj ćemo biti odgovorni prema građanima, govoriti o tačkama dnevnog reda, o njima raspravljati i na kraju donositi odluke. Hvala.

Hvala, predsedavajući.
Ja bih još jednom da podsetim da je tema rasprave izbor predsednika Narodne skupštine. Ja razumem da je interesantno razgovarati o Rusiji, o Kosovu, o Briselskom sporazumu, o izbornoj krađi, o Savamaloj itd, ovo su sve interesantne teme, pričati o Anketnom odboru itd, međutim, tema ove sednice je izbor predsednika Narodne skupštine. Pošto ovaj Poslovnik kaže da govornik može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres, onda bi trebali da se držimo Poslovnika, jer ako se ne držimo Poslovnika šaljemo poruku građanima Srbije da ne poštujemo pravila, da ne poštujemo zakone i onda građani mogu da shvate da ne važe ni za njih ako ne važe ni za poslanike.
Ja bih zamolio još jednom sve da se držimo tačke dnevnog reda. Ako neko želi da menja Poslovnik, pa da on bude drugačiji i da u njemu bude član koji kaže – može da se vređa, može da se priča o bilo čemu, može u glas i može dobacivanje, onda predložite da raspravljamo o takvom jednom poslovniku i da se o njemu glasa. Međutim, dok ovaj Poslovnik važi trebalo bi da ga se držimo, a ta glavna tačka koje treba da se držimo je da se govori samo o tačci dnevnog reda, a podsetiću još jednom, ona je izbor predsednika Narodne skupštine. Hvala vam.

Već godinama unazad imamo jednu pogrešnu matricu ponašanja i voleo bih da tu matricu možemo brzo i u kratkom vremenu da promenimo. Međutim, taj proces će potrajati malo. Problemi su mnogobrojni u mnogim oblastima. Krenuli smo i sa javnim preduzećima. Stvari koje ste identifikovali stoje. Prvi korak koji smo preduzeli je sagledavanje stanja u javnim preduzećima, pravljenje tih ličnih karata za popis imovine, obaveza da bi utvrdili kakvo je stanje. Ono što je neverovatno je da to nismo znali, odnosno da te podatke nismo imali i da su tri meseca trajali napori da dođemo do prvih podataka. Slede izmene Zakona o javnim preduzećima u sledećoj godini, licenciranje direktora, članova nadzornih odbora, profesionalizacija čitavog sistema.
Budžet i ovo na šta ste ukazali reflektuje činjenicu da reforme nisu napravljene. To se odnosi ne samo na „Železnice Srbije“ nego i na Nacionalnu službu za zapošljavanje. Neću se pretvarati da je to nešto drugo osim toga. Planirano je u 2014. godini da se intenzivno radi na restrukturiranju javnih preduzeća u velikom delu i u nadležnosti mog ministarstva i očekujem značajne pomake, prvo sa usvajanjem novog zakona, a zatim i sa profesionalizacijom.
Na primer, direktori će morati biti licencirani, moraće polagati neke ispite na nivou MBA obrazovanja koje imate na zapadu. Da bi vodili jedno tako veliko preduzeće, morate da imate određene kvalifikacije.
Takođe, moramo se posvetiti ne malo, nego značajno i profitabilnosti tih preduzeća. Većina su monopolisti, a gube novac. Takođe vodimo socijalnu politiku kroz javna preduzeća, tako da je potrebna i jaka socijalna politika van cene struje npr. i cene prevoza, da bi ta preduzeća mogla normalno da funkcionišu.
Sve su to zadaci koji nam predstoje u 2014. godini. Ako ne savladamo, odnosno ne izvršimo tu reformu, posledice po društvo će biti velike. Posledice dosadašnjeg nečinjenja su očigledno velike i jasne svim građanima Srbije.

Još jednom da ponovim, to odsustvo reformi i kod „Železnica“ i kod Nacionalne službe je reflektovano u budžetu. Očekujemo u 2014. godini pripremu tih reformi, npr. ako hoćete da reformišete „Železnice“, da imate drugačiji budžet, morate već da ste krenuli u taj postupak. U njega nismo krenuli. Prvi korak koji smo napravili u prethodna tri meseca je barem da utvrdimo stanje u preduzećima i još uvek nema ni naznaka o tome kako bi reorganizacija trebalo da bude sprovedena.
Slažem se i sa ocenama koje su posledice toga i da se ne radi samo o nesposobnosti menadžmenta, radi se o sistemu koji ne funkcioniše, da ga je potrebno promeniti, da ne možemo subvencionisati sve delove tog lanca, koji su „Železnice“, da je besmisleno investirati u kompozicije, u vagone, a da pri tom imamo prugu na kojoj na određenim mestima morate da spustite brzinu na 15 kilometara na sat. To je, na žalost, posledica godina nemara i odsustva takvih planova. Krenuli smo u njih, tako da očekujem da ćemo u 2014. godini, to je, kao što rekoh, u velikom delu i zadatak Ministarstva privrede, da pripremimo restrukturiranje koje će onda biti oslikano u budžetu za 2015. godinu.
Kod socijalnog sistema, tu se takođe slažem, mislim da je Srbiji potreban univerzalan sistem socijalne zaštite, kako bi onda mogli da izvadimo socijalni sistem iz javnih preduzeća ponovo. To godinama nismo radili i mislim da će to morati da se desi u 2014. godini, zato što su to reforme tog sistema, kao što je recimo reforma zdravstvenog sistema, obrazovanja i čitavog sektora javnih preduzeća preduslov, moraćemo da uđemo u te dubinske reforme, da bi izašli iz problema u kojima se trenutno nalazimo.
Činjenica je, budžet ne reflektuje reforme zato što one u 2013. godini nisu pripremljene. Očekujemo da ćemo to uraditi u 2014. godini, tako da će budžet za 2015. godinu reflektovati to.

Složio bih se sa celim prvim delom izlaganja, osim sa poslednjom rečenicom.
Mislim da to što ste opisali su upravo problemi, odnosno stanje koje pokušavamo da utvrdimo, upravo to što ste opisali, ko je kome dužan i po kom osnovu i koliko, da bi došli do celog lanca, pošto ne možete gledati samo jedno preduzeće u izolaciji.
Ne radi se samo o „Železnicama“, radi se i o „Srbijagasu“ i o EPS i o svakom javnom preduzeću. Mislim da je nemoguće uraditi restrukturiranje i ozdravljenje bilo kog preduzeća, ako ne utvrdimo to stanje. Onda samo pričamo o nekim stvarima koje nisu konkretne, za koje zaista ne znamo o čemu govorimo.
Da li je posle moguće izvršiti restrukturiranje ili ne, koje će posledice biti, to ćemo uraditi tako što ćemo na osnovu podataka izvršiti analizu i videti koje opcije imamo. Jer, došli smo dovde, dokle smo došli, bili smo neodgovorni jedno vreme, sad moramo zaista da podvučemo crtu i kažemo – stanje je takvo i hajde da vidimo da li država želi da plati sva ta dugovanja i ostane stopostotni vlasnik, ili ćemo imati neke druge modele kojima ćemo rešavati te probleme.
Mislim da opcija guranja glave u pesak više ne pije vodu, da iz toga moramo da izađemo. Zaista, to je trajalo previše dugo i mislim da to ni građani Srbije, a ni budžet, više ne mogu da podnesu.

Činjenica jeste da se nalazimo u jako teškom stanju i da je ono posledica ne činjenja u poslednjih deset godina, ne preduzimanja reformi, ne brige o preduzećima kako u restrukturiranju, tako i u javnim preduzećima. To je sve došlo na naplatu u isto vreme. Znači, oko toga mislim da nema razloga da se sporimo po bilo kom osnovu.
Identifikovali smo nekoliko oblasti koje su ključne da bi se to stanje promenilo. Ne slažem se da lične karte nisu važne i mislim da su važne kupcima, da su finansijski izveštaji, odnosno bilansi koji su čisti važni za uspešnu privatizaciju svakom investitoru, svuda u svetu, pa ne vidim nijedan razlog zašto to ne bi bilo važno i u Srbiji.
Jako vam je važno da znate koje su vam obaveze, da znate šta može kasnije da vas sačeka, kako što verovatno i sami znate, jer bilo je dosta privatizacija u kojima su tek kasnije počele da se pojavljuju obaveze koje nigde nisu bile iskazane. Jako je bitno da imate čisto stanje.
Bitno je da konačno prekinemo sa neodgovornim ponašanjem i ovo je društvena tema, nije samo interna tema ministarstva, jer mislim da je izuzetno važna, pošto sledeći korak, odnosno isti takav pristup se primenjuje i na javna preduzeća, a mislim, posle i na sve državne ustanove. Jedan takav pristup mora svuda da važi.
Svaki državni organ bi trebalo da pravi neke analize, da ima neke programe, da zna sa čim raspolaže. Potrebno je da se izvrši popis imovine Republike Srbije, a godinama to nismo radili i u 2014. godini će morati to da se desi.
Problem oko privatizacije, ja tu ostajem pri svojim tvrdnjama, pošto jeste generalizacija, ali kada se govori o većini, onda mislim da je generalizacija primerena. Naravno, postoje primeri uspešnih privatizacija i naravno da je to znak, ako uradite stvari po dobrim pravilima transparentno, da od toga društvo ima benefit, jer ovo sve skupa treba da bude glas za privatizaciju, a ne protiv privatizacije, ali ne na osnovama na kojima smo radili, na osnovama kada nismo znali koja je vrednost imovine, gde smo sakrivali fer tržišnu vrednost, gde se građevinsko zemljište u velikom broju slučajeva bilo je sakriveno pravo korišćenja, procenjeno na nulu i tome slično.
To je nanelo veliku štetu u društvu. Posledica takve privatizacije je i da posle radnici u tim preduzećima izgube posao, zato što onaj ko je kupio, nije kupio zbog delatnosti preduzeće, nego je kupio zbog zemljišta. Da smo hteli da prodajemo zemljište, trebalo je tako i da uradimo.
Deo ove čitave analize koju radimo sa ličnim kartama jeste da odvojimo nešto što su investicione nekretnine od nečega što je osnovna delatnost, da bi ta privatizacija dala efekte koji nam trebaju.
Efekat koji nam treba nije punjenje budžeta, nego postavljanje sistema koji će dati privredni rast. Jedino privredni rast za sobom povlači i rast zapošljavanja i ukupni boljitak društva.
Odlaganje te obaveze i za nešto što mislim da je potpuno zdravo razumski, da utvrdimo šta imamo, koliko je to vredno, da bi posle toga izvršili privatizaciju onako kako to odgovara društvu, a cilj je privredni rast i zapošljavanje.
Bez ovog koraka ne može i mislim da to što to nismo radili u prethodnim godinama nas je jako mnogo koštalo.
U nekim oblastima reforme su napravljene i mislim da su budžeti nekih ministarstava, drugačiji od onih kakvi su bili do sada.
Činjenica je da u nekim drugim oblastima, recimo iz ovog amandmana koji ste podneli, odnosno vaša stranka, ukazuje i mislim da je ovaj amandman više poruka da unutar „Železnice“ restrukturiranje nije urađeno, da nemamo dobar sistem socijalne zaštite i da tim stvarima moramo da se bavimo. Taj deo podržava ali to mora da se radi integralno, ne može samo na jednom mestu, tako da mislim da je obaveza da se to desi u 2014. godini.
Da li će ova politika biti uspešna ili ne? Merićemo to 2014. godine, odnosno očekujem da ćemo rešiti pitanje restrukturiranja 153 preduzeća, da ćemo otići korak dalje, pošto tamo ima još 419 u privatizaciji, da ćemo rešiti jedan veliki problem koji imamo i sa budžetske strane, a da ne govorim o tome kako taj subvencionisani sistem generiše i nelikvidnost u privredi, generiše zatrovano tržište gde se posluje pod nejednakim uslovima i da će to napraviti veliki pomak. Naravno, to je prvi korak, odnosno to je jedan problem koji moramo da rešimo. Drugi su javna preduzeća, krenuli smo sa sređivanjem stanja i očekujem da ćemo taj problem napasti u 2014. godini.
Mislim da je bitna i poreska reforma, reforma socijalnog sistema, univerzalni sistem socijalne zaštite, a ovaj budžet to ne reflektuje, zato što ti koraci nisu napravljeni. Očekujem da ćemo ih napraviti u 2014. godini.
Oko dijaloga, pokrenuli smo neke teške teme, a verovatno svi znamo da je pitanje promena, teško pitanje u svakom društvu i da postoje veliki otpori kada godinama ne rešavate probleme i onda vas to dovede do situacije u kojoj smo danas.
Neke institucije smo informisali, odnosno reformišemo ih, one koje ne funkcionišu, dale su loše rezultate, ukidamo i mislim da je to uspostavljanje institucije sistema.
Institucija koju ste pomenuli, Agencija za privatizaciju je bila probušena institucija, koja nije samostalno donosila odluke, nego se sa političke strane probušeno, direktno po nalogu radilo. To više neće biti moguće i ministar takve stvari više neće raditi.
Znači, sama Agencija će morati da posluje, odnosno da radi u skladu sa zakonom, da donosi odluke u skladu sa zakonom, a posao ministarstva je nadzor nad tom agencijom.
Veliki broj problema, sve su došle na naplatu u isto vreme i administrativni kapaciteti i Vlade i cele države nisu veliki da bi mogli da savladaju sve probleme odjednom, ali moramo da krenemo po prioritetu. Prvi prioritet koji smo stavili su preduzeća u restrukturiranju, a nakon toga stižu i javna preduzeća i ovi ostali sistemi, a te teme ćemo otvoriti u 2014. godini.

Nemam nikakav problem sa tim da privatni sektor radi i nema nikakav problem sa tim da privatan sektor pravi profit. Mislim da je to prirodno i da cela ekonomija i društvo treba da bude zasnovano na tome.
Međutim, ovi neki primeri koji su dati, toliko izlaze iz ekonomske logike, tj. toliko su van ekonomske računice da mislim da o njima treba govoriti na način na koji sam ja govorio. Naravno, postoje slučajevi u kojima je ekonomska računica u redu, ovo što ste vi govorili, naravno, nikakav problem nije sa njima. Međutim, postoje primeri koji potpuno izlaze iz bilo kakve ekvivalencije davanja, koja je osnovni princip obligacionih odnosa, i to je uglavnom bilo na teret države. Mislim da je to proizvelo velike negativne posledice.

Moram da priznam da mi je čudna tvrdnja da čisti bilansi, to da znate, kojom imovinom raspolažete, koja je vrednost te imovine, koje su obaveze, da to nije važno u restrukturiranju preduzeća. Kada država treba da preuzme neke obaveze, morate da imate kalkulaciju koje su to obaveze i način na koji ćete to da sprovedete. To bez dobrih bilansa ne možete da uradite.
Da bi završili ovaj postupak, da bi imali čiste kompanije, koje će onda biti dobre investitorima, morate da odradite domaći zadatak. Domaći zadatak za svaki menadžment, za svako preduzeće jeste da ima čiste bilanse, da ima dobre popise i da pravi poslovne planove za narednu godinu. To je upravo ono što radimo. Rezultate tog posla ćemo videti u 2014. godini.
Mislim da je ovo jedna ključna stvar, ključni deo domaćinskog ponašanja da kad taj deo završimo i dobijemo čiste kompanije, da ćemo im nakon toga dati podršku, ali će ona biti zdrava, na zdravim osnovama i da ćemo na osnovu toga i postići uspeh koji očekujemo. Očekujemo da ćemo naći dobre investitore za veliki broj kompanija i da ćemo ih postaviti na zdrave noge tokom 2014. godine.
Godinama unazad smo se nemarno odnosili prema ovim preduzećima. Ona su potpuno zapuštena, što nas je i dovelo u situaciju u kojoj smo. Mislim da je tome došao kraj i da tako neodgovorno više ne možemo da se ponašamo. A da li je plan i program koji smo zamislili, koji sprovodimo, da li će biti uspešan ili ne, to će pokazati 2014. godina. Neće zaista biti potrebno čekati godinama, narednih pet ili 10 godina, da bi videli da li je ova politika uspešna ili nije. To ćemo videti već u 2014. godini.

Samo kratko. Vodili smo pogrešnu politiku. Koncipirana je nova politika i ta politika je bazirana na stvarima o kojima sam govorio.
Neki instrumenti kojima smo vodili politiku mislimo da su bili pogrešni, neke treba popravljati, neke treba ukidati zato što ne daju rezultate. Na osnovu toga smo napravili plan za 2014. godinu. Fokus su ponovo preduzeća u restrukturiranju koja treba da postavimo na zdrave noge. U 2014. godini treba da se fokusiramo na javna preduzeća. Takođe se bavimo i MPL-ima, Fondom za razvoj, vrši se analiza i biće promena politike, odnosno načina kako će to sredstvo da se koristi. Mislimo da rezultati koje smo do sada imali su loši i upotrebu tog sredstva treba da promenimo.
Inače, čitav pristup je da ne treba da gradimo sistem finansiranja pored bankarskog sistema, nego treba da učinimo da bankarski sistem bude efikasan i da ispunjava tu funkciju, a ne da državno pokušavamo da kažemo – bankarski sistem vam ne funkcioniše, tamo su kamate previsoke, pa onda sve moramo da pumpamo kroz fondove za razvoj i takve institucije.
Dakle, ta analiza je napravljena, zauzeli smo neke stavove, oni su reflektovani u budžetu, recimo Ministarstva privrede i to ćemo sprovoditi u 2014. godini. Naravno, kada sam rekao da će se proveravati u 2014 godini, to ne izražava moju sumnju da nećemo biti uspešni, daleko od toga, mislim da ćemo biti uspešni u 2014. godini, ali to ostavljam na ocenu. Ocenjivaće cela javnost uključujući i stranke u opoziciji. U tome šta smo postigli videćemo da li je politika uspešna ili ne.
Takođe je bitno da dok budemo pratili, ako vidimo rane znakove da politika ne funkcioniše treba reagovati brzo, da ne bi ponovo bili u situaciji da godine prođu mi ništa ne promenimo i na kraju se nađemo u situaciji u kojoj smo danas.

Tačno je, zaboravio sam deo koji kada sam pomenuo javna preduzeća i preduzeća u restrukturiranju, to je problem države koji rešavamo i veliki izvor deficita i problema sa budžetom koji imamo.
Što se tiče privatnog sektora, tu jeste fokus da dođemo do niže kamatne stope. Mislimo da je garantni fond način kako to treba da se reši. Imali smo dosta razgovora na tu temu i sa relevantnim međunarodnim institucijama i u stvari novac koji smo izdvojili, ovih 12 milijardi, treba da služi kao garancija za nekih milijardu evra koje bi trebale da uđu iz sredstava banaka, za šta bi ovaj deo sredstava bila garancija. Radi se na detaljima toga i biće objavljeno čim završimo ovaj postupak. Očekujem negde početkom sledeće godine da izađemo sa tim.
Takođe, imamo i projekat koji se tiče finansiranja inovativnih delatnosti, gde ponovo umesto da država direktno investira u kompanije hoćemo da stvorimo tu finansijsku infrastrukturu koja će vršiti investicije i država je odvojila sredstva da bi privukla takve fondove, pošto imamo market fejlijor, deo tržišta koji ne funkcioniše i tražimo tržišne mehanizme da rešimo taj problem i to treba da pokrije deo investicija u kapital, čime se banke ne bave.
Treća stvar koja je izuzetno važna je ukupno poslovno okruženje, od zakonske regulative u kojoj moraju da se promene giljotine propisa, niza propisa koji su pogrešni i loši i koji daju kontra efekte od onih koje smo želeli i to je neki set reformi koje ćemo sprovesti u 2014. godini koji je usmeren ka privatnom sektoru.
Jedna mera koja još uvek usvojena na Vladi, a o njoj sam dosta govorio, je smanjenje poreskog opterećenja. Mislim da je taj deo jako značajan i razgovaraćemo o tome početkom 2014. godine. Nije sada u budžetu, ali mislim da je to, ne samo po mišljenju ministarstva nego i po mišljenju svih poslovnih udruženja u Srbiji, jedan od ključnih problema naše privrede i zajedno sa Zakonom o radu generator sive ekonomije. To je neka lepeza ključnih prioriteta kojima se bavimo i kojima ćemo se baviti u 2014. godini. Naravno da postoji i set drugih mera, ali to već ulazi u detalje.

Kao i u svim slučajevima, pitanje je, pošto postoji mnogo potrebe za infrastrukturom i velike potrebe za finansiranjem toga, to direktno utiče na javni dug i onda je bilo pitanje, u situaciji u kojoj smo, gde nam je deficit na nivou na kome je i zaista teškoj finansijskoj situaciji, bilo je pitanje prioriteta, uključujući i prioritet ovog projekta. Fokus je bio na onim projektima koje možemo da realizujemo naredne godine i taj set projekata je odabran.