Hvala predsedavajući.
Poštovani gospodine ministre sa saradnicima, predstavnici Uprave za biomedicinu, nekako ne mogu da se otmem utisku da je načelna rasprava o ova veoma važna tri zakona iz vaše oblasti, Predlog zakona o ćelijama i tkivima, o presađivanju ljudskih organa i psihoaktivnih supstanci bukvalno traje jedan dan. Prosto sada vidimo, kada se raspravlja o amandmanima, kada rasprava ide u širinu i tematski se menja, da je bilo potrebno da o svakom ovom predlogu zakona ponaosob razgovaramo ovde u Skupštini, jer je tema i materija koju obrađuju veoma osetljiva.
Da krenem od prvog amandmana koji su poslanici DSS podneli na Predlog zakona o ljudskim tkivima i ćelijama. Naime, predlažemo da se naslov ovog zakona promeni i da glasi – Predlog zakona o medicinskom postupanju sa ljudskim ćelijama i tkivima.
Da se složimo sa vama, svakako da je bilo potrebno i da u stvari treba doneti jedan ovakav zakon koji će tretirati materiju o ljudskim ćelijama i tkivima, odnosno poslove koji ovu oblast pokrivaju, uslove koji treba da se zadovolje, medicinske odnosno zdravstvene ustanove koje će morati da ispune određene propisane uslove i da dobiju dozvolu da se time bave, svakako da je to potrebno da uradimo i da donesemo ovde. Prateći dalje zakon, vidimo da su u stvari sva pravna lica koja se ovde spominju zdravstvene ustanove, pa smo zato i mi predložili ovaj amandman da kaže da je to medicinsko tretiranje ili medicinsko postupanje sa ljudskim ćelijama i tkivima.
Ono čega se bojim, kao i mnogi poslanici ovde, pa zbog toga i dugo traje ova rasprava, jeste da mi i ova tri predloga zakona sa vrlo osetljivom materijom donosimo pre svega da bismo usaglasili ovu oblast sa zakonodavstvom EU i po evropskoj direktivi. Prosto, svi se plašimo i bojimo da ćemo na ovaj način sve naše baze podataka o ljudskim ćelijama, o tkivima, o ljudskim organima ovako široko otvoriti za korišćenje, kada su zemlje EU u pitanju i stavićemo ih pod kapu na neki način evropskog zakonodavstva.
Kada o svemu ovome raspravljamo, pre svega o transplantaciji ljudskih organa, ćelija i tkiva, treba da se zapitamo i pitamo se naravno, pre svega koliko mi u Srbiji danas imamo zdravstvenih ustanova i koliko visokostručno obučenih lekarskih timova koji će se baviti ovom materijom i kada su u pitanju ljudske ćelije i tkiva i kada je u pitanju presađivanje ljudskih organa i da li mi u stvari ovim zakonom otvaramo „tržište ljudskih organa i tkiva“ i to ne samo kada je Srbija u pitanju, već i šire gledano, kada je i tržište evropskih zemalja u pitanju, odnosno bogate zemlje EU? Tamo se uglavnom i vrše transplantacije, a uglavnom i njihovi timovi dolaze kod nas.
Videli ste danas u ovoj višesatnoj raspravi šta je u stvari ovde najveći problem i sa pravom smo pod sumnju stavili ovu odrednicu da smo mi sada rođenjem svi potencijalni donori.
Ministar se uporno trudi da objasni da to nije baš tako, da posle smrti čoveka ima ko se pita da li će on ostaviti svoje organe i da li će oni ući u proces doniranja.
Ono što i ja moram da podvučem ovde jeste da taj princip donorstva, za koga se apsolutno zalažem, mora da bude princip dobrovoljnosti. U suprotnom, gde su tu onda ona osnovna ljudska prava o kojima sve vreme ovde govorimo?
Naravno da ne treba da negiramo i ovde je poprilično pričano o tome, o tržištu ljudskih organa, o toj sivoj zoni ljudskih organa i ljudskog tkiva. Mi ne možemo da negiramo da takvo tržište postoji, da zloupotrebe i mahinacije postoje, pa se valjda zato i plašimo s pravom, jer, kako god okrenemo, to je, izgleda, po profitabilnosti možda posle trgovine oružjem, trgovine drogom, možda i treća najprofitabilnija grana, ružno je da kažem ali možda tako i može da se kaže.
Ako posmatramo ovaj zakon o ljudskim ćelijama i tkivima samo sa humane strane, koja apsolutno treba da ima taj ton i bitan je za potencijalne primaoce koji godinama čekaju, čuli smo kolike su nam liste, ne bi li nastavili kvalitetno da žive ili ne bi li čak i sačuvali život, svakako da ga treba podržati i svakako da ga treba precizno, zakonskom regulativom urediti.
Slažem se i sa širokim akcijama informisanosti našeg stanovništva šta znači biti donor a šta znači biti primaoc ljudskog tkiva ili ljudskih organa. Ali, prosto, mi moramo da znamo da ne samo pričama o tome koliko je to bitno i humano, već i da ih pravovremeno obavestimo da ne moraju da budu donori ako to ne žele i način na koji to mogu da sprovedu u praksi. Bojim se da široka populacija, da tako kažem, naša manje obrazovana populacija, populacija iz nekih ruralnih sredina, prosto neće imati obaveštenja kada i kako može da se odnosi prema ovoj materiji i na koji način ona može da kaže – da, biću donor, ili – da, neću biti donor. Nemojte da dozvolimo da taj deo naše populacije prosto postane plen za bogatu klijentelu iz bogatih zemalja Evropske unije.
Na kraju, gospodo predstavnici Vlade i koleginice i kolege poslanici, mi ovde u Skupštini ovako brzim tempom naše zakonodavstvo usaglašavamo sa zakonodavstvom EU kao da samo što nismo članica EU. Bojim se, a svedoci smo da su se oni glavni pregovori u Briselu zaglavili oko neprihvatljivog uslova za Srbiju, a to je priznavanje lažne države Kosovo i Metohija i bojim se da ćemo se na tom velikom kamenu spotaknuti i da nikada i nećemo, čemu se ja nadam, biti članica Evropske unije. Onda će sav ovaj naš višemesečni trud u Skupštini Srbije biti uzaludan, jer mi već mesecima samo prepisujemo evropske zakone. Hvala.