Poštovani predsedavajući, dame i gospodo uvaženi poslanici, krenuću od jednog termina koji se ovde upotrebljava od strane onih koji su osuđivali upotrebu tog termina koji je koristio prethodnik gospođe Mićić iz nekog ranijeg perioda, gospodin Tomić. Dok smo protestovali i tražili nove izbore i drugačije zakone, za nas je govorio da smo snage haosa i bezumlja. Ovde je više puta rečeno za one koji su protiv ovog poslovnika da su snage haosa i bezumlja. Upozoravam na terminologiju koja se ovde koristi i da je ona jednaka terminologiji koju je koristio jedan autoritarni režim pre ovoga. To govori o prirodi promena ovog poslovnika i o nameri predlagača da Skupštinu uvede u red, ali ne red da se ovde raspravlja argumentovano, da građani mogu da budu svedoci svih činjenica koje iznosimo, već red da svako glasa za predloge Vlade.
Ove izmene i dopune Poslovnika ne doprinose boljem radu parlamenta. Naprotiv, one će onemogućiti ili jednostavno odstraniti rad iz ovog parlamenta. Ovaj parlament će biti doveden na nivo skupštine udruženja odgajivača ptica ili pecaroša, uz izvinjenje odgajivačima ptica i pecarošima.
Interesovanje za rad ovog parlamenta svodiće se samo na dan za glasanje. Predlozi zakona koje Vlada predloži, kako će prolaziti bez ikakve rasprave i kontrole. Doći će poslanička većina na dan za glasanje, sa velikim "d", kao da je neki praznik, što je neko rekao u svečanim odelima, i glasati za predloge Vlade poslušno. Najbolji poslanici po merilima Vlade biće oni koji provedu najviše vremena u sali, gotovo 100%, a uspeju da ne napišu nijedan amandman ili gotovo da nijednom ne izađu za govornicu.
Ako su to poslanici po merilima Vlade, onda njoj nisu potrebni poslanici - onda, dajte da napravimo skup šefova poslaničkih grupa da svako ima onoliko prava koliko broji njegova poslanička grupa; da ukinemo raspravu; da ukinemo Skupštinu; i da onda jednom nedeljno ili jednom mesečno u jednoj kratkoj raspravi sednu šefovi poslaničkih grupa i kažu: poslanička grupa ostatka DOS-a 107 ili koliko poslanika, mi 45, a vi nemati nikakve mogućnosti - naši glasovi toliko vrede; i da se tako obavlja rasprava, glasanje i sve ostalo. Ukoliko neko tako vidi demokratiju i to je u redu.
Ovde danas niko nije uspeo da ubedi, verujem ni javnost, a ni poslanike da ove promene doprinose demokratizaciji parlamenta i učvršćivanju parlamenta kao institucije. Svi prethodnici su uspeli danas da nas ubede, a to je da reforme ne smeju da čekaju, odnosno da su reforme te kojima moramo sve da žrtvujemo: pa i pravnu državu, demokratiju, parlamentarizam i sve ostalo.
Nema opravdanja za hitan postupak. Koje je opravdanje za hitan postupak? Da li su to posledice koje nisu mogle da se predvide ili je povećana zakondavna aktivnost kako se navodi. To znači da je zakonodavna aktivnost Vlade do sada bila mala i to je jedna od najboljih kritika na rad Vlade koju smo mi do sada čuli; mi smo iznosili da je zakonadvna aktivnost Vlade bila mala, nedovoljna, neodgovorna i neozbiljna; činjenica je da je bilo puno predloga zakona Vlade koji su vraćeni zato što su loši. Da ne pominjemo tu samo Ministarstvo pravde, čiji su predlozi zakona u najvećem broju slučajeva menjani i vraćani. Ali, to govori o Vladi, ne govori o Parlamentu. Govori samo o tome da su u ovom parlamentu vođene ozbiljne rasprave.
Za razliku od parlamenta pod SPS-om, gde je bilo šest ili sedam sednica, gde su zakoni prolazili, gde se 30 ili 40 tačaka odrađivalo za jedan dan i gde uopšte nije bilo demokratije, uzećemo ovaj parlament, uz sve posledice koje je imao, gde su se zakoni vraćali Vladi i koji je počeo, uz sve posledice fizičkog obračunavanja i svega ostalog, da liči na parlament u kome će se nešto raditi, u kome su se sučeljavali različiti stavovi; a neko opet hoće da nas uvede u preddemokratski period koji smo imali za vreme socijalista, gde se rasprave nisu vodile, gde se rasprave neće voditi i gde poslanici neće odlučivati, gde će Vlada servirati, a poslanici sprovoditi.
To nije ni demokratija, ni parlamentarizam, to je uvod u diktaturu.
Dame i gospodo, posledica svega ovoga biće ukidanje direktnih TV prenosa, videćete kroz mesec dana, polako, otom - potom, videćete, bilo je tih inicijativa i dok je gospodin Maršićanin bio predsednik Skupštine, pa smo uspeli to da sprečimo. Za sada još uvek imamo direktne TV prenose, a videćemo kroz par meseci da li će ih biti. Živi bili, pa videli.
Ovaj poslovnik znači pre svega prilagođavanje zakona, pravila i procedure poslaničkoj većini, što je nešto jako loše i što ne treba da bude dopustivo u demokratskim i pravnim državama. Uglavnom se sistem poštuje i uglavnom su poslanici, vlada i svi ostali dužni da poštuju državu, a ne da pravila i proceduru prilagođavaju sebi.
Mi imamo ovde jedan obrnut postupak, gde se želi stabilna vlada, a nestabilna država. Ovo je upravo put da mi dobijemo stabilnu vladu, a destabilizovanu državu, državu koja će biti u dubokoj političkoj krizi i gde rasprave neće moći da se vode u parlamentu; oni koji se ne slažu sa predlozima vlade neće moći svoje argumente da izraze u parlamentu, već ih na ovaj način poslanička većina gura u vanparlamentarna sredstva borbe, pošto se u najveću poslaničku obavezu i najveće dostignuće demokratskih parlamenata proizvodi sedenje i pritiskanje tastera. Dan za glasanje je jednostavno dan tastera, tu se posebno ceni poslušnost, kao kriterijum iznad svega. To nije parlament, to nije demokratija.
Mi kao DSS se sa time ne slažemo, niti ćemo se ikada složiti i smatramo da su izmene Poslovnika koje smo mi predložili prošle godine bile dovoljno restriktivne, ali su bile ogledalo jednog sistema uređivanja rada parlamenta gde se nisu kombinovala dva sistema. U uređivanju rada parlamenta imamo sledeće mogućnosti: prvo, da se ograniči vreme za raspravu u načelu, ali da ostane potreban kvorum tokom cele rasprave; mi smo uzeli taj sistem gde se rasprava u načelu ograničava na pet časova; drugi sistem je da nije potrebna natpolovična većina za rad parlamenta, već neka manja većina, kao što je ovde jedna trećina ili čak i manje od toga, ali da rasprave mogu da traju duže i da postoje, kao što je rekao jedan od mojih kolega iz stranke, dva ili tri čitanja zakona. Ovde se ta mogućnost ukida.
Mi ovim predlogom Poslovnika uzimamo najrestriktivnije odredbe iz oba sistema i dobijamo najrestriktivniji poslovnik od svih zemalja u Evropi.
Ako uzmemo izjavu gospodina Lipelta, izvestioca Saveta Evrope koji kaže - da je samostalnost obavljanja poslaničkog mandata ugaoni kamen evropske demokratije, ovde te samostalnosti nema. Ovaj poslovnik nastoji da oduzme svaku samostalnost u obavljanju poslaničkih mandata, uvodi radnu obavezu u ono što se zove politička borba. Uvodi radnu obavezu i hoće da uredi, ne samo rad jedne grupe ili jedne stranke, već hoće da uvede ovde način koji postoji u nekom preduzeću i hoće od predsednika parlamenta da napravi direktora preduzeća, koji će sve da podredi efikasnosti, a mi da budemo zaposleni.
Dame i gospodo, najrestriktivnije odredbe iz ova dva sistema ogledaju se u tome što mi ovim poslovnikom imamo ograničeno i vreme rasprave, i imamo i nepotrebnu potrebu da ne postoji kvoruma; utvrđuje se da trećina poslanika treba da bude prisutna da bi se započela rasprava; u nemogućnosti da se obezbedi 131, 126, ili već koliko je potrebno da bi Vlada bila stabilna, pribegava se cifri od 84 i najrestriktivnijim merama da bi se očuvala Vladu. I to je dozvoljeno, ali to sve ima svoju cenu.
Mi kao poslanici DSS-a odgovaramo građanima za ono što radimo i odgovaramo svojoj stranci. Jednostavno, ukoliko smo se borili za neka pravila i procedure dok smo bili opozicija, nemoralno je biti protiv toga kada ste pozicija. U ovom slučaju dolazi se na pozicije da smo se za jedno zalagali onda, a kada nam se vlast osladila - dajte da potpuno satremo opoziciju, dajte da potpuno satremo one koji ne misle u svakom slučaju kao i mi.
Usvajanjem ili raspravom o ovom poslovniku, koji ima ovakve odredbe, građanima Srbije govori da oni, Vlada Republike Srbije hoće da diriguje radom Parlamenta. Nije dobro da Vlada određuje dnevni red Skupštini, a na tom dnevnom redu da budu izmene i dopune Poslovnika. To nije dobro.
Jednostavno, postoje neki akti u koje Vlada ne sme da se meša. Ako Vlada nije udostojila ovu skupštinu da podnese izveštaj o svom radu, a na to je obavezna i po Zakonu o Vladi i po ovom poslovniku...
(Predsednik: Vreme.)
... iskoristiću i svojih sledećih 10 minuta.
Ako Vlada po ovom poslovniku i po Zakonu o Vladi nije ispoštovala ovu skupštinu da joj podnese izveštaj o svom radu, da kaže šta je uradila, koliko je radila, da li je ostala na reformskom kursu ili nije, da li je ogrezla u reforme ili nije, da se o tom izveštaju ovde raspravlja, da se taj izveštaj usvaja, pa da svi građani mogu da čuju šta se radi i šta radi Vlada, a ne da nam to bude servirano preko biroa za komunikacije ili neke druge službe. To je način na koji treba da se vodi rasprava u ovom parlamentu.
Ako se uzima anglosaksonski primer poslovnika ili se ovaj rad našeg parlamenta utvrđuje po anglosaksonskom primeru, onda treba da se zna da u britanskom parlamentu svake srede predsednik vlade i svi ministri sede, tako da poslanici koji ne podržavaju vladu mogu da ih pitaju sve što žele i to se direktno prenosi.
Kada smo mi kao poslanici u ovom parlamentu bili u mogućnosti to da uradimo? Nikada. Da li je neko kaznio predstavnike Vlade za to što oni, iako je to njihovo pravo, nije obaveza, ne prisustvuju sednicama Vlade. Kada ste poslednji put videli predsednika Vlade u ovoj skupštini? Kada ste poslednji put videli bilo kog ministra? Ne možete da se setite. Možda tri puta za ovih godinu i po dana. Sve to govori o činjenici da Vlada želi da manipuliše radom Parlamenta, da uredi Parlament po svojoj meri i da jednostavno ukine parlamentarizam.
Ono što se desilo prilikom usvajanja Zakona o ministarstvima, rekao sam da je to ukidanje parlamentarizma u Srbiji. Nije dozvoljena rasprava o jednom zakonu koji je tako važan za građane Srbije, zakonu koji treba da udari osnovu za rekonstrukciju Vlade Srbije, rekao bih ovde, za proširenje Vlade Srbije.
Ovde se silno govorilo o raznim troškovima koji su korišćeni. Ko govori o troškovima najveće vlade u Evropi. Mi imamo najbrojniju vladu u Evropi, koja ima puno službenih vozila i hoćemo još da je proširimo.

Nećemo više o tome da Vlada ima najviše potpredsednika u Evropi, naša Vlada. Vraćamo se na odredbe koje se tiču Poslovnika; Njime se uvodi diskriminacija poslanika, što je potpuno suprotno Ustavu. Ustav garantuje svakom poslaniku da samostalno obavlja svoj posao, po svojoj savesti i po obavezi koju ima prema građanima. Jedini sudija u donošenju političkih odluka u ovom parlamentu su građani koji će nam dati poverenje ili nam ga neće dati na sledećim izborima. Ne možete o našem radu da sudite na način na koji to vi želite: na osnovu baratanja karticama (gde ima više kartica nego što ima poslanika u sali, imamo navodno poslušne poslanike koji sede), uskraćuje se pravo i praksa koja je postojala da poslanici mogu da govore ne o povredi Poslovnika, već da daju predlog po Poslovniku, što nijednom rečju nije zabranjeno u ovom poslovniku. Vi izvodite pravo da je sve ono što nije izričito dozvoljeno, Poslovnikom zabranjeno. To je teorija prava koja je napuštena još u srednjem veku.
Imamo u modernoj teoriji prava da je dozvoljeno sve ono što nije izričito zabranjeno; ovim poslovnikom dozvoljavate samo ono što je dozvoljeno. Ništa drugo nije dozvoljeno ili postoje dvostruki aršini za pojedine poslanike u ovoj skupštini. Jednim poslanicima je sve dozvoljeno: da dobacuju, dovikuju, a drugima nije ništa dozvoljeno. Tako, jednostavno, posledice pri zavođenju reda u ovom parlamentu snose kako poslanici koji utiču da se pravi nered u ovoj sali tako i oni koji vode. Davanje poslovničke mogućnosti predsedniku Skupštine da izriče meru udaljenja od 90 dana, jednostavno je nešto skandalozno i protivustavno; jer ne može predsednik Skupštine da ima diskreciono pravo da udalji i promeni krvnu sliku ovog parlamenta, da utiče na glasanje, da poizbacuje pola poslanika na 90 dana iz ove sale, tako da možemo da dođemo u situaciju da 124 poslanika budu izbačena iz sale na 90 dana, da 126 poslanika zaseda i u reformskom duhu donosi reformske zakone. Da li su to te reforme?
Neko je pominjao Kaligulu. Vi pravite parlament po receptu Kaligule. Dame i gospodo, Srbiji takav parlament ne treba. Treba da čuvamo dostojanstvo i ovaj parlament. Demokratska stranka Srbije neće glasati za ove izmene i dopune Poslovnika, jer one duboko vređaju Parlament, građane Srbije i sve one koji žele drugačiju državu.
Kada već govorimo o tome da neko uskraćuje kvorum i da ne prisustvuje sednicama, neka kamera snimi poslanike koji na isti način demonstriraju političku volju, kao što je to demonstrirala Demokratska stranka Srbije tako što nije prisustvovala pojedinim tačkama dnevnog reda. Neka kamere pokažu dvostruke standarde u ovoj skupštini. Neka kamere pokažu nedoslednost onih koji predlažu poslanicima koji se bore za interes građana da im se oduzmu mandati i da se prekroji izborna volja.

Na kraju, kao što sam rekao, poslanici Demokratske stranke Srbije neće podržati ovaj poslovnik, neće podržati dalje restrikcije poslaničkih prava zato što to duboko vređa intelekt ovog naroda, zato što narod koji se jednom oslobodio jedne vrste diktature ne sme da dopusti sebi da ide u novu vrstu diktature i niko ne sme u ovoj skupštini da ponovo potcenjuje građane Srbije, jer će oni svoju volju pokazati već na prvim vanrednim izborima koji će biti u Srbiji.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo uvaženi poslanici, ovog trenutka ste pokazali da Skupština više ne postoji i da ste vi uveli Srbiju u diktaturu (negodovanje poslanika u sali).
Time što ste uskratili Srbiji pravo da gleda i sluša raspravu o jednoj tački dnevnog reda koja nas uvodi u rekonstrukciju Vlade Srbije (negodovanje poslanika), vi ste Srbiji uskratili pravo da parlament, koji predstavlja tu Srbiju, raspravlja o onom što je dobro za Srbiju. Vi ste ukinuli parlament, ukinuli ste demokratiju, vi ste uveli Srbiju u diktaturu. Mi imamo ovde Vladu Republike Srbije, parlament Srbije više ne postoji.
Dame i gospodo, opasno igranje sa građanima Srbije...

Opomena koju od vas dobijam je jednostavno kompliment za mene. Dame i gospodo, bivše kolege, DSS naravno neće da učestvuje u farsi koju vi nazivate parlamentom i ovom prilikom nas dvojica poslanika izlazimo iz ovoga jer nećemo da budemo statisti u režiji Vlade Republike Srbije, u jednom loše dramatički izvedenom filmu. Hvala.

Pre svega, poštovanje predsedavajućoj i svim poslanicima. Povodom ovog amandmana, sami smo videli da svi to rade - izađu, ostane puno kartica i jednostavno se dođe do situacije da neki amandman ne može da prođe zato što ima mnogo onih koji nisu glasali. Kasnije smo utvrdili, trebalo je puno vremena da ustanovimo, da imamo kvorum.
Predložio bih da se ponovi glasanje o ovom amandmanu. Prvo, zbog toga da bismo dobili pravi rezultat glasanja o pojedinim amandmanima.

Poštovani predsedavajući, uvažene dame i gospodo poslanici, pre svega interes DSS bio je da se jednim prekluzivnim rokom koji bi se utvrdio odredi osam  ili 15 dana da zainteresovane strane, imaju javni uvid u to što bi se učinilo. Ovo je važno zarad pravne sigurnosti i taj prekluzivni rok od 15 dana značio bi upravo to; ako zainteresovana strana ne iskoristi svoje pravo u tom roku smatra se da su ti podaci tačni i da može da bude upućena jedino na zaštitu svojih prava pred sudom. Ovo je postupak koji bi se obavljao na način predviđen zakonom, znači da se ostavi pravo na uvid u roku od osam ili 15 dana. Time bi se predupredili mnogi sporovi koji će se jednog dana voditi pred sudom, jer znamo (imam to iskustvo i iz svoje,  ne preterano duge, sudske advokatske prakse) da se najviše sporova upravo i vodi oko međa, parcela,  nepokretnosti. Jednostavno, na ovaj način predupredili bismo sve potencijalne sporove i omogućili da građani svoja prava zaštite upravo pred organom koji je tu parcelaciju vršio.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo uvaženi poslanici, možda je ovo rešenje u ovom trenutku prereformsko pa ne može da bude prihvaćeno, jer ono ide u pravcu suštinske autonomije fakulteta u ovom slučaju, gde bi dekana birali isključivo profesori, jer on treba na najbolji mogući način da organizuje sprovođenje nastavnog procesa  i uopšte da organizuje život na fakultetu. Ne vidim zašto postoji otpor da profesori budu ti koji će birati nekoga od svojih kolega da bude dekan.
Zašto treba opet neko sa strane da se meša. U savetu fakulteta postoji jedan dobar deo onih koji nisu članovi i nisu nastavnici. Taj odnos je otprilike 14:10 i tu jednostavno postoji mogućnost da nekada ne bude do kraja ispoštovano ono što jeste volja profesora i što jeste volja fakulteta. Zato smatramo da oni treba, što se tiče ovog rešenja, koje se možda nekima čini opasnim u ovom trenutku, onima koji žele da zadrže kontrolu nad izborom dekana, da jednostavno prihvate amandman DSS-a i da na taj način pokažu svoju pravu nameru, svoju pravu volju da fakultet postane oaza gde država neće imati nikakav uticaj, niti na izbor profesora, niti na izbor onoga koji će uređivati taj rad.
Jednostavno, time da damo svoj doprinos u uspostavljanju pune autonomije, a ako ne na samom izboru rektora, gde će to raditi savet univerziteta, a što i jeste dobro, onda bar da na fakultetu dekana biraju smao profesori, da na taj način profesori budu zadovoljniji izborom i da oni sami snose odgovornost za dekana koga izaberu, a ne da se stalno posle toga kaže da im je taj neko nametnut i da nisu bili za njega, već da preuzmu odgovornost. Pa, jednostavno, da oni biraju nekoga, prvoga među jednakima, koji će biti dekan fakulteta.

Kao prvo, skrenuta nam je pažnja da tu ima nekih nedoslednosti. Potpuno su različite stvari, gospodine Nikoliću. Pre svega, na izbor profesora odnosi se jedan deo, a ovo je deo o izboru organa upravljanja fakulteta. Izbor profesora potvrđuje najstručniji deo na univerzitetu koji popularno zovu senat, a ovo je organ upravljanja i to su različite stvari; nemojmo mešati struku odnosno izbor profesora sa načinom izbora organa koji upravljaju fakultetom.
Što se tiče tih koje predlaže Vlada, koji će birati dekana i sve ostalo, to će biti stručni ljudi. Evo, pročitaću vam neka imena koja su sada članovi saveta nekih fakulteta i Beogradskog univerziteta i videćete da to nisu ljudi koji su stručni za taj posao, već su jednostavno tu po političoj funkciji. Evo, u Upravnom odboru Beogradskog univerziteta sedi Savićević, koji je predsednik "Geneks grupe"; onda Milutin Popivoda, direktor "Autotrenda" u Zemunu. Znači, to su ljudi koji nisu baš stručni za te poslove i takvih ima puno po raznim savetima.
Biće ponovo ljudi koji nisu stručni i koji mogu politički da utiču na izbor dekana. Zato je naša namera išla u smeru da profesori sami biraju svog dekana i da time oni odlučuju na koji će način da se upravlja fakultetom, a ne da neko iz Vlade ili neko drugi stavlja te ljude po političkoj podobnosti koji će uticati na izbor dekana.

Dobro. Ima takvih primera. Evo, recimo gospodin Labus je član Upravnog odbora Medicinskog fakulteta.
Jednostavno, mi hoćemo da se izbegne upliv politike i svih onih koji su bliski politici u izbor dekana na fakultetu, i to je jedina naša namera. Da li će njih da predlaže neko drugi, dajte da se tu izbegne upliv politike. To je valjda nešto što nas vodi autnomiji univerziteta.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo uvaženi poslanici, veoma je važno prihvatiti ovaj amandman i izbirisati ovaj član zato što otvara mogućnost  zapošljavanja na mala vrata, odnosno za preuzimanje na neke fakultete profesora koji to ne bi mogli da budu pod redovnim okolnostima.
Ovo je način da se izbegne utvrđena procedura kako bi kolege profesori, studenti i svi ostali mogli da steknu zvanje profesora na određenom fakultetu, te bi se dešavalo da neko na fakultetu koji, recimo, nije matični za neku oblast postane profesor na matičnom fakultetu, mada nema ni dovoljno iskustva, ni tu kvalifikaciju, niti ispunjava te uslove koji su potrebni da bi bio profesor na tom matičnom fakultetu. On to ne bi mogao da bude da je raspisan konkurs i da je komisija, kako je i predviđeno ovim zakonom, obavila svoj posao.
Zato smatramo da ovo bitno može da utiče na kvalitet nastave i da, ako gledamo onu lošiju stranu svakog rešenja, ovo može da bude zloupotrebljeno, tako da se neki profesori zapošljavaju na nekim fakultetima iako nemaju dovoljno kvalifikacija. Recimo, profesor koji predaje neki od predmeta na medicini na drugom fakultetu koji nije matični za taj predmet, dođe na medicinu, a nije dovoljno osposobljen da radi i pada kvalitet nastave, što je profesor Vojinović i rekao, a to je do sada zabeleženo. Smatramo da ovo ne bi bitno narušilo koncept zakona, a svelo bi mogućnost zloupotreba na manju meru. Zato mislimo da bi bilo dobro prihvatiti ovaj amandman.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo uvaženi poslanici, ovaj amandman treba podržati u svakom slučaju, jer se na ovaj  način otvara mogućnost da nekima (a tu se opet otvara taj čuveni kriterijum političke podobnosti) veće fakulteta produži, a u nekim slučajevima ne produži; radi se i o nekim drugim simpatijama.

Ili će stajati da svako ko želi može do 67. godine da produži, uz njegovu saglasnost, ili neće postojati taj voluntarizam na strani veća fakulteta, da ono nekome produži, a nekome ne produži. To smo imali i do sada. Jednostavno to je, po nama, neka nepravičnost koja može da se uvede. Naravno da tu možda postoji potreba u nekom slučaju da veće fakulteta može, ili ne mora, da proceni da li nekoga treba ostaviti, ali ukoliko se to ostavi, može da se otvori velika mogućnost za zloupotrebe; ili će stajati da svako ko želi može da produži do 67. godine ili toga neće biti.

Uz dužno poštovanje prema profesoru Šešelju i ne ulazeći u njegovo pravničko znanje, moraću da konstatujem samo jednu stvar: da je ovom prilikom pomešana forma i suština, odnosno način donošenja i kvalitet zakona. Pokazaću to na Zakonu o univerzitetu iz 1930. godine.
Godine 1930. zakon je donet na način kako je donet, ali je taj zakon bio demokratski i nijednim svojim članom nije se mešao u upravljanje univerzitetom. Znači, imamo zakonodavca koji je pokazao svoje namere na taj način što je univerzitet uživao punu autonomiju i državno finansiranje, na način koji je tada omogućavao da se taj univerzitet približi modernim evropskim univerzitetima.
Godine 1998. zakon je donet kroz jednu demokratsku proceduru, više kvazidemokratsku, ali taj zakon je bio najnedemokratskiji zakon; on je podjarmio Beogradski univerzitet, kao uostalom i sve druge univerzitete: u Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu i Prištini. To pokazuje da treba gledati i formu i suštinu - u ovom slučaju forma je bila kvazidemokratska, zakon 1998. godine doneo je parlament, ali je to bio jedan nedemokratski zakon koji je podjarmio univerzitet.
Imamo zakon iz 1930. godine koji je donet na način na koji je donet, ali je omogućio univerzitetu i srpskoj inteligenciji da se razvijaju tako da je Srbija tada ušla u jedan plodan period. To je, jednostavno, nešto što mora da ostane zabeleženo. Jedan zakon, bez obzira kako je donet, mora da dobije priznanje koje možda tada nije dobio; sud istorije ga danas ocenjuje kao jedan dobar zakon koji je garantovao slobodu i autonomiju Beogradskog i svih drugih univerziteta u Srbiji.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo uvaženi poslanici, ovo je jedna od retkih prilika kada se se po jednom amandmanu Demokratska stranka Srbije nađe nasuprot ostatka DOS i opozicije u ovom parlamentu, kada predlažemo da Bogoslovski fakultet dobije pravo da bude deo Beogradskog univerziteta, kao što je to bio pre više desetina godina. Smatramo da ovaj amandman, koji se odnosi na to da se dozvoli versko organizovanje na Beogradskom univerzitetu i svim ostalim univerzitetima u Srbiji, nije nešto što vređa         ljudska prava, dostojanstvo i jednostavno otvara mogućnost za bolje organizovanje i da se ta prava, nasuprot onome što se tvrdi, još bolje ostvaruju.
Demokratska stranka Srbije smatra da treba podržati ovaj amandman, treba otvoriti vrata da se Bogoslovski fakultet vrati pod okrilje Univerziteta u Beogradu. To je nešto što je u skladu sa onim što je tradicija Beogradskog univerziteta i što je tradicija uopšte srpskog visokog školstva. Nemojmo zatvarati vrata, ne znam kako ćemo uspeti onda da izglasamo ili ne izglasamo ovaj zakon, ako se ovim članom zabrani versko delovanje na fakultetu. Ne vidim da postoji bojazan od verskog delovanja i ukoliko se donese zakon o verskim organizacijama, koji će odrediti koje su to verske organizacije, koje su to veroispovesti koje u državi mogu da se organizuju, a koje ne, nevidim da to treba da bude predmet ovog zakona.
Ovaj zakon treba da ostavi otvorena vrata za takvo organizovanje i delovanje. Nemojmo da proterujemo Srpsku pravoslavnu crkvu, i ne samo Srpsku pravoslavnu crkvu već i neke druge verske organizacije, sa Beogradskog univerziteta, jer to nikada dobro nije donelo. Ako hoćemo da gradimo jedno novo demokratsko društvo zasnovano na tradicionalnim vrednostima koje inauguriše vera i koje su bile osnov svih civilizacija, pa i ove naše hrišćanske, ne možemo na taj način da prelazimo preko toga i da idemo ka jednoj hrišćanskoj Evropi necivilizacijskim merama, odnosno levičarskim stvarima, koje su u potpunoj suprotnosti sa onim što je hrišćanska i demokratska Evropa sada i što predstavlja temelj jedne takve Evrope, a naročito njenog školstva.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo uvaženi poslanici, poštovani gospodine ministre, pre nego što krenemo u raspravu o Zakonu o univerzitetu, u iznošenje stavova i primedbi i, naravno, onoga što je dobro u ovom zakonu, treba analizirati kakvo je stanje bilo pre ovog zakona, kao  i razloge zbog kojih je, iz godine u godinu, dolazilo do stezanja obruča oko univerziteta, koji je sve vreme  poslednjih 10 godina bio zamajac svih protesta koji su nastajali i širili se po Srbiji. Upravo to nezadovoljstvo koje su mladi najpre i najviše osećali svih ovih godina, a koje je bilo artikulisano kroz razne proteste poslednjih 10 godina prošlog veka, bilo je zamajac za sve ostale proteste i  u velikoj meri je doprinelo promenama koje su usledile 2000. godine.
S druge strane, tadašnji režim je iz godine u godinu stezao obruč oko univerziteta. Kruna tog obruča je bio Zakon iz 1998. godine. On je potpuno potčinio Beogradski univerzitet Vladi, državi i od Beogradskog univerziteta napravio je preduzeće. Tu je potpuno izbrisana svaka autonomija univerziteta, univerzitet je sveden na nivo preduzeća kojim gazduje predsednik Vlade ili neko drugi, a u ovom slučaju to je bila i Mira Marković; tako je Beogradski univerzitet postao sve samo ne univerzitet i od njegove autonomije nije ostalo ni "a".
To su bile osnove od kojih je pošla demokratska vlast kada je došla na ove pozicije gde je došla. Bez obzira što je bilo raznih razmimoilaženja povodom Zakona o univerzitetu, mi kao DSS smatramo da je ovaj zakon pre svega tranzicioni i prelazni i kao takvog ga doživljavamo. Ne doživljavamo ga kao neko konačno rešenje koje treba da obezbedi punu autentičnu autonomiju univerziteta kao jednu civilizacijsku tekovinu, već ga smatramo prelaznim rešenjem od Zakona iz 1998. godine ka jednom takvom zakonu. Zato ćemo mi iz DSS-a podržati ovaj predlog zakona kao takav.
Jednostavno, nije bilo dovoljno uslova da se krene sa donošenjem jednog novog zakona. Pre svega, nije došlo do temeljne reforme celog obrazovnog sistema i nisu utvrđeni ciljevi školstva, a na osnovu kojih treba da se donosi novi zakon o univerzitetu. Smatramo da ovaj zakon može da omogući da se u ovom tranzicionom periodu izvrše promene koje su neophodne i koje su u duhu sa promenama koje su nastupile nakon smene prethodnog režima.
Ovaj zakon se na jedan čudan način poziva na zakon iz 1992. godine, koji je manje imao logiku autonomie fakulteta, a više jednu samoupravnu logiku. To je možda logika tog zakona, naravno zato što je taj zakon bio Miloševićev zakon i što je nastao posle jednog samoupravnog perioda. Smatramo da je ako se već vraćamo na zakone koji su važili, možda je bilo bolje da se vratimo na zakon Kraljevine Jugoslavije o univerzitetu iz 1930. godine, koji je bio tada jedan moderan, demokratski zakon i koji je, u skladu sa onim kako su to radile i druge demokratske države, garantovao punu autonomiju univerziteta.
Ako se ima u vidu da je u Jugoslaviji i u Srbiji tek 1945. godine država prvi put uzela učešće u upravljanju univerzitetom, onda možemo da vidimo da je to počelo sa dolaskom komunista na vlast. Do 1945. godine univerzitet je bio u pogledu upravljanja apsolutno samostalan, a finansiranje je bilo - naravno, pored legata i svega onoga što je ostalo univerzitetu - na jaslama države. Tako je država, ona pre 1945. godine, imala svesti i želela da univerzitet upravo bude autentična intelektualna baza koja treba da pomogne upravo toj državi. Negovanje autonomije univerziteta je tada bilo strateški cilj države, kao jedna od mogućnosti i jedan od uslova za brži razvoj države i za uključivanje i približavanje države tada modernim, demokratskim i razvijenim zemljama.
Smatramo da je jedan takav zakon, koji bi doneo punu autonomiju univerziteta - koji će uslediti, naravno, nakon ovog prelaznog ili tranzicionog zakona - nešto što je krajnji cilj svih promena kad je pitanju univerzitet u Srbiji. Moram da kažem da je u izradi ovog zakona postojala saradnja DSS-a i poslaničkog kluba sa Ministarstvom, te su neke primedbe i amandmani koji su od strane DSS-a bili podnošeni i u tim raspravama iznošeni već inkorporirani u sam tekst zakona. Smatramo da je u tom delu ovaj tekst zakona i poboljšan. DSS ima još amandmana; očekujemo da neki od njih budu i prihvaćeni.
Ono što nas iz DSS-a posebno zanima, to je da li odredbe koje se odnose na zabranu verskog delovanja, odnosno organizovanja na univerzitetu, predstavljaju zabranu vraćanja Bogoslovskog fakulteta u okvire Univerziteta u Beogradu ili ne predstavljaju. Znači, to treba razrešiti, jer imamo jednu inicijativu za ukidanje rešenja kojim je Bogoslovski fakultet Univerziteta u Beogradu izbačen iz sastava Beogradskog univerziteta. Na ovoj sednici će se raspravljati o tome. Znači, hoćemo da znamo da li je to onemogućavanje uključivanja u okvire Beogradskog univerziteta Bogoslovskog fakulteta u Beogradu ili nije.
Nejasnoće koje ovim zakonom nastaju nakon ovih odredaba koje se tiču studentskog parlamenta ministar je u svojoj uvodnoj reči donekle razvejao, zato što se studentski parlament neće odnositi na političku organizaciju koja se zove studentski parlament, već će biti za studente neka vrsta parlamenta kakav mi imamo ovde. To je nejasno uneto u zakon i smatramo da treba nekim posebnim aktom, a verovatno će se to doneti, organizovati studentski parlament koji će imati svoja posebna pravila i, verovatno, punu autonomiju u okviru Beogradskog univerziteta.
Apsolutno ne postoji nikakva mogućnost uticaja profesora ili bilo kog drugog, ili samih državnih organa, na funkcionisanje i organizovanje studentskog parlamenta. To je onda nešto što će omogućiti pravo učešće studenata u upravljanju Beogradskim univerzitetom. Mi kao DSS se potpuno zalažemo za to.
Isto tako, najgore je jednu nepravdu, a zakon iz 1998. je bio nepravda, pre svega prema profesorima, studentima i svim ostalim građanima Srbije, ispravljati drugom nepravdom. Poništavanje, odnosno revizija nekih profesorskih titula koje su dobijane od 1998. godine jeste prihvatljivo, ali to ne treba da ima oblike revanšizma i ne treba te nepravde ispravljati tako što će se nanositi druge nepravde. Mi ćemo insistirati da sve to bude pod posebnom pažnjom i pod lupom i javnosti i stručnih tela, kako bi se stvarno oni koji ne zaslužuju titulu lišili te titule, a oni koji je zaslužuju, naravno, i dobili tu titulu. Nesumnjivo je da ima onih koji su i prema tom zakonu zasluženo dobili svoje titule. Jednostavno, toga se moramo držati.
Mi u DSS-u ćemo insistirati da konačan sud o kvalitetu ovog zakona daju upravo profesori i studenti, jer oni su ti koji treba da ga sprovode i na njih se najviše odnosi ovaj zakon. Kao što sam ranije rekao, za ovaj zakon ćemo glasati zato što ga doživljavamo, kao što je rečeno, kao tranziciono i prelazno rešenje, ne kao konačno rešenje - koje će uslediti nakon reformi koje naša prosveta i naš obrazovni sistem moraju da dožive, da bi se jasno utvrdili ciljevi obrazovanja i načini kako će on uopšte funkcionisati. Smatramo da Srbiji treba novi zakon o univerzitetu koji će obezbediti punu, autentičnu, civilizacijski određenu autonomiju univerziteta, kako bismo se možda tek tada vratili na neke osnove koje je Srbija imala još 1930. godine, u Zakonu o univerzitetu Kraljevine Jugoslavije.