Poštovani predsedavajući, dame i gospodo uvaženi poslanici, danas kada raspravljamo o Ustavnoj povelji, raspravljamo u Skupštini kojoj je narušen legitimitet, u Skupštini u kojoj 10% poslanika nema legitimitet, odnosno ova skupština ima 10% poslanika koji možda tu ne bi trebalo da sede.
Da li nepravda može da rodi pravdu ili da li iz nepravde može da nastane pravda i da li nelegitimnost može da izrodi legimnost - ne može i neće. Ova skupština do kraja ove rasprave mora da dobije od Administrativnog odbora odluku, mora da dobije dokazna sredstva kojima se utvrđuje da onim poslanicima koji su podneli ostavke nije prestao mandat na osnovu njihove lične volje. Da vidimo u kakvoj su zabludi bili, ako su bili, kada su podnosili ostavke, i da tek nakon takve odluke mi donosimo odluku.
Jer, svaka odluka i svaka država, a ova ustavna povelja je osnov svake države, koja nastane u nelegitimnoj skupštini ne može da ima puni legitimitet. I mi se ovde, verujem, svi zalažemo za državu koju će, iako možda neće biti podržana od svih poslanika u ovoj skupštini, svi poslanici poštovati i neće osporavati njen legitimitet, zato što je nastala iz nelegitimne skupštine. Jer, znamo kako završavaju države koje nastanu na nelegitimnosti i nepravdi.
Demokratska stranka Srbije je uvek izlagala svoja opredeljenja, još dok je bila opozicija, još kad je nastala kao stranka, 1993. godine, napravila je sporazum sa Narodnom strankom Crne Gore o budućoj zajedničkoj državi, preuređenoj, ali zajedničkoj državi Srbije i Crne Gore. Ima više stvari koje nas vezuju, nego onih koje nas razdvajaju, i mi smo uvek mislili i uvek smatrali da je najbolje rešenje za Srbiju i Crnu Goru da budu u jednoj državi, u državi koja neće biti utvrđena, kao što je to bilo Žabljačkim ustavom, za tri dana, kao plod političkog cenkanja između Mila Đukanovića i Momira Bulatovića, sa jedne strane, i Slobodana Miloševića, sa druge strane.
Smatrali smo da ta država mora da bude iskreno opredeljenje građana Srbije i Crne Gore. Sa takvim namerama DSS je pristupila stvaranju i izgradnji nove državne zajednice Srbije i Crne Gore, nakon 5. oktobra. Podsetiću vas da su to bile neke od ključnih stvari predsedničkog programa dr Vojislava Koštunice na tim izborima; građani su to podržali, i smatramo da je to legitimitet koji je potreban i ovoj skupštini i ljudima koji se zalažu za zajedničku državu, da upravo tu zajedničku državu i stvaraju.
Mi smo želeli i smatrali da je Beogradski sporazum konačno tačka na procese dezintegracija na ovom delu naše bivše Jugoslavije, da je Beogradski sporazum osnova da Kosovo u skladu sa Rezolucijom 1244 bude deo Srbije, a ne Jugoslavije, kroz jedan mudar i odgovoran proces, ne brz i bahat, proces vraćanja Kosova puni teritorijalni integritet Srbije.
Isto tako, smatrali smo da je Beogradski sporazum garancija za naše brže uključivanje u evropske tokove, pre svega u Savet Evrope, i naravno, kao jedan od glavnih ciljeva spoljne politike buduće države, u Evropsku uniju. Sa puno optimizma članovi Ustavne komisije iz DSS-a pristupili su radu u toj komisiji. Ali, zašto je taj rad ovoliko trajao, zašto su izbori, što u Crnoj Gori, što u Srbiji, usporavali rad Ustavne komisije, zašto je Milo Đukanović, uz blagoslov iz Srbije, tražio da se odloži rad na ustavnoj povelji čitava dva meseca i da se time odloži naš prijem u Savet Evrope septembra meseca? Zašto je neko Milu Đukanoviću neprestano iz Beograda davao blagoslov i bio bolji partner Milu Đukanoviću nego građanima Srbije koji su ga birali?
Zašto su vlade Srbije i Crne Gore za vreme rada Ustavne komisije vršile paralelne pregovore na štetu državne zajednice Srbije i Crne Gore, na štetu građana Srbije? Zašto su oni onemogućavali rad Ustavne komisije i zašto su mimo Ustavne komisije ministri finansija Đelić i Ivanišević vršili razne pregovore, zašto je Ustavna komisija više puta svojim stavovima, zaključcima i saopštenjima kritikovala takav rad vlada Srbije i Crne Gore.
Kome je bio cilj da se ustavna povelja ne donese, odnosno kome je bio cilj da ustavna povelja ne bude osnov buduće zajedničke države, i zakon za sprovođenje ustavne povelje još više, već da to bude uvod u secesiju Srbije i Crne Gore; naravno DSS to nije bio cilj, niti se tako ikada ponašala.
Zašto bi se iz Srbije izlazilo u susret DPS i Milu Đukanoviću, pre nego građanima Srbije? Zašto su usvojena, naročito u zakonu, mnoga rešenja koja su na štetu građana Srbije, kao i na štetu budžeta, odnosno finansija? Zašto je propisano zajedničko tržište, a imamo dva odvojena carinska sistema? Zašto će na granici Srbije i Crne Gore da bude uspostavljena carina? Kako je moguće da imate dve valute, da imate zajedničko tržište i nesmetani protok roba, kapitala i ljudi? Zašto je neko uporno podržavao takav stav?
Zašto predstavnici u Ustavnoj komisiji iz Srbije nisu imali jedinstven stav kada je u pitanju imovina Savezne Republike Jugoslavije, odnosno imovina državne zajednice Srbija i Crna Gora? Zašto se na štetu Srbije, na štetu građana Srbije, rešava pitanje imovine državne zajednice Srbija i Crna Gora? Zašto imovina vojske koja je sada u vlasništvu SRJ prestaje da bude vlasništvo državne zajednice Srbija i Crna Gora? Zašto luke, aerodromi, kasarne i sve ono što vojska koristi od nepokretnih objekata postaje imovina Srbije i Crne Gore, a ne državne zajednice? Zašto će građani Srbije da ulažu svoje pare u vojsku, u nepokretnosti koje se nalaze u Crnoj Gori i da to pripada Crnoj Gori? Zašto će građani Srbije koji će finansirati državnu zajednicu sa 95,5%, građani Srbije koji će finansirati vojsku državne zajednice sa 95,5%, ulagati u nepokretnosti, a to je imovina Crne Gore. Zašto će ulagati u luke, a to je imovina Crne Gore? Zašto će ulagati u aerodrome, a oni su opet imovina Crne Gore?
Zašto ulagati u vojni aerodrom kad su Milo Đukanović i svi već najavili da će ga oni uzeti i od njega napraviti civilni aerodrom; zašto ćemo da ulažemo u remontni zavod za brodove u lukama Crne Gore, uzeće ih crnogorska vlada. Zašto da dozvolimo da vojska državne zajednice, koja treba da nas brani i koja nas je branila od agresije, bude podstanar u sopstvenoj kući, da ide na šalter u neki zavod za građevinsko zemljište u Podgorici, u Baru, Tivtu ili bilo gde drugde i da traži da neka opštinska vlast sa njom zaključuje ugovor o zakupu pojedinih prostorija?
Da li ćemo dozvoliti da se toliko unizi institucija vojske kao jedna od osnovnih spona državne zajednice Srbije i Crne Gore, jedna od osnovnih veza ove postojeće Savezne Republike Jugoslavije, jedna od najvažnijih veza koja nas je vezivala kada su bili pokidani ili raskinuti i platni promet i kada Crna Gora ima poseban carinski sistem? Da li ćemo to dozvoliti i da li ćemo dozvoliti da ponovo građani Srbije finansiraju sukcesiju ili ugovor o sukcesiji ili vojsku Crne Gore preko ovakvog načina finansiranja?
Mislim da je odgovornost na onima koji će glasati za zakon, a on je neraskidivi deo sa Ustavnom poveljom i upravo na tome da vide da li će zaštititi interese Srbije u ovoj skupštini ili će podržati politički pakt Mila Đukanovića i Zorana Đinđića u ovoj skupštini. Da li će pospešiti i ubrzati razdvajanje državne zajednice Srbije i Crne Gore prihvatanjem ovog zakona, koji je više akt o sukcesiji, a ne akt o unapređenju i poboljšanju i omogućavanje da ta državna zajednica funkcioniše, da li će to uraditi? To će se videti na primeru glasanja o zakonu.
Da li će oni koji se zalažu za veća prava Srbije, čak i za samostalnost Srbije, podržati zakon i time doprineti da državna zajednica Srbije i Crne Gore ovako po zakonu i po ustavnoj povelji neće funkcionisati, već će to samo biti uvod u razdvajanje, a ne spajanje; da li će oni dozvoliti da se sve to odvija na štetu Srbije, da mi napravimo iznova i vojsku u Crnoj Gori i sve ostalo, i infrastrukturu, i da oni kroz tri godine krenu u sporazum i u ovakvu sukcesiju, i to našim parama, parama svih građana Srbije.
DSS to neće dozvoliti, neće glasati za zakon u ovoj skupštini i očekuje da svi oni koji smatraju da može i mora da se učini bolje, to mogu da urade. Sa ovog mesta želim da kažem - da je bilo više dogovora članova Ustavne komisije i srpskog parlamenta, ne bi stav DPS bio tako tvrd i ne bi oni dobili kroz zakon ovo što su sada dobili. Jedan primer: kada DPS i Milo Đukanović kažu - mi nećemo ovo da prihvatimo, niko iz Srbije ne kaže - mi nećemo da prihvatimo to što vi predlažete: iz Srbije pojedini odmah krenu i potrče da nađu nešto što je prihvatljivo za Mila Đukanovića. Da li ova skupština i Srbija postoje da bi se udvarali Milu Đukanoviću ili da bi štitili interes građana Srbije?
Dame i gospodo, velika istorijska odgovornost je na nama da Srbija i građani Srbije...
(Predsednik: Da li koristite narednih deset minuta?)
Ne, završavam. Dakle, Srbija i građani Srbije nemaju pravo na propale projekte i propale investicije, nama treba država koja će funkcionisati, a ne država koja će nestati sama od sebe (i to će biti kroz tri godine), a to nam se upravo nudi ovim zakonom o sprovođenju Ustavne povelje.