Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8509">Dejan Mihajlov</a>

Govori

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo uvaženi poslanici, odgovornost je malo pominjana reč danas za ovom govornicom, a to je reč koju smo mi kada smo se borili za demokratske institucije puno pominjali i stavljali je kao jednu od tri ključne stvari za izgradnju demokratskih institucija, a te tri stvari su: izbornost, odgovornost, smenjivost. Odgovornosti u Srbiji nema. Odgovornosti za ono što se u Srbiji dešava takođe nema; nisam čuo da je neko rekao - odgovoran sam za ovo ili ono.
Bez jedne takve vrste odgovornosti, teško da možemo da raspravljamo o novoj vladi, o novoj vladi sa starim ljudima, koji niti su preuzeli svoju odgovornost za ono što su uradili, niti su spremni da izveštaj o svom radu ovoj skupštini podnesu. To je elementarna stvar ako krećemo od nečega što jeste novo, ako neko kaže da je novo, mada svi govorimo o nečemu što je staro. Šta su uradili ministri za poslednje dve godine?
Iz izlaganja poslanika DSS-a mogli ste da čujete da je bilo onih koji su uradili više, da je bilo onih koji su uradili manje, da je bilo onih koji su radili isključivo na štetu države, a to se vidi i to narod oseti.
Demokratska stranka Srbije je insistirala na odgovornosti. Ko je odgovoran za to što mi danas u Srbiji imamo nelegitiman parlament, što nemamo predsednika države, što se desilo ovo što se desilo, ko je odgovoran što imamo nestabilnu državu, ko je odgovoran što imamo mafiju, organizovani kriminal i korupciju? Šta je najveća brana u borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije? Stabilna država, pravna, demokratska, stabilna država. Mi nemamo niti pravnu, niti legitimnu, niti jaku, niti stabilnu državu.
Da li može ona izvršna vlast koja je dovela do toga da mi nemamo niti pravnu, niti demokratsku, niti stabilnu državu da bude ta koja će se boriti protiv organizovanog kriminala i korupcije? Da li će borba protiv organizovanog kriminala i korupcije biti selektivna i da li će tako i mere vanrednog stanja biti korišćene, ili će se - po izveštaju koje je Ministarstvo unutrašnjih poslova napravilo i lociralo mafijaške grupe, kriminalne grupe - koristiti za sve mafijaške i kriminalne grupe. Da li će se koristiti i na drugo bratstvo iz naše zemunske opštine, ili će se to zadržati samo na jednom bratstvu zemunske opštine.
Da li će se koristiti i za ostale grupe po Srbiji? Da li će neki iz jednog bratstva, ili i ostali, biti samo zaštićeni svedoci, ili će se i oni naći na optuženičkim klupama. To su sve pitanja koja građani postavljaju i ta pitanja će građani postaviti i novom predsedniku Vlade a postavljali su ih i do sada i ministru pravde i ministru policije i svim ostalim ministrima; uopšte to su pitanja koja se postavljaju svima nama koji smo ovde u ovoj skupštini.
To su pitanja na koja, duboko sam ubeđen, vanredno stanje ne može dati odgovor. Vanredno stanje nije mera koja može da doprinese značajno u borbi protiv organizovanog kriminala, jer vanredno stanje neće da otkloni uzroke, ono će se baviti posledicama organizovanog kriminala. Neće otkloniti uzroke organizovanog kriminala, a to je nestabilna država, povezanost i uvezanost organizovanog kriminala sa državnim strukturama; informacije kažu da su pojedine grupe organizovanog kriminala imale svoje ljude u sudstvu, u MUP-u, da su imali sve informacije i da im se nije moglo stati na kraj. To su sve zvanični izvori Vlade Republike Srbije.
Da li su vanredne mere sredstvo ili cilj? Mogu li da dovedu do ključne borbe i do iskorenjivanja organizovanog kriminala iz Srbije? Ne mogu. Uzroci su mnogo dublji, uzroci su nestabilna država. Oni koji su učinili ovu državu nestabilnom, ne mogu da je učine stabilnom.
Zato je DSS imala niz predloga; nažalost po državu, nismo došli do jednog takvog rešenja.
DSS, naravno, neće podržati predlog Vlade kako je izneo kandidat za predsednika Vlade gospodin Živković. Stavove koje je imala do sada, koje je iznosila i danas, pošto je Vlada stara - nova, DSS će iznositi i nadalje i važiće za sve ministre.
Mi očekujemo da konačno novi predsednik, ukoliko želi dobro i sebi i Vladi, ustanovi princip odgovornosti u njegovoj vladi, pa da se konačno kaže ko je odgovoran za to što je predsednik jedne vlade ubijen. Da li su za to odgovorni samo oni koji su bili na onoj strani, ili su odgovorni i ovi koji su bili na ovoj strani, koji možda nisu preduzeli sve mere da se to spreči? Znači, ima puno stvari o kojima treba razgovarati, ima puno pitanja. Treba dati odgovore, ali vanredno stanje nije sredstvo - sredstvo su pravna država, institucije, stabilna država, legitimne institucije. To je nešto za šta ćemo se mi kao DSS boriti i na čemu ćemo insistirati.
Gospodo narodni poslanici, pre nego što se upustim u raspravu, hteo bih da dobijem jednu informaciju: da li je tačno da su članovi Saveta za reformu pravosuđa, predsednik Vrhovnog suda Srbije i Republički javni tužilac, danas odlukom predsednika Skupštine, suspendovani sa svojih fuknkcija? Ako jesu, zamolio bih ....
Zamolio bih da obuzdate ljude ovde, jer vanredno stanje ne znači da mogu vanredno da se ponašaju. Vanredno stanje, naprotiv, treba da uozbilji neke ljude ovde i da učinimo sve da se stabilizuju prilike.
Znači, ono što mene zanima i što je u javnosti prisutno, to je da li je tačno da su suspendovani odlukom predsednika Skupštine predsednik Vrhovnog suda i Republički javni tužilac. Ako je to tačno, voleo bih da mi kao Skupština, s obzirom da ste njen predsednik, dobijemo tu vašu odluku i član Ustava i zakona na koji ste se pozvali, ukoliko ste to učinili. Ukoliko nije tačno, onda to treba demantovati i učiniti da javnost ne bude dezinformisana, jer u vanrednom stanju, s obzirom da ste uveli cenzuru, ukoliko ima netačnih informacija, može država dodatno da se destabilizuje.
Ukoliko ste to učinili, mislim da najmanje što možete da uradite prema poslanicima ove skupštine, jeste da dostavite odluku o suspenziji Leposave Karamarković i Siniše Simića, s obzirom da su to ljudi koje je ova skupština postavila. Gospođa Karamarković je stradala od prethodnog režima i ona je došla na predlog ove skupštine i ovog odbora za pravosuđe na to mesto. Gospodina Simića je takođe postavila ova skupština. Ukoliko su oni suspendovani, treba videti akt kojim su suspendovani, kako su suspendovani i na osnovu kojeg člana zakona.
Ne, samo tražim da dovedete u red poslanike u sali koji, bez obzira na situaciju u kojoj se država nalazi, ne vide da svoje ponašanje treba da primere toj situaciji, već se ponašaju kao da nismo u nekoj vanrednoj situaciji; ovde je slavlje i kao da je vrlo brzo zaboravljeno ono što se desilo. Mislim da je to strašno, da to govori o njihovom strahu više za njih, nego što se plaše za državu.
Odluku ćete mi reći, odnosno informaciju, kada završim ono što sam počeo da pričam.
Znači, hoću samo da vidim da li je ta informacija tačna, jer ukoliko za vreme vanrednog stanja ima netačnih informacija, to je onda jako opasno i može dodatno da uznemiri...
Hvala, malo mi je lakše, s obzirom da znam da niste prekršili još koje ustavno pravo u ovom vanrednom stanju, a to bi bio flangrantni uticaj na nezavisno sudstvo.
Da se vratimo na pomenute tačke dnevnog reda. Zamolio bih vas da upristojite poslanike sa ove leve strane, jer ovo ni na šta ne liči, a ponajmanje na skupštinu u vanrednom stanju i gde bi, ako se već bavi ovim ozbiljnim stvarima, trebalo da se poslanici ponašaju ozbiljno.
DSS je predložila Narodnoj skupštini Republike Srbije 2001. godine set zakona iz pravosuđa; to su bili u tom slučaju, i sada, jedini reformski zakoni koje je ova skupština donela. Ti zakoni su grubo izmenjeni kada su protivzakonito i protivustavno oteti mandati DSS-a jula 2002. godine. Iako smo i tada i posle toga upozoravali da je to protivustavno i protivzakonito, neko je učinio sve da ti zakoni ostanu na snazi.
Ustavni sud Republike Srbije je stavio van snage dobar deo tih zakona i učinio da je ono što je rađeno i što je ova skupština radila protivustavno i protivzakonito i da je suprotno načelima nezavisnog sudstva, a ova skupština, bez obzira koliko se zalagala, na predlog nekih ljudi, tzv. eksperata učinila je to da opet Odbor za pravosuđe bude taj koji će da predlaže sudije, iako je predviđeno drugačije, da opet Odbor za pravosuđe bude taj koji će da komanduje sudstvom u Srbiji. To je nešto što je suprotno od onoga za šta smo se mi zalagali, za izgradnju nezavisnog pravosuđa, za izgradnju pravne države.
DSS je tada svojim predlozima zakona učinila da Vrhovni sud Srbije odlučuje o redovnim pravnim lekovima, to je izmenjeno, a Ustavni sud Srbije je sada vratio. Takozvani eksperti napravili su izmenama zakona četiri apelaciona suda republičkog ranga. Da li možete da zamislite da postoje četiri suda teritorijalno raspoređena, svi republičkog ranga; šta bi onda to značilo, koji je onda tu sud nadležan? To je jedna nemogućnost, a to su naši prethodnici i ova skupština doneli.
To je potpuno suprotno nameri izgradnje modernog pravnog sistema. Četiri suda republičkog ranga, takvu složenicu srpski jezik ne poznaje, jer ne možete imati nešto u četiri varijante, a da je sve republičkog ranga. Ali, očigledno da vama nije smetalo da protivustavno napravite četiri suda republičkog ranga i da naravno to posle gajite, jer nije džabe Ustavni sud, i to da kažem, provladin ustavni sud.
Ali, da vidimo šta ste dalje uništili. Kakvo je stanje u pravosuđu danas, kakav je upliv izvršne i zakonodavne vlasti na pravosuđe i kako se misli rešiti stanje u pravosuđu?
Danas je povučen iz procedure zakon o lustraciji ili tzv. zakon o kršenju ljudskih prava. Da li je taj akt koji smo dobili, gde gospodin Ivan Andrić povlači zakon, da li je to ...
Dobro, onda nas očigledno čeka još jedna lustracija, ali videćemo gde će to da se zaustavi. Gospođo predsedavajuća, zamolio bih vas da upristojite poslanike sa ove strane, jer ovo ne liči više ni na vanredno stanje, ni na bilo šta drugo, već na poluprimitivnu kafansku atmosferu.
Izvinjavam se ostalim poslanicima što upotrebljavam te reči, ali stvarno je jako ružno videti da se neko u ovoj situaciji tako ponaša i da nema elementarnu dozu pristojnosti, pijeteta i poštovanja prema onim događajima koji su usledili i da se u ovom teškom trenutku smeje, psuje, dobacuje i koriste pogrdne fraze u ovoj skupštini. Mislim da to više govori o onima koji to rade, nego o onima koji ovde sede i govore za ovom govornicom; sve to će biti zabeleženo u stenogramu iako ovaj prenos ne ide direktno.
Dobro, dame i gospodo, to govori o vama.
Ako krenemo na Zakon o sudijama, recimo u članu 6. menja se član 56. i kaže se: "Ako u roku od 30 dana od dana pokretanja postupka Veliko personalno veće ne donese odluku o utvrđivanju razloga za razrešenje, odluku će doneti Opšta sednica u narednom roku od 30 dana, a članovima Velikog personalnog veća prestaje mandat."
Taj član je suprotan članu 79a istog ovog zakona koji je donet i promenjen jula prošle godine, gde se navode posebni razlozi za razrešenje i gde se kaže da je sudija nesavesno vršio dužnost ako je, vršeći sudsku vlast ili obavljajući poslove po osnovu te vlasti, učestvovao u prekrajanju izborne volje građana, političkim i montiranim suđenjima ili ako je iz nečasnih pobuda grubo kršio ljudska prava zajemčena Ustavom, zakonima i međunarodnim ugovorima. Ovim članom se takođe kaže da je Veliko personalno veće dužno da o predlogu predsednika suda, odnosno višeg suda odluči u roku od šest meseci od njegovog podnošenja.
Znači, za manju, lakšu i bezazleniju povredu sudijske dužnosti predviđa se rok od 30 dana u kome Veliko personalno veće mora da utvrdi razloge za razrešenje. Ovde se ne ostavlja mogućnost da se utvrdi da nema razloga za razrešenje, već se utvrđuju razlozi za razrešenje. Samim podnošenjem predloga Veliko personalno veće nema mogućnosti da kaže da ne postoje razlozi za razrešenje, već je ono obavezno, po odredbi zakona, da utvrdi razloge za razrešenje i ako to ne učini njemu prestaje mandat, a opšta sednica u narednom roku od 30 dana o tome odlučuje.
Za teže povrede usvojene od strane ove skupštine jula prošle godine, predviđa se rok od šest meseci za utvrđivanje postojanja posebnih razlozi za razrešenje za posebno osetljive povrede ljudskih i građanskih prava i ne predviđa se sankcija prestanka mandata članovima Velikog personalnog veća.
Ova odredba očigledno govori da je namera onih koji pišu zakon da pritiskanjem i političkim uticajima na sudstvo razreše veliki broj politički nepodobnih sudija. Da li je ovo priprema za krađu na nekim novim izborima, za gušenje nekih ljudskih i građanskih prava, videćemo, ali svakako da se ovakvim odredbama ne doprinosi efikasnosti sudstva.
DSS će pojedine promene zakona podržati, neke neće; neće podržati ukidanje sudova na Kosovu i Metohiji (o tome će govoriti više poslanik Đoković), naročito ukidanje sudova na severu Kosova, jer su naši ljudi na severu Kosova. Vi se zalažete za rešenje pitanja Kosova (ako se zalažete); Vlada Republike Srbije je, za razliku od DSS-a, podržala formiranje Saveza opština na severu Kosova; vi ste podržali formiranje Saveza opština sa jedne strane, a sa druge strane gasite im srpsko sudstvo na Kosovu.
Ne, jedna rečenica i završavam. Da li je to način da se tamo podržava formiranje opština? Ne, nego vi kada vam odgovara idete niz dlaku UNMIK administraciji na Kosovu, a onda radi unutrašnjeg političkog marketinga, radi stvaranja nekog nacionalnog ili ko zna kakvog drugog imidža, podržavate Savez opština.
Što onda ne učinite nešto konkretno i zadržite sudstvo na Kosovu, koje obezbeđuje našim ljudima, našim građanima pravnu zaštitu tamo, nego ih gurate u ruke UNMIK-u? Da li je to vaša borba za severno Kosovo, za Srbiju i za Rezoluciju 1244? Nije. Vi tu radite sa UNMIK-om, a ovamo se borite za interese srpstva i interese Srba na Kosovu. To je vaše licemerje koje je dovelo do toga da mi više nećemo imati sudstvo i da nećemo imati atribute državnosti na Kosovu.
Dame i gospodo uvaženi poslanici, DSS, i dok je bila opozicija i nakon 5. oktobra, zalagala se za privatizaciju smatrajući  da nema reformi bez privatizacije, kao i da nema privatizacije bez ambijenta za uređen privredni život, bez tržišta, bez pravde i bez nečega što se puno koristilo, a čega nema, to se vidi iz izveštaja  OECD-a i evropske komisije, bez transparentnosti.

Sistem u Srbiji je najpodložniji korupciji i mitu, i to kao jedan od najnetransparentnijih u svim državama u tranziciji.

Demokratska stranka Srbije, prilikom podrške ovom zakonu 2001. godine, govorila je da je od samog teksta zakona mnogo važnije kako će se taj zakon sprovoditi i kako će se ponašati ljudi koji će biti u Agenciji za privatizaciju i koji će raditi u okviru Ministarstva privatizacije.

Ispostavilo se da su se crne slutnje obistinile, da su nedostatak kontrole u procesu privatizacije, šturi izveštaji koje dobijamo, nejasni tenderi, prouzrokovali loš sistem privatizacije u Srbiji.

DSS, ne bežeći od činjenice da je zakon usvojen u ovoj skupštini loš i da se pokazao kao neadekvatno rešenje za situaciju u Srbiji, nastoji, nastojaće i smatra da ovaj zakon treba promeniti, ali ne na način kako su predložili Vlada Republike Srbije i Ministarstvo za privatizaciju, time što će se jedan loš koncept učiniti još lošijim po građane Srbije, već u pravcu da taj koncept bude bolji za građane Srbije i da učestvovanje u ovom procesu bude mnogo bolje, mnogo transparentnije i da finansijski efekti po građane Srbije budu mnogo bolji.

Da nas je neko pitao 2001. godine - da li pristajete da se šećerane prodaju za tri evra, mislim da bi svako u ovoj skupštini rekao da ne pristaje. To ni socijalisti nisu radili, ali se radi u nekoj reformskoj Srbiji. Zašto se šećerane prodaju na jedan, a cementare na drugi način.

Zašto se cementare prodaju samo strateškim partnerima koji su proizvođači, a šećerane se prodaju i trgovačkim kućama? Zašto imamo dva različita kriterijuma za dve jednako važne strateške industrije? To vam možda govori - zato što tu ima raznih kumova, raznih finansijera, raznih prijatelja, koji kupuju tri šećerane za 9 evra. Kakvi su socijalni programi, videćemo.

Kada se govorilo o procesu privatizacije i uopšte o Zakonu o privatizaciji, obrazlažući ovaj zakon predstavnici Vlade su nam rekli da će do kraja 2002. godine deset od 100 najvećih svetskih kompanija biti u Srbiji, da će uzeti deo u procesu privatizacije. Šta se desilo? Nismo videli ni jednu od većih kompanija u Srbiji, niti ćemo je videti dokle god imamo vlast koja ne garantuje da krađe nema; posebno ne u parlamentu, pred očima javnosti, jer kako onda može da se garantuje bilo čiji kapital.

Kako može neko da računa da će ovde imovina biti njegova, kada ova vlast neće da ispravi stare nepravde koje su činili njeni prethodnici nacionalizacijom. Zašto se ne uđe u proces denacionalizacije, naravno tamo gde se može. Neće se otimati i činiti nove nepravde tamo gde se ne može, ali tamo gde se može to se mora učiniti. Jednostavno, na taj način mi ne privlačimo, već odbijamo potencijalne investitore.

Sledeći argument ovog zakona bio je da će se osavremeniti tehnologija preko investicionih ulaganja. Da li je bilo investicionih ulaganja u Srbiji, stranih investicija? Nije. Imali smo novi zakon o koncesijama, predlog nije dobio podršku u ovoj skupštini. Očigledno tu nešto škripi.

Koliko je bilo stranih investicija u Srbiji, može na prste da se nabroji. Na desetine miliona dolara od obećavanih milijardi. Koliko je stiglo para u Srbiju od donatorske konferencije juna 2001. godine? Koliko je stiglo para od tada obećanih milijardu i 300 miliona dolara? Na to treba da nam odgovori gospodin Pitić, koji svoj izveštaj nije podneo ovoj skupštini, kao i Vlada Republike Srbije, koja neće izveštaje o svom radu da podnese Skupštini, nego se zaklanja iza smešnih izveštaja koje potura odborima Skupštine, gde ti izveštaji ne prolaze.

Drugi argument, realizacijom obavezujućih ulaganja u socijalne programe kompenzovaće se, rešiti pitanje već postojećih viškova. Da li je bilo ulaganja u socijalne programe? Vidi se svakog dana iz protesta sindikata po Srbiji - tih ulaganja nema. Da li su rešeni problemi viškova radne snage? Od 2001. godine do 2003. godine višak radne snage je porastao, broj nezaposlenih je porastao i sada se popeo na preko milion.

Mi smo u ovoj skupštini raspravljali i usvajali zakon o agenciji za razvoj malih i srednjih preduzeća. Ta agencija nije zaživela. Ona je trebalo da bude pokretačka snaga da se višak zaposlenih u procesu privatizacije iz velikih firmi prelije u mala i srednja preduzeća. Ta agencija nije zaživela, niti je koncept Vlade uspeo. Zašto? Nema ambijenta, nema odgovarajućeg zakona, nema promena sistema, sve je ostalo isto i to jednostavno ne može da se promeni.

Ministar za privatizaciju je takođe ministar za privredu, samo što to niko i ne zna. Da li, šta se i koliko se učinilo da se stvori privredni ambijent za strana ulaganja? Nije dovoljno imati samo privatizaciju, jer onabez privrednog ambijenta ništa ne znači i zato ide ovako kako ide, zato se fabrike prodaju za tri evra.

Da li se može ići u privatizaciju bez tržišta hartija od vrednosti, bez tržišta roba i usluga? Ne može, ali ovde neko uporno pokušava da nas ubedi kako može. Neko uporno pokušava da nas ubedi kako agencija može da bude ugovarač u procesu privatizacije, kako preduzeća nisu relevantna, kako radnici ne treba da se pitaju, kako ni lokalna samouprava, ni pokrajina, niti bilo ko drugi treba da se pita. Važna je agencija.

A ne ulazi se u to što se na taj način radi nešto protivzakonito i protivustavno, jer Zakonom o agenciji ne stoji da je agencija ugovarač u jednom poslu. Agencija pruža savete, konsultacije, sprovodi tender, ali ne može da bude ugovarač, posebno što na taj način želi se da se izbegne mogući protest u pojedinim preduzećima koja neko hoće da proda za tri evra.

Imaćemo slučaj da neko odluči da proda fabriku koja na lageru ima više miliona evra proizvoda; neko je proda za tri evra i obeća ulaganje od 2,5 miliona evra; kada proda robu sa lagera za 5 miliona evra, vi ćete dobiti računicu, podvučete crtu i vidite koliko je taj neko ko je kupio dobar. Postoji onda mogućnost da se zaposleni zbog toga pobune, pa zato nekome ne odgovara da preduzeće bude strana u prodajnom poslu, odnosno u privatizaciji, zato što se takvi poslovi neće moći zaključivati.

Imamo pitanje Crvenke i znamo kakva je gužva ispala, kakvi su pritisci vršeni i kako se sve završilo. Ne mogu se fabrike prodavati za tri evra. Ako već idemo u izmene ovog zakona, da li je neko uradio analizu ovog zakona i da li su postignuti zacrtani ciljevi proklamovani 2001. godine. Naravno da nisu.

U ovom trenutku u Srbiji nije na delu privatizacija kakva mora da bude prisutna - u interesu građana, nego suprotna reformskim procesima. Ova privatizacija ostaviće građane Srbije i ovu Srbiju bez imovine, bez investicija i gde će se sve rasprodati.

Neko je pomenuo primer Svetozara Krstića i treba proveriti da li je to tačno, da jedan državni funkcioner učestvuje na tenderima i kupuje firme. Još mnogo stvari treba proveriti. Posebno je za nas iz Demokratske stranke Srbije sporna činjenica da neko hoće da ukine odredbu da ekstraprofiteri ne mogu da učestvuju u privatizaciji, ne mogu da se javljaju na tendere i bilo kakve aukcijske prodaje u okviru privatizacije. Zašto se ta odredba ukida?

Zašto je nekome stalo da oni koji svoje obaveze nisu izmirili po Zakonu o ekstraprofitu, ova skupština ga je donela kao jedan od prvih zakona, sada mogu da učestvuju u procesu privatizacije. Zašto se Zakon o ekstraprofitu više ne primenjuje? Zašto je naplaćeno samo 10% od predviđene sume kao ekstraprofit? Zašto je Vlada Republike Srbije stihijski i polako odgurala u stranu primenjivanje Zakona o ekstraprofitu? Zašto je neko amnestirao sve one koji su građanima Srbije poslednjih deset godina uzimali iz njihovih džepova i prelivali u svoje? Zašto je neko to učinio?

Da li je Zakon o ekstraprofitu bio samo jedna politička batina upotrebljena da određene ljude iz tabora bivšeg režima preseli u tabor ovog režima, pa da ti isti sada budu u procesu privatizacije, učestvuju i kupuju preduzeća. Da li su to te pravde obećane dolaskom nove vlasti?

Ne, ovo je samo nastavljen proces nepravde u Srbiji i na ovaj način svakako ne može se graditi jedno novo reformisano društvo. Ovo je ništa drugo do produbljivanje komandne privrede u Srbiji započeto donošenjem budžeta, uplitanjem Vlade u sve privredne tokove, direktnim uplitanjem Vlade u finansijske tokove i na ovaj način isključivanjem preduzeća koja su predmet privatizacije iz procesa ugovaranja i zaključivanja ugovora, a mi dolazimo do toga da agencija i Vlada Republike Srbije ...

&nbsp;
Da. Dolazimo do toga da Vlada i Agencija kontrolišu sve privredne tokove. Da li je to uopšte nešto što građani Srbije moraju da trpe? Naravno da nije.
Kakva nam je promena ovog zakona potrebna? Da li nam je potrebna promena nagore? Nije. Nama je potrebna u ovom slučaju promena nabolje. Da li je potrebno da sa lošeg idemo na još gore? Nije. Da li to odgovara Vladi Republike Srbije? Odgovara. Zašto im odgovara? Zato što će ona da kontroliše sve novce. Da li mi treba da pristanemo na to? Ne treba.
Ovde govorimo o ličnoj odgovornosti svakoga od nas koji treba da se vrati u svoj grad i da vidi, kada se nešto bude privatizovalo, da li će taj grad i da li će ta lokalna samouprava uopšte da bude pitana za privatizaciju nekog preduzeća i da li će radnici, zaposleni, vaši sugrađani, da budu pitani kada se nešto bude privatizovalo u vašem gradu. Neće, opet će se sve dešavati van dodira građana, lokalne samouprave i drugih organa, čak i ove skupštine i skupštinskih odbora, koji su nadležni da kontrolišu privatizaciju.
Opet će sve biti po starom, centralizovano i upravljaće se iz jednog centra, dok se i poslednji dinar ne izvuče iz džepova građana Srbije, dok se i poslednja fabrika u Srbiji ne proda političkim istomišljenicima, poslovnim partnerima, kumovima, rodbini, braći, ženama i kome sve ne.
Da li je to privatizacija koja treba Srbiji? Naravno da ne. Nama treba privatizacija koja će obezbediti privredni rast i razvoj. Mi od 2000. godine imamo pad privrednog razvoja u Srbiji, porast stope nezaposlenosti, beležimo negativne trendove. Da li su to rezultati privatizacije? Da li sa takvim rezultatima privatizacije mi ne treba da idemo na promenu koncepta i modela privatizacije, već na produbljivanje lošeg i pravljenje još goreg koncepta privatizacije.
Da li tako radi odgovorna Vlada? Ne, tako radi neodgovorna vlada, koja odgovara samo sebi, svojoj poslaničkoj većini i svojim interesima. Tako se ne vodi država i tako se ne prodaje državna i društvena imovina stvarana generacijama, koju su moji i vaši očevi stvarali.
Dame i gospodo, velika je odgovornost na vama i videćemo da li ćete moći sa njom da se nosite. Da li su proces privatizacije pratile afere? Jesu. Pomenuli smo samo cementaru u Beočinu, pomenuli smo Crvenku, a ima još puno afera kojih je bilo - direktan prenos pojedinih aukcija gde bivši vlasnici dolaze.
Da li je to pravo lice kako treba da se vrši privatizacija? Nije, dame i gospodo. Ko hoće da kupi imovinu koja je od nekog oteta? Da li treba prvo rešiti te odnose, pa onda ići u privatizaciju? Oteto-prokleto, kaže naš narod. I drugi narodi imaju slične poslovice. Niko vam to neće kupovati, niko neće sebi stvarati pravnu nesigurnost.
DSS, kao i u mnogim drugim zemljama, smatra da ovaj proces privatizacije treba promeniti. Ovaj zakon i koncept treba promeniti. Jednostavno, ono što se očekuje i što će DSS svakako učiniti nakon vanrednih parlamentarnih izbora na kojima će pobediti, to je da će promeniti Zakon o privatizaciji, da će učiniti da ovaj zakon bude više u interesu građana Srbije, da će više para od ovog zakona ostajati građanima Srbije i da će svakako taj zakon biti zamajac privrednog razvoja.
Poslanici DSS-a neće glasati za ovaj zakon. Izneli smo i iznećemo tokom rasprave više primedbi na ovaj zakon. Smatramo da je on kretanje od lošeg ka lošijem, produbljivanje jednog katastrofalnog koncepta za građane Srbije. Na ovaj način ćemo ih dodatno osiromašiti, uzeti im još i poslednju banku iz džepova.
Pošto u ovoj sali nema 80-tak ljudi, u odnosu na 112, 113, koliko stoji na sistemu za elektronsko glasanje, pozivam da se utvrdi tačan broj poslanika u sali, kako bi ova skupština mogla regularno da radi.
Dame i gospodo uvaženi poslanici, poštovani predsedavajući, da li ova skupština ima legitimitet uopšte da raspravlja o bilo kojoj tački dnevnog reda, pa i o ovoj? (Žagor.)
Naravno da nema. Ako govorimo o Ustavu, jednako kao i pitanje legitimiteta možemo da postavimo pitanje - zašto se promena Ustava vrši tek sada? Zašto se čekalo više od dve godine da se otvori pitanje promene Ustava, ako znamo da je Ustav osnovni akt i okvir svih državnih promena, institucionalnih promena i uopšte reformi u jednoj državi, koja treba da krene sa izgradnjom demokratije, da uđe u proces tranzicije, ali ne sa zastarelim mehanizmima i institucijama, već sa novim institucijama.
Zašto se čekalo ovoliko da se krene u postupak promene Ustava Srbije? Zašto je bilo potrebno da neko odlaganje promene Ustava Srbije koristi i kao mogućnost za odlaganje preispitivanja volje građana? Zašto se u ovoj skupštini, koja nema legitimitet za promenu Ustava - zato što je došlo do mnogih promena u sastavu poslaničkih grupa koje nisu u skladu sa ovim ustavom - odredbe postojećeg Ustava ne poštuju i na taj način se menja sastav Skupštine?
To su pitanja na koja se u ovoj skupštini sleže ramenima i koja se pravdaju nekom naknadnom voljom određenih poslanika koja je suprotna ovom zakonu. Ne bismo hteli da ulazimo u to kako je ta volja data, kojim sredstvima i mehanizmima. Činjenica je da je ona suprotna volji građana. Može se reći da ova skupština u ovom sastavu nije legitimna da donosi bilo koje odluke, a naročito da se bavi ovim odlukama.
Stručna javnost i uopšte političke stranke u najvećem broju smatraju da je potrebno doneti novi ustav i napraviti diskontinuitet sa postojećim Ustavom. To je jedinstven stav.
Ne postoji jedinstven stav u kom obliku da se napravi diskontinuitet sa promenom postojećeg Ustava. Da li da se ide na mehanizam dvotrećinske većine u ovoj skupštini ili da se ne ide na referendum ili da se ustav usvoji nekom većinom. Neki bi rekli možda i apsolutnom većinom u ovoj skupštini, kako bi na taj način mogli, putem nelegitimnog sastava Skupštine, da proture rešenja koja su prihvatljiva za njihovu političku opciju.
Kao stranka smo se zalagali od prvog dana da je najbolje rešenje za diskontinuitet zakazivanje izbora za ustavotvornu skupštinu, koja bi na najbolji mogući način odslikala volju i političko opredeljenje građana za pojedinu opciju koja bi se zalagala za određeni ustav - da li je to pitanje republike, monarhije ili nekog drugog oblika. Jednostavno, na taj način bi se utvrdila volja građana i njihovo opredeljenje za ustavno uređenje i uopšte za državu u kojoj žele da žive. Nažalost, nije bilo saglasnosti za jedno takvo rešenje. Bez obzira što je određeni deo stručne javnosti insistirao na ustavotvornoj skupštini, do toga nije došlo.
Nakon donošenja Ustavne povelje, i protiv volje nekih, moralo je da se uđe u postupak izrade novog ustava Srbije. Zašto su mnogi bili protiv novog ustava Srbije? Novi ustav Srbije znači izbore posle donošenja tog ustava. Kome ne odgovaraju izbori? Onima koji se plaše izbora i koji se plaše građana i znaju da nemaju podršku građana u Srbiji za ono što rade.
Zato je verovatno i skrivena namera prilikom donošenja ovog ustava, da se pitanje izbora posle donošenja ovog ustava odloži; sprovođenjem rešenja iz ovog ustava primenjivaće se tek kada istekne period od četiri godine ili jedan redovan izborni ciklus; time se donošenjem ustava ne rešava pitanje novih izbora, već se i to odlaže.
Očigledna je namera nekih da se na taj način uđe u pisanje ovog ustava i uopšte u sam postupak, kao i da se na taj način izigraju volja i opredeljenje građana da se napravi pravni diskontinuitet i da se izgradi nova država koja će biti adekvatni pravni okvir za promenu sistema, što ova svakako nije.
DSS je prva stranka koja je izašla sa predlogom ustava i procedure za promenu tog ustava, da se komisija za promenu Ustava formira na osnovu proporcionalnog učešća poslanika u ovoj skupštini, ali ne na dan kada ste vi nelegitimno i protivzakonito promenili njen sastav, nego na dan konstituisanja Skupštine i da se sve odluke i u toj komisiji, a i u ovoj skupštini donose dvotrećinskom većinom.
Ovo je zbog toga da bi se obezbedilo apsolutno da ustav bude rezultat saglasnosti najvećeg broja političkih činilaca u zemlji, a ne samovolje određenih grupacija, koje kršenjem zakona menjaju krvnu sliku ovoj skupštini. DSS je insistirala da nema ovog međukoraka sa donošenjem zakona o utvrđivanju načina i postupka promene Ustava, da se utvrdi komisija koja bi za promenu Ustava i za pisanje novog teksta ustava utvrdila i postupak njegovog donošenja; mislim da bi to bilo jednako moguće i samo bi se skratio postupak izrade novog ustava.
Ako se pogleda sastav ove komisije, nameće se kao stav - da li je potrebno ovoj skupštini opet neko tutorstvo za pisanje ustava; ako je zakonodavna aktivnost, naročito po pitanju ustava, i po postojećem ustavu u rukama ove skupštine, zašto je potrebno uključivati mnoge druge u sastav rada ove komisije? Pa, imamo tri člana Vlade, tu su predstavnici odbora, ali ako pogledamo sastav skupštinskih odbora, oni ne odslikavaju proporcionalno sastav poslanika u ovoj skupštini, tako da možemo da kažemo da su i ti odbori nelegitimni.
Uzećemo samo Odbor za ustavna pitanja, koji ne preslikava sastav poslanika u ovoj skupštini, a to je jedan, da kažem slobodno, od najvažnijih odbora, gde bi to moralo da se poštuje.
Kroz same odbore, kroz učešće Vlade, namera je da se kroz ovu komisiju obezbedi volja veštačke većine u ovoj skupštini, ali manjine u Srbiji, da se obezbedi prevlast jedne takve grupacije.
Isto tako, na konsultacijama koje smo imali kod predsednika Skupštine, gde smo dobili ovaj tekst i gde su mogle da se izvrše samo manje izmene na Predlog odluke, postavilo se ne samo pitanje učešća Koalicije "Povratak", kao političkog subjekta na Kosovu, već se postavilo pitanje - da li treba, u skladu sa Rezolucijom 1244 i sa preambulom Ustavne povelje, pozvati možda i administraciju UNMIK-a i obavestiti ih da je u toku izrada novog ustava Srbije i da se oni, u skladu sa Rezolucijom 1244, uključe u pisanje novog ustava Srbije.
Smatralo se da je Koalicija "Povratak" jedina koja je relevantna da učestvuje u pisanju ovog ustava. Ako se podsetimo da je veliki broj Srba sa Kosova bojkotovao izbore za kosovsku skupštinu, zaključuje se da je samo polovina ili manji deo Srba sa Kosova uključen u pisanje ustava, a da većina, jednostavno, ne učestvuje. Većina građana Kosova neće učestvovati u pisanju novog ustava.
Smatramo da svakako treba pozvati administraciju na Kosovu da se uključi u izradu ovog ustava. To je u skladu sa preambulom Ustavne povelje i sa Rezolucijom 1244. Isto tako, većina stranaka i većina političara sa severa Kosova nisu učestvovali na izborima u okviru Koalicije "Povratak", te oni neće biti zastupljeni u pisanju ovog ustava. To su neke stvari sa kojima se susrećemo i koje će svakako morati da budu rešene prilikom formiranja komisije za pisanje ustava, ukoliko postoji namera da to bude rešeno.
Demokratska stranka Srbije ne može da podrži ovakav predlog, zato što je on suprotan proceduri koju je DSS predložila i načelima za novi ustav Srbije, koje je promovisala još januara prošle godine i u kojima stoji da je taj posao isključivo u nadležnosti ove skupštine, da nama ne treba tutorstvo ili nešto drugo od strane Vlade i drugih službi u postupku pisanja ustava, već da stručnu pomoć svaki član komisije može da zatraži i da se ovom odlukom obezbedi stručna konsultacija kod svih nadležnih u toku izrade ustava, pa i samog ovog zakona o načinu i postupku promene Ustava Republike Srbije.
Svakako, mi ne možemo da podržimo ovo, ali očekujemo da se u postupak izrade novog ustava uđe krajnje ozbiljno i odgovorno, da neka rešenja ne budu smandrljana i da se pojedini činioci ne vode dnevno - političkim interesima, već interesima države. Jer, ukoliko uđemo u jedno kolo lakih i brzih promena ustava, po principu diskontinuiteta, pitanje je gde će nas to dovesti i da li će neka sledeća vlast biti ta koja će opet na isti način menjati ustav i uvoditi pravnu i svaku drugu nestabilnost u državu, institucionalno, i na taj način praviti od naše države ruglo, što nam svakako nije interes.
DSS će krajnje ozbiljno i odgovorno ući u proces promene Ustava, jer smatra da je to jedan od najozbiljnijih poslova, kojim je ova skupština trebalo još ranije da se pozabavi.
Pod ranijom vlašću doveden je u pitanje međunarodno-pravni kontinuitet Savezne Republike Jugoslavije u odnosu na Socijalističku Federativnu Republiku  Jugoslaviju. Upravo je članstvo koje je ostvareno u Ujedinjenim nacijama nakon 5. oktobra obezbedilo međunarodno-pravni kontinuitet Savezne Republike Jugoslavije i uključivanje Savezne Republike Jugoslavije u sve međunarodne institucije i organizacije.

Na taj način smo obezbedili važenje mnogih međunarodnih ugovora, čiji je potpisnik bila još Kraljevina Srbija, koji su se prenosili sa države na državu i upravo tim činom je obezbeđen međunarodno-pravni kontinuitet Savezne Republike Jugoslavije a sada državne zajednice Srbija i Crna Gora.

Na taj način smo omogućili ovoj državi da bude član svih međunarodnih organizacija i da funkcioniše ravnopravno u njima, a ne da budemo oni koji su iz te zajednice izopšteni, država koja je bila bombardovana (bez ulaženja u činjenice kako i zašto smo bili bombardovani); jednostavno, na ovaj način je sve to učinjeno i mislim da je to nešto pozitivno i ne treba da se to osuđuje, jer smo tako sačuvali državu od onoga što je čekalo nove države koje su se učlanile nakon rasturanja Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.

(Tomislav Nikolić, sa mesta: Replika.)

&nbsp;
Poštovana predsedavajuća, smatram da ste povredili Poslovnik. U članu 99. stoji da za vreme govora narodnog poslanika ili drugog učesnika u raspravi nije dozvoljeno prekidanje i dobacivanje. Ukoliko ste gospodina Maršićanina opomenuli zato što je polemisao sa određenim poslanicima, pre toga ste morali da opomenete one poslanike koji neprestano dobacuju iz ovih klupa i samo tada bi vaša odluka bila opravdana i legitimna.
Ovako, stavljam primedbu i tražim da se Administrativni odbor izjasni o opomeni koju ste izrekli gospodinu Maršićaninu, a ubuduće, ukoliko želite da budete strogi prema govornicima koji govore možda nešto što se vama ne sviđa i što je suprotno od vašeg političkog stava, podsećam vas da u skladu sa Poslovnikom morate da opominjete one koji dobacuju, jer samo tada možemo da vratimo ugled ovoj skupštini, koji ona već duže vremena nema.
Član 99. nije vama ostavio apsolutno nikakvo diskreciono pravo. Vi treba da omogućite poslaniku da nesmetano govori sa ove govornice i tu nema diskrecionog prava da odlučujete koje dobacivanje njega može ili ne može da ometa.
Ovde se kaže da za vreme govora narodnih poslanika ili drugih učesnika u pretresu nije dozvoljeno dobacivanje, odnosno ometanje govornika na drugi način, kao i svaki drugi postupak koji ugrožava slobodu govora.
Vi niste omogućili. Sankcionisali ste poslanika koji je govorio, a niste sankcionisali one koji su ometali. Tu ne postoji, apsolutno, nikakvo diskreciono pravo da odlučujete da li je neko dobacivanje ovakvo ili onakvo.
Administrativni odbor, ako bude raspravljao o ovome, a ja očekujem da raspravlja, treba da pogleda i pregleda snimak govora gospodina Maršićanina i čuje da je bilo dobacivanja i da, u skladu sa članom 99, poništi vašu odluku; treba da se sankcionišu oni poslanici koji su ga ometali, jer samo je to u skladu sa ovim poslovnikom.
Moram da kažem da sam se do sada u najvećoj meri složio sa predlagačima, sem u jednom delu, da se poslanicima Savezne skupštine ne omogući da budu birani u buduću skupštinu državne zajednice. Mi smo smatrali da je to važno, upravo da bi se obezbedio kontinuitet između SRJ i buduće državne zajednice Srbija i Crna Gora, pošto je na diskontinuitetu najviše insistirao jedan deo, da kažem, srpske delegacije u Ustavnoj komisiji i DPS, a neću pominjati koji su, to svi dobro znaju i to nije sporno.
Upravo je naš zahtev bio, radi obezbeđivanja kontinuiteta, da se da poslanicima Savezne skupštine da budu poslanici u budućoj državnoj zajednici. Ovo ograničenje koje postoji u ovom članu, da samo na prvim izborima mogu da budu kandidovani, znači da ukoliko dođe do raspuštanja te skupštine pre isteka dve godine na novim posrednim izborima oni neće biti kandidovani. To je jedna stvar.
Druga stvar, složio bih se da je potrebno da izborne liste budu te koje će biti relevantne za dodelu mandata. Sam koalicioni sporazum, ukoliko to reguliše, treba da bude relevantan za raspodelu mandata. Tako da ne može, ako bismo sada sabrali hipotetički, a što je naravno nemoguće, sem 176 poslanika koje je DOS nekada osvojio - DOS sada ima još plus šest poslanika, koje su oteli socijalistima i SSJ-u - da sada ima 182 mandata za raspodelu. Tu govorim o tim zloupotrebama i krađama kojih ovde ima i koje su uzele maha i daju za pravo onima koji kažu da se vladina podrška zasniva na lopovluku i na krađi, a što je tačno i u šta ne treba sumnjati.
Imamo mi tu i spornih mandata vezanih za pravnu zabludu. Mene čudi da profesor prava, koji je doktorirao na zabludi o građanskom pravu, dopusti da bude doveden u pravnu zabludu i da mu zbog toga ili prestane ili mu se vrati mandat. Da li to treba da postavimo kao pitanje ovde, ako su tako lako bili dovedeni u pravnu zabludu, da li treba da im se odredi psihijatrijsko veštačenje, da se utvrdi da li imaju ili nemaju poslovnu sposobnost potrebnu za obavljanje poslaničkih dužnosti.
Znači, tu je više stvari regulisano i ovakav amandman ima ovaj deo koji se odnosi na sprečavanje lopovluka i krađe u srpskom parlamentu, a za nas je prihvatljiv. Nije prihvatljiv onaj deo koji kaže da se raskida i da nema kontinuiteta između Skupštine SRJ i državne zajednice. Mislim da je to u ovom trenutku važno, jer upravo na ovaj način taj kontinuitet obezbeđujemo, za razliku od onoga što tog kontinuiteta nema u onom delu koji se odnosi na posredne izbore, koji u stvari govore da je to jedan novi vid skupštine.
Ovim amandmanom poslanici Demokratske stranke Srbije samo hoće da spreče krađu i lopovluk.
Krađa i lopovluk odvijaju se tako što se izborna volja građana iz 2000. godine menja, prekraja onako kako odgovara onima koji žele da nastave vladavinu Miloševića i njegovih političkih sledbenika u Crnoj Gori, kao što će raditi u budućnosti Đukanović i Đinđić, tako što će nastaviti da rasturaju zajedničku državu, dele plen. A da li će zajedno da švercuju ili ne kao što je ranije bilo, uključiv i sve ono ostalo, to ćemo videti, ali po svemu sudeći neće biti puno drugačije od onoga što smo imali do sada.
Ovim amandmanom Demokratska stranka Srbije samo želi da se do kraja ispoštuje volja građana i što bi naravno onemogućilo krađe poslaničkih mandata u ovom parlamentu.
Zašto poslaničke grupe ne mogu da budu te koje učestvuju na izborima za poslanike u Skupštinu državne zajednice Srbija i Crna Gora? Naravno, tu se vidi da su, iako posredni, takođe izbori i da na izborima ne mogu da učestvuju poslaničke grupe, već stranke i grupe građana, sve ono kako je definisano u članu 3.
Ovde imamo jedan paradoks da se izborni zakon kroji prema lopovluku i krađi. Ako nešto korjite prema lopovluku i krađi, vi ste ništa drugo do lopovi. Demokratska stranka Srbije upravo hoće da vas zaštiti da ne budete ono što proizilazi iz lopovluka i krađe, da ne kradete mandate, već da poštuje izbornu volju građana.