Dame i gospodo uvaženi poslanici, DSS, i dok je bila opozicija i nakon 5. oktobra, zalagala se za privatizaciju smatrajući da nema reformi bez privatizacije, kao i da nema privatizacije bez ambijenta za uređen privredni život, bez tržišta, bez pravde i bez nečega što se puno koristilo, a čega nema, to se vidi iz izveštaja OECD-a i evropske komisije, bez transparentnosti.
Sistem u Srbiji je najpodložniji korupciji i mitu, i to kao jedan od najnetransparentnijih u svim državama u tranziciji.
Demokratska stranka Srbije, prilikom podrške ovom zakonu 2001. godine, govorila je da je od samog teksta zakona mnogo važnije kako će se taj zakon sprovoditi i kako će se ponašati ljudi koji će biti u Agenciji za privatizaciju i koji će raditi u okviru Ministarstva privatizacije.
Ispostavilo se da su se crne slutnje obistinile, da su nedostatak kontrole u procesu privatizacije, šturi izveštaji koje dobijamo, nejasni tenderi, prouzrokovali loš sistem privatizacije u Srbiji.
DSS, ne bežeći od činjenice da je zakon usvojen u ovoj skupštini loš i da se pokazao kao neadekvatno rešenje za situaciju u Srbiji, nastoji, nastojaće i smatra da ovaj zakon treba promeniti, ali ne na način kako su predložili Vlada Republike Srbije i Ministarstvo za privatizaciju, time što će se jedan loš koncept učiniti još lošijim po građane Srbije, već u pravcu da taj koncept bude bolji za građane Srbije i da učestvovanje u ovom procesu bude mnogo bolje, mnogo transparentnije i da finansijski efekti po građane Srbije budu mnogo bolji.
Da nas je neko pitao 2001. godine - da li pristajete da se šećerane prodaju za tri evra, mislim da bi svako u ovoj skupštini rekao da ne pristaje. To ni socijalisti nisu radili, ali se radi u nekoj reformskoj Srbiji. Zašto se šećerane prodaju na jedan, a cementare na drugi način.
Zašto se cementare prodaju samo strateškim partnerima koji su proizvođači, a šećerane se prodaju i trgovačkim kućama? Zašto imamo dva različita kriterijuma za dve jednako važne strateške industrije? To vam možda govori - zato što tu ima raznih kumova, raznih finansijera, raznih prijatelja, koji kupuju tri šećerane za 9 evra. Kakvi su socijalni programi, videćemo.
Kada se govorilo o procesu privatizacije i uopšte o Zakonu o privatizaciji, obrazlažući ovaj zakon predstavnici Vlade su nam rekli da će do kraja 2002. godine deset od 100 najvećih svetskih kompanija biti u Srbiji, da će uzeti deo u procesu privatizacije. Šta se desilo? Nismo videli ni jednu od većih kompanija u Srbiji, niti ćemo je videti dokle god imamo vlast koja ne garantuje da krađe nema; posebno ne u parlamentu, pred očima javnosti, jer kako onda može da se garantuje bilo čiji kapital.
Kako može neko da računa da će ovde imovina biti njegova, kada ova vlast neće da ispravi stare nepravde koje su činili njeni prethodnici nacionalizacijom. Zašto se ne uđe u proces denacionalizacije, naravno tamo gde se može. Neće se otimati i činiti nove nepravde tamo gde se ne može, ali tamo gde se može to se mora učiniti. Jednostavno, na taj način mi ne privlačimo, već odbijamo potencijalne investitore.
Sledeći argument ovog zakona bio je da će se osavremeniti tehnologija preko investicionih ulaganja. Da li je bilo investicionih ulaganja u Srbiji, stranih investicija? Nije. Imali smo novi zakon o koncesijama, predlog nije dobio podršku u ovoj skupštini. Očigledno tu nešto škripi.
Koliko je bilo stranih investicija u Srbiji, može na prste da se nabroji. Na desetine miliona dolara od obećavanih milijardi. Koliko je stiglo para u Srbiju od donatorske konferencije juna 2001. godine? Koliko je stiglo para od tada obećanih milijardu i 300 miliona dolara? Na to treba da nam odgovori gospodin Pitić, koji svoj izveštaj nije podneo ovoj skupštini, kao i Vlada Republike Srbije, koja neće izveštaje o svom radu da podnese Skupštini, nego se zaklanja iza smešnih izveštaja koje potura odborima Skupštine, gde ti izveštaji ne prolaze.
Drugi argument, realizacijom obavezujućih ulaganja u socijalne programe kompenzovaće se, rešiti pitanje već postojećih viškova. Da li je bilo ulaganja u socijalne programe? Vidi se svakog dana iz protesta sindikata po Srbiji - tih ulaganja nema. Da li su rešeni problemi viškova radne snage? Od 2001. godine do 2003. godine višak radne snage je porastao, broj nezaposlenih je porastao i sada se popeo na preko milion.
Mi smo u ovoj skupštini raspravljali i usvajali zakon o agenciji za razvoj malih i srednjih preduzeća. Ta agencija nije zaživela. Ona je trebalo da bude pokretačka snaga da se višak zaposlenih u procesu privatizacije iz velikih firmi prelije u mala i srednja preduzeća. Ta agencija nije zaživela, niti je koncept Vlade uspeo. Zašto? Nema ambijenta, nema odgovarajućeg zakona, nema promena sistema, sve je ostalo isto i to jednostavno ne može da se promeni.
Ministar za privatizaciju je takođe ministar za privredu, samo što to niko i ne zna. Da li, šta se i koliko se učinilo da se stvori privredni ambijent za strana ulaganja? Nije dovoljno imati samo privatizaciju, jer onabez privrednog ambijenta ništa ne znači i zato ide ovako kako ide, zato se fabrike prodaju za tri evra.
Da li se može ići u privatizaciju bez tržišta hartija od vrednosti, bez tržišta roba i usluga? Ne može, ali ovde neko uporno pokušava da nas ubedi kako može. Neko uporno pokušava da nas ubedi kako agencija može da bude ugovarač u procesu privatizacije, kako preduzeća nisu relevantna, kako radnici ne treba da se pitaju, kako ni lokalna samouprava, ni pokrajina, niti bilo ko drugi treba da se pita. Važna je agencija.
A ne ulazi se u to što se na taj način radi nešto protivzakonito i protivustavno, jer Zakonom o agenciji ne stoji da je agencija ugovarač u jednom poslu. Agencija pruža savete, konsultacije, sprovodi tender, ali ne može da bude ugovarač, posebno što na taj način želi se da se izbegne mogući protest u pojedinim preduzećima koja neko hoće da proda za tri evra.
Imaćemo slučaj da neko odluči da proda fabriku koja na lageru ima više miliona evra proizvoda; neko je proda za tri evra i obeća ulaganje od 2,5 miliona evra; kada proda robu sa lagera za 5 miliona evra, vi ćete dobiti računicu, podvučete crtu i vidite koliko je taj neko ko je kupio dobar. Postoji onda mogućnost da se zaposleni zbog toga pobune, pa zato nekome ne odgovara da preduzeće bude strana u prodajnom poslu, odnosno u privatizaciji, zato što se takvi poslovi neće moći zaključivati.
Imamo pitanje Crvenke i znamo kakva je gužva ispala, kakvi su pritisci vršeni i kako se sve završilo. Ne mogu se fabrike prodavati za tri evra. Ako već idemo u izmene ovog zakona, da li je neko uradio analizu ovog zakona i da li su postignuti zacrtani ciljevi proklamovani 2001. godine. Naravno da nisu.
U ovom trenutku u Srbiji nije na delu privatizacija kakva mora da bude prisutna - u interesu građana, nego suprotna reformskim procesima. Ova privatizacija ostaviće građane Srbije i ovu Srbiju bez imovine, bez investicija i gde će se sve rasprodati.
Neko je pomenuo primer Svetozara Krstića i treba proveriti da li je to tačno, da jedan državni funkcioner učestvuje na tenderima i kupuje firme. Još mnogo stvari treba proveriti. Posebno je za nas iz Demokratske stranke Srbije sporna činjenica da neko hoće da ukine odredbu da ekstraprofiteri ne mogu da učestvuju u privatizaciji, ne mogu da se javljaju na tendere i bilo kakve aukcijske prodaje u okviru privatizacije. Zašto se ta odredba ukida?
Zašto je nekome stalo da oni koji svoje obaveze nisu izmirili po Zakonu o ekstraprofitu, ova skupština ga je donela kao jedan od prvih zakona, sada mogu da učestvuju u procesu privatizacije. Zašto se Zakon o ekstraprofitu više ne primenjuje? Zašto je naplaćeno samo 10% od predviđene sume kao ekstraprofit? Zašto je Vlada Republike Srbije stihijski i polako odgurala u stranu primenjivanje Zakona o ekstraprofitu? Zašto je neko amnestirao sve one koji su građanima Srbije poslednjih deset godina uzimali iz njihovih džepova i prelivali u svoje? Zašto je neko to učinio?
Da li je Zakon o ekstraprofitu bio samo jedna politička batina upotrebljena da određene ljude iz tabora bivšeg režima preseli u tabor ovog režima, pa da ti isti sada budu u procesu privatizacije, učestvuju i kupuju preduzeća. Da li su to te pravde obećane dolaskom nove vlasti?
Ne, ovo je samo nastavljen proces nepravde u Srbiji i na ovaj način svakako ne može se graditi jedno novo reformisano društvo. Ovo je ništa drugo do produbljivanje komandne privrede u Srbiji započeto donošenjem budžeta, uplitanjem Vlade u sve privredne tokove, direktnim uplitanjem Vlade u finansijske tokove i na ovaj način isključivanjem preduzeća koja su predmet privatizacije iz procesa ugovaranja i zaključivanja ugovora, a mi dolazimo do toga da agencija i Vlada Republike Srbije ...