Dame i gospodo poslanici, ne možemo da ne postavimo pitanje zašto se tek sada raspravlja o zakonu o telekomunikacijama i kome je to bio interes, ako smo znali da je ovo prirodni, državni resurs koji mora da se iskoristi, gde imamo velikih gubitaka zato što se do sada nije raspravljalo o telekomunikacijama, kao i o radiodifuziji.
Da li je nekom bilo stalo da se ostavi vreme da se nekim medijima omogući da što pre ili u ovom periodu nedonošenja zakona usklade svoje poslovanje sa uslovima koje će ovaj zakon tražiti. Da li je to bio cilj ili nije, videćemo, s obzirom da je plan za raspodelu frekvencija Savezno ministarstvo telekomunikacija napravilo još jula 2001. godine, gde su pobrojani apsolutno svi sistemi i sve što treba. Tačno se vidi ko je po ovom planu trebalo da dobije frekvenciju, a ko nije. Predviđeni da dobiju frekvenciju nisu tada ispunjavali uslove. Možda se zato kasnilo sa donošenjem zakona, da bi se omogućilo njima da se pripreme i usklade sa onim što će zakon propisati. Kako ni do sada to nisu uradili, a pritisci međunarodne zajednice su veoma veliki za donošenje i zakona o radiodifuziji i zakona o telekomunikacijama, pristupilo se donošenju ovog zakona.
Koncept kao takav, iako ga ima u nekim zemljama, za mene je prilično sporan. Ovaj koncept treba vratiti ili podići na viši nivo, da Skupština bude jedan od faktora u postupku definisanja politike i uopšte svih poslova vezanih za telekomunikacije. Ovde se pominje samo Ministarstvo i imamo agenciju.
Agencija nije ništa drugo nego država u državi; za nju se kaže da je samostalni pravni subjekt, da je funkcionalno nezavisna od bilo kog državnog organa, kao i od svih organizacija i lica što se bave telekomunikacionim mrežama, sredstvima ili uslugama.
Znači, imamo apsolutno nezavisno telo. Ovde se kaže da Vlada Republike Srbije, na predlog ministarstva nadležnog za poslove telekomunikacija, utvrđuje politiku u oblasti telekomunikacija. To je u članu 5. A u članu 7. kaže se da radi obezbeđivanja uslova za efikasno sprovođenje i unapređivanje utvrđene politike - znači ne samo da agencija sprovodi, već i unapređuje odnosno menja politiku - osniva se agencija. Njoj se ostavlja mogućnost da kao samostalno, nezavisno telo, bude i finansijski nezavisna, da bude potpuno strano telo u jednom državnom poretku. Čak se ide do te mere da se izuzima iz Zakona o platama zaposlenih u državnim organima.
Da li se s tim složio ili nije ministar Đelić, da li ćemo jednoj agenciji u odnosu na sve ostale dati da može sama sebi da određuje plate, pošto ima prihode koje će sama ostvarivati, ne znam. Po meni je to potpuno neadekvatno i potpuno nemoguće da imate jednu agenciju potpuno istrgnutu iz celog sistema države, koja ima veće zarade nego druge agencije, poslanici, ministri i čitava Vlada Republike Srbije. Da li je to prirodno? Naravno da nije.
Ne može jedan deo Vlade, i to jedna agencija koja bi trebalo da pomaže ovoj skupštini u radu, da ima veće zarade i da bude izuzeta iz celokupnog sistema zarada u državnim organima. To je za nas potpuno neprihvatljivo. Sa tim nikako ne možemo da se složimo. To govori upravo o nameri da agencija ne samo sprovodi već takođe unapređuje odnosno menja politiku u oblasti telekomunikacija.
Ovde dolazimo do poente - da je Skupština potpuno razvlašćena. Skupština nema apsolutno nikakav uticaj. Pa, zašto mi onda ovde postojimo? Da bismo bili nečiji instrument, da se ovde skupljamo i raspravljamo o nekim trivijalnim stvarima, a da o suštinskim stvarima za državu, tamo gde leže prihodi, da o tome odlučuje neka agencija, koju niko ne kontroliše, koja sama sebi određuje zarade.
Kome to treba? To treba onima koji nemaju čiste namere i onima što žele da zloupotrebe ovo malo vremena na vlasti što je ostalo, kako bi se možda nešto promenilo i kako bi se neke frekvencije podelile.
Ako pogledate nadležnosti agencije, one su krajnje sporne. Na primer, u članu 8. i 9. kaže se da agencija priprema i sprovodi postupak javnog nadmetanja za izdavanje određenih dozvola. U tački 9) kaže se - prati da li se telekomunikacioni operatori pridržavaju uslova sadržanih u izdatim dozvolama. Znači, oni raspisuju oglas, uslove za izdavanje dozvola, izdaju dozvole i onda kontrolišu. Sve radi jedna ista agencija; svi poslovi su koncentrisani u agenciji. Ko koga tu kontroliše? Oni sami sebi određuju plate, nezavisni su u odnosu na sve ostale državne organe, sami određuju dozvole, sami raspisuju tender i sami kontrolišu one kojima su izdali dozvole.
Da li mi govorimo ovde o transparentnom sistemu ili o sistemu koji nema ni trunke transparentnosti? Da li je ovo sistem koji nam je potreban? Naravno da nije. Ovo je sve suprotno tome. Ako će neko da nas ubeđuje da ovakvi sistemi negde postoje, može da postoji ali u državi gde su korupcija i organizovan kriminal smanjeni na najmanju meru, imate javno mnjenje i druge institucije za kontrolu.
U državi u tranziciji ovakav sistem ne sme da postoji, jer otvara mogućnost korupcije, a ne sputava je. Tamo gde nema javnog mnjenja, a ovde ga nema, vi imate korupciju. U zemljama u tranziciji borba protiv korupcije može da se vodi jedino javnošću, transparentnošću. To je ono na čemu smo svi insistirali kada smo došli u ovu skupštinu. Ovde nema transparentnosti.
Sve što smo dalje od Skupštine, to smo dalje od transparentnosti. To treba svima nama da bude jasno.
Kada se sve te tačke povežu, da oni sami raspisuju uslove, javno nadmetanje, dodeljuju dozvole, sami sebe kontrolišu, pa o čemu mi ovde govorimo? Šta mi ovde glumimo? Da li treba nekom da damo ovlašćenje da on sve radi, a mi da se skupimo jednom u šest meseci, predsednici poslaničkih grupa i samo da verifikujemo ono što će neko raditi.
Da li je poznato koja sredstva leže u telekomunikacijama i kome je cilj da se to uradi?
Ova agencija je nešto slično kao Republička direkcija za puteve, koja određuje cenu putarine, ubira putarinu, raspodeljuje sve, daje puteve i sve ostalo, pa se zato javljaju ove stvari. Apsolutno nema nikakve kontrole.
Ovo je nakaradan sistem, suprotan onome potrebnom u zemljama u tranziciji.
Onda imamo pitanje licence; ona se ovde pogrešno tumači. Ovo je pitanje koncesije. Koncesija podrazumeva davanje određenih poslova da neko radi pod određenim uslovima za određenu nadoknadu. Licenca je nešto drugo, ona znači da svi oni koji ispunjavaju određene uslove imaju dostupnost određenim poslovima. Ovde imate ograničen pristup određenim poslovima i to je jednostavno koncesija, nije licenca. Ovo se pogrešno definiše kao licenca i ovo je suprotno Zakonou o koncesijama. Treba i to pogledati.
Zatim, imate rokove koji su prilično kratki, da do juna 2003. godine ovo treba da se ukladi. Treba da se donese na stotine podzakonskih akata. Ko će ovo da uskladi? Da li će ovo biti sprovodivo? Naravno da neće.
Zašto se onda donosi ovaj zakon? Pa da bi se zadovoljila forma prema međunarodnoj zajednici i Evropskoj uniji, Evropskoj komisiji, koja insistira da mi donesemo zakon o telekomunikacijama, a njih u ovoj fazi ne zanima da li će taj zakon biti sprovođen i primenjivan. Njih zanima da se ispuni forma i to će se uraditi. Doneće se zakon, a kakav će taj zakon biti, da li će biti donekle usklađen sa pravilima Evropske unije, možda hoće, možda neće, ali ta pravila su prilično široka.
U materijalima je dobijeno, navodno je predstavnik Evropske komisije Džefri Beret dao saglasnost na ovo. Ako pogledate njegovo pismo na engleskom i pogledate prevod, vidite da se tu nešto ne slaže. Ne znam da li neko misli da mi ovde ne govorimo engleski. Treba pročitati pismo u originalu i prevod i videćete da su to dve različite stvari. On je rekao da se slaže sa nekim osnovnim načelima konkurencije, antimonopola, ali da treba da dobije još detalja da bi mogao da se upozna. Ali, ovde se to odmah tumači da smo dobili saglasnost da je naš zakon u skladu sa evropskim propisima.
Dame i gospodo, evropski propisi, ako se neko na njih poziva, jako su široki i rastegljivi. Ovde imam statut u oblasti telekomunikacija i niz drugih akata, gde se vidi da su evropski propisi nešto sasvim drugo. Oni ostavljaju veliku mogućnost da imate prostora za jedan ili dva koncepta.
Ovde govorimo o onom konceptu, za koji može u nekoj rastegljivoj varijanti da se kaže da je u skladu sa nekim evropskim normama, ali veoma teško. Na taj način dobijamo koncept potpuno suprotan potrebama građana Srbije, a one iziskuju transparentan sistem.
Ako uzmemo da agencija može donositi opšta akta, u članu 103. se govori o tome, pogledajte sam Ustav i videćete da je ova odredba protivustavna. Opšta akta može da donosi samo Skupština i Vlada, niko drugi. Ne možemo da prenesemo takvo pravo na nekog drugog. Opšti akti se donose u Skupštini i Vlada ih donosi u funkciji sprovođenja zakona ove skupštine. To su uredbe i druga opšta akta.
Ovim je definisano da agencija može da donosi opšta akta. Ako uzmete ovlašćenja ove agencije, njenu finansijsku nezavisnost, da nema javne kontrole, da može da donosi opšta akta, može da unapređuje i menja politiku u oblasti telekomunikacija, koju ne utvrđuje ova skupština već Vlada na predlog ministarstva, dobijamo zatvoren sistem bez kontrole, sistem koji neće sprečiti, već otvoriti mogućnost za korupciju, kao i da se razni poslovi, razne dozvole daju onima koji nemaju sve uslove.
Da li je ovo priprema da možda "Pink" ili neko drugi dobije dozvolu iako ne ispunjava sve uslove? Da li ovde o tome govorimo? Naravno da o tome govorimo da na mala vrata hoće da se provuku krupne stvari, gde hoće da se završe poslovi za razne režimske televizije, dok ne dođe do vanrednih izbora i promene vlasti.
Ako pogledamo kako je definisana međunarodna saradnja, to je jedan jedini član. Ko će voditi tu međunarodnu saradnju? Telekom Srbije, kao što je to bilo i do sada? Više nemamo ministarstvo na saveznom nivou. Telekomunikacije su potpuno prebačene na republički nivo. Ko će voditi međunarodnu saradnju, kako će se odvijati, to ne stoji da je u nadležnosti agencije. U čijoj je onda nadležnosti međunarodna saradnja i međunarodni odnosi?
Ko će to raditi, jednim jedinim članom je onako najopširnije definisano. To je u nadležnosti republika, to treba urediti i videti kako će se raditi. Ono što je veoma važno, a što naš Predlog zakona jako slabo reguliše u dva člana, a to je zaštita prava građanina. Ta oblast je veoma pažljivo definisana u stranim zakonodavstvima. U našem zakonu imamo samo dva člana i oni na najopštiji i najbanalniji način definišu zaštitu prava građanina, a što je potpuno nedovoljno i neadekvatno, s obzirom o kakvoj se oblasti radi. Setićemo se samo afere prisluškivanja, Interneta i svega ostalog. Bilo je anketnih odbora u ovoj skupštini. Neko je prisluškivao nekoga preko Interneta i preko raznih kablova. Tu dolazimo na pitanje zaštite prava građanina.
U zakonima zemalja daleko ispred nas u oblasti telekomunikacija, npr. Nemačke, imate nešto što se zove telekomunikaciona tajna, zloupotreba predajnika, zabrana prisluškivanja, tehničke mere zaštite, zaštita podataka. Imate podatke i zahteve za informacije organa bezbednosti. Znači, sve je do u tančina definisano. S obzirom da imamo zakone koje smo doneli u ovoj skupštini pre desetak dana, a to su izmene Zakona o krivičnom postupku i sve ostalo što je u dobroj meri suprotno Evropskoj konvenciji i Međunarodnoj konvenciji o ljudskim pravima UN, možemo da vidimo da se otvara mogućnost za mnoga ugrožavanja prava građana u Srbiji. Ovim zakonom regulisano je pravo korisnika telekomunikacija i zaštita korisnika na najmanji mogući način, gde nema apsolutno nikakve zaštite.
Mi putem ovog zakona ne štitimo građane. Nama je cilj da se zaštiti pravo građana na tajnost, na nešto što je privatnost, pa da se spreči prisluškivanje i sve ono što može da se zove zloupotrebom prava od strane države. Mi moramo ovde da ograničimo državu da zadire u prava građana. Ako ova agencija ima sve ove atribute vezane za samostalnost, sama sebe kontroliše, može da utvrđuje i unapređuje politiku i sve ostalo, postavlja se pitanje šta se dešava sa građanima i gde su tu građani. Da li se dešava da svi mi postojimo da bi neko imao telekomunikacije i da bi mogao da nas prisluškuje. Da li telekomunikacije postoje da budu servis građana i u funkciji građana. Ne postoje nikakve tehničke mere zaštite, zabrane zloupotreba drugih vidova, pa ni zaštita podataka.
U mnogo složenijim državama, kao što je Nemačka, postoji precizno razrađen sistem zaštite ovih stvari. Imamo Austriju, gde isto postoji telekomunikaciona tajna, gde se kaže da tu podležu svi podaci o komunikacijama, a posebno činjenica da li tu neko učestvuje ili ne učestvuje; znači, sve ono što se odnosi na telekomunikacionu tajnu. Postoje obaveze operatora radi zaštite tih podataka.
Puno stvari ovim zakonom nije dorađeno. Govorimo o konceptu koji može ili ne mora da bude dobar. On je, ovakav kakav je, iskrivljen nekim stvarima, vezano za nadležnost agencije koja apsolutno ima carska ovlašćenja, gde nema nikakve kontrole, gde se pravi fasada time što će Skupština imenovati upravni odbor. To je apsolutna fasada, jer taj upravni odbor, s obzirom na sva ovlašćenja same agencije, neće moći ništa da kontroliše. Mi dobijamo sistem otuđen od ove skupštine, otuđen od predstavnika građana; taj sistem može da se okrene protiv tih građana, pa da bude u funkciji vlasti.
Da li je ovaj zakon o telekomunikacijama ono što nama treba? Naravno da nije. DSS se zalaže za drugi koncept. Zalažemo se za koncept da telekomunikacionu politiku utvrđuje Skupština, da ona ima najveća ovlašćenja, a da ministarstvo, Vlada i agencija koja će biti formirana ne mogu da se bave suštinskim stvarima oko telekomunikacione politike, već da budu servis ove skupštine i u funkciji građana; za jedan servis koji će biti javan, transparentan, gde će svaki poslanik i svaki građanin moći da ima uvid kako se i šta radi.
Ovako, zakona o telekomunikacijama, dobijamo nakaradan sistem telekomunikacija otuđen od građana, bez kontrole, gde imamo samostalnost agencije i finansijsku i po pitanju zarada. Da li je taj koji radi u agenciji za telekomunikacije zaslužio da ima veću zaradu nego neki član Vlade, neki ministar. Zašto bi imao veću zaradu ako je deo državnog aparata?
Zašto se to dešava? Kome je ovo cilj? Možemo samo da pretpostavljamo. Teško da će ovaj zakon kao takav biti sprovodljiv.
Treba doneti za samo tri meseca, kako se predviđa ovim zakonom, više stotina, da ne kažem hiljada akata prateće dokumentacije. To ništa nije urađeno, niti će postojati uvid u tu dokumentaciju, niti ćemo mi imati uvid u to šta se dešava, s obzirom da je agenciji ostavljeno da ona donosi opšte akte. To je protivustavno.
Opšte akte može da donosi Skupština i Vlada. Ako je neko mislio na neke druge opšte akte, onda ne sme da ih zove opštim aktima, već se zna šta su u pravnom smislu opšti akti i za se ko može da ih donosi. Ako je neko mislio na akte kojima se bliže uređuje rad agencije, onda je trebalo tako i da kaže.
Ne može se to nazivati opštim aktima, jer je ta odredba kao takva protivustavna. Ne možemo niti mi, niti Vlada da delegira na nekoga mogućnost da donosi opšte akte, jer je to upravo naše ustavno ovlašćenje i nama su ga građani dali da bi mogli da nas kontrolišu. Ovako ćemo dobiti sistem otvoren za mahinacije i korupciju, van kontrole. Iskreno se nadam da ovaj zakon, pošto će teško biti sprovodljiv, neće proizvesti onoliko štetnih posledica koliko je moguće, ukoliko neko krene bahato i neodgovorno da ga sprovodi.