Dame i gospodo narodni poslanici, mnogo važnija u borbi protiv organizovanog kriminala je prevencija, i strah od toga da će izvršilac krivičnog dela biti uhvaćen je mnogo jači od kazne koja će nakon toga uslediti. Prevencija je nešto što je nama krajnje neophodno, kao i da se poboljšaju druge službe. Podizanje kazni, samo po sebi, može i ne mora da da efekte, ali je prevencija, odnosno poboljšavanje efikasnosti u otkrivanju počinilaca krivičnih dela, kao što je ovo i kao što su neka druga, mnogo važnija.
U teoriji, ako pogledate, postoje analize ljudi koji se bave time i još se krajem 19. veka, a to je pominjao kolega Todorović, krenulo na to da kazne same po sebi ne rešavaju pitanje organizovanog kriminala, već da je prevencija nešto što je mnogo bolje, da drakonske kazne neće rešiti pitanje organizovanog kriminala.
Upravo narasli kriminal u Srbiji nije bio posledica blage kaznene politike i blage kazne u našim zakonima, nego slabog otkrivanja počinilaca krivičnih dela. Ceo jedan sistem, gde su sudije izricale slabe kazne, gde je bilo puno uslovnih osuda, što je pominjano ovde, gde se nisu otkrivali počinioci teških krivičnih dela, doveo je do toga da naraste organizovani kriminal.
Zato je jako loše da se sada u neke marketinške svrhe koristi mera podizanja kazni. Mnogo je važnije dobro ustrojiti službe koje treba time da se bave i saseći korupciju. To je, takođe, izuzetno važna i ključna stvar, možda, u borbi protiv organizovanog kriminala u tužilaštvima, u sudstvu, u MUP-u, u izvršnoj i u drugim vrstama vlasti, jer se na taj način mnogo više postiže nego podizanjem kaznenih mera. Treba se baviti, pre svega, prevencijom i mislim da ćemo imati daleko bolje rezultate nego drakonskim podizanjem kazni.

Tužilaštvo nije klasičan sudski, više je neki upravno-sudski organ koji se bavi poslovima koji su opisani o njegovoj nadležnosti, znači, otkrivanje počinioca krivičnih dela. On je, donekle, strana u postupku.
Interesantno je da je od 2001. godine Vlada imala različite odnose prema samoj prirodi tužilaštva i načinu izbora. Vlada se 2001. godine zalagala, zbog prirode stvari, da zamenici tužilaca dele odgovornost, kao i sami tužioci, da jednostavno nema potrebe da se njihov status razlikuje - zalagala se za njihovu stalnost i da ih bira Skupština.
Da se podsetimo, Ustavom Srbije je regulisano da su samo javni tužioci, znači bez zamenika, stalni i da njih bira Skupština, a za zamenike javnih tužilaca je ostavljeno da se njihov status posebno uredi zakonom.
Predlogom zakona Demokratske stranke Srbije definisali smo da se zamenici javnih tužilaca imenuju na osam godina i da to radi Visoki savet pravosuđa. Kasnije se došlo do tog rešenja, ali se Vlada zalagala, kao i ministar pravde koji nije prisutan, da je Skupština ta koja treba da bira zamenike tužilaca i da oni budu stalni.
Posle toga, kada je Demokratska stranka Srbije bila van Skupštine, zbog otimačine mandata, promenjen je Zakon o Visokom savetu pravosuđa, promenjen je sastav Visokog saveta pravosuđa, gde su tužioci dobili većinu, i tu je pod pritiskom tužilačkog lobija promenjen sastav Visokog saveta pravosuđa, ne bi li tužioci bili ti koji će imenovati sudije, gde će oni sami sebe birati bez većeg upliva izvršne i zakonodavne vlasti na izbor sudija.
Sada imamo neko treće rešenje, a to je neka evolucija, gde Vlada kaže da je ona ta koja će imenovati zamenike javnih tužilaca, i to na određeno vreme.
Potpuno je neprihvatljivo za Demokratsku stranku Srbije ovo rešenje. Smatrali smo da je Visoki savet pravosuđa u našem pravnom sistemu taj koji mora da ima tu nadležnost, da je previše opasno davati Vladi da ona imenuje zamenike tužilaca. Time se srozava ugled tužilaca na, recimo, nivo sudija za prekršaje, što nije dobro. Sudije za prekršaje imaju drugi status i uopšte sud za prekršaje ima drugi status od klasičnih sudova.
Smatramo da na ovaj način nećemo doprineti izgradnji javnotužilačke funkcije kao samostalne i slobodne, koja treba nezavisno i odgovorno da radi, već, naprotiv, podjarmićemo javno tužilaštvo, podjarmićemo javne tužioce i zamenike javnih tužilaca, učinićemo ih činovnicima Vlade, kao što su to neki drugi i oni će biti u funkciji izvršne vlasti.
Ovo je opasnost i za vlast i za opoziciju. Za opoziciju zato što će možda biti pod političkim pritiscima, da tužilaštvo juri opoziciju zbog raznoraznih stvari, izmišljenih, neizmišljenih, montiranih, nemontiranih. Drugo, za vlast je to opasno, jer će oni sutra biti opozicija i to može protiv njih da se okrene. Mene gotovo čudi ta kratkovidost da neko ne vidi i ne smatra da ne treba donositi zakone koji će biti u jednom kratkoročnom periodu u funkciji vlasti, već treba donosti zakone koji će biti u funkciji sistema.
Ovaj zakon i ove izmene nisu u funkciji izgradnje sistema pravne i demokratske države, sudstva, javnog tužilaštva, kao nezavisnih i jakih institucija koje treba da rade na otkrivanju krivičnih dela i Vlade. Kako će neki tužilac da otkriva krivična dela koja je učinio neki ministar, ako je njega taj ministar imenovao na to mesto. Gde tu imamo nezavisnost funkcija i gde tu možemo govoriti o tome da su svi dostupni zakonu i da je pravda slepa i da će svi odgovarati za dela koja su počinili. Jednostavno, na ovaj način se to izbegava i mi ćemo biti protiv ovog rešenja.
Meni je jako žao što nas ovde ima manje od 84, koliko nas je potrebno da prisustvujemo i radimo po ovim tačkama. Zamolio bih, zbog važnosti ove stvari, da utvrdimo kvorum i da krenemo krajnje ozbiljno da radimo.

Predsednice Mićić, razumem vaše nezadovoljstvo, vaš gnev i sve ostalo što proizilazi iz situacije u kojoj se nalazite, ali to nije potreba da izričete mere suprotno ovom poslovniku.
Povredili ste član 102. Poslovnika tako što ste meni izrekli meru opomene. U članu 102. se kaže: "Opomena se izriče narodnom poslaniku koji je prišao govornici, bez dozvole predsednika Narodne skupštine Republike Srbije"; da li sam to uradio - nisam; zatim "koji govori pre nego što je zatražio i dobio reč"; da li je to bio slučaj - nije; zatim "koji, i pored upozorenja predsednika Narodne skupštine, govori o pitanju koje nije na dnevnom redu" - nije bio slučaj.
Zamolio bih da opomenete gospođu Čomić, pošto dobacuje ovde, s leđa, ako ima nešto da kaže, neka izađe za ovu govornicu, i to je već stvar njenog ličnog vaspitanja.
Treće, "ako prekida govornika u izlaganju ili dobacuje, odnosno ometa govornika, ili na drugi način ugrožava slobodu govora" Da li je to bio slučaj? Nije.
"Ako iznosi činjenice i ocene koje se odnose na privatni život drugih lica". Da li sam to učino? Nisam.
"Ako upotrebljava psovke i uvredljive izraze; ako drugim postupcima narušava red na sednici...."
Gospođo Mićić, nijedna od ovih odredaba nije povređena, smatram da ste suprotno ovom poslovniku izrekli meru opomene i mislim da bi bilo najbolje i za vas i za ovu skupštinu da primenjujete Poslovnik onako kako bi trebalo, prema svima jednako, da nemamo neselektivnu primenu Poslovnika, kao što se nešto drugo primenjuje od naše države ovih dana. Na taj način biste doprineli izgradnji ovog parlamenta, kao institucije, i ne biste doveli i uzavreli atmosferu u ovoj skupštini do jednog nivoa ostrašćenosti, koji ne može da donese dobro.
Mislim da su ovo i suviše ozbiljne stvari da bi se ovako neozbiljno ponašali, da poslanici ne prisustvuju ovome i da jednu raspravu koja treba da doprinese izgradnji pravnog sistema, suzbijanju kriminala, svodite na rasprave - da li je neko govorio četiri minuta i tri sekunde i da li je brže ili sporije izašao do govornice, već treba vi, svojim ponašanjem i prisustvom da doprinesete da se ovde vodi jedna akademska rasprava, u onoj meri u kojoj to omogućava i obrazovanje poslanika i njihova spremnost da učestvuju u ovoj raspravi.

Čitaju list "Danas" i "Glas", pošto ima interesantnih tekstova.
Vi ste citirali odredbe Poslovnika koje se ne odnose na primedbe koje sam ja izneo, tako da nije prvi put, a to bi se u školi reklo - promašena tema, nedovoljan jedan. Ta odredba koju ste pročitali ne odnosi se na opomenu koju ste meni izrekli, već se odnosi na neke druge.

Ovo je druga povreda Poslovnika. Obrazlažući povredu Poslovnika, vi ste povredili i član 217, pošto ste Poslovnik neadekvatno tumačili i izneli primedbu koja se uopšte ne odnosi na povredu Poslovnika.

To se u teoriji  prava tretira kao tumačenje, s obzirom da ste pravnik trebalo bi  da znate; to je jedna stvar, i to je jezičko tumačenje, što bi se reklo. Vi ste jezički tumačili ovaj poslovnik.
Pozivam vas da primenite Poslovnik, da zavedete red u sali ili izreknete opomene, kako bi taj red zaveli. Nemojte neselektivno da primenjujete odredbe Poslovnika.

Povredili ste Poslovnik pogrešno citirajući odredbe i navodeći razloge koji ne stoje po ovom poslovniku. Smatram da i o ovoj drugoj povredi Poslovnika treba da se izjasni Administrativni odbor, kako bi se stalo na put samovolji u ovoj skupštini.

Ako se pozivamo na crnogorsko zakonodavstvo treba da znamo da je to zakon iz 1993. godine, kada su Đukanović i Momir Bulatović bili u izuzetno velikoj ljubavi sa Miloševićem i kada su išli dobrom praksom politike Slobodana Miloševića, socijalističke, komandne i sve ostale. Zakon o tužilaštvu, iz 1993. godine, iz Crne Gore, o državnom tužiocu, uopšte nije reper prema kome bismo morali da se ravnamo, ako se ne ravnamo do kraja, a u Crnoj Gori Vlada predlaže Skupštini zamenike tužilaca. Ovde Vlada postavlja zamenike tužilaca, pa je suštinska razlika u tome.
Drugo, to je zakon iz 1993. godine. Ali, da li treba da se pozivamo na zakon Crne Gore, gde je državni tužilac i njegova služba bila optužena za seks, za trgovinu robljem i ženama, da li na takvu praksu treba da se pozivamo? Sada imamo to, ministar unutrašnjih poslova, bivši, kaže zašto i kako je išao u Trst; da li na takvu praksu treba da se pozivamo, na jedan sistem koji je isključivo podređen ljudima na vlasti, podređen Vladi. Da li mi ovde hoćemo da pravimo sistem koji je dobar za državu i za institucije ili sistem koji je dobar za Vladu
Đukanović je napravio sistem koji je dobar za Vladu, gde je on mogao sve da radi, sve da postavlja, sve da mulja, kako bi se zataškale sve te stvari da on ne može da ode u prvu susednu zemlju, u Italiju, zato što postoje tužbe.
To su neke stvari o kojima mi treba da vodimo računa, kakav sistem hoćemo da gradimo. Da li hoćemo sistem gde će Vlada centralizovano kontrolisati i gde će nakon svake promene vlasti dolaziti do promene u javnim tužilaštvima, gde će javno tužilaštvo biti podeljeno, ili hoćemo sistem u kome će javni tužilac biti organ nezavisan od same vlasti, koji će raditi za građane, a ne za vlast.
Ukoliko se pozivamo na Crnu Goru, onda treba da budemo svesni na šta se pozivamo - da se pozivamo na državu za koju je dokazano od raznih evropskih komisija da je locirana kao država kroz koju je išao šverc duvana. Da li mi treba da uzmemo tu praksu, tih javnih tužilaca, državnih tužilaca koji su to tolerisali. Mislim da su to neke nelogične stvari.
Ako već pravimo jedan sistem, treba da se pozivamo na nemačke, francuske i neke druge sisteme koji mogu da budu bliži nama. Ne na sistem Crne Gore, koji je još ovde dodatno obogaljen, zato što tamo vlada predlaže, a ovde Vlada bira. Skupštini se ne ostavlja ni ta mogućnost da se izjašnjava o predlogu Vlade, već se samo daje to da informiše preko medija, da je došlo do toga i toga.
Ovo je na jedan način uvođenje vanrednog stanja u javno tužilaštvo i uopšte tu vrstu organa, gde se te mere koje čak ni u vanrednim stanjima nisu regulisane - da predsednik države može da smenjuje javnog tužioca - ovde regulišu; mi u jedno redovno stanje uvodimo vanredne mere, gde je Vlada ta koja postavlja, smenjuje i razrešava; to su rešenja koja su suprotna i zdravoj logici i to je potpuno neprihvatljivo. Nemojmo se pozivati na ovo rešenje, teško da postoji u kojoj zemlji Evropske unije, članice Saveta Evrope ovakvo rešenje, gde vlada direktno postavlja.
Drugo, zašto je sastav Visokog saveta pravosuđa ovakav? Govorio sam o hronologiji promena u sastavu Visokog saveta pravosuđa. Ovakav sastav je utvrđen promenama Zakona o Visokom savetu pravosuđa iz jula prošle godine, kada su poslanici DSS-a bili izbačeni iz ove skupštine i kada su menjani zakoni koji su na naš predlog usvojeni i koje je ova skupština usvojila. Znači, za te promene koje su omogućile da bude izabran Milan Sarajlić odgovoran je ostatak DOS-a, pošto je on te promene izglasao kada smo mi bili van Skupštine. Ako govorimo o odgovornosti, treba i o toj vrsti odgovornosti da govorimo.
Zato smo došli do toga da sada idemo na jedno rigidno, restriktivno rešenje. Treba da izgradimo sistem, a mislim da time što ćemo u roku od godinu i po dana tri puta menjati imenovanja zamenika javnih tužilaca, dovoditi njihov položaj u neizvesnost, da li je stalan, nije stalan, ko je imun, ko ih razrešava, kako, ne doprinosimo izgradnji i mislim da doprinosimo izgradnji poslušnika, a ne javnih tužilaca koji bi trebalo da gone sve počinioce krivičnih dela.

 Žao mi je što ministar nije tu, ali dobro. Crna Gora se možda jeste oslobodila Miloševića, ali nije njegovih zakona i to je suštinska razlika. Mi ovde treba da govorimo o izmeni Zakona o Visokom savetu pravosuđa i o tome ko je šta radio. Mogu da postavim pitanje zašto je Prijić, JUL-ovac, imenovan na mesto specijalnog tužioca, ko ga je i kako imenovao, ali opet će ministar reći da nije bio za to ili je bio protiv toga. To nije važno. Mislim da je naš i njegov zadatak ovde da napravimo što bolje zakone, zakone koji neće biti u funkciji ni samog ministra, da on postavlja poslušnike na ta mesta, niti u funkciji bilo koje naredne vlasti posle vanrednih izbora, koja će postavljati neke ljude na ta mesta.
Mi treba da se izborimo za sistem koji će odgovarati svima, koji će odgovarati građanima. Postojeće rešenje ili rešenje koje je bilo - Visoki savet pravosuđa u sastavu koji je formiran oktobra 2001. godine, a ne u sastavu koji je napravljen prošle godine - jeste rešenje koje garantuje učešće Skupštine, učešće izvršne vlasti i učešće sudske i tužilačke vlasti. Mislimo da je najbolje na taj način, uvezivanjem sve te četiri strane, da se dolazi do konkretnih rešenja.
Onda ne bismo imali ni Sarajlića, ni Prijića, ni bilo koga drugog, već bismo imali tužioce koji časno i odgovorno rade svoj posao, a verujem da je takvih najviše u Srbiji, onih koji za svoju platu rizikuju život jureći kriminalce. Upravo njima treba da omogućimo da oni budu ti koji će učestvovati i koji će se pitati za izbor njihovih kolega. Oni najbolje znaju kako rade njihove kolege i ko je kakav. To znaju bolje nego što zna ministar ili mi što ovde sedimo. Zato je važno omogućiti tužiocima da sami određuju ko će biti biran.
To što je bilo propusta, pa se imenuje Prijić ili se imenuje Sarajlić, to treba ispitati i videti koja je tu uloga ministra, a koja je uloga ostalih koji su u tome učestvovali.
Svakako, ovakva rešenja su suprotna našoj nameri. To da postoje takva rešenja u nekim drugim državama u tranziciji, to je jednostavno iskrivljena slika. Ovako čisto rešenje ne postoji ni u jednoj državi u tranziciji. Svuda postoji neko polovično rešenje, kao što je i to nesrećno rešenje iz Crne Gore, da vlada predloži skupštini, ali ovako čisto rešenje, da vlada imenuje, nema niko. Kao što smo juče bili obmanuti da pritvor od 60 dana postoji u nekoj međunarodnoj konvenciji (ne postoji), što je ministar rekao, tako i sada.
Mislim da Vlada treba da porazmisli o ovom rešenju, da je ono u najmanju ruku štetno za samu Vladu, prvenstveno i za samu državu i treba voditi računa o državi, a ne o stranačkim interesima. Ovde se očigledno vodi računa jedino o budućoj policijskoj državi.

Svakako da je namera podnosioca amandmana dobra. I sama definicija pojma tužilaštva je da je on samostalan upravno-sudski organ. To znači samostalan u vršenju svojih poslova i nezavisan od vlasti. Ovde dobijamo opet subjekat podjarmljivanja pravosuđa, odnosno javnotužilačke funkcije.
Ovde treba voditi računa o izgradnji institucija. Ako Vlada koja misli da će time što će ona kontrolisati i držati javno tužilaštvo, biti jača, ljuto se vara. Na taj način ne doprinosi izgradnji niti svog autoriteta niti svog ugleda. Ako krenemo od one narodne "kome snaga leži u topuzu, tragovi mu smrde nečovještvom", tako i ovde to koncentrisanje moći u Vladi jednostavno neće doprineti izgradnji institucija i izgradnji države, već nasuprot, ono će samo oslabiti državu i poziciju Vlade, zato što se ne vodi računa o izgradnji institucija u koje će građani imati poverenja i kojima će moći da se obrate. Radi se o izgradnji jedne institucije koja će biti podjarmljena. Zato je važno ovde povući paralelu. Ne vidim da postoje neke druge namere sem ove da se podjarmi tužilaštvo, da se donese ovakav zakon.
Ovakva rešenja ne postoje nigde u svetu, čak ni u Crnoj Gori, na koju smo se pozivali. Ovakva rešenja će biti jedinstvena. Ona su možda u skladu sa vojnim huntama u Južnoj Americi ili sa onim kako su vladali Pinoče i drugi, ali svakako nisu u skladu sa načinom na koji treba da se vlada u jednoj demokratskoj i pravnoj evropskoj državi. Ovako se približavamo onome što smo nekada, dok smo bili opozicija, pričali i vezivali za Miloševića, Sadama, Severnu Koreju i ostale. Mi se sada ponašamo ili hoćete da se ponašate isto, da podjarmite sudstvo. Meni je žao što ovde sedi puno ljudi koji su drugačije razmišljali dok su bili opozicija i koji su mislili da ćemo drugačije raditi.
Mislim da ovde moramo povesti računa o tome šta radimo i šta ostavljamo. Treba imati u vidu da mi državu ostavljamo za nama i da mi institucije ostavljamo za nama, ako nas jednog dana u ovim klupama ne bude bilo, kada tu budu sedeli neki drugi poslanici. Batina ima dva kraja.
Bilo je reči da je Poslovnik koji je donet na predlog DSS-a loš poslovnik. To je poslovnik koji je možda dobar za one koji su vlast, ali je loš za opoziciju. Kao neko ko je učestvovao u izradi toga mogu da kažem da je to bio loš poslovnik i da batina ima uvek dva kraja. Treba i vi da vodite računa da batina ima dva kraja i da neretko i onaj drugi kraj proradi.

Namera predlagača je bila da tačno prepiše, odnosno prevede formulaciju iz Konvencije koja je politički, a ne pravni akt. To je trebalo da bude vodilja da se normira organizovani kriminal, odnosno da se definiše. Loše je definisano i trebalo je pravno normirati i definisati organizovani kriminal, a ne bukvalno prevoditi političku formulaciju iz konvencije koja je politička i koja treba da služi kao najopštija definicija; to treba da se normira krivičnim zakonom ili nekim drugim zakonom kojim se suzbija organizovani kriminal.
Ova formulacija bi trebalo da se precizira, drugačije definiše i da se uvedu neka druga obeležja organizovanog kriminala o kojima smo mi govorili. Naročito je važan deo organizovanog kriminala - sprega sa vlašću - zakonodavnom, izvršnom, sudskom, ili sa drugim delovima vlasti, tužilaštvom, upravom; to je nešto što jeste, svakako, element organizovanog kriminala.
U suprotnom, imamo jedan drugi oblik kriminala koji nije organizovan, nego organizacioni oblik ili organizovana grupa koja ne deluje i nema kontakt s vlašću, već je to neka grupa izvan toga. Organizovani kriminal svakako ima kontakt s vlašću koji se zasniva na dobrovoljnosti ili na korupciji ili na ucenama, ali svakako postoji kontakt s vlašću. Zato je važno da se ova definicija precizira, kako bi se mogla tačnije, nakon toga, utvrditi krivična dela.
Ova odredba o kojoj je govorio Đorđe Mamula - četiri godine ili teža kazna - treba precizirati za koje segmente je teža kazna, za koje oblike je četiri godine. Jednostavno, treba što manje ostaviti mogućnosti sudijama i njihovoj oceni. Vidimo, gospodin Batić je naveo šta se dešava kada se sudijama ostavi puno prostora da odlučuju, pa se onda donese kazna četiri meseca ili dve godine uslovno, ili pet meseci, ili deset meseci, pa pet godina uslovno.
Zato treba svesti mogućnost sudijskog voluntarizma na najmanju moguću meru, kako se ne bi dešavalo, bar kod počinioca ovako teških krivičnih dela, ovo što smo imali prilike da vidimo. Bilo je puno povratnika, puno oslobađajućih presuda, uslovnih presuda, upravo zbog nejasnih definicija.
Naša namera je samo da se popravi tekst ovog predloga zakona, kako bi se izbeglo ovo o čemu govorimo. Treba ovo prihvatiti kao jednu korisnu sugestiju i ugraditi je u ovaj predlog zakona.

Amandman DSS-a je pre svega u skladu sa Ustavnom poveljom koju smo usvojili, sa međunarodnim standardima, a naročito sa članovima 3, 9. i 16. Ustavne povelje. Šta to konkretno znači? Jedan od ciljeva osnivanja državne zajednice Srbija i Crna Gora je da se naše zakonodavstvo uskladi sa propisima i praksom evropskih i međunarodnih država, odnosno sa njihovim standardima. Član 9 - da se zabranjuje smanjivanje dostignutog nivoa ljudskih i manjinskih prava, individualnih, kolektivnih i građanskih sloboda.
Ustavna povelja izričito potvrđuje primat ratifikovanog međunarodnog ugovora i opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava nad pravom Srbije i Crne Gore i pravom država članica. To je član 16. Tu ulaze sva akta koja smo pominjali i koja ćemo pominjati.
Lice koje se lišava slobode - a ovde govorimo o preventivnom zadržavanju, a zadržavanje je oblik pritvora; reći ću vam da se ovde govori o pritvoru, a ne o preventivnom zadržavanju. Tu govorimo o zadržavanju svedoka.
Po međunarodnoj Konvenciji za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, niko ne može biti lišen slobode, izuzev u slučaju zakonitog lišenja slobode na osnovu presude nadležnog suda; u slučaju zakonitog hapšenja i lišenja slobode zbog neizvršenja zakonite sudske odluke i radi obezbeđenja ispunjenja neke obaveze propisane zakonom; u slučaju zakonitog hapšenja ili lišenja slobode radi privođenja lica pred nadležnu sudsku vlast, zbog opravdane sumnje da je izvršilo krivično delo; u slučaju lišenja slobode maloletnog lica na osnovu zakonite odluke; u slučaju zakonitog lišenja slobode da bi se sprečilo širenje zaraznih bolesti, kao i zakonitog lišenja slobode duševno poremećenih lica, alkoholičara itd; u slučaju zakonitog hapšenja ili lišenja slobode lica da bi se sprečio njihov neovlašćeni ulazak u zemlju. To je sve što Konvencija definiše šta je dozvoljeno i kada su dozvoljena lišenja slobode.
Ovde imamo preventivno lišavanje slobode, i to ne radi privođenja pred sud, kako je odlukama i Konvencijom definisano, već radi svedočenja. Međunarodna pravila ne poznaju mogućnost lišavanja slobode svedoka. To apsolutno nije dozvoljeno. Kada se uzme u obzir da žalba na ovo rešenje ne može da se izjavi sudu, već se izjavljuje javnom tužiocu, možemo da zaključimo da ovde - kadija te tuži, kadija ti sudi, da nema uopšte sudske vlasti koja je ta koja mora da definiše i da odredi duže vremensko lišavanje slobode. Ovde to može da bude čak 60 dana.
Lice koje je osumnjičeno da je radilo ili preduzimalo neke radnje iz oblasti organizovanog kriminala nema pravo žalbe na lišavanje slobode od 60 dana. Nema pravo žalbe! Ustavom je zajemčeno svakom pravo žalbe na rešenje, a naročito na rešenje kojim se uskraćuju njegova prava. Ovde nema prava žalbe. Ovde se govori o nizu odredaba kojima su prekršene međunarodne konvencije, Evropska konvencija, međunarodni akti vezani za ljudska prava i Međunarodni pakt o građanskim slobodama i političkim pravima. Smatramo da ove odredbe jednostavno ne mogu da stoje. Treba naći druge zakonske mogućnosti da se određena lica liše slobode...
(Predsednik: Peti minut.)
... i svedoke treba prinuditi da svedoče finansijskim ili drugim kaznama, a svakako ne lišenjem slobode. Na ovo upozorava i Human rights njatch, koji je predložio Vladi da se ovakva rešenja izbrišu i promene. Advokatska komora Vojvodine je takođe donela neke zaključke u pravcu sprečavanja ovoga; strane diplomate takođe su upozorile Vladu Republike Srbije da se ovako ne može raditi i da se ne mogu ovakva pravila primenjivati.
Smatramo da bi najcelishodnije bilo da se ove odredbe prerade i da dobijemo jedan akt koji je u skladu sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i našom šansom u Savetu Evrope.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo uvaženi poslanici, Odbor za ustavna pitanja prekoračio je svoja ovlašćenja utvrđena članom 45. Poslovnika o radu Skupštine Srbije. Nigde ne stoji ovlašćenje odbora da uskraćuje pravo definisano ovim poslovnikom, a to je pravo na podnošenje amandmana poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije. S obzirom na to da je ovo jako važno pitanje, imam predlog da se napravi pauza i da Administrativni odbor odluči da li je ovakav predlog Odbora za ustavna pitanja u skladu sa Poslovnikom i da nakon toga nastavimo rad.
Znači, ističem povredu Poslovnika, člana 75 - Odbor za ustavna pitanja prekoračio je svoja ovlašćenja predlažući Skupštini da uskrati pravo poslanicima da podnose amandmane na ovaj predlog zakona.

Nisam zadovoljan odgovorom.

Ističem povredu Poslovnika - Skupština je ovom odlukom povredila Poslovnik time što je uskratila pravo narodnim poslanicima da predlažu amandmane na ovaj zakon.
Tražim da se Administrativni odbor izjasni o ovoj povredi Poslovnika, zato što je povređen član 141. Poslovnika o radu, jer se elementarno pravo poslanika i Skupštine da podnosi amandmane na predloge zakona ovim ugrožava.
Tražim da se amandmani koje smo jutros pre ove odluke podneli Skupštini Srbije na ovaj predlog zakona umnože i podele poslanicima, kako bi svi poslanici mogli da imaju uvid u to šta je Demokratska stranka Srbije predložila. Hvala.