Poštovani predsedavajući, dame i gospodo uvaženi poslanici, pre svega moram da kažem da ovaj  zakon nije reformski, da nije zakon koji treba da obezbedi jedan ambijent za tržišno poslovanje i tržišnu privredu, nije liberalan, i ovo je zakon koji legalizuje postojeću komorsku mrežu u kojoj dominira, pre svega, teritorijalni princip, a ne granski princip. Ovaj zakon se poziva na princip Evropske unije, samo tamo i isključivo tamo gde mu odgovara, ali potpuno je suprotan principu kako je to regulisano u zemljama Evropske unije. U novom privrednom ambijentu, koji moramo da stvorimo kako bismo omogućili brži razvoj i brže reforme i bolje investicije, potreban nam je zakon koji će podržati tržišnu privredu, decentralizaciju i liberalizaciju.       
Podrška koju ovaj zakon, uz puno razumevanje argumenata, dobija od SPS samo nam daje za pravo. Kako su naši politički i ekonomski programi potpuno suprotni, kako smo mi kao DSS potpuno okrenuti tržištu, liberalnom tržištu pre svega, i kako smo stranka desnog centra koja se zalaže pre svega za privatni kapital, gde privatni kapital treba da bude u centru i sedištu tržišnog zbivanja, razumemo da oni podržavaju ovaj zakon, zato što ovaj zakon nije takav i zato što ne podržava takve trendove i takve tokove.
Pre svega, ovaj predlog zakona ispušta iz vida postojeća granska i strukovna udruženja preduzetnika Srbije. Tu su oni subjekti koji nemaju status pravnog lica, a to su udruženja pekara, zlatara, asocijacija proizvođača obuće i ostalo. Znači, oni koji nemaju status pravnog lica. Ima oko 270 hiljada tih privrednih subjekata. Ovaj zakon to ispušta iz vida.
To je nešto što nije dobro. Izdavanje javnih isprava, formiranje baze podataka, kao i registracija članova centralizovani su potpuno. To je ono što nije dobro. Ovde se kaže da je sve koncentrisano u Privrednoj komori Srbije. Oni kažu da će ta ovlašćenja posle prenositi na regionalne privredne komore i dalje. Da li će ih preneti ili neće, ne znam, mi hoćemo da to bude regulisano zakonom. Hoćemo da zakonom bude decentralizovana i baza podataka i izdavanje isprava koje su u nadležnosti privrednih komora.
U Italiji, recimo, regionalne privredne komore izdaju isprave i tako je i u ostalim zemljama. U jednom postupku decentralizacije države i demokratizacije države, ako već hoćemo da regionalizujemo i da decentralizujemo našu državu, moramo i privredne instrumente da decentralizujemo. Ovaj projekat zakona nam to ne nudi. Mi hoćemo decentralizovanu privrednu komoru, gde će regionalne privredne komore biti nosioci privrednih aktivnosti u regionima, zato što one najbolje poznaju privredu tih regiona. To je jedan koncept koji treba uspostaviti.
Postojeći koncept je loš, pasivan i nije dovoljno fleksibilan, jednostavno ne omogućava da privredne komore imaju onu funkciju koju treba da imaju u svakom tržišno orijentisanom društvu. Ono što je posebno važno naglasiti je da, ukoliko ovim zakonom ostane regulisano, a nije regulisano ovakvo funkcionisanje, nije regulisana decentralizacija koja će zavisiti od volje upravnog odbora komore.
Mi možemo da dobijemo upravni odbor komore koji će da bude moćna i izolovana birokratizovana institucija. To je ono što moramo da izbegnemo, moramo da izbegnemo institucije koje će postati država u državi i koje će imati koncentrisanu veliku moć u svojim rukama, a neće imati nikakvu odgovornost. Koja se odgovornost predviđa ovde za ono što se radi? Te odgovornosti jednostavno nema. Zato smatramo da ovaj predlog zakona, uzimajući i ovaj segment nije dobar.
Ovaj predlog zakona neće biti u interesu cele privrede, već u interesu jedne grupe koja će imati moć u okviru upravnog odbora i u okviru privredne komore. Ovaj zakon ne može da doprinese reformama komorskog sistema. Polazni princip u organizovanju komorskog sistema u jednoj državi u tranziciji, koja hoće da obezbedi ambijent za tržišnu, liberalnu privredu, treba da bude taj da sistem organizujemo po ugledu na zemlje Evropske unije. Ali stvarno da bude na onim pravim principima Evropske unije, a ne da uzimamo delove koji nam odgovaraju, već ako uzimamo jedan koncept, dajte da uzmemo ceo koncept.
To je koncept koji ide u pravcu izgradnje dinamične, fleksibilne i efikasne tržišne strukture, sa privrednim preduzetnikom kao centralnom figurom privrednog života. Komore moraju da zastupaju interese privrede u donošenju i sprovođenju zakona. Inače, one moraju da budu aktuelni faktor, kako u donošenju zakona, tako i u uredbi, kao i mera iz oblasti privrednog sistema i ekonomske politike. Znači, one moraju da budu aktivan činilac i učesnik u privrednom životu, sve ono što do sada te komore nisu bile i što ovaj zakon ne garantuje da će biti.
Takođe, komore moraju da imaju pravo i prioritet inicijative u predlaganju mera i zakona od interesa za privredu i za članove komora. To je posao koji komore nisu radile i teško da će raditi. Komore moraju da budu jednako konsultovane kao i ostali privredni subjekti u postupku donošenja zakona koji regulišu oblast privrede.
Komore moraju da vode registar svojih članova i da taj registarski informacioni sistem bude decentralizovan na regionalnom nivou. Moraju da imaju javna ovlašćenja, da budu partneri, ali zvanični partneri i u potpisivanju nekih kolektivnih ugovora, drugih obaveza i sporazuma iz svih ovih oblasti od kojih zavisi privredni život u jednoj državi. Ovim zakonom jednostavno se sve te oblasti ne regulišu. Plašim se da ovaj zakon neće obezbediti mogućnost pravih reformi ove oblasti kakav je potreban Srbiji u ovom trenutku.
Zato je naš predlog, predlog DSS-a, ukoliko se ovaj zakon ne puvuče ili doradi, jer mi imamo želju da se ovaj zakon doradi, da u Srbiji treba promeniti komorski sistem organizovanja jer je ovaj postojeći loš. Ovo je zakon koji bi samo legalizovao i utvrdio postojeći sistem, a to pokazuje i podrška socijalista ovom zakonu, što znači da se ništa bitno ne menja u postojećem sistemu organizovanja. To nije dobro za Srbiju i neće omogućiti Srbiji ono što joj treba, a to je jedan tržišni napor, liberalan, koji će otvoriti vrata investicijama.
Znači, ukoliko zadržimo postojeći sistem, upravni odbori, koji će imati jednu strukturu, koji će možda postati izolovani, nisu ti upravni odbori koji će garantovati privatnicima koji će hteti da investiraju u Srbiju da imaju učešća u kreiranju privrednog života.
Zato smatramo da je potrebna regionalizacija kojom se krenulo, a imali smo juče Zakon o Agenciji za razvoj malih i srednjih preduzeća koji je imao tendenciju i ima tendenciju osnivanja regionalnih agencija. Mislim da ovim zakonom treba pre svega decentralizovati potpuna ovlašćenja privredne komore, ne samo unutar organizacije, već treba uvesti i granske privredne komore. O tome ćemo kasnije govoriti. Znači, i granski i teritorijalni princip treba ispoštovati, jer ne mogu u istoj komori da budu oni koji se bave industrijom, znači obućari, i oni koji se bave teškom industrijom, oni iz železare. Treba poštovati teritorijalni ili granski princip, treba svesti komore na pojedine oblasti i na taj način urediti ovu oblast.
Kod drugog izlaganja malo ćemo se više pozabaviti samim načinom organizovanja teritorijalnog i granskog principa, ali ovo su neke generalne primedbe koje stoje i mislim da bi bilo potrebno u ovom pravcu doraditi ovaj zakon, naročito što je krajnje nejasna odredba obaveznosti članstva u privrednoj komori. U članu 9. u prvom stavu stoji da su članovi navedeni u članu 8. ovog zakona svi privredni subjekti i članovi Privredne komore, pa treba pojasniti da li je to obavezno ili nije obavezno. Ako se kaže, svi navedeni članovi, svi članovi iz člana 8. ovog zakona, onda su članovi Privredne komore i to podrazumeva jednu dozu obaveznosti. Ako se kaže da svi članovi mogu biti ili su članovi na dobrovoljnoj bazi, to onda znači da nije obavezno.
Znači, te odredbe treba pojasniti. Mi smatramo da reforme ovog sistema i ovaj zakon treba doraditi, a svakako treba da bude na dnevnom redu, jer ukoliko ne promenimo Zakon o privrednim komorama i ne regulišemo dodatno ovu oblast teško da ćemo otvoriti vrata investicijama u Srbiji.

Poštovana presedavajuća, dame i gospodo uvaženi poslanici, samo ću izložiti na kraju rasprave u načelu par stvari zbog kojih mi u Demokratskoj stranci Srbije smatramo da ovaj zakon nije reformski, da ovaj zakon nije različit od zakona koji je donet 1979. godine, sem u terminologiji. Ovaj zakon neće doneti neophodne promene koje su u Srbiji u ovom trenutku potrebne, da se uredi tržište, da se uredi privredni ambijent, kako bi se otvorila vrata investicijama, naročito stranim investicijama i privatnom kapitalu.
Smatramo da ovaj zakon, po svemu onome što on ima, samo će utvrditi i učvrstiti postojeći sistem organizacije privrednih komora i na to ukazuje nemilosrdna podrška SPS ovom predlogu zakona. Podrška SPS ovom predlogu zakona nije ništa drugo nego pokušaj da se sačuvaju svoji kadrovi u postojećim organizacijama privrednih komora, što je sa pozicije njihove stranke sasvim opravdano i uopšte neću u razloge njihovog pokušaja da ulazim. Mene čude pre svega razlozi zašto bi to mi činili i zašto bi mi štitili njihov način organizovanja, njihove kadrove i njihov sistem privrednog delovanja.
Mi kao stranka koja je na drugom kraju, ako se gleda raspodela na levicu i desnicu, od SPS-a, imamo drugačije mišljenje. Mi hoćemo da se potrudimo da favorizujemo privatni kapital, da favorizujemo organizaciju privrednih komora koja će biti drugačija od ovih, ne samo po teitorijalnoj, već i po granskoj strukturi.
Ono što je malo sporno u izlaganju samog ministra, a to je da li imamo obaveznost ili dobrovoljnost članstva Privredne komore. Zakon nas upućuje na obaveznost članstva u privrednoj komori, to tačno utvrđuje stav 1. člana 9. i obrazloženje koje je dobio poslanik Vukosav Tomašević na njegov amandman da se uvede dobrovoljno članstvo u privrednoj komori. Vlada je dala da članstvo treba da bude obavezno i da je to tekovina i tradicija u nekim drugim zemljama.
To je obrazloženje koje je Vlada dala na amandman Vukosava Tomaševića, znači, da članstvo treba da bude obavezno. Danas je ministar Vlahović pričao o tome da članstvo nije obavezno, odnosno da neučlanjivanje u privrednu komoru nema posledica. To znači da je članstvo obavezno, a ako vi nećete da se učlanite, onda to i nije.
Evo, to već pokazuje i samu manjkavost ovog zakona, znači da neke odredbe ovog zakona ne proizvode svoje pravno dejstvo, odnosno, da nema sankcija. To nisu jedine odredbe u ovom zakonu za čije nepoštovanje nema sankcija i samim tim to ovaj zakon čini lošim. Jednostavno, čini ga manjkavim, nedorečenim, sa dosta pravnih praznina, koje na loš način regulišu ovu oblast.
I same primedbe koje su dolazile od strane onih koji će podržati ovaj zakon, koji kažu da ovaj zakon nije kompletan i da ga treba u svakom slučaju dorađivati, govore o tome da ovo nije možda pravo vreme da usvojimo zakon, ako ćemo kroz tri ili četiri meseca da ga dorađujemo. Da usvajamo zakon da bismo verifikovali, legalizovali određene strukture koje su bile ili su sada u privrednoj komori, to je nešto što je loše.
Ne treba da donosimo zakone koji će biti upućeni na određenu grupu ljudi, već treba da donosimo zakone koji će urediti određenu oblast, određeni sistem. Mi u DSS predlažemo, pre svega, da ova oblast bude uređena u potpunosti u skladu sa onim kako je to uređeno u EZ, da to budu privredne komore sa mnogo većim nadležnostima i decentralizovane upravo zakonom.
Ne treba prepustiti decentralizaciju statutima i nekim drugim aktima privrednih komora, jer smo videli kakvu smo decentralizaciju imali sada kada je to bilo prepušteno upravo njima. Na ovaj način možemo da dobijemo upravni odbor koji će odlučivati o svemu, jedno izuzetno jako telo, koje će odlučivati o svim onim dozvolama koje će Vlada preneti na privredne komore, bilo da su to uvozne, izvozne ili neke druge dozvole, bilo da su to razne saglasnosti, bilo da je to učešće u konsaltinzima, menadžmentima i nekim drugim poslovima. Ingerencije koje će se dobiti, koje će biti koncentrisane, centralizovane u jednom uskom krugu ljudi, to je nešto što nije dobro i nešto protiv čega ćemo uvek biti.
Isto tako čudi podrška određenih grupa ljudi, naročito regionalnih stranaka, koje se zalažu za decentralizaciju, a glasaće za jedan zakon koji obezbeđuje upravo centralizaciju, što je suprotno njihovom programu. Ali dobro, oni verovatno imaju ličnih ili stranačkih razloga da tako rade, mada je to ono što mene čudi i što smatram da nije kvalitetno rešenje u ovom zakonu.
Mi u DSS-u smatramo da treba teritorijalno i granski podeliti privrednoj komori ono što jeste njena nadležnost. Imamo tri granske komore, da li industrijsku, trgovačku, zanatsku, preduzetničku i poljoprivredno-zadružnu komoru, koje bi se kasnije dalje delile. Znači, teritorijalno i gransko organizovana komora, koja će mnogo bolje moći da izađe u susret postojećim okolnostima i postojećim prilikama.
Mi imamo više nego jedan razlog da ne podržimo ovaj zakon zato što je manjkav, zato što ne nudi potrebnu decentralizaciju i zato što ovo nije zakon koji će ubrzati reforme u Srbiji, već naprotiv, cementiraće postojeće stanje, cementiraće postojeće kadrove u privrednoj komori, koji su pokazali da ne znaju da rade, da su komore postale naličje same sebi, i cementiraće nešto što u svakom slučaju nije put u reforme u Srbiji.
Zato smatramo da ovaj zakon treba povući iz procedure, doraditi ga na ozbiljan način i onda ga staviti pred Skupštinu. Moram još jednom da kažem, opredeljenje da sam u pravu za ovo što govorim je to što su se uglavnom svi privrednici iz SPS-a angažovali da ovaj zakon prođe, a to dovoljno govori o tome i o namerama ovog zakona, da je ovo zakon koji je nastao u trenutku kada su ga oni predlagali, ali iz nekih razloga nije prošao kada su oni bili na vlasti. Stoga smatramo da ovaj zakon ne treba da bude obeležje jedne demokratske vlasti, da treba zastati sa njegovim razmatranjem, ponovo razmatrati i usvojiti jedan drugi predlog. Hvala.

Jesmo pomenuli  i ponovo ćemo da zakon nije reformski, mi ostajemo kod te tvrdnje i izneli smo niz razloga koji govore u prilog te činjenice. Ono što možda vredi istaći još ovom prilikom, to je jedna konstatacija iz ranijeg govora jednog od poslanika, koji je rekao da bi mi iz DSS-a, mi mlađi, trebalo da budemo malo više u privredi i da učimo od nekih drugih o privredi. Naravno, od onih koji su izneli tu primedbu, od poslanika SPS-a, ne treba da učimo , niti ćemo ikada učiti kako se vodi privreda. Videli smo kako su je oni vodili.
Ne vidim zašto bi se mi svađali povdom ovog zakona. Mi imamo naš stav da ovaj zakon nije reformski. Vreme će pokazati da li će privredne komore bolje funkcionisati po usvajanju ovog zakona, da li će doći do reorganizacije privrednih komora, da li će one postati servis privrede ili neće, ili će postati jedan njen izdvojeni deo kao što su do sada bile, koji će trošiti svoje pare.
Neko je pomenuo kolika je plata predsednika Privredne komore u Užicu. U Pančevu je četiri puta veća od te plate. U mnogim drugim gradovima koji su jači i gde su privredne komore imaju mnogo veće plate, a u Pančevu je oko 50.000 prosečna plata u Privrednoj komori. Pa vidite kolike plate imaju drugi, vidite koje su to prosečne plate, koji su delovi tih privrednih komora koji imaju te plate.
Jednostavno, ako na taj način posmatramo, mi smatramo da ovaj zakon, koji će samo nastaviti i biti kontinuitet ovog prethodnog zakona, nije dobar i da neće doći do suštinskih promena za koje se zalažemo.

Gospodine Veselinoviću, pomenuli ste nešto o čemu mi ovde nismo govorili. Nismo govorili zato što je to daleko za nama i zato što smo mi kao Demokratska stranka Srbije, kada smo izašli u okviru koalicije DOS na decembarske izbore, uslovljavali i insistirali na tome da se nepravde koje su činjene pre 5, ali i posle 5. oktobra, isprave.
Jedna od tih nepravdi je upravo način na koji se ušlo u Privrednu komoru Srbije.To je istina i vi to dobro znate. Mi smo od prvog dana bili protiv kriznih štabova, protiv revolucionarne pravde. Ono što je oteto, to je i prokleto. Revolucionarna pravda nas je vodila od 1945. do 5. oktobra 2000. godine i dotle smo stigli. Uvek smo bili protiv toga i kriznih štabova.
Gospodine Veselinoviću, dobro znamo kako se glasalo za vas, kako je dobijen samo jedan glas. Dobro znamo da je tamo prisustvovao ministar Batić. Šta će ministar pravde kada se glasa o predsedniku Privredne komore Srbije? Zašto je Milan Njegomir, ugledni privrednik, o kome niko u Srbiji, nijedan privrednik u Srbiji ne može da kaže nijednu ružnu reč, dobio jedan glas? Da li je to slučajno ili nije slučajno? Da li se radilo o ćoravoj ili o nekoj drugoj kutiji? Kako se glasalo? Da li je bilo prijateljskih razgovora pre glasanja? To su sve stvari o kojima mi nismo hteli ovde da razgovaramo. Mi smo rekli da ne želimo da se legalizuje jedno stanje koje je nakaradno napravljeno, da hoćemo reformski zakon, a ne zakon koji će legalizovati ono što imamo i ono što smo imali.
Gospodine Veselinoviću, to su te nepravde o kojima smo mi govorili, u kojima nismo učestvovali i o kojima ćemo uvek govoriti.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo poslanici, sve mogu da razumem, ali ne znam čemu vika. Mislim da nas to neće uplašiti, niti smo na času pa da slušamo predavanja o lepom ponašanju, o moralu, a naročito (aplauz), a naročito kada o moralu govorimo samo kada smo u crkvi, u politici toga nema, da se podsetimo, ali dobro.
Konačno imamo i uredbu o uredbama, ali to je nešto što je posve svojstveno Vladi Republike Srbije. Imaćemo agenciju o agencijama, zakon o zakonima, preduzeća o preduzećima i tako ćemo formirati propise da bi sve zamutili, kako bi onda oni koji tu nekako znaju najbolje da plivaju, koji su prilično moralni i na to se stalno pozivaju, mogli da rade. Mi u DSS-u smo uvek bili protiv toga, isticali smo primedbe na rad i vladanje putem uredbi. Ova vlada je donela preko 100 uredbi. Da li je to način da se vodi država u promene? Nije. Da li je to način, kada hoćemo da naš pravni sistem bude transparentan i da svako onaj koji ulaže u ovu srbiju hoće da zna po kojim propisima ulaže? Nije. Uredbe se menjaju, a zakoni prolaze kroz ovu skupštinu i oni su javni.
Ako Vlada može da donosi i menja uredbe kako hoće, da mi to znamo ili ne znamo, da neko mora da nam maše "Službenim glasnikom" da bismo mi to znali i da nas upozorava da je to doneto, onda to nije transparentan pravni sistem koji je reformski pravni sistem. Mi govorimo o jednom sistemu koji služi samo onima koji ga kreiraju, a ne onima kojima treba da služi. Zato su uredbe kao uredbe nešto loše i zato smo mi, kao DSS, bili uvek protiv tih uredbi i upozoravali smo na to. Zalažemo se za zakone, dajte da ukinemo uredbu. Uredba je prethodno pitanje. Dok god mi imamo uredbu na snazi, za zakon ne možemo glasati. Ukidanjem dela uredbe koji je Vlada pokušala, dala nam je samo za pravo da istrajemo u tvrdnji da je ta uredba kao uredba protivustavna, protivzakonita, nepotrebna i da ona služi da zakomplikuje situaciju.
To je ono o čemu mi ovde govorimo. Ja mogu da konstatujem i da je nama zadovoljstvo da je Vlada priznala, i jeste, vi ste, gospodo, u pravu. Uredba je nešto loše. Dame i gospodo, mi jesmo u DOS-u, ali mi ne učestvujemo u radu Republičke vlade. Mi ne učestvujemo u donošenju odluke u Republičkoj vladi i tako ne možemo a priori da podržavamo te odluke. Tu postoji neka razlika između učešća ili neučešća u Vladi. Puno odluka je doneto i bez našeg znanja i bez naše saglasnosti, pa šta treba, i onda da ih podržavamo? Dokle ćemo da se sakrivamo i da pravdamo ...
(Predsednik: Vreme)
... svaki potez, protivzakonit, loš, višim ciljevima. To smo imali pre 10 godina od 45. godine. Stalno su postojali unutrašnji neprijatelji, oni koji rade, peta kolona je ostala. Toga nam je dosta. Onda smo se od toga odučili za sve ovo vreme. Dajte da razgovaramo o argumentima, da radimo i da onda možemo da vidimo šta ćemo. Mi ćemo ostati uzdržani pred donošenjem uredbe, zato što ulazimo u suštinu zakona. Ukinite uredbu kojom se organizuje 11 agencija i biro za komunikacije i onda ćemo glasati i raspravljati o ovom zakonu. To je nešto što je prethodno pitanje i kada se to završi možemo da otvorimo sva druga pitanja. (Aplauz.)

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo cenjeni poslanici, mi smo u razgovoru sa predsedništvom pre početka sednice smatrali da možda treba povećati vreme na sedam i osam sati. Moj predlog je sedam časova rasprave u načelu. To znatno ne produžuje, ali pošto je značajna tema treba dati priliku poslaničkim grupama da malo raspravljaju i iznesu svoje stavove.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo cenjeni poslanici, ministre, zakon je potreban i u svakom slučaju koncept razvoja srpske privrede kroz mala i srednja preduzeća je nešto što je dobro i neophodno u Srbiji. Vidimo da je vreme velikih industrijskih giganata, koji polako odumiru u Srbiji, prošlo. Dosadašnji način uređenja privrede, kako su neki videli, putem tih istih fabrika koje bi zapošljavale po 10, 15 i više hiljada radnika, nije budućnost nijedne zemlje u tranziciji, nijedne zemlje u Evropi, pa ne treba da bude ni kod nas.
Dobra je namera Vlade da se da podrška razvoju malih i srednjih preduzeća. Koncept Vlade i države upravo treba da bude taj da se razviju mala i srednja preduzeća. Izuzetno cenimo zalaganje ministra Vlahovića da se sve agencije, koje proizilaze iz nadležnosti njegovog ministarstva, urede zakonom. Dobili smo Zakon o agenciji za privatizaciju, dobili smo Predlog zakona o agenciji za razvoj malih i srednjih preduzeća. Odlična saradnja sa ministrom pokazala se i ovog puta, naročito prilikom raspravljanja o našim amandmanima koje su Vlada, kao i ministarstvo, prihvatili na ovaj zakon. Nažalost, uvek postoji jedno ali, pa i ovde.
Demokratska stranka Srbije, kao što je poznato u javnosti, povukla se iz Vlade Republike Srbije upravo zato što je bila nezadovoljna načinom i konceptom rada Vlade, gde se vladalo više uredbama, koje su regulisale pojedine oblasti, izlazile iz nadležnosti i bile u suprotnosti sa pravnim poretkom. Jedna od njih je uredba o Generalnom sekretarijatu i drugim službama Vlade Republike Srbije, koja je dva puta dopunjavana, njom je osnovano 12 posebnih organizacija, od čega jedan Biro za komunikacije i 11 agencija. Kako je ovlašćenje za osnivanje svih organizacija izričito u nadležnosti zakonodavca, to je regulisano članom 94. stav 5. Ustava Srbije, mi u DSS-u smo insistirali da sve te uredbe, koje su u suprotnosti sa pravnim poretkom i koje ga vređaju, budu stavljene van snage, da budu ukinute i da nakon toga mi možemo da razgovaramo o svim drugim stvarima i aspektima rada Vlade Repbulike Srbije.
Posebno je važno istaći da je usvajanjem te uredbe, kojom su osnovane agencije, oduzeto pravo Narodnoj skupštini da ona u postupku donošenja zakona, kojim bi se obrazovao biro i 11 agencija, proceni celishodnost postojanja tih agencija.
Možda možemo da kažemo da je nama žao što ministar koji svoje agencije hoće da osnuje zakonom jednostavno nije taj o kome treba govoriti kod ove tačke, zato što smo u dosadašnjoj saradnji uvek nailazili na korektan odnos, ali jednostavno ta uredba nas onemogućava da raspravljamo o suštini ovog zakona.
Suština ovog zakona nije sporna, zakon je dobar i u svakom slučaju nešto što treba Srbiji. Kako je ovde reč o flagrantnoj neustavnosti, potpunom preplitanju nadležnosti ministarstva, agencije i sada ovog zakona, mi treba da vidimo kako će se šta raditi i kako ćemo se ponašati. Ako još uzmemo u obzir da agencija za razvoj malih i srednjih preduzeća Vlade Republike Srbije može, po uredbi, da raspisuje javne konkurse za korišćenje sredstava pomoći, a kako ta nadležnost nije predviđena u Predlogu zakona i delatnosti agencije za razvoj malih i srednjih preduzeća, pitamo se da li će i dalje agencija Vlade Republike Srbije da radi neke poslove. Ko će biti taj ko će procenjivati kada će agencija funkcionisati po uredbi Vlade Republike Srbije, a kada po zakonu o agenciji za razvoj malih i srednjih preduzeća, kada će se primenjivati uredba, a kada će se primenjivati zakon.
Da li su to dve agencije ili je to jedna agencija? Koja agencija će imati veću vlast? To su neke dileme koje, verujem, niko ovde od nas u Skupštini ne može da reši. Može da bude validna samo jedna agencija, a to je ona agencija koja se osniva zakonom jer je tako propisano Ustavom. Kako nam se u ovoj situaciji kao prethodno pitanje, pre glasanja o ovom zakonu, nameću i pitanja uredbi Vlade Republike Srbije, kojima se osnivaju agencije i posebne organizacije, nameće se i pitanje da konačno krenemo da radimo po Ustavu i zakonu.
Ukoliko, nakon ukidanja te uredbe, izglasamo ovu agenciju, ona treba da zaživi kao agencija temeljena na Ustavu i zakonu. Zato ćemi mi iz DSS-a tokom ove rasprave iznositi naše primedbe i pohvale ovog zakona, naročito što ovaj zakon treba da kreira budućnost prirodnog razvoja ove zemlje, da sadržinski nije sporan i da je zakon ministra koji je prihvatio primedbe DSS-a. Mi ćemo insistirati da bude ukinuta uredba Vlade Republike Srbije kojom se osnivaju agencije i biro za komunikacije. Ukoliko do toga ne dođe, prilikom glasanja o zakonu u načelu, a kasnije i u pojedinostima, bićemo uzdržani. To je nešto što se postavlja kao prethodno pitanje i to je nešto od čega će zavisiti naše glasanje. Ukoliko do toga ne dođe, poslanici DSS-a će biti uzdržani u glasanju ovog zakona, ukoliko pre glasanja ne bude ukinuta ova uredba Vlade.
Smatramo da ćemo time tokove koji su postojali vratiti u ustavne i zakonske okvire, da ćemo legalizovati agenciju Vlade Republike Srbije i da ćemo na taj način jednostavno otvoriti mogućnost i pokazati svim ostalim ministarstvima da se agencije osnivaju zakonom. Sam ovaj postupak, a to je i ministar Vlahović rekao, da se agencije osnivaju zakonom, daje argumente DSS-u da je bila u pravu kada je rekla da ne mogu agencije da se osnivaju uredbom Vlade i da agencije moraju da se osnivaju zakonom. Zato mi očekujemo od Vlade Republike Srbije da ukine agenciju, da ukine uredbu, da izglasamo ovu agenciju, da izglasamo predloge zakona o svim drugim agencijama i da na taj način prekinemo sa praksom koja je postojala i ranije, a koja se sada nastavlja.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo uvaženi poslanici, da dam svoj doprinos raspravi o tome da li zamenici javnih tužilaca treba ili ne treba da budu stalni, da li to treba da se nađe u ovom zakonu i da li je uopšte po zakonu da mi sada o tome raspravljamo, pošto smatramo da su ovi amandmani, usvajanjem Zakona o Visokom savetu pravosuđa, postali  pravno nemogući.
Samostalnost ne smemo i ne treba povezivati sa stalnošću jer to nisu iste stvari. Potpuno su odvojeni pojmovi samostalnosti, a samostalan je i onaj koji nije stalan, koji je reizboran, i to su odvojene stvari i ne treba ih vezivati.
To su dva različita principa i mi ovim zakonom ustanovljavamo princip samostalnosti u vršenju funkcije, stalnosti za javne tužioce i reizbornost za zamenike javnih tužilaca. To su tri različite stvari. Naravno, i zamenici javnog tužioca se imenuju, i to radi Visoki savet pravosuđa, kako smo juče usvojili Predlog zakona o Visokom savetu pravosuđa.
Nažalost, to je činjenica i u ovom slučaju protiv toga ne možemo. Odbor za pravosuđe i upravu se takođe izjasnio u prilog reizbornosti zamenika i imenovanja zamenika javnog tužioca, i na Odboru je bilo rasprave oko ovoga, prilično argumentovane, uostalom kao i ovde, ali smo smatrali da je u ovoj situaciji je bolje za samo tužilaštvo da zamenici budu reizborni.
Prvo, javni tužilac je inokosni, odnosno monokratski organ i ako pratimo načelo monokratije videćemo da se taj organ kao takav odnosi pre svega na javnog tužioca i da njegovi zamenici, bez obzira što su oni procesno izjednačeni sa javnim tužiocem, statusno nisu, o čemu sam juče govorio; javni tužilac može da daje naloge kako će se šta raditi, može da uzme predmet zameniku javnog tužioca i to, jednostavno, govori o tome da ta dva organa apsolutno nisu jednaka.
Kada zamenik javnog tužioca nastupa on je procesno pred sudom jednak javnom tužiocu i on može da preduzima sve radnje, ali, gledano hijerarhijski, apsolutno ne postoji jednakost u pravima i obavezama javnog tužioca i njegovog zamenika. Rukovođeni smo tim načelima, pre svega načelima stručne javnosti, jer i profesor Momčilo Grubač koji je sigurno analizirao ove zakone ima svoje mišljenje, prilikom izrade i krivičnog i procesnog prava, što govori o činjenici da je jedino pravo rešenje da zamenici javnih tužilaca budu reizborni, da imaju mandat od osam godina i to govori u prilog samo efikasnijeg vršenja javnotužilačke funkcije.
Tako, mi smatramo da treba podržati i ostati pri ovom rešenju, upravo zato što je ono garant boljem i efikasnijem vršenju ove funkcije i odgovornijem radu. Osam godina nije mali period, nije period koji može da rodi neizvesnost kod zamenika javnog tužioca, naročito što o njegovom reizboru i imenovanju ne odlučuje političko, već stručno telo, a to je Visoki savet pravosuđa (u odnosu četiri prema tri za stručne u odnosu na ove druge) i to govori u prilog činjenici da treba zadržati reizbornost, naročito što će se voditi računa o stručnosti, o kvalitetu rada a pre svega o rezultatima rada i odgovornosti za ono što je rađeno, a ne o nečem drugom.
Zato ne vidimo prepreku da osam godina, što je dugačak period, ostane kao predlog, odnosno da se izglasa kao zakon.

Ovaj amandman bi imao smisla da je usvojen onaj prethodni, da oni imaju stalnost. Suština je u tome da oni nisu u vezi, ali treba da imamo u vidu činjenicu da Visoki savet pravosuđa imenuje zamenike javnog tužioca i pretpostavlja se, ukoliko usvojimo da javni tužilac poverava određene poslove zamenicima, da je on taj koji im je nadređen. Ne postavlja se pitanje ko će donositi odluke u vezi sa njihovim raspoređivanjem, jer je logično da onaj ko imenuje, a to je Visoki savet pravosuđa, ukoliko dođe do rasformiranja određenog javnog tužilaštva, snosi odgovornost i za njihovo raspoređivanje.
Tako da bi ovaj amandman imao smisla jedino da ih Skupština bira, a da su oni stalni, pa da se predviđa posebna obaveza. Ali, jednostavno je nepotrebno, jer je već Visoki savet pravosuđa taj koji ih imenuje, on može da ih rasporedi iz jednog tužilaštva u drugo, ukoliko se oni rasporede.

Ovaj amandman spada u grupu onih amandmana koji su bili pravno mogući, dok nije usvojen Zakon o Visokom savetu pravosuđa. Polazeći od činjenice da je svima Ustavom zagarantovano pravo na dvostepenost u postupku, usvajanjem amandmana, kako ste vi predvideli - da obrazložim zašto možda i nije dobro čak i da može da se usvoji ovaj amandman - da se umesto ministra za pravosuđe stavi Visoki savet pravosuđa - bilo bi uskraćeno pravo tužiocu koji se udaljava da ima pravo žalbe.
Jer, prvostepeni postupak je taj da ministar donese odluku o udaljenju. U sledećem članu, kao što ste rekli, javni tužilac u roku od tri dana ima pravo prigovora Visokom savetu pravosuđa, a Visoki savet pravosuđa u proširenom sastavu, znači u kome ne učestvuje izvršni organ - ministar pravde, donosi odluku da li će biti ili neće biti udaljenja.
Znači, polazeći od Ustava da, jednostavno, svako ima pravo žalbe na neku odluku, mi smo predvideli dvostepenost i ovde, tako da je ministar pravde taj koji u prvom stepenu odlučuje, a u drugom stepenu odlučuje viši organ, i to u onom sastavu u kome nema ministra pravde.
Ovo govorim da bih izneo argumentaciju u odnosu na to da je ovaj amandman pravno moguć, ali usvajanjem Zakona o Visokom savetu pravosuđa ovaj amandman, kao takav, je pravno nemoguć. I ovaj i sledeći. Ako razgovaramo o suštini samih predloga, rešenje o dvostepenosti i garanciji Ustavom zagarantovanog prava na dvostepenost postupka, je celishodnije u ovom trenutku.

Pre svega, premeštaj i upućivanje su različiti pojmovi i ne mogu se tumačiti isto. Što se tiče upućivanja, kaže se da to nije kazna, nije ništa drugo, kada potrebe to iziskuju i ne upućuju se na dve godine; a ako se čita član, kao što treba da se pročita,  lepo piše da je najduže devet meseci u toku dve kalendarske godine. Sama ta činjenica govori - ukoliko dođe do poremećaja u radu nekog tužilaštva, ukoliko se razboli jedan deo, veći broj zamenika javnih tužilaca, ukoliko dođe do povećanja obima posla dok Skupština, recimo, ne stigne da odreaguje da izabere novog tužioca, dolazimo u situaciju da treba nekog uputiti na taj rad tamo.
Zna se kako su zarade regulisane, kako su ostale stvari regulisane ovim zakonom, da postoji mogućnost da se povećaju, naročito zbog teških okolnosti u kojima se radi, i to opet radi Visoki savet pravosuđa u proširenom sastavu. Znači da ova odredba treba da postoji upravi da bi se u nekim vanrednim situacijama omogućio nesmetani rad tužilaštva, kako bi građani i uopšte država mogli da zaštite svoja prava.

I ovo je jedan od amandmana koji spada u grupu pravno nemogućih u ovoj situaciji, zato što je članom 13. stavom 2. Zakona o Visokom savetu pravosuđa predviđena dvostepenost postupka, odnosno Visoki savet pravosuđa odlučuje o prigovoru na određenu meru koju izriče ministar pravde, tako da je to već regulisano. Na ovaj način bi, možda, uskratili ustavno pravo na dvostepenost postupka, ukoliko bi predvideli da i u prvom i u svakom drugom stepenu odlučuje Visoki savet pravosuđa. Znači, ne bi bilo mogućnosti prigovora protiv te odluke. Suštinski, a i formalno je nemoguće, zato što je već usvojen Zakon o Visokom savetu pravosuđa.

Želeo bih samo da kažem da je ovaj amandman postao, usvajanjem Zakona o Visokom savetu pravosuđa, pravno nemoguć zato što se u članu 1. kaže kako se to reguliše: zamenike javnih tužilaca imenuje Visoki savet pravosuđa; te je i ovaj, kao što su i amandmani koji su podneti na čl. 56, 57. i 58. i nadalje, pravno nemoguć, upravo zbog člana koji reguliše da zamenika javnog tužioca imenuje Visoki savet pravosuđa.
To smo usvojili, tako da su iz tih razloga ovi amandmani pravno nemogući i suprotni postojećem zakonu.

Činjenica je da je sporedno zakonodavstvo nešto što postoji što nije strano i što je, naravno, i ovim zakonom, kao ledž specialis - om u odnosu na zakone koji na opšti način regulišu neke oblasti, primenjeno više normi, naročito onih koje se odnose na zarade sudija i javnih tužilaca i naročito zato da bi obezbedili njihovu materijalnu nezavisnost, kako bi oni bili nezavisni od političkih uticaja. To je ono što je činjenica i zašto smo se mi za to opredelili.
Ova skupština se takođe opredelila za jedan koncept, o tome je bilo rasprave na Odboru za pravosuđe i upravu i u stručnoj javnosti, a to je da zamenici javnih tužilaca treba da budu reizborni, da to bude osam godina, i to je jedan koncept sa kojim neki mogu da se slože ili da se ne slože. Mi smo imali jedan drugačiji koncept do sada, imaćemo drugačiji od sada, i videćemo koji će se pokazati kao bolji.
Mi koji smo se opredelili za ovaj koncept, sa punom odgovornošću ćemo stajati iza njega i preuzeti odgovornost za eventualne posledice koje nastanu, ukoliko se ovaj koncept pokaže kao loš, odnosno kao nedovoljno dobar. Ali, jednostavno, dajte da vidimo, jer očigledno je da je ovo što smo imali do sada neadekvatno postojećim situacijama, u kojima je tužilaštvo prilično pasivno, politički opterećeno.
Jednostavno, dajte da probamo nešto drugo, jer menjamo sistem. To je nešto sa čime svi mi ovde moramo da se pomirimo, svidelo se to nama ili ne, ali jednostavno, to je naša obaveza.

Ne znam da li smo gospodin Tomić i ja bili na istoj sednici, ali, koliko vidim, mi smo pričali dobar deo prepodneva upravo o tom problemu i pitanju stalnosti i samostalnosti, kako tužilaca tako i zamenika javnih tužilaca. Ja molim gospodina Tomića da mi pokaže u Ustavu gde su zamenici javnog tužioca stalna funkcija, da mi pokaže da piše u Ustavu odredba - zamenici javnih tužilaca su stalni. Kada mi to bude pokazao, onda ćemo tu odredbu ispoštovati. Ako mi to nađe, ja u ovom trenutku pristajem da zastanemo sa usvajanjem zakona i da to onda proverimo. Kako toga nema, nema razloga da uopšte zastajemo. Znam da bi mnogi voleli u ovoj državi da se zastane sa svim što se radi, kako bi zadržali ono što je loše. Naravno da to nećemo uraditi. Naravno da idemo putem promena. Nikakva trik pitanja, otprilike kao to, nas neće zaustaviti da nastavimo sa promenama koje smo počeli, tako da ne vidim da ima razloga da se zastane sa bilo kojim zakonom.