Dame i gospodo narodni poslanici, pred sobom imamo još jedan zakon zbog koga ćemo, ako ga ne usvojimo, prema obrazloženju, navodno, negde kasniti, negde nas navodno, neće, primiti itd. Naša vlada zaboravlja da se nijedna država koja drži do sebe ne bi odrekla odredaba najvišeg pravnog akta u zemlji, Ustava.
Ustavni zakon je mrtvo slovo na papiru u Srbiji. Na dnevnom redu su zakoni o izboru, izgleda, nekog sitnog činovnika u Briselu, umesto da se donesu zakoni o vojsci, o predsedniku, da se izabere Ustavni sud, sudije Ustavnog suda, guverner Narodne banke itd. Ali, to neka služi onima koji vode ovu državu na čast.
Ovaj predlog zakona me podseća na Zakon o ličnoj karti kojim se bavio prethodni saziv Parlamenta. Znamo na kakvu je burnu reakciju naišao taj zakon i od strane poslanika SRS-a, ali i od javnosti, uključujući i Srpsku pravoslavnu crkvu.
Kao što znamo, uprkos zakonu koji je nalagao uvođenje bar kodova i čipova, od toga nije bilo ništa, jer se uredbom Vlade, bukvalno, premostio talas nezadovoljstva javnosti.
Iako su poslanici SRS-a ukazivali na sve mane predloženog zakona, pogotovo člana 8, ako se dobro sećam, upornost ministra da ne usvoji amandmane SRS-a kasnije mu se obila o glavu, pa su doneli uredbu koja je, faktički, obesmislila doneti zakon.
U ovom predlogu zakona takođe se pominju čipovi. Verovatno će se to opravdati nekom direktivom, međunarodnom obavezom i onim što je najvažnije - borbom protiv kriminala i terorizma.
Samo, zaboravljamo jednu činjenicu, u Engleskoj, u Španiji, u SAD, odavno su pasoši zaštićeni svim mogućim kodovima i čipovima, pa su se opet teroristi, jednostavno, ušetali u te zemlje i izveli terorističke akcije.
Znamo za 11. septembar, znamo za železničku stanicu u Madridu, znamo za londonski metro itd. Lica koja se bave kriminalom sasvim sigurno prate razvoj nauke i elektronike i verovatno će iznaći način da svemu ovome doskoče.
Koliko se god mi hvalili sigurnosnim sistemima, postoji verovatnoća da se u nekom datom momentu to i zloupotrebi.
Amandmani SRS-a, ali i ono što je prethodno govorio general Božidar Delić, upravo su pravac kako da dodatno zaštitimo naše građane. Osnovna zamerka ovom predlogu zakona je nedostatak konkretnog zakonskog rešenja o vrsti podataka koji će se naći u memoriji čipa, a o tome se govori u članu 25.
Dakle, to se ostavlja ministru, da donese neki podzakonski akt kojim će, po njemu znanim razlozima, nametnuti građanima da sebe identifikuju kroz podatke, možda, o političkoj pripadnosti strankama, o učešću u oružanim sukobima, statusu u društvu, eventualno, o činu Vojske, ako ga imaju, zatim, kroz podatke o ocu, dedi, o svemu i svačemu.
Ta proširena biografija može se smestiti na čip bez znanja imaoca putne isprave. To će, verovatno, kad-tad otići u Brisel, i to u paketu sa sva tri stepena zaštite, kako se ministar hvalio kada je donošen zakon o ličnoj karti u prethodnom mandatu.
Postoji li, možda, mogućnost praćenja lica koja poseduju ovakav dokument, sa čipom, pomoću nekog elektronskog sredstva? Mi to ne znamo jer ne znamo ni vrstu, ni oblik, ni proizvođača tih čipova. Ako je to moguće, onda se cela priča o slobodi kretanja, o pravu na sopstvenu privatnost, obesmišljava. Besmisleno je zbog toga jer vas neko, pritiskom na tastere, brojke vašeg matičnog broja, jednostavno, može locirati za tili čas.
Setimo se ponovo Zakona o ličnoj karti i obaveze da lica koja ih dobijaju moraju priložiti i izvode iz matičnih knjiga svojih roditelja, dakle informacije za kompletne dve generacije unazad. Neko će sve to imati kao na dlanu.
Prosto rečeno, neko će na lak način dobiti sliku Srbije unazad skoro 100 godina.
Gospodin ministar bi trebalo da zna da je general Božidar Delić, inače, veliki heroj iz rata 1999. godine, čovek pun iskustva o vođenju tajnih ratova protiv naše zemlje; zato bi vladajuća koalicija trebalo da usvoji ne samo amandmane koje je podneo gospodin general Božidar Delić, već i ostalih poslanika SRS-a.
Kada smo već kod čipova, red bi bio da nas neko iz Ministarstva obavesti šta bi sa onom opremom vrednom milione evra koju je njegov prethodnik kupio bez ikakvog tendera od, čini mi se, Nemaca, a oni će kasnije, kobajagi, da nam daju zaštitne kodove za izradu novih ličnih karata. Hoće li se ta oprema makar sada iskoristiti, da nam ne propadnu tolike pare, bačene još 2003. godine?
Pored svega ovoga, svesni smo da putne isprave moraju slediti ono što se nameće iz zemalja Evropske unije, iz sveta, u smislu oblika, kodova, čipova itd, ali moramo biti u funkciji zaštite svakog građanina Srbije.
On, pre svega, mora znati koji su njegovi lični podaci uneti u sadržinu biometrijskog čipa, kao i da se obavesti u slučaju da se ti podaci ustupaju na proveru ili se iz nekog drugog razloga prosleđuju službi strane države.
Na kraju, ne mogu a da ne pomenem, maločas je to koleginica Vjerica Radeta pomenula, nešto aktuelno u Srbiji, a ima veze i sa putnim ispravama, i sa zakonom o državljanstvu, o kome je bilo reči prošle nedelje. To je slučaj ekspresnog proterivanja sina Radovana Karadžića, Aleksandra Karadžića, iz Srbije, uz drakonsku zabranu ulaska u Srbiju od godinu dana.
Prosto neverovatno! Ovde smo imali priliku, još prošle nedelje, da vidimo kako se ministar i poslanici vladajuće koalicije ubiše dokazujući koliko imaju veliku brigu za Srbe van granica Srbije. Čovek je kriv što je neko od službenika iz državnog aparata, navodno, napravio grešku prilikom izdavanja lične karte.
Kao prvo, koliko ljudi u Srbiji uopšte nema ličnu kartu i da li se prema njima na ovakav način odnosi, da li ih na bestidni način proganjaju? Ovo je bilo gore nego kada se presretne neki ilegalni konvoj Iranaca preko naše zemlje. I prema njima se država ljudskije ponaša nego što je to bilo u ovom slučaju. Vidimo da iz Haga vlada princip kao kod ''gestapoa'' u Srbiji. Otac je u šumi, a ti mu pobi celu familiju. Tako i sada jurimo Karadžića, ne možemo da ga uhvatimo - rasturite mu porodicu i ostavite ga na ulici.
Sada vas, drage kolege, kao roditelj, pitam - kako biste se osećali da vam dete, teško operisano, ostane u bolnici sa fiksatorima, na intenzivnoj nezi, a vas da proteraju iz Srbije jer ste Srbin?