Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8543">Radiša Ilić</a>

Govori

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 6. Predloga zakona. U članu 6. stav 4. menja se i glasi: "Lice koje je na osnovu ponude za preuzimanje steklo 75 % ili više akcija s pravom glasa, obavezno je da objavi ponudu za preuzimanje". Preostali deo teksta se briše i stav 5. se briše.
Od kada je došlo do najave ovog zakona učestale su ponude za preuzimanje srpskih firmi. Mnogim tajkunima je odgovarao prošli zakon, a mnogi će se snaći u novim pravilima igre. Do sada je na ovaj način, prodajom manjinskih paketa, privatizovano oko 500 preduzeća. Samo u prošloj godini, inače rekordnoj po prodaji manjinskih paketa, to je rezultiralo prilivom od nekih 100 miliona evra, ali ako se ima u vidu koja je ovo cifra, ta cifra je mogla da bude znatno veća. Međutim, najveći problem je sama cena preuzimanja, zajedno sa cenom akcija malih akcionara.
Kako se braniti od tzv. neprijateljske privatizacije? Da li je možda rešenje u izlasku na berzu? Postavlja se pitanje koliko može da bude efikasna odbrana u skladu sa pravilima berze i činjenicom da se polazi od knjigovodstvene vrednosti, koja je na neki način naš izum, i ta cena, ako nema zainteresovanih stranaka koje, uz dobru proviziju ili zbog pretnje, znaju da se uzdrže ili da se ne pojave, pa da automatski za 20 posto snize završnu cenu. U praksi prečicom se može doći do akcija kada se od strane kupca da ponuda za preuzimanje, a već ima obezbeđene podatke, unapred sve o emitentu, neophodne za oglas, i to posredstvom svog čoveka, špijuna, insajdera, kako se to popularno kaže, u firmi.
Mali akcionari, koji ponekad godinama čekaju da unovče svoj akcijski kapital, po pravilu se javljaju na te oglase u značajnom broju, u strahu da ne postanu na neki način vlasnici tog mrtvog kapitala.
U takvoj situaciji cena u ponudi za preuzimanje ne mora da bude realna, pogotovo imajući u vidu da knjigovodstvena, nominalna ili cena koja se utvrđuje na neki način dlanom o dlan ne mora da bude ni približna tržišnoj. Zato se preuzimanje može i smatrati prečicom.
Kada krene proces preuzimanja, onda u medijima krene međuoptuživanje između kompanije, malih akcionara i potencijalnih investitora, u kojima se najpre mogu prepoznati sumnjivi investicioni fondovi sa egzotičnih ostrva. Može se slobodno reći da u toj medijskoj borbi kao pobednici uvek izlaze potencijalni investitori, jer raspolažu finansijskim sredstvima kojima se zakupljuju oglasi u visokotiražnim novinama, na udarnim televizijskim kanalima. Pojedine novinare čak i angažuju za svoju kampanju, i često znaju da interese svoje kompanije ili fonda za preuzimanje nekog akcionarskog društva upletu i navodno nacionalne interese, i to sve samo da bi došli do svog zacrtanog cilja.
Što je jeftinije preduzeće i skoro obezvređene akcije malih akcionara, koji u medijsku borbu sa maločas pomenutim nosiocima finansijske moći ulaze neorganizovani i nedovoljno jaki, bez dodatnih finansijskih sredstava za neutralisanje negativne medijske propagande kojom se mali akcionari demorališu, osnovni je cilj navodnih potencijalnih investitora, sa sumnjivim kapitalom, usidrenim po belosvetskim egzotičnim ostrvima.
Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po amandmanu koji je na član 35. u ime poslaničke grupe podneo narodni poslanik Sreto Perić.
Kada već dođe do toga da je ponuđač otkupio visoki procenat akcija ciljnog društva, onda je potrebno zaštititi manjinske akcionare, koji su na neki način prepušteni volji većinskog vlasnika.
Amandmanom se traži da procenat od 95% otkupljenih akcija bude zamenjen sa 80%, a shodno tome procenat od 5 da se zameni sa 20%.
Razlog je jednostavan i mislim da je prihvatljiv. Veoma je mali broj preduzeća gde je čak 95% akcija ciljnog društva otkupljeno i ova zakonska odredba bi na neki način obuhvatila manji broj akcionara, a samim tim i društava.
Ukoliko bi se prihvatio amandman narodnog poslanika Srete Perića, značajno bi se povećao broj preduzeća, a time i malih akcionara, na koje bi se odnosio ovaj predloženi amandman.
Očigledno je da je protekla privatizacija u stvari samo predstavljala unosan biznis za odabrani krug ljudi, i to ljudi koji su bliski aktuelnom srpskom vladajućem establišmentu.
Ovde je na delu tzv. neprijateljska privatizacija. Tada se aludira, naravno preko medija, u naručenim reportažama, da neko akcionarsko društvo ne sme da preuzme npr. neko iz druge države i tome sl.
Međutim, najveći su neprijatelji oni koji kupe preko svojih veza za bagatelu neko preduzeće uzimanjem kontrolnog paketa akcija, zatim izdele imovinu i preprodaju po znatno većim cenama ostvarujući enormno visoki profit.
To je u stvari neprijateljsko preuzimanje. Firma se zatvori, odnosno ono što ostane od firme, radnici ostanu na ulici i to je prava slika i prilika tranzicije.
Evo kako to izgleda u brojkama koje će pokazati koliko je bila uspešna i ona bivša dosovska vlast, a i ova sadašnja kada se govori o privatizaciji i kako su na neki način ostavili veliki broj građana Srbije bez posla, a državu Srbiju bez imovine.
Do kraja 2005. godine u preko 1.500 preduzeća je izvršena privatizacija ili, bolje rečeno, pljačka državne imovine. U 230 preduzeća je zvanično, odlukama državnih organa, poništena privatizacija.
U više od 1000 preduzeća se traži revizija privatizacije, nova procena kapitala i raskid kupoprodajnih ugovora. Za oko 150 privatizovanih preduzeća sprema se stečaj, radnici su na ulici, a vrednost akcija malih akcionara je drastično umanjena.
To je u stvari tzv. neprijateljska privatizacija. Retki su oni koji su povećali proizvodnju, uložili dodatni kapital, povećali plate itd. Nisu kao neki prevaranti, kao uloženi kapital prikazivali dedine livade na nekoj zabačenoj planini, čiji ar košta kao da je u centru Beograda.
Najveća meta su ona preduzeća koja su privatizovana po starom zakonu od pre 15 godina, a neke čak iz doba Ante Markovića, gde je većinski paket akcija od 60% u vlasništvu malih akcionara. Upravo na ta preduzeća se juriša iznutra u cilju da se oslabe i onda da se obaranjem vrednosti akcija jevtino kupe.
Kada se radnicima duže vreme ne isplaćuje zarada, onda im se posle godinu dana ponudi mogućnost da prodaju akcije kojim će zadovoljiti neke životne potrebe. Mali akcionari te svoje akcije će odmah prodati, iako po znatno umanjenoj ceni.
Znači, psihološko dejstvo je učinilo svoje i radnici će biti zadovoljni nekoliko meseci ili par godina, dok će poslodavac za to vreme preuzeti firmu i sa svojim ljudima, koji su mu pripremili teren pre dolaska, ostvarivaće ogroman profit za sebe. U takvim situacijama poslodavac zna da kaže onima koji nisu prodali svoje akcije da više neće kupovati akcije, čime mali akcionari stiču utisak da u rukama imaju bezvredne papire koje poslodavac neće.
Ovim amandmanom obaveza poslodavca bi bila da otkupi akcije malih akcionara ako ima 80% akcija u svom vlasništvu umesto tek 95%. Poslodavac će od, na primer, 75% do 95% upravo doći taktikom obezbeđivanja akcija, odnosno neće da ih otkupi. Onda će akcionari zbog teških životnih uslova prodati, što narod kaže, pošto-zašto. Zato smatram da će poslanici u danu za glasanje prihvatiti ovaj amandman, a da bi se poboljšao položaj malih akcionara u Srbiji. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, u ime SRS podneo sam amandman na član 4. ovog predloga zakona i pročitaću ga jer je veoma bitan, pre svega za sve revizore i računovođe koje verovatno prate ovu sednicu, jer je ovo bitna stvar za njihovu profesiju.
Član 4. menja se i glasi: "Ovim zakonom se utvrđuje profesionalno zvanje ''ovlašćeni javni računovođa - ovlašćeni revizor'', ''ovlašćeni računovođa'' i ''računovođa''. Profesionalna zvanja iz stava 1. ovog člana stiču se na način i pod uslovima utvrđenim nacionalnim računovodstvenim obrazovnim standardom ROS 31-Profesionalno osposobljavanje računovođa".
Dakle, nema ovlašćenog revizora, nema ovlašćenog internog revizora i nema komore ovlašćenih revizora.
Ovaj predlog zakona izazvao je dosta polemike u javnosti, tačnije od osude od strane stručne javnosti i onih koji se ovom profesijom bave. Dopis koji je Savez računovođa i revizora Srbije poslao svim narodnim poslanicima u Narodnoj skupštini, što se tiče poslanika SRS mi smo ovo pročitali i proučili, dok za poslanike vladajuće koalicije čisto sumnjam da su ga uopšte i pogledali.
Ovim amandmanom se predlaže uvođenje prikladnijeg profesionalnog zvanja nego što je to dato u ovom predlogu zakona. Edukacija profesionalnih računovođa mora se prepustiti isključivo profesiji, a ne nekakvoj veštačkoj tvorevini, kao što je komora, koja je pod neposrednim uticajem državnog organa, odnosno Ministarstva finansija. Takvog primera nema bukvalno nigde u Evropi.
Zašto se sve ovo ne prepusti profesiji? Od velike važnosti je da državni organi nemaju uticaj na edukaciju revizora. Samo tako će oni ostati nezavisna profesionalna lica koja obavljaju reviziju i istovremeno odgovaraju za pravilnost obavljanja revizije, sastavljanja izveštaja o reviziji i izražavanja revizorskog mišljenja.
Tada se u izveštajima o reviziji neće naići na gomilu netačnih podataka, jer su to pojave koje treba oštro sankcionisati i koje su do sada u mnogim finansijskim aferama prouzrokovale ogromne i nesagledive posledice, pogotovo tamo gde su pojedini ovlašćeni revizori potpisivali lažne bilanse stanja i uspeha.
Dakle, ovim amandmanom umesto zvanja ''ovlašćeni revizor'' i ''ovlašćeni interni revizor'' predlaže se ''ovlašćeni javni računovođa - ovlašćeni revizor'', ''ovlašćeni računovođa'' i ''računovođa''.
U dopisu koji su dobili svi poslanici Narodne skupštine od Saveza računovođa i revizora Srbije upravo se skreće pažnja i Vladi Republike Srbije i ministru Dinkiću, kao i poslanicima pre svega vladajuće koalicije, da Ministarstvo finansija nije dobilo njihovu saglasnost za upotrebu pojedinih profesionalnih zvanja u računovodstvu.
Ovakvim rešenjem, kako je dato u ovom amandmanu, sprečilo bi se stvaranje paralelne, na neki način pseudoprofesionalne organizacije, koje je nepotrebno, jer već postoji profesionalna organizacija koja je član Međunarodne federacije računovođa.
Ministar finansija kao da je zaratio sa svima, sada mu smetaju čak i njegove stranačke kolege. Evo sada su na redu posle bankara, posle osiguravajućih društava došli i revizori i računovođe. SRS u ovom amandmanu i predlaže ova zvanja koja su i pomenuta u ovom dopisu, kao što su ovlašćeni revizor - ovlašćeni javni računovođa, ovlašćeni računovođa i računovođa.
I u ovom zakonu aktuelna vlast opet izmišlja organe, kao što je ranije bio slučaj sa agencijama, a sve to na teret poreskih obveznika Srbije.
U ovom slučaju reč je o Komori ovlašćeni revizora, gde se nalaze i pravna i fizička lica, što je jedinstveni slučaj u svetu. Po načinu rada i funkcionisanju uopšte ovo je školski primer kako izgleda sukob interesa.
Po kojoj direktivi EU ovakvi predlozi ulaze u zakonodavni sistem, verovatno zna samo aktuelni ministar finansija Mlađan Dinkić, koji bi trebalo da zna da svojim nepromišljenim zakonskim eksperimentima direktno ugrožava na hiljade profesionalnih računovođa u Srbiji.
S obzirom da i računovođe i revizori sada prate ovu raspravu i da su i oni, kao i zvanični savez, dali svoj doprinos, koji se jednim svojim delom odnosi upravo na član 4, smatram da bi prihvatanjem ovog amandmana donekle popravili ovaj predlog zakona.
Zahvaljujem.
Dame i gospodo poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 10. Predloga zakona, sa predlogom da se u članu 10. stav 4. briše.
Pročitao bih taj stav, kaže se: "Izuzetno od stava 3. ovog člana, banke i društva za osiguranje sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom mogu biti osnivači društva za upravljanje".
Dakle, ovde imamo nešto slično što smo imali u Predlogu zakona o tržištu hartija od vrednosti, kada su u pitanju povlašćenost i monopolski položaj Vlade Republike Srbije i drugih državnih organa.
Da li će sam zakon biti dovoljan za uspostavljanje tzv. privrednog miljea neophodnog da ovaj oblik organizovanja zaživi i kod nas, pitanje je koje muči sve one koji planiraju da se ovim poslom bave u budućnosti.
Da bi investicioni fondovi ovde zaživeli, trebalo bi ispuniti još mnogo uslova, popraviti poreski režim u zemlji, zatim urediti računovodstvo i sveobuhvatno pravo. Nije dobro rešenje prepisati zakone iz inostranstva.
Da bi ovi fondovi mogli da funkcionišu u Srbiji, neophodno je stvoriti uslove za njihovu likvidnost, obezbediti kotiranje dobrih firmi na berzi, a na bolji način urediti poslovanje revizorskih i brokerskih kuća. Stabilnost valute, kreiranje berzanskog tržišta, na kome bi se pojavile elitne srpske firme, kapitalno snažne, takođe je jedan od bitnih uslova da bi investicioni fondovi zaživeli. Ukoliko se isprazni tržište i ne pojave se akcije javnih preduzeća, investicioni fondovi će ostati prazni i neće imati kapital sa kojim će trgovati.
Zanemarljivi broj strateških investitora, stranih direktnih investicija i sve manji prihodi od autorske privatizacije, izgleda da su vlast uverili da smo u ovoj sferi "doterali cara do duvara", pa se krenulo ka osnivanju investicionih fondova.
Pojava investicionih fondova u aktuelnoj privatizaciji, akcije tzv. malih akcionara i akcije iz državnog Akcijskog fonda, ogleda se u prisustvu investicionih fondova poput "Salforda", to vam je na Kanarskim ostrvima, koji su inače prisutni u mlekarskoj industriji, zatim "FPP Balkan limited", kao i mnogi drugi, ali njima je neuhvatljiva struktura.
U zemljama u kojima zakonodavstvo ne obavezuje na strukturu svog kapitala, učine preglednom, investicioni fondovi postaju opasni igrači za državu. Nadam se da će poslanici u danu za glasanje prihvatiti ovaj amandman na član 10, stav 4.
Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe podneo sam amandman na član 56. Predloga zakona da se ovaj član 56. briše. Osnovni razlog zbog koga treba brisati ovaj član jeste stvaranje tržišta bez povlašćenih učesnika, a koje ovaj član 56, kao i oni prethodni, upravo ...  
Pravo pitanje bi bilo kako danas funkcioniše tržište hartija od vrednosti. Ono što se dešavalo u prethodnom periodu do danas, dešavalo se uglavnom mimo zakona i u režiji onih koji su oktobra 2000. godine došli na vlast u Srbiji i koji su kreirali državnu i ekonomsku politiku Srbije.
Ovaj član 56. dobrim delom se oslanja na član 54, gde se jasno vidi da i te kako ima povlašćenih učesnika na tržištu hartija od vrednosti, koji su ovde redom pobrojani, počev od Republike Srbije pa nadalje. Kada se malo podrobnije analiziraju potencijalni kupci koji imaju mogućnosti kupovine hartija od vrednosti mimo odobrenog prospekta, odmah se može uočiti mogućnost zloupotrebe.
Ne mislim samo na zloupotrebu Republike Srbije, već zloupotrebu onih koji pod okriljem pojedinih ministarstava, direktora agencija, predsednika komisija, predsednika upravnih odbora, čak i predsednika i potpredsednika Vlade, mogu da nanesu ogromnu štetu državi, privrednom subjektu i zaposlenima, odnosno akcionarima. Podmićivanje državnih funkcionera čije ingerencije direktno utiču na status i pozicije pojedinih učesnika na tržištu hartija od vrednosti upravo svoje uporište nalazi u ovom članu zakona.
Pogledajmo unazad samo nekoliko afera čiji su akteri bili visoki funkcioneri Vlade. Setimo se samo kako se država ponela prilikom privatizacije "Knjaza Miloša" i one euforije koja je vladala prilikom otkupa akcija od zaposlenih. Vlada je išla tako daleko da je akcije radnika "Knjaza Miloša" htela da grupiše u paketu i da ih proda jeftinije za 6.000 dinara po jednoj akciji u odnosu na cenu koju je nudila druga konkurentska firma.
Zato su predstavnici firme, koju je tako zdušno protežirao sada već bivši potpredsednik Vlade Miroljub Labus, valjda iz običnog ljudskog sažaljenja išli u kućnu posetu dotičnom funkcioneru, koji je zbog povrede noge goste sa ponudama primio u svojoj kući. Eto, i tada su radili koferi, koji će uskoro postati statusni simbol stranke u rasulu.
Posle propasti ovog dela, a zbog hrabre odluke gospodina Milka Štimca, kasnije pacijenta Kliničkog centra, Vlada je burno, u pola noći, reagovala pod pritiskom Miroljuba Labusa radi poništenja odluke Komisije za hartije od vrednosti, a kao glavni krivac je označen Milko Štimac.
Ovo je jedan od najupečatljivijih primera zloupotreba u ime Republike Srbije zarad interesa onih koji dolaze u kućne posete državnim funkcionerima. Možemo samo da pretpostavimo šta se tek radilo neposredno posle dolaska DOS-a na vlast 2000. godine, ali to se samo nastavilo sa današnjom vladom, ona je nastavila ono što je DOS nekada radio.
Umešanost kriminalnih struktura u organima vlasti iz redova Demokratske stranke, govorim za onu prethodnu vladu, direktno je uticala na procenu vrednosti preduzeća koja su se tada prodavala, pre svega mislim na tri srpske cementare, 2002. godine, a zatim i na sva ostala preduzeća.
Evo vam najbolji dokaz za ovo što govorim: država Srbija je ovih dana pokrenula istragu na najvišem nivou zbog dva miliona i 300.000 dolara koje su, po navodima istrage, Nemanja Kolesar, tadašnji visoki funkcioner Demokratske stranke i tadašnji šef kabineta predsednika Vlade Zorana Đinđića, i ekipa dobili u vezi sa privatizacijom Fabrike cementa u Popovcu kod Paraćina.
Ovo je takođe dokaz kako je nekome Republika Srbija kao institucija poslužila kao sredstvo da zloupotrebom položaja sebi pribavi materijalnu korist.
Sada je smešno kada neko hoće da ih brani, pa kaže da je na tenderu sve bilo po zakonu, da niko nije uticao na izbor kupca, ali neka se neko zapita zašto je vrednost cementara drastično umanjena za onu vrednost koju su te cementare imale 2000. godine, pre dolaska DOS-a na vlast.
Ko je za to odgovoran? Oni koji su tada vladali i, nažalost, deo vlada i danas. Smanjenjem cena preduzeća smanjila se srazmerno i visina akcija koje su jednim delom, odnosno u visini od 15%, pripale radnicima. Tako su svi oštećeni, i država i zaposleni. Niko nikome ne poklanja uzalud jedan jedini cent, a kamoli dva miliona i 300.000 dolara. Javnost u Srbiji, sve građane baš interesuje kako će se okončati istraga oko ove afere i po njoj će se videti da ova vlast nema ni hrabrosti ni želje da konačno istera pravdu do kraja.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj predlog zakona o arbitraži predstavlja samo još jedan u nizu zakona koji se mora usvojiti, ali se neće primenjivati, jer će se to raditi selektivno, kada se ukaže potreba da se zadovolje interesi moćnih kompanija i pojedinaca u Srbiji.

Ono što je u Evropi praksa u ovom trenutku ne može se adekvatno primeniti i kod nas, jer u zemljama Evropske unije sigurno neće doći do skandaloznih korupcionaških afera, ugrožavanja državne imovine, nošenja kofera punih para državnim službenicima, a to se kod nas dešava. Sada će neko preko arbitražnog suda zaobići dosadašnje sudske instance, a sve uz pomoć države, arbitara i uticajnih lobista u privredi.

Dakle, kao opravdanje u obrazloženju se navodi da će sudski troškovi biti prilično umanjeni, da će se na ovakav način stvoriti pozitivna konkurencija između pravosuđa i arbitraže, a, što je najbitnije, kaže Vlada, unaprediće se status stranih lica koja se uključuju u našu privredu.

Ovaj zakon podseća na neke zakone koje je izglasavala vladajuća koalicija, a koji su se na sličan način uplitali u ingerencije pravosudnih organa. Setimo se samo medijacije, mirnog rešavanja radnih sporova, a evo sada i arbitraže.

Lice koje arbitrira u nekom sporu, kako se vidi iz člana 19, može biti i strani državljanin. Takođe, u članu 21. polazi se od pretpostavke da budući arbitar bude makar malo savestan, pa će pre imenovanja priznati da je pristrastan, subjektivan, sklon prevarama, što će uticati na stranke u sporu ili nadležni sud da ga ipak ne imenuju. Pozivati se na nečiju dobru volju da sam sebi daje ocenu kako bi se kvalifikovao za mesto arbitra je apsurdna stvar.

Znači li to da će po članu 19, gde piše da arbitar može biti svako fizičko lice koje je poslovno sposobno, da se u isti rang stavlja arbitar koji može biti svako, čak i stranac, i sudija, recimo, parničar koji je izabran u redovnoj proceduri i koji je prošao kroz sve ono kroz šta prolaze sve sudije kada se biraju. To se lepo vidi u članu 64. stav 1. koji glasi – domaća arbitražna odluka ima snagu domaće pravnosnažne sudske odluke. Znači, odluka arbitra i odluka suda stavljaju se u isti ravan.

Ako država želi da primenjuje ovaj zakon, neka počne prvo od sebe, a ovim zakonom joj se pruža prilika, pošto su ovde obuhvaćene i domaće i međunarodne arbitraže.

Na primer, uzmimo cementare koje su prve prodate u procesu privatizacije 2002. godine. To je bila državna imovina. Članom 5. se u stavu 2. daje pravo državi i njenim organima i ustanovama da pokrenu arbitražu radi zaštite te imovine.

Zašto navodim cementare? Zato što se radi o stranim kompanijama i zato što je oko privatizacije Cementare u Popovcu kod Paraćina u javnosti isplivala velika korupcionaška afera. Ako zvanični organi države Srbije, kao što su MUP i tužilaštvo, povedu istragu protiv Nemanje Kolesara, Janjuševića i ostalih koji su tada zauzimali visoke državne funkcije, zbog primanja mita od dva miliona 300 hiljada dolara, a u vezi privatizacije popovačke cementare, da li je to dovoljan signal čak i međunarodnim arbitražnim organima da reaguju?

Gospodine ministre, verovatno ćete pasti na ovom prvom ispitu, jer nećete ništa učiniti kada su u pitanju cementare i ono što se dešavalo oko njih.

Znači, vi žmurite kada su u pitanju strane kompanije, iako je država oštećena bahatim ponašanjem maločas pomenutih lica, inače istaknutih članova Demokratske stranke. Ne zaklanjajte se iza tendera, transparentnosti i tome slično.

Ako je neko platio toliku sumu novca tadašnjem predsedniku Upravnog odbora Fabrike cementa "Novi Popovac" Nemanji Kolesaru i ostalima, onda ste vi dužni, u ime Vlade Srbije, da sve to isterate na čistinu. Ako to ne uradite, vi onda ne štitite interese građana Srbije, koji su svesni činjenice da ih na neki način opet obmanjujete, a u to ćete se brzo uveriti na sve izvesnijim parlamentarnim izborima.

Ako dodamo činjenicu da je za Beočinsku fabriku cementa 2000. godine nuđeno 35 miliona maraka više nego što je prodata posle dve godine, onda vam se zaista pruža prilika da se stavite u zaštitu imovine države Srbije, što vam omogućava član 5. ovog predloga zakona. Ali, izgleda da to vama ne pada na pamet. Tamo može da se radi sve, da se drži monopol međusobnim dogovorom tri cementare, da se sačinjavaju radne grupe u koje su uglavnom raspoređivani invalidi rada, mogu beskonačno da se iskorišćavaju prirodna bogatstva, može da se spaljuje sve i svašta pod firmom alternativnog otpada itd.

Čemu ovaj zakon? Za sitna neplaćanja trebovanja i tužakanja od strane pojedinih udruženja građana. Narod nema hleba da jede, pretura po kontejnerima, a država brine kako da se proda još jedna srpska glava. Labus nije podneo ostavku posle afere sa "Knjazom Milošem" i "Danoneom", posle "Eriksona", posle "afere kofer", vezano za NBS, i to je moralno. Zato je podneo ostavku što jednom časnom Srbinu, Ratku Mladiću, nije odletela glava s ramena. I to je za ovu vlast moralno.

Ovaj zakon takođe pruža priliku da država reaguje kada je u pitanju eksploatacija prirodnih bogatstava, vode, mineralnih sirovina itd. Nedavno je na dnevnom redu Narodne skupštine Republike Srbije bio i Predlog zakona o rudarstvu, u čijem smo obrazloženju na strani 5 mogli da pročitamo da je plaćanje naknade za eksploataciju mineralnih sirovina bilo predviđeno i prethodnim zakonima, ali da nije sprovođeno.

To znači da je budžet Srbije u periodu od 2002. do 2006. godine ostao uskraćen za desetine miliona evra. Koliko je samo izgubljeno od utrošenih sirovina za potrebe cementne industrije, za proizvodnju kao što je keramičarska, ciglarska, tu su kamenolomi, metali, olovo i cink, eksploatacija šljunka itd. Ne zaboravimo "Nekse grupu" iz Hrvatske, koja je zaposela Jelen Do.

Naš ministar rudarstva je od 2004. godine do danas, dakle pune dve godine, sedeo skrštenih ruku znajući da se ta naknada ne naplaćuje kako treba. Sada vi, ministre, ako imate nameru da sprovodite ovaj zakon, jer je ovde u pitanju klasična pljačka imovine Republike Srbije, odnosno prirodnih dobara, pokrenite arbitražni postupak.

Ako se arbitražni postupak na međunarodnom nivou vodi za "Mobtel", za "Galeniku", onda se angažujte i po ovim pitanjima.

To što se prilikom izrade kupoprodajnih ugovora sa stranim kompanijama nije mislilo na pojedine klauzule, slučajno ili namerno, upravo treba da bude predmet arbitraže. Takve ugovore su pravili oni na čije su se račune na Sejšelima slivale stotine hiljada i milioni dolara.

Juče se njihov nekadašnji partijski saborac tresao na bini u centru Beograda. Da li ga je drmala struja iz mikrofona ili se ubo na rđav ekser, nije poznato. Danas njih nema u političkom životu Srbije, ali su ostavili kriminalni trag iza sebe i mnogim građanima Srbije koji su ostali bez posla ugrozili egzistenciju i kakvu-takvu sigurnu budućnost.

&nbsp;
Dame i gospodo narodni poslanici, ministar nažalost nije ovde, mada ovo što ću reći bitno je zbog narodnih poslanika, ali i zbog građana Srbije koji ovo slušaju.
Dakle, na dnevnom redu je Predlog zakona o crkvama i verskim zajednicama. Pre nego što počnem da govorim o ovom zakonu, hteo bih nešto da kažem kao član Odbora za evropske integracije, na koji su se mnogi danas pozivali, a u stvari imam primedbu na dostavljeni materijal članovima Odbora za evropske integracije.
Naime, krajnje je neprimereno da se poslanicima Narodne skupštine, pre svega poslanicima SRS, podmeće u zvaničnom materijalu skupštinskog odbora informacija sa poznatim ustaškim logom B92.
U njoj su mišljenja nekih nevladinih organizacija, po meni nebitnih, o ovom zakonu.
A kako sam kasnije čuo ovde se radilo samo o potrebnoj informaciji šta nadbiskup beogradski Hočevar misli o Predlogu zakona. Mislim da je bila potrebna druga instanca da bi se saznala ta informacija, a ne da mi ovde čitamo sa sajta B92 šta pojedine nevladine organizacije misle o predloženom zakonu i, kako se ovde vidi, grupa nevladinih organizacija okupljenih u koaliciji za laičku državu. Samo bih pomenuo o kojim se nevladinim organizacijama radi. Tu su Beogradski centar za ljudska prava, Centar za mir i razvoj demokratije, Centar za unapređenje pravnih studija, Inicijativa mladih za ljudska prava i Žene u crnom.
Ako su čelnici ovo odbora, odnosno skupštinska služba hteli da prenesu deo onoga što se u javnosti poslednjih dana pisalo, mogli su da skinu sa sajta "Večernjih novosti", "Kurira", "Starta", "Velike Srbije", mogli su da vide i da pročitaju šta o tome misli Slađan Mijaljević, predsednik Udruženja "Istina", koje se bavi zaštitom žrtava sekti.
Što se tiče ovih nevladinih organizacija pomenuo bih jednu činjenicu, povezao bih sa jednim događajem koji se desio 2003. godine. U selu Beli Potok kod Beograda pojavila se svojevremeno sekta "Sanatan". Podigla se velika prašina oko svega toga, pre svega ljudi iz lokalne sredine su se sukobili sa članovima te sekte i samo bih citirao jedan deo iz Memoranduma te pomenute sekte: "Nije važno ako neko nije nikada vežbao rukovanje vatrenim oružjem, ukoliko bude pucao uz duhovnu praksu, pojanje božjeg imena, metak će sasvim sigurno pogoditi cilj, jer je snaga božijeg imena ogromna. Ako neko poje božije ime dok tuče nekog on nije agresor već bog obavlja ovu radnju".
Sada dolazi ono zbog čega postoje nevladine organizacije. Tada 2003. godine Fond za humanitarno pravo, odnosno Nataša Kandić i Helsinški odbor za ljudska prava, sa Sonjom Biserkom na čelu, zahtevali su od države da se što pre uhvate meštani Belog Potoka koji nisu dozvolili Sanatanu da sprovodi svoju versku delatnost.
Današnju diskusiju počeo bih sa dva karakteristična primera delovanja pojedinih verskih organizacija u Srbiji, a pomenuo bih ono pre deset godina iz Zaječara, kada otac pripadnik Jehovinih svedoka nije dozvolio sinu, koji je imao perforaciju čira da primi krv i naravno njegov sin je posle toga preminuo, a on iz verskih ubeđenja nije dozvolio da sin primi tuđu krv.
Takođe, ovde je bilo reči o ubistvu vojnika od strane satanista u kasarni u Vranju i Šapcu, i ne bih to da ponavljam.
A što je poenta svega toga, sada može neko reći da su i ti ljudi koji su to tako učinili, postupili, u nešto verovali. To nešto će upravo gospodin ministar morati da legalizuje ovim zakonom.
Da li neko misli uopšte da će neka sekta u Srbiji napisati u svom opisu obreda baš sve ono što stvarno odslikava rad te sekte. Neće, čak će i imena da prilagođavaju onome što bi bilo potrebno da ih ministar svojim odredbama zakona legalizuje.
Za poslednjih 15-tak godina izdešavali su se nebrojeni incidenti u Srbiji, bilo je i tragičnih situacija, a čiji su vinovnici upravo verske sekte. Ako uzmemo u obzir veliki broj onih koji posledice svoje nesmotrenosti danas leče po duševnim bolnicama, porodice koje su rasturene, koje su prošle kroz torturu svog člana porodice koji je član sekte, onda je taj broj daleko veći nego što se pretpostavlja.
Šezdesetih godina se o narkomaniji govorilo kao o pojedinačnim situacijama, pojedinačnim slučajevima. Međutim, danas, 40 godina posle početka narkomanije na našim prostorima, govori se kao o pravoj pošasti. Tako se i pre 10 godina govorilo o prvim pojavama verskih sekti na našim prostorima, kao pojedinačnim slučajevima. Međutim, za 20, 30 godina imaćemo verovatno alarmantnu situaciju i u Srbiji.
Brojke koje ću sada izneti mislim da će zainteresovati javnost u Srbiji, ali mislim i da ih ministar zna. U SCG je, prema nezvaničnim podacima, oko 400 hiljada pripadnika sekti, mada su se na poslednjem popisu njih oko 16 hiljada izjasnili da zvanično pripadaju nekoj verskoj organizaciji, odnosno sekti. Ako se zna da samo adventista u Srbiji, ispada da su oni sekta, ima između 80-100 hiljada, to znači da broj sa poslednjeg popisa pada u vodu.
Što se tiče broja sekti i udruženja koji se mogu svrstati u kategoriju verskih, taj broj se kreće oko 320, s tim da je oko 70 njih zvanično registrovano, i to mnoga kao udruženja građana. Posebno se velika ekspanzija sekti zapaža pred sam raspad SFRJ. Sagledavajući način delovanja pojedinih sekti i njihovo instruisanje iz centara, obično u Americi, gde su stvarane, osnovni cilj im je bio izazivanje defetizma, odbojnosti prema oružju, odnosno odbrani zemlje, dezerterstva itd.
Ono što javnost u Srbiji treba da zna, veliki broj sekti koje se danas javljaju u Srbiji, uglavnom su stvorene u SAD i to najviše u 20. veku. Sada ih ne bih nabrajao, mada su neke veoma poznate našim građanima.
Sve te mnogobrojne i verski različite sekte, udruženja, pokreti, objedinjeni su i usmeravani su kroz novo doba, odnosno tzv. new age. Kreatori politike novog svetskog poretka, kao i religije new age su masoni i u celoj piramidi hijerarhije mogu se videti svi njeni činioci.
Jedan značajan segment zauzimaju upravo verske sekte i nove religije. Izmešane su sa svih strana sveta, samo sa jednim ciljem, da se sruši tradicionalno. Cilj je jasan, gubljenje identiteta i pojedinca i nacije, da bi bilo sve pripremljeno za velikog orvelovskog vođu.
Što se tiče new age, to je u stvari projekat ogoljene globalizacije i to je jo odavno zacrtala grupa Bilderberg, Kisindžer, Bžežinski, Sajrus Vens, nama dobro poznat, zatim Trilateralna komisija, Rokfeler i mnogi drugi. Zato sada u Srbiji i u svakoj zemlji na kugli zemaljskoj imamo poplavu sekti. Zadatak im je prosleđen iz jednog centra iz Pentagona. Ne zaboravimo čedo novog doba, odnosno new age, a to je Amnesti internešenel, nama dobro poznata organizacija koja je bila veoma aktivna na našim prostorima tokom prethodnim ratnih sukoba.
Kada je član 37. u pitanju, a to je mogućnost da crkve i verske zajednice mogu osnivati ustanove od predškolskog obrazovanja do univerziteta, bojim se da će Srbija biti suočena sa poplavom sektaških škola i fakulteta. Takođe, nije razjašnjeno u članu 17. koje su to još konfesionalne zajednice, mada su i ove koje ste naveli diskutabilne i ispada da su i one sekte.
Veliki broj sekti i verskih organizacija prvo nastupa prikriveno, pod imenom naučnih ili kulturnih organizacija međunarodnog karaktera. Navešću vam primer, Unifikaciona crkva, poznata kao Munova crkva, ona stoji iza Porodične federacije za mir u svetu, zatim postoji Profesorska akademija za svetski mir, Svetska zajednica crkava itd.
Ova druga organizacija, Profesorska akademija za mir u svetu ima ogranke u 100 zemalja sveta. Kod nas je osnovana sekcija 1989. godine i čine je 40 poznatih profesora univerziteta i naučnih radnika. Predsednik tog ogranka je doktor nauka, da mu ne spominjem ime, svojevremeno ministar u vladi Milana Panića i jedan od nekadašnjih čelnika ICN Galenika, koji je i potpisao uvod u knjigu sa referatima, držanim na skupu ove organizacije 1994. godine u Beogradu.
Javnost Srbije se verovatno seća mladog Vuka Andrejevića, koga je porodica jedva iščupala iz kandži ove sekte pre desetak godina, koji je posredstvom međunarodne razmene studenata dospeo u SAD.
Davanje mogućnosti za otvaranje obrazovnih ustanova verskim zajednicama, ovde se misli na verske organizacije koje će biti možda i osnovane i priznate, samo će još više ojačati njihov položaj i njima srodnih sekti čije su centrale u SAD. Onda će još žešće, indoktrinirajući decu bukvalno od malih nogu, polako ali sigurno uništavati nacionalnu svesnost srpskog naroda, a pre svega srpske omladine.
Javnost Srbije, takođe, treba da zna radi ilustracije da na primer adventistička crkva, odnosno sekta, poseduje 4.267 osnovnih škola, 919 srednjih, 500 viših škola, 22 fakulteta, plus medicinski fakultet u Kaliforniji, 154 bolnice, 336 klinika, 71 starački dom, 60 izdavačkih kuća. Adventisti poseduju čak 30 prehrambenih industrija, nekoliko aviona i manju flotu trgovačkih brodova; objavljuju 300 listova na 273 jezika. U Beogradu imaju radio stanicu, Radio "Glas nade". Slično je i sa drugim pobrojanim sektama.
Pošto kolege bi želele da govore, malo ću da skratim ovo što bih hteo da kažem, ali bih hteo samo još da dodam da neko može reći kako vi smatrate da neke stvari što se tiče EU moraju i kod nas da se reflektuju. U poslednjem stavu člana 22, samo da citiram, kažete, pri donošenju rešenja o prijavi za upis u registar, Ministarstvo uzima u obzir i odluke Evropskog suda za ljudska prava, kao i upravne i sudske odluke u pogledu registracije ili delovanja određene verske organizacije u jednoj ili više država članica EU.
Iz tog razloga bih vam naveo sledeće primere kako su pojedine države EU postupile u pokrenutim sudskim procesima protiv pojedinih sekti u svojim zemljama. Dakle, 18. januara 1997. godine u Italiji, u Milanu, sud je osudio 29 pripadnika Sajentološke crkve za iskorišćavanje umno zaostalih ljudi. Zatim vrhovni sud države Kalifornija 1994. godine doneo je presudu kojom je Sajentološka crkva bila dužna da plati 6,5 miliona dolara odštete nekolicini bivših članova za preživljenu višegodišnju torturu. U Grčkoj 1997. godine grčki sud je zabranio rad Sajentološkoj crkvi, a Apelacioni sud Krita je još 1987. godine zabranio Jehovine svedoke, takođe je zabranjen rad i pripadnicima Hare Krišna.
Zatim, Jehovini svedoci su zabranjeni u Švajcarskoj. U Nemačkoj i Švedskoj se takođe priprema nacrt zakona, ako već nije usvojen, o zabrani Jehovinih svedoka. U Nemačkoj takođe u januaru 1997. godine zakonom je zabranjeno delovanje Sajentologa. U Japanu se sud takođe sukobio sa Unifikacionom crkvom 2004. godine i prva mera je zaplena zemljišta, zgrada i imovine. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 16. stav (3) koji glasi: "U članu 16. stav (3) briše se tačka i dodaju se reči "u roku od godinu dana od stupanja na snagu ovog zakona".
Da bi građanima koji prate ovu sednicu Skupštine bilo jasno o čemu se radi, citiraću član 16. stav (3) Predloga zakona, koji glasi: "Vlasnik objekta u javnoj upotrebi dužan je da izvrši adaptaciju objekta u cilju zadovoljavanja uslova za ispunjavanje obaveza iz stava 1. ovog člana".
Amandmanom predlažemo da se odredi konkretan rok za izvršenje adaptacije objekta. Ovo je povezano sa članom 16. stav (1), u kome se kaže da su vlasnik objekta u javnoj upotrebi, kao i javno preduzeće, dužni da obezbede pristup objektu u javnoj upotrebi, odnosno javnoj površini, svim osobama sa invaliditetom, bez obzira na vrstu i stepen njihove invalidnosti.
Dakle, ovde je problem što određena adaptacija nije izvršena i potreban je određeni rok da bi se to odradilo. Ono što je ovde ostavljeno, a to je rok od osam dana od stupanja na snagu zakona, u kome nije moguće da se bilo šta uradi na bilo kakvoj adaptaciji objekta, kako bi se on učinio prilagodljivim za invalide.
Sada bih pitao gospodina ministra, da se on stavi u ulogu vlasnika objekta u javnoj upotrebi, da li bi uspeo za osam dana da adaptira svoj objekat, kako bi bio pristupačan invalidima? Ovde mogu da dođu u obzir i sutureni, spratovi. Pitam se da li je moguće da za taj vremenski period, osam dana od dana stupanja na snagu ovog zakona, vlasnik objekta izvrši adaptaciju tog svog objekta?
Ako još znamo da su potrebne dozvole za adaptaciju, možda se tom adaptacijom narušava arhitektura određenog dela grada; zatim, koliko je duga procedura za dobijanje dozvola; zatim, imovinsko-pravni odnosi, s obzirom da su mnogi objekti dati u zakup; pa dok se to završi sa pravim vlasnicima, vreme će proteći, a taj rok, koji se traži ovim amandmanom, upravo je potreban da bi vlasnici objekta mogli da adaptiraju svoje objekte.
U obrazloženju ste napisali da se amandman ne prihvata s obzirom na to da je rok nerealan. Takođe ste naveli dalje: "Isto tako, napominjemo da je u skupštinskoj proceduri Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji, koji predviđa kaznu za investitore koji objekte ne učine pristupačnim." Opet napominjem da je u pitanju adaptacija objekta, a ne novoizgrađeni objekti.
Dame i gospodo narodni poslanici, Vlada Republike Srbije opet po direktivi ministra finansija Mlađana Dinkića, koji sada ovde nije, mora da se opet stavi u ulogu žiranta državne zajednice Srbija i Crna Gora, koja očito ne funkcioniše.
U pitanju su kontragarancije za niz zamišljenih projekata, počev od škola, sistema za navodnjavanje i odvodnjavanje, obnove deonica autoputa Beograd – Novi Sad, kredita za razvoj, koji su po nekom šablonu namenjeni "prilagođavanju Srbije", svemu i svačemu. Još malo pa ćemo se prilagođavati i kako da dišemo, odnosno onako kako neko zahteva sa strane.
Ono što je zaista neverovatno kada je ova tačka dnevnog reda u pitanju svakako je broj ovih predloga zakona, ima ih 10, koje je vladajuća skupština onako grupno pretvorila u jednu tačku, pa će poslanici Narodne skupštine, uglavnom su to poslanici SRS, govoriti i o Iranu, i o školama, o odvodnjavanju, autoputu, Hrvatskoj, razvoju itd. Međutim, to se ne dešava prvi put u ovoj Narodnoj skupštini i nas poslanike SRS to uopšte ne iznenađuje.
Jedan od korisnika zajma je, kao što vidimo, Ministarstvo za kapitalne investicije, odnosno Republička direkcija za puteve. Doduše, Sporazum je zaključen još pre godinu dana, i to na pozamašnu sumu od 72 miliona evra. Upada ovde u oči jedna činjenica koja se tiče namene zajma. Ovde se radi, kako piše, za obnovu deonice autoputa Beograd - Novi Sad, a koliko se sećamo Skupština Srbije je prošle godine, na predlog Vlade, upravo za ovu deonicu dala saglasnost za izdavanje koncesije. Pitanje je gde će otići ova sredstva u iznosu od 72 miliona evra, ako već nisu otišla.
Ako pratimo kako se ministar Velimir Ilić razbacuje obećanjima tamo gde se održavaju lokalni vanredni izbori, možemo da pretpostavimo za šta će se koristiti ovako dobijeni krediti. Videli smo to u Smederevu, Kraljevu, Bečeju, šta znači zloupotreba položaja ministra u Vladi Republike Srbije.
U nekim selima su meštani imali sreću što su raspisani izbori u njihovoj opštini. Rastrčali se ministri iz vladajuće koalicije, dele šakom i kapom, asfaltira se i gde treba i gde ne treba, obećavaju se po selima aerodromi.
Valjda ministar ima u planu otvaranje ''međuseoskog'' vazdušnog saobraćaja. A kada izbori prođu svi nestanu, sele se u drugu opštinu, verovatno će to biti opština Bor, pošto su tamo uskoro izbori za predsednika opštine i taj asfaltni cirkus ide dalje. Daju mu bombastičan naziv, ovom predlogu zakona, namena za razvoj, penzioni fond, obnova deonica autoputa, a ovamo se rasipa na sasvim druge stvari.
Kada smo kod zajma za obnovu deonica autoputa Beograd - Novi Sad, pitao bih odgovorne u Republičkoj direkciji za puteve – gde su vam pare od naplaćenih putarina u Srbiji. To su ogromne pare koje se mere milionima. Da li to ide tamo gde ministar Velimir Ilić ima svog kandidata na lokalnim izborima, pa se ponavlja ona priča iz Smedereva –Saša je taj koji će vam kao roda doneti asfalt. Od čijih para? Od para građana Srbije koji se zloupotrebljavaju za interes stranaka na vlasti.
Jedna od kontragarancija se odnosi na finansiranje projekata za poboljšanje stanja škola. Bilo bi dobro da je predlagač bliže objasnio gde će biti utrošeno ovih 25 miliona evra, osim što je navedeno da se radi o izgradi devet škola.
Ministarstvo prosvete bi trebalo da se pozabavi, kao i cela Vlada Srbije, zašto su škole u Srbiji u svakom petom selu pred zatvaranjem. Šta država čini da to zaustavi. Pred ovim problemom svi zatvaraju oči i čitavi predeli u Srbiji, pogotovo na jugu Srbije, ostaju bez i jednog deteta. Te škole koje ćete graditi, pa ne vrede one valjda tri četiri miliona po jednoj školi, osim ako nije nešto nametnuto, po nekoj deklaraciji koje ova vlada zna da ispoštuje do poslednjeg slova.
Čudno zvuči predlog za davanje kontragarancije Republike Srbije po kreditu Međunarodnog udruženja za razvoj, a koji je namenjen JP EPS i JP ''Elektromreža Srbije'', jednim manjim delom. U momentu kada u Srbiji struja opet drastično poskupljuje i do kraja ekonomski iscrpljuje građane Srbije, Vlada stavlja na dnevni red ovakav predlog zakona. Umesto da Vlada preseče odliv sredstava onima o kojima je pre skoro dve godine raspravljao Anketni odbor, radi se upravo suprotno, uzimaju se krediti za potrebe EPS.
Pravo pitanje bi bilo – zašto na dnevni red Narodne skupštine Republike Srbije još nije stavljen izveštaj Anketnog odbora gde se jasno vidi koliko je para iz EPS-a otišlo u džepove pojedinaca?
Sredstva za otplatu po sporazumu će obezbediti EPS i EMS, kako piše u Predlogu zakona, a ta sredstva će biti, da znaju građani Srbije, nova i nova poskupljenja struje. Naravno, za to se niko u Vladi Srbije ne sekira i ne uzbuđuje preterano, sve će to koštati građane Srbije. Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, Vlada se, evo, setila da nešto menja u rudarstvu, naravno, na štetu samih rudara. Kada kažem rudara, mislim pre svega na sve zaposlene u rudarskoj industriji.
Sada je izgleda najbitnije za državu da preimenuje "rudno blago" u "mineralne sirovine", ili da se osnuje još jedna u nizu agencija koja će naravno da crpi sredstva iz budžeta, odnosno od građana Srbije.
Kada smo već kod agencije, čije se osnivanje predviđa članom 12, postavlja se s pravom pitanje čemu onda dva instituta za rudarstvo, čemu ugalj projekat, čemu dva rudarska fakulteta, u Beogradu i Boru, i čemu organ za rudarstvo pri Ministarstvu, ako sada Vlada, odnosno Ministarstvo formira ovu agenciju. S obzirom da su predviđeni poslovi agencije za rudarstvo ranije bili u delokrugu rada maločas pomenutih institucija, s pravom se pitamo koja je svrha što Vlada formira još jednu agenciju.
Rudari su, naravno, bili potrebni DOS-u 2000. godine radi ispunjenja političkih ciljeva, svi se toga sećamo, a posle toga su ih svi zaboravili. Setimo se samo Kolubare, pa brižnog Čovića, jednog od tadašnjih lidera DOS-a, koji je od tada do danas promenio nekoliko stranaka i mentora.
Rudari su ubrzo shvatili kuda ih ovaj evropejski krnji DOS vodi. Danas u rudarskim preduzećima imamo samo dve stvari koje su aktuelne: kada te otpuštaju, ove ili sledeće godine, i kolika ti je otpremnina. Ono što je ostalo van rudarskog okna razvlači se preko sumnjivih tendera, i to u bescenje. Ne zaboravimo da su u pitanju rudarska odmarališta, mehanizacija, poslovni prostor i stambeni objekti.
Dovoljno je samo da odete u neko rudarsko naselje i znaćete kako rudari žive. Idite u Senjski rudnik, u Resavicu, u Baljevac na Ibru, i znaćete kakav je rezultat vladine politike koja se reflektuje na ovu grupaciju stanovništva.
Ovu vladu i ovo ministarstvo su upravo rudari teško isprozivali pre mesec dana na protestu ispred zgrade Vlade Srbije. Nekoliko stotina rudara rudnika sa podzemnom eksploatacijom, sa belim šlemovima, sa iscepanim radničkim, od uglja crnim odelima, morali su da napuste posao da bi došli ovde u Beograd da traže pravdu.
Rudari danas rade u otežanim uslovima rada; izostaje modernizacija sredstava za rad i sistema bezbednosti u jamama, u koje poslednjih godina ništa nije ulagano, jer se tamo radi kao pre 50 godina.
Vi, gospodine ministre, i vaš kolega gospodin Lalović niste uplatili doprinose za PIO rudarima, i to za period za 2004. i 2005. godinu, dakle za vreme ministrovanja. Zbog tog propusta, ako tako mogu da kažem, mnogi rudari nisu mogli da odu u penziju.
Da li sam u pravu, gospodine ministre? Zato su i došli, besni i na Vladu i na vas, ministre, da im vratite ono što ste im uskratili i što im po zakonu pripada...
(Nataša Jovanović, sa mesta: Kolega, molim vas da prekinete na momenat, imam jednu veoma važnu informaciju; da li može po Poslovniku?)
Da li mogu da nastavim?
Informacija je bila bitna i trebalo je da je čuju građani Srbije.
U članu 13. i dalje se bavite eksploatacijom mineralnih sirovina, kako vi to kažete, na zemljištu u svojini, kako za preduzeća tako i za fizička lica. Problemi koji tu nastanu obično se kreću od degradiranja životne sredine, izostanka rekultivacije, jer posle eksploatacije ostanu ogromne rupe koje zjape i koje se obično pretvaraju u javne deponije.
Količine koje se ovde navode kao limit pri eksploataciji obično se premašuju i to niko ne kontroliše ozbiljno. Ima li primera da je neko od tih privatnika koji se bave ovom delatnošću bio kažnjen za ozbiljniji privredni prestup ili za kršenje Zakona o zaštiti životne sredine?
Srbija je poznata po nalazištima mnogih retkih elemenata i mineralnih sirovina i upravo je to razlog za veliko interesovanje stranih kompanija za geološka istraživanja i eksploataciju našeg prirodnog bogatstva.
Setimo se samo afere oko nalazišta rude nikla i bora; da nije bilo žestokog otpora javnosti zbog zakulisnih radnji Vlade i, čini mi se, engleske kompanije oko otvaranja rudnika u srcu Srbije, za posledicu bismo imali uništenje prirodnog ambijenta desetine kilometara u krugu.
Zato se i ovim izmenama i dopunama Zakona o rudarstvu želi da se pojednostavljenjem nekih zakonskih odredbi otvori put stranim investitorima za eksploataciju našeg prirodnog bogatstva.
Ono što bih još pomenuo povodom ovog zakona tiče se koncesija koje su pojedine kompanije dobile za određeni vremenski period. Mislim pre svega na cementare koje koriste rudu laporca, zatim na "Jelen Do" i još neke koje su u proteklih nekoliko godina dobile za vlasnika stranu kompaniju.
Građani Srbije se sa pravom pitaju na koliko godina su dobijene koncesije za korišćenje privrednog bogatstva Srbije, ko prati količinu iskopane rude i da li ona adekvatno odgovara količini ukupnog proizvoda.
Po zakonu, od ukupno ostvarenih sredstava od naknade za korišćenje mineralnih sirovina lokalnoj samoupravi pripada 40%. Pitanje je da li opštine koje imaju na svojoj teritoriji ovakve slučajeve dobijaju ovu predviđenu naknadu. Ovo je bukvalno prepisano zakonsko rešenje iz Zakona o zaštiti životne sredine.
U članu 27, u kome se govori o uprošćenim rudarskim projektima, u tački 5) se kaže – za izradu pojedinačnih bušotina za naftu, gas i podzemne vode, kao i za nadzemne objekte za eksploataciju, pripremu i transport nafte, gasa i podzemne vode. Da li se to vi, gospodine ministre, spremate za trgovinu vodom, s obzirom da se dobro zna kakva će potražnja za pijaćom vodom biti u svetu za desetak godina? Ovaj član ukazuje na to da će nam voda kao sporedni nusproizvod biti ipak isplativa investicija, mada se na neki način mešate u druge resore, koji bi taj zlatni rudnik rado iskoristili.
I na kraju, jedna zanimljivost, nema direktne veze sa vašim ministarstvom, ali se pominje rudarska oprema. Ovo je zanimljivost koju su mi nedavno preneli bivši radnici čuvene Fabrike štofa u Paraćinu koja je već skoro deset godina u stečaju, dok je jedan manji deo odlukom Trgovinskog suda prodat stranom kupcu. Dakle, u zaključnom listu za 2004. godinu pominje se namenski kredit, znači za štofaru govorim, u iznosu od 470 miliona, 472.942 dinara, za potrebe opreme rudnika uglja, metala i nemetala, a naredni kredit za građevinske objekte rudnika uglja metala i nemetala. Prosto neverovatno, izgleda da je došlo zadnje vreme kada štofare kupuju rudarsku opremu, valjda da iskopavaju vunu.
Imao bih jedno poslaničko pitanje u sklopu ove teme, ovo da se pribeleži: da li postoji ugovor o koncesiji između Vlade Srbije i kompanije Holcim Srbija do septembra 2005. godine (to je znači bila Fabrika cementa "Novi Popovac" u Popovcu), s obzirom da ova kompanija eksploatiše rudu laporca za potrebe svoje proizvodnje, i na koliko je godina taj koncesioni ugovor zaključen ukoliko postoji? I, koliko je u 2005. godini kompanija Holcim Srbija, na ime naknade za korišćenje mineralnih sirovina, platila Republici Srbiji, odnosno opštini Paraćin, a na osnovu Zakona o zaštiti životne sredine donetog krajem 2004. godine, u odnosu 60:40% kao što se predviđa ovim pomenutim zakonom? Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, danas se razmatra Predlog zakona koji se tiče jedne prilično velike grupacije stanovništva Srbije, a odnosi se konkretno na osobe sa invaliditetom.
Kako je u obrazloženju ovog zakona navedeno i po proceni Svetske zdravstvene organizacije, u Srbiji oko 10% stanovništva su u stvari osobe sa invaliditetom.
To nalaže potrebu po mišljenju Vlade da se putem zakona spreči eventualna diskriminacija lica koja se mogu svrstati u ovu kategoriju.
SRS će podnetim amandmanima pokušati da donekle popravi ovaj zakon i tako ga učiniti prihvatljivim onima kojima je namenjen, mada je on deklarativne prirode, a pre svega osobama sa invaliditetom, njihovim članovima, zakonskim starateljima, udruženjima invalida i tako dalje.
Izbor prikladnih termina predstavlja samo jedan od koraka u procesu izjednačavanja osoba sa invaliditetom sa ostalim građanima. U poslednje vreme primećuje se da se sve više govori i piše o problemima invalidnih lica. Dosta je priloga u medijima o tome, dakle, o specijalizovanim ustanovama, o humanitarnoj pomoći, o centrima za negu i pomoć hendikepiranim osobama i tako dalje.
Međutim, ima sve više negativnih primera, da se tek sada otkrivaju mnoge nepravilnosti u postupanju sa invalidnim licima. Ovde se pre svega misli na ustanove, a one su se ogledale uglavnom kroz oblike zlostavljanja, iskorišćavanja, zloupotrebe namenskih sredstava za invalide i tako dalje. Čak se dolazilo do poražavajuće činjenice da su za mnoge slučajeve znali skoro svi, počev od domara do direktora ustanove.
U članu 3. stava 2. ovog zakona pominje se termin - prikriveni način. Preterana servilnost prema osobi sa invaliditetom, puna pažnja, dovešće do toga da ta osoba upravo oseti diskriminaciju, odnosno na prikriveni način joj se stavlja do znanja da je različita, što je istovremeno vređa.
Sa druge strane, zatvoriti oči na nečiji očigledni invaliditet može da izazove osećaj nebrige i nerazumevanja za tu osobu, ali i za posmatrača. Zamislite situaciju, zamislite neki šalter, ljudi čekaju i negde na kraju tog reda je invalidno lice sa štakama.
Šta će se desiti ako službenik samoinicijativno dođe do te osobe, uvede je preko reda, hoće li taj službenik zbog davanja prvenstva, kako je u stavu 2. člana 3, osobi sa invaliditetom počiniti, po definiciji, diskriminaciju, pa makar i pozitivnu, osobe sa invaliditetom. Ako to pak ne uradi, rizikuje da opet ponese epitet diskriminatora, jer se ne obazire na nečiju invalidnost.
U članu 6. se govori o oblicima diskriminacije. Pored svih ovih nabrojanih, mogli ste u stavu 4. da dodate još jednu tačku koja bi se odnosila na diskriminaciju i način zbog čega je došlo do invalidnosti. Imamo dosta takvih primera iz svakodnevnog života, kao što su invalidi rata.
Danas može Nataša Kandić, Biljana Kovačević-Vučo ili neko drugi iz plejade hroničnih antisrpskih lažova da izađe na U92 i da poruči invalidima rata da su dobili ono što su tražili, da nisu morali da brane otadžbinu, da ih baš briga što su izgubili noge, ruke, vid, mentalno i telesno zdravlje.
Nije ovde reč samo o Nataši Kandić. Takva bujica najgorih uvreda za heroje rata traje upravo od 2000. godine, od kada počinju da se slave skupštinopalitelji, dok junake i mnoge druge niko ne sme ni da spomene.
Građani Srbije se dobro sećaju onog protesta Srba sa Kosova i Metohije u centru Beograda. Bilo je tu nemoćnih staraca i ljudi u invalidskim kolicima, sa štakama, izmučenih žena sa decom, a onda je među njih ušetala Nataša Kandić, i onako kao od šale počela je da šamara te nesrećne ljude.
Niko nije reagovao na sve to. Hoćemo li i mi sada da delimo invalide rata iz 1991, 1992. godine i 1999. godine, pa ćemo jedne da ismevamo, a druge da zbrinjavamo.
Hoće li policajci koji su postali invalidi posle napada šiptarskih terorista kod Bujanovca 1999. godine i 2004. godine imati različit status, jer su jedni postali invalidi dok je vladao Milošević, a drugi dok je vladao Koštunica.
Kada su u pitanju invalidi rata, njih može u ovakvoj Srbiji da diskriminiše svako, a to je upravo pokazao onaj zakon o boračkoj zaštiti, gospodine ministre, koji ste povukli pre desetak dana iz skupštinske procedure. Lavina protesta, pre svega invalida rata, pokazala je javnosti Srbije šta im zahvalna otadžbina Srbija za prolivenu krv, u ime odbrane slobode ljudi, daje.
Dakle, čl. 13, 14, 15. i 16, Vlada je pokušala da reguliše uslove za pružanje usluga i korišćenje objekata i površina.
Međutim, sprovođenje pojedinih odredbi ovih navedenih članova biće veoma teško izvodljivo, ali to je zato što postoje određeni razlozi.
Dakle, u pitanju su ogromna materijalna sredstva, nove adaptacije koje iziskuju nove projekte, neizvodljivost prilagođavanja prilaza objektima ili ustanovama koje su ranije građene i nisu predviđale ovakvu mogućnost.
Kako će neko ko je odgovorno lice, na primer direktor Centra za socijalni rad, čije su prostorije za rad na petom spratu nekog stambenog objekta bez lifta, prilagoditi tu ustanovu osobama sa invaliditetom, kako će izvršiti potrebu adaptaciju da bi osoba sa invaliditetom mogla stići do željenog službenika?
Takva je situacija kada su u pitanju domovi zdravlja, škole, ustanove, ali to ne interesuje predlagača. Jer u članu 13. stav 5. tačka 3) izričito kaže - odbijanje da se izvrši tehnička adaptacija objekta, a neophodna je, da bi se usluga pružila korisniku sa invaliditetom, smatraće se jednim vidom diskriminacije u pogledu dostupnosti usluga.
U članu 16. u tački 3) se nalaže obavezna adaptacija objekta u cilju ispunjenja ove obaveze, a odnosi se na vlasnika objekta u javnoj upotrebi. Koliko će sve ovo da košta i koliko otvara mogućnost zloupotreba, ostaje da se vidi. Biće svakako i onih koji će svesno zloupotrebljavati ovaj član zakona, čim budu pronašli nekoga ko nije adaptirao svoj objekat u javnoj upotrebi onako kako mu nalaže član 16. tačka 3).
Što je najgore, u Predlogu zakona ni u jednom od članova ne piše koji je rok za ispunjenje člana 16. tačke 3), što znači da kroz osam dana vlasnika objekta u javnoj upotrebi može da tuži svako invalidno lice koje smatra da je diskriminisano ako na tom objektu nije obezbeđen pristup invalidnom licu.
U odeljku koji govori o diskriminaciji kroz sfere obrazovanja i vaspitanja treba se osvrnuti na član 19. Ako se kao diskriminator pojavljuje maloletno lice, nije precizirano da li se uzima u obzir Zakon o maloletnicima i mere sankcionisanja iz tog zakona? Ako se primeti diskrimintarno ponašanje u nekoj grupi maloletnika, da li zaposleni u školi mogu da reaguju i na koji način?
Takođe, možemo imati situaciju da dođe do neprihvatanja osobe sa invaliditetom, ali bez ikakvih pojavnih oblika diskriminacije, gde ovo ponašanje ne može biti sankcionisano, ali vređa osobe sa invaliditetom i uskraćuje im mogućnost pripadanja grupi vršnjaka. Ovde je samim tim potrebna šira akcija, koja mora da potekne i od Ministarstva prosvete, od vašeg ministarstva, ali i od lokalne samouprave.
Članovi 32. i 33. odnose se na jedinice lokalne samouprave. Ovakve odluke već postoje, ali se ne primenjuju ili se delimično primenjuju, s obzirom da je ovde veoma bitan materijalni momenat u kome se opština nalazi.
Prema tome, koliko ima sredstava na raspolaganju, toliko će moći da ispuni i zakonom predviđene obaveze u pogledu stvaranja pristupačnog okruženja za osobe sa invaliditetom.
Što se tiče dela zakona kojim se uređuje parnični postupak, članovi 40. i 42, bitno je znati ko podnosi tužbu i protiv koga, da li mogu udruženja invalida, odnosno njihovi pravni zastupnici podneti tužbu. Takođe, treba razjasniti i situaciju kada se pojavi slučaj diskriminacije i protiv koga treba podneti tužbu, da li protiv radnika ili ustanove, odnosno organa.
Kod svakog sprovođenja zakona, a misli se na pokretanje postupka, samo invalidi su suočeni sa problemom sporosti sudova, zatim je tu i ekonomski momenat oko podnošenja tužbe, jer invalidi uglavnom nisu bogati ljudi, a sve to košta da bi se zadovoljila pravda. Prihvatanjem amandmana SRS uklonićete nejasnoće koji ovakav predlog zakona trenutno nameće građanima Srbije. Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 2. Predloga zakona koji glasi – u članu 2. stav 1. alineja 3. reči "u 2009. godini" zamenjuju se rečima "u septembru 2006. godine".
Danas poslanici Srpske radikalne stranke sve ovo najviše govore zbog građana Srbije, i to penzionera, u nadi da će uvideti da se jedino SRS zalaže za rešenja koja su za penzionere najbolja. Ovde danas nije prisutan ni ministar finansija Mlađan Dinkić, niti bilo ko iz Ministarstva finansija, doduše, tu je ministar Lalović, ali opet to pokazuje koliko Vlada uvažava Narodnu skupštinu, odnosno građane Srbije.
Kategorija penzionera koja je najugroženija u Srbiji svakako su poljoprivredni penzioneri, jer dug prema njima iznosi 20 penzija. Svakako se mora pronaći drugi i brži način za isplatu tog velikog zaostatka.
Ministar finansija se neprestano hvali suficitom ove godine od 39 milijardi, ali nikako da ga utroši. Znači, potrebna je 21 milijarda dinara za isplatu ovih zaostalih penzija, ili za isplatu drugih socijalnih davanja. Kada su u pitanju raznorazne agencije, saveti, kancelarije, situacija je sasvim drugačija i za njih u budžetu uvek ima sredstava.
Umesto da se dugovanja poljoprivrednim penzionerima izmire u što kraćem periodu, oni će morati da čekaju pet godina da bi dobili ono što im pripada, kao da se zaboravlja da je to kategorija starih lica kojima je svaki dinar potreban, s obzirom koliko je danas skupo lečenje, prevoz, hrana itd.
S druge strane, upravo su ti poljoprivredni penzioneri, koji su korisnici ovog fonda, izloženi drastičnim poreskim dažbinama. Pre svega mislim na one poljoprivrednike koji ostvaruju neku poljoprivrednu proizvodnju, koji su bukvalno prisiljeni da se registruju kao poljoprivredno gazdinstvo samo da bi jednog momenta i oni mogli da izdvajaju prilična sredstva za doprinose ili, bolje rečeno, poreze.
Takođe, mnogi poljoprivredni penzioneri žive sami na selu, obično zaboravljeni od svih, i ove penzije im dođu kao jedini prihod od koga oni nekako jedva preživljavaju.
Članom 2. njima se ostavlja da čekaju čak do 2010. godine da bi dobili ono što im pripada. Ovako Ministarstvo finansija svesno doprinosi da se ono malo živih sela i zaselaka, udaljenih od urbanih centara, sasvim ugasi. Kada neko od tih poljoprivrednih penzionera umre, prava je misterija kada će se Fond za PIO poljoprivrednika setiti da isplati zaostale penzije njihovim porodicama. To je još jedna dodatna činjenica koja ide u prilog obrazloženju da treba prihvatiti ovaj amandman, čime bi se izašlo u susret velikom broju poljoprivrednih penzionera.
Poražavajuće za naše penzionere je uslovljavanje MMF-a, a znajući kako se Vlada i Dinkić suprotstavljaju gorepomenutom MMF-u, teško da će naši penzioneri moći da očekuju povoljan ishod po njih same.
Dinkiću nisu bitni ni penzioneri, ni prosvetari, ni zdravstveni radnici, njemu je bitno da li mu je neko na Zapadu iz bankarskog lobija uknjižio prelaznu ocenu za slepu poslušnost i uništenje finansijskog sistema Srbije.
Dakle, umesto predviđene rate za 2009. godinu, ovim amandmanom se predlaže isplata obaveze prema poljoprivrednim penzionerima za septembar 2006. godine. Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 11. ovog predloga zakona gde se reč "majka" u odgovarajućem padežu zamenjuje rečju  "roditelj" u odgovarajućem padežu, a stav 5. se briše.
Razlog zašto sam podneo ovaj amandman je činjenica da je veliki broj dece u Srbiji ostao bez roditeljskog dodatka upravo iz razloga što majka nije bila u mogućnosti da ostvari pravo na roditeljski dodatak.
Pročitaću prvi stav i stav pet u članu 14. gde se decidirano kaže pod kojim uslovima samo majka ima pravo na roditeljski dodatak – roditeljski dodatak ostvaruje majka za prvo, drugo, treće i četvrto dete pod uslovom da je državljanin Srbije i Crne Gore; a peti stav – pravo na roditeljski dodatak, ako ispunjava uslove iz stava 1 - 3. ovog člana, može ostvariti i otac deteta, ukoliko majka deteta nije živa, ukoliko je napustila dete ili je iz objektivnih razloga sprečena da neposredno brine o detetu.
Pre svega, to je neravnopravan odnos roditelja deteta, mada mi nije jasno da se tzv. zagovornici ljudskih prava i prepisivači direktiva i propisa iz EU u ovom slučaju ne izjašnjavaju. Svuda se insistira na ravnopravnosti polova, kao i ugroženosti žena, a sada u ovom slučaju otac kao roditelj ne može ostvariti pravo na roditeljski dodatak, osim u par situacija koje su navedene u stavu 5.
Ovakvim zakonskim rešenjem koje je predložilo resorno ministarstvo direktno su oštećene na hiljade porodica sa decom u Srbiji, odnosno na desetine hiljade dece u Srbiji. Vama se možda čini nebitno, ali za te porodice i za tu decu je veoma bitno.
Jedan od najbitnijih razloga za prihvatanje ovog amandmana je problem državljanstva majke deteta. Primenjivao bi se u situaciji kada majka deteta nije u mogućnosti da zbog ovakvog zakona ostvaruje pravo na roditeljski dodatak, pa bi automatski to pravo pripalo ocu tog deteta koji sa majkom živi u zajednici, obično vanbračnoj.
Baš zbog tih problema oko dokumenata oni ne mogu da osnuju bračnu zajednicu. Vanbračna je zato što postoji opstrukcija kod administracije stranih država, a pogotovo onih koje su nastale na prostorima bivše SFRJ, u izdavanju potrebnih dokumenata.
Ko najviše trpi u ovoj situaciji? Deca koja su ovde rođena i koja su naši državljani, a ne mogu da ostvare pravo na dečiji dodatak, odnosno njihovi roditelji. Veliki broj izbeglih lica iz Republike Srpske Krajine, danas okupirane od strane Republike Hrvatske, Federacije BiH, Slovenije, Makedonije došao je u Republiku Srbiju. Godinama unazad sklapani su brakovi pred bogom, ali ne pred matičarem, baš zbog ove problematike između tih lica i države iz koje su oni došli u Srbiju.
U obrazloženju koje ste dali narodnim poslanicima pomenuli ste neke činjenice. Samo bih prokomentarisao. Što se tiče ovog prvog stava, kažete: "Amandman nije prihvatljiv, jer je majka ta koja rađa i svi pokazatelji rađanja vezuju se za broj rođene dece po ženi, odnosno majci."
Mislim da je osnovni cilj roditeljskog dodatka da taj dodatak bude namenjen pre svega podizanju tog deteta, a ne majci. "Pokazatelji rađanja vezuju se za broj rođene dece po ženi, odnosno majci" – kako onda ovo može da se prilagodi ovom stavu 5. Predloga zakona, gde postoji situacija kada otac ima pravo na roditeljski dodatak?
Takođe, naveli ste u obrazloženju odbijanja amandmana: "Ukoliko je majka deteta sprečena iz subjektivnih ili objektivnih razloga da se neposredno brine o detetu, zakonom je data mogućnost i ocu deteta da ostvari pravo na roditeljski dodatak." Faktički, ovde se briše pravo roditelju - ocu da dobije pravo na roditeljski dodatak, dok je majka ta osoba koja bi po ovom zakonu imala pravo na roditeljski dodatak.
Imam nekoliko primera gde majke koje imaju decu u Republici Srbiji već dve, tri godine ne mogu da sklope brak, baš iz razloga opstrukcije državnih organa Republike Hrvatske.
Šta se sada dešava? Vi to pravo ne dajete ocu deteta. Čak sam i dobio od nekoliko njih domovnice koje su tek posle perioda od tri godine uspele da dobiju kako bi mogle da zasnuju ovde brak. Istovremeno, ovde imaju dvoje, troje dece, ali nisu mogli ostvariti pravo na roditeljski dodatak.
Takođe, veliki je broj vanbračnih zajednica sa državljankama Rusije, Belorusije, Ukrajine, Moldavije itd.
Ali, zbog zakonskih propisa, gde je predviđena dužina boravka za sticanje državljanstva, one takođe nisu bile u situaciji da ostvare pravo na roditeljski dodatak, a sa našim državljanima ovde u Srbiji imaju decu.
Rekao bih vam samo situaciju što se tiče opštine Paraćin, s obzirom da sam upoznat sa tom cifrom i da su me kontaktirali mnogi od roditelja koji nisu mogli da ostvare ovo pravo na roditeljski dodatak. U Paraćinu je najmanje 200 porodica kojima je uskraćen ovaj roditeljski dodatak, odnosno deci koja žive u tim porodicama, pa bih vas molio da ispred Vlade prihvatite ovaj amandman na dobrobit te dece koja danas, nažalost, nemaju pravo na roditeljski dodatak zato što im majka još uvek nije državljanin Republike Srbije.