Dame i gospodo narodni poslanici, svi dosadašnji zakoni koji su u proteklih godinu dana donošeni u ovoj skupštini bili su zasnovani na jasno navedenim direktivama, propisima, zakonima i odlukama EU ili njenih institucija. Ni ovaj zakon nije bio pošteđen toga, ali to se u ovom slučaju nije preterano naglašavalo, a i zašto bi, Vlada Republike Srbije je dobila pozitivnu ocenu Studije izvodljivosti, pa sada da malo predahne.
Zakon o turizmu se nameće kao neophodan zakon, koji je preči od razmatranja stanja na Kosovu i Metohiji, izveštaja rada anketnih odbora o raznoraznim aferama koje se, izgleda, ne tiču nikog iz vladajuće strukture današnjeg osiromašenog DOS-a.
Dakle, mi treba da hvatamo korak sa Evropom i u sferi turizma. To, verovatno zahteva i donošenje svega onoga što donosi ta famozna Studija o izvodljivosti. A, kada smo već kod izvodljivosti, ova vlada se proslavila izvođenjem na ulice radnika "Zastave", "Jugoremedije", "Venčaca", "NIS-a", "JAT-a", pijačnih prodavaca, kalemara, malinara, višnjara, a ušla je i u istoriju moderne srpske države kao prva vlada protiv koje su se pobunili i šumari.
Na čemu se zasniva danas turizam u Srbiji? Ono što je trenutno možda najprofitabilnije i najperspektivnije u našoj Republici jeste banjski turizam. Ali, kakav?
Izuzev tri-četiri banje, ostale su samo zapuštene varošice, sa infrastrukturom starom pola veka, u koje ide samo onaj ko mora. Nema nikakvog ulaganja države, a njen interes bi trebalo da bude prvenstveno veći priliv sredstava ostvarenih od naplaćenih turističkih usluga. Ali, to neće biti slučaj u nekoj budućoj strategiji ove vlade, koja, na svu sreću, neće dugo vladati Srbijom.
Evo, na jednom prostom primeru da vam pokažem kakve su naše banje. Pre nekoliko nedelja sam prolazio kroz Matarušku banju, kada sam sa grupom narodnih poslanika Srpske radikalne stranke bio u poseti srpskim školama na Kosovu i Metohiji. Onakav put u samom centru banje, iskopane ulice, udarne rupe, asfalt u "krpama", što bi se reklo, ne bi se na zapadu našao ni na nekom najzabačenijem šumskom putu.
Lako ćemo mi po ovom zakonu organizovati turističke organizacije, formirati fondove, odrediti naknade i takse, ali nećemo imati gde da dovedemo strane turiste. Neko sa zapada, iz EU, neće da dođe u neku banju, da mu otpadne točak kada upadne u neku od mnogih udarnih rupa, u centru lečilišta, i da ga maltretiraju recepcioneri nepoznavanjem jezika; žbunje i korov su oko kupališta, restorana, do samih hotela. Gost koji je doneo novac da ga ovde potroši to ne voli.
Takođe, mnoga izvorišta lekovite vode su u latentnoj opasnosti da nekom pametnjakoviću iz vlasti ne padne na pamet da ih proda tj. da koncesije na korišćenje tog prirodnog dobra. Imamo mnogo primera, kada su u pitanju izvorišta pitke vode u Srbiji, na koji se način država odnosi prema tom prirodnom bogatstvu.
Hoteli u Srbiji su, izuzev nekoliko u poznatim turističkim planinskim centrima, u jadnom stanju, počev od zastarelih zgrada, inventara, gubitaka u poslovanju, pa sve do potpune zapostavljenosti i od strane gostiju i od strane lokalnih samouprava, koje tu vide samo bespotrebno bacanje sredstava.
Veliki broj hotela je privatizovan u poslednje dve godine, gde su najviše oštećeni država i radnici. Uzmimo samo primer "Putnika" i videćemo na koji način je upropašćena ova firma koja je poznata i van granica naše zemlje.
Naša kulturna baština nedovoljno se eksploatiše. Obično se radi o starim srednjovekovnim gradovima, tačnije ruševinama, do kojih niti postoje putevi, niti prospekti kojima bi se turisti uputili na njih. Značajnija mesta iz naše bogate istorijske prošlosti se obično preurede kada je proslava jubileja od 50, 100 ili 200 godina od postojanja ili nekog drugog događaja.
Jedino što je za pohvalu jesu naše očuvane crkve, manastiri, stara crkvišta, isposničke ćelije, koje vredno i predano čuva monaštvo Srpske pravoslavne crkve.
Ali, eto, umesto da im se država oduži zato što rade za svoj narod, Dinkić uvede monasima i monahinjama da plaćaju obavezno zdravstveno osiguranje.
Tako mi brinemo o svojoj nacionalnoj i kulturnoj baštini. Više ih je, izgleda, briga za Sejšele, za ″Erikson″, za to ko će kupiti "Knjaz Miloš", nego za ono što nas je održalo da opstanemo na ovim prostorima.
U članu 29. se za turističke organizacije kaže da ih mogu osnivati jedinice lokalne samouprave, odnosno AP. Dakle, ostavlja se opštini da proceni; recimo, ko nema dodatnih sredstava iz budžeta jednostavno ne može da formira turističku organizaciju. Nema nikog merodavnog ko će objediniti opštinske turističke resurse i napraviti strategiju razvoja turizma, a time i privući turiste zanimljivom ponudom kulturno-istorijskih spomenika, prirodnih lokaliteta, tradicionalnih smotri i tome slično. Značajnija mesta iz naše bogate istorijske prošlosti se obično preurede, što ničemu ne vodi, ako se uzme u obzir da je to nešto vredno, prema čemu država tako treba da se odnosi kroz čitav period.
Dosta primedaba, odnosno amandmana, poslanici SRS-a su imali i na odeljak – Delatnost putničkih odnosno turističkih agencija. Upravo se ovde javljaju najveći problemi koji se ispoljavaju kada se sve to odrađuje u agenciji sumnjive reputacije, odnosno u saradnji sa nekim ko predvodi grupe radnika, učenika ili penzionera za neko turističko putovanje.
Imali smo puno primera i mogli smo u medijima da čujemo i vidimo šta se dešava kao posledica nepraćenja i nekontrolisanja mnogih agencija koje od lakovernih građana veoma lako dolaze do novca. Setite se samo onih turističkih agencija koje su organizovale odlaske grupa radnika u inostranstvo radi zapošljavanja, pa se posle ispostavi da ih tamo u drugoj zemlji niko ne čeka; onda kreću sudski sporovi, dokazuje se ko je koga nasamario.
Takođe, sećate se verovatno školskih ekskurzija naše dece po Mađarskoj, Grčkoj, gde su deca tj. roditelji platili kvalitetan smeštaj, a tamo su dobili nekakve barake ili nešto slično. Profesori se prave da nisu krivi, predstavnik agencije se obično izgubi i nikom ništa.
Ono što je do sada bilo karakteristično kod turističkih putovanja, pogotovo đačkih ekskurzija, bilo je očigledno posredovanje nekih profesora za pojedine agencije. Setimo se samo napisa u štampi poslednjih meseci o tome. Oni profesori koji se pobune zbog lošeg tretmana svojih đaka obično vrlo brzo padaju u nemilost direktora škola i završavaju karijeru u toj školi.
Šta znači u članu 65. neizvršenje ili nepotpuno izvršenje usluga turističkog putovanja? Znači, neko može dobiti samo razliku kao odštetu što je odmor proveo, umesto u hotelskoj sobi sa klimom, u oronulom bungalovu, gde se topi na 40 stepeni, a moguće je i da vam gušter pretrči preko nogu dok spavate. Na stranu to što se tako neko može razboleti od loše vode ili zbog nehigijene. Ko će nekome da plati upropašćeni godišnji odmor? Takve agencije treba zatvarati ukoliko se to ponovi više puta.
Kod organizovanja školskih ekskurzija, škole u prirodi i tome slično javljaju se problemi koji nisu još uvek tačno zakonom definisani, posebno kada su u pitanju dnevnice prosvetnih radnika koji u njima učestvuju i tako povećavaju cenu aranžmana.
Treba uvesti i obavezu da licencirani turistički vodič prati veće ekskurzije, a ne, kao do sada, da to bude vođa puta. To bi poboljšalo kvalitet aranžmana, oslikavalo bi, takođe, pojedine turističke agencije i organizatore putovanja, a doprinelo bi i većoj zaposlenosti turističkih radnika, odnosno lica kojima je turizam profesija.
Posebno bih se sada zadržao na odeljku – Specifične usluge posebnih vidova turizma, gde se nabrajaju pojedine usluge poimenično. Lovni turizam, kao jedan veoma profitabilan vid turizma, veoma malo je ovde obrađen, tačnije, skoro nikako, tek toliko da se pomene. Lovno bogatstvo nam pruža izvanredne uslove za razvoj ovog vida turizma. Jedino što treba uskladiti su ingerencije Javnog preduzeća ″Srbijašume″, Ministarstva za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu i Ministarstva za nauku i zaštitu životne sredine.
U Javnom preduzeću ″Srbijašume″ jedan dobar deo imovine, odnosno infrastrukture biće verovatno privatizovan. Naime, poznato je da se ovo javno preduzeće već oslobodilo velikog dela mehanizacije kao nerentabilnog balasta na ukupno ostvareni prihod. S obzirom da je veliki broj lovišta, lovačkih konačišta, planinskih hotela u vlasništvu preduzeća ″Srbijašume″, nije teško zaključiti da će se i ovaj resurs brzo privatizovati.
Ponavlja se ona stara, mnogo puta dokazana, radikalska priča – tamo gde je novac, tamo je i G17 plus. Preko preduzeća ″Srbijašume″ pojedinci će se dokopati veoma vrednih turističkih objekata, po veoma povoljnim cenama, i priča je već dalje poznata.
Što se tiče kongresnog turizma, o njemu bi možda mogli više da kažu predstavnici onih političkih partija koje plaćaju skupe višednevne stranačke seminare po Kopaoniku, Zlatiboru ili Paliću.
Seoski turizam je spao na najniže grane. Seljaka je prvo ova i ona DOS-ovska vlast uništila uvozom poljoprivrednih proizvoda, skupim poljoprivrednim repromaterijalom i kreditima.
Od njih se većina ovajdila za koju polovnu priključnu mašinu i ništa više. Ti isti seljaci sada razbijaju glavu kako da plate Dinkiću šestocifrene iznose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje, a na kraj pameti im nije da se okreću seoskom turizmu i da za tu namenu uzimaju nove kredite. U vremenu kada država nudi daleko niže cene maline, višnje, povrća, voća, žitarica, jer je tako u EU, seljaci su jednostavno prepušteni sami sebi.
Na kraju bih rekao nešto o nautičkom turizmu. Nautički turizam predstavlja jednu od najprofitabilnijih grana turizma u svetu. Podunavska regija u samoj Srbiji, ako bi cela bila stavljena u funkciju, obuhvatala bi oko 2.500 kilometara plovnog puta. Potrebno bi bilo izgraditi skoro 2.000 prevodnica, gde bi nautičari mogli da ostave svoje plovne objekte i obiđu, uz angažovanje lokalnih turističkih organizacija, atraktivna i kulturno-istorijska mesta na kopnu. Kada će to država uraditi, ostaje da se vidi.
Ali, nepobitna je činjenica – osim poljoprivrede i turizma Srbija ništa drugo ne može da pokrene, kako bi značajnije popravila i stabilizovala svoj položaj u zemljama u okruženju, pa i u EU.