Zahvaljujem. Dame i gospodo narodni poslanici, skupštinska većina se opet potrudila da više značajnih tema spoji u jednu načelnu raspravu, bez obzira što o svakoj temi ima mnogo toga da se kaže. Najkraće rečeno, četiri predloga, dva ministra, od kojih trenutno nije prisutan nijedan u sali.
Mlađan Dinkić nam nudi dva zakona o javnom dugu, kako bi nadoknadio penzionerima, kako onima koji se isplaćuju iz Fonda za penziono i invalidsko osiguranje zaposlenih, tako i onima koji primaju tzv. poljoprivredne penzije, dugovanja iz ranijeg perioda.
Nažalost, budžetski prihodi iz kojih se crpi značajan deo sredstava za isplatu penzija, zasnovani su na bezdušnom oporezivanju svega i svačega; pod firmom PDV-a, taksi, doprinosa, akciza i kazni – u državnu kasu se slivaju ogromne sume novca. Ali od koga uzete? Upravo od tih penzionera, od radničkih ubogih plata, seljaka, sitnih preduzetnika, zanatlija, studenata, đaka, pacijenata, itd.
Da li imate evidenciju koliko se mesečno ugasi preduzeća u Srbiji? Previše je, i ovoliko velike namete ne mogu da izdrže. Jedna štamparska greška knjigovođe košta nekog poreskog obveznika 100.000 dinara, a to je dovoljno da ga otera u bankrot. Umesto da u budžet imamo priliv sredstava od preduzeća koja rade i ostvaruju proizvodnju u Srbiji, kod nas je situacija suprotna.
Nije slučajno što je skupštinska većina spojila tačke dnevnog reda, čiji je predlagač, ispred Vlade, ministar finansija Mlađan Dinkić i tačke o socijalnoj zaštiti i finansijskoj podršci porodici sa decom, jer će nas upravo politika sadašnje vlade i dovesti do toga da uskoro cela Srbija dođe pod delokrug rada ministra Lalovića, kao jedinstveni socijalni slučaj.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana, nesporna je činjenica da se država suočava sa ovim problemom odavno.
Invalida, kojima je potrebna tuđa pomoć i nega je mnogo. U obrazloženju ste naveli da 50.000 lica koristi pravo na dodatak, a to su, pre svega, invalidi i, takođe, 20.000 lica preko lokalnih socijalnih ustanova.
Oni se tako izdržavaju primajući dodatak za pomoć i tuđu negu. Taj dodatak se obično u porodici gde živi invalid potroši za preživljavanje ukućana, umesto da se nadomeste potrebe samog invalidnog lica.
Svakako da negde postoje zloupotrebe, ali to su propusti koji se mogu rešiti samo u neposrednoj kontroli na terenu. Za sprovođenje ovog zakona, odnosno njegovu primenu, potrebna su vam sredstva, kako ste ovde naveli, od 664 miliona 992 hiljade dinara. Ako ova sredstva ne dobijete od darežljivog ministra finansija, pitam se kako ćete ispoštovati odredbe ovog zakonskog predloga kojim ste predvideli povećanje dodataka za pomoć i negu drugog lica.
Ostaje vam jedino da pooštrite kriterijume i eventualno suzite spisak korisnika dodataka, ali to će ići na štetu ove značajne grupacije, a rekao bih i najnemoćnije u našem društvu.
Jedan broj invalida, mirnodopskih i ratnih, iako imaju značajan stepen invaliditeta, žele da rade na radnim mestima koja mogu da im obezbede opštinska uprava i lokalna javna preduzeća, a pre svega se misli na odgovarajuća radna mesta, njihove invalidnosti, kao na primer prijemne službe, telefonski operateri, kuriri itd.
Ovo je, pre svega, problematika invalidnih lica koja su često diskriminisana i mislim da je u skupštinskoj proceduri upravo zakon koji će obuhvatiti ovu problematiku. Želim da iznesem podatak da u Srbiji trenutno radi oko 3.800 invalida sa visokim procentom telesnog oštećenja, ali njihov status, nažalost, zavisi od milosti lokalnih funkcionera i direktora javnih preduzeća.
Drugi zakon iz domena socijalne zaštite, tiče se dece, odnosno problema smanjenja nataliteta koji preti da za pola veka značajno doprinese smanjenju i nestanku srpske nacije sa ovih prostora.
Stručnjaci odavno upozoravaju na belu kugu u Srbiji. Broj novorođenih i umrlih je u velikoj nesrazmeri, u korist umrlih. Svake godine Srbija izgubi jedan grad od 30.000 ljudi, kao što je npr. Ćuprija. Nedovoljno je i ovo što resorno ministarstvo pokušava da sitnim kozmetičkim izmenama donekle stimuliše roditelje na čuvanje više dece.
Teška ekonomska situacija u Srbiji, ugašena privreda, pljačkaška privatizacija i veliki broj otpuštenih radnika direktno se odrazio na broj novorođene dece u Srbiji. Petooktobarska kriminalna avantura skupo je koštala Srbiju i to se u svim sferama života danas oseća.
Škole u selima širom Srbije polako postaju puste. Do samo pre 20 godina odeljenja su brojala 20, 25, 30 osnovaca, a danas ih je samo četiri ili pet. Tako je skoro svuda u Srbiji.
Uništena poljoprivreda ne daje više nikome alibi da ostane na selu da živi, a tek će se stanje u poljoprivredi pogoršati uvođenjem standarda EU, ograničenim kvotama u poljoprivrednoj proizvodnji i ono što je najgore, neograničenim uvozom poljoprivrednih proizvoda po znatno nižim cenama, a što će konačno uništiti selo.
Ovo ministarstvo može samo kratkoročno da se uključi u rešavanje ovog problema. Vlada je ta koja je u obavezi, zbog opstanka nacije, da sačini dugoročnu strategiju za povećanje nataliteta u Srbiji. Dečji i roditeljski dodatak za sada su jedini put za ostvarivanje kakvog-takvog finansijskog stimulansa za podizanje dece.
Kada je u pitanju dečji dodatak, neka rešenja, kao što su data u članu 5, na posredan način isključuju pojedine porodice sa decom za ostvarivanje prava na dečji dodatak.
Ovim članom mogu biti oštećeni oni roditelji koji su nezaposleni i imaju osam, deset ili više hektara zemlje koja nije obradiva, a to su recimo degradirane šume, šikare, livade itd. od koje ne ostvaruju nikakav prihod zbog samog kvaliteta zemljišta. Ti roditelji neće moći da ostvare pravo na dečji dodatak zbog ovog uslova koji njima konkretno ne donosi nikakav prihod.
Ovo je svakako bolje od prethodnog zakonskog rešenja, gde se to odnosilo na jedan hektar po članu porodice. Najrealnije bi bilo da se ovo ograničenje briše i da se u konačnoj verziji odnosi na dva hektara, ali isključivo obradivog zemljišta, pošto se reč – obradivo ne pojavljuje u tekstu ovog člana.
Član 11. se odnosi na pravo ostvarivanja roditeljskog dodataka za prvo, drugo, treće i četvrto dete. Poslanička grupa SRS je amandmanom pokušala da drugačije reguliše ovo pravo koje treba da se odnosi na oba roditelja.
Ovim rešenjem, kako je predloženo u članu 11, skoro isključivo pravo na roditeljski dodatak daje se majci, dok se ocu ostavlja samo par situacija kada može da ostvari pravo na roditeljski dodatak.
Navešću primer majki koje nemaju državljanstvo SCG, a ovde imaju decu, kao i zbog problema sa papirima i ispisima iz državljanstva, namernim opstruiranjem i neizdavanjem dokumenata, kao npr. iz Republike Hrvatske, ne mogu da sklope brak i na taj način steknu državljanstvo.
Otac deteta, zbog ovakvog zakonskog rešenja ne može ostvariti pravo na roditeljski dodatak, iako živi u vanbračnoj zajednici sa majkom deteta. Roditeljski dodatak pripada detetu i svejedno je ko će ga podići za dete, pod uslovom da roditelji žive u zajednici.
Trebalo bi da prihvatite ovaj amandman, a stav 5, u kome se govori o pravu oca deteta, treba brisati.
Na kraju, problematika isplate roditeljskog dodatka. Ispada da krećete stazama isplate penzionera, pa će onda posle izvesnog vremena neka rata početi da kasni. Usklađivanje na šest meseci, baš kao i penzije, na elegantan način će prikriti ono što će inflacija da obezvredi za ovaj period od dve godine. Zahvaljujem.