Dame i gospodo narodni poslanici, u novije vreme u Srbiji izborni sistem, odnosno izborno zakonodavstvo ima oko 30 godina. U početku ono nije bilo savršeno. Nije bilo ni moguće doneti i napraviti izborno zakonodavstvo koje će biti savršeno. Učešćem SRS u vlasti ono je popravljeno.

Ovo sada što vi želite da uradite, to nije dobro, ali kao dobar izgovor vam je došao, niko od vas to nije želeo, niko od vas to nije mogao da naruči, kao dobar izgovor za ovo što želite da uradite, odnosno da kvarite izborno zakonodavstvo, jeste to bivše vanredno stanje, odnosno Korona.

Ali, znate li kolege da je Srbija zaražena 2000, od petog oktobra 2000. Zaraza nije stigla sada. I mi pokušavamo uspešno tu da se izborimo, međutim, izgleda da nije moguće. Nemamo saveznike u vama koji trenutno vršite vlast.

Ko će biti na dobitku sa ovako izbornim zakonodavstvom? Biće i EU zato što ona pokušava kroz konkretno ovaj zakon, vezan za izbor narodnih poslanika da neke svoje buduće lidere ili svoje favorite uvede u ovaj parlament. Čini mi se i SNS, da bi mogli da kažete – eto, vidite, izlazimo u susret, na sve vaše zahteve odgovaramo pozitivno. To nije dobro.

Najpre, kada se stalo na stanovište da narodni poslanik može samostalno da odlučuje o svom mandatu, videli ste šta sve imamo. Neko je ovde pomenuo paljenje Skupštine, lično mislim, ovde ne prepoznajem, ali u vašim redovima je mnogo onih koji su učestvovali u paljenju ili su bar podržavali to.

Mi kroz izborno zakonodavstvo bi morali da uozbiljimo izborni sistem i da najbolji budu u parlamentu, da najbolji budu predstavnici naroda. Ako to radimo na ovaj način i kažemo da ovi potpisi mogu da se overavaju, ne znam gde neće moći da se overavaju, mi to malo činimo neozbiljnim, tu izbornu utakmicu.

Hajde da razumemo kada su u pitanju lokalni izbori, tamo negde, nemam precizni podatak, ali mislim da se pojavi nekoliko stotina lista, računajući SNS u svakom mestu, u svakom gradu je jedna, ali ima grupa građana, pokreta, ima drugih stranaka, hajde tu da se izađe u susret. Tu ima i malo razlike, sada ću vam objasniti kakve i na koji način se ona stvara.

Kada su u pitanju parlamentarni izbori, cela Srbija je jedna izborna jedinica, 10.000 potpisa za sve i sada ne treba neko da odgovara i da tu nešto menjamo. Ne menjamo tu ništa i mislimo da je to neki optimum, da one političke stranke koje mogu da obezbede taj broj potpisa jesu ozbiljne. One koje ne mogu, kojima vi treba da obezbeđujete potpise, ne treba ni da učestvuju na izborima.

Ali pošto narodni poslanici vrlo često znaju da budu vrlo jeftina i kvarna roba, vama tako odgovara. Vi ste fabrikovali Boška Obradovića, Skot ga je ugurao ovde, mi smo bili protiv toga, predlagali smo da se formiraju anketni odbori da to ispitaju i ovo sada što on radi, vrlo nepristojno i opasno za Srbiju, to vama u izbornoj kampanji odgovara. Kako?

Zato što ćete da kažete, zato što vi saopštavate – ako nećete nas, evo kakvi će da vam dođu. Plašite građane Srbije. Valjda su sami dovoljno svesni i zreli da takvi ne zaslužuju da budu nosioci vlasti u Srbiji. I više smo ovde govorili o njemu u ova dva dana nego o bilo čemu drugom, a postoji realan problem. Da li je mesto baš danas da se o tome priča? Jeste, zašto da nije.

Jeste, kolega Miletiću, pitanje je ko da otkupi, po kojoj ceni da otkupi, ali mleko u Srbiji, vi to dobro znate, sirovo mleko u Srbiji možda i blizu deset godina nije menjalo cenu. Mi o tome treba da pričamo. Pa, neko kome stranka nešto znači, a srpskim radikalima svakako da, on ne može tako da se igra i neće da se igra tako. A vidite ovde, nema nijednog od tih. Ko je spreman u jednom mandatnom periodu od četiri godine, četiri ili pet puta, možda i više, da promeni političku stranku? Očigledno da je to veliki problem.

Ne zaboravite da vi pomažete da to tako bude. I sada ćete pomoći. I sada će određen broj poslanika da uđe u Skupštinu, tako što ćete vi pomoći da obezbedi potpise, nekog natera da uđe. Ovo što je Nenad Čanak bio vrlo popularan u Bajinoj Bašti, u jednom lepom drinskom selu Bačevcima, znači na granici između Ljubovije i Bajine Bašte, aktivista SNS je sa građanima iz tog sela prikupljao potpise Nenadu Čanku za kandidata za predsednika Srbije. Onda, jel vi ne učestvujete u tome? Neki od vas to možda nisu ni znali.

I Aleksandar Vučić kaže – neću da pokleknem pred pet miliona ljudi. I to je dobro. Nasilno ne može ništa da se uradi. Postoje procedure valjda, za koje se vi kao sledbenici politike DS zalažete, to je dobro, ali podležete pod najbanalnijim pritiscima, pod najbanalnijim pritiscima nevladinih organizacija i isluženih poslanika iz EU. Ovde moramo ozbiljno da shvatimo ovaj problem i da ne degradiramo izborne propise koji ne donose ništa dobro, ni vama.

Ima još jedna stvar. U jednom danu ste omogućili građanima Republike Srpske da dobiju državljanstvo bez uplate takse. Ja bih voleo da to moguće, i to u izbornoj kampanji, ja bih voleo da to bude moguće stalno i svaki dan, ne samo kada se završe izbori, vi ćete onda to da prekinete i da stavite van snage tako nešto. Nemojte se time baviti. Donosite ozbiljne propise da bi ozbiljno radili u ovoj državi. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, pre svega vi ljubitelji i imaoci naoružanja, ja moram da kažem, i da znate da će danas biti donet zakon o izmenama Zakona o oružju i municiji, gde će se obaveze nosilaca, odnosno vlasnika naoružanja produžiti za još dve godine, u smislu preregistracije. Ali, samo da znate da predlagač ovog zakona nije Vlada, nego su narodni poslanici. Trojica kolega narodnih poslanika su predložili ovaj Predlog zakona.

Ima ovde jedna interesantna stvar, kolege su se opredelile da leče posledicu, a ne uzrok. Ovaj zakon, naime, je donet 2015. godine i ja sam potpuno siguran da prvobitni rok od četiri godine, kasnije još od godinu dana, jer je 2019. godine produženo za još godinu dana, nije uopšte bio kratak rok za ispunjavanje ovih obaveza, ali su bili problemi koje sadrži ovaj zakon. Zbog toga, oni koji su imali naoružanje i koji su ljubitelji, kako reče i kolega Šormaz, ovde ima jedan pokušaj, a mislim da se pokušavaju razoružati građani Srbije.

Potpuno smo sigurni da je implementaciju ovog zakona iz 2015. godine finansijski potpomogla jedna nevladina britanska organizacija, a oni kad se uključe da pomognu u Srbiji i Srbima, onda možete misliti kakve posledice mogu da nastupe.

Ja imam jednu dilemu, a slažem se sa konstatacijom, odnosno saglasan sam ovo što je rekao kolega Šormaz da lovci, pre svega zbog toga što vole da imaju naoružanje i što im je lov hobi, oni vode računa, pa čak ponekad i trpe neke posledice da ne bi došli u situaciju da njihovo naoružanje bude oduzeto. Kad bi se mnogim savesnim građanima podelilo oružje i da se prati, naravno uz jednu određenu proceduru, možda bi mi imali mnogo manje nekih problema.

Videli ste i čuli ste od više kolega da je samo 2% krivičnih dela prouzrokovano od vlasnika naoružanja koji ga legalno poseduju.

Oružje samo po sebi je svakako opasna stvar i dobro je što postoje, što su predviđene određene procedure za dobijanje dozvola, samim tim, kasnije za nabavku i nošenje, odnosno posedovanje tog naoružanja, jer da nije toga, ko zna kakva bi se situacija desila i mi svakako jesmo za tako nešto, ali tom prilikom predlaganja zakona treba naći optimalne moguće sprovodljive uslove za one koji žele da nose to naoružanje i da ga poseduju.

Još jednom da kažem da ćemo podržati ove izmene i dopune, odnosno izmene zakona koje se tiču produženja roka za preregistraciju naoružanja sa jedne strane i hoćemo da pružimo maksimalnu podršku i građanima Srbije koji poseduju to naoružanje i iz bilo kojeg razloga nisu stigli do sada taj rok da ispoštuju, ali isto tako ih molimo da daju podršku nama kako bi mogli da izvršimo procesuiranje svih onih koji posle 2000. godine nisu došli pod udar pesnice bilo kojeg sistema. Kada kažem pesnice, mislim na pravnu pesnicu, mislim na pravosudni sistem, a pre svega mislim na Dinkića, Labusa, Đelića, Pitića, Vlahovića i mnoge druge, koje kada bi mi sada hteli da ih nabrajamo, trebalo bi nam jedno vreme jednog redovnog zasedanja. Hvala.

Zakon o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata, članova njihovih porodica je zalog za budućnost jedne države. Borba za odbranu otadžbine, njene nezavisnosti, suverenosti, poretka je trajna vrednost, a ona može biti motivisana i može biti u želji njenih građana pod uslovom da se oni, koji su imali priliku već da se istaknu, kao takvi, znači, borci ratnici može motivisati druge da rade stalno i u kontinuitetu i da imaju želju da odbrane svoju otadžbinu.

Gospodine ministre, niste upravu u jednom kada kažete da su svi dezerteri procesuirani. Nisu, neki su čak ubrzano i napredovali, ali zato što nisu bili procesuirani. Tako da postoje i oni koji su izbegavali učešće u ratu, a bili su obavezni na to, jer je država ulagala u njihovo znanje, u njihove veštine i ostalo, ali su kasnije ubrzano i napredovali.

Dobro, sada to treba imati u vidu i mi smo potpuno sigurni da jednim zakonom, ovako delikatno pitanje nije moglo biti rešeno, možda na zadovoljstvo svih faktora, odnosno subjekata na koje će se primenjivati. Ali, ako može u onom ministarstvu kojim kormilari Zorana Mihajlović, da se zakonski propisi menjaju nekoliko puta godišnje, zašto i vi ne bi već sada razmišljali o nekim izmenama i dopunama, ako su vam amandmani poslanika SRS bili neprihvatljivi.

Nekoliko mojih kolega je već govorilo da mi se protivimo nazivu „pali borac“. Pali, ne bi sada da dovedem u šaljivu situaciju bilo šta, može da padne neko ko je i dalje živ, padne pa ustane. Mi smo ovde tražili da stoji poginulih boraca.

Ovaj član 24. definiše prava porodica boraca, invalida i u stavu 3. ovog člana je rečeno ko se smatra članovima porodice, poginulog borca. Pa, je ovde on malo, ja bih rekao nelogično - supružnik ili lice koje sa palim borcem živelo u vanbračnoj zajednici, dobro to je i u drugim zakonima tako regulisano - i sa njim imalo zajedničko dete. A šta ako nije imalo? A šta ako nije moglo da ima? Mislim da je ovo potpuno besmisleno.

Onda dalje, kada se kaže ko se smatra članovima palog borca, odnosno poginulog borca, deda, baba palog borca, odnosno opet poginulog, zašto ne i unuk, ako može deda poginulog borca i baba, zašto ne može i njegov unuk da ima status člana porodice? Ove članove na koje se odnosni, odnosno subjekte na koje se odnosi ovaj zakon, a živi su, treba ima dati sve privilegije, ne samo ono što budemo sada ovde napisali, našim odnosom prema njima, a to se može izražavati na ulici, to se može izražavati našim odnosom prema tim ljudima.

Treba baštiniti, a ono što je država dužna i obavezna da učini, tu nema dileme, tu treba ići sa najširim mogućim ne pomoćima, nego njihovim statusima, njihovim statusima koji će biti definisani kroz zakon. Nema tu dileme, od prava i mogućnosti da se leče, do prava i mogućnosti da nastupaju, da predstavljaju našu državu i da se pojavljuju na nekim svečanostima obavezno i svakako u prvim redovima pre onih što će biti na nekim listama, što bi trebali da budu na listama i slično. Hvala vam.

Gospodine ministre, da nije bilo odlučnih ljudi u parku, boraca i veterana, ja sam potpuno siguran da ovog predloga zakona ne bi bilo. Argument – naš kolega narodni poslanik, general Božidar Delić, kao učesnik u otadžbinskom ratu, više puta je podnosio predlog ovakvog zakona. Ja sam potpuno siguran da je to možda bio kvalitetniji predlog zakona nego što je ovaj, ali vi niste marili za tim i niste prihvatili.

Šta se dalje dešavalo? Možemo napraviti podelu u dve faze. Imamo jednu fazu od 2000. do 2012. godine kada nikom, kad kažem nikom, mislim na vlast, mislim na režim, nije padalo na pamet da rešava ovaj problem ljudi koji su nas zadužili i koji su, kako rekoše moje kolege, bili spremni da pokažu jedan visok nivo jedinstva onda kada je bilo najpotrebnije i onda kada je to bilo najteže.

Mi danas ovde vodimo jednu drugu vrstu polemike i drugi period od 2012. godine do 2020. godine, odnosno do današnjeg dana kada se pokušavalo nešto, rekao bih sporadično i s vremena na vreme da se izađe u susret, pa i prijem tih ljudi i razgovor, možda je njima mogao da znači nešto, ali rešenja ni dalje nije bilo.

Vi ste verovatno kao resorni ministar bili opterećeni činjenicom da u materijalnom smislu pokušate na trenutno moguć način da rešite taj problem na bolje nego što je bilo do sada, pa ste onda zapostavili, odnosno ispustili iz vida nekoliko stvari o kojima smo mi govorili i jedna je poprilično i uzburkala i narodne poslanike, a možda i širu javnost, kao i stručnu javnost, a to je o onoj spomenici o kojoj se govorilo.

Kao kada bi se nekom kome piše u njegovom profesionalnom zvanju da je diplomirani sociolog ili psiholog stavilo i da je završio srednju školu. To se podrazumeva, već imamo te koji su to dobili, a naš predlog, odnosno Predlog Vlade da situacija bude još tragičnija je bio da bude „Ravnogorska spomenica“.

U članu 106. mi smo intervenisali da se to odlikovanje ili spomenica zove „Branioci otadžbine od 1990. do 1999. godine“. To ima jednu moralnu poruku, ima jednu suštinu koja je bitnija od samog naziva i samog odlikovanja.

Vrlo često, prilično učeni ljudi, ponekad i akademici kažu da smo mi narod koji slavi svoj poraz, računajući na Kosovsku bitku. Mi smo narod koji slavi ne poklek. Znači, mi i posle takvog ishoda, govorim o Kosovskoj bici, nismo pognuli glave, nego smo nastavili dalje i hvala Bogu, evo nas danas tu gde jesmo.

Ja ću jedan skromni doprinos dati da borcima, učesnicima otadžbinskih ratova kažem da će se sutra u Šapcu održati promocija tri toma knjige profesora Vojislava Šešelja u hotelu „Sloboda“ u Kristalnoj sali, sa početkom u 18,00 časova gde će moći da čuju na naučnoj osnovi zasnovanu tvrdnju, činjenicama potkrepljenu da u Srebrenici nije bilo genocida.

Eto, mi za sada možemo toliko, a kada se bude promenila situacija, kada budemo deo vlasti ili sami vlast, onda ćemo mnogo više pokušati da rešimo problem učesnika otadžbinskih, ako i bude drugih ratova. Hvala.

Ovaj predlog zakona ne daje odgovor na sva pitanja koja bi trebalo da budu rešena, a vezano za igre na sreću. Naravno, to verovatno u praksi nije ni moguće sve probleme predvideti i sve sporne situacije rešiti.

Ono što nismo prepoznali da je dovoljno zaštite za odvraćanje mladih ljudi od ulaska u sistem kockanja, to ne postoji. Vi kažete da je ovaj zakon, pristupilo se primeni zbog toga što nije usklađen sa zakonodavstvom Evropske unije, a u nameri da se izvrši sprečavanje pranja novca koji bi kasnije bio upotrebljen u terorističke svrhe, s jedne strane, i s druge strane, da su i tehnološka sredstva i dostignuća sad nešto drugačija, da se može to pratiti i sam sistem nadzora, što bi za državu bilo i bitno.

Prvo treba da vidimo ko ima najviše koristi, odnosno ko bi trebalo da ima najviše koristi od ovih igara na sreću. Obično se dešava, vi to znate, da što su mesta siromašnija, što je situacija u društvu teža, da igre na sreću sve više zauzimaju mesta i prostora u tim sredinama. Najviše koristi od ovog imaju sigurno priređivači igara na sreću, zatim ima država, i to treba tako da bude, država treba da ima ogroman prihod od tog dobitka, a najmanje sigurno imaju oni koji učestvuju u tim igrama.

Ovde treba imati na umu da određeni privredni subjekti vrše takođe organizovanje tih igara na sreću, jer žele na taj način da pospeše i da motivišu svoje kupce, svoje poslovne partnere i to bi trebalo da ima potpuno jedan drugi odnos, mada i tu bi trebalo da bude velika kontrola, jer i tu se dešava da ima upravo pranja tog novca koji oni koriste za sopstvene privatne svrhe, ne naravno za pospešivanje terorizma ili bilo čega drugog.

Možda je trebalo ovde predvideti da te kockarnice budu, iako priređivači igara na sreću traže najatraktivnije lokacije i da su tu zakupnine izuzetno velike, naravno, sve se to posle prebacuje na one koji učestvuju u tim igrama na sreću, ali bi trebalo da ne budu baš, ja mislim da je trebalo, ministre, tu čak definisati i ovim predlogom zakona, ako nije, pokušajte kroz neke podzakonske akte da i nivo spratnosti bude od značaja, odnosno da bude na neki način ono što bi moglo da odvrati pre svega omladinu i mlade ljude koji bi mogli da uđu i postanu i profesionalni kockari, što verovatno nije cilj ni države, nije cilj bilo koga, jer zaista vrlo često su sada i tragične posledice u porodicama čiji makar i jedan učesnik te porodice je pasionirani kockar ili neko ko ne može da odoli tom poroku.

Tako da treba ono što je zakon, znamo šta je predviđeno u zakonu, ali u nekim podzakonskim aktima trebalo bi da napravite takvu situaciju i takav ambijent da što manje kockara uopšte, a pogotovo dece i omladine. Hvala vam.

Gospodine ministre, ne bih da vas uvredim, ali moram da vas pitam da li ste vi čitali ovaj Predlog zakona i konkretno naslov iznad člana 59. koji glasi - prostorni uslovi, a član 59. u prostoriju u kojoj se priređuju posebne igre na sreću na automatima mora se nalaziti najmanje pet automata za igre na sreću istog proizvođača.

Da je definisano ovim članom da prostorija treba da bude tih dimenzija da može najmanje stati pet aparata od istog priređivača, ja bih to razumeo kao prostorne uslove, a ovde nikako ne može da bude ovakav naslov tog člana ni u kom slučaju.

Međutim, nije toliko ni bitno. Mi smo predložili, SRS smatra da bi trebalo ovaj član promeniti i da se kaže - u prostoriju u kojoj se priređuju posebne igre na sreću na automatima mora se nalaziti najmanje tri automata od istog prerađivača. Zbog čega smo se mi opredelili da idemo sa manjim brojem automata, nego što je to u predlogu ovog zakona? Pa, iz prostog razloga da bi sa manjim brojem automata pospešili konkurenciju i pokušali da ograničimo monopol nad ovom vrstom. Vi kažete da se amandman ne prihvata iz razloga što se uspostavljanjem minimalnog broja automata utiče na stabilnost industrije igara na sreću.

Istina, mi srpski radikali bi mnogo više voleli da ovde pričamo o nekim drugim industrijama, ali pošto mi imamo priređivanje tih kockarskih i igara klađenja, onda moramo i ovo da definišemo, odnosno mora biti propisano zakonom.

Mi, takođe, predlažemo najmanji broj automata od istog priređivača igara, samo manji nego što ste vi predložili. Podržavamo ova neka ograničenja i propisane uslove za obezbeđivanje novčanih sredstava u slučaju priređivanja ovih igara na sreću, ali smatramo, iz čisto praktičnih razloga, da bi broj automata u jednoj prostoriji od istog priređivača trebalo da bude manji od ovog koji ste vi predvideli zakonom.

Dame i gospodo narodni poslanici, Srpska radikalna stranka je potpuno ubeđena da je ovaj zakon zaista jedan predizborni. Kad je koleginica rekla da će poslužiti kao pamflet, ne znam da li će se deliti od vrata do vrata ili možda bacati iz vazduhoplova. Ostaje da vidimo kako će to biti.

Ovaj zakon bi možda imao smisla da je u Švajcarskoj. U Srbiji je ovo samo jedna poruka glasačima da ćemo kao da se borimo, mi kao društvo, vi kao vlast da ćemo se boriti protiv onih koji su na nezakoniti, odnosno nelegalan način stekli neku imovinu.

Šta je ovde vrlo interesantno? Član 1. ovog zakona predviđa da će se on odnositi uglavnom na fizička lica. Oni koji su vaša preteča, ne svih, naravno, nego i u vašem sistemu vlasti postoje ljudi koji su produžena ruka Vlahovića, Đelića, Labusa i drugih, i oni su lepo svoj kapital ili pretvorili u neke druge vrednosti ili u neka finansijska sredstva, pa izneli iz Srbije, ili su preneli na neka druga lica, ili su sada nastali pravni subjekti. Iz ovog zakona se ne vidi da će se on primenjivati i na njih.

Ovo nije smelo uopšte da se stavi u pravni promet, odnosno, nije se smelo ići sa ovakvim predlogom, jer ovo će biti samo jedan odnos prema onima koji misle drugačije, prema onima koji žele da zaštite imovinu Srbije, imovinu Srbije, ne svoju ličnu. Prema njima će biti ova oštrica uperena, a da će dati neke efekte ovaj zakon, mi smo potpuno sigurni da od toga neće biti ništa. Zbog toga za ovakav zakon ne možemo i nećemo glasati.

Ovaj Predlog zakona liči na one parole – uzmi račun, prijavi komšiju i slično. Na prvo mesto značaja ovde se stavljaju posebna ovlašćenja jedinice poreske uprave, a da li je poreska uprava pre donošenja, odnosno ovog Predloga zakona proverila koliko je informativno građana Srbije prijavilo svoju imovinu koja prelazi 35 miliona, što je bila obaveza od 2013. godine po Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji. Verujem da mi nemamo takav podatak, a da se želeo zaista postići pravi efekat ili bilo kakav iskreni efekat po ovom zakonu to bi morali sigurno da uradimo. Međutim, vi to niste želeli svakako da uradite.

Kada smo malopre rekli da postoji kontinuitet između finansijskih eksperata od 2000. godine, posebno 2003, 2004. godine i sve do 2012. godine sa današnjim sistemom vlasti vi to izgleda niste marili, za tu našu konstataciju, odnosno za tu istinu, za tu činjenicu.

Kako vi objašnjavate i tumačite prodaju „Komercijalne banke“? To je rušenje ili urušavanje monetarnog sistema države Srbije. Videćete kakve posle ove privatizacije, prodaje, kakva finansijska kriza može da nastupi kada to budu svetski moćnici poželeli, a onda građani Srbije će da se pitaju šta se desilo. Možda je nekima lako i da se nasmeju na ovo što mi pričamo. Oni su svoje životne egzistencije obezbedili ne samo za sebe, nego i za neke svoje potomke, a šta za one koji još uvek danas nemaju posao?

Pre nekoliko dana, nisam mogao da verujem da postoje ljudi čija je penzija 14.500 dinara – 15.000 dinara. Kada se to podeli u dva dela, kako se ona prima, to je 7.000 dinara. Ti građani se ne smeju. Njima nije do smeha. Njima je veliki problem kako da prežive, kako da iškoluju, da pomognu svojoj deci i svojim unucima, kako oni da dočekaju sutrašnji dan, i nije im uopšte do smeha.

Ovaj zakon, još jednom ponavljamo, zaista je potpuno besmislen i donosite ga u vreme kada je svako ko ne mora biti ni politički veš, ne mora biti ni ekonomski ekspert, ali ako zna šta treba da se desi u naredna dva meseca to je da se sprovedu izbori, njemu će biti potpuno jasno zbog čega je ovaj zakon baš sad, pa ako ste želeli da postignete neki efekat, ako ga nije bilo godinama – zašto niste sačekali da prođu izbori? Vi samo želite da pošaljete poruku kako ćete se boriti protiv onih koji nešto imaju, a građani Srbije zbog toga što oni vrlo često teško žive, sigurno ne svi, nisu voljni da prime dobre informacije i dobre vesti da njegov komšija, da njegov možda čak i bliski prijatelj ili rod mogu da imaju od čestitog rada više zarađenog i da malo bolje žive.

Način na koji se živi u Srbiji, način na koji vi sprovodite vlast kod velikog broja građana izaziva zavist. Nisu procenti…

Ko je, kolega Mirčiću rekao da SNS neće pobediti na ovim izborima, jer neće imati 100% osvojenih glasova?

Otvaranje konzulata, predstavništava u nekim mestima gde ne može da se izvrši nikakva kontrola ukazuje na nečiju želju. Da li vi svi to želite, da li ste vi svi saglasni sa tim, to je drugo pitanje, ali na tome se na terenu uveliko radi. Hvala vam.

Gospodine Marinkoviću, ovaj amandman i da je prihvatila Vlada on ne bi nešto popravio ovaj Predlog zakona, mada je ovo odličan amandman.

Čuli ste da imamo specijalne sudove, specijalna tužilaštva, specijalne agencije, posebna odeljenja poreske uprave koja treba da se bore, navodno protiv nelegalno stečene imovine i sada, a kolega Atlagić je tu. Neki studenti kada studiraju oni uče na osnovu ozbiljnih udžbenika i polažu ispite, mada se ponekad ispit može položiti na osnovu neke skriptice, na osnovu nekih beleški. E, kada bi sada pravili neko rangiranje ovog Predloga zakona u odnosu na ozbiljne zakone ovo bi možda bilo u nivou te neke male nebitne skriptice.

Nikakvih promena neće biti. Da imate zaista iskrenu i pravu želju da se borite protiv onih koji su nezakonito stekli imovinu koja prelazi uobičajeno moguće sticanje, vi ste imali do sada sasvim dovoljan broj zakona i po kvalitetu i po obimu kojim bi se to moglo regulisati. Međutim vi to ne želite, vi želite samo da i dalje psi laju, vozovi prolaze, ali ovaj vam je zakon potreban da bi samo one koji ne žele da se disciplinuju na način na koji vi to očekujete, mogli da dođu pod udar ovog zakona.

Član 23. govori o bezbednosnim proverama zaposlenih u posebnoj jedinici poreske uprave, koji bi trebali da rade ovaj deo posla. Moram da vas podsetim nije to baš tako davno bilo kada je direktor Poreske uprave u Republici Srbiji, čovek koji je došao iz BIA imao tamo neku visoku poziciju u BIA, došao u Ljuboviju u jednu fabriku duvana, gde se vrši primarna prerada duvana, ponašao se kao da je došao sa divljeg zapada, vadio pištolje, pretio, pozivao se na predsednika Vlade u to vreme, eto da ima od njega direktan nalog. Šta smo mi imali za posledicu? Imali smo za posledicu da je ta primarna proizvodnja te industrijske biljke, ne mogu reći potpuno prestala, ali za 90% smanjena. To je podneblje vrlo kvalitetno, gde ta industrijska biljka uspeva, daje dobre prinose, dobar kvalitet i veliki broj ljudi, s obzirom da je potreban veliki živi rad, obezbeđuje svoju egzistenciju, odnosno egzistenciju svoje porodice.

Posle nepromišljenog i nesavesnog postupka tog gospodina Marinkovića, to je stalo, fabrika, odnosno nećete verovati on je uhapsio fabriku. Bio je uhapšen i direktor. Ja u to ne ulazim, postoje organi ove države, on je dokazao da to nije bilo u redu, da je bilo protivzakonito, ali eto, to je jedan čovek bio. Iako moramo da vodimo računa o integritetu svakog čovek, ali on je uhapsio fabriku, zabranio pristup, zabranio prilaz zaposlenima u toj fabrici. Tamo je bio već neki otkupljeni duvan, prerađen, polu prerađen koji je propadao.

Ogromna finansijska šteta je nastala, milionska šteta nastala. Ko će sve to da plati? Država. Pa, ko kaže da u ovoj agenciji neće biti takvi, iako ste vi rekli da su oni dužni da prijave svoju imovinu. Pa, vi u Zakonu o obezbeđenju i izvršenju kažete da javni izvršitelji, kao i lica zaposlena kod njih, nemaju pravo da se pojavljuju na licitacijama prilikom kupovine oduzete imovine. I, ne pojavljuju se oni, ali se pojavi tetka, strina, pojavi se neko njihov i onda kupuju tu imovinu. Takvu ćemo imati ovde situaciju. Dalje ovim, što koleginica Vjerica reče, ovaj prethodni član da je leks specijalis, pa i ovaj stav 3. ovog člana 23. je leks specijalis u odnosu na Zakon o Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Vi ovde kažete, oni koji budu vršili bezbedonosnu proveru onih koji će raditi u ovoj posebnoj jedinici da ne smeju da daju podatke kako na koji način su do toga došli i slično. Prvo, nemoguće je ovim ograničiti, a drugo, ako to ima za cilj da stvori direktoru poreske uprave, a kasnije ministru finansija koji će odlučiti o prijemu, da stvori pravu sliku o kandidatima, zašto bi se nešto krilo. Može da bude i zloupotreba od strane onih koji proveravaju i ako ja samo napišem za nekoga da nije podoban, a ne dokažem postupak na koji način sam ja to sproveo. Hoćete li vi verovati u to? Ako ćete verovati onda ćemo mi sa ovim zakonom imati još mnogo više problema nego što smo imali bez njega. Uraditi nećete ništa kvalitetno za građane Srbije. Oni možda daju podršku jednom zakonu gde bi sve to bilo provereno, ali ovakvom kao što je ovaj sigurno ne. Hvala vam.

Zakon o parničnom postupku je jedan procesni zakon kojim se uređuje način i postupak vođenja određenog sudskog spora.

Prateći probleme koji se pojavljuju u postupku izvršenja, Ministarstvo pravde je smatralo da treba da interveniše u ovom Predlogu zakona, odnosno ovim članom, gde će se prilikom donošenja presude, koja ima karakter izvršne isprave, pa ako je fizičko lice uneti njegov jedinstveni matični broj, ako su u pitanju privredni subjekti, onda matični broj, ako su u pitanju organizacione jedinice ili država Srbija, onda upisati karakteristične brojeve koji prate njih. Ovako bi trebalo da bude, da Ministarstvo pravde prati ostale aktivnosti u postupku izvršenja, a ne samo kako i na koji način da se lakše sprovede izvršenje.

Naravno, ne treba ispustiti iz vida činjenicu da bi ovo moglo, do određene mere, i da pojeftini postupak izvršenja za izvršne dužnike, jer do sada svaki pokušaj uručenja presude ili izvršenja na bilo koji način kod dužnika imalo je ogromne troškove za izvršnog dužnika. Ovo ukoliko donese do tog određenog poboljšanja, odnosno smanjenja troškova, moglo bi da bude pozitivni pomak za dužnike.

Međutim, ovo je samo jedna sitnica. Ovo je jedna sitnica i vrlo je interesantno pitanje bilo koleginice Vjerice Radete i SRS – da li će se ovaj prethodni zakon o kojem smo mi govorili i u raspravi u načelu, a i kada smo obrazlagali naše amandmane, odnositi na javne izvršitelje? Tu je odgovor potpuno jasan – naravno da se neće odnositi, jer je u prvom članu ovog prethodnog zakona već rečeno da će se on odnositi samo na fizička lica.

Sad da ne otvaramo veliku polemiku vezano za… Inače, Predlog ovog zakona ima ukupno dva člana. Znači, član 1. pojašnjava kako i na koji način će biti lakše identifikovati uglavnom izvršne dužnike, a član 2. govori kad zakon treba da stupi na snagu.

(Predsedavajući: Hvala. Završite misao.)

Imajući u vidu da je bilo predviđeno da će zakon stupiti na snagu 1. januara 2020. godine, a mi ga tek danas raspravljamo u pojedinostima, mi smo predložili da to bude od 1. marta 2020. godine, sasvim logično.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, posle usvajanja ovog predloga zakona i vi i ja i svi mi ovde i mnogi drugi koji nisu, imaće mnogo veću obavezu nego što su do sada imali.

Ovo jeste dobra poruka i vi ste čuli od mojih kolega iz SRS da mi otvoreno i jasno kažemo da je trebalo možda čak i ranije, ali ne treba sad sve kritikovati što ovo nije došlo ranije. I ovaj član 5. Predloga zakona jeste suštinski, on zapravo i govori šta je delatnosti tog Memorijalnog centra i ima dva stava. Prvi stav govori ono što jeste suština - prikupljanje, čuvanje, razrada itd, a u drugom stavu se govori o nečemu što bi bila sporedna delatnost, jedna vrsta građevinskih radova koje treba možda izvesti na određenoj celini ovog Memorijalnog centra.

Mi šaljemo potpuno jasnu poruku. I tamo ste u obrazloženju zakona negde naveli da na osnovu nekih iskustava ovaj Memorijalni centar bi trebalo da poseti na godišnjem nivou oko 50.000 posetilaca.

U saradnji sa Ministarstvom kulture, gospodine ministre, ovo bi možda trebalo da bude onako i najniža cifra na koju bi trebali da računamo. Zbog čega nam je to veoma važno? Mi na današnji dan, kada smo u Šapcu trebali da vršimo promociju knjige „U Srebrenici nije bilo genocida“, direktor Kulturnog centra, gospođa Sonja Petrović Jagić, koja je obećala prostorije, jutros kada je predstavnik, odnosno predsednik našeg gradskog odbora u Šapcu, Slobodan Ranković otišao da reguliše finansijsku obavezu, ona kaže ovako – po naređenju svog predsednika ja to ne mogu da odobrim.

Samo se pitam koji je taj predsednik? Verovatno Nebojša Zelenović. Koji je to predsednik koji jedno takvo naučno delo, gde je gospodin profesor Vojislav Šešelj koristio strogo naučne metode da bi dokazao da u Srebrenici nije bilo genocida? Mi to moramo svi da znamo i ne samo da ponavljamo. Na taj način mi sklanjamo ljagu, borimo se protiv jedne laži i neistine.

Isto ovaj Memorijalni centar treba za generacije koje dolaze da posluži da razumemo, da osećamo, da znamo šta se to desilo, a sve sa jednim ciljem - da se to više nikad ne desi, ne samo srpskom narodu, nego nikom, pa čak ni srpskom narodu. Ali, mi ovde imamo jedno ogromno nerazumevanje od ljudi koji su čak i politički činioci u Srbiji koji ne znaju šta je im je borba i šta je zadatak.

Evo, ovde je na dobroj proveri i SNS i možda SPS. Ovo govorim iz jednog drugog razloga, pošto imaju mogućnost u tom nekakvom prostornom smislu da omoguće promociju knjige „U Srebrenici nije bilo genocida“, koju ovih dana po Srbiji ide i predstavlja, ne sebe radi, ne radi SRS, nego zbog građana Srbije. Evo, danas u Kruševcu u šest sati, predsednik naše stranke, sa određenim brojem funkcionera SRS iz Rasinskog okruga, upravo će govoriti na ovu temu – „U Srebrenici nije bilo genocida“. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Rakić, naše polazne osnove se razlikuju od vaših i vama je dozvoljeno, svakako da hvalite i do sada zakonska rešenja, kao i ono što predlažete izmene i dopune.

Mislim da se niste razumeli sa ovlašćenim predstavnikom SRS. Nije osporeno vaše pravo kao narodnog poslanika da podnesete predloge izmena i dopuna ovog zakona, nego smo mi govorili o jednom različitom tretmanu i odnosu ovog doma prema građanima Srbije. O tome ću ja da kažem nešto kasnije.

Ovo ne kažem da neće dovesti do nekih promena koje će možda imati i direktne koristi za građane Srbije. Ako ništa drugo vi to favorizujete i kažete čak da se ovde pokušava osnažiti načelo efikasnosti i ekonomičnosti. Ne treba robovati tim principima i tim načelima ako suština i sadržaj onog što ćemo imati sa ovim predlogom zakona nezadovoljava potrebe građana Srbije, odnosno ne rešava nagomilane probleme.

Potpuno sam siguran da ovakve izmene i dopune zakona ne mogu da reše brojne probleme koji stoje pred građanima Srbije, a i pred Republičkim geodetskim zavodom. Kolega Matić je istakao da je mali broj ljudi postavio jednu dilemu kada je izneo tačan broj zaposlenih u Republičkom geodetskom zavodu i rekao da li je to dovoljno, pa je rekao da nije. I tu postoje određeni problemi.

Ono što vi nazivate reformom u Republičkom geodetskom zavodu, a to je jedna posebna organizacija Republike Srbije koja vrši državne poslove, ako to ima na tom nivou problema sa brojem zaposlenih, a šta mislite kakva je situacija u nekim manjim opštinama? Ranije su neke službe imale 11, 12, 13, 15 zaposlenih, a sada to ide na jedan, dva ili tri.

Mi smo malo gledali unutrašnju organizaciju tog Republičkog geodetskog zavoda i videli smo da tu postoji šest sektora, naravno, sa različitim obavezama, odeljenja, službe za katastar nepokretnosti. Tu možda jeste najveći problem. Službe su sada zadržale mesta koja imaju status gradova, dok se u manjim opštinama to spustilo na nivo odseka, grupe, a najavljuje se da će to biti šalteri. Šalteri u kojima, otprilike, po organizaciji, po hijerarhiji se kaže zaposlenima tamo da njima nije dozvoljeno da primaju stranke. Tu će se onda pojaviti određeni problemi.

Mogu da vam govorim najmanje o deset mesta u Srbiji u kojima posle radnog vremena, isteka radnog vremena, u opštinama, u sudovima, u domovima zdravlja, nemate više nikog da vidite ili veoma mali broj tih građana. O tome mora da se vodi računa i ova Vlada mora to da podigne na nivo strategije, na nivo načela ili principa, šta hoće sa malim sredinama.

Već neke državne institucije u manjim mestima ne postoje. Imali smo reorganizaciju pravosuđa, to je bilo 2009. godine i nadalje, i možete vi kasnije da kažete, mi sada možemo da govorimo samo o ovom zakonu koji je na dnevnom redu i vi ste tu u pravu, ali mi moramo da govorimo o životima građana koji su i onda, i danas i sutra i za vekove treba da ostanu tamo gde sada jesu.

Neke mere koje će posle Vlada da preduzima, ako sad napravimo pogrešan izbor, kod lečenja neke vrste bolesti, neće dati nikakve efekte, a trošak ćemo mi imati. I šta može često da se zameri zaposlenim u katastru? Zato što je bilo od ranije puno nagomilanih nerešenih problema ili predmeta i oni sad počinju da ih rešavaju. Što bi se reklo kolokvijalno, ne dižu glavu sa tog predmeta. Ali, korisnik, građanin koji je imao potrebu da dođe u katastar, nije rešen njegov problem. On ne vidi onih osam sati efektno provedenih ili možda sedam i po ili sedam, gde zaista nema šta da se zameri zaposlenom, on vidi da njegov problem nije rešen. Ovo govorim o boljim primerima, o pozitivnijim primerima.

Ima sigurno i onih primera koji ne rade svoj posao onako kako bi trebali i nemaju ni zrno odgovornosti.

Znate da u katastru sad postoji obaveza za zaposlene da se evidentiraju da su tu, a nije merljiv rezultat rada. Onda se destimulišu oni koji su i stručni i spremni i žele da menjaju neke stvari.

Mi smo ovde kao epohalno otkriće ovog Predloga zakona rekli da više ne može da se desi da stranka ide dva puta, pokušano da mu se uruči neko pismeno, rešenje, pa on nije bio kući, pa se vratilo u poštu, pa je onda on bio dužan u roku od 24 sata da se javi tamo da bi to preuzeo. Ko je to izmislio? Jel to božija neka volja, božiji princip? Nije. Nekim aktom regulisano? Pa, to je bilo potpuno besmisleno.

Kao što sad ima smisla taj rok produžiti na jedan razuman. I inače rokovi treba da budu razumni. E, sad, razumni rokovi u Srbiji sadrže i objektivno i subjektivno. Za mene može da bude razumno da neku stazu pretrčim u nekom vremenu, za kolegu Mirčića treba manje ili više, to je sad nešto o čemu može da se vodi polemika šta je razumno, koji je novac tamo i zbog čega možda treba trčati. Ovde ne govorim o tome na takav način, nego zaista mi želimo da damo jedan doprinos kvalitetu ove rasprave, sa željom da građani Srbije osete neki boljitak.

Svakog građanina, a i mene kao narodnog poslanika, predstavnika građana Srbije, jeste pogodilo malo kad vi kažete - e, treba vama 126, da bi vi mogli neki svoj predlog da stavite na dnevni red. Pa, pokažite dobru volju, ali ne prema poslanicima SRS, nego prema građanima Srbije. Vi dobro znate da smo mi imali jedan drugi zakon, ne bih sad uopšte ni da pominjem o kojem se radi, jer je želja naša bila da se to reši na takav način, jedan drugi zakon na osnovu takođe određenog broja prikupljenih potpisa, ušao u proceduru, pa se i nazivao nekim imenima. Kao diplomirani pravnik nisam pristalica da zakoni imaju neka lična imena, jer to je potpuno nepotrebno i to sad nije ni bitno. Nije zakon ni ušao u pravni sistem Republike Srbije sa tim nazivom, ali ovaj predlog SRS da se pristupi izmenama Zakona o obezbeđenju i izvršenju je morao ovde da bude prihvaćen kao predlog, a kasnije, da li bi on naišao na 126 narodnih poslanika, podršku od 126 poslanika ili ne, to je drugo pitanje.

Još jedna stvar, da građani Srbije znaju šta ih može vrlo lako snaći, kažete vi ovde - ne mora da ide čak u katastar, u obrazloženju doduše, već da sve poslove u vezi sa upisom prava na nepokretnosti završava odlaskom kod javnih beležnika. E, to je sjajno, koleginice. Kod javnih beležnika to vam je nekako u rangu i izvršitelja. To ne kažem ja, to kažu građani Srbije i sasvim su u pravu kad to kažu. A znate zbog čega su u pravu - zbog taksi ili zbog naknada koju oni moraju da uplate. Još uvek je ono što građanin treba da plati kod državnih organa jeftinije, ja bih rekao, nekako ekonomičnije, nego što je to kod ovih organa koji su odrođeni od sistema pravosuđa u Srbiji. Ja o tome govorim vrlo često. Jednom će verovatno biti sluha da se to shvati, da mi menjamo naš pravni sistem.

Raduje me što je kolega Komlenski, eto ga tu ispred vas, rekao da bi trebalo da preispitamo i mrežu sudova i kad se pozivate na "Duing biznis listu", znači to je neki ekonomski uspeh, Međunarodna banka je rekla, odnosno Svetska banka, i pravi neki redosled od jedan do 190 i imaju neka pitanja koja treba rešiti, pa oni na osnovu toga to i ocenjuju. Ali, ovde treba da imamo u vidu da se ne odvija život, da me ne shvate pogrešno građani koji žive u ovih nekoliko velikih mesta koje ću spomenuti, Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac, ne odvija se život u Srbiji samo u tim mestima, građani Srbije žive i u Varni i u Ljuticama i u Crnči i u Vrhpolju i u mnogim drugim mestima. Treba voditi računa i o njima.

Rekli ste da ste otvoreni za saradnju, da vi to hoćete da uradite, da tu nema nikakvih problema, da ćemo menjati u hodu zakonske propise. Zakoni su ozbiljna stvar. Rekli ste – podržavam, da ste napravili analizu efekata posle sprovođenja određenog zakona. To uvek moramo da imamo na umu. Zakon je nešto što mi donosimo, što narodni poslanici donose i što je moguće… ali treba uvek sagledati kakve posledice bilo koji zakon, pre nego što ga izglasamo ovde, kakve posledice ima za građane Srbije, imaju smisla i građani podržavaju samo ono što dovodi do određenog napretka i ono što stvara bolje uslove za njihov život.

Hvala vam.

To je opšte mesto, kad sam ja govorio o nekim principima kao što su ekonomičnost, efikasnost, a šta se dobija? Upravo posledice ovog Predloga zakona jesu više šminka nego suština.

Vi sad hoćete meni da kažete, koleginice, da ja nisam dobro video. Ja sam bio u jednom odseku, mislim da se tako zovu, u jednom odseku i radilo je nekada 13 zaposlenih. Sada sa jednim posuđenim iz drugog odseka ima četvoro. Ljudi daju sve od sebe da izađu u susret građanima, da daju najbolja moguća rešenja i odgovor na zahteve građana Srbije, ali ne vredi, njihova ovlašćenja su smanjena. Nisam im se pojavljivao ja kao nadzor ili neka vrsta revizije, nego sam tačno video šta se meri, šta se boduje, šta je osnovno za njihovu mesečnu zaradu – samo provedeno vreme.

Tu nije problem, jer zaista odgovorno rade, ali to ne sme da bude u velikim katastrima, gde sam potpuno siguran da nije opterećenje isto, evo sad da kažem, uslovno, i u Rakovici. U Rakovici i u nekim drugim mestima. Pojaviće se na području grada Beograda, pretpostavljam tamo gde ste vi nekad radili, u Grockoj, da bi rešavali ove probleme koji su prisutni, poznati skoro svakom građaninu Srbije, u Kaluđerici. Tamo će, verovatno, biti potreban mnogo veći broj nego što je to u nekim drugim sredinama, nego na Novom Beogradu. Uslovno govorim ovo, nisam siguran da je ovako.

A, mi ćemo da prepisujemo i prihvatamo i usvajamo neke standarde EU, gde su neke stvari na drugačiji način potpuno rešene. Mi imamo problem već sad u zdravstvu, zato što kod nas mora bude jedan lekar, ne znam ni ja, na koji broj pacijenata, kao u nekim drugim državama.

Mi ne možemo sva mesta ni u Srbiji da izjednačimo. Mislim da to nije u redu. Nije to pitanje vaše sad kao predlagača ovog zakona, ali kao narodnog poslanika koji podržava ovu Vladu svakako jeste. Moramo na tome da vidimo šta ćemo.

Govorio je, ne mogu sad da se setim ko od narodnih poslanika, kad je u pitanju ostavinski postupak, pa koliko tu imamo zloupotreba? Koliko nam dugo to traje? Zloupotrebe u smislu da neko ko bi trebao da bude naslednik, ima nasledno pravo, neće da prijavi adresu na kojoj se nalazi zato što nije u dobrim odnosima sa svojim srodnicima i slično. To su sad otežavajuće okolnosti da profesionalan i stručan čovek to razreši na pravi način.

Imamo mnogo zemljišta za koje se ne zna ko su vlasnici, jer se ne sprovodi postupak do kraja.

Koleginice Rakić, ne uzimate baš najbolje primere za objašnjenje. Vi kažete i ne mogu matematički tu da vam to osporim, kažete ako jedna stranka dođe pa potroši pet minuta da ovaj objasni, dođe takvih deset, to je 50 minuta. Pošta i Katastar i ova Narodna skupština i predsednik Republike su tu zbog građana Srbije, a nije obrnuto.

Imaju ovde kolege koje se krste. Ja preporučujem, imaju liturgije nedeljom, imaju i drugi praznici, pa ne bi bilo loše da odu tamo malo da se pomole Bogu. Ovo je mesto gde debatišemo, gde razgovaramo o predlozima zakona, glasamo za njih, tako da to ne treba. Zar neko nema pravo da iznese svoj stav?

Ja sam potpuno siguran da stručnije komentarišem, jer moje osnovno zvanje i zanimanje, ovo što jesam sad, a bilo je i pre 30 godina i više od 30 godina, a za neke nisam siguran da je ono kad smo se upoznali, što je bilo njihovo zanimanje i što je danas i još usput da naglasim samo, da ljude koji se obrazuju celog života izuzetno cenim i poštujem. One koji dolaze do tih diploma i do nekakvih akademskih i sličnih zvanja, to je nešto drugo. To mislim da i oni sami treba toga nekad da se postide.