Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, svoju raspravu moram ponovo započeti pitanjem - da li ste vi ministar u kapacitetu koji može sasvim odgovorno da predstavlja i zastupa ovaj zakon u ime Vlade?
Naime, ne želim da osporim vaše lične kvalifikacije, kako smo se jednom razumeli. Vi ste doktor ekonomskih nauka, doktorirali ste kao vrlo mlad čovek, to cenim, ali se postavlja pitanje da li adekvatno možete da odgovorite na sve primedbe koje su se čule u toku ove rasprave i koje će se čuti u narednom periodu vezano za raspravu o Predlogu zakona o odlikovanjima. Mogli ste da vidite da iz svih stranaka, čak i onih koje čine skupštinsku većinu, ima ozbiljnih primedbi po pitanju ovog zakona, a posebne su primedbe od strane članova SRS, kao i drugih koji su trenutno u opoziciji.
Ako biste pitali poslanike SRS da li treba ovaj zakon da stoji u pravnom sistemu Republike Srbije, mi bismo rekli da treba da stoji. Ali, da li on ima svojih nedorečenosti, da li ima svojih mana? Ima i te kako, ima ih mnogo. Vi ste u uvodnom izlaganju rekli da je to kratak, jednostavan i precizan zakon. Suprotno je svemu tome.
Ovaj zakon ima dva člana više nego važeći, ima puno nejasnoća i nije precizan. Izgleda da ste imali nameru diskontinuiteta sa prethodnim zakonom, a zadržali ste tehniku i proceduru prilikom predlaganja, dodele, nošenja i oduzimanja odlikovanja. Apsolutno je identična važećem zakonu SRJ iz 1998. godine, samo ste broj odlikovanja, i po vrsti i po stepenima, smanjili i upodobili verovatno novom sistemu vrednosti.
Za divno čudo, sada se promoviše nešto što se zove emocija i što se želi sugerisati, pre svega poslanicima SRS – ne unosite emocije kad diskutujete o predlozima zakona koji dolaze iz Vlade Republike Srbije. Naprotiv, mi jesmo emotivni ljudi, ispoljavamo svoje emocije na drugim mestima, ali ovde vrlo pragmatično nastupamo, proučavajući zakonske predloge i dajući svoja mišljenja u vezi sa tim predlozima.
Krenuo bih u analizu ovog zakona i moram da kažem da nekoliko kategorija, veoma temeljnih, nikada i ni u kom slučaju ne smeju da se zaborave i moraju biti naglašene bar u ovakvim zakonima, a to su Vojska Srbije, Srpska pravoslavna crkva i Skupština Republike Srbije.
Neko je ovlaš pomenuo Skupštinu Republike Srbije, odnosno rekao da se ovim zakonom uopšte ne pominje, osim što će doneti ovaj zakon, gde bi ona trebalo da ima svoje mesto u praksi. Trebalo bi da ga ima u dodeli, jer se moglo predvideti, ovaj zakon se donosi na neodređeno vreme, na neodređen broj slučajeva, kao neko ko će odlučivati o dodeli priznanja predsedniku Republike. Ne mislim Borisu Tadiću, nego institucionalno predsedniku Republike. Ako znamo šta piše u ovom zakonu, kako se dodeljuju ta odlikovanja, i ako predsednik Republike bude kandidovan za takvo odlikovanje, onda bi jedino merodavno telo ili organ mogla da bude Skupština Republike Srbije.
Član 3. Predloga zakona u stavu 1. i 2. kaže: „Odlikovanja mogu biti dodeljena državljanima Republike Srbije, domaćim pravnim licima i drugim subjektima. Odlikovanja mogu biti dodeljena i posmrtno.“ To je u redu. Želim da komentarišem stav 3, koji kaže: „Odlikovanja mogu biti dodeljena i stranim državljanima, stranim pravnim licima i međunarodnim organizacijama.“
Možda ovaj stav ne bi izazvao toliku pažnju kod mene da prethodna dva dana nismo imali, kolokvijalno nazvano, raspravu o vojnim zakonima u ovoj sali. Pošto smo imali tu raspravu, moram da komentarišem i opravdano sumnjam da možda na brzinu donošenje ovog zakona i jeste ovaj stav 3. člana 3. Predloga zakona.
Podsećam da je 13. marta 1999. godine u Briselu održan tajni sastanak rukovodstva NATO-a, gde su bili prisutni, između ostalih, general Klaus Nauman, Vesli Klark, general Švarckopf, general Anderson, general Rozman, Žak Klajn, Vilijam Voker i Bernar Kušner. Na tom tajnom sastanku je doneta odluka da se bombarduje SRJ 17. marta, ali je zbog nepovoljnih vremenskih prilika to odloženo za 24. mart.
Šta je dogovoreno na tom tajnom sastanku? Tu je doneto nekoliko, mislim oko pet zaključaka. Posebnu pažnju izaziva četvrti zaključak, ali vredi pomenuti i ostale. Stvoriti najoptimalnije uslove, to je prvi zaključak te grupe, za agresiju na Jugoslaviju operacijom „Aligator“, poniziti Jugoslaviju, poraziti vojsku, poraziti policiju na KiM i u Jugoslaviji.
Drugi zaključak – u slučaju pružanja otpora, Jugoslaviju razarati najubitačnijim sredstvima, uz korišćenje municije sa osiromašenim uranijumom i kasetnim bombama.
Zaključak treći – formirani međunarodni sud u Hagu treba da presuđuje po brzom postupku političkom, vojnom, policijskom rukovodstvu Jugoslavije.
Zaključak četiri zaslužuje posebnu pažnju – u slučaju otpora Jugoslavije, treba ubijati civile, rušiti mostove, bolnice, škole, obdaništa, rezervoare vode, infrastrukturu, releje, trafo-stanice, dalekovode. Rušenjem rafinerija izazvati ekološku katastrofu. Vinču ne treba štedeti jer se rušenjem reaktora stvaraju mogućnosti za brzu kapitulaciju Jugoslavije. Aktivirati i operaciju „Potkovica“, odnosno preko OVK pripremiti navodni egzodus albanskog življa koji će se povlačiti prema Albaniji i Makedoniji, gde će čekati televizijske ekipe najvećih medijskih kuća u svetu kako bi se ovo ovekovečilo kao navodna zverstva jugoslovenske vojske i policije.
Zaključak peti – stvoriti uslove za stvaranje nezavisne države Kosovo, koja će funkcionisati samo uz prisustvo NATO, i to će se zadržati, po njihovoj proceni, oko 20 godina.
Postoji i šesti zaključak – ukoliko dođe do brze kapitulacije Jugoslavije, odrediti pravce povlačenja vojske, zarobiti vojna tehnička sredstva i proglasiti ih ratnim plenom OVK.
Pročitao sam ovih nekoliko imena. Želim unapred da saopštim javnosti Srbije da nikada nikome ne padne na pamet da ove ljude, a znajući aktuelni režim i izvršnu vlast Republike Srbije, realno je očekivati da ovi učesnici tajnog sastanka, koji su doneli odluku o bombardovanju Jugoslavije, mogu možda biti potencijalni kandidati za dodelu jednog od odlikovanja po zakonu koji skupštinska većina treba da usvoji u nekom narednom periodu.
U obrazloženju stoji da je jedan od razloga za donošenje zakona da bi predsednik Republike, u skladu sa članom 112. Ustava Republike Srbije, mogao da obavlja jednu od svojih aktivnosti. Čini mi se da potrebe za donošenje ovog zakona mogu da se svrstaju u dve grupe.
Jedna je da se sadašnji predsednik Republike Srbije Boris Tadić ojačao dodelom još jednog, po poimanju SRS, ozbiljnog posla dodeljivanja odlikovanja, ali mi smatramo da ta odlikovanja treba zaslužiti. Mogli ste da čujete vrlo kvalitetno izlaganje kolege Munjića, koji je, kao ovlašćeni predstavnik SRS, u uvodnom izlaganju rekao ko sve to zaslužuje. Naravno, to je propisano u proceduri, ali samo u nekim kvalifikacijama, kao narodni poslanik, ko bi mogao da se nađe kao potencijalni kandidat za dobijanje tog odlikovanja sa jedne strane, a sa druge strane, možda čak i oni koji ne zaslužuju da uđu na teritoriju Republike Srbije da budu kandidati za dodelu tih priznanja.
Ne smemo to dozvoliti, ali period od šest godina, u kojem je Boris Tadić na čelu Republike Srbije kao njen predsednik, mogao je da dovede skupštinsku većinu ili predlagača da imamo kvalitetniji predlog zakona vezano za dodelu ovih odlikovanja.
Kada je u pitanju nošenje priznanja i odlikovanja koja su dodeljena od strane drugih država ili međunarodnih organizacija, može da se komentariše i zbog čega se postavilo takvo pitanje, ali mi smatramo da bi bilo dovoljno od strane Ministarstva za inostrane poslove jednom odobriti to nošenje i da se ono nosi u svim drugim prilikama kada je to propisano.
Kada je u pitanju član 8, gde su tačno propisani ordeni koji se uspostavljaju ovim zakonom, mogli smo da preuzmemo skoro sve ordene koje predviđa i sadašnji zakon o odlikovanjima iz 1998. godine, izuzev nekoliko koji zbog prestanka postojanja SRJ, zbog naziva, ne bi bili adekvatni, a svi ostali ordeni su mogli da se zadrže.
Jer, svejedno što u opisu za pojedine ordene kažemo da se dodeljuju za hrabrost, ako postoji poseban orden za hrabrost, onda je to veća motivacija.
Ako postoji orden rada u svakoj oblasti, njega možemo dodeliti, ali sigurno je da ako postoji i kao specijalno predviđen orden rada, onda ćemo motivisati veći broj potencijalnih kandidata da se takmiče, da imamo pozitivno takmičenje, pozitivno stvaralaštvo.
Ali, ukinuti veliki broj drugih priznanja, kao što su medalje… Ova godina je promovisana kao godina našeg naučnika Milutina Milankovića, pa i Nikole Tesle, što je postojalo ranije a sada nema, i mnogih drugih.
Juče je jedan narodni poslanik ovde postavio pitanje nama, pre svega misleći na poslanike SRS, da li znamo gde su granice Republike Srbije.
Svakako znamo i uvek kažemo, kao što i građani Srbije znaju, da su granice Srbije i Kosovo i Metohija, ali izostavljanje Medalje Obilića ukazuje da neki o tome i ne misle, jer nas to istorijski vraća u taj period i sada čini jednu pozitivnu depresiju na građane Srbije da KiM uvek i u svakom momentu jeste Srbija i da kroz ova odlikovanja koja su predviđena ovim zakonom moramo da znamo da je to tako.
Da biste popravili kvalitet ovog predloga zakona, SRS je podnela 18 amandmana.
U suštini, to neće moći da bude dobar zakon, da bude primenljiv na neodređeno vreme, jer predlog nije dozvolio takvu mogućnost, ali kada bi ministar Milosavljević hteo mene da demantuje sa početka moje debate, da on ima kapacitet da meritorno može da odlučuje o onome što ovde zastupa, on bi onda rekao da ovaj zakon treba povući, doraditi ga i ponovo vratiti u skupštinsku proceduru.
Slažemo se da se ne čeka dug vremenski period, nego da to bude u relativno kratkom periodu.