Vidim da Ivica Dačić nije prisutan, ali preneće mu već neko. Dakle, on je postavio pitanje kako je to moguće da se u ono vreme kad je i on bio deo vlasti nije govorila, a sada kada je opet deo vlasti se govori o opasnostima i rizicima od kopanja litijuma, pa postoje mnogi razlozi. Jedan od razloga je što nije isto. U to vreme je Rio Tinto dobio dozvolu za istraživanje, a ne za eksploataciju, a sada se radi o tome da dobije dozvolu za eksploataciju litijuma. To je broj jedan.

Pod broj dva, u to vreme imali smo drugačiji i poredak i drugačiji režim. Vi ste imali poredak i režim koji su bili pod kontrolom institucija, gde ste imali slobodne medije, gde je postojalo javno mnjenje, postojalo je javno mnjenje, gde je prisustvo kandidata predsedničkog iz vlasti gotovo podjednako kao prisustvo opozicionog kandidata za predsednika. Imali ste institucije koje su bile nezavisne, koje su kontrolisale vlast. Zato ljudi nisu imali strahove, kao što ih ima i danas. Danas se oni suočavaju sa vlašću koja nije kontrolisana, koja je sklona radnjama koje nisu u skladu sa zakonom, koja je sklona da umesto javni interes radi za interes ljudi koji su u vlasti. Prema tome, to su ključne razlike, ogromne razlike. U to vreme samo da vas podsetim medijska ličnost je bila Verica Barać koja je kritikovala vlast, koja je bila u instituciji, državnoj instituciji koja kritikuje vlast, danas vi nemate niti Vericu Barać, niti takvu instituciju.

Vi danas imate kao medijske ličnosti ljude koji brane režim, oni su zvezde, oni su svaki dan u medijima sa javnom pokrivenošću i to je ogromna razlika. Tamo gde postoje tragovi, tragovi integriteta, to pokušava da se izbriše, ovo je jedna od tačaka dnevnog reda jeste biranje novog predsednika Fiskalnog saveta. Fiskalni savet je to ostrvce, taj ostatak kredibiliteta, ta institucija koja je govorila o tome šta nije dobro i šta bi trebalo menjati se kritički odnosila prema vlasti. Prema tome, i taj ostatak kredibiliteta se urušava, odnosno, videćemo kakav će biti čovek i ne znamo kakav će biti, mi ne znamo kakav će biti onaj koji ga je nasledio, ali znamo da ovaj više na tom mestu zato što je bio ovakav. Hvala.

Član 104. stav 2. Znači, pomenuta je DS u negativnom kontekstu, imam pravo na repliku. Samo hoću da kažem da ministar redovno prelazi crtu u komunikaciji i mislim da bi za sve bilo bolje da on ne preskače crtu. Hvala.

Replika. Pominjao je gospodin Dačić i Borisa Tadića i sve ono što se dešavalo.

Samo ću podsetiti da je nekadašnja vlast dala dozvolu za istraživanje, a onda je bivši režim, režim Ane Brnabić, stavio ad akta taj projekat i rekao - neće se kopati, a onda je sadašnji režim, režim Vučevića odlučio da da dozvolu za eksploataciju, za kopanje litijuma i tako stoje stvari.

Ni ja se ne razumem u litijum, nisam iz te branše, ali se razumem dobro u državu, u politički sistem, u autokratiju i mogu vam reći da autokratski sistemi ne bi trebalo da imaju poverenje. Zato građani nemaju poverenje u autokratski sistem koji niti je kontrolisan, koji je sklon korupciji, koji je sklon da radi u sopstvenom, a ne u javnom interesu. Zato su građani s pravom u strahu šta će se desiti, jer kad imate takav režim, koji pri tome još nije kontrolisan i ne postoje institucionalni mehanizmi da bude kontrolisan, građani se s pravom toga plaše.

Zato je važno da ono što je predsednik države bio najavio, pa odustao od toga, a to je stručna debata, opšta društvena debata, javna debata da se stvarno desi, a ne politikom svršenog čina potpiše se memorandum, pa vi onda posle debatujte o posledicama, a ne o tome šta treba da se radi.

Hvala vam.

Hvala.

Najpre da se osvrnem na činjenicu da imamo 60 tačaka dnevnog reda i da je vašoj koleginici bilo potrebno 13,5 minuta da pročita samo tačke dnevnog reda, da ih pročita, 13,5 minuta, a mi kao ovlašćeni imamo 20 minuta da o svakoj tački po nešto kažemo. Po koliko to sekundi vremena imamo?

Da se vratimo na ovo o čemu smo malopre govorili. To je pre svega ova deklaracija. Čuli smo jedan literarni sastav predsednika Vlade. Svaki nastavnik srpskog jezika u osnovnoj školi dao bi predsedniku Vlade jedinicu zato što je promašio temu, promašio vek, sa velikom dozom patetike, koja izaziva mučninu zbog zloupotrebe patriotizma.

Zašto to kažem? Pa, preko ove deklaracije on je u stvari samo pročitao ono što je suština svega ovoga, ali na jedan, hajde da kažemo, kao jedan pisani sastav. Kroz ovu deklaraciju promoviše se jedan srednjevekovni rezone, država je sve, pojedinac je ništa. Aleksandar Vučić je to najbolje rekao, pa da ga citiram: „Živimo za Srbiju, bez Srbije smo samo bića koja dišu“, kaže Aleksandar Vučić.

Ovo vam je klasični primer teorije državnog razloga koji su pre svega Nikolo Makijaveli i Frančesko Gvičardini ustanovili. Državnim razlogom se legitimiše država nasilja i svaka zloupotreba vlasti. Makijaveli je takođe rekao: „Ako vladara optužuju činjenice, opravdava ga rezultat“. Dakle, sve počevši od imovine, duše, do samog života vlasništvo je takve države. Viši državni interes često se koristi kao puko pravdanje nedemokratske prakse i strahovlade. Kreiranje slike o neprijateljima i opasnim drugima jeste praksa i pravdanje razlozima nacionalne bezbednosti, deo su politika savremenih autokratija i nedemokratskih režima i populističkih režima.

Kada predsednik Vlade kaže da je deklaracija prilagođena vremenu, ja na to kažem da je ova deklaracija vekovima daleko od onoga što je demokratska država danas i od kriterijuma koji je jedan poredak, čini vlast legitimnom, a to su pre svega procedura, zastupanje javnog interesa i vrednosti.

Nedostatak sva tri elementa legitimnosti ova vlast pokušava da nadoknadi i nadomesti podizanjem i podupiranjem rejtinga jednog čoveka. On to sve treba da nadoknadi, sve ono što nedostaje jednoj savremenoj državi da bi bila legitimna.

Legitimnost zasnovana na rejtingu jednog čoveka je zbog toga što način na koji je došla na vlast nije demokratski, način na koji vrši vlast nije u interesu javnog interesa, a nisu ni vrednosti koje su proklamovane i zapisane u našem Ustavu, one se ne brane, one se ne sprovode i ne zastupaju.

Zato ova Deklaracija služi tome da se nadomesti taj legitimitet i da se podupire rejting koji nadomešta taj legitimitet. Tako ova vlast SPC i vojsku koristi u javnom mnjenju kao transfuziju za osvežavanje i ojačavanje sopstvenog rejtinga. U poslednje vreme koriste se u velikoj meri i sportisti, tako da smo bili svedoci uručivanja, pazite spektakl, uručivanja zastave, državne zastave sportistima koji idu na Olimpijadu. Kakav je to spektakl i svečanost koju prenose svi mogući mediji? To je, u stvari, pokušaj nadomeštanja onog što nedostaje, legitimnost, pokušaj zadobijanja podrške koja nedostaje.

Šta se krije iza ove Deklaracije? Deklaracija je u stvari jedna vrsta dimne zavese iza koje se kriju litijum, Kosovo i zaduživanje. Da krenemo redom.

Eksperti su naveli sa kojim opasnostima i rizicima se suočavamo ako eksploatišemo litijum, a postoji i politički razlog koji uvećava sve te opasnosti, multiplikuje ih, i rizike i opasnosti, a to je korumpirana i nekompetentna vlast koja radi protiv javnog interesa i nedostatak uređene države koji to sprečava. Litijum nije niti prečica, niti prepreka za ulazak u EU, a ovde se medijski predstavlja u sasvim drugom svetlu.

Evropska unija bi bila zainteresovana za stratešku saradnju sa Srbijom i da nije članica, odnosno da nije kandidatkinja za ulazak u EU, tako da je izjava jednog od ministara kako smo suštinski postali deo EU time što smo potpisali memorandum jedna notorna besmislica. Dakle, nije ispravno i korektno povezivati litijum sa evropskim integracijama.

Ne može litijum da zameni vladavinu prava, ne može litijum da zameni nezavisno sudstvo, ne može litijum da zameni slobodu medija, ne može da zameni slobodne i poštene izbore. A sve je to potrebno da bismo bili normalna i uređena država.

Imali smo najave da će se voditi široka društvena debata, da će se voditi stručna debata i da ćemo onda kao društvo o tom važnom problemu koji je uzburkao javnost da debatujemo na svim mogućim nivoima, od stručnog do političkog. I šta se desilo? Politikom svršenog čina dobili smo memorandum, pa se sada izjašnjavamo o novim okolnostima.

Da li postoje opasnost i rizici? Čuli smo već da postoje. Ako postoji promil šanse da se desi neka katastrofa, a postoji, sa ovakvom vlašću desiće se katastrofa.

Najzad, što se tiče litijuma, imam i neka iskustva. Iskustvo drugih sa Rio Tintom, iskustvo nas sa drugima, nas sa onima u Boru, Smederevu ili nas sa onima u NIS-u i naše iskustvo, što je ključna stvar, iskustvo sa ovom vlašću.

Ovde stalno pominju neki bivši režim, stalno aludirajući na Anu Brnabić i njen bivši režim, ja mislim da nije korektno. Ona je sada u jednoj novoj ulozi i treba da je podržite, a ne stalno da je kritikujete.

Moram da podsetim još na jednu stvar. Da podsetim na reči Aleksandra Vučića, koji je rekao - Mi moramo sa njima da potpišemo ugovor, jer ćemo imati velike gubitke ako to ne uradimo. Od te rečenice prešli smo na rečenicu da je velika razvojna šansa, pa da su velike ekonomske dobiti, a nema većeg gubitka nego da izgubite zdravlje i pitku vodu.

U režimskim medijima, to je prikazano na sledeći način, u jednim medijima govori se o slomu Evrope, ali odjednom sada dolazi Šolc, sada se potpisuje Memorandum, sada je u prvom planu podrška Evrope. Danas je Evropa neprijatelj, sutra je Evropa strateški cilj, pa tako imate i u ovoj deklaraciji na dva mesta kako se Evropa postavlja kao strateški cilj. O Nemačkoj se govori kao arhineprijatelju, a zatim se govori kao glavnom ekonomskom partneru. Nemačka destabilizuje Srbiju, a potom Nemačka stabilizuje Srbiju upravo kroz investicije koje ulaže.

Drugim rečima, ova vlast sluđuje narod prorežimskim medijima. Imate "Pink" koji je postao proamerički mediji zato što je vlasnik "Pinka" bio u opasnosti da budu na listi onih koji bili pod sankcijama, "Hepi" je proruski i anti-zapadni, kada gledate "Hepi" "Russia Today" je mala maca za to i imate RTS, ne bih govorio o njemu, to je sramotno stvarno da javni servis tako izgleda, kao i uostalom svi prorežimski mediji.

Što se tiče dimne zavese i Kosova, stvar je jasna, ovde se pominje u deklaraciji jedno, a u stvarnosti je nešto sasvim drugo i sam Aleksandar Vučić je rekao da je Srbija spremna na kompromis u pogledu Kosova, spremna je i mnogo više od kompromisa, spremna je izgleda na sve po rečima Eskobara koji nam je opisao jer nismo to mogli da čujemo ovde u parlamentu, šta u stvari znači Ohridski sporazum.

Dakle, kako se sve to uklapa u stavovima iznetim u deklaraciji i kako se uklapa stav da je zajednica srpskih opština osnov za rešavanje problema. Pa, znate, zajednica srpskih opština je jedna vrsta autonomije. Od koga se traži autonomija? Autonomija se traži i daje u okviru države. Znači, eksplicitno se kaže da je to način za rešavanje problema i traži se autonomija, odnosno od manje uređene funkcionalne autonomije, to je zajednica srpskih opština.

Što se tiče zaduživanja, vrlo kratko ću, ostavio bih vreme i kolegi Srđanu Milivojeviću koga jedva čekate da čujete, zaduživanje, a pomenuću da je u poslednje vreme Srbija se zadužila za dodatnih dve i po milijarde evra, što se ukupno približavamo cifri od 40 milijardi evra. Što je najgore te pare neće ići tamo gde je potrebno, nego u projekte gde je moguća najlakša pronevera. Umesto vodovoda grade se stadioni, umesto u nastavnike i lekare ulaže se u botove koji ništa ne rade osim što agituju za ovu vlast i imaju veće plate nego nastavnici. Umesto u kanalizaciju ulaže se u fontane, umesto u obrazovanje, ulaže se u kladionice, umesto u kulturu i slobodne medije, ulaže se u fabrike laži i jeftine zabave.

To mora nekako da se nadoknadi, te pare moraju nekako da se nadoknade, zato 10. juna imate putarinu do Niša od 1.300 dinara, a recimo u Švajcarskoj vinjeta je 40 franaka na godinu dana, pa vi vidite koji je to odnos država i odnos onoga što građani moraju da plaćaju.

Pogledajte od januara 2025. godine ministar nam je najavio naplatu putarine na brzim saobraćajnicama i magistralnim putevima. Uskoro će naplaćivati i kružne tokove, dvosmerne, jednosmerne ulice, trotoare, šetališta, staze u parkovima, pokretne stepenice, liftove, mora nekako da se napuni kasa, a sve je manje šansi za to.

S druge strane, ovim privodim kraju, jeste da mi imamo skoro milion penzionera koji imaju penziju koja je do 240 evra. S druge strane, imamo 48 milijardera i 33 hiljade milionera, kako piše „Ford“, što će reći da u proseku se ne živi loše. Problem je što ovi milijarderi i milioneri imaju samo jednu zajedničku stvar, a to je ili da su članovi SNS-a ili da su bliski ili imaju neke aranžmane sa SNS-om.

Najzad, pomenuću samo još to da je u 2023. godini izdato 50 hiljada radnih dozvola za odlazak naših ljudi u inostranstvo i to ne računajući privatne agencije. Tako se objašnjava pad nezaposlenosti u Srbiji i tako se objašnjava kako se objašnjava dolazak investitora, pa masovnim kršenjem radničkih prava.

Na kraju da kažem samo to – politika se svodi na sledeće: Evropskoj uniji prodaje se proevropska bajka, Rusiji anti zapadna priča, Ukrajini municija, Kinezima se subvencioniše gvozdeno prijateljstvo, a Amerikancima ostatak dostojanstva. Rasprodaju se nacionalni resursi i nacionalno dostojanstvo, a da bi sve to funkcionisalo građanima Srbije prodaje se magla.

Hvala vam.

Dakle, što se tiče Zorana Đinđića, ja sam mu bio politički savetnik, samo da podsetim gospodina Vučevića, od 1996. godine. Dakle, to je pod broj jedan.

Pod broj dva, što se tiče deklaracije, nećemo glasati za deklaraciju, a navešću vam razlog - zato što je deklaracija notorna zloupotreba nacionalnih simbola i nacionalnog osećanja ovog naroda kako bi se prekrile neke stvari o kojima ne želite da pričate ni ovde u parlamentu, ni u društvu i to je jedna stvar koja je notorna.

Dakle, ovde se zloupotrebljava i zastava i simboli i donose deklaracije. Sve što piše u deklaraciji imamo i u zakonima, imamo i u Ustavu. Kako ćemo najbolje zaštiti naše građane i ovde i van, one koji baštine srpski identitet? Pa, tako što ćemo imati uređenu državu, vladavinu prava, nezavisno sudstvo, samostalno tužilaštvo, tako što ćemo imati profesionalnu policiju, tako što ćemo imati zaštitu ljudskih prava, tako što ćemo imati slobodne i poštene izbore. Takva Srbija, uređena Srbija je najbolji garant za sve ono što ste napisali u Deklaraciji.

Jedno pričate, a drugo radite. To nije dobro ni za građane u Srbiji, ni za one koji baštine srpski identitet van Srbije.

Samo jaka, demokratska Srbija, uređena Srbija jeste garant zaštite srpskog identiteta gde god da žive. Prema tome, to je ključna stvar.

Na kraju, mislim da stalno pozivanje na to šta je bilo ranije… Pa, ljudi, vi ste došli na vlast zato što ste rekli da ćete drugačije i onda kada ste došli na vlast – pa, radimo isto tako zato što su oni pre nas tako radili. Ajde malo preispitajte se… Samo što je to još deset puta gore.

Na kraju samo da vas zamolim da se ovakve stvari, ovakva zloupotreba nacionalnih simbola i nacionalnih osećanja više ne rade, nego da se bavimo u ovom parlamentu suštinskim, životnim stvarima.

Hvala vam.

Vrlo kratko.

Ne pada mi na pamet da sa radikalima i neoradikalima raspravljam o Zoranu Đinđiću. Sve što je imao da kaže o vama, on je rekao. Ovim završavam polemiku o Zoranu Đinđiću. Hvala.

Poštovani građani Srbije, uvažene koleginice i kolege, poštovana predsednice Parlamenta, Predlog zakona o dopunama Zakona o jedinstvenom biračkom spisku koji je pred nama plod je razgovora parlamentarnih stranaka i nevladinih organizacija u cilju stvaranja ili povratka poverenja u birački spisak, a time i u sam izborni proces.

Ako nema poverenja u birački spisak, onda nema poverenja ni u izborni proces. Ako nema poverenja u izborni proces, onda nemamo ni slobodne i poštene izbore. Bez poverenja, bez slobodnih i poštenih izbora nemamo ni vladavinu prava, a bez vladavine prava nema uređene države. Tamo gde nema uređene države, postoji samo teritorija, teritorija u kojoj vlada zakon jačeg.

Kako smo došli do toga da uopšte razgovaramo na ovu temu, do toga da nema poverenja u birački spisak i u sam izborni proces? Ovo nije problem od juče, ovo nije problem od 17. decembra prošle godine, ovo je problem koji traje dugo i ovo je samo jedan segment, samo jedan deo problema koji imamo.

Na izborima 17. decembra su se desile mnoge neregularnosti, nepravilnosti ili da prevedemo sa jezika koji su uputili domaći i strani posmatrači sa jednog uglađenog jezika, diplomatskog jezika, desilo se prekrajanje izborne volje. Izborna volja građana je posebno bila izražena u Beogradu, ali prekrajanje izborne volje se desilo na području cele Srbije i zato smo mi u opoziciji i neki građani i oni koji su specijalizovani za praćenje izbornog procesa, podneli zahteve Ustavnom sudu za poništavanje izbora na svim nivoima.

To prekrajanje izborne volje ne samo da je urušilo poverenje u birački spisak i u izborni proces, nego je pretnja da uruši ceo politički sistem, poverenje u ceo politički sistem, temelje ustavnosti i zakonitosti, da urušava samu državu i osnovne vrednosti na kojima počiva naše društvo. Nije ovo nikakva politizacija, ovo je samo prevođenje sa tog diplomatskog jezika na narodni jezik kako bi ljudi bolje razumeli o čemu smo razgovarali i o čemu donosimo danas odluku.

Mnogi domaći i strani posmatrači su rekli svoje, to se može reći u jednoj jedinoj rečenici – nije bilo slobodnih i poštenih izbora. Ono što smo radili posle 17. decembra jeste da smo pokušavali da to što su nepravilnosti, to što je prevazišlo svaku meru i to što je imalo karakter sistemskog, organizovanog prekrajanja izborne volje, da se tome jednom mora stati na put.

Otuda i razgovori na ovu temu, razgovori koji su imali različite oblike forme i na različite načine se to posmatra i u našem društvu i među političkim strankama u samoj opoziciji.

U Izveštaju ODIHR-a od 28. februara 2024. godine, čije namere, niti stručnost niko u Srbiji ne dovodi u pitanje, kao jedna od prioritetnih preporuka, a to je Preporuka broj 4. se navodi citiram – „Da bi se odgovorilo na zabrinutost u vezi sa tačnošću biračkog spiska i povećalo poverenje javnosti trebalo bi preispitati relevantne zakone, propise i prakse kako bi se omogućio pristup podacima o registraciji birača i olakšalo sprovođenje značajne revizije Jedinstvenog biračkog spiska uz učešće relevantnih aktera uključujući političke stranke, civilno društvo, a u skladu sa standardima zaštite podataka“, završen citat.

Dakle, to je jedna od prioritetnih ODIHR-ih preporuka i smatram da smo je svi uzeli za ozbiljno i uzimanje za ozbiljno ove preporuke za posledicu ima to da smo imali razgovore upravo na temu prevazilaženja nedostatka poverenja u birački spisak i izborni proces.

Rezultat dijaloga koji smo vodili jeste i odredba u Predlogu zakona, odnosno dopune zakona koji je pred vama, a to je da oni koji su promenili prebivalište posle 3. jula 2023. godine neće moći na izborima 2. juna 2024. godine da glasaju na novim mestima prebivališta nego će to moći da urade na mestima gde su imali prebivalište do 3. jula 2023. godine.

To je plod dogovora, to je dogovor koji smo imali posle niza sastanaka i mislimo da to u dobroj meri može da bude iskorak u pravcu otklanjanja sumnji u to da neko drugi odlučuje u ime građana onih koji žive u određenoj lokalnoj sredini.

Predlog zakona, odnosno dopune zakona koji je pred vama trebalo bi da prestavlja samo prvi korak. Ovo nije rešenje za koje možemo da kažemo - sada smo završili posao to je to više nećemo imati nikada nikakve probleme. Ne, to je velika stvar za ove izbore, to je krupan korak koji je model i za neke sledeće izbore, s tim što za sledeće izbore to neće važiti 11 meseci unazad, nego, što je i neki evropski standard, a to je šest meseci posle prijavljivanja moći ćete da glasate na novoj adresi.

Dakle, ovde se radi o pokušaju vraćanja poverenja u birački spisak, ali da to ima svoju osnovu u zakonu i da se to primenjuje u praksi. Migracije stanovništava zbog glasanja bile su jedan od najvidljivijih i najiritantnijih za građane Srbije modela prekrajanja izborne volje i zato je bilo veoma važno da se među naša tri zahteva koja smo izneli, a to su uvid, kontrola i revizija biračkog spiska, to je promena medijske slike i to su objedinjeni izbori. Ovo je konkretizacija nečega što je odmah prihvaćeno posle prvih razgovora kao načelno, rečeno je načelno - u redu, ali nije konkretizovano, ovo je sada predlog dopune zakona i jeste konkretizacija onoga što je načelno prihvaćeno i to, ponoviću još jednom, jeste dobar korak u pravom pravcu.

Sa druge strane, postigli smo kroz razgovore da stavimo van snage Uputstvo koje se pojavilo nedavno, a za koje nisu znali čak ni najviši funkcioneri iz vlasti, a to je Uputstvo po kojem je u lokalnim sredinama moglo da se glasa ne na osnovu prebivališta, nego na osnovu boravišta i to je izazvalo dodatno nepoverenje i javnosti i političkih aktera i postigli smo sporazum da se to stavi van snage.

Dakle, na lokalnim izborima će se glasati ne po mestu boravišta, nego po mestu prebivališta.

Najzad, da zaključim, ovo je velika stvar u odnosu na ono što je bilo u decembru, ali nije ni izbliza ono što bi nam trebalo gledajući ukupno izborne uslove za ceo izborni proces. To je važan korak u dobrom pravcu, ali ono što nam predstoji jeste da nastavimo i to će raditi radne grupe za unapređenje izbornog procesa. Radiće se još na tome i ono što bi trebalo da bude tema jeste stvaranje nekog uputstva koje je trebalo da uradi REM, koje bi bilo neko obavezujuće uputstvo za medije kako da isprate ove izbore. To je jedna stvar. A posle da se bavimo i onim što smo mi već u oktobru prošle godine inicirali, a to je pojedinačna odgovornost i smena svih članova REM-a i izbor novih članova REM-a.

Dakle, ovo jeste jedna stvar koje se može pozdraviti i dobar korak u pravom pravcu, ali to je iznuđeno rešenje, kratkoročno rešenje. Ono što nam je potrebno jeste da izgradimo ceo jedan sistem, da napravimo reviziju, da vratimo poverenje u sve institucije, jer ako napravimo pomake u biračkom spisku, a institucije ostanu onakve kakve su bile nećemo napraviti mnogo. Zato je pred nama veliki posao i ja se nadam da ćemo taj posao učiniti plodonosnim i nadam se ovo neće biti shvaćeno kao da je ovo završetak priče o izbornim uslovima. Ne, ovo je samo početak. Hvala vam.

Pažljivo sam slušao šta govore kolege. Hteo bih najpre nešto što je u vezi sa izbornim uslovima, a što je trenutno aktuelno, a na šta bi trebalo da reagujemo svi koji se borimo za slobodne i poštene izbore, a to je nedostupnost opštinskih javnih uprava i notara.

Konkretno Ruma, u Rumi opozicija ne može da dođe do notara, zato što očigledno postoji pritisak, politički pritisak, da notari ne vrše svoju dužnost. I to je direktno kršenje Ustava, član 5. stav 4, gde političke partije uzurpiraju državne institucije, pa i šire od toga. Dakle, još jednom molim, da ljudi ne bi upadali u te institucije, da ne bi morali na drugi način da se bore za svoja prava, da se prekine sa političkim uticajem.

Što se tiče niza iznetih ove primedbi i sugestija i raznih predloga, moram da kažem da se sa mnogima od njih slažem i da su mnoge od njih veoma korisne i da mi je veoma žao što neke kolege koje su ostale u parlamentu da bi se borile institucionalno, a nisu učestvovale u borbi za izborne uslove, jer da su učestvovali u borbi za izborne uslove, učestvovali u ovim razgovorima, izneli ove argumente, verovatno bi ovaj zakon bio kvalitetniji, verovatno bi bio bolji, jer ima toliko korisnih sugestija.

Što se tiče toga da će ovaj zakon biti neki zaklon za ne znam šta već, ne, mi smo svesni u šta ulazimo. Izborne krađe je bilo, izborna krađa je potvrđena, to nema nikakve dileme. Ovaj zakon bi trebalo da amortizuje negativne posledice onoga što se dešavalo i da za predstojeće izbore 2. juna amortizuje negativne efekte onoga što se dešavalo ranije. To je, dakle, iznuđeno, privremeno, korak u dobrom pravcu, ali nije dovoljno. Niko ne može da kaže da posle ovog zakona sve će biti super, sve je u redu. Nije i neće, ali će biti korak u dobrom pravcu i amortizovaće se, otkloniće se neki u značajnom delu negativni elementi onoga što je bilo u decembru mesecu.

Ono što je takođe veoma važno jeste da je očigledan bio pokušaj vladajuće većine da među nama koji smo u opoziciji i različito gledamo na borbu za izborne uslove, da se baci neka vrsta koske da se međusobno raspravljamo na tu temu. Naše kolege koje drugačije misle nisu naši protivnici. Vi ste naši protivnici. Ono što mi u ovom trenutku različito gledamo na vrstu borbe koju treba da vodimo za izborne uslove ne znači da smo međusobno protivnici, a kamoli neprijatelji.

Naprotiv, postoje mnogi primeri gde čak i u ovim uslovima jako dobro sarađujemo, recimo, u Ivanjici imamo koaliciju sa onima koji ne izlaze na izbore, a to je SSP. U Užicu imamo koaliciju sa onima koji ne izlaze na izbore, a to je SRCE, a u Novom Sadu imamo koaliciju i sa jednima i sa drugima, a i sa koalicijom NADA. Uzgred budi rečeno, neke od ovih koji ne izlaze na izbore nemaju problem sa notarima u Rumi, dok mi koji izlazimo na izbore imamo problem sa notarima u Rumi. To je mali problem.

Prema tome, ovo je čak i jedna vrsta zgodne prilike da za takve liste gde ima i jednih i drugih, i onih koji su za bojkot i onih koji su za izlazak na izbore, glasaće svi, i oni koji su za bojkot glasaće zbog onih koji su za bojkot, a oni koji su za izlazak na izbore glasaće za one koji su za izlazak na izbore.

Jasno je da se ovim ne daje nikakav legitimitet bilo čemu. Niko ne može da da legitimitet neregularnosti, nepravilnosti i brutalnoj krađi. To ne može niko da da, čak i da hoće. Ne možete vi vašim prisustvom u trenutku pljačke da dajete legitimitet toj pljački. Možete samo da budete nemi svedok ili da budete onaj koji želi da spreči tu krađu. O tome se radi.

Ono što sam takođe hteo da kažem, izbori neće biti ni slobodni, ni pošteni. Oni neće biti takvi. Mi to znamo, mi ne kažemo građanima da će biti takvi. Oni kada bi bili takvi, oni bi bili istorijski. Kada budu takvi, promeniće se i većina u ovom parlamentu.

Što se tiče samih primedbi na izborni zakon, bilo je da se time ugrožava izborno pravo jer odredba koja se odnosi na to da oni koji su prijavljeni posle 3. jula neće moći da glasaju na ovim izborima, jeste ugrožavanje prava onih koji su regularno promenili prebivalište i žele da glasaju tu gde su sada.

Tačno je da ima i takvih, tačno je da se njima ne ugrožava, niti uskraćuje izborno pravo. Otežava im se. To jeste tačno, ali zbog mnogo više cilja. A, viši je cilj da se ne ugrožava mnogo veći broj ljudi, pravo mnogo većeg broja ljudi čija su prava ugrožena migracijama koje nisu prirodne, koje nisu normalne, nego su migracije zbog toga da bi se promenila izborna volja u određenoj lokalnoj sredini.

I zbog toga je sasvim ispravno da se nađe u ovom zakonu ta odredba i sasvim je ispravno da ona može da važi retroaktivno, jer Ustav to dozvoljava kada je u pitanju javni interes. Nema većeg javnog interesa od zaštite prava građana na slobodne i poštene izbore. Na njima sve počiva. I vladavina prava i sama država.

Na kraju bilo je pitanje oko uvida. Insistirali smo, tačno je, da komisija bude izabrana uz pomoć zakona jer će imati veću snagu, težinu, ali je takođe tačno da će u međuvremenu pripadnici radne grupe za kontrolu izbornog procesa, a to su i članovi opozicije i članovi vladajućih stranaka, ali i pripadnici ne vladinog sektora, moći da kontrolišu izbore, a ne tako što im se da papir, nego što će moći stvarno da kontrolišu taj proces.

Na kraju, sasvim bi se složio sa kolegom koji je govorio da mi nemamo poverenja u vas. Nemate ni vi u nas. Mi imamo mnogo, mnogo razloga što nemamo poverenja u vas i što vas ne smatramo kredibilnim partnerom, ali bi ovo mogao da bude korak u dobrom pravcu i dobar test da vidimo da li ovo ide stvarno u onom pravcu koji žele građani Srbije. Mi ovde zastupamo neke građane Srbije. Oni žele da imaju uređenu državu i društvo pravde. Hvala vam.

Dakle, poslanik je pomenuo DS i to je osnov zbog kojeg se javljam.

Jeste, ali po Poslovniku, po članu koji omogućava da se javim kad se pomene DS.

Replika je u pitanju.

Dakle, u ovoj sali ima mnogo nekih koji su bili u DS. Mnogi od njih su vrlo konzistentni, oni nisu menjali svoje političko opredeljenje. Oni su prosto ljudi uvek istog političkog opredeljenja, oni su za vlast. Oni ne menjaju političko opredeljenje - ko dođe na vlast, oni su s njim. Prema tome, bilo bi dobro da gospodin i svi drugi koji se budu javljali ne pominju u kontekstu DS. U Demokratskoj stranci su ljudi koji su časni i pošteni, ljudi koji se bore za javni interes. Morate prekinuti više sa tim i prekidati one koji u negativnom kontekstu govore o DS, jer to nije jedna od političkih stranaka, to je institucija demokratije u Srbiji.

Prema tome, molim vas, s obzirom na to da treba da vodite računa o redu u ovoj sali, da povedete računa i o tome. Hvala.

Poštovani građani Srbije, to što smo juče i danas radili to je direktno kršenje zakona, Zakona o državnim praznicima, član 3. i ima dosta pravnika ovde u sali i budućih ministara i oni znaju da se krši zakon, ali ne mare zato što vide da i predsednik Republike to radi svakodnevno, krši Ustav i zakone.

Zakonom je predviđeno, citiram: „U dane državnih i verskih praznika koji se praznuju u Republici Srbiji ne rade državni i drugi organi, osim na Dan pobede koji se praznuje radno“. Dakle, direktno se krši zakon u Skupštini koja donosi zakone.

Vratimo se na ono što je predmet današnje rasprave. Kada su dolazili na vlast, rekli su da će raditi drugačije nego oni pre njih, a sada se stalno pozivaju na to - pa tako su radili oni pre nas. Oni su obećali da će smanjiti broj ministarstava na 15. Danas ih ima 31. To je koliko Nemačka i Francuska zajedno, Švedska jedna ima 10. Rekli su da će smanjiti broj agencija, zavoda, saveta na pedesetak, sada ih ima preko 120. Rekli su da će ukinuti državne sekretare, a ima ih više desetina. Dakle, kada se poredite onda vidite da se poredite sa onim što ste obećavali, a ne da se pozivate - tako je bilo i pre nas.

Kada smo kod 1. maja, još samo da kažem jednu stvar, danas je na „Hepi“ televiziji bio neki gost i omaklo mu se, radi u neko komunalnom preduzeću, kaže - pa eto, mi ne dolazimo na posao, primamo platu. Vidite, oni koji su zaposleni preko SNS-a, njima je svaki dan 1. maj, njima je svejedno da li se slavi 1. maj ili ne.

Što se tiče podataka koji se iznose, oni su proizvoljni, ja ću se pozvati na podatke Republičkog zavoda za statistiku i Eurostata. Dakle, prosečna penzija u periodu od 2001. do 2012. godine je brže rasla od cena - 9,2% godišnje. Od 2012. do 2022. godine cene su brže rasle od prosečne penzije, a zbog čega je kupovna moć prosečne penzije pala za 16,7%. U poslednje tri godine cena hrane se povećala u proseku za 58%. Meso je poskupelo za više od 50%, mleko, jaja, sir za više od 70%, povrće za više od 80%. Dakle, kupovna moć prosečne penzije se smanjila.

Javni dug, kada su rashodi veći od prihoda, naravno da raste. Od 2001. do 2012. godine porastao je sa 14,2 milijarde na 15,5 milijardi, znači 9,7%. Od jula 2012. do jula 2013. godine od 15,5 milijardi evra na 35,1 milijardu evra ili 126%.

Kad pričamo o tome šta je najvažniji i ko je najvažniji faktor proizvodnje, naravno to su ljudi, njihov broj, zdravlje, obrazovanje, starosna struktura. Od 2012. do 2022. godine, broj stanovnika Srbije je pao sa 7,2 na 6,7 miliona. Ima nas za 535 hiljada manje, što je broj stanovnika Novog Sada i Kragujevca, ali to je samo podatak koji je, podatak za upozorenje.

Što se tiče nejednakosti, što jedna od ključnih karakteristika društva u Srbiji i socijalnih prilika, nejednakost najbolje oslikava to da se udžbenici kupuju na kredit, a da se luksuzni stanovi kupuju za keš, i to vam je slika Srbije i to vam je slika nejednakosti najveće u Evropi. Kada je u pitanju siromaštvo, samo ću reći da se čvarci kupuju na komad, a hleb na kriške. To je njima smešno, oni to ne jedu, oni jedu neke druge stvari.

Vrhunac odnosa prema građanima ove zemlje i narodu jeste ono što je Aleksandar Vučić uradio ovih dana kada je ovim ljudima prosto naredio da se održi sednica i da se krši zakon. Pri tome, on je govorio kako, eto, mora više da se radi, a ne manje da se radi, kako je 40 sati malo, a ne da se smanjuje na 35, kao što se smanjuje u Crnoj Gori.

Podsetiću vas da je u Francuskoj 2000. godine radna nedelja smanjena na 35 sati. Godine 2000. Francuzi i Englezi su uradili istraživanja koja su pokazala da se za privredu više isplati da se kraće radi, jer se manje izdvaja za bolovanja i bolesti koje se tim povodom pojavljuju.

Čuveni ekonomista Kejnz, izguglajte, rekao je još u svoje vreme…

… da bi radno vreme trebalo da se smanjuje na 15 do 20 sati nedeljno. To je još Kejnz govorio, a 60-ih je to bilo jedno od ključnih obećanja.

Australijski nacionalni univerzitet je istraživanjem došao do zaključka da je 35 sati rada nedeljno maksimalno radno vreme koje omogućava ljudima da ostanu zdravi. Onda vam se ovde pojavi čovek koji stavi prst na čelo i kaže, bubne o svemu po nešto, pa i o ovome ima svoje mišljenje.

Na kraju, to i može jer se pojavljuje tako često u medijima. Jedini kanal koji ga ne prenosi jeste Dunav - Tisa - Dunav, a svi ostali moraju.

Na kraju, što se tiče borbe protiv korupcije, ovde političare kriminalce ne može da uhvati ni kijavica zbog imuniteta, a pripadnike kriminala mogu da uhvate samo grčevi ili išijas.