Zahvaljujem.
Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ja bih želeo da pojasnim dodatno zašto nije prihvaćen amandman.
Dakle, ako pogledate pažljivo tekst predloženog člana 2, videćete pored načelne odredbe da pravo na suđenje u razumnom roku ima svaka stranka u sudskom postupku. Dakle, kaže se - svaka stranka u sudskom postupku, obuhvatajući sve vrste sudskog postupka.
Zašto se ovde namerno kaže: „što uključuje i izvršni postupak“? Zbog toga što se primenjuje ne samo na ona izvršenja koje sprovodi sud, već koja sprovode i izvršitelji. To je razlog zašto je ovde istaknut izvršni postupak.
Okrivljeni je stranka u krivičnom sudskom postupku. Upravni spor je vrsta sudskog postupka. Upravni spor može da se vodi isključivo pred Upravnim sudom, ne može pred nekim imaocem javnog ovlašćenja, kao što je u ovom slučaju izvršitelj kome poverava izvršenje ili u nekim slučajevima po zakonu izvršitelj je isključivo nadležan da u određenim slučajevima sprovodi izvršenje. I to je jedan jedini razlog.
Zakon ima neku svoju sistematiku. Mislim da je nekada loše. Dakle, ima ovde logike zašto je ovako napisano. Ne kažem da vi niste u pravu, ali mislim da je ovako konciznije i bolje, primerenije. Apsolutno, ovo je situacija u kojoj možete reći da je nešto primerenije i da je nekoj zakonopisačkoj ili nomotehničkoj metodologiji ovo nešto što je prihvatljivije.
Dakle, zakon ima neki svoj jezik. Možemo da se sutra naći u situaciji da se neki drugi zakon poziva na ovaj zakona, onda je bolje da to bude što konciznije. To je razlog. Dakle, nema suštinske stvari ovo je opet jedna logično-tehnička stvar. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Dozvolićete i meni, pošto je izrečeno nešto što može da bude uznemirujuće za čitavu javnost i reč je o jednom od kolega koje poznajem, nije u pitanju državni sekretar, u pitanju je pomoćnik ministra prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, gospodin Milovan Šuvakov. Istina je da je jutros došlo do napada na njega, da je napadnut čovek kada je krenuo na posao i da je to nešto što zaslužuje apsolutnu osudu čitave javnosti, bez obzira da li pripadamo vlasti ili opoziciji. Ovo nisu vremena i ovo nije država u kojoj ovakve stvari smeju da se dešavaju i da se tolerišu. Ako se to dešava jednom visokom državnom službeniku na položaju, šta onda može da misli običan građanin?
U svakom slučaju, ono što je neposredno prethodilo tome jeste da ste prethodnih dana u javnosti mogli da čujete kolegu Šuvakova da je vrlo pristojno i ozbiljno govorio o neophodnim reformama u oblasti visokog obrazovanja i kao član Vlade Srbije, kao neko ko lično poznaje gospodina Šuvakova i ministra Verbića, apsolutno sam uveren da će država dati svoj maksimum da sankcioniše ovakvo jedno nedelo i da spreči svako buduće ponašanje prema svakom građaninu, a naročito prema onima koji drugim građanima služe za primer, kao što su ovakvi čestiti ljudi.
Kada je reč o ovom amandmanu, moram vam priznati ovde, gospodine Pavićeviću, da je u pitanju bila reč struke, ne pravničke, već isključivo jezičke. Rekao sam u raspravi u načelu da je od strane izuzetnih lektora ovaj Predlog zakona pregledan, da ova reč: „zatim“ nije postojala u radnom tekstu, ali da su lektori rekli da se prilikom većeg nabrajanja, kao što je to u ovom članu, da ima mesta korišćenja ove reči: „zatim“.
U prilog tome, da bismo ovim napravili jednu vrstu malog nereda u tekstu zakona, govori, recimo, činjenica da u članu 18. i članu 29. takođe imate korišćenje ove reči, ali vi tu niste podneli amandman. Ista je situacija, veći broj nabrajanja.
To je jedini razlog. Poslušali smo lektore. Ja sam ponosan što smo dobrim lektorima dali ovaj zakon, kao što ćemo i svaki budući zakon, jer je to od interesa za uredniji, bolji, pravilniji tekst naših propisa. Zahvaljujem.

Zahvaljujem uvažena gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, uvažene kolege i kolege studenti, ne bih se složio sa ovde ovim što su iznele kolege Batić i Jovanović, a evo iz kog razloga.
Dakle, amandmanom gospodina Jovanovića kaže se – prigovor i žalba se mogu podneti do pravosnažnog okončanja postupka zaštite prava na suđenje u razumnom roku. Mislim da ste ovom formulacijom promašili smisao stava 1. člana 5. zakona. Kada ste u stavu 1. kaže prigovor i žalba mogu da se podnesu dok se postupak ne okonča, ovde se podrazumeva postupak povodom koga nastaje inicijativa, odnosno povodom koga se podnosi prigovor ili žalba na zaštitu prava na suđenje u razumnom roku. To je prvi razlog.
Drugi razlog koji je prisutan i kod drugih amandmana, kod nekih drugih amandmana koje sam video da su podneti na ovaj isti stav jeste i taj što prvo ne mora biti reči o postupku koji je pravosnažno okončan, odnosno koji za cilj ima u tom trenutku pravosnažno okončanje. Možda je reč o prvostepenom postupku, recimo, a možda je reč i o postupku koji se vodi po reviziji.
Imate amandman koji su kolege iz SDS podnele gde je slično obrazloženje o ovome koje vam sada iznosim za ne prihvatanje. Šta ćemo kada imate postupak po reviziji koji se vodi? U svakom slučaju mislim da niste pogodili sam smisao stava 1. člana 5. samim tim što se ovde misli na postupak u kojem postoji sumnja da je došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku, a ne postupak ocene povrede prava na suđenje u razumnom roku, što bi se iz ove formulacije koju ste vi dali moglo zaključiti. Zahvaljujem.

Malo pre sam se dotakao i ovog amandmana iako sam ga poredio sa jednim drugim. Dakle, predloženo je da se reči „dok se postupak ne okonča“ menjaju rečima „do pravosnažnog okončanja postupka“. Jeste u pravu ali ne u potpunosti već samo delimično. Evropski sud za ljudska prava trajanje jednog postupka ceni od njegovog početka, odnosno iniciranja, ako recimo pričamo o nekom parničnom postupku do izvršenja.
I to ne do formalno pravnog izvršenja, dakle kada se donese recimo rešenje o izvršenju, nego do faktičkog izvršenja presude. Taj deo postupka vašom formulacijom nije obuhvaćen. Reći ću vam samo jedan podatak, da ne pričamo o izvršenjima na osnovu verodostojnih isprava, pričamo o klasičnom izvršenju presude. U našim osnovnim sudovima imamo 10.599 predmeta klasičnog izvršenja starijih od deset godina.
Dakle, deset godina je prošlo od trenutka kada je, i više godina je prošlo, od trenutka kada je građanin dobio pravosnažnu izvršnu sudsku presudu i sa njom ne može ništa da radi i postupak izvršenja mu traje duže od 10 godina.
Šta da radimo u tom slučaju? To je nešto što ovom formulacijom nije obuhvaćeno. Ne slažem se sa vama što ste rekli, nešto što nisam čuo od strane vaše stranke, da je ovo zakon, u raspravi u načelu, da je ovo zakon koji je nepotreban. I te kako mislim da je Zakon potreban, ugledajući se na dobre i uređene sisteme poput nemačkog sistema, koji ima ovaj zakon, poput austrijskog, italijanskog, slovačkog, češkog, ako hoćete i slovenačkog.

Ovo je zakon koji je pomerio neke stvari u pozitivnom smeru, samo da završim rečenicu, izvinite, u pozitivnom smeru kada je zaštita prava na suđenje u razumnom roku u pitanju. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Uvažena gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi prethodnik kaže – to je komično i pozabavite se suštinom.
Meni je krivo što uvaženi gospodin Veselinović nije bio na raspravi u načelu. Da je bio i da ima pojam o vremenu, on bi shvatio da sam ja ministar pravde, tako je, treću godinu za redom, ali naveo sam egzaktan podatak. U srpskim sudovima imamo 713.521 predmet starosti od pet do deset godina, imamo 239.944 predmeta starija od deset godina. Pa, ko je tada bio ministar pravde i ko je tada rukovodio srpskim pravosuđem i ko je kriv za toliki broj predmeta­? Ovo je tragikomično.
U Nemačkoj i u Austriji suđenje u razumnom roku je pravilo, tako je, i mi hoćemo da postane i u Srbiji pravilo i hoćemo pravo građanina da mu se sudi u razumnom roku da zaštitimo i to je cilj ovog zakona.
Nemojte molim vas da nam držite lekcije, nama koji smo nasledili milion predmeta starosti veće od pet godina, gotovo milion predmeta, i da nam držite lekcije kako smo mi krivi za to. Pogledajte koliko je predmeta ovde starih samo zato što su 2010. godine doživeli presignaciju i dodeljeni nekom novom sudiji, što prethodni nije mogao da ga završi.
Imam još petnaestak sekundi, hvala, nećete me dekoncentrisati.
U svakom slučaju, vaša akademska čestitost makar zaslužuje da ostanemo na onom nivou rasprave koji smo imali prekjuče, a i od strane kolege Homena i od strane koleginice Hasanović Korać i drugih vaših partijskih kolega i svih onih koji su doprineli jednoj dostojanstvenoj i primerenoj raspravi u ovom domu. Zahvaljujem.

Hvala uvažena predsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, znate kako, sto puta ponovljena neistina neće postati istina. Juče je rečeno da je zakon neuspeli prevod i da se u njemu nalaze neki pravni termini, izrazi, standardi koji nisu svojstveni srpskom pravu, što je apsolutno netačno. Pa, je recimo juče rečeno da ispitni postupak ne postoji. Ne znam da li se kolega Božović dobro seća predmeta Upravno pravo. Pa, najčešće primenjivan zakon u svakoj državi jeste Zakon o upravnom postupku. Ne znam kod koga ste položili ispit, seti te se toga, pa vidite malo i pogledajte malo zakon, pa ćete videti u Zakonu o upravnom postupku postoji ispitni postupak.
Kao što ste rekli da ne postojeći termin je, kako ste rekli, očigledno neosnovano, takođe postoji. Dakle, kada je reč o terminu podrobno, gospodin Pavićević i gospodine Živković su bili u pravu. To jeste jednako izrazu detaljno, ali detaljno nije srbizam. To vam je otprilike kao kada smo imali u Zakonu o uređenju sudova imali promenu termina menadžer suda. Danas je to upravitelj suda. Meni je bolja i prikladnija reč upravitelj suda nego menadžer suda. U tome možemo da se razlikujemo, ali ovde je bitna suština.
I, samo još jednu stvar da dodam, vrlo koncizno. Može se steći utisak iz amandmana koji ste podneli da zakon ne poznaje mogućnost odbačaja. Imate u članu 8. gde se detaljno govori o odbačaju bez sprovođenja ispitnog postupka. Ako pričamo o onome podrobnom mislim da je tu u pitanju samo jedna jezičko tehnička razlika. Zahvaljuje.
A ljudi koji su radili na ovom predlogu zakona su zaista uradili izuzetan posao.

Zahvaljujem uvažena gospođo predsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, uz uvažavanje uvaženih koleginica koje su govorile na temu ovoga amandmana zaista mislim da nije do kraja sagledana njihova svrha.
Svrha se na prvom mestu ugleda meni u dve vrlo važne stvari. Prva stvar je ovo je član koji primenjuje sam građanin. Ako neko tvrdi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, pa neka kaže u čemu to misli taj građanin koji se pritužuje na povredu prava po čemu se ta povreda ogleda.
Može da kaže jednostavno da nije imao, recimo, godinu i po dana zakazano nijedno jedino ročište. Ja sam u raspravi u načelu govorio da smo imali slučajeve sudija protiv kojih su vođeni disciplinski postupci i razrešeni su zbog teškog disciplinskog prekršaja zato što šest ili sedam godina nisu sproveli nijednu jedinu procesnu radnju u određenim postupcima. Dakle, jednostavno može da se navede ta činjenica.
Kada je u pitanju tačka 7, podatke o predmetu istrage koji ukazuju na to da javni tužilac odugovlači sprovođenje istrage, imate slučajeve, nažalost slučajeve, gde javni tužilac donese naredbu o otvaranju istrage i duži vremenski period uopšte ni ne pozove osumnjičeno lice na saslušanje.
Recimo, vi ili ja znamo da se protiv nas istraga, a pojma nemamo o čemu se vodi istraga, navedete razlog godinu i po dana sam pod istragom, ni jednom nisam pozvan da budem saslušan. Ili recimo, predložio sam da se prikupe određeni dokazi ukoliko sam okrivljeni u tom postupku. Javni tužilac o tome ne odlučuje godinu i po dana i to se navede.
Druga svrha, i time završavam, jeste da se ovo pravo koje građanin poseduje ipak ne bi izvrglo ruglu i neutemeljeno koristilo na način da se maltene zloupotrebi i da se sudovi zatrpavaju ovim predmetima. Navedite u čemu smatrate da se ogleda povreda prava, a sud će odlučivati o tome da li povrede ima ili ne. Zahvaljujem.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, jedna, što kažu, nota bene. Dakle, poštujem ovo što ste rekli – rubrum, naslov člana zakona jeste jedan od osnovnih elemenata preglednosti zakona. U pravu ste da kod nas to nije bilo pravilo prilikom normiranja bukvalno svake materije. Ali, ako uzmete neke od naših najboljih važećih propisa, dakle, izvora pozitivnog prava, kao što je jedan izuzetan Zakon o obligacionim odnosima, videćete koliko naslov člana čini bitan elemenat zakona, pogotovo kada je reč o onim zakonima koji imaju i te kako čestu upotrebu.
Zakoni retko imaju sadržaj. Upravo iz tog razloga, kada imate naslov člana, možete da napravite i sadržaj. Dakle, u ovakvom zakonu gde svaki član ima svoj naziv građaninu, laiku, čoveku koji nije školovani pravnik, mnogo jednostavnije je da se snađe i da pronađe ono što mu je potrebno i što ga zanima. Naravno, postoje zakoni koji uređuju retke situacije, gde možete reći da to i nije toliko potrebno, ali mislim da je ovo nešto što u svakom slučaju koristi.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, vrlo kratko. Tekst Predloga zakona razlikuje sud koji vodi postupak od suda pred kojim se vodi postupak, jer više nemamo sudsku, već imamo tužilačku istragu. Kada govorimo o sudu pred kojim se vodi postupak onda podrazumevamo sud koji odlučuje po prigovoru o onim radnjama u pretkrivičnom postupku koji sprovodi javno tužilaštvo danas. Dakle, to je jedan jedini razlog. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, iz izlaganja uvažene koleginice mogao bi se steći utisak da je u potpunosti u pravu. Možda bi bila u potpunosti u pravu podnošenjem ovog amandmana ako zanemarimo dve stvari, jedna koja nam je svima poznata, a to je ipak stanje u kojem se nalazi naše pravosuđe i ja sam, evo, prvi koji se zalaže da nakon nekog period, da li je to dve, tri ili pet godina, kada mi dođemo u situaciju da se kod nas znatno češće zakazuju ročišta nego što je to danas i da sudski postupak bude mnogo efikasniji nego što je to danas, da ovaj rok smanjimo.
Drugi razlog je činjenica da je ovde reč o standardu Evropskog suda za ljudska prava iz Strazbura. Često se dešava da neke stvari koje i ovde sami mislimo, izgovorimo i ima stvari u kojima mogu da se dosta složim sa vama, ali kada sednete sa stručnjacima koji predstavljaju Savet Evrope i razgovarate o nekom predlogu, odnosno nacrtu zakona, jednostavno od vas sa određenim razlogom koji obrazlože oni traže unošenje nekog svog standarda. Mislim da je mnogo manja verovatnoća da pogrešimo ako ih poslušamo, nego ako se trudimo da uradimo nešto što u našem sistemu još uvek ne funkcioniše a na svoj način, u prethodnom periodu, recimo, pre pet, šest, sedam godina znali smo često da se oglušimo o neka mišljenja Saveta i preporuke koje su dolazile sa te strane i najčešće, u najvećem broju slučajeva rezultati nisu bili dobri. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, kada je reč o ova dva amandmana, mogu samo da podnosioce uputim da podrobnije pročitaju član 13. stav 1. Predloga zakona i biće im jasnije koliko je ovo rešenje više u korist same stranke. Zahvaljujem.

Zahvaljujem uvaženim predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ukratko pošto malopre nisam imao pravo da se javim kada sam rekao, pa sada mogu. Dakle, pored stava 1. kojim sam ciljao na ono što ste pričali o preuranjenosti, ključniji je ovde bio za malopređašnje amandman stav 4. Dakle, član 13. stav 4, koji jasno kaže – stranka čiji su prigovor ili žalba odbačeni može odmah podneti novi prigovor iz razloga iz koga je prigovor odbačen, otkloni se taj razlog i on može da bude uzet u razmatranje, naravno ukoliko nije preuranjen.
Što se tiče ovoga o čemu ste sada govorili vezano za vaš amandman na član 9. Na našu veliku žalost u Srbiji postoje parnični postupci male vrednosti koji traju i po nekoliko godina i može se osnovano tvrditi da postoji naneta materijalna šteta, ne materijalna šteta stranci koja na jednu trivijalnu, rekli bismo stvar, čeka 10 godina.
Sa druge strane, imamo jedno postupanje naših sudova ne govorimo o posebnom predmetu, govorim generalno kada je tužena Republika Srbija, nećete verovati, ali zanimljivost je da se odlučuje ekspresno. To su jedni od najbržih postupaka kada tužite državu za ne materijalnu štetu.
Mogu da dam i svoje političko mišljenje o tome, imam na to pravo. Čini mi se da nekada sudija u takvim slučajevima postupaju kao da nisu sudije ove države ili kao da nisu odavde. Podsetiću vas u vreme kada ste vi bili deo izvršne vlasti, odnosno doneta je jedna odredba Zakona o parničnom postupku u kojoj je za slučajeve kada tužite državu bila predviđena obaveza odlaska na medijaciju. Kasnije smo bili prinuđeni to da menjamo zato što nam je prigovarano, samo da završim rečenicu, izvinite iz Evrope, ali to jednostavno jedno faktičko stanje sa kojim se srećemo moguće je i na taj novi sudski postupak pokrenuti ovaj. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, nekada demagoška priča ni ne zahteva dugačak odgovor. Gospodin Janko Veselinović, inače diplomirani pravnik, doktor prava i profesor na Poljoprivrednom fakultetu, ali bez obzira na sve to zna da postupak legalizacije nije sudski postupak, a mi ovde pričamo o sudskom postupku. Prema tome, ja neću da kažem da je ovo elementarno neznanje, jer on to vrlo dobro zna. Ovde je reč o apsolutnoj demagogiji.
Druga stvar, kako je ovde rečeno da ne procenjujemo na ovako mali iznos duševnu patnju nekoga kome spor dugo traje. Prva stvar, ovaj iznos koji ovde vidite cenjen je na osnovu naše dosadašnje prakse, a čisto da vas upoznam sa tom praksom, Ustavni sud Republike Srbije dosuđivao je naknadu u dinarskoj protivvrednosti od 200 evra. Dakle, ovde imamo za 50% povećanje. Što to ne rekoste? Što ne rekoste da je ovaj raspon, kada gledamo realnu vrednost novca i kada gledamo vrednost prosečne zarade u Republici Srbiji u prošloj godini, da je veći nego u jednoj Sloveniji? Tamo je taj novčani maksimum pet hiljada evra. To tamo iznosi otprilike pet prosečnih mesečnih zarada. Znam da je vaš posao i hvala bogu, zato i opozicija postoji, da kritikujete, ali dajte makar, budite argumentovani.
Meni je drago što vi kažete da je ovo zakon koji je kozmetički, da je ovo šminka nečega što se zove loše pravosuđe, jer je Savet Evrope rekao da je ovo izuzetno dobar Predlog zakona, jer je o ovom zakonu trajala gotovo sedam do osam meseci otvorena javna rasprava, kao nikada u vreme dok je vaša stranka vodila ovu zemlju, pod nekim drugim nazivom i vodila pravosuđe u kome je nastalo milion starih predmeta sa kojima sada treba da se borimo. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, ne služimo se mi ovde nikakvim sitnim forama. Uzmete lepo, pročitate zakon od početka do kraja, pročitate obrazloženje i onda vidite da cilj ovog zakona nije primarno da bi neko dobio novac.
Cilj ovog zakona jeste da se građaninu kome je ugroženo, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku omogući da ako se utvrdi povreda tog prava, da taj spor bude gotov što pre, ne da dođe do novca, pa da ga više kraj spora ne zanima. Ako mu je do novca stalo, on po ovom zakonu ima pravo da inicira postupak, da podnese tužbu protiv Republike Srbije i da zahteva obeštećenje u znatno većem iznosu nego što to omogućava ovaj zakon kada je u nekom slučaju nešto intenzivnije povređeno pravo. To je jedna stvar.
Druga stvar, kao ministar u Vladi moram odgovorno da kažem da ubedljiva većina ministara u Vladi je završila državni fakultet. Ako neko nije završio državni fakultet, onda je završio eventualno fakultet koji ova država priznaje i koji je omogućila ova država da se otvori i da radi.
Da li je to dobro ili nije, o tome možemo nas dvojica kao ljudi koji rade na državnim fakultetima da vodimo neku raspravu. Da li ti fakulteti rade po zakonu? Ako rade po zakonu, ako su akreditovani od strane ove države, kao što jesu, šta mi tu možemo da prigovorimo?
To nisu nikakve sitne fore. Ima, kao što vi kažete u vladajućim strankama, ima i u opozicionim strankama ljudi koji nisu mogli da završe državni fakultet, studirali ga pet, šest, osam godina, dve godine tog fakulteta, a onda otišli na neki privatni i završili za godinu i po dana preostale studije ili za pet meseci završili preostale dve godine.
Znate, to su stvari koje više govore o takvim ljudima nego o nama. Nemojte da idemo ad personam i da ljude prozivamo lično. Ovde smo da raspravljamo o jednom dobrom predlogu zakona i drago mi je što podržavate njegovu ideju i svrhu donošenja. Zahvaljujem.