Hvala lepo, uvaženi predsedavajući.
Ja zaista moram da reagujem prvo na neke stvari koje verujem da su pre produkt omaške nego neznanja. Ustavni sud nije sud, on se zove sudom. Ali, hajde da ne zadiremo u to. Ustavnom sudu možete izabrati sudiju koji nema ni godinu dana sudijskog radnog staža, koji nikad nije bio sudija. Neko bi rekao na sreću, neko na nesreću, više nemamo taj propis da to ne mora da bude pravnik. Mada, nekada gledajući neke stvari, verujte mi, ja mislim da bi bilo dobro da imamo jednog vrsnog ekonomistu u Ustavnom sudu. Dakle, Ustavni sud nije redovan sud, ne spada u nešto što je sudska vlast. To je kontrolor ustavnosti i ne možemo da ga poredimo sa ovim.
Sa druge strane, ja nisam ovde govorio da sam bio protiv zakon koji sam ja predložio. Ne, ja sam samo rekao da bi se taj zakon mnogo više mogao nazvati leks specijalisom.
(Zoran Živković, s mesta: Što ste ga predložili?)
Iz objektivnih razloga. Što sam ga predložio? Setite se te sednice, što ste i vi glasali za njega? Očigledno da ako imate specijalan organ vlasti, onda se zahtevaju neka specijalna ovlašćenja. Ovde mi ne pričamo o specijalnom organu. Mi ovde pričamo o najvišem sudu u Republici Srbiji. Taj najviši sud je ustavna kategorija. Taj najviši sud se bavi poslom kojim se ne bavi nijedan drugi sud i na način na koji se ne bavi nijedan drugi sud.
Prema tome, moje lično mišljenje je da je ovakvo rešenje u ovom trenutku dobro rešenje. Ne postoji idealno rešenje. Da li imamo veliki problem sa neujednačenošću sudske prakse? Reći ću vam, imamo i kao država ga izuzetno skupo plaćamo.
Evo vam jedan primer samo. Vojni penzioneri. Da nismo imali raštrkanu praksu svih redovnih sudova na jedan način vrlo nepredvidiv, vrlo neuobičajen, ne bismo danas imali toliko problema sa isplatom te razlike u vojnim penzijama. Zašto? Vrhovni kasacioni sud, je li reagovao? Jeste, ali izuzetno kasno. Morao je da reaguje odmah kada je video da u dva suda u Srbiji postoji različito postupanje u takvoj stvari.
Šta je radio tada Vrhovni kasacioni sud? Šta je radio tada Vrhovni kasacioni sud? To je veliko pitanje. To je onaj period 2010-2011. godine. Kao što sam vam rekao šta je radio Visoki savet sudstva u tom periodu, što se nije bavio disciplinskim postupcima? Sada građani Srbije iz budžeta Srbije treba da plaćaju nečiji nemar, nečiju neažurnost ili nečije neznanje.
Mi ovim rešenjem omogućavamo Vrhovnom kasacionom sudu, kao kapi sudstva, kao vrhu sudstva u Republici Srbiji, da se nekim pitanjima pozabavi mnogo više i mnogo bolje. Ja mislim da je to dobro. Znate, da ulazim u pojedinačne slučajeve 38 sudija Vrhovnog kasacionog suda, ja sam istakao jednog sudiju, jednu ženu o kojoj postoje nepodeljena mišljenja među sudijama u Srbiji da je izuzetno kvalitetan i dobar sudija i da je, za razliku i od mene i od vas, uz svo poštovanje, to jedna od žena, jedna od osoba za koju možete reći da je sui generis institucija. Ali, nije dobro kada imamo pojedince kada su institucije, a institucije na papiru koje nemaju taj epitet.
Ovim se omogućuje da Vrhovni kasacioni sud učvrsti tu svoju ulogu koja je propisana članom 31. Zakona o uređenju sudova. Možemo oko toga da se složimo ili ne, ja odgovorno tvrdim da je ovo razlog ovakvog predloga i ovakve dopune Zakona o sudijama. Zahvaljujem.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, ima ona jedna replika iz jedne crne komedije Duška Kovačevića kada kaže – Probajte vi to na nekom drugom da ja vidim kako će to da izgleda, pa kad vidimo onda ćemo da razmišljamo o tome.
Ja cenim entuzijazam i političku volju i spremnost da se i priznaju greške i da se nešto menja i uvaženog kolegu Stefanovića, a samo ne znam ni za jednu jedinu državu u kojoj predsednik suda nije sudija, a da govorimo o državama koje su na našem nivou civilizacijskog, uopšte kulturnog, pravnog napretka.
Svaka država u kojoj je donet poseban Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, ali svaka država, predviđa da osnovanosti toga, te pritužbe ili žalbe, odlučuje predsednik suda. Mogao bih da se složim sa uvaženim prethodnikom da negde postoji drugačije rešenje.
U izradi ovog Predloga zakona mi smo javnu raspravu vodili izuzetno dugo iz jednog razloga veoma važnog, a to je što smo imali najtešnju saradnju sa stručnim licima iz Saveta Evrope. Ni jednog jedinog trena opredeljenje da predsednik suda bude taj koji ima ova ovlašćenja nije bilo dovedeno u pitanje, dakle, ni jednog jedinog trena.
Sad, da bi se čisto znalo, dakle, kod nas Zakon o sudijama predviđa, odnosno korpus zakonskih odredbi koji se tiču sudstva, pravosuđa predviđaju da Visoki savet sudstva kada predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika suda, on je u obavezi da bi se izbegla arbitrarnost da predloži jednog kandidata. U Visokom savetu sudstva sedi natpolovična većina sudija. To je prva stvar.
Druga stvar, evo recimo, među zemljama koje imaju ovakva zakonska rešenja nalazi se jedna Nemačka, nalazi se jedna Italija, nalazi se jedna Češka, jedna Slovačka, Slovenija. Po izveštaju SEPEŽ-a, dakle, konsultativnog tela Saveta Evrope koje govori o efikasnosti sudstva, jedno od najkvalitetnijih i najefikasnijih pravosuđa u Evropi je Češko pravosuđe.
Uvaženi kolega Stefanoviću, da li znate ko u Češkoj bira sudije? U Češkoj sudije bira ministar pravde. Da je naš pravosudni sistem toliko stabilan kao što nije, naravno, ne bira ih po sopstvenom nahođenju. On dobija listu kandidata od stručnog tela koje vrši selekciju kandidata.
Odmah ću vam reći, pogledajte član 4. Ustava Republike Srbije, koji vrlo jasno kaže da su vlasti u Srbiji zakonodavna, izvršna i sudska i da se odnosi između grana vlasti zasnivaju na odnosu međusobne ravnoteže i kontrole. To je onaj američki „checks and balances“, ne valja da ne postoji. Jednostavno, ne valja da ne postoji takav odnos. To bi nas sutra dovelo u situaciju da Narodna skupština ne može da donese ni jedan zakon koji se odnosi na sudije ili koji treba da primenjuju sudije.
Ulazite u jednu kontradikciju. Čak i da prihvatimo ideju prvi i jedini u svetu da predsednik suda ne treba da bude sudija, čak i da je prihvatimo, kako onda da prihvatimo ideju da sudije treba da biraju sudije?
Pogledajte, recimo, državu u našem okruženju, do juče jedna država sa nama, Crna Gora. Oni su u izmenama Ustava, prilikom otvaranja poglavlja 23. u pristupnim pregovorima EU doveli do izmena koje u Visokom savetu sudstva formiraju većinu ljudi koje nisu sudije. Dakle, većina članova Visokog sudskog saveta u Crnoj Gori nisu sudije, a pazite, država koja je otvorila pregovore za ulazak u EU. Možete da proverite slobodno, evo, pogledajte u Ustavu Crne Gore. Hajde da se vratimo onome što lepo stoji i, naravno, poslednji stav onog člana 4. kaže – sudska vlast je nezavisna, ali kad uzmete i tumačite ceo član, onda vidite u čemu, kako i na koji način.
Mio moramo da nađemo neko srednje rešenje, izbalansirano, uravnoteženo rešenje. Šta je to uravnoteženo rešenje? Do pre 25, 30 godina mi smo bili država u kojoj je Ministarstvo pravde bilo centar pravosudne uprave. Dakle, upravo možemo reći da je Ministarstvo pravde, kada je sudstvo u pitanju, bilo jače u neku ruku i od Narodne skupštine. I to nije dobro rešenje i u tome ćemo se složiti apsolutno.
Sada klatno ide ka sasvim drugom kraju, a to je da ni izvršne, ni zakonodavne vlasti, kada je u pitanju sudska vlast, apsolutno nema ni u čemu. Ja mislim da je to ništa manje loše rešenje od onog malopre pomenutog.
Ako je kolevka savremene demokratije u SAD, a jeste, ako je podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku negde sprovedena, sprovedena je tamo, ali taj sistem opstaje na sistemu, odnosno na načelu međusobne kontrole i ravnoteže.
Ne bih rekao da u državama među kojima ima i članica bivše Jugoslavije, a i centralnoevropskih i zapadnoevropskih država, da je rešenje u kojem predsednik suda ima pravo, dakle, ima nadležnost postupanja u slučajevima sumnje da postoji povreda prava na suđenje u razumnom roku, da je to u tim državama nešto što je narušilo sudsku nezavisnost. Zakon vrlo jasno kaže u čemu to može da interveniše predsednik suda.
Mislim da je ovo za sudije dobro rešenje. Reći ću vam kako. Ako vidi predsednik suda po mesečnom izveštaju, a malopre sam pričao o tome i nadam se da, iako je to nadležnost ministra, s obzirom da je u pitanju podzakonski akt, sudski poslovnik, zaista ću predložiti izmenama sudskog poslovnika da uvedemo javno objavljivanje na vidnim mestima, na oglasnim tablama, ako hoćete na internet stranicama sudova mesečne rezultate rada svakog suda i da svaki građanin može da vidi kako rade sudije tog suda, zato što građani plaćaju te sudije, zato što se sudije razlikuju od svih drugih nosilaca javnih funkcija po tome što maltene imaju do odlaska u penziju stalno svoje funkcije, imaju nepomerljivost svoje funkcije. To je dobro. To su dostignuća savremenog demokratskog sveta. Kao što rekoh, funkcija ne daje samo privilegije. Ona nameće itekako odgovornost.
Mogu da se sa vama složim u jednoj stvari do kraja, da li način upravljanja, rukovođenja sudovima koji mi imamo de fakto, ne pričam o zakonu, da li je dobar? Nije dobar. Sve naše sudije su na prvom mestu školovane da sude, a ne da rukovode kolektivima koji imaju od pet, pa do recimo beogradskog Prvog osnovnog suda 145 sudija. Samo da znate svačije ime i prezime je problem, a kamoli da znate kako radi, koliko je stručan, koliko je sposoban da obavlja taj posao.
Rekoste – predsednik suda bolećiv je prema kolegama i zato on ne treba da bude neko ko će učestvovati u ovome. Pa, kako to da je predsednik suda bolećiv prema kolegama, a članovi Visokog saveta sudstva, koji su većinom iz reda sudija nisu bolećivi prema sudijama?
Setite se da rešenje po prethodnom i ustavnom i zakonskom sistemu, koji smo mi imali, a to je postojanje Velikog personalnog veća Vrhovnog suda Srbije, da je upravo pokazalo te manjkavosti, što bi narod rekao – vrana vrani oči ne vadi. To je dovelo do toga da u disciplinskim postupcima koji se vode protiv sudija ne odlučuju samo sudije. Imate jednog advokata, imate jednog profesora, imate predsednika skupštinskog Odbora za pravosuđe, imate ministra nadležnog za poslove pravosuđa kao članove Visokog saveta sudstva.
Odgovorno tvrdim – možemo da govorimo za naš Ustav da nema najbolja rešenja, da ima odlična rešenja, to su političke kvalifikacije – dajte da mi naš Ustav, ovakav kakav je, da ga primenjujemo u svoj njegovoj punoći. Dokazaćemo da svaki sistem, kada mu pružite dobru šansu, može da funkcioniše.
Da li ja mislim da su nam svi predsednici sudova izvanredni? Rekli ste jednu stvar i ja tu zaista moram da reagujem, da su to ljudi koji su apsolutno na liniji ove vlasti. Ja mogu da vam nabrojim veliki broj sudija koji su bili vršioci dužnosti predsednika suda u vreme kada je vaša stranka bila na vlasti i koji su kasnije ovde, u ovoj Skupštini, sa ovom poslaničkom većina, izabrani za predsednike sudova. Kakva je to linija sa ovom ili sa onom vlašću?
Žao mi je što niste malo pre bili u sali kada sam sa jednim drugim kolegom polemisao i kada sam mu rekao – Zakon o dopuni Zakona o sudijama odnosi se na sve sudije Vrhovnog kasacionog suda, a ubedljiva većina, dvotrećinska većina je izabrana u vreme kada niti je SNS bila na vlasti, niti sam ja bio ministar pravde. Jel to meni, vama ili bilo kome drugom daje za pravo da tim ljudima stavljamo bilo kakve političke etikete? Apsolutno ne.
Ja sam uveren da ubedljiva većina sudija u Srbiji svoj posao radi dobro i radi ga korektno. Postoje stvari koje dovode do ozbiljnih problema u radu pravosuđa, a za koje odgovornost delimo svi zajedno. Pričalo se o lošim procesnim zakonima. Nisu ih donosile sudije, donosila ih je ova ili ona poslanička većina u Narodnoj skupštini. Ali, to je taj element koji, nažalost, mi nikako da koristimo na valjan način. Narodnoj skupštini podnosi izveštaj predsednik Vrhovnog kasacionog suda. Narodni poslanik dobija mogućnost jednom u godini dana, toga predsednika suda da pita sve, i prijatna i neprijatna pitanja.
I nešto o čemu ne mogu da kažem ni da se slažem ni da se ne slažem. Moje mišljenje je da Narodna skupština, kao predstavnik nosilaca suverenosti, a to su građani Srbije, mora da ima dodira i sa sudskom i sa izvršnom vlašću. Sudija je nezavistan u svom slobodnom sudijskom uverenju kada donosi odluku u konkretnom predmetu. Ali, malo pre je neko lepo rekao – taj sudija je u Srbiji vlast. Vlast ne sme i ne može da bude odrođena od građana. Ako nema dodira između vlasti i građana, onda je to ili autokratija, onda je to oligarhija, onda je to nešto, što sam apsolutno mišljenja da ćemo se u tome složiti, što nije dobro.
Zamislite po odluci o broju sudija u sudovima u Srbiji koje je doneo Visoki savet sudstva, predviđeno je da bude 3.096 sudija. Nije to veliki broj. Ne kažem da bi trebalo da bude veći ili manji, to su druge stvari, ali hoću da vam kažem da ste do juče imali situaciju, što znači pre 10-ak godina, da je Narodna skupština birala sudije. Neki misle da je to bolje rešenje. Tada su se sudije birale javno, ovde, u Narodnoj skupštini i o tome se izjašnjavalo 250 narodnih poslanika.
Danas kada pričamo o izboru sudija na stalnu sudijsku funkciju, znači ne o prvom izboru koji ide kroz Narodnu skupštinu već o tome da li će, recimo, sudija nekog osnovnog suda biti izabran u viši sud, to se radi iza zatvorenih vrata pred 11 ljudi.
Moje mišljenje je da je mnogo važnije, kada pričamo o izboru sudija koji su kriterijumi za izbor nego ko ih bira. Ako vi imate jasno definisan zakonom kriterijum šta mora da ispunjava određeni kandidat da bi bio biran za sudiju, može kao u Finskoj, da ga bira predsednik Republike, što da ne, znate, mi smo dali sebi za pravo zbog toga što nismo verovatno mnogo godina ranije kada nije ni vaša stranka ni moja stranka bila u vlasti, ali, dali smo sebi za pravo da u nekim segmentima nad našim pravosuđem vršimo eksperimente i da primenjujemo rešenja koja nećete naći u nekoj dobro razvijenoj demokratskoj državi u kojoj postoji vladavina prava i pravna sigurnost.
U tim SAD koje sam malo pre pomenuo, imate države u kojima narod na izborima bira sudije. Dakle, građani izlaze i biraju sudije, jer je to vlast. Naravno, i vi i ja znamo da bi naše sudije podigle glas protiv toga i rekle da je to suprotno našoj pravnoj tradiciji i bile bi u pravu, uopšte ne sporim. Ali, moramo da uspostavimo sistem međusobne kontrole i ravnoteže. To je jedini način da se uspostavi neka funkcionalnost, dobra funkcionalnost države, koju građani neće osećati na svojoj koži.
Odmah da vam kažem – mislim da još mnogo treba da promenimo, dosta toga što su loše navike, u načinu rukovođenja sudom. Pomenuli ste menadžere ili upravitelje sudova. Ja nisam zadovoljan kako je uopšte ta institucija kod nas zaživela. Malobrojni su sudovi u kojima to funkcioniše.
Niste bili malo pre ovde kada sam pričao o tome da ćemo ići na stvaranje u jednom gradu. Zašto, recimo, Čačak? Evo, Čačak mi pade na pamet zato što je dobar primer. Zašto Čačak, u kome imamo Prekršajni sud, Osnovni sud, Viši sud, Privredni sud, i Više i Osnovno javno tužilaštvo, to je šest pravosudnih organa.
Imamo šest posebnih službi, šest službi računovodstva, šest službi za održavanje informacione-komunikacione tehnike, šest službi za javne nabavke. Što ne bismo imali jednu koja bi nas manje koštala, koja bi efikasnije radila i kojom bi jedan upravitelj najvišeg suda u tom gradu mogao da rukovodi? Mislim da je to dobro rešenje.
Mislim da je Narodna skupština mesto u kome treba da se raspravlja o radu sudova, jer za razliku od narodnih poslanika, koje biraju građani na izborima, ta veza između sudija i građana, zbog kojih postoje i u čiju korist rade, se kod nas, nekoliko prethodnih decenija, sve više i više gubi.
Pogledajte ovo što sam rekao. Crna Gora je otvorila Poglavlje 23, započela je pregovore u tom poglavlju sa EU, promenili su Ustav. U tom Ustavu stoji ovo. Pogledajte, recimo, neke druge države našeg okruženja koje su duže članice EU. Oni se vraćaju na ova rešenja koja mi danas imamo u zakonu, a mi naša hoćemo da unazadimo zato što ih ne primenjujemo u njihovom punom obimu.
Izvinite, ako sam bio malo opširniji, ali mislim da ste pokrenuli niz pitanja gde, svaka čast na hrabrosti, na iznetim predlozima, niste pogodili u centar, ali niste omašili metu u nekim stvarima, i to je dobro. Drago mi je da u tim stvarima možemo da nađemo neko zajedničko mišljenje.
Poslednje na šta želim da se osvrnem, već sam pomenuo, pogledajte član 31. Zakona o uređenju sudova. Videćete šta je to što Vrhovni kasacioni sud izdvaja od drugih sudova u Srbiji.
Taj problem neujednačene sudske prakse je nešto što će nam se sve više i više obijati o glavu ne budemo li o tome vodili računa. Ako to ne budemo rešili mi sami, mnogo skuplje, mnogo bolnije i mnogo komplikovanije po nas, to će rešavati Evropski sud za ljudska prava u Strazburu, a pitanje je koliko će nas, ako hoćete budžet, moći tako nešto da izdrži. Mislim da neće.
Upravo veliki broj predstavki pred Evropskim sudom za ljudska prava koji je postojao, a vezan za Republiku Srbiju je bio prouzrokovan lošim funkcionisanjem naše države. U nekim situacijama mogu slobodno da kažem neozbiljnim funkcionisanjem naše države. Zamislite, neće sudski izvršitelj da izađe i da uradi svoj posao, pa za šta prima platu? Zbog čega je on tu, jel to posao koji mi volimo. Nije posao koji volimo, ali je to posao koji neko radi. Neko živi od toga. Ima mnogo tema, nadam se da ćete podržati ono što sam malo pre rekao u svakom sudu na oglasnoj tabli, na internet strani mesečni rezultati rada svakog sudije. To se lepo uzme u obzir kada VSS bira i kada izabere nekog sudiju, onda svako od vas narodnih poslanika može da pita i predsednika saveta i članove saveta koga ste to izabrali? Ako imate sudiju koji 12 ili 24 meseca unazad ima najlošije rezultate rada u sudu, što to ne bi mogao da pita narodni poslanik Visoki savet, a može da pita i treba da pita i ministra i Vladu i sve. Što ne može da pita Visoki savet? To što danas radi Visoki savet to je do juče bila nadležnost Narodne skupštine, tim pre je Narodna skupština zainteresovana da dobije odgovor na takva pitanja.
Slažem se sa vama da nam najčešće uspešnost predsednika suda zavisi od lične volje i kvalifikacija. Videćete jednu stvar, znate da je to razmatrano i u Nacionalnoj strategiji reforme pravosuđa, uveren sam da će Narodna skupština kada dođe za to vreme formirati komisiju koja će razmatrati eventualne ustavne promene. Predviđeno je naročito u poglavlju 23 i naša je obaveza da izvršimo izmene Ustava u skladu sa određenim stvarima koje ste vi govorili, mi to ne izbegavamo. Ono što je moje lično opredeljenje i time završavam, jeste hajde da uzmemo rešenje koje je dobro u uređenoj zemlji u kojoj vladaju red i zakon i daje dobre rezultate.
Samo nemojte molim vas da više posežemo za rešenjima koja su neproverena nemojte da naše sudije tretiramo kao delove nekog eksperimenta, a dajte da im obezbedimo svaki uslov da onog trenutka kada odlučuju o predmetu, odlučuju nepristrasno i nezavisno. To je nešto za šta ću se ne samo dok sam na ovoj funkciji, nego i kao pravnik, a i vi ste diplomirani pravnik i nadam se da se u tome slažemo, na čemu ćemo maksimalno insistirati. Samo da se odluči po zakonu i onome što sudija u tumačenju i primeni tog zakona sam misli da treba da odluči. Ako i pogreši postoji viša instanca, postoji vanredni pravni lek i tu treba reagovati. Hvala.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam pažljivo birao koji ću primer države da navedem. Mogao sam da navedem sa identičnim načinom izbora sudija recimo jednu Austriju. Malo pre smo pričali o sudijama Ustavnog suda, u Austriji koja je kolevka modernog ustavnog sudstva u Evropi sudije Ustavnog suda ne moraju da budu diplomirani pravnici.
Ovde moram zaista da reagujem, znate kako, niko ne može da mi kaže da je Srbija država koja nema pravnu i državotvornu tradiciju. Pomenuo sam Češku, ona je u Čehoslovačkoj zasnovala novovekovnu državnost skoro 100 godina posle Srbije. Hajde da vidimo koje je rešenje recimo u Sloveniji. Bili smo u istoj državi oko 80 godina, mi smo državu formirali pre toga blizu 100 godina, imali ustavnu i pravnu tradiciju mnogo čvršću i dužu, a u toj istoj Sloveniji mislim da parlament bira sudije. Proveriću, nemojte me držati za reč, ali i te kako bira.
Ono što sam rekao, insistiram, mnogo važnije je koji su kriterijumi za izbor sudija, neuporedivo. Neko ispunjava kriterijum, neko ne. Još nešto, reagujem na ono što ste rekli malo pre poredeći sudije i predsednike sudova sa licima iz sveta politike, apsolutno mislim da je neuputno. Apsolutno mislim da je neuputno i neumesno iz jednostavnog razloga zato što su to ljudi koji u granicama svojih mogućnosti, ali čestito i dobro obavljaju svoj posao. Hvala.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.
Vrlo kratko. Dobili smo naravno amandmane koji su podneti na ovaj predlog zakona. Pažljivo ćemo razmotriti svaki amandman. Takođe, o onome što je rekao predsednik Vlade, ja se pridružujem i nesporno je da je gospođa Vesna Rakić Vodinelić jedan od autoriteta pravne nauke u Srbiji i kao neko ko dolazi sa Pravnog fakulteta, gde je i ona radila jedno vreme, nisam imao tu sreću da mi ona predaje jer nije u to vreme više radila na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, ali mogu samo da kažem jednu stvar koju uvek treba imati u vidu. Prvo i prvo, što sam malo pre i pomenuo, a to je da smo ovaj predlog zakona izradili uz najtešniju saradnju sa ekspertima Saveta Evrope i svaka rečenica, svaka tačka, svaka zapeta koja u ovom konačnom obliku predloga koji je pred vama, pred vas izneta, je usaglašena sa njim.
Naravno, na izradi zakona sarađivalo se sa ljudima kako iz akademske, tako i iz sudske sfere, što je mnogo važno.
Nije dobro, iskustvo nam govori, poveriti izradu zakona samo teoretičarima, kao što nije dobro poveriti ga samo ni praktičarima. Ali, imajući ovu činjenicu u vidu koju ste vi izneli, mi ćemo naročito i sa naročitom pažnjom razmotriti vaše amandmane. Uveren sam da će među njima biti i nešto što će biti prihvaćeno. Samo vas molim sve zajedno, kao što sam malo pre rekao, da ne pravimo neproverena rešenja i da ih u našoj praksi po sistemu eksperimenta uživo proveravamo. Dajte nešto što u nekim pravnim sistemima koji su uporedivi sa našim, koji su sličnih pravnih tradicija, koji su sličnog društveno-političkog razvoja u prošlosti, da takva rešenja koja su proverena u praksi sličnih nam sistemima primenjujemo i kod nas. Zahvaljujem.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, zaista verujem da ima primera ali ne znam da se u Srbiji odavno dešavalo da je ministar sedeo i pisao zakon. Dobro je da se vidi da ja nisam pisao zakon. Prva stvar, zato što to nije moj posao. Nažalost Srbija od velikog Mihajla Konstantinovića ne pamti ministra pravde koji je lično radio na izradi velikog dela odredaba kao što je to bio njegov rad na nikada završenom građanskom zakoniku za Kraljevinu Jugoslaviju, ali potom završenom Zakonu o obligacionim odnosima koji je jedna od najvećih savremenih pravnih spomenika srpske i jugoslovenske pravne kulture.
Ako postoji formulacija u zakonu da je nešto očigledno neopravdano, ja ne znam šta u tome može da bude sporno. Ovo je terminologija koja se javlja u našim pravnim propisima. Možda postoje neki drugi izrazi koje ste pomenuli, koji nisu po vašem ili nečijem drugom sudu najprikladniji i o tome može da se vodi rasprava. Moram vam reći da smo i pri izradi ovoga teksta predloga zakona uveli jednu praksu koja je bila napuštena ranije u izradi zakonskih propisa. Da smo vrhunske lektore angažovali upravo na pregledanju ovoga teksta zakona iz jednog razloga što je reč o materiji koja na prvom mestu treba da bude, koliko god je to moguće razumna o bivšim građanima, građanima i koji nisu pravnici.
I moram vam reći da je to nešto u čemu će inače Evropska komisija kod svih država kandidata za ulazak u članstvo u Uniju insistirati na pojednostavljivanju zakonskih formulacija i zakonskih tekstova kako bi oni svim građanima mogli da budu koliko toliko, ali razumljiviji i pristupačniji.
Znam da smo kolege po vokaciji, moram vam reći nešto u čemu ja sa članovima svoje porodice, među kojima ima dosta ekonomista vodim večitu bitku, a to je što se rečnik običnog diplomiranog ekonomiste do te mere odrodio od rečnika običnog sveta i da najčešće ne možete da ih razumete. Pravnici se poznaju po jasnoći i po konciznosti svoga izlaganja iz svojih reči i rečnika koji upotrebljavaju.
Ne znam da smo za ove tri godine nebrojeno puta kršili Ustav, ali znam da je nebrojano puta u periodu do 2012. godine kršen Ustav i da to nije paušalna politička ocena, već da su to odluke Ustavnog suda.
Ustav je kršen kada su birane sudije i tužioci, Ustav je kršen kada je glasano o statutu AP Vojvodine, Ustav je kršen kada je donet Zakon o prenos nadležnosti AP Vojvodini. Nabrojao sam samo one koje su javnosti i te kako poznati i što je Ustavni sud odlučio. Odlučio je Ustavni sud i da su neki zakoni koji su donošeni u vreme obavljanje vlasti stranke kojoj vi pripadate neustavni, a možda će se jednog dana kada se bude izjašnjavao Ustavni sud o nečemu što je doneto u vreme ove poslaničke većine, opet oglasiti na sličan način i ja to ne sporim.
Ono što odgovorno tvrdim, ako stane iza vas Savet Evrope, kada je u pitanju ovakav jedan predlog zakona, a moram i još jednu stvar da kažem, zaista, to želim da istaknem, a propustio sam da kažem u uvodnom izlaganju, ja sam ponosan kako je radna grupa koja je radila ovaj tekst predloga zakona uradila svoj posao. To su ljudi koji zaslužuju svako priznanje, jer su radili na jedan način koji treba da bude primer prilikom izrade svih drugih propisa u ovom ministarstvu kojim trenutno rukovodim, ali može da posluži i drugima.
Ne slažem se sa onim što je rečeno da je izbor predsednika sudova politički. Možemo da imamo slične ili različite poglede na neke stvari. Ako imate VSS u kojem većinu čine ličnosti koje nisu političke, a to su sudije, ako u tom VSS, mora da se iznedri samo jedan predlog za jedno mesto predsednika suda, onda je to nešto što Narodnu skupštinu ograničava.
Meni, dame i gospodo narodni poslanici, nije poznato da je jedan jedini put u vreme ove Vlade i u vreme ove poslaničke većine, Narodna skupština odbila predlog VSS, zato što se sa tim politički ne slaže.
Mislim da su stara rešenja bila lošija, da VSS može Narodnoj skupštini da predloži pet kandidata, pa onda narodni poslanici u skladu sa tim, ko im je negde politički bliži arbitriraju i kažu za ovoga ili onoga, ne, ovde vas VSS stavlja, maltene pred svršen čin i traži od vas, ili da se saglasite sa tim predlogom ili ne.
Sećam se da je neka druga poslanička većina znala prilikom izbora članova VSS da ne odlučuje, pa jedan ovlašćeni predlagač predloži Narodnoj skupštini ko da se izabere za člana VSS, a narodni poslanici jednostavno neće da glasaju. To se dešavalo.
To je bilo čisto političko arbitriranje i to nije dobro. Zbog toga smo i menjali zakon u tom smeru da VSS i DVT mogu da daju jednog kandidata i kada se da taj jedan kandidat, da Narodna skupština ili ga izabere ili ga ne izabere. Do sada se nije ni jednom desilo da nije izabrala nekoga, a ja mislim da je takav način i takav mehanizam nešto što je dobro.
Da se razumemo, rekli ste da se narušava pravo na nepristrasno odlučivanje, zato što su navodno predsednici sudova političke ličnosti. To uopšte nije tačno i to dovodi do toga da predsednik suda dobije ovlašćenje, nadležnost da oduzme postupajućem sudiji predmet. To može da uradi već po važećim zakonima. To su odredbe Zakona o sudijama koji je donet u vreme stranke kojoj vi pripadate, baš to i tog istog Zakona o sudijama, u kojem je Narodna skupština u istom ovom članu kojim se reguliše uslov za odlazak u penziju, bila ostavila mogućnost da VSS može arbitrerno da donese odluku da jednom sudiji produži rad na još dve godine, posle 65 godina života, a drugom da ne donese tu odluku.
To je nešto što direktno narušava nezavisnost sudije. To je nešto što je izuzetno loše. Ta mogućnost više ne postoji. Ovde postoji jasna predvidivost na osnovu važećeg propisa i to je 65 godina života. Da vas podsetim, bila je ova mogućnost, 65 godina života ili 40 godina staža osiguranja.
Mi smo bili jedina država koja je to i dalje poznavala kao propis. Dakle, 65 godina života i to je jasno.
Ovde se za sud koji je apsolutno specifičan po delokrugu svojih nadležnosti, Vrhovni kasacioni sud, koji ima jedinu ulogu da ujednačava primenu prava u Republici Srbiji i tu se predviđa uslov od 67 godina života.
Mislim da je to dobro. Jedan od vaših predhodnika je govorio, da smo prvo imali, kada je u pitanju zaštita prava na suđenje u razumnom roku, da smo imali ustavnu žalbu, pa da smo imali ono rešenje Zakona o uređenju sudova, gde neposredno Viši sud odlučuje o povredi prava na suđenje u razumnom roku, a na kraju, imamo ovaj zakon.
Mislim da je to jedan od najboljih evolutivnih prikaza kako se uvodi jedno novo pravo u jedan pravni sistem, a to je pravo da zaštitite svoje građansko pravo da vam se sudi u jednom razumnom roku.
Pomenuću za kraj jedan primer, jedan drugi ugledni pravni teoretičar, profesor Zoran Stojanović, doajen naše krivično pravne nauke je nedavno ispričao jedan slučaj čoveka koji je vodio radni spor 40 godina u Srbiji, 40 godina. Kada je okončan radni spor i kada je utvrđeno da je on bio u pravu, postavilo se drugo pitanje koje je otvorilo drugi spor, a to je – kako mu odrediti koeficijent za obračun penzije? To su neke stvari za Riplija, to nije nešto što svedoči postojanje u nekim segmentima ozbiljne države. Radni spor koji se rešava hitno za šest meseci, vođen je 40 godina. Ovim zakonom pružićemo građanima Srbije mogućnost više, koju nisu do sada na ovakav način posedovali, a to je da zaštite svoje građansko pravo, da im se sudi u jednom razumnom roku. Zahvaljujem.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući,
Dame i gospodo narodni poslanici, hajde da razbijemo taj utisak da će se ovde u Srbiji uvesti nešto što će, ne znam sad, iznova da naruši nezavisno i nepristrasno postupanje suda. Pa, ko malo bolje poznaje rad suda zna da je i do sada predsednik suda mogao da odlučuje po pritužbama stranaka o dužini trajanja postupka. Apsolutno.
Dakle, i do sada je predsednik suda taj kome je stranka u postupku mogla da podnese pritužbu da njen postupak isuviše dugo traje. Kome da podnese nego predsedniku suda?
Sa druge strane, ako ste pažljivo pročitali obrazloženje zakona, postoje dve grupe država koje se razlikuju po tome na koji način su tretirali rešavanje ovog pitanja. Jedne su, kao što je to trenutno u Srbiji, posvećivale jedan deo odredaba nekog zakona ovom pitanju, kao što je kod nas trenutno Zakon o uređenju sudova u tri člana, a druge znatno brojnije države su donosile poseban zakon. U svakoj od tih država, a to su da pomenem, samo neke od njih, Nemačka, Italija, Češka, Slovačka, Slovenija, Crna Gora, to su posebni zakoni i u svakoj od tih država zakonom je predviđeno da predsednik suda bude taj kome podnosite prigovor ili žalbu i taj koji o tome odlučuje.
Kada je upitanju praksa, mogu vam odmah reći, dakle, mi određenu prasku već u dobroj meri imamo. Tu praksu je stvorio u svome radu Ustavni sud Srbije, imamo praksu Evropskog suda za ljudska prava koja je možda i najznačajnija u povredi prava na suđenja u razumnom roku i tu praksu su prethodnih godinu dana stvarali sudovi u Srbiji gde je neposredno viši sud odlučivao o povredi prava na suđenje u razumnom roku.
Prema tome, ako mislite da postoji mogućnost zloupotrebe, odmah da se razumemo, ne postoji zakon koji sto procentno otklanja svaku mogućnost zloupotrebe, bilo koji zakon. Postoje zakoni koji ostavljaju mnogo širu mogućnost za to i oni koji to ne ostavljaju.
Svaka eventualna zloupotreba od strane predsednika suda u ovom pogledu direktno vodi njegovoj odgovornosti. To je ono gde možete i vi kao narodni poslanik sutra da ustanete i da kažete ovde u Narodnoj skupštini nešto o tome zato što predsednika suda, kao što ga bira, tako ga Narodna skupština i razrešava i to je mnogo bitan kraj onoga štapa koji malo pre niste pomenuli.
Ne znam šta imamo od situacije, recimo sledeće, gde Narodna skupština sutradan ne bira predsednika suda, ne razrešava ga. Vi kao građanin u vašem mestu imate podatke o direktnoj umešanosti nekog predsednika suda ili sudije u korupciju ili neku zloupotrebu ovlašćenja. Podnosite prijave disciplinskim organima VSS u kome nema ni ministra ni predsednika Odbora za pravosuđe i šta možete da mu uradite? To je ona priča – Kadija te tuži, kadija ti sudi. To mi samo objasnite kako izaći iz te situacije, a tu situaciju, odmah ću vam reći , tu situaciju imaju pravosudni sistemi zemalja okruženja koje su to uradile do kraja i danas su prinuđeni da se vraćaju na staro rešenje jer su shvatili da tu ne postoji apsolutno nikakva mogućnost međusobne kontrole i ravnoteže, nikakva.
Da vas podsetim, to je vraćanje na onaj sistem koji smo možda imali po prethodnom Zakonu o sudijama, gde ste imali veliko personalno veće Vrhovnog suda Srbije i zato što to veće nije radilo svoj posao kako treba, vaša stranka je upala u stranku 2009. na 2010. godinu da izvrši opšti izbor sudija na način koji je Ustavni sud ocenio kao neustavan.
Dakle, tada ste imali da isključivo i samo sudije odlučuju o disciplinskoj odgovornosti sudija. Nije sporno da to u većini treba da budu sudije kao što je to danas, ali onda se građani sa pravom pitaju – a kako mi to uopšte možemo da utičemo da se naše pravo zaštiti? Dakle, da li sam ja za to da treba da postoji ubedljiv, apsolutni, natpolovičan uticaj sudija na izbor i razrešenje sudija? Da. Nikada niko od nas ovde koji nije sudija, niti je ikad bio sudija, neće moći da stane na sudijsko mesto i da zna kako je to postupati u određenom predmetu i da zna sa čime se susrećete kao dilemama u tom trenutku, jer mi to gledamo, dozvolićete, ali mnogo više kao političari.
Dakle, tu treba da bude presudan glas sudijske struke. Sme li da bude jedini? Po mom mišljenju ne, kao što ne smemo da zapadnemo mi u zamku da se kaže – e samo Narodna skupština bez ičije druge volje, konsultacije, mišljenja, bira sudije, recimo. To bi bilo izuzetno loše. Mislim da bi smo onda svi mogli sa pravom da kažemo – e to je građenje partijskog pravosuđa, što niko od nas ne želi.
Dakle, imate jednu direktivu Saveta Evrope koja kaže da između onoga ko u konačnoj instanci, na konačnom nivou donosi odluku o izboru sudija i same sudijske struke mora da postoji jedno konsultativno telo. Pazite, 90 godina pre mišljenja Saveta, pre direktive Saveta Evrope, to je predviđao naš Vidovdanski Ustav.
Imenuje kralj ukazom na predlog ministra, odnosno tako je, na predlog ministra, ali ministar je vezan predlogom koji dobija od jedne specijalne, da je tako nazovemo, od jednog specijalnog stručnog tela.
Dakle, ne može svog komšiju da uzme i da ga predloži za sudiju, nego predlaže onoga koga predlože druge sudije. To je onaj sistem ravnoteže i kontrole međusobne.
Hajde da ne zaboravimo to. To je ono što je uspostavilo modernu demokratiju od SAD, pa na ovamo. Hajde da vidimo. To je, dakle, primer koji negde funkcioniše. Dajte da pokušamo u skladu sa našom državno-pravnom tradicijom da ga primenimo i ovde, samo da ne ulazimo u rešenja koja su neproverena i ne postoje nigde.
Dosta smo toga isprobavali na nama, pa menjali kada to nije uspevalo. Idemo za rešenjem koje je provereno u praksi, koje funkcioniše dobro u nekom pravnom sistemu i samo tako mislim da možemo za velike probleme, a kao što sam rekao, ovo je zakon koji će pružiti više prava građanima. Još je mnogo, mnogo zakona koje mi treba, neke možda u dva člana, ali u dva suštinska člana, da izmenimo i dopunimo da bismo tretirali uzrok, a ne posledicu.
Da li će ovaj zakon rešiti pitanje malopre pomenutih preko 930.000 starih predmeta u kojima se u sudovima Srbije rešava od pet i više godina? Neće. A, da li će pomoći ovaj zakon da se ako ništa drugo, a ono u znatnoj meri redukuje starenje predmeta u Srbiji? Imamo šansu da to učinimo. Dajte da iskoristimo tu šansu i da napravimo naš sistem da može da funkcioniše na boljim osnovama. Hvala vam.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, dakle, rečeno je više stvari sa kojima mogu potpuno da se složim. Najbolji student svakako da zna da se jednim redovnim zakonom ne može derogirati Ustav i to ništa nije sporno, samo mi nikako da čujemo čime se to derogira Ustav?
Imate tezu o tome da se ovakvim usvajanjem ovog predloga zakona derogira Ustav. Iznesite je pred onoga ko je vlastan da ceni ustavnost opštih akata i nema nikakvih problema u tome, to neće sigurno biti ni prva ni poslednja inicijativa te vrste, ali bitno da se zna red i šta kojim redom može da ide.
Hajde recite šta je to u ovom zakonu sporno? Čuli smo za jedan drugi zakon koji privatnoj kompaniji, dakle direktno u korist privatne kompanije se vrši eksproprijacija. Na jednoj stranici A4 formata stao ceo zakon. Kada mu oduzmete tehničke članove on ima tri člana. Država nešto ekspropriše direktno u korist privatne kompanije, a ovde uzmete i pročitate predlog zakona u korist Republike Srbije.
Šta je tu suprotno javnom interesu? Šta je tu suprotno Ustavu? Zakon o eksproprijaciji kaže, koji razrađuje Ustav, jer Ustav ne možemo direktno da primenjujemo, eksproprijacija se vrši na osnovu zakona ili uredbi donetih na osnovu ovog zakona misleći na Zakon o eksproprijaciji.
Dakle, poznajemo i mogućnost donošenja posebnog zakona koji će predvideti postupak eksproprijacije. Evo ga takav predlog zakona. Imate priliku pred Ustavnim sudom da kažete da je to neustavno, iskoristite je, ali dopustite da idemo u razvoj i sa razvojnim projektima kao što je ovaj. Hvala vam.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici.
Dakle ja moram kratko da se osvrnem na nešto što je nekoliko poslanika, uvaženih narodnih poslanika do sada reklo, a jedan je čak izjavio da će zbog ovoga neko odgovarati pred pravosudnim organima i pozivao se na kršenje sistemskih odredbi Zakona o eksproprijaciji, tačnije člana 20.
Prvo, dame i gospodo narodni poslanici, član 20. Zakona o eksproprijaciji govori o slučajevima kada Vlada Republike Srbije utvrđuje javni interes. Kada Vlada Republike Srbije utvrđuje javni interes. Mi se nalazimo u Narodnoj skupštini i raspravljamo o Predlogu zakona kojim se utvrđuje javni interes.
Dakle, ako je Zakonom o eksproprijaciji propisano da Vlada, organ izvršne vlasti, podzakonskim aktima može utvrđivati javni interes u granicama Zakona o eksproprijaciji. Pa ko to može zabraniti Narodnoj skupštini da posebnim zakonom definiše javni interes, kada je očigledno da isti takav postoji?
Uzmite uvaženi kolega pa pročitajte dobro i Ustav i zakon na koji se pozivate. A, ako će neko da odgovara pred pravosudnim organima, ja ne znam kako nije odgovarao po toj vašoj logici, neko za zakon kojim se u korist privatne kompanije vrši eksproprijacija. Zato što je to zakon, a onaj ko radi po zakonu ne poziva se na odgovornost.
Ustav, uzmite pročitajte član 58. Ustava. Uzmite pročitajte član 58. Ustava, prvo pročitate, pa se onda javite za reč, pa kažete nešto ovde i zaista da držimo neki nivo ozbiljnosti, mi ga demonstriramo sa svoje strane, a nekome pretiti krivičnom odgovornošću zbog toga što se ponaša po zakonu, zaista nije u redu. Zahvaljujem.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, opet izvrtanje teza.
Istina je da Vlada Republike utvrđuje javni interes, ali ovo nije sednica Vlade, ovo je sednica Narodne skupštine.
(Janko Veselinović dobacuje sa mesta.)
Ne, vi ne potvrđujete. Vi imate pred sobom Predlog zakona kojim se definiše javni interes i predviđa postupak eksproprijacije zemljišta na određenom broju katastarskih parcela.
Kakve privatne kompanije? Kakvi privatni interesi? Pa, gde vi to vidite u ovom zakonu? Šta je predmet ovog zakona? Ko je korisnik ovde eksproprijacije? Hajde da vidimo. Ovo je rasprava u pojedinostima koliko sam ja shvatio. Ovde pričamo o vašem amandmanu, o jednom destruktivnom amandmanu, kaže – briše se.
Mi imamo konstruktivan Predlog zakona, vi imate destruktivan amandman i sve vreme mešate osnovne stvari. Ja vas dosta uvažavam, poštujem, doktore Veselinoviću. Vi ste doktor nauka, doktor pravnih nauka. U Zakonu o eksproprijaciji se kaže – da Vlada utvrđuje javni interes i čitav jedan član sa, mislim, sedam, osam stavova je posvećen tome, i više verovatno od toga.
Mi ovde pričamo o tome da se ovim Predlogom zakona posebno utvrđuje javni interes. Pazite, Narodna skupština je jači organ vlasti od Vlade Republike Srbije. Ako može Vlada na osnovu Zakona o eksproprijaciji da utvrđuje javni interes, onda može i Narodna skupština zakonom da utvrdi javni interes u posebnoj situaciji kao što je i ova.
O kakvom privatnom interesu pričate? Ovde se kaže da se to vrši u korist Republike Srbije koju zastupa državno pravobranilaštvo. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da se nazire suština problema. Nekome smeta što je Zavod za urbanizam grada Beograda izradio maketu kao idejno rešenje područja savski amfiteatar - „Beograd na vodi“, jer taj neko kome to smeta je navikao da nam pravi makete u realnoj veličini, da nam napravi maketu od 70 miliona dinara na Novom Beogradu, da na, napravi Potemkinovo selo zvano „Nove Terazije na Novom Beogradu“, 70 miliona dinara. I nikome ništa. I niko ne odgovara za to.
Kaže – nemamo ugovora. Pa, da imamo ugovor, ne bismo donosili zakon. Da imamo ugovor na osnovu Zakona o eksproprijaciji, podnesete ugovor, izvršite utvrđivanje javnog interesa, čak i mimo stava 1. gde se nabrajaju slučajevi u kojima može da se utvrdi javni interes.
Kaže se – poklanja se zemljište koje vredi 500 miliona evra. Hajde da vidimo da li ono vredi 500 miliona evra pre šest, pre 10 meseci, u onom stanju u kojem ste ga ostavili, u onom stanju gde niste, kao što reče predsednik pre neki dan, niste mogli kosu da uzmete da ga pokosite, đubre da pokupite, da ljudima koji su tu živeli učinite taj život iole dostojnim životu čoveka u 21. veku. U priobalju gde ništa živo niste od smeća i od groblja brodova imali da vidite, da li o tome pričate?
Što se tiče odgovornosti pred pravosudnim organima, slobodno. Svako ko ne radi po zakonu, a zakone donosi Narodna skupština, treba i da odgovara. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Prihvata se amandman Odbora.

Zahvaljujem uvažena gospođo predsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, nekoliko puta je zaista i u raspravi u načelu, a i u raspravi u pojedinostima izrečena jedna notorna neistina i mislim da na to treba reagovati. Svako ko je dobro i pažljivo pročitao Predlog zakona i naročito obrazloženje na stranici sedmoj materijala koji su dostavljeni svim narodni poslanicima, stoji sledeće, ja ću citirati taj pasus. Kaže – prostorni plan područja posebne namene uređenja dela priobalja grada Beograda područje priobalja reke Save za projekta „Beograd na vodi“ je urađen u svemu prema zakonu, odluci i pravilniku o sadržini, načinu, postupku izrade planskih dokumenata. Prostorni plan područja posebne namene sadrži elemente regulacije koji su u svem urađenu u skladu sa metodologijom kojom se rade urbanistički planovi.
Malo pre je pomenut, recimo, Emilijan Josimović, prvi školovani srpski urbanista. Odnosno na nivou detaljnosti koja je neophodna za direktno sprovođenje. To podrazumeva da se iz plana izdaju lokacijski uslovi u skladu sa zakonom. Plan je izrađen po postupku utvrđenim zakonom i podzakonskim aktima što podrazumeva da je obavljena stručna kontrola javni uvid kao i da je plan razmatrala i usvojila Vlada. U tom smislu Vlada je donela uredbu o utvrđivanju prostornog plana područja posebne namene uređenja dela priobalja grada Beograda, područje priobalja reke Save za projekta „Beograd na vodi“. Plan je stupio na snagu 31. januara 2015. godine.
Plan je stupio na snagu 31. januara, plan je stupio na snagu. Nekada nije dovoljno biti samo akademski čestit već je ljudski pa reći da ovo piše ovde. Zahvaljujem.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući. Zaista sam morao da reagujem na nešto što je potpuna pravna besmislica, apsolutna pravna besmislica i mene čudi da moj uvaženi kolega Božović nije shvatio šta je izgovorio, a izgovorio je, odnosno pretio je procesuiranjem pred pravosudnim organima onima koji su predložili ovakav zakon.
Da li je svestan taj čovek šta je izgovorio? Da li vi to osporavate Vladi Republike Srbije kojoj je Ustavom dodeljeno pravo da predlaže zakone Narodnoj skupštini, da ih predlaže? Čak i kada bi to bilo moguće, čak i u slučaju da je poznavanje ustavno-pravne materije kolege Božovića na tom nivou, pa da on može za razliku od svih nas da vidi unapred, da predvidi da je ovaj Predlog zakona, kada se usvoji, možda neustavan.
Postavljam pitanje, kakvu li onda odgovornost o tom sistemu, malo pre iznetom, zaslužuje onaj koji je predložio, usvojio i godinama sprovodio neustavan statut AP Vojvodine?
Više od dve trećine tog akta je oglašeno neustavnim, uzurpirane nadležnosti, sprovođeno nešto apsolutno suprotno slovu Ustava.
Na kraju, sada taj, ispravljeni korigovani statut neće da primenjuju.
Neće da donesu jednu lepu odluku o upotrebi tradicionalnih simbola AP Vojvodine, stide se Vojvode Šupljikca, stide se Patrijarha Rajačića, stide se ostalih.
Zaista, ja vas molim da sledeći put reagujete kada neko preti Vladi Republike Srbije, zbog toga što predlaže zakone Narodnoj skupštini. Zahvaljujem.

Hvala, uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, na prvom mestu predsedavajući, recite mi molim vas jer mi ovde raspravljamo o zakonu ili vršimo eksproprijaciju? Ja sam malo pre čuo i citiram - mi ovde vršimo eksproprijaciju, a posle toga provlačimo Beograd na vodi.
Pošto sam lično citiran da sam rekao da postoji plan, kako se to sada odjednom kaže da postoji plan, a malo pre mi je neko pričao – postoji uredba. Onda možemo da utvrdimo da taj neko nije ni pročitao uredbu, jer bi shvatio da je u prilogu te uredbe sadržan i plan. Ta ista osoba u svom izlaganju govori o planu, a sada, drugi put, priča o projektu.
Ja cenim akademsku izuzetnost i čestitost svakog pojedinca ko je poseduje. Za pravnike je, i to je ono što ih razlikuje od drugih struka, izuzetno važan jezik i svaka reč. Da nije tako, onda bi svako mogao da bude pravnik i svako bi po rođenju, kako progovori, dobijao diplomu pravnog fakulteta, ali nije tako.
Prema tome, mi ovde ne vršimo eksproprijaciju, već zaista mi iz Vlade, kao predstavnici predlagača, trudimo se da konstruktivno raspravljamo o ovom Predlogu zakona kojim će se predvideti vršenje eksproprijacije. A kritikovati nešto unapred, što nije ni počelo, što nije ni izglasano, što nije došlo, i to na način da se briše sve, vi da ste mogli vi biste obrisali makar i sklonili smeće i ruglo iz tog dela Beograda, a ne pričali ovde demagošku priču. Zahvaljujem.

Hvala uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, neistinama koje se izriču protiv Vlade Republike Srbije i njenog predsednika, zaista nema kraja, ali to je najveći pokazatelj nečije slabosti.
Kada ne možeš da dobiješ na izborima, kada ne možeš da ubediš građane,onda uzmeš pa ubeđuješ samog sebe i diviš se samom sebi, pa se nekome diviš i mentalno i fizički, i da ne idem dalje, u tuđu intimu, to zaista nije pristojno i nije lepo govoriti, a napadaš druge.
FAP, hoće li proraditi? Hoće. Jesu li laki razgovori sa „Svis autom“ iz Finske? Nisu.
Hoće li proraditi FAP? Hoće. Neće biti zatvoren. Ovde se kritikuje i neko nam priča o tome da mi vršimo donošenje zakona da bismo nešto što eksproprišemo dali nekome privatno.
Ova država je, recimo, nekada gradila cementare. Kada je gradila cementare, kada je eksproprisala zemlju sitnih sopstvenika, seljaka itd, pa su te cementare jedno vreme bile društveno vlasništvo, a onda je uzela država, pa ih je nekome u privatne džepove prodala.
Da li vam to prenosi neko svoja iskustva?
„Beograd na vodi“, hoće li biti „Beograd na vodi“? Hoće. Videćete, počeće da se gradi i to nije neistina, to je istina.
Hoće li biti spomenik Principu u Beogradu? Hoće, na veliku radost svih nas, i treba da bude.
Izvinjavam se zbog prekoračenja vremena, samo još jednu rečenicu, nećete se ljutiti. Svako svojim rečima govori mnogo više o samom sebi, nego o onome o kome govori. Imajte to u vidu svaki put kada budete govorili.
(Marko Atlagić, s mesta: Po Poslovniku.)