Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, vrlo kratko. Tekst Predloga zakona razlikuje sud koji vodi postupak od suda pred kojim se vodi postupak, jer više nemamo sudsku, već imamo tužilačku istragu. Kada govorimo o sudu pred kojim se vodi postupak onda podrazumevamo sud koji odlučuje po prigovoru o onim radnjama u pretkrivičnom postupku koji sprovodi javno tužilaštvo danas. Dakle, to je jedan jedini razlog. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, iz izlaganja uvažene koleginice mogao bi se steći utisak da je u potpunosti u pravu. Možda bi bila u potpunosti u pravu podnošenjem ovog amandmana ako zanemarimo dve stvari, jedna koja nam je svima poznata, a to je ipak stanje u kojem se nalazi naše pravosuđe i ja sam, evo, prvi koji se zalaže da nakon nekog period, da li je to dve, tri ili pet godina, kada mi dođemo u situaciju da se kod nas znatno češće zakazuju ročišta nego što je to danas i da sudski postupak bude mnogo efikasniji nego što je to danas, da ovaj rok smanjimo.
Drugi razlog je činjenica da je ovde reč o standardu Evropskog suda za ljudska prava iz Strazbura. Često se dešava da neke stvari koje i ovde sami mislimo, izgovorimo i ima stvari u kojima mogu da se dosta složim sa vama, ali kada sednete sa stručnjacima koji predstavljaju Savet Evrope i razgovarate o nekom predlogu, odnosno nacrtu zakona, jednostavno od vas sa određenim razlogom koji obrazlože oni traže unošenje nekog svog standarda. Mislim da je mnogo manja verovatnoća da pogrešimo ako ih poslušamo, nego ako se trudimo da uradimo nešto što u našem sistemu još uvek ne funkcioniše a na svoj način, u prethodnom periodu, recimo, pre pet, šest, sedam godina znali smo često da se oglušimo o neka mišljenja Saveta i preporuke koje su dolazile sa te strane i najčešće, u najvećem broju slučajeva rezultati nisu bili dobri. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, kada je reč o ova dva amandmana, mogu samo da podnosioce uputim da podrobnije pročitaju član 13. stav 1. Predloga zakona i biće im jasnije koliko je ovo rešenje više u korist same stranke. Zahvaljujem.

Zahvaljujem uvaženim predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ukratko pošto malopre nisam imao pravo da se javim kada sam rekao, pa sada mogu. Dakle, pored stava 1. kojim sam ciljao na ono što ste pričali o preuranjenosti, ključniji je ovde bio za malopređašnje amandman stav 4. Dakle, član 13. stav 4, koji jasno kaže – stranka čiji su prigovor ili žalba odbačeni može odmah podneti novi prigovor iz razloga iz koga je prigovor odbačen, otkloni se taj razlog i on može da bude uzet u razmatranje, naravno ukoliko nije preuranjen.
Što se tiče ovoga o čemu ste sada govorili vezano za vaš amandman na član 9. Na našu veliku žalost u Srbiji postoje parnični postupci male vrednosti koji traju i po nekoliko godina i može se osnovano tvrditi da postoji naneta materijalna šteta, ne materijalna šteta stranci koja na jednu trivijalnu, rekli bismo stvar, čeka 10 godina.
Sa druge strane, imamo jedno postupanje naših sudova ne govorimo o posebnom predmetu, govorim generalno kada je tužena Republika Srbija, nećete verovati, ali zanimljivost je da se odlučuje ekspresno. To su jedni od najbržih postupaka kada tužite državu za ne materijalnu štetu.
Mogu da dam i svoje političko mišljenje o tome, imam na to pravo. Čini mi se da nekada sudija u takvim slučajevima postupaju kao da nisu sudije ove države ili kao da nisu odavde. Podsetiću vas u vreme kada ste vi bili deo izvršne vlasti, odnosno doneta je jedna odredba Zakona o parničnom postupku u kojoj je za slučajeve kada tužite državu bila predviđena obaveza odlaska na medijaciju. Kasnije smo bili prinuđeni to da menjamo zato što nam je prigovarano, samo da završim rečenicu, izvinite iz Evrope, ali to jednostavno jedno faktičko stanje sa kojim se srećemo moguće je i na taj novi sudski postupak pokrenuti ovaj. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, nekada demagoška priča ni ne zahteva dugačak odgovor. Gospodin Janko Veselinović, inače diplomirani pravnik, doktor prava i profesor na Poljoprivrednom fakultetu, ali bez obzira na sve to zna da postupak legalizacije nije sudski postupak, a mi ovde pričamo o sudskom postupku. Prema tome, ja neću da kažem da je ovo elementarno neznanje, jer on to vrlo dobro zna. Ovde je reč o apsolutnoj demagogiji.
Druga stvar, kako je ovde rečeno da ne procenjujemo na ovako mali iznos duševnu patnju nekoga kome spor dugo traje. Prva stvar, ovaj iznos koji ovde vidite cenjen je na osnovu naše dosadašnje prakse, a čisto da vas upoznam sa tom praksom, Ustavni sud Republike Srbije dosuđivao je naknadu u dinarskoj protivvrednosti od 200 evra. Dakle, ovde imamo za 50% povećanje. Što to ne rekoste? Što ne rekoste da je ovaj raspon, kada gledamo realnu vrednost novca i kada gledamo vrednost prosečne zarade u Republici Srbiji u prošloj godini, da je veći nego u jednoj Sloveniji? Tamo je taj novčani maksimum pet hiljada evra. To tamo iznosi otprilike pet prosečnih mesečnih zarada. Znam da je vaš posao i hvala bogu, zato i opozicija postoji, da kritikujete, ali dajte makar, budite argumentovani.
Meni je drago što vi kažete da je ovo zakon koji je kozmetički, da je ovo šminka nečega što se zove loše pravosuđe, jer je Savet Evrope rekao da je ovo izuzetno dobar Predlog zakona, jer je o ovom zakonu trajala gotovo sedam do osam meseci otvorena javna rasprava, kao nikada u vreme dok je vaša stranka vodila ovu zemlju, pod nekim drugim nazivom i vodila pravosuđe u kome je nastalo milion starih predmeta sa kojima sada treba da se borimo. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, ne služimo se mi ovde nikakvim sitnim forama. Uzmete lepo, pročitate zakon od početka do kraja, pročitate obrazloženje i onda vidite da cilj ovog zakona nije primarno da bi neko dobio novac.
Cilj ovog zakona jeste da se građaninu kome je ugroženo, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku omogući da ako se utvrdi povreda tog prava, da taj spor bude gotov što pre, ne da dođe do novca, pa da ga više kraj spora ne zanima. Ako mu je do novca stalo, on po ovom zakonu ima pravo da inicira postupak, da podnese tužbu protiv Republike Srbije i da zahteva obeštećenje u znatno većem iznosu nego što to omogućava ovaj zakon kada je u nekom slučaju nešto intenzivnije povređeno pravo. To je jedna stvar.
Druga stvar, kao ministar u Vladi moram odgovorno da kažem da ubedljiva većina ministara u Vladi je završila državni fakultet. Ako neko nije završio državni fakultet, onda je završio eventualno fakultet koji ova država priznaje i koji je omogućila ova država da se otvori i da radi.
Da li je to dobro ili nije, o tome možemo nas dvojica kao ljudi koji rade na državnim fakultetima da vodimo neku raspravu. Da li ti fakulteti rade po zakonu? Ako rade po zakonu, ako su akreditovani od strane ove države, kao što jesu, šta mi tu možemo da prigovorimo?
To nisu nikakve sitne fore. Ima, kao što vi kažete u vladajućim strankama, ima i u opozicionim strankama ljudi koji nisu mogli da završe državni fakultet, studirali ga pet, šest, osam godina, dve godine tog fakulteta, a onda otišli na neki privatni i završili za godinu i po dana preostale studije ili za pet meseci završili preostale dve godine.
Znate, to su stvari koje više govore o takvim ljudima nego o nama. Nemojte da idemo ad personam i da ljude prozivamo lično. Ovde smo da raspravljamo o jednom dobrom predlogu zakona i drago mi je što podržavate njegovu ideju i svrhu donošenja. Zahvaljujem.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, želim na početku objedinjene načelne rasprave da vam predstavim najvažnija rešenja koja sadrže predlozi zakona koji su na dnevnom redu, a reč je o Predlogu zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, Predlogu zakona o dopuni Zakona o sudijama, Predlogu zakona o potvrđivanju Protokola broj 15 kojim se menja Konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske federacije o uzajamnoj zaštiti tajnih podataka.
Nikada se u Srbiji, niti u bilo kojoj drugoj modernoj državi nije tolerisalo kašnjenje i odugovlačenje u sudskim postupcima. Davno je uočeno da dugo trajanje sudskih postupaka direktno šteti ostvarivanju prava pred sudom, kao jednoj od najbitnijih institucija pravne države, remeti poverenje u sudove.
Oni koji smatraju da je suđenje samo uzaludan napor koji valja izbeći ili se pasiviziraju i mire sa nepravdom ili pravdu traže izvan institucija, ponekad i nasiljem. Zato je blagovremeno suđenje ne samo instrument ostvarivanja pravnog, već i socijalnog poretka. Uprkos svemu, uprkos toj svesti, može se komotno reći da je sporo sudstvo danas jedan od najvećih problema evropskih država.
Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koju je Savet Evrope usvojio 1950. godine, a tadašnja Srbija i Crna Gora ratifikovala decembra 2003. godine, predviđa da, citiram: „svako tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom obrazovanim na osnovu zakona“,tako glasi član 6. stav 1. Konvencije, kraj citata.
Tako je u evropska prava ušao pojam suđenja u razumnom roku kao standard koje države članice Saveta Evrope neprestano nastoje da dosegnu. Pojam suđenja u razumnom roku nije definisan ni u jednom međunarodnom aktu, niti, koliko je meni poznato, u nacionalnom zakonodavstvu upravo zato što suđenje u razumnom roku zavisi od mnoštva elementa, od kojih neki daleko premašuju uticaje koji potiču iz samog pravosudnog sistema ili zavise od rada sudija.
Postoji niz činilaca koji ne pogoduju brzini suđenja - nestabilan pravni poredak u kome se često donose i menjaju doneseni zakoni, nedovoljna pripremljenost za početak primene zakona, protivrečnost važećih zakona, odsustvo pravne svesti, odnosno svesti o vezanosti pravom, nizak nivo društvene discipline i organizacije, nedovoljna zainteresovanost najviših sudova da zauzimaju pravne stavove o pitanjima koja su sporna u praksi i time unifikuju, rutiniziraju rad sudova, posebno u uslovima nestabilnog pravnog poretka, procesni zakoni koji pogoduju nepotrebnim odugovlačenjima i pred sudiju stavljaju odsečna merila za ubrzanje postupka, neodgovarajuće uređenje sudskog sistema, česte promene u vrstama sudova i nadležnosti sudova koje vode u gubljenje vremena zbog seljenja predmeta, čest odliv sudija i sudova, česte promene sudija u jednom predmetu, preopterećenost sudova tzv. nesudećim stvarima, odsustvo sistema koji potencijalne stranke destimuliše da dođu pred sud. Sve su ovo neki od razloga koji utiču na nepostojanje suđenja u razumnom roku.
Konačno, ne sme biti izostavljena i nemarnost i nedovoljna posvećenost sudija sudijskom pozivu, praćena odsustvom njihove disciplinske i druge odgovornosti. Ne bi bilo dobro kada bi sociološko-sistemski uzroci sporosti sudstva Srbije zamaglili odgovornost sudija, ali bi bilo još gore kada bi se sudije proglasile jedinim krivcima za spora suđenja, jer koliko treba vremena da se posle tzv. reforme pravosuđa sudije oslobode straha od političkih i drugih vanstrukovnih činilaca na njihovu karijeru, njihov poziv i njihove živote? Koliko vremena treba da se sudije priviknu na nove sistemske zakone koji su, po pravilu, sve jedan gori od drugoga, hiperprodukovali se sa svakom promenom izvršne vlasti?
Pri svemu tome, moratorijum na donošenje zakona koje primenjuju sudovi ili koji se njih neposredno tiču nije moguć, budući da oni zakoni koji važe jesu ponekad toliko loši da se moraju menjati da ne bi izazvali socijalne tenzije. Neki su pak toliko nejasni da nije moguća primena čitavog niza njihovih odredaba.
Ako bismo se ograničili na nerešene stare predmete prema datumu inicijalnog akta u kojima postupci traju od pet do 10 godina i na one starije od 10 godina, stanje u našim sudovima je alarmantno.
Prema izveštaju o radu sudova u Republici Srbiji za 2014. godinu starih predmeta u kojima postupak traje između pet i 10 godina ima ukupno 713.521, dok onih u kojima postupak traje više od 10 godina ima ukupno 239.944 predmeta. Sve ukupno to daje brojku od 953.515 starih predmeta u našim sudovima, nešto manje od miliona. Važno je istaći da od ovog broja više od 90%, tj. 874.277 predmeta čine predmeti izvršenja na osnovu verodostojnih isprava, dok na sve druge otpada 79.216 predmeta. Pa ipak, ne nalazimo se u začaranom krugu, niti pred predajom.
Rasterećenje i ubrzanje rada sudova postignuto je početkom primene Zakona o javnom beležništvu, velikim naporima da se održi i poboljša rad izvršitelja posredovanjem, a pred nama je usvajanje zakona o besplatnoj pravnoj pomoći. Procesni i osnovni materijalni zakoni više se ne menjaju često. Uvođenje novih evropskih tendencija u naše zakonodavstvo praćeno je pokušajima da se zadrže i često ne menjaju zakoni koji manje zavise od tekovina EU.
U Srbiji je došlo na red da se u meri, u kojoj je to uopšte zakonom moguće zaštiti pravo građana, ali i drugih pravnih subjekata na suđenje u razumnom roku, ali u odnosu sudova i građana ništa nije jednosmerno. Zaštita prava građana na suđenje u razumnom roku mora da dovede do ubrzanijeg i delotvornijeg rada sudova, a opet, delotvorniji rad sudova treba da smanji povrede prava građana.
Zato se Predlog zakona u principu zasniva na kompromisu između ideje da se što više zaštiti pravo na suđenje u razumnom roku i strankama što pre pruži obeštećenje, ali i podstakne ubrzanje rada sudova.
Ilustrovaćemo to jednim primerom. Uzmimo stranku koja podnese prigovor, jer smatra da postupak traje previše dugo. Predsednik suda usvoji prigovor stranke, utvrdi da je njeno pravo na suđenje u razumnom roku povređeno i odredi konkretne delotvorne procesne radnje koje sudija treba da preduzme. Sudija je dužan da naložene procesne radnje shodno rešenju predsednika suda preduzme u roku koji ne može biti kraći od 15, niti duži od 40 dana. Ovde nastaje zanimljiva situacija. Sasvim izvesno je da je stranci povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i sasvim izvesno je da sudija treba da preduzme procesne radnje koje trebaju da ubrzaju postupak.
Pisci zakona susreli su se da dilemom - da li stranci priznati pravo na obeštećenje od trenutka kada je primila prvostepeno rešenje kojim je utvrđeno da je njeno pravo povređeno ili od trenutka kada istekne rok u kome je sudija bio dužan da preduzme naložene procesne radnje?
Prvo rešenje nesumnjivo vodi bržem obeštećenju stranke zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Njegove slabosti, međutim, sastoje se u tome što stranka pribavljanjem obeštećenja bitno gubi dalji interes za ubrzanjem postupka koji bi trebalo da je njen primarni interes. Ona je postupak i pokrenula zbog ubrzanja, a ne zbog sticanja novčanog obeštećenja.
Pored toga, znajući da je stranci bitno smanjen interes za ubrzanje postupka, sudija se destimuliše da blagovremeno postupi po nalogu predsednika suda
i zaista ubrza postupak. Prema ovome, opcija prema kojoj bi stranka stekla pravo na obeštećenje od trenutka kada je primila prvostepeno rešenje kojim je utvrđeno da je njeno pravo povređeno zapostavlja interes da se postupak ubrza.
Stoga je u Predlogu zakona propisano sledeće: „Stranka čiji je prigovor usvojen, a koja nije podnela žalbu, stiče pravo na pravično zadovoljenje kada istekne rok u kome je sudija ili javni tužilac bio dužan da preduzme naložene procesne radnje“.
Ustav Srbije predviđa da „svako ima pravo na nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka kao i optužbama protiv njega“ i da „svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajamčeno Ustavom“. Ovo su, dame i gospodo narodni poslanici, čl. 32. i 22. Ustava Republike Srbije iz kojih jasno proizlazi da su za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u našem pravnom sistemu nadležni sudovi.
Međutim, kao što se pojam suđenje šire tumači u praksi Evropskog suda za ljudska prava, tog čuvara konvencije, šire se tumači i u Predlogu zakona. Sistem krivično-procesnog prava u Srbiji izmenjen je utoliko što istragu sada vode javni tužioci i ta istraga se takođe podvodi pod pojam suđenja. To je zakon učinilo složenijim nego što bi bio da istragu i dalje vode sudovi.
Izlaz iz komplikovane situacije nađen je u spoju ustavnog načela o sudskoj zaštiti, pravo na suđenje u razumnom roku i funkcionalnoj nezavisnosti organizacione samostalnosti javnog tužilaštva. Stoga predsednik suda koji po prigovoru utvrdi da postoji povreda prava na suđenje u razumnom roku. u istrazi koju vodi javno tužilaštvo, dostavlja svoje rešenje neposredno višem javnom tužiocu koji nalaže, u obliku obaveznog uputstva, neposredno nižem javnom tužiocu procesne radnje koje on treba da preduzme i određuje rok za to.
Predlog zakona predviđa dva pravna sredstva čija je svrha da omoguće ubrzanje postupka – da preduprede dugo trajanje postupka, a to su: prigovor i žalba. O njihovoj osnovanosti odlučuju predsednici sudova. Postupak zaštite počinje podnošenjem prigovora u pismenom obliku.
Prigovor se podnosi sudu u kome se nalazi sudski predmet, nezavisno od toga da li je taj sud povredio pravo na suđenje u razumnom roku ili ne. Dakle, sudstvo se posmatra kao jedinstven sistem. Rešenja koja o prigovoru podnosi predsednik suda i predsednik neposredno nižeg suda po žalbi ne smeju da zadiru u nezavisnost i samostalnost sudija u pogledu činjeničnih i pravnih pitanja predmeta suđenja ili istrage. Bilo bi to protivno Ustavom proklamovanoj nezavisnosti sudija.
Predsednik suda sme jedino da vrednuje razvoj sudske stvari u vremenu, a ne njen funkcionalni razvoj. Kontrolisanje razvoja postupka u vremenu i jeste srž prava na suđenje u razumnom roku.
Predsednik suda koji usvoji prigovor utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku, navodi razloge zbog kojih je povređeno pravo stranke, to su nepravilnosti koje su učinjene u toku razvoja samog postupka u vremenu i nalaže sudiji da preduzme mere kojima se delotvorno ubrzava postupak.
Stranka načelno ima pravo na žalbu protiv rešenja predsednika suda u tri slučaja. Najpre, kada je prigovor odbijen ili kada predsednik suda ne odluči o prigovoru u roku od dva meseca od prijema prigovora, tj. ne odluči o tome da li je povređeno ili nije pravo na suđenje u razumnom roku, ali i kada je predsednik suda njen prigovor usvojio i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku, što je specifično rešenje Predloga zakona, kojim se potpuno štiti pravo stranke na delotvorno ubrzanje sudskog postupka.
Ovaj poslednji slučaj može da se dogodi najpre, pod jedan – ako je predsednik suda usvojio prigovor i utvrdio povredu prava u istrazi koju vodi javni tužilac, ali neposredno viši javni tužilac nije doneo obavezno uputstvo u roku od osam dana od prijema rešenja predsednika suda; pod dva – ako predsednik suda uopšte ne naloži mere kojima se delotvorno ubrzava postupak ili ih naloži, ali one nisu pogodne da delotvorno ubrzaju postupak, ili ako neposredno viši javni tužilac naloži mere koje nisu pogodne da delotvorno ubrzaju postupak; pod tri – ako je predsednik suda usvojio prigovor i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i ako su sudiji ili javnom tužiocu naložene delotvorne procesne radnje koje on ne preduzme u roku koji mu je odredio predsednik suda odnosno neposredno viši javni tužilac.
Slučaj pod dva treba da spreči manjkave prvostepene odluke koje samo formalno izlaze u susret strankama, dok suštinski ne omogućavaju ubrzavanje postupka, čime pravo stranke pretvaraju u „nudo mjus“ a sam prigovor čine nedelotvornim.
U slučajevima pod jedan i pod dva, žalba se izjavljuje zbog toga što prateće tzv. operativne mere koje sleduju posle utvrđivanja o povredi prava kojima se postupak ubrzava nisu stvarno usledile, uprkos tome što je prigovor usvojen. Sledi da je za usvajanje prigovora u kontekstu žalbenih razloga dovoljno samo utvrđenje da je stranci povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Dakle, prigovor se smatra usvojenim i kada je izostao tzv. operativni deo rešenja.
Osim dva pravna sredstva koja služe za ubrzavanje postupka, uređuje se i pravično zadovoljenje stranke. Stranci se najpre priznaje pravo na novčano obeštećenje kojim se naknađuje neimovinska šteta izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku.
U praksi Evropskog suda za ljudska prava važi pretpostavka da dug postupak izaziva nematerijalnu štetu stranci zbog stanja uznemirenosti, neprijatnosti i života u produženoj neizvesnosti o ishodu suđenja.
Naknadu neimovinske štete isplaćuju sud ili javno tužilaštvo, koji su povredili pravo na suđenje u razumnom roku. Ona može da bude zamenjena objavljivanjem pismene izjave pravobranilaštva. Objavljivanje pismene izjave pravobranilaštva koje je moguće samo ako se stranka s time saglasi i odustane od zahteva za novčano obezbeđenje, jeste poseban oblik statisfakcije.
Ako postoji teža povreda prava na suđenje u razumnom roku, do toga da li je reč o težoj povredi, dolazi se pre svega primenom merila iz člana 4. Predloga zakona, pravobranilaštvo i sud mogu stranci, na njen zahtev, da odrede i novčano obeštećenje i da izdaju i objave pismenu izjavu ili presudu. Time se za teže povrede prava stranke dozvoljava kumuliranje oba vida pravičnog zadovoljenja – objavljivanje povrede prava i novčanog obeštećenja.
Visina novčanog obeštećenja ograničena je i kreće se u rasponu od 300 do 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, na dan isplate prema kursu Narodne banke, i to prema predmetu. Po sredi je iznos koji predstavlja srednje vrednosti naknade koju je dosađivao Ustavni sud Republike Srbije kada bi po ustavnoj žalbi udovoljavao stranci i određivao novčanu naknadu neimovinske štete zbog povrede ustavnog prava na suđenje u razumnom roku. Maksimalni iznos od 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti iznosi nešto više od osam prosečnih mesečnih neto zarada u Republici Srbiji za 2014. godinu.
Evropski sud za ljudska prava, rešavajući u slučaju Skordino protiv Italije, izrekao je 29. marta 2003. godine da visina naknade imovinske štete koju dosuđuju nacionalni sudovi može biti niža od visine obeštećenja koju dosuđuje Evropski sud za ljudska prava. Povreda prava na suđenje u razumnom roku može da izazove malu ili gotovo nikakvu neimovinsku štetu. Visina naknade direktno zavisi od svojstva i delotvornosti domaćeg pravnog sredstva kojim se zahteva ubrzavanje postupka.
Evropski sud za ljudska prava uzima da postojanje i kombinacija dva pravna sredstva, onog kojim se traži ubrzavanje sudskog postupka i onom na osnovu koga može da se dosudi novčana odšteta, omogućava nacionalnim sudovima da dosude novčanu odštetu koja je niža od one koju bi dosudio Evropski sud za ljudska prava, razume se, pod uslovom da visina obeštećenja nije nerazumno niska.
Visina naknade neimovinske štete mora biti saglasna pravnoj tradiciji i životnom standardu. Postupak odlučivanja o naknadi mora da bude hitan, a presude moraju hitno da se izvršavaju. Rasponom od 300 evra do 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate prema kursu NBS vezani su i pravobranilaštvo i sudovi.
Predlog zakona uređuje odnos između njega i odredaba članova 8a do 8v Zakona o uređenju sudova. Osnovno pravilo glasi da se postupak zaštite prava na suđenje u razumnom roku koji je pokrenut prema Zakonu o uređenju sudova nastavlja i okončava prema njemu. Posle prestanka važenja odredaba člana 8a, 8b i 8v Zakona o uređenju sudova, ali i pošto se okončaju postupci koji su vođeni na osnovu članova od 8a do 8v Zakona o uređenju sudova, posle prestanka njihovog važenja primenjuje se ovaj zakon. Pri tome, on se primenjuje na povrede prava na suđenje u razumnom roku koje je nastalo posle prestanka važenja odredaba članova od 8a do 8v Zakona o uređenju sudova, pod uslovom da postupak koji traje u trenutku pokretanja postupka za zaštitu prava, ali i na sudske postupke koji još traju, ali je eventualna povreda prava na suđenje u razumnom roku nastala pre početka primene odredaba članova od 8a do 8v Zakona o uređenju sudova, pod uslovom da o postojanju povrede nije rešavao Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi.
Licima koja su podnela pritužbu Evropskom sudu za ljudska prava o kojoj još nije doneta odluka o prihvatljivosti ili osnovanosti pruža se mogućnost poravnanja pred pravobranilaštvom i u slučaju neuspeha pokušaja poravnanja ili odsustva volje stranke da pokuša poravnanje omogućava put tužbe prema ovom zakonu. To bi trebalo da bude efikasan način da se zahtevi reše pred organima Republike Srbije, umesto pred Evropskim sudom za ljudska prava. Razume se, ako Evropski sud odluči da se predmeti vrate u Srbiju da bi se zadovoljenje najpre pokušalo primenom sredstava iz predloga ovog zakona.
Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda predviđa pod marginalnim naslovom „Pravo na delotvorni pravni lek“ sledeće, citiram: „Svako kome su povređeni prava i slobode predviđeni u ovoj konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira na to jesu li povredu izvršila lica koja su postupila u službenom svojstvu“. Evropska konvencija potom određuje da se tužba Evropskom sudu za ljudska prava može podneti tek kada se iscrpe sva pravna sredstva za zaštitu prava u nacionalnom pravu.
U praksi Evropskog suda za ljudska prava iscrpljenost nacionalnih pravnih sredstava čeka se samo ako nacionalni sistem poznaje delotvorna pravna sredstva. Ako u nacionalnom sistemu postoje pravna sredstva, ali nisu delotvorna, stranka nije dužna da iscrpi postojeća nacionalna pravna sredstva, već može direktno da se obrati Evropskom sudu za ljudska prava.
Da li je jedno pravno sredstvo delotvorno ili nije, Evropski sud za ljudska prava vrednuje kako sa stanovišta analize odredaba nacionalnog zakona, tako i sa stanovišta nacionalne prakse. Oceni li da je pravno sredstvo delotvorno, Evropski sud za ljudska prava odbacuje zahteve pritužioca. Poslednja reč je, dakle, na sudovima i javnim tužilaštvima koji i ovom zakonu treba da podare delotvornost u praksi.
Dozvolite mi da dam i nekoliko napomena vezanih za Predlog zakona o dopuni Zakona o sudijama. Jedinstvena sudska primena prava i jednakost stranaka u sudskom postupku takođe spada u ustavno pravo na pravično suđenje. Dopuna Zakona o sudijama se upravo i kreće u obezbeđenje jedinstvene sudske prakse i sastoji se u predviđanju izuzetaka u pogledu navršenja radnog veka sudije, i to samo za sudije Vrhovnog kasacionog suda. Predviđanje ovakvog izuzetka je opravdano iz nekoliko razloga. Pre svega, treba imati u vidu da je reč o najvišem sudu u Republici Srbiji, kao i da je jedna od najznačajnijih nadležnosti tog suda upravo obezbeđivanje jedinstvene sudske primene prava i jednakosti stranaka u sudskim postupcima. Pored toga, činjenica je i da su sudije Vrhovnog kasacionog suda najstručnije sudije, sa dugogodišnjim radnim iskustvom, kako u redovnim sudskim postupcima, tako i u postupcima po vanrednim pravnim lekovima. Sve ovo i opravdava propisivanje mogućnosti da se u odnosu na sudije navedenog suda predvidi povećanje starosne granice za navršenje radnog veka.
Uporedna rešenja koja poznaju i zakonodavstva drugih država su različita. Ako posmatramo rešenja u zemljama regiona, videćemo da u BiH i Hrvatskoj sudije odlaze u penziju sa navršenih 70 godina života, u Crnoj Gori sa 67, a u Makedoniji za 64. U Italiji, recimo, nedavno je promenjen propis koji je predviđao odlazak sudija u penziju sa navršenih 75 godina života i granica je spuštena na 70. Ipak, srpska pravna tradicija poznaje izdvajanje određene kategorije sudija u smislu starosnog uslova za odlazak u penziju, te smo se, imajući u vidu napred rečeno, odlučili za ovakav predlog. Srpska pravna tradicija pravila je razlike između starosnih uslova za odlazak u penziju kada su u pitanju predsednici sudova ili kada su u pitanju sudije najvišeg suda u državi.
Kada je u pitanju Predlog zakona o potvrđivanju protokola broj 15, kojim se menja Konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda iz juna 2013. godine, istakao bih da je potvrđivanje tog protokola obaveza Republike Srbije koja proističe iz članstva u Savetu Evrope. Inače, Republika Srbija je potpisala ovaj protokol 13. decembra 2013. godine. Protokolom se menjaju i dopunjuju četiri člana Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i to u delu Konvencije koji se odnosi na Evropski sud za ljudska prava. Cilj protokola je povećanje efikasnosti tog suda. Protokolom se dopunjavaju član 21. Konvencije koji se odnosi na uslove za izbor sudija Evropskog suda za ljudska prava, tako što se predviđa da kandidati za sudiju moraju biti mlađi od 65 godina života na dan podnošenja zahteva parlamentarne skupštine. U vezi sa tom dopunom je i izmena koja predviđa brisanje stava 2. člana 23. Konvencije, kojima je predviđeno da sudiji ističe mandat kada navrši 70 godina života, a imajući u vidu da se sudije biraju na period od devet godina. Protokom se takođe menja član 30. Konvencije, tako što se predviđa brisanje ograničenja da se ustupanje predmeta na nadležnost velikom veću može izvršiti samo ako se tome ne protivi jedna od stranaka u sporu.
U cilju efikasnosti rada Evropskog suda za ljudska prava, protokolom se predviđa smanjenje rokova za podnošenje predstavke sudu sa šest meseci, kako je sada propisano, na četiri meseca od dana pravosnažnosti svih unutrašnjih pravnih lekova država članica. Takođe, brisano je i ograničenje da se predstavka ne može odbaciti ukoliko slučaj nije prethodno s dužnom pažnjom razmotrio sud države članice.
Na kraju, povodom Predloga zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o uzajamnoj zaštiti tajnih podataka, napomenuo bih da je pitanje zaključivanja ovog sporazuma otvoreno povodom okončanih pregovora za zaključenje sporazuma o vojnoj saradnji koji je predvideo da će razmena tajnih podataka biti regulisana posebnim sporazumom.
U tom smislu, a u cilju zaključenja ovog ugovora, održani su pregovori posle čega je ovaj sporazum potpisan tokom posete predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina Beogradu 15. oktobra 2014. godine, zajedno sa više drugih sporazuma. U svakom slučaju, reč je o jednom od najvažnijih sporazuma o razmeni tajnih podataka za Republiku Srbiju, pored već potvrđenih sporazuma sa EU i NATO, imajući u vidu da se na ovaj način stvara pravni okvir za intenziviranje i unapređenje saradnje sa jednom od stalnih članica Saveta bezbednosti OUN. Ovim sporazumom stvaraju se uslovi zajedničkog delovanja protiv izazova, rizika i pretnji koje se ne odnose samo na Republiku Srbiju, već imaju i globalni značaj. Takođe, potvrđivanjem ovog sporazuma stvaraju se uslovi za efikasniju saradnju državnih organa Republike Srbije i Ruske Federacije u oblasti unutrašnjih poslova, bezbednosti, pravosuđa, spoljnih poslova i odbrane, kao i efikasniju saradnju privrednih subjekata, posebno u oblasti namenske industrije.
Inače, reč je o standardnom sporazumu o razmeni tajnih podataka koji predviđa nadležne državne organe preko kojih će se razmena odvijati, određuje odgovarajuće oznake stepena tajnosti, uređuje prenos tajnih podataka, postupanje sa tajnim podacima, način zaključenja ugovora sa tajnim podacima, postupanje u slučaju povrede mera zaštite tajnih podataka i druga pitanja. Zbog svega navedenog, kao što sam rekao potvrđivanje ovog bilateralnog sporazuma svakako predstavlja značajan doprinos daljem unapređenju saradnje sa Ruskom Federacijom, posebno u oblastima koje su navedene.
Na kraju, želim da vam se zahvalim na pažnji i da izrazim nadu da će posle rasprave u načelu i pojedinostima Narodna skupština usvojiti predložene zakone. Zahvaljujem.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, smatram za potrebno da se osvrnem i na neka pitanja koja je uvaženi kolega narodni poslanik Dragan Jovanović postavio, a koja su zaista od značaja i za samu temu današnje naše rasprave povodom Predloga zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.
Dakle, istina je da kao što sam rekao 874 hiljade, preko 874 hiljade starih predmeta, predmeta starijih od pet godina po inicijalnom aktu jesu predmeti izvršenja na osnovu verodostojnih isprava. Ubedljiva većina tih predmeta jesu predmeti u kojima su izvršni poverioci JKP.
Na osnovu dosadašnje prakse, a ja želim samo da vam napomenem da smo mi imali više od polovine 2014. godine jedan vid zaštite prava na suđenje u razumnom roku koji smo definisali trima članovima Zakona o uređenju sudova i zbog šturosti, nedovoljnosti i mogu slobodno da kažem, nepostojanosti jasnih pravila ušili smo u donošenje jednog zakona, ali smo imali jednu polugodišnju praksu u kojoj smo mogli da vidimo kako izgleda primena jednog koncepta zaštite prava na suđenje u razumnom roku.
Ja imam i konkretne podatke kako su korišćena pravna sredstva u toku 2014. godine, kako u prva tri meseca 2015. godine. Mogu vam reći da je recimo za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u 2014. godini isplaćeno nešto malo manje od tri miliona dinara obeštećenja građanima.
Kada su u pitanju prva tri meseca 2015. godine, ta cifra je preko 15 miliona. Ovo može da se pravda time da je veliki broj odluka koje su bile pripremljene u 2014. godini, jednostavno objavljene u 2015. godini, pa je preneto u ovu godinu.
Međutim, nije za očekivati da ovih preko 800 hiljada slučajeva izvršenja na osnovu verodostojnih isprava gde su izvršni poverioci većinom javna preduzeća, da dođe do prituživanja na povredu prava na suđenje u razumnom roku iz nekoliko razloga. Jedan od glavnih razloga jeste što ćemo mi ovaj problem tretirati donošenjem zakona o izvršenju i obezbeđenju gde ćemo kao posebnu problematičnu situaciju razmatrati ove predmete i tražiti način kako da iz njih izađemo.
Kao što je kolega Petar Petrović rekao, ubedljivu većinu među ovim predmetima opet čine predmeti gde je predmet potraživanja, odnosno verodostojne isprave, gde je predmet potraživanja 100, 200 do 500 dinara. Imamo tu problem izvršnih poverilaca javnih preduzeća u kojima odgovorna lica sa pravom i ne može im niko zameriti to, ne žele da se odreknu i da otpišu ta dugovanja iz niza razloga. Neću sada elaborirati zašto i kojih, ali pogledajte samo po zakonu velikih brojeva kada vi 500 dinara pomnožite sa 100 hiljada predmeta, onda vidite koliki je to iznos. Dakle, do sada nije se preuzimala odgovornost u toj oblasti.
Međutim, ono što je ovde zanimljivo, čak i kada otpišemo tih 874.000 predmeta, onih preostalih 79.000 predmeta, recimo u parnici, u krivici, za mene je i dalje zabrinjavajuće veliki broj predmeta. Ako vi pogledate, recimo, da u apelacionim sudovima mi imamo 1.001 predmet stariji od 10 godina, dakle, u drugom stepenu preko 1.000 predmeta, u 1.000 predmeta, preko 10 godina nije se došlo do pravnosnažne izvršne sudske presude. To je veliki problem.
S druge strane, moram vam reći da dosadašnja primena ona tri člana Zakona o uređenju sudova, negde nam oslikava gde se najviše građana prituživalo i tražilo zaštitu prava na suđenje u razumnom roku. Bilo je za očekivati da to budu osnovni sudovi, odnosno da su se prituživali višim sudovima. Više je zahteva, odnosno pritužbi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku dospelo u apelacione, nego u više sudove, što ukazuje da su se građani više prituživali na dužinu trajanja postupka pred višim, a ne pred osnovnim sudovima. Naravno, ova tendencija ne mora da bude nešto što je apsolutna zakonitost. Ipak, tek ćemo sada imati godinu dana neke vrste zaštite prava na suđenje u razumnom roku pred redovnim sudovima, odnosno pred sudovima, a ne pred Ustavnim sudom, kao što je to bilo do sada.
U svakom slučaju, mislim da nema toliko mesta nekom opravdanom strahu da sada tih 874.000 izvršnih poverilaca pohita da zaštiti svoje pravo na suđenje u razumnom roku, jer je to zaista problem koji je nastajao godinama, koji godinama nije rešavan. Ali, moram da vam kažem da kada se pogleda pažljivo godišnji izveštaj u radu sudova u Srbiji, postoje sudovi u kojima je poboljšanom organizacijom rada suda postignut izvanredan rezultat.
Evo, ja ću iskoristiti priliku da pomenem jedan sud koji je godinama slovio za jedan od najneuređenijih osnovnih sudova u Srbiji po rezultatima rada. To je, recimo, Osnovni sud u Pančevu. Osnovni sud u Pančevu je u 2014. godini, kada je u pitanju postupanje po ovim IV predmetima, postigao najbolje rezultate. Oni su broj starih predmeta prepolovili samo zahvaljujući dobrom i stručnom rukovođenju tim sudom i dobroj organizaciji poslova u samom sudu.
S druge strane, imamo sudove u kojima se maltene nije ni promenio taj broj predmeta. Kada razgovarate sa predsednicima sudova, većina njih će vam reći da je maltene godišnjim rasporedom u prethodnim godinama, u prethodnom nizu godina, sudije koje nisu bile neke zavidne stručnosti, da su raspoređivane u izvršna odeljenja, otprilike da smetaju u krivici ili u parnici, što je dalo svoje pogubne rezultate.
Postavili ste još jedno pitanje, recimo, zašto je ostavljeno pravo da posle četiri meseca stranka opet traži? Napravili ste nehotice jednu grešku. Dakle, kada u drugom stepenu odlučuje predsednik neposredno višeg suda, njegova odluka je tu konačna i na nju ne postoji nikakvo pravo žalbe. Ali, zašto posle četiri meseca opet građanin stiče to pravo da se pritužuje zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku? Pa, zato što u tom periodu može da nastane povreda tog prava.
Znate, kao član Visokog saveta sudstva, odlučujući u drugom stepenu, bio sam prisutan i u nečemu o čemu ne mogu da govorim ad personam, dakle, u ličnosti, a to je postupanje Visokog saveta kao disciplinskog organa. Moram vam reći da smo imali slučajeve sudija o kojima smo raspravljali krajem 2014. godine, koji su imali preko 20, 30 predmeta u kojima nisu preduzele od 2008. godine ni jednu jedinu procesnu radnju.
Sada bi neko rekao – pa, znate, između je bila 2010. godina, pa su presignirani i preraspodeljivani predmeti sudijama. Ovde se radi o sudiji koja je nasledila svoje predmete, dakle, koje je imala i pre 2010. godine. I onda shvatite da tu nešto nije u redu. Zamislite, šest godina u 20 predmeta nemate ni jednu jedinu procesnu radnju preduzetu.
Postavlja se jedno osnovano pitanje – šta ostaje tom građaninu, ppošto su u pitanju parnični postupci, šta stoji tom građaninu na raspolaganju? Zamislite, šest godina ne zakaže vam sudija apsolutno ništa, ni jedno jedino ročište. Predsednik suda uopšte ne reaguje. Dakle, sigurno da je građanin, ja pretpostavljam, jer pazite, nije to jedan predmet, to je dvadesetak predmeta. Ja pretpostavljam da su makar neke stranke tražile prijem kod predsednika suda. Ovakvim predlogom zakona takav građanin postaje malo zaštićeniji nego što je to ranije bio. I postoji neko ko je obavezan da o njemu vodi računa.
S druge strane, u onom sijasetu razloga zbog kojih se inače povredi pravo na suđenje u razumnom roku, i rekao sam već u uvodnom izlaganju, ne treba krivicu svaliti, ne sme krivica da se svali samo na sudije. U mnogim slučajevima odgovornost nije na njima. Kada imate sudiju kome se procesni zakon u četiri godine promenio dva puta u njegovim bitnim suštinskim odredbama, onda to nije krivica sudije, još ako je taj zakon stupao na snagu odmah, ako njemu nije prethodila neka temeljna, dobra priprema za primenu tog zakona.
Neko je pomenuo, znate, negde zakaže veštak. Sudija je taj koji rukovodi tokom postupka. Ako je veštak neko ko odugovlači, sudija može da ga kazni, sudija može da za zameni.
S druge strane, kada je u pitanju zakazivanje postupaka, i sam sam bio jednom u prilici da mi se, recimo, zakaže ročište za šest meseci od dana nemogućnosti održavanja istog, a onda kada, hajde da kažemo, malo urgirate kod sudije i kažete mu – nemojte molim vas za šest meseci, bitno mi je iz tog i tog razloga, sudija uzme i zakaže vam za mesec dana. Što vam nije odmah zakazao za mesec dana?
Postoje mnogi problemi. Daleko od toga da ćemo mi ovim Predlogom zakona kada se usvoji čarobnim štapićem rešiti sve probleme. Ne, mi ovde stvaramo uslove da se oni rešavaju na bolji način.
Ono što ste malopre rekli, Dragane, da stvorimo jedan viši stepen odgovornosti kod ljudi koji rade u sudu i da svi imaju svest o tome da je novac kojim raspolaže sud, pa i sutra kada isplaćuje ovo obeštećenje zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, da je to novac građana Srbije, da je to novac svakoga ko u Srbiji radi, ko svojim radom puni budžet. Bojim se da takav stepen odgovornosti ne postoji.
Daću vam primer. Samo kada je u pitanju Osnovni sud u Novom Pazaru, u 2014. godini, po odlukama Evropskog suda za ljudska prava, iz budžeta Republike Srbije isplaćeno je nešto manje od dva miliona evra obeštećenja, samo za Osnovni sud u Novom Pazaru. Sledeći je Osnovni sud u Čačku.
Hoćete li da vam kažem zašto? Imali smo predmeta u kojima, recimo, u odluci stoji da radnik preduzeća u stečaju, koji je bio izvršni poverilac, nije mogao da se naplati na imovini preduzeća i u obrazloženju odluke Strazburškog suda stoji – zato što sudski izvršitelj nije hteo da izađe na teren.
Sada ne govorim o ovim sudovima koje sam pomenuo malopre. To što je ove godine Novi Pazar, ne znači ništa. Pretprošle godine je bio neki drugi sud. Ali, u svakom slučaju, došli smo do toga da je tom radniku od strane Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu opredeljena naknada koja je dva, tri ili četiri puta veća nego što bi je po ovom zakonu dobio.
Kada ste se baš dotakli pitanja Evropskog suda za ljudska prava i tog velikog broja predstavki, ja sam već iznosio taj podatak. Dakle, mi smo uspeli da za ove dve godine nizom mera koje smo preduzimali smanjimo broj predstavki pred Evropskim sudom za ljudska prava, odnosno broj postupaka koji se tamo protiv Republike Srbije vode, sa preko 14.000 na nešto više od 2.000.
Treba imati u vidu da nije predmet svaki od tih predstavki povreda prava na suđenje u razumnom roku, ali sistem povlačenja tih predstavki iz Strazbura i mogućnost pregovornog rešenja sa državom jeste nešto što je primenjeno u nizu zemalja, primenjeno je u Poljskoj, primenjeno je u Turskoj, primenjeno je u nekim drugim državama koje su imale problem velikog broja predstavki.
Jedno pitanje – zašto evro, a ne dinar? Moram da vam kažem da, prvo, ovo nije prvo pominjanje određene novčane vrednosti u evrima, odnosno navođenje u evrima sa obavezom dinarske protivvrednosti, obračunavanja na osnovu kursa Narodne banke. Mi već imamo takve odredbe u Zakonu o parničnom postupku.
Jednostavan je razlog. Postojanija je i trajnija kategorija. Ovo ograničenje je uvedeno opet na osnovu razgovora sa ekspertima Saveta Evrope koje smo imali i rad sa njima je, mogu slobodno da kažem, doprineo boljem kvalitetu ovoga zakona i komentari koje su oni dali na ovaj zakon su zaista pozitivni i mogu samo da nam služe na čast.
Sa druge strane, ako hoćete, opredeljivanje toga iznosa je na neki način kod nas i vršeno na osnovu onoga što je radio Evropski sud za ljudska prava u Strazburu. Oni su opredeljivali naknade u evrima, a mi smo rekli u evrima, ali u dinarskoj protivvrednosti i može se reći da je to jedan od razloga.
Da li je ovde bilo moguće iskazati tu vrednost u dinarima? Mislim da jeste bilo moguće. Ovo je nešto što ja više gledam kao jednu vrstu tehničke stvari, a svakako da mi je dinar negde miliji od evra, ali nažalost evro je vredniji od dinara. Tako da ovo ima i neku vrstu psihološkog uticaja i na samu stranku kojoj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Hvala vam na dobroj diskusiji i na kvalitetnim pitanjima.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, sa pažnjom sam pratio izlaganje gospodina Homena i postoje neke stvari u kojima možemo, u kojima ne možemo da se složimo. Hvala bogu zato i jesmo na dva suprotna politička pola, ali osvrnuću se na neke stvari koje je uvaženi prethodnik podvukao i istakao po značaju.
Krenuću od ove poslednje, a to je pitanje člana 33. Predloga zakona koji glasi - sredstva za isplatu novčanog obeštećenja i naknadu imovinske štete obezbeđuju se iz budžeta Republike Srbije, u okviru sredstva koja su namenjena pokriću tekućih rashoda sudova, javnih tužilaštava, od kojih se izuzimaju rashodi za zaposle i tekuće održavanje objekata i opreme.
Ima logike ono što je gospodin Homen rekao, nije sporno, ali ovakvo rešenje treba priznati je napredak u odnosu na rešenja koja su postojala pre, a rešenje koje je postojalo pre toga jeste da se nekontrolisano u sličnim stvarima isplaćuju sredstva sa budžetskih razdela, odnosno pozicija Ministarstva pravde, koje na teško koji način da je moglo u pojedinačnim slučajevima u postupcima da utiče na trajanje postupka.
Dakle, sa jedne strane mogli ste da imate kao onaj malopre slučaj pomenuti sudije koji od 2008. do 2014. godine ne zakazuje ni jedno jedino ročište. Ne sprovodi ni jednu jedinu procesnu radnju i po postojećim rešenjima, odnosno po rešenjima do juna meseca 2014. godine kada je krenula primena tri člana Zakona o uređenju sudova, eventualno obeštećenje bi za takav nemar i nedisciplinu sudije plaćala direktno država, odnosno Vlada sa razdela Ministarstva pravde.
Moje mišljenje je da je ovo rešenje korak napred. Ovo je rešenje koje inače treba da motiviše predsednike sudova da vode računa o radnoj disciplini svojih sudija i moram vam reći da je moguće nabrojati na prste dve ruke predsednike sudova koji su prethodnih godinu, godinu i po dana podnosili disciplinske prijave protiv svojih sudija. U tome je prednjačio ubedljivo predsednik Vrhovnog kasacionog suda, mislim da je preko 50 prijava on podneo. Imate nekoliko slučajeva gde su to podneli predsednici sudova, najčešće apelacionih sudova, ponekog višeg suda i možda tri do četiri osnovna suda.
Na neki način predsednici sudova nam nisu bili motivisani ili nisu hteli da se uhvate u koštac sa onim što je realan problem. Dozvolite mi da primetim jednu stvar. Predsednik suda ima i šira ovlašćenja od običnog sudije suda, ima i veća primanja od običnog sudije suda i na njemu je odgovornost za loš rad suda kojim rukovodi i pohvala za dobar rad suda kojim rukovodi.
Kako ga motivisati? Pa, znate, ako imate predsednika suda u okviru čijeg suda imate potpuno nemarnog, neažurnog, nekad možda i nestručnog sudiju, taj sud će osetiti konkretne posledice takvog nečega.
Ja bih iskoristio da pomenem nešto što je postojalo kao praksa i stariji među nama će se setiti toga vremena. Kolega Homen i ja smo u ovom mlađoj generaciji ljudi pa možemo toga da se setimo iz priča. Ranije, pre tridesetak, 40 godina na ulazu u svaki sud u Srbiji, svaki opštinski, svaki okružni sud imali se oglasnu tablu, imate i danas. Na toj oglasnoj tabli stajali su rezultati rada najboljeg sudije u tom mesecu ili prvih nekoliko najboljih sudija po rezultatima rada u tom mesecu ili čitava rang lista svih sudija po rezultatima rada. I kada dolazi do izbora, recimo, iz opštinskog u okružni sud gledalo se samo to.
Što je to nemoguće danas uraditi u svim sudovima u Srbiji? Što je nemoguće danas građaninu, recimo, u nekom Prokuplju, kada uđe u sud na vidi na oglasnoj tabli ko je u prethodnom mesecu bio najbolji sudija. Neću da pominjem da se vidi i ko je bio najlošiji. Mislim da je to nešto što treba da se zna. Onda u ovom konkretnom slučaju kada imate predsednika suda koji nema jedan, dva, pet ili 20 meseci novčanih sredstava za rad svog suda zato što se zbog lošeg ili nemarnog rada sudija otežu postupci zbog kojih se dosuđuje obeštećenje strankama koje su pogođene tom povredom prava na suđenje u razumnom roku, tu nešto treba promeniti. Ako predsednik suda nije zainteresovan da nešto menja, on više ne zaslužuje da bude predsednik tog suda.
Visoki savet možete da predloži, Narodna skupština može da razreši predsednika tog suda. Moram vam reći dobrim delom veliki broj problema je nastajao i zbog toga što se Visoki savet sudstva u periodu od 2010. godine pa do kraja 2012. godine bavio ispravljanjem grešaka lošeg opšteg izbora sudije i nije se vodilo računa o disciplinskoj odgovornosti. Imali ste godine u kojima na osnovu disciplinskog postupka ni jedan sudija nije razrešen.
Imate prethodnu godinu gde je to već u odnosu na te godine kada nije bio razrešen ni jedan već je značajan broj i zanimljivo je zaista kada uzmete i pogledate te slučajeve to su bili knjiški primeri. Malopre sam naveo jedan predmet. Imate, recimo, drugi slučaj gde sudija vanparničar koja je bilo u obavezi da postupa u roku od osam dana, hajde da kažemo, obrati se predsedniku suda zbog nekih određenih okolnosti da produži taj rok, ali imali smo slučaj sudija vanparničara gde se kasnilo sa izradom odluka od 150 i više dana u preko 1400 odluka. Taj sudija je, recimo, imao tri, četiri ili pet sudijskih pomoćnika na raspolaganju. Imate sudova gde ne postoji ni jedan sudijski pomoćnik da pomaže sudiji vanparničaru, a on radi mnogo bolje i ažurnije. Ovde treba probuditi upravo, i to je deo u kojem se slažemo, treba probuditi predsednika suda. Treba mu reći u određenoj meri - ti si odgovoran za organizaciju rada svoga suda i u sklopu te organizacije za jedan deo, onaj tehnički deo rada svojih sudija.
Nedopustivo je da imamo jedno potpuno neažurno i nepredvidivo zakazivanje ročišta. Zaista je nedopustivo. Znate šta, na kraju će to opet ne samo platiti građani, platiće država. Po mom mišljenju u ovom trenutku razmatrati to rešenje gde će čak biti ugrožene i plate zaposlenih zbog ovakvih stvari je prenagljeno rešenje.
Da li možemo da razgovaramo o budućnosti o tome da se ide i na to, pa kada se zaokruži budžet pravosuđa i sav bude u kontroli Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca mislim da je to tema o kojoj možemo da raspravljamo. Uostalom, gospodin Homen je bio i državni sekretar u Ministarstvu pravde, pa je postojala prilika da se ovako nešto i uradi. Sumnjam da bi iko napravio tako radikalan, tako naglu promenu, tako radikalan rez.
Što se tiče visine obeštećenja, pa evo vam jedno uporedno rešenje, u Sloveniji je maksimalno obeštećenje pet hiljada evra, što je realno znatno više nego u Srbiji jer ovih tri hiljade evra u Srbiji je nešto više od osam prosečnih zarada, a pet hiljada evra u Sloveniji je nešto oko pet prosečnih zarada. Slovenija je zemlja koja ima ozbiljne probleme sa zaštitom prava na suđenje, ne sa zaštitom, već inače sa dugim trajanjem sudskih postupaka. Donošenje ovakvog jednog zakona nije im rešilo sve probleme, ali ih je u dobroj meri ublažilo i uvelo je meru mnogo bolje radne discipline u sudovima.
Znate kako, ako imate i to je ono što bi ovaj zakon i trebalo kada počne da se primenjuje da da na srednji rok neke rezultate. Na osnovu ovog zakona, ako izuzmemo izvršne predmete, o kojima smo govorili, koji će biti predmet regulisanja u Zakonu o izvršenju i obezbeđenju, ako izuzmete te predmete, vi ćete u ovim slučajevima moći da vidite ponegde i koji je to sudija koji je zaista problem svom sudu, koji ne ume, neće ili ne želi da radi ili koji jednostavno, dobar je sudija u smislu da ume da izradi dobru odluku, loše rukovodi sudskim postupkom, oteže ga suviše dugo.
Mi smo nekada imali slučaj u Trećem opštinskom sudu u Beogradu gde je jedan sposoban predsednik suda uveo plaćanje izvesne naknade za odlaganje održavanja ročišta, naravno ne u smislu da to ugrozi samu suštinu postupka. To je dovelo do toga da je to bio najopremljeniji opštinski sud u Beogradu. Od tih sredstava on je kupovao nove računare, opremao kabinete, sudnice.
Dakle, ono što ste rekli malopre, sposoban predsednik suda i bez ovakvog zakona može da dovede svoj sud u bolje stanje, ali ako se oslanjamo samo na ličnost onda ćemo završiti sa izgradnjom institucija, a institucije se grade zakonom.
Naravno da je svima nama kada biramo predsednike sudova da polazimo od zakonske pretpostavke da je to ličnost koja je dostojna i koja će kvalitetno i dobro da obavlja svoj posao. Nema tu pravila. Nekada je predsednik suda loš predsednik a izuzetan sudija. Nekada je prosečan sudija odličan predsednik suda. Vi to znate.
Tako je i u advokaturi. Imate ljude koji vode velike advokatske kancelarije, koji nisu izvanredni advokati, ali su odlični organizatori posla, dobro uspostave rad svoje kancelarije i on protiče na jedan dobar način.
Da li će ovaj zakon biti delotvoran? To na prvom mestu zavisi od njegove primene i od rada samih predsednika sudova i javnih tužilaca. Šta će biti sankcija za njihov loš rad? Sankcija će biti to da će oni biti izuzetno loši predsednici sudova i ako budu pravili isuviše problema i troškova zbog toga što nisu kadri da dobro organizuju rad svoga suda, više neće biti na tom mestu.
Kažu Francuzi „nobleso bliž“, ali ovde funkcija obavezuje. Nije funkcija predsednika suda da daje izjave za medije, da se fotografiše, već da radi. Mi smo imali i još uvek imamo jedan pokušaj da rasteretimo predsednika suda, recimo, onih nesudijskih obaveza u organizaciji rada suda, pa je uvedena institucija sudskog menadžera ili upravitelja suda. Zamisao jeste dobra, ali ona je retko gde u Srbiji zaživela.
Mi ćemo ući u sklopu racionalizacije rada državnih organa, pa i racionalizacije rada sudova, u formiranje zajedničkih službi. Preko 10 pravosudnih organa je u Beogradu, svaki treba da ima svoju službu za javne nabavke i često se desi da mnogi od njih nemaju kvalifikovane službenike koji mogu taj posao dobro i kvalitetno da rade, pa zašto ne formirati jednu službu, jednu centralnu službu? Na takav način sakupićete ljude koji se bave tim poslovima na jedno mesto, efikasnije, kvalitetnije i bolje ćete sprovoditi javne nabavke. Dao sam ovo čisto kao primer. Zašto ne formirati jedinstvene službe računovodstva? Šta je tu problem? Na takav način treba rasteretiti predsednike sudova nečega što jednostavno nije njihov posao.
Tako je i u ovom slučaju. Hajde da predsedniku suda, ako je on taj koji predlaže godišnji raspored rada sudija, on će kroz primenu i ovoga zakona odgovarati za sprovođenje odnosno za organizaciju rada svoga suda.
Mislim da je ovo dobar put. Jednom, kao što rekoh, možda razmatrati ovu mogućnost, jer pokazalo se, ja verujem da ste i vi bili nekada u toj prilici dok ste radili u Ministarstvu pravde kada se zbog neke kompjuterske greške desilo da je kasnila plata dva dana, znate kakva je bila reakcija u sudovima i u tužilaštvima. Dakle, sudija je javni funkcioner, on je organ vlasti Republike Srbije. Dajte da mu omogućimo, mi ćemo se kroz ulaganja u infrastrukturu sudsku, kroz donošenje kvalitetnijih i boljih zakona, truditi da mu stvorimo mnogo bolje uslove za rad. Ali, to ne znači da su ti ljudi neodgovorni.
Sudijsku funkciju odlikuje stalnost i nezavisnost, ali ta nezavisnost sa sobom vuče i drugu stranu, a to je odgovornost. Počela je da se uspostavlja odgovornost, Visoki savet sudstva je u disciplinskim postupcima koje je sprovodio dokazao da to može da radi na jedan dobar, kvalitetan, pravno predvidiv način, ali ne smemo da izgubimo iz vida da je glavni beneficijar i glavni korisnik onoga što mi ovde donosimo, što Vlada predlaže a vi narodni poslanici donosite, da su to građani Srbije.
Još samo jedan detalj. Mislim da nema mesta određenom strahu stranaka ukoliko se pritužuju na nepoštovanje prava na suđenje u razumnom roku kada je u pitanju ishod njihovog postupka. Da je tako, znate, onda bi svaki zahtev za izuzeće, recimo sudije, izazivao takav strah, onda bismo u prethodnih oko godinu dana imali identifikovan isti taj strah, jer mogu da vam pročitam, recimo, podatke za 2014. godinu. U 2014. godini ukupno je primljeno u Vrhovni kasacioni sud 1.117 zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, u apelacione sudove 3.809, u više sudove 3.022, u Privredni apelacioni sud 1.370 i u Prekršajni apelacioni sud 9.353 zahteva.
Ovo je sistem koji već funkcioniše. Mi ga ovim Predlogom zakona samo bolje definišemo. I kao što sam rekao, uveren sam da uz dobru pripremu imamo šansu da od 1. januara 2016. godine ovu oblast uredimo bolje, delotvornije i da građani Srbije čiji se predmeti raspravljaju i rešavaju pred srpskim sudovima imaju viši stepen zaštite. Izvinite što sam malo više odužio, ali, osvrtao sam se zaista na stvari iz diskusije i mislim da je i jedna i druga diskusija bila veoma korisna. Hvala vam.

Hvala, uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, istina je da Nacrt zakona o izvršenju i obezbeđenju, između ostalog kao moguće rešenje sadrži i mogućnost uvođenja žalbe. S obzirom da je to jedan izuzetno važan procesni zakon, javna rasprava po tom nacrtu ne traje, kao što to uglavnom Poslovnik o radu Vlade predviđa, 30 dana, već 90 dana, što je tri puta duže. Postoje i mnoga druga rešenja koja su u tom nacrtu postavljena na način da mogu, ali ne moraju da budu usvojena. U svakom slučaju, javna rasprava će dati svoj konačan sud.
Po meni, ono oko čega se vrtimo i što mislim da treba da bude usmerenje za svaku buduću Vladu, svako buduće Ministarstvo pravde, pa i ovo, jeste da se stvore uslovi za mnogo bolju i mnogo delotvorniju, kontinuiranu obuku sudija, kako se ne bismo bavili samo posledicama, već kako bismo vodili računa mnogo viša o uzrocima, a uzroci često znaju da budu i to nedovoljna stalna obuka sudija koje su na stalnoj sudijskoj funkciji. Dakle, postoji kao mogućnost, a javna rasprava će dati svoj konačan sud, odnosno konačan sud će biti na narodnim poslanicima kada se bude raspravljalo o tom predlogu zakona. Hvala.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih da se osvrnem na svega nekoliko bitnijih stvari koje su iznete u prethodnom izlaganju. Istina je da često odugovlačenje sudskog postupka leži u objektivnim faktorima. Ipak, mi do sada nismo imali jasno i precizno zakonsko rešenje za zaštitu prava građanina u slučaju da odugovlačenje postupka nije izazvano objektivnim faktorima.
Vezano za to je i pitanje pripreme za primenu ovakvog jednog zakona. Ponoviću, mislim treći put danas, dakle, mi ovim zakonom uređujemo nešto što smo uveli trima odredbama zakona o uređenju sudova. Upravo zbog šturosti, nedovoljnosti, nepreciznosti tih odredaba bio nam je potreban ovakav jedan zakon.
Ponoviću, malopre sam napravio jednu grešku kada sam naveo broj predmeta pred prekršajnim, apelacionim sudom po zahtevima za zaštiti prava u suđenju u razumnom roku. Dakle, mi smo za manje od godinu dana, nešto više od pola godine, dakle, hajde da kažemo to je sedam meseci 2014. godine, mi smo ukupno imali primljenih 9.353 predmeta, odnosno tri zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku. Naši sudovi su rešili od 9.353, rešili su 6.116 zahteva i mi smo u 6.116 slučajeva imali odlučivanje o zahtevu građanina da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
Imali smo slučajeva gde nije utvrđena povreda tog prava, imali smo slučaj gde je utvrđena povreda prava i objavljena takva sudska odluka.
Imali smo slučajeva u kojima je pored utvrđivanja povrede prava građaninu, odnosno stranci dosuđeno obeštećenje zbog povrede prava.
Ovaj predlog zakona na jedan pravnoizvestan, predvidiv način reguliše čitavu materiju zaštite prava na suđenje u razumnom roku.
Za primenu one tri odredbe, sudije su se pripremale i pokazale su, mogu slobodno reći, na iznenađenje mnogih u stručnoj javnosti da naš sudski sistem ima kvalitetnih sudija koje su bile u stanju da od tri odredbe zakona o uređenju sudova, stvore jedan dobar sistem.
Mi taj sistem hoćemo ovim predlogom zakona da unapredimo i ja mislim da je ovo dobar put.
Kada je malopre izrečeno da se ovim predlogom zakona daju neka ovlašćenja predsednicima sudova koja nisu tako dobra, pa da predsednik suda može postupajećem sudiji da oduzme predmet i da ga da drugom sudiji u radu.
Dozvolite, ali to je nešto što je već propisano zakonom o sudijama i sudskim Poslovnikom. Dakle, kada imate slučaj da je jedan sudija dugo odsutan zbog bolesti ili nekog drugog razloga, predsednik suda može tom sudiji da oduzme predmet i da ga da drugom sudiji u rad. Što to ne bi mogao u ovom slučaju, kada je potrebno hitno postupanje? Naravno, samo na osnovu zakona i sudskog Poslovnika, proizvoljnost svakako da nije nešto što je dobro.
Delotvornost Evropskog suda za ljudska prava ceni i de fakto i de jure, dakle, i normativnu delotvornost, da li imate zakonom propisana delotvorna pravna sredstva kojim možete da zaštitite određena prava i da li imate efikasan sistem zaštite tih prava.
Nešto vam se potkralo, nadam se, kao greška.
Evropski sud za ljudska prava, kada odlučuje o obeštećenju, odlučuje po predmetu, a ne po stranci, ne po učesniku o predmetu. Neću da ulazim u detalje zašto to kod njih ima neki drugi smisao, ali odlučuje po predmetu. To jeste istina da su iznosi koji su viši od ovih iznosa, ali malopre sam naveo neka uporedna iskustva, da su to iznosi ravni onima u Strazburu, pa sigurno da ne bi imalo nikakve potrebe donositi ovakav jedan zakon niti ograničavati te visine obeštećenja.
Moram da vam kažem da mislim da je ograničavanje visine obeštećenja dobra stvar, naravno, ukoliko poštuje negde realnost i životni standard, političke i ekonomske i sve ukupno uslove u okviru jednog državno-pravnog sistema, jer imamo ogromne probleme, u slučajevima gde ti iznosi nisu ograničeni.
Daću vam konkretan primer. Dakle, govorim o ograničavanju iznosa, imao ogroman problem sa sudskim odlukama u kojima se utvrđuje naknada za lice koje je bilo neosnovano lišeno slobode, gde sudija kada odlučuje, apsolutno ni u čemu nije vezan zakonom za visinu štete i imamo slučajeve gde se licu koje nije bilo ni na javnoj funkciji, istaknuto kao neki javni delatnik, uopšte u javnom životu, niti na javnom položaju, gde se dan neosnovanog lišenja slobode ceni po 22 ili 25.000 dinara i to su astronomski iznosi.
Dođete, recimo u situaciju, ako je 20.000 dinara za 30 dana neosnovanog lišenja slobode, to lice će dobiti 600.000 dinara, naknadu nematerijalne štete.
Imate slučaj poginulih gardista, gde je Ustavni sud odredio kao najviši iznos naknade, nematerijalne štete 500.000 dinara.
Ako pogledate ono što psiholozi cene, a što veštaci određene struke i potvrđuju u toku sudskih postupaka, na toj skali najvećeg stresa koji može čovek da doživi, na prvom mestu nalazi se smrt bliskog lica. Na drugom mestu je negde u našem društvu gubitak posla.
Onda dođete u situaciju da je jednom čoveku koji je bio 30 dana u pritvoru, srpski sud osudio 600.000 dinara naknade štete zbog neosnovanog lišenja slobode, sa 30 dana pritvora. Imate slučaj gde je nekome ubijeno dete i da mu je dosuđeno 500.000 dinara.
Dakle, to su neke stvari i ovo sam više izneo, a gospodin Jovanović će se javiti za reč, bio je svojevremeno i član Komisije koja se bavila ovim pitanjem u Ministarstvu pravde, to su neka potpuno neracionalna postupanja.
Znate li koliko ima građana Srbije koji obavljaju posao gde dnevno mogu da zarade 20 ili 25.000 dinara? To na nivou statističke greške.
Mislim da ovo što je sadržano u ovom zakonu, što se tiče ograničenja novčanih iznosa za određene vrste obeštećenja, da bi valjalo razmisliti o uvođenju ovakvih raspona i u druge procesne zakone. Zahvaljujem.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, naravno, razmatraćemo amandmane koji su podneti u raspravi o pojedinostima i izjasniti se o njima.
Kada je malo pre izneto da je Predlog zakona o dopuni Zakona o sudijama leks specijalis, moram apsolutno da negiram jednu takvu tvrdnju iz nekoliko razloga. Prvi razlog jeste što je apsolutno netačno da se radi o bilo kakvom leks specijalisu, s obzirom da se on primenjuje i na sadašnje i na sve buduće sudije Vrhovnog kasacionog suda, dakle, na sve one koji će postati sudije Vrhovnog kasacionog suda i u budućnosti.
Šta je bila pravna nesigurnost i narušavanje potencijalne sudijske nezavisnosti? To je bila odredba člana Zakona o sudijama, jedan stav ovog člana koji je dozvoljavao Visokom savetu sudstva da arbitrarno odlučujući određenom sudiji bilo kog suda produžuje mandat na period do još dve godine. Odgovorno tvrdim da je ta odredba, koja je pretprošle godine, 2013. godine, brisana, da je u suprotnosti sa načelom sudijske nezavisnosti zato što je omogućavala da se jednom sudiji produži period rada, a nekome ne.
Ovde zakon uvodi pravnu izvesnost i kaže – sudijama Vrhovnog kasacionog suda. Zašto samo tim sudijama, to se postavlja kao pitanje? Kome nije jasno, samo lepo da uzme i da pročita član 31. Zakona o uređenju sudova.
Iskoristiću jednu lepu staru formulaciju koju je, po mom mišljenju, jedan od najboljih srpskih Ustava u istoriji naše ustavnosti, a to je Ustav iz 1888. godine rekao. Kaže – šta je posao Kasacionog suda? To je sud koji ne odlučuje o delu, već o pravu.
Kada uzmete i pročitate zaista član 31. Zakona o uređenju sudova, koji kaže: „Vrhovni kasacioni sud obezbeđuje jedinstvenu sudsku primenu prava i jednakost stranaka u sudskim postupcima, razmatra primenu zakona i drugih propisa i rad sudova, imenuje sudove Ustavnog suda, daje mišljenje o kandidatu za predsednika Vrhovnog kasacionog suda i vrši druge nadležnosti određene zakonom“. Jedini sud koji je ustavna kategorija, jedini sud koji razmatra jedinstvenu primenu prava.
Mi spadamo u zemlje evropske kontinentalne porodice prava, kod nas sudska praksa ne predstavlja izričiti izvor prava, ali ujednačavanje sudske prakse koja je u nadležnosti Vrhovnog kasacionog suda je jedan izuzetno važan, izuzetno bitan posao.
Mogu slobodno da kažem, sa time će se složiti veliki broj sudija i Vrhovnog kasacionog suda i drugih sudova da u jednom periodu od 2010. godine Vrhovni kasacioni sud nije bio prilično aktivan kada je u pitanju ujednačavanje sudske prakse. Gospodin Živković je iz Niša. Imali smo slučajeve gde se za jedno isto krivično delo, identično činjenično pravno stanje, Apelacioni sud u Nišu donosi jednu, Apelacioni sud u Novom Sadu sasvim drugačiju presudu. To je bio trenutak kada je trebalo da se uključi Vrhovni kasacioni sud.
Vrhovni kasacioni sud je, na naše veliko zadovoljstvo, time počeo da se bavi. Ako treba, imenovaću nekoga ko je za to veoma zaslužan i složiće se, uveren sam, ubedljiv broj sudija, ne samo Kasacionog suda, nego i drugih, nižih sudova, to je recimo sudija Snežana Andrejević, sudija Snežana Andrejević koja vodi Odeljenje sudske prakse u Vrhovnom kasacionom sudu, izuzetan sudija građanac. Na našu veliku žalost, mi sudija tog kalibra nemamo mnogo, a kada pogledate, takvim poslom kojim se bavi jedan sudija u Vrhovnom kasacionom sudu, na takav način ne bave se sudije u drugim nižim sudovima. To sudije kasacije izdvaja negde u odnosu na sve druge sudije.
Hoćete da vam kažem šta je to još što ih izdvaja? To je što do sada nismo imali slučaj da se za sudiju Vrhovno kasacionog suda bira lice koje nije prošlo kroz jedan karijerni sistem napredovanja isključivo u sudstvu. Mi smo 2010. godine imali slučajeve da se za sudije apelacionih sudova biraju ljudi koji nisu imali dan sudijskog staža pre toga. U Vrhovnom kasacionom sudu nismo imali nikada. Visok je uslov koji je postavljen za sudije Vrhovno kasacionog suda kada se biraju.
I moram da reagujem, gospodine Živkoviću, kako to da ovako niste reagovali kada smo donosili Zakon o organizaciji državnih organa za procesuiranje ratnih zločina? Tu bismo mogli da razmišljamo o ovome što ste vi rekli, zato što je reč o tome da imate jednog javnog tužioca. Ovde se radi o svim sudijama Vrhovnog kasacionog suda. Da ste ovde rekli da je to predsednik Vrhovno kasacionog suda, a nije, a mislim da imamo u ovom trenutku 37 ili 38 sudija Vrhovno kasacionog suda.
Mislim da je ovo rešenje, ako se ima u vidu da je izbrisana ona odredba istoga člana u kojoj je bilo dozvoljeno Visokom savetu sudstva da pojedinim sudijama produži rad na još godinu ili dve godine, a ovde gde se napravi jasna starosna razlika, jasni starosni uslov, daleko da može da se priča o bilo kakvom leks specijalisu. U onom slučaju čak nije bilo ni izričite zakonske odredbe, nije bilo kriterijuma jasnih i predvidivih po osnovu kojih možete nekome da produžite, a nekome ne.
Dobro se sećam, kada sam postao ministar u Vladi i kada sam počeo da obavljam ovu funkciju, da smo imali slučajeva da se, recimo, sudiji jednog suda produži rad na još godinu dana da bi završio jedan predmet koji je od velikog interesa za javnost, jer uznemirava javnost, a posle godinu dana vidimo da taj sudija uopšte nije završio taj predmet. Taj sudija i kada je otišao u penziju nije ga završio. Tek je sudija kojem je predmet dodeljen završio predmet u jednom razumnom roku.
Tako da, apsolutno smatram da ovde nema mesta priči o bilo kakvom leks specijalisu. Lek specijalis definiše, odnosno reguliše jedan poseban slučaj. Ovo je dopuna Zakona o sudijama. Moje mišljenje je da je dobra. Mislim da u ovom trenutku nismo još uvek spremi da idemo na ono što je prisutno u drugim zakonodavstvima.
Rekao sam vam malo pre, zamislite, kod nas sudija po sili zakona ide u penziju sa 65 navršenih godina života. Malo pre sam pomenuo Italiju, do pre godinu do dve dana sa 75 godina života sudija ide u penziju. Sada su smanjili to na 70. Imate pravnih sistema u kojima je funkcija sudije doživotna funkcija. Ima i toga. Možda ćemo mi naš pravni sistem i pravosudni sistem izgraditi da jednog dana mogu neki naši naslednici da razmišljaju o takvom jednom koraku. Mislim da je postupno uvođenje toga na ovakav način kad imamo…
Samo ću vam skrenuti pažnju na jednu činjenicu. Republika Srbija je jedna od dve evropske zemlje koja ima Vrhovni kasacioni sud. Od 47 zemalja članica Saveta Evrope samo dve imaju Vrhovni kasacioni sud. Druga je Bugarska. Postoji jedna verzija priče zašto mi imamo Vrhovni kasacioni, a ne samo vrhovni ili ne samo kasacioni sud. To je tema za neku drugu sednicu, ali zaista mislim da ovde, uz uvažavanje onoga što ste govorili o Predlogu zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, nema mesta tezi da je ovo leks specijalis. Naravno, funkcija je razlog. Postojanje opozicije jeste da oponira vlasti i da upozorava na neke eventualne probleme, manjkavosti i greške. Ja to uvažavam i poštujem različitost mišljenja, ali mislim da ovde nema mesta tome. Zahvaljujem.

Hvala lepo, uvaženi predsedavajući.
Ja zaista moram da reagujem prvo na neke stvari koje verujem da su pre produkt omaške nego neznanja. Ustavni sud nije sud, on se zove sudom. Ali, hajde da ne zadiremo u to. Ustavnom sudu možete izabrati sudiju koji nema ni godinu dana sudijskog radnog staža, koji nikad nije bio sudija. Neko bi rekao na sreću, neko na nesreću, više nemamo taj propis da to ne mora da bude pravnik. Mada, nekada gledajući neke stvari, verujte mi, ja mislim da bi bilo dobro da imamo jednog vrsnog ekonomistu u Ustavnom sudu. Dakle, Ustavni sud nije redovan sud, ne spada u nešto što je sudska vlast. To je kontrolor ustavnosti i ne možemo da ga poredimo sa ovim.
Sa druge strane, ja nisam ovde govorio da sam bio protiv zakon koji sam ja predložio. Ne, ja sam samo rekao da bi se taj zakon mnogo više mogao nazvati leks specijalisom.
(Zoran Živković, s mesta: Što ste ga predložili?)
Iz objektivnih razloga. Što sam ga predložio? Setite se te sednice, što ste i vi glasali za njega? Očigledno da ako imate specijalan organ vlasti, onda se zahtevaju neka specijalna ovlašćenja. Ovde mi ne pričamo o specijalnom organu. Mi ovde pričamo o najvišem sudu u Republici Srbiji. Taj najviši sud je ustavna kategorija. Taj najviši sud se bavi poslom kojim se ne bavi nijedan drugi sud i na način na koji se ne bavi nijedan drugi sud.
Prema tome, moje lično mišljenje je da je ovakvo rešenje u ovom trenutku dobro rešenje. Ne postoji idealno rešenje. Da li imamo veliki problem sa neujednačenošću sudske prakse? Reći ću vam, imamo i kao država ga izuzetno skupo plaćamo.
Evo vam jedan primer samo. Vojni penzioneri. Da nismo imali raštrkanu praksu svih redovnih sudova na jedan način vrlo nepredvidiv, vrlo neuobičajen, ne bismo danas imali toliko problema sa isplatom te razlike u vojnim penzijama. Zašto? Vrhovni kasacioni sud, je li reagovao? Jeste, ali izuzetno kasno. Morao je da reaguje odmah kada je video da u dva suda u Srbiji postoji različito postupanje u takvoj stvari.
Šta je radio tada Vrhovni kasacioni sud? Šta je radio tada Vrhovni kasacioni sud? To je veliko pitanje. To je onaj period 2010-2011. godine. Kao što sam vam rekao šta je radio Visoki savet sudstva u tom periodu, što se nije bavio disciplinskim postupcima? Sada građani Srbije iz budžeta Srbije treba da plaćaju nečiji nemar, nečiju neažurnost ili nečije neznanje.
Mi ovim rešenjem omogućavamo Vrhovnom kasacionom sudu, kao kapi sudstva, kao vrhu sudstva u Republici Srbiji, da se nekim pitanjima pozabavi mnogo više i mnogo bolje. Ja mislim da je to dobro. Znate, da ulazim u pojedinačne slučajeve 38 sudija Vrhovnog kasacionog suda, ja sam istakao jednog sudiju, jednu ženu o kojoj postoje nepodeljena mišljenja među sudijama u Srbiji da je izuzetno kvalitetan i dobar sudija i da je, za razliku i od mene i od vas, uz svo poštovanje, to jedna od žena, jedna od osoba za koju možete reći da je sui generis institucija. Ali, nije dobro kada imamo pojedince kada su institucije, a institucije na papiru koje nemaju taj epitet.
Ovim se omogućuje da Vrhovni kasacioni sud učvrsti tu svoju ulogu koja je propisana članom 31. Zakona o uređenju sudova. Možemo oko toga da se složimo ili ne, ja odgovorno tvrdim da je ovo razlog ovakvog predloga i ovakve dopune Zakona o sudijama. Zahvaljujem.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, ima ona jedna replika iz jedne crne komedije Duška Kovačevića kada kaže – Probajte vi to na nekom drugom da ja vidim kako će to da izgleda, pa kad vidimo onda ćemo da razmišljamo o tome.
Ja cenim entuzijazam i političku volju i spremnost da se i priznaju greške i da se nešto menja i uvaženog kolegu Stefanovića, a samo ne znam ni za jednu jedinu državu u kojoj predsednik suda nije sudija, a da govorimo o državama koje su na našem nivou civilizacijskog, uopšte kulturnog, pravnog napretka.
Svaka država u kojoj je donet poseban Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, ali svaka država, predviđa da osnovanosti toga, te pritužbe ili žalbe, odlučuje predsednik suda. Mogao bih da se složim sa uvaženim prethodnikom da negde postoji drugačije rešenje.
U izradi ovog Predloga zakona mi smo javnu raspravu vodili izuzetno dugo iz jednog razloga veoma važnog, a to je što smo imali najtešnju saradnju sa stručnim licima iz Saveta Evrope. Ni jednog jedinog trena opredeljenje da predsednik suda bude taj koji ima ova ovlašćenja nije bilo dovedeno u pitanje, dakle, ni jednog jedinog trena.
Sad, da bi se čisto znalo, dakle, kod nas Zakon o sudijama predviđa, odnosno korpus zakonskih odredbi koji se tiču sudstva, pravosuđa predviđaju da Visoki savet sudstva kada predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika suda, on je u obavezi da bi se izbegla arbitrarnost da predloži jednog kandidata. U Visokom savetu sudstva sedi natpolovična većina sudija. To je prva stvar.
Druga stvar, evo recimo, među zemljama koje imaju ovakva zakonska rešenja nalazi se jedna Nemačka, nalazi se jedna Italija, nalazi se jedna Češka, jedna Slovačka, Slovenija. Po izveštaju SEPEŽ-a, dakle, konsultativnog tela Saveta Evrope koje govori o efikasnosti sudstva, jedno od najkvalitetnijih i najefikasnijih pravosuđa u Evropi je Češko pravosuđe.
Uvaženi kolega Stefanoviću, da li znate ko u Češkoj bira sudije? U Češkoj sudije bira ministar pravde. Da je naš pravosudni sistem toliko stabilan kao što nije, naravno, ne bira ih po sopstvenom nahođenju. On dobija listu kandidata od stručnog tela koje vrši selekciju kandidata.
Odmah ću vam reći, pogledajte član 4. Ustava Republike Srbije, koji vrlo jasno kaže da su vlasti u Srbiji zakonodavna, izvršna i sudska i da se odnosi između grana vlasti zasnivaju na odnosu međusobne ravnoteže i kontrole. To je onaj američki „checks and balances“, ne valja da ne postoji. Jednostavno, ne valja da ne postoji takav odnos. To bi nas sutra dovelo u situaciju da Narodna skupština ne može da donese ni jedan zakon koji se odnosi na sudije ili koji treba da primenjuju sudije.
Ulazite u jednu kontradikciju. Čak i da prihvatimo ideju prvi i jedini u svetu da predsednik suda ne treba da bude sudija, čak i da je prihvatimo, kako onda da prihvatimo ideju da sudije treba da biraju sudije?
Pogledajte, recimo, državu u našem okruženju, do juče jedna država sa nama, Crna Gora. Oni su u izmenama Ustava, prilikom otvaranja poglavlja 23. u pristupnim pregovorima EU doveli do izmena koje u Visokom savetu sudstva formiraju većinu ljudi koje nisu sudije. Dakle, većina članova Visokog sudskog saveta u Crnoj Gori nisu sudije, a pazite, država koja je otvorila pregovore za ulazak u EU. Možete da proverite slobodno, evo, pogledajte u Ustavu Crne Gore. Hajde da se vratimo onome što lepo stoji i, naravno, poslednji stav onog člana 4. kaže – sudska vlast je nezavisna, ali kad uzmete i tumačite ceo član, onda vidite u čemu, kako i na koji način.
Mio moramo da nađemo neko srednje rešenje, izbalansirano, uravnoteženo rešenje. Šta je to uravnoteženo rešenje? Do pre 25, 30 godina mi smo bili država u kojoj je Ministarstvo pravde bilo centar pravosudne uprave. Dakle, upravo možemo reći da je Ministarstvo pravde, kada je sudstvo u pitanju, bilo jače u neku ruku i od Narodne skupštine. I to nije dobro rešenje i u tome ćemo se složiti apsolutno.
Sada klatno ide ka sasvim drugom kraju, a to je da ni izvršne, ni zakonodavne vlasti, kada je u pitanju sudska vlast, apsolutno nema ni u čemu. Ja mislim da je to ništa manje loše rešenje od onog malopre pomenutog.
Ako je kolevka savremene demokratije u SAD, a jeste, ako je podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku negde sprovedena, sprovedena je tamo, ali taj sistem opstaje na sistemu, odnosno na načelu međusobne kontrole i ravnoteže.
Ne bih rekao da u državama među kojima ima i članica bivše Jugoslavije, a i centralnoevropskih i zapadnoevropskih država, da je rešenje u kojem predsednik suda ima pravo, dakle, ima nadležnost postupanja u slučajevima sumnje da postoji povreda prava na suđenje u razumnom roku, da je to u tim državama nešto što je narušilo sudsku nezavisnost. Zakon vrlo jasno kaže u čemu to može da interveniše predsednik suda.
Mislim da je ovo za sudije dobro rešenje. Reći ću vam kako. Ako vidi predsednik suda po mesečnom izveštaju, a malopre sam pričao o tome i nadam se da, iako je to nadležnost ministra, s obzirom da je u pitanju podzakonski akt, sudski poslovnik, zaista ću predložiti izmenama sudskog poslovnika da uvedemo javno objavljivanje na vidnim mestima, na oglasnim tablama, ako hoćete na internet stranicama sudova mesečne rezultate rada svakog suda i da svaki građanin može da vidi kako rade sudije tog suda, zato što građani plaćaju te sudije, zato što se sudije razlikuju od svih drugih nosilaca javnih funkcija po tome što maltene imaju do odlaska u penziju stalno svoje funkcije, imaju nepomerljivost svoje funkcije. To je dobro. To su dostignuća savremenog demokratskog sveta. Kao što rekoh, funkcija ne daje samo privilegije. Ona nameće itekako odgovornost.
Mogu da se sa vama složim u jednoj stvari do kraja, da li način upravljanja, rukovođenja sudovima koji mi imamo de fakto, ne pričam o zakonu, da li je dobar? Nije dobar. Sve naše sudije su na prvom mestu školovane da sude, a ne da rukovode kolektivima koji imaju od pet, pa do recimo beogradskog Prvog osnovnog suda 145 sudija. Samo da znate svačije ime i prezime je problem, a kamoli da znate kako radi, koliko je stručan, koliko je sposoban da obavlja taj posao.
Rekoste – predsednik suda bolećiv je prema kolegama i zato on ne treba da bude neko ko će učestvovati u ovome. Pa, kako to da je predsednik suda bolećiv prema kolegama, a članovi Visokog saveta sudstva, koji su većinom iz reda sudija nisu bolećivi prema sudijama?
Setite se da rešenje po prethodnom i ustavnom i zakonskom sistemu, koji smo mi imali, a to je postojanje Velikog personalnog veća Vrhovnog suda Srbije, da je upravo pokazalo te manjkavosti, što bi narod rekao – vrana vrani oči ne vadi. To je dovelo do toga da u disciplinskim postupcima koji se vode protiv sudija ne odlučuju samo sudije. Imate jednog advokata, imate jednog profesora, imate predsednika skupštinskog Odbora za pravosuđe, imate ministra nadležnog za poslove pravosuđa kao članove Visokog saveta sudstva.
Odgovorno tvrdim – možemo da govorimo za naš Ustav da nema najbolja rešenja, da ima odlična rešenja, to su političke kvalifikacije – dajte da mi naš Ustav, ovakav kakav je, da ga primenjujemo u svoj njegovoj punoći. Dokazaćemo da svaki sistem, kada mu pružite dobru šansu, može da funkcioniše.
Da li ja mislim da su nam svi predsednici sudova izvanredni? Rekli ste jednu stvar i ja tu zaista moram da reagujem, da su to ljudi koji su apsolutno na liniji ove vlasti. Ja mogu da vam nabrojim veliki broj sudija koji su bili vršioci dužnosti predsednika suda u vreme kada je vaša stranka bila na vlasti i koji su kasnije ovde, u ovoj Skupštini, sa ovom poslaničkom većina, izabrani za predsednike sudova. Kakva je to linija sa ovom ili sa onom vlašću?
Žao mi je što niste malo pre bili u sali kada sam sa jednim drugim kolegom polemisao i kada sam mu rekao – Zakon o dopuni Zakona o sudijama odnosi se na sve sudije Vrhovnog kasacionog suda, a ubedljiva većina, dvotrećinska većina je izabrana u vreme kada niti je SNS bila na vlasti, niti sam ja bio ministar pravde. Jel to meni, vama ili bilo kome drugom daje za pravo da tim ljudima stavljamo bilo kakve političke etikete? Apsolutno ne.
Ja sam uveren da ubedljiva većina sudija u Srbiji svoj posao radi dobro i radi ga korektno. Postoje stvari koje dovode do ozbiljnih problema u radu pravosuđa, a za koje odgovornost delimo svi zajedno. Pričalo se o lošim procesnim zakonima. Nisu ih donosile sudije, donosila ih je ova ili ona poslanička većina u Narodnoj skupštini. Ali, to je taj element koji, nažalost, mi nikako da koristimo na valjan način. Narodnoj skupštini podnosi izveštaj predsednik Vrhovnog kasacionog suda. Narodni poslanik dobija mogućnost jednom u godini dana, toga predsednika suda da pita sve, i prijatna i neprijatna pitanja.
I nešto o čemu ne mogu da kažem ni da se slažem ni da se ne slažem. Moje mišljenje je da Narodna skupština, kao predstavnik nosilaca suverenosti, a to su građani Srbije, mora da ima dodira i sa sudskom i sa izvršnom vlašću. Sudija je nezavistan u svom slobodnom sudijskom uverenju kada donosi odluku u konkretnom predmetu. Ali, malo pre je neko lepo rekao – taj sudija je u Srbiji vlast. Vlast ne sme i ne može da bude odrođena od građana. Ako nema dodira između vlasti i građana, onda je to ili autokratija, onda je to oligarhija, onda je to nešto, što sam apsolutno mišljenja da ćemo se u tome složiti, što nije dobro.
Zamislite po odluci o broju sudija u sudovima u Srbiji koje je doneo Visoki savet sudstva, predviđeno je da bude 3.096 sudija. Nije to veliki broj. Ne kažem da bi trebalo da bude veći ili manji, to su druge stvari, ali hoću da vam kažem da ste do juče imali situaciju, što znači pre 10-ak godina, da je Narodna skupština birala sudije. Neki misle da je to bolje rešenje. Tada su se sudije birale javno, ovde, u Narodnoj skupštini i o tome se izjašnjavalo 250 narodnih poslanika.
Danas kada pričamo o izboru sudija na stalnu sudijsku funkciju, znači ne o prvom izboru koji ide kroz Narodnu skupštinu već o tome da li će, recimo, sudija nekog osnovnog suda biti izabran u viši sud, to se radi iza zatvorenih vrata pred 11 ljudi.
Moje mišljenje je da je mnogo važnije, kada pričamo o izboru sudija koji su kriterijumi za izbor nego ko ih bira. Ako vi imate jasno definisan zakonom kriterijum šta mora da ispunjava određeni kandidat da bi bio biran za sudiju, može kao u Finskoj, da ga bira predsednik Republike, što da ne, znate, mi smo dali sebi za pravo zbog toga što nismo verovatno mnogo godina ranije kada nije ni vaša stranka ni moja stranka bila u vlasti, ali, dali smo sebi za pravo da u nekim segmentima nad našim pravosuđem vršimo eksperimente i da primenjujemo rešenja koja nećete naći u nekoj dobro razvijenoj demokratskoj državi u kojoj postoji vladavina prava i pravna sigurnost.
U tim SAD koje sam malo pre pomenuo, imate države u kojima narod na izborima bira sudije. Dakle, građani izlaze i biraju sudije, jer je to vlast. Naravno, i vi i ja znamo da bi naše sudije podigle glas protiv toga i rekle da je to suprotno našoj pravnoj tradiciji i bile bi u pravu, uopšte ne sporim. Ali, moramo da uspostavimo sistem međusobne kontrole i ravnoteže. To je jedini način da se uspostavi neka funkcionalnost, dobra funkcionalnost države, koju građani neće osećati na svojoj koži.
Odmah da vam kažem – mislim da još mnogo treba da promenimo, dosta toga što su loše navike, u načinu rukovođenja sudom. Pomenuli ste menadžere ili upravitelje sudova. Ja nisam zadovoljan kako je uopšte ta institucija kod nas zaživela. Malobrojni su sudovi u kojima to funkcioniše.
Niste bili malo pre ovde kada sam pričao o tome da ćemo ići na stvaranje u jednom gradu. Zašto, recimo, Čačak? Evo, Čačak mi pade na pamet zato što je dobar primer. Zašto Čačak, u kome imamo Prekršajni sud, Osnovni sud, Viši sud, Privredni sud, i Više i Osnovno javno tužilaštvo, to je šest pravosudnih organa.
Imamo šest posebnih službi, šest službi računovodstva, šest službi za održavanje informacione-komunikacione tehnike, šest službi za javne nabavke. Što ne bismo imali jednu koja bi nas manje koštala, koja bi efikasnije radila i kojom bi jedan upravitelj najvišeg suda u tom gradu mogao da rukovodi? Mislim da je to dobro rešenje.
Mislim da je Narodna skupština mesto u kome treba da se raspravlja o radu sudova, jer za razliku od narodnih poslanika, koje biraju građani na izborima, ta veza između sudija i građana, zbog kojih postoje i u čiju korist rade, se kod nas, nekoliko prethodnih decenija, sve više i više gubi.
Pogledajte ovo što sam rekao. Crna Gora je otvorila Poglavlje 23, započela je pregovore u tom poglavlju sa EU, promenili su Ustav. U tom Ustavu stoji ovo. Pogledajte, recimo, neke druge države našeg okruženja koje su duže članice EU. Oni se vraćaju na ova rešenja koja mi danas imamo u zakonu, a mi naša hoćemo da unazadimo zato što ih ne primenjujemo u njihovom punom obimu.
Izvinite, ako sam bio malo opširniji, ali mislim da ste pokrenuli niz pitanja gde, svaka čast na hrabrosti, na iznetim predlozima, niste pogodili u centar, ali niste omašili metu u nekim stvarima, i to je dobro. Drago mi je da u tim stvarima možemo da nađemo neko zajedničko mišljenje.
Poslednje na šta želim da se osvrnem, već sam pomenuo, pogledajte član 31. Zakona o uređenju sudova. Videćete šta je to što Vrhovni kasacioni sud izdvaja od drugih sudova u Srbiji.
Taj problem neujednačene sudske prakse je nešto što će nam se sve više i više obijati o glavu ne budemo li o tome vodili računa. Ako to ne budemo rešili mi sami, mnogo skuplje, mnogo bolnije i mnogo komplikovanije po nas, to će rešavati Evropski sud za ljudska prava u Strazburu, a pitanje je koliko će nas, ako hoćete budžet, moći tako nešto da izdrži. Mislim da neće.
Upravo veliki broj predstavki pred Evropskim sudom za ljudska prava koji je postojao, a vezan za Republiku Srbiju je bio prouzrokovan lošim funkcionisanjem naše države. U nekim situacijama mogu slobodno da kažem neozbiljnim funkcionisanjem naše države. Zamislite, neće sudski izvršitelj da izađe i da uradi svoj posao, pa za šta prima platu? Zbog čega je on tu, jel to posao koji mi volimo. Nije posao koji volimo, ali je to posao koji neko radi. Neko živi od toga. Ima mnogo tema, nadam se da ćete podržati ono što sam malo pre rekao u svakom sudu na oglasnoj tabli, na internet strani mesečni rezultati rada svakog sudije. To se lepo uzme u obzir kada VSS bira i kada izabere nekog sudiju, onda svako od vas narodnih poslanika može da pita i predsednika saveta i članove saveta koga ste to izabrali? Ako imate sudiju koji 12 ili 24 meseca unazad ima najlošije rezultate rada u sudu, što to ne bi mogao da pita narodni poslanik Visoki savet, a može da pita i treba da pita i ministra i Vladu i sve. Što ne može da pita Visoki savet? To što danas radi Visoki savet to je do juče bila nadležnost Narodne skupštine, tim pre je Narodna skupština zainteresovana da dobije odgovor na takva pitanja.
Slažem se sa vama da nam najčešće uspešnost predsednika suda zavisi od lične volje i kvalifikacija. Videćete jednu stvar, znate da je to razmatrano i u Nacionalnoj strategiji reforme pravosuđa, uveren sam da će Narodna skupština kada dođe za to vreme formirati komisiju koja će razmatrati eventualne ustavne promene. Predviđeno je naročito u poglavlju 23 i naša je obaveza da izvršimo izmene Ustava u skladu sa određenim stvarima koje ste vi govorili, mi to ne izbegavamo. Ono što je moje lično opredeljenje i time završavam, jeste hajde da uzmemo rešenje koje je dobro u uređenoj zemlji u kojoj vladaju red i zakon i daje dobre rezultate.
Samo nemojte molim vas da više posežemo za rešenjima koja su neproverena nemojte da naše sudije tretiramo kao delove nekog eksperimenta, a dajte da im obezbedimo svaki uslov da onog trenutka kada odlučuju o predmetu, odlučuju nepristrasno i nezavisno. To je nešto za šta ću se ne samo dok sam na ovoj funkciji, nego i kao pravnik, a i vi ste diplomirani pravnik i nadam se da se u tome slažemo, na čemu ćemo maksimalno insistirati. Samo da se odluči po zakonu i onome što sudija u tumačenju i primeni tog zakona sam misli da treba da odluči. Ako i pogreši postoji viša instanca, postoji vanredni pravni lek i tu treba reagovati. Hvala.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam pažljivo birao koji ću primer države da navedem. Mogao sam da navedem sa identičnim načinom izbora sudija recimo jednu Austriju. Malo pre smo pričali o sudijama Ustavnog suda, u Austriji koja je kolevka modernog ustavnog sudstva u Evropi sudije Ustavnog suda ne moraju da budu diplomirani pravnici.
Ovde moram zaista da reagujem, znate kako, niko ne može da mi kaže da je Srbija država koja nema pravnu i državotvornu tradiciju. Pomenuo sam Češku, ona je u Čehoslovačkoj zasnovala novovekovnu državnost skoro 100 godina posle Srbije. Hajde da vidimo koje je rešenje recimo u Sloveniji. Bili smo u istoj državi oko 80 godina, mi smo državu formirali pre toga blizu 100 godina, imali ustavnu i pravnu tradiciju mnogo čvršću i dužu, a u toj istoj Sloveniji mislim da parlament bira sudije. Proveriću, nemojte me držati za reč, ali i te kako bira.
Ono što sam rekao, insistiram, mnogo važnije je koji su kriterijumi za izbor sudija, neuporedivo. Neko ispunjava kriterijum, neko ne. Još nešto, reagujem na ono što ste rekli malo pre poredeći sudije i predsednike sudova sa licima iz sveta politike, apsolutno mislim da je neuputno. Apsolutno mislim da je neuputno i neumesno iz jednostavnog razloga zato što su to ljudi koji u granicama svojih mogućnosti, ali čestito i dobro obavljaju svoj posao. Hvala.