Uvažena gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije…

Uzbude se čim čuju za lisice. Vole ljudi da se vezuju. Ne znam jesu li bile sa krznom ili bez krzna.
Dobro, znači, vole da boli.
Dame i gospodo narodni poslanici, neću se osvrtati na ovde iznete insinuacije koje su iznete, između ostalog, na moj račun, ali moram da priznam da sam od nekoga ko je nosilac visokog akademskog zvanja očekivao makar da pročita zakon. Pa da je taj pročitao zakon, onda bi video da i Ivanjica i Bujanovac i Sjenica imaju već osnovne sudove i da njima niko nije oteo pravosuđe. Dakle, reč je o tri opštine u Srbiji koje imaju osnovne sudove. A što se tiče zajedničkog istražnog tima sa Francuskom, u periodu od 2013. do 2016. godine, smatrao sam za potrebno da se oglasi po tom pitanju, jer sam u to vreme obavljao funkciju ministra pravde u Vladi Republike Srbije i taj zajednički istražni tim formiran je uz prethodnu saglasnost Ministarstva pravde, zato što je tadašnji zakon predviđao tu saglasnost.
Ovaj današnji zakon je ne predviđa. Kolega Mrdić je upravo predložio da se ta odredba vrati. I to jeste suština nečega. I u Francuskoj kada žele da formiraju poseban istražni tim treba im saglasnost njihovog ministarstva pravde. Zato ovo pozdravljam oberučke i da se ugledamo ne na kojekakve eksperimentalne projekte, nego da vidimo kako to funkcioniše u Nemačkoj, u Austriji, u Francuskoj, dakle u razvijenim zemljama, gde je nedvosmisleno i vrlo jasno javnotužilačka organizacija deo izvršne vlasti apsolutno.
Tako da ovo podržavam, a smatrao sam za neophodno da ovo obrazložim zato što je mogao da se stekne utisak kako je to tada moglo da se radi mimo ministarstva, da je to tužilaštvo radilo samostalno, a pre nego što uzmete da kritikujete mrežu, onda uzmete da pročitate zakon, pa vidite gde sudovi postoje, vidite gde ih je vaša vlast poukidala 2009. godine, a ukinula ih je na većini teritorije Srbije.
Što se tiče uzurpacije, pre bi se reklo da ste vi uzurpirali ulogu opozicije, što sam apsolutno uveren da će pokazati naredni izbori. I kao što moj dragi prijatelj, saborac i kolega Milenko Jovanov najčešće i govori, a to je da je ovo poslednja prilika da sedite u poslaničkim klupama i da će tu, siguran sam, doći neko drugi. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Poštovana predsednice Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, u vezi sa izlaganjem narodnog poslanika iz opozicije koji je govorio o mnogo toga, naravno pominjao je i mene, mogu da se složim i da se usaglasim sa dve stvari. Jedna je podrška predlogu Vlade koji se nalazi pred Skupštinom, a koji je bio predlog Ministarstva kulture, a to je da se Pokrov za mošti Svetog kneza Lazara, koji je izvezla i spevala monahinja Jefimija proglasi za kulturno dobro od izuzetnog značaja kao prvo kulturno dobro muzejski eksponat od izuzetnog značaja ikada koji će ova Narodna skupština utvrditi.
Postavlja se samo pitanje – zašto to nije uradila neka prethodna vlast? Nije zato što je centralna ustava muzejske zaštite Narodni muzej bio 15 godina zatvoren, zato što u njega nije mogao da uđe niko, zato što je bila slika i prilika njihove brige o kulturi.
Zašto Narodni muzej? Pa zato što je centralna ustanova, iako je reč o predmetu koji se nalazi u vlasništvu SPC i koji je izložen u Muzeju SPC.
Dakle, mogu da se saglasim oko toga da je to dobro i da pozdravim to što će i poslanici, pojedini poslanici opozicije, kao što je najavljeno, glasati za to i mogu da se saglasim sa činjenicom da dolazi zaista vreme odgovornosti. U tom vremenu odgovornosti neće biti moguće kada neko protiv vas podnese krivičnu prijavu da legalizujete korupciju tako što ćete ekspresno preko svojih kompanjona izdejstvovati prekršajnu presudu da biste izbegli krivičnu odgovornost, a da vam pre toga članovi porodice direktno učestvuju u kriminalu i u nanošenju štete Nacionalnoj službi za zapošljavanje recimo u Trsteniku.
28/3 AL/JG
U tom vremenu odgovornosti tako nešto neće biti moguće, a u ovom slučaju to je bilo moguće.
Dakle, kada je rečeno – sve ste uništili, ništa posle vas neće ostati, pa evo izneću dokaze koliko smo sve uništili. Toliko smo sve uništili da u njegovoj rodnoj Počekovini nije mogao da napravi ni metar vodovoda a da je vlast SNS dovela vodu, izgradila cevovode, izgradila rezervoar. Toliko je dokaza da smo sve uništili da je u jednoj velikoj Drenovini, rodnom mestu Patrijarha Germana i Dobrice Ćosića, potpuno renovirana osnovna škola i nova fiskulturna sala izgrađena. Toliko smo sve uništili da u namenskoj proizvodnji „Prve petoletke“ u Trsteniku je otvoreno novih 600 radnih mesta, za razliku od vremena kada je uništavana, a u vreme njihove vlasti.
29/1 MZ/IR 15.50 – 16.00
Toliko smo sve uništili da je već odavno auto-put došao do Trstenika, a od kraja prošle godine došao i do Vrbe, dakle, do Kraljeva, a da će, ako Bog da, do jeseni ove godine biti u potpunosti završeni i da ćemo imati Moravski koridor koji će spajati Miloš Veliki od Preljine pa sve do Pojata sa auto-putem Koridor 10. Evo, neka građani samo sude po ovome što sam naveo, a mnogo je još toga dobrog što mogu da vide, što mogu da koriste, u čemu mogu da uživaju.
A što se tiče moralne odgovornosti, prvo pogledate same sebe, pa onda drugima držite lekcije. Dokle god me za političke montirane stvari, a u ovoj stvari koja je politički montirana i koja se nameće meni i nekolicini mojih kolega… Pa dobro je da se žalite, i ja da sam na vašem mestu žalio bih samog sebe i to vam preporučujem.
Dakle, što se tiče pozivanja na moralnu odgovornost, prvo pogledajte same sebe, pa onda prozivajte druge. Što se tiče onoga što se nameće i politički montira mojim kolegama i meni, u tome nema ni trunčice korupcije, a u vašem Maršalatu je ima i te kako mnogo, u vašem Maršalatu, koji ste kao kulturno dobro odvojili od kulturnoistorijske prostorne celine kasarne Dedinje i Topčider, koji ste prodali u trajno vlasništvo SAD-u, pa vam nije to bilo dovoljno, pa ste otrgli deo dvorskog kompleksa, koji je kulturno dobro od izuzetnog značaja, pridružili tome, prodali u trajno vlasništvo stranoj državi, a onda ruševinu u centru Beograda proglasili za kulturno dobro, kao da nije taknuto.
E vidite, u tome je velika razlika između vas i nas. Neka ih, Milenko, nek govore oni sami o sebi. Oni imaju svoje krtice, imaju svoje doušnike, a kada lica koja su se zaklela ovoj Skupštini svojom čašću, a ovde su se čašću zakleli i Zagorka Dolovac i Mladen Nenadić da će braniti ustavni poredak i zakonitost Republike Srbije, a da na desetine hiljada poziva na nasilno rušenje ustavnog poretka Srbije nisu otvorili nijedan jedini predmet, nisu podigli nijednu jedinu optužnicu protiv vas, koji ste trudnoj narodnoj poslanici sipali biber-sprej i suzavac u oči, koji ste Jasminu Obradović doveli do šloga, koji ste pokušali da zapalite ovu Narodnu skupštinu, a nije vam falilo ništa, e kada ovi koji su se čašću zakleli da će štititi ustavni i zakonski poredak Republike Srbije podnesu ostavke i izađu pred lice naroda i pred lice pravde, tada ću odustati da se borim od njih u kapacitetu ministra, ali ću se boriti dokle god mogu, kako god mogu i na svaki mogući način. Do tada, onaj koji poziva na ostavku neka prvi sam podnese ostavku i neka bude dovoljno hrabar da ne govori i iznosi laži u ovoj sali, pa se poziva na poslanički imunitet, nego neka izađe pred medije, neka izađe pred Skupštinu, neka izađe pred baner za pres-konferencije, pa neka takve stvari govori. A dokle god će da se krije iza poslaničkog imuniteta nemoj bilo kome da drži lekcije o tome.
Još jednom, koliko smo sve uništili, evo samo na primeru opštine Trstenik, naveo sam sve, a građani sudiće kada dođu izbori, a tada bojim se da vam neće biti toliko drago i da vam neće biti toliko milo, do tada sedite, čitajte malo Ustav, naučite šta je sudstvo, a šta je tužilaštvo, naučite i šta je moralna odgovornost, pa dođite da pričate o tome.

To da li je politička konstrukcija ili nije pokazaće samo suđenje, a uverićete se i vi, a onda ćete i shvatiti da je problem upravo u tome što nije protiv vas podneta optužnica, nego protiv nekog drugog.
O korupciji i krađi, što se tiče Moravskog koridora, toliko ste ubedljivi da ste ubedili celu Srbiju da ste zajedno sa Britancima i Amerikancima koji su partneri u realizaciji tog velikog i strateški važnog projekta mi oštetili budžet i građane.
Ono je ostalo samo nejasno, napravili smo sekundarnu mrežu, ali primarnu ste napravili vi, pa ta sekundarna bez one primarne nije važno što ničemu nije služila. Ako je to bio razlog da uđete u politiku, mislim da je to već razlog da izađete iz politike, da se vratite lepo časnom i čestitom obrađivanju zemlje, to je velika sreća, ali sumnjam da ćete tako namučiti i zemlju i sebe. Hvala.

Zahvaljujem uvažena predsednice Narodne Skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, morao sam da se javim i da reagujem na niz apsolutnih gluposti diletantizma i bedastoće u izlaganju jednog od prethodnih govornika koji je izneo niz takvih gluposti, ponavljam, kada je reč o zaštiti kulturnog nasleđa Republike Srbije, da bi bilo zaista neprimereno ne reagovati na to, pa da krenemo redom.
Prvo, ova vlast i vi gospođo Brnabić tada kao predsednica Vlade, optuženi ste, da smo 2021. godine ukinuli Centralni institut za konzervaciju.
39/1 JD/MT 17.30 – 17.40
Radi istine i radi informisanja ozbiljnog i istinitog građana Srbije red je da se kaže sledeće – Centralni institut za konzervaciju osnovan je 2009. godine sa namerom da preraste u naučnu ustanovu prvorazrednog značaja, što je podrazumevalo da u određenom vremenskom periodu stručna lica koja su zaposlena u Institutu odbrane, tj. polože ispite na doktorskim studijama, odbrane doktorske teze i steknu zvanja doktora nauka.
Centralni institut za konzervaciju 2021. godine nije ukinut, on je pripojen Narodnom muzeju kao centralnoj ustanovi zaštite u muzeologiji, a da li znate zašto? Zato što veliki stručnjaci kojima se jedan deo ljudi u ovoj sali diči, veliča ih i diže u nebeske visine nisu bili u stanju da doktoriraju ni posle više od 12 godina. Dakle, time su dokazali svoju, pod znacima navoda, stručnost. Neko sebi daje za pravo da ovde optužuje ovu vlast koja je isti taj Narodni muzej otvorila posle više od 15 godina koliko je bio zatvoren, da nas optužuje da smo mi ukinuli, ugasili jednu ustanovu kulture a suština je u tome da ona nije mogla da se formira nikako po slovu zakona jer zaposleni u njoj nisu bili u stanju da doktoriraju, sa izuzetkom, mislim da je u pitanju dvoje ljudi što je bilo nedovoljno.
Dalje, optuženi smo kako smo doveli do uništenja preko više od stotinu kulturnih, nepokretnih kulturnih dobara na teritoriji Srbije. Pazite kakva je to glupost koja je izrečena. To je ordinarna glupost. Koliki je naš problem, a ja o tome neću da ćutim i neću da žmurim i neću da se pravim blesav i da to ne postoji.
Dakle, mi imamo ozbiljan problem sa službama zaštite. Jedina smo država na prostoru bivše Jugoslavija, jedina u ovom delu Evrope koja nakon sunovrata komunističkih, socijalističkih režima nije reformisala svoju službu zaštite nepokretnih kulturnih dobara. Jedna jedina. Države koje pre 35 godina nisu postojale danas mogu da nam drže lekcije kako se taj posao radi, a kod nas je ta služba prerasla u jednog od najvećih i najorganizovanijih kočničara suštinske zaštite kulturnog nasleđa Republike Srbije.
Optuženi smo da nismo ništa opredelili za projekte zaštite konzervacije i zaštite manastira Studenica. Manastir Studenica se ni u 2025. godini, ni u 2024. godini nije javio ni na jedan jedini konkurs za projekte iz oblasti zaštite. Ni na jedan jedini konkurs se nije javio ni neposredno, ni preko službe zaštite koja je nadležna za ovo kulturno dobro od izuzetnog značaja.
Sa druge strane šta je radila služba zaštite? Dakle, reč je o jednom drugom spomeniku kulture od izuzetnog značaja, reč je o manastiru Žiči, zadužbini svetog kralja Stefana Prvovenčanog i Svetog Save, prvom sedištu SPC kao autokefalne, mestu gde je krunisano sedam vladara iz svetorodne loze Nemanjića. Dakle, po nalogu Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture i tadašnje direktorke toga zavoda gospođe Dubravke Đukanović kraljevački zavod je dobio nalog da odredi granice zaštićenog područja manastira Žiče. Pazite, manastiru Žiči je određeno zaštićeno područje ako se ne varam 1947. godine. Manastir Žiča je nepunih 20 godina nakon toga proglašen za tada spomenik kulture, danas kulturno dobro od izuzetnog značaja.
Da li znate šta su oni uradili? Kraljevački zavod je kulturno dobro koje je Narodna skupština proglasila za kulturno dobro od izuzetnog značaja stavio pod prethodnu zaštitu, ukinuo područje zaštite de fakto koje je desetinama hektara veliko, sveo ga samo na portu manastira, manastirsku crkvu umesto pod stalnu zaštitu kao izuzetno. Dobro od izuzetnog značaja stavili su pod prethodnu zaštitu da bi određenim licima koja su na sto metara od manastira Žiča tražila podizanje turističkog kompleksa sa olimpijskim bazenom, sa akva parkom, sa bungalovima, salom za veselja da bi im dali dozvolu.
39/2 JD/MT
Znači, nenadležna institucija, kraljevački zavod koji nije nadležan za spomenik od izuzetnog značaja, zato je po zakonu nadležan isključivo Republički zavod, dobio je od tadašnje direktorke zavoda, ove arhi blokaderke, ova koja će da bude na vrhu liste, ova koja je pisala anonimnu prijavu a u stvari stajala u potpunosti iza nje. Dakle, oni su sa Žiče, ljudi, sa Žiče skinuli zaštitu kulturnog dobra od izuzetnog značaja.
(Borislav Novaković: Kako laže. Nisu mogli da urade.)
Nemojte vi da lažete.
Nisu mogli da urade, zato smo ukinuli to Rešenje u Ministarstvu. Nemojte ovde da lažete. Sram vas bilo.
Sram vas bilo.
(Borislav Novaković: Pričaj malo o Generalštabu.)
Pričaćemo i o Generalštabu. Pričaćemo o toj Brozovoj ruševini, o tom Brozovom ruglu koja vam je važnija od Žiče. O Brozovom ruglu koje vam je važnije i od Mileševe.
Kažete – ništa. To Brozovo ruglo, jeste.
To Brozovo ruglo…
(Borislav Novaković: Šurujete sa autonomašima.)
Autonomaš, ćuti.
To Brozovo ruglo vama je važnije i od Studenice i od Žiče, važnije vam je i od Mileševe i od Ravanice i od Manasije. Sram vas bilo.
Sram da vas bude.
Dakle, Studenica, kao što smo dokazali nije učestvovala ni na jednom jedinom konkursu. Žiči su vaši hteli da skinu zaštitu. To smo osujetili Ministarstvo kulture je ukinulo ta rešenja i vratilo stvari na pravi kolosek. Trideset godina je prokišnjavala Mileševa, grobno mesto Svetog Save i dom Belog Anđela, prošle godine je…

Dakle, da nastavimo. Kada je reč o Žiči obrazložio sam šta je.
Ovaj koji je rekao da lažem, laže sam. Zašto to tvrdim? Zato što je Ministarstvo po pravu nadzora ukinulo akta i Kraljevačkog i Republičkog zavoda u tom predmetu.
Idemo dalje. Trideset godina prokišnjava Mileševa. Zavod to ne zanima. Zavod ne podnosi ni jedan izveštaj o tome. Njega to ne interesuje. Prošle godine smo izdvojili iz budžeta Ministarstva kulture 20 miliona, Ministarstvo pravde je po konkursu od oportuniteta krivičnog gonjenja izdvojilo, ako se ne varam, kolega Vujiću, između 18 i 19 miliona, krov na Mileševi je promenjen i hvala Bogu, Savina grobna crkva i zadužbina Svetog kralja Vladislava je zaštićena.
39/3 JD/MT
Pomenuti su Sopoćani. Onome ko je iznosio gluposti i laži na račun Sopoćana ne zna između ostalog da je država obezbedila i da se zato lično predsednik Vučić pobrinuo da Manastir Sopoćani dobije novac za obnovu igumenarije i trpezarije, da je upućen dopis UNESKO, da je UNESKO dao saglasnost za taj projekat, da su službenici Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture duže od sedam godina krili odgovor UNESKO i nisu hteli da ga daju zato što se njima ne dopada da se izvrši rekonstrukcija igumenarije i trpezarije, jer se to ne dopada nekim stručnjacima.
40/1 GD/LŽ 17.40 – 17.50
Velikim stručnjacima, istim onim stručnjacima koji su prošle godine, bez saglasnosti UNEKSO-a, dozvolili da počne gradnja u porti Petrove crkve u Novom Pazaru betonskim blokovima u porti crkve iz osmog veka, gde su dali veliki stručnjaci saglasnost i nemaju nikakav problem sa time.
Idemo dalje, kada je Vlada Srbije 2024. godine…

Dakle, isti taj Zavod, ista ta grupa stručnjaka dala je saglasnost da se u porti Petrove crkve u starom Rasu, u Novom Pazaru, crkve poreklom iz osmog veka, najstarije aktivne na teritoriji naše države, podiže građevina mimo izričite saglasnosti UNESKO-a, da se podiže od materijala koji veze nemaju sa periodom nastanka te građevine, da se gradi betonskim blokovima, da se to objavljuje po društvenim mrežama, da se mi kao vlast prozivamo zbog toga. A ko to radi? Rade kabadahije i službe zaštite. NJima to ne smeta.
Zato kada naše komšije muslimani, bošnjaci u Novom Pazaru hoće da obnove kulu Džephanu, onda i naprave čitav haos i ne dozvole ništa i ne samo što nam prave problem u zaštiti kulturnih dobara, nego što nam prave razdor među ljudima.
Ovamo dozvoljavate kod crkve iz osmog veka upotrebu betonskih blokova, gradnju bez saglasnosti UNESK-a, ovamo ne dozvoljavate obnovu kule Džephane.
Idemo dalje, ako hoćete da slušate dalje ili da živite i dalje u sopstvenim lažima, Lazarev grad u Kruševcu 2024. godine na Vidovdan Vlada proglasi za projekat od nacionalnog značaja, da idemo u rekonstrukciju i obnovu malog grada, odnosno Donžon kule, a taj isti zavod je na 20 metara od Lazarevog grada izdao dozvolu za gradnju kuće i to nije bio nikakav problem, kao što nije nikakav problem kada zaklonite beogradsku tvrđavu i vizuru njenu gledano sa Dunava, kada podignete čitav novi blok zgrada koji vam zakloni sa Dunava Despotov grad i Despotovu kulu. Ne, to rade stručnjaci iz službe zaštite. Tada vam nisu odgovarali, sada vam odgovaraju. Sada, kada štite ruglo i ruševinu, posle 26 godina, koji nisu zaštitili kao ruševinu, nego su ga zaštitili kao celu zgradu i uradili to potpuno protivno zakonu i protivno važećim propisima, sada oni brane veliko nasleđe.
Danas sam bio da našoj književnici Ljiljani Habjanović Đurović, u ime predsednika, uručim odlikovanje u Konaku Kneginje Ljubice. Pa, pogledajte kakvo ruglo je dozvolio Gradski zavod sa istim tim stručnjacima koji su štitili Generalštab. Pogledajte šta su napravili tamo.
Nemate pojma i nemojte da se uključujete. Da imate pojma, znali bi ste da to nije Šapić i da to nije nadležnost gradonačelnika, nego je nadležnost službi zaštite.
Dakle, na 20 metara od Kule Kneza Lazara dozvolili su da se podigne kuća i sada se prave ludi i kažu - podignut bespravan objekat, a kada im pokažete dozvolu koju su oni dali, oni gledaju u plafon i broje muve.
Hoćete dalje? Vi nama govorite da mi ne vodimo brigu o srpskom kulturnom nasleđu, a najviše ikada određeno sredstava za obnovu Manasije bilo je 2024. godine, 20.550.000. Prošle godine dali smo 89.350.000. U ovoj godini 484 miliona dinara je planirano za obnovu i rekonstrukciju i Despotove trpezarije i Despotove rezidencije i kompleksa bedema i kula, da sledeću godinu, kada je šest vekova od upokojenja despota Stefana Lazarevića, dočekamo sa Manasijom koja će sijati u punom sjaju, da pripremimo nominacioni dosije i da je upišemo u registar UNESKO.
40/2 GD/LŽ
Što vi to niste uradili kada ste toliko brinuli? Gde su ti stručnjaci koji su toliko brinuli, koji nisu bili u stanju jedan zid tri godine da obnove? Jedan jedini zid nisu tri godine bili u stanju da obnove. Makar se malo bolje pripremite kada dođete ovde da govorite.
Predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić bila je predsednica Vlade kada je kao kapitalni projekat u oblasti zaštite kulturnog nasleđa kvalifikovan projekat restauracije i prezentacije lokaliteta Justinijana Prima Caričin grad, ako se ne varam. Ova Narodna skupština je kroz Zakon o budžetu tri godine opredelila 430 miliona dinara za taj projekat. ti veliki stručnjaci nisu bili u stanju da potroše ni 30 miliona. Profućkali, prokockali istorijsku šansu da se takav jedan lokalitet restauriše, konzervira i prezentuje, da se upiše u UNESKO-v registar. Veliki stručnjaci.
Da li znate šta su uradili? Treba da se uradi prilazni put nalazištu, oni izdaju dozvolu. Ljudi počnu da rade put, a oni kažu - ne, ne, mi povlačimo dozvolu.
Hoćete li da čujete dalje? Opredeli se novac da se napravi posle više od sto godina zaštitna ograda oko lokaliteta Caričin grad. Oni izdaju dozvolu za ogradu, ali u sred izvođenja radova povuku saglasnost da se uradi video nadzor. Ljudi koji su uzeli da rade, podignu ogradu, postave video nadzor, ali onda shvatimo da video-nadzor nad arheološkim lokalitetom nekome smeta. A zašto to nekome smeta?
Vi pričate nama o tome što niste otvorili muzej u Viminacijumu. Otvorio ga je predsednik Vlade prof. Macut pre manje od 20 dana, jedan od najboljih arheoloških muzeja u ovom delu Evrope. Ali ja razumem vas. Za vas istorija počinje od 1941. godine i vi ste ostali u tom filmu i ne interesuje vas… Umalo da zaboravim, da ne pričam o tome da ti veliki stručnjaci 15 godina neće da reše problem vlage u Karađorđevoj crkvi u Topoli, da nam otpadaju freske, da 15 godina ne znaju da urade ili neće da urade projekat drenaže, ne zanima ih, da nam otpada mozaik sa kupole crkve Svetog Đorđa na Oplencu, da ih ne zanima ni da uđu u nju, a kamoli da urade projekat konzervacije.
Za Karađorđev dom u Rači platili smo 12 i po miliona da se zameni krov. Vi niste bili u stanju jednu jedinu crepljiku da promenite. Jednu jedinu crepljiku niste u stanju da promenite, kao što niste bili u stanju ni da spašavate „Sokolanu“ u Kragujevcu, za koju smo bili opredelili sredstva u toku izrade novog projekta sanacije statike utvrdili da će biti potrebno mnogo više novca i opredelili da to radimo ove godine.
Da se vratimo za Žiču. Ništa niste bili sposobni da uradite. Ništa. Pa, uradili ste na Žiči fasadu, otpala je posle tri godine. U vreme vaše vlasti urađena, srušila se, počela sama da otpada, a da li znate zašto? Zato što posle zemljotresa 2010. godine niste uradili studiju statike Spasove crkve u Žiči, pa da shvatite da se temelji kreću, da su oštećeni u toku zemljotresa i da moraju prvo oni da se saniraju da bi se uradila fasada. Ne znate ni da nabrojte ko je sve krunisan u Žiči, a ne da pričate ovde o tome.
41/1 TĐ/LjL 17.50 - 18.00
Prema tome, sa ozbiljnim predznanjem treba da uđete u rasprave, da se potrudite da naučite nešto o srpskom kulturnom nasleđu, da shvatite da oni koji sebi sami nameću oreol cvećki i svetaca i svetica zaštite, da im je sve samo njihov džep i njihova politička ambicija i karijera i da oni o tome ne vode nikakvu brigu.
Hoćete da vam pričam o tome koliko izdvajamo ove godine? U poslednje dve godine izdvajanja za obnovu, budžetska izdvajanja za obnovu "Svete srpske carske larve" manastira Hilandar na Svetoj Gori uvećali smo samo za dve godine za 53%. U ovoj godini je 138 miliona dinara. To nikad nije bilo toliko. Da niste vi to uradili?
Možete vi da prozivate Kenu koliko hoćete, ali Kena je došao i obratio se sa molbom da pomognemo prenos posmrtnih…
(Borislav Novaković: Javio se Milenku Jovanovu i otišao.)
Sigurno iz Soluna neće glasati, vratiće se ovde.

Gospođo predsednice, nije im stalo ništa. Oni nisu bili u stanju za 12 godina svoje vlasti da proglase ni jedan jedini artefakt ni iz jednog jedinog srpskog muzeja za kulturno dobro od izuzetnog značaja. To njima ništa ne znači.
Što se tiče malo pre pomenutog poslanika Milojičića, ja nisam odštampao da vam pokažem, ja sam se pripremao za ozbiljnu raspravu a ne za laži i za kretenizme i za bedastoće koje su ovde neki bili u stanju da iznose, za to ne, meni je krivo što ovo ne može dobro da se vidi, ali evo ja ću zamoliti nekoga da mi odštampa to, ovako izgleda prvi put posle 1946. godine renovirana velika sala Doma kulture iliti pozorišta u Smederevskoj Palanci. Dakle, zajedno, na inicijativu i Nikole Vučena i Radoslava Milojičića, evo kako izgleda ova sala. Od 1946. godine do sada nije bila obnovljena.
(Petar Bošković: Znate li vi da ima tužbu za to, on i Šutanovac…)
Ovo nije nikakav dom vojske, mada ja znam da ste vi rasturali obilato vojnu imovinu, da ste rasprodavali i uništavali i vojnu tehniku i naoružanje i ubojna sredstva, da ste u jednom danu preko 50 visokih oficira koji su branili zemlju 1999. godine, koji su bili simbol odbrane otadžbine 1999. godine od agresora u jednom danu ste ih penzionisali, a mnoge od njih izručili Haškom tribunalu, one koji su bili simbol odbrane, a onda se ovde pojavljujete sa time da mi predstavljate ruševinu kao simbol odbrane. Kakva ruševina? Tako je, ruševina. Ruševinu ste 2005. godine, da biste prikrili svoje nepočinstvo otuđenja i prodaje Maršalata, bespravnog i protivzakonitog istrzanja iz zaštićene zone kulturno-istorijsko prostorne celine kasarne Dedinje i Topčider, to ste dali i prodali u trajno vlasništvo, a ruševinu ste proglasili za spomenik kulture.
Koliko je to jadno i bedno šta ste radili, 5. oktobra ste u zamahu svoje revolucije srušili spomenik Milici Rakić i ubijenoj deci u NATO agresiji u Tašmajdanskom parku i 12 godina niste hteli da ga obnovite! Obnovila ga je ova vlast. I vi ćete nekome da pričate o zaštiti kulturnog dobra! Vi ćete nekome da pričate o zaštiti srpskog kulturnog nasleđa! Srpsko kulturno nasleđe za vas, pokazali ste šta znači.
Dao sam primer Žiče i primer Studenice. Šta hoćete, za primer Studenice? Pa, gde su ti vajni stručnjaci bili kada je pre dve godine, mimo propisa, nadzidan motel u Studenici koji se nalazi u zoni zaštite? Podignut je više nego što je smeo da bude podignut. Studenica je pod zaštitom UNESKO. Šta je uradila ta velika služba zaštite po tom pitanju?
41/2 TĐ/LjL
Gde je ova što se dogovarala sa američkim arhitektama pa kada nije mogla da dogovori napojnicu, onda počela da olajava sve, od predsednika države, ministra finansija, mene, drugih saradnika iz oblasti zaštite. Nije joj smetalo kada se podigne bespravno viši objekat u okruženju Studenice, nije joj smetalo da se skida zaštita sa Žiče, nije joj smetalo da se smanjuje za 85% zona zaštite oko manastira Žiče. Sve joj je to odgovaralo, sve je to bilo u redu. Ali, zamislite, profesor Dobrović…
Samo jednu stvar da vam kažem, to sam malo pre propustio da vam kažem. Kolika je vaša briga o kulturnom nasleđu Srbije i srpskog naroda pokazuju ovde ožiljci po ovim klupama, po ovom tepihu i u ovoj zgradi, po ulaznim vratima, u Dom Narodne skupštine, šta ste ovde bili u stanju da radite pre svega nekoliko meseci sa ovom zgradom, ovom zgradom koja je od 1984. godine kulturno dobro. E, to je za vas kulturno nasleđe Srbije.
Taj isti Nikola Dobrović je u svom planu regulacije grada Beograda posle 1945. godine predlagao da se ova ovde zgrada sruši, kao simbol velikosrpske hegemonije i nenarodnog režima. Toliko o tom velikom stručnjaku, o toj divovskoj veličini srpske arhitekture, o tom partijskom komesaru koji je predlagao da se Dom Narodne skupštine sruši. To je bio njegov predlog. To je bio njegov predlog i nemojte više da zamajavate narod, nemojte više da pričate laži, da pričate gluposti i nešto što moram da pomenem, a što ima veze sa Studenicom.
Na teritoriji Srbije najveća ulaganja u konzervaciju i prezentaciju jednog spomenika kulture od izuzetnog značaja bila su 80-ih godina za manastir Studenicu koji se pripremao za osam vekova proslave svoga postojanja i za upis u UNESKO Registar nepokretne kulturne baštine od značaja za čovečanstvo. Ono što nadmašuje ta ulaganja jesu ulaganja ove Vlade u restauraciju i prezentaciju manastira Manasija i kao što rekao, prošle godine 89 miliona 350 hiljada dinara, ove godine 484 miliona, sledeće godine preko 600 miliona. Dakle, imaćemo više od 10 miliona evra ulaganje u svega tri godine. Vi toliko niste bili u stanju za 10 godina svoje vlasti da uvrstite u finansiranje restauracije i prezentacije svesrpskog kulturnog nasleđa na teritoriji Republike Srbije, a o obnovi manastira Hilandar, stradalog u požaru 2004. godine, to bolje i da ne pričam.
Prema tome, prvo da uzmete udžbenike u ruke, da krenete prvo od istorije, pa od istorije umetnosti, pa da onda malo prođete Srbijom, da se ne šetate samo „krugom dvojke“, jer i van „kruga dvojke“ vam je K-distrikt koji ne možete da vidite, pa ni tu niste bili u stanju da shvatite kakve štetočine rade. Ima čestitih i časnih ljudi, ali ima i ozbiljnih štetočina u službama zaštite, ozbiljnih.
U Novom Pazaru nije dobijena dozvola za podizanje fabrike i za otvaranje prve investicije od 350 novih radnih mesta. Zašto? Pa pitajte velike stručnjake koji su dozvolili da se objekat uz Petrovu crkvu gradi betonskih blokovima, jer to odgovara duhu graditeljstva Osmog veka.
Dakle, to su štetočine, a obično onaj koji podržava štetočinu je i sam štetočina, a to radi ne iz razloga bilo kakve celishodnosti, već iz čiste nepatvorene mržnje koja je jedino osećanje koja ne uništava onoga prema kome je upućena, već onoga koji mrzi. A vi mrzite. To je vaš najveći problem. Meni je toga žao. Ja se Bogu i za vas molim, ali džaba. Izgleda, ni to nije od velike pomoći. Hvala vam na pažnji.

Hvala najlepše.
Uvažena gospođo predsednice Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, s pažnjom sam pratio izlaganje narodne poslanice iz Kraljeva i, osim apsolutne saglasnosti sa svim što je rekla, želelo bih samo da dodam jednu stvar. Dakle, prilikom obavljanja dužnosti, odnosno funkcije ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, dobio sam dopis gradonačelnika Kraljeva, dr Predraga Terzića, koji je izrazio u tom dopisu i većinsku želju građana Kraljeva, a to je da 14. oktobar, kao datum crnim slovima upisan u istoriju Kraljeva, od jedne lokalne manifestacije bude uzdignut na nacionalni nivo i tome sam dao bezrezervnu podršku i na sednici Vladinog Odbora za negovanje tradicije oslobodilačkih ratova Srbije podržao tu inicijativu i od tada smo, dakle od 2023. godine, tu manifestaciju uvrstili u red onih koja se obeležava na nacionalnom nivou.
Nismo uvek i svake godine u prilici da budemo na takvim mestima, ali s obzirom da će sledeće godine biti godišnjica koja je deljiva sa pet, dakle 85. godišnjica od masovnog stradanja građana Kraljeva u jednom užasnom piru nacističkog okupatora, to je i dobra prilika da se veći broj članova Vlade u Kraljevu tada i pojavi.
Ono što je važno reći, istorijski, i što ne smemo nikada da zaboravimo, Srbija je jedina zemlja u toku Drugog svetskog rata u okupiranoj Evropi u kojoj su pod okupacijom zločine vršili pripadnici jedinica Vermahta, dakle, redovnih oružanih snaga nemačkog Rajha, a ne pripadnici SS formacija i to je ono što je karakteristično za odmazde koje su Nemci sprovodili 1941. godine i u Kraljevu i u Kruševcu i u Kragujevcu, gde, kao što znamo, su odvodili đake iz gimnazije da bi ih streljali. To je nešto što smo dužni da prenosimo svakoj novoj generaciji i apsolutno podržavam vašu inicijativu koju ste izneli, a to je da se obnovi stara praksa odvođenja grupa učenika, grupa đaka na ta mesta, da bi na samim mestima i kroz razgovor sa za to kvalifikovanim kustosima mogli i te kako da dobro zapamte šta je to našem narodu vršeno, da su Srbi jedini narod za koga je važila naredba sto za jednog, da to nigde u Evropi, niti u svetu nije sprovođeno i da je ta žrtva koju su naši preci podneli samo zato što su pripadali našem rodu ili što su bili pravoslavne vere nešto što i te kako zaslužuje …
(Narodni poslanik opozicije: Jel to Vučić rekao?)

Naš veliki književnik i diplomata je, opisujući hrabrost nekih ljudi, rekao da su oni mnogo hrabri ne zato što se nikoga ne boje, već zato što se ničega ne stide.
Ja sam govorio o stvari o kojoj bi bilo najnormalnije da i u ovom velikom i uvaženom domu vlada apsolutni konsenzus.
Ako je neko u stanju da nema trunčicu poštovanja i pijeteta kada se govori na 14. oktobar… Dakle, na današnji dan su građani Kraljeva streljani samo zato što su bili Srbi u sprovođenju naredbe nacističkog komandanta za okupiranu Srbiju, prema kojoj je za jednog ubijenog okupacionog vojnika ubijeno sto naših sunarodnika.
Reč je o onome što ste vi rekli, o negovanju kulture pamćenja i u tom negovanju kulture pamćenja ja koristim ovu priliku prvo da vam zahvalim što ste ovo rekli, što ste dali inicijativu koju ću zdušno podržati kod ministra Dejana Vuka Stankovića. Naša deca treba da posećuju takva mesta i Slobodište u Kruševcu i Kraljevo. Slobodište koje smo, inače, u potpunosti rekonstruisali i uredili i Šumarice u Kragujevcu i memorijalni spomen-park u Sremskoj Mitrovici, gde su Ustaše streljale 1000 građana Mitrovice i Srema samo zato što su bili Srbi, pa i našeg velikog slikara Savu Šumanovića, koji je takođe tu stradao i ubijen, ali kada se steknu uslovi. Potpuno podržavam, dok ne mogu da odlaze normalno i neometano u spomen područje Jasenovac, a ono da odlaze u Donju Gradinu, u Republiku Srpsku, kao najveće srpsko groblje na jednom mestu pod kapom nebeskom, ali da obiđu i Srpsku kuću na Krfu i memorijal, odnosno mauzolej na ostrvu Vido i na Zejtinliku kraj Soluna i gde god, nažalost, ratnih vojnih memorijala naš narod ima, ne na desetine, nego na stotine u Evropi i Severnoj Africi.
Za početak, ponosan sam činjenicom da smo ih sve popisali, da smo ih učinili dostupnim i preko jedne ozbiljne internet platforme, koju smo dobili od jednog mladog čoveka iz Užica koji je to uradio, potpuno dobrovoljno, ne tražeći jedan jedini dinar od države. Zato danas na sajtu kojim upravlja Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja možete da odete, primera radi, da na tom sajtu otvorite odeljak o Zejtinliku i da za svako grobno mesto vidite ko je sahranjen, odakle je. Dakle, da imate ime, prezime, godinu stradanja.
To su stvari koje smo bili dužni da uradimo, kao što je i otvorena u nekadašnjoj stražarskoj kući na Zejtinliku jedna vrsta turističkog info-centra, jer veliki broj naših ljudi to dolazi i suvenirnica. Time je rukovodio generalni konzulat iz Soluna i to je važno i dobro.
Ovo što ste za Kraljevo rekli, da se ne udaljim od te teme, apsolutno podržavam i naša deca treba da neguju i da izgrađuju kulturu pamćenja upravo kroz posete ovakvim važnim mestima.
Još jednom koristim priliku da i svakog ko ode u Kraljevo, da ga pozovem da poseti i Narodni muzej u Kraljevu, jer taj deo postavke je posebno efektan, potresan i nešto što kod svakog normalnog čoveka probudi osećanje.
Podsetiću, i time da završim, dakle, da je upravo ova vlast, koja se napada nemilice izmišljotinama, glupostima, besmislenim nazovi argumentima, ona je snimila prvi film o Jasenovcu. To nije nijedna pre nas htela da uradi, niti je htela, niti je smela. Upravo je ova vlast prva posle 1964. godine, odnosno posle fantastičnog filma Žike Mitrovića „Marš na Drinu“, ova je prva snimila i „Zaspanku za vojnika“ i „Kralja Petra Prvog“, ni jedna druga nije nalazila za shodno to da radi.
Snimali su filmove kojima su davali naziv srpski film, a kada ukucate to i pronađete na bilo kojoj od internet platformi, onda vam dođe da se postidite sami pred sobom, jer je reč o filmu koji govori o pedofiliji. I ovo nije neka plasirana izmišljotina, kao što neko ovde lažno optužuje ljude za pedofiliju samo zato što su uzeli učešća u formiranju Fakulteta za srpske studije u Nišu, već tu bruku i sramotu od filma, koju je plaćala ova država u vreme njihove vlasti. Dakle, ova država u vreme njihove vlasti plaćale je filmove koji su nosili prefiks srpski, a koji su promovisali pedofiliju. I znate, to je normalno, to je u redu. To je bila njihova kulturna politika. Neka to njima služi na čast i na ponos.
Ova vlast to raditi neće. I svako onaj kome to smeta, može slobodno da snima, ali neće od države dobiti jedan jedni dinar, jer izgleda im je postalo popularno i unosno da snimaju i promovišu stvari koje ruše jedan tradicionalni sistem vrednosti ove države i naroda koji je njen stub i njen državotvorni faktor. E, to se njima ne dopada i zato će izmisliti priču o studentu postdiplomskih studija, sjajnom studentu postdiplomskih studija, koji se bunio zato što mu nije bilo dozvoljeno da nastavi da daje ispite, zato što je nekim neodgovornim ljudima palo na pamet da se ponašaju prema fakultetu koji je formirala država, kome je pare za funkcionisanje dala država, koji je izgradila država, da se prema tome ponašaju kao da im je to ostavio njihov tata ili deda.
Ceo njihov problem, da znate, jeste što su oni uložili više od jedne decenije da ovu državu kao kukuruz krune, da je razvlaste, da se ona ne pita ni za šta, pa im sada smeta kada država obavlja svoje funkcije onako kako je to Ustavom i zakonom definisano, e to im smeta, jer su oni naučili i oni su od države pravili, od svakog ministarstva, organa, organizacije, protočni bojler kroz koji samo treba njima da odlaze pare, a da oni time upravljaju onako kako oni misle da treba i to je bila njihova, između ostalog, i kulturna politika.
Pogledajte svaki od ovih memorijala iz Drugog svetskog rata na šta je ličio i kako je izgledao kada su oni završili svoj ciklus vlasti i onda će vam sve biti jasno. Ima tu još mnogo toga što mi moramo da sređujemo, mnogo toga što treba da se obnovi, mnogo toga što treba da se radi, ali ako mi ne budemo našu decu obrazovali na ovakav način, obrazovaće ih stranci, a stranci će da im pričaju ono što njima odgovara, pa ćemo na kraju mi da budemo krivi što je streljano 100 za jednog, pa ćemo mi da budemo krivi što su ubijene 1941. godine desetine hiljada građana u nacističkim kaznenim ekspedicijama samo zato što srpski narod nije žele da se pomiri sa time da mu se država rastura, rastače, da se nad srpskim narodom sprovodi genocid na teritoriji tadašnje Hrvatske, tadašnje velike Albanije, tadašnje okupatorske Bugarske. Svi oni su držali po neki deo državne teritorije Srbije u svojoj vlasti.
Dakle, da, idemo u budućnost. Da, hoćemo sa svima da sarađujemo, ali ako mi ne poštujemo naše žrtve, neće ih poštovati niko. I onaj model koji smo uspeli ozbiljnim zalaganjem pokojnog gospodina Ištvana Pastora da napravimo u istorijskom pomirenju sa našim susedima, nama prijateljskim narodom Mađarske, to je model koji smo spremni da sledimo sa svakim i gde pokazujemo pijetet prema svakoj žrtvi, gde se ne bavimo istorijskim revizijama i karikiranjima, ali i gde gledamo šta je to što nas spaja u današnjosti, u sadašnjici, u budućnosti i zajedničkim snagama nastavljamo da se borimo za neko bolje sutra i za našu decu koja će živeti u ozbiljno prijateljskim, dobrosusedskim odnosima.
Vama hvala što ste ovo pomenuli. Prvom prilikom kada budem u Kraljevu, bio sam nedavno da posetim galeriju „Maržik“ koja je potpuno obnovljena, a koja je bila ruglo grada, doći ću i da zajedno, mogu i vas da pozovem i druge naše koleginice i kolege iz Kraljeva, da zajedno posetimo i muzej i ovaj deo postavke, ali i samo stratište Kraljevčana 1941. godine. Hvala vam.

Znate, istorija nije švedski sto da uzmete ono što vam odgovara, a ono što vam ne odgovara da ne uzimate. Pa tako nije ni moj govor, pa da iz njega izvučete dve do tri reči iz konteksta i tumačite to na sebi svojstven način.
Dakle, ja sam vrlo jasno rekao da je Srbija jedina okupirana teritorija gde su u toku okupacije, a ne u toku oružanih borbi pripadnici Vermahta sprovodili odmazde. To je tačno. I vršili zločine.
Dakle, jedno su oružani sukobi, a drugo je vršenje zločina u kaznenim ekspedicijama.
U redu, evo, vi ste u pravu za sve, odlično.
Evo, ja sam neko ko zaista ne zna istoriju. Tu su mnogo bolji ovi NATO oficiri, koji bi možda mogli nekada o tome da nam pričaju.
(Petar Bošković: Kada budete tri godine u ratu kao ja, tada se javite. Sram vas bilo. Jedanaest odlikovanja imam od ove države.)
(Radoslav Milojičić: Ima i Ponoš tri, pa je kukavica.)
(Petar Bošković: Sikter.)

Dakle, vrlo kratko. Nisam imao nameru da izazivam ovakvu reakciju, ali koga svrbi taj se i češe. Dakle, ne bih se javljao da nije tako. Priznajem da ja ne znam ništa, da ste rekli da ne poznajem i da sam grešio, ali ono što je tačno - tačno je da postoje i u tom paktu moćne države članice kojima smeta kada se kaže da su u Srbiji zločine vršile jedinice Vermahta, a ne SS jedinice, kao što je to bio najčešći slučaj širom Evrope. Ono što priznajem i prihvatam jeste - u oružanim sukobima da, ali nad običnim građanima to su jedinice Vermahta radile samo na teritoriji okupirane Srbije. Hvala vam na razumevanju, a ovo drugo neću da komentarišem.

Toliko me je sramota da sam apsolutno podržao grad Užice i rukovodstvo grada da u okviru manifestacije „Užice – nacionalna prestonica kulture“ formiramo u okviru Narodne biblioteke legat akademika LJubomira Simovića, da sa samim gospodinom, pokojnim gospodinom Simović napravimo dogovor, tj. ugovor o tom legatu i da značajan deo njegove biblioteke i lične zaostavštine pripadne Narodnoj biblioteci u Užicu za čije renoviranje i opremanje dela gde će se nalaziti legat je Ministarstvo kulture odobrilo ozbiljne finansije. I, da smo to lepo završili, da čekamo završetak ostavinske rasprave iza pokojnog akademika Simovića i da ćemo onda sa ponosom da otvorimo taj legat.
Što se tiče samog prisustva sahrani, to je lični izbor i lični čin.
Dakle, ja vas nisam prekidao, niti vam dobacivao i nemam nameru to ni da radim, očekujem da se i vi ponašate civilizovano i kulturno i da slušate kada se neko vama obraća.
Dakle, to je lični čin. Ja poštujem njegovo ozbiljno književno i umetničko delo i volim i da čitam ono što je on napisao i volim i da gledam ono što je on napisao, tj. dramatizovao na jedan ozbiljan način, a o tome da li smo se politički slagali ili ne to je sasvim druga stvar. On je jedan od ljudi koji je podržavao tezu tzv. nezavisnog Kosova i ja se sa time ne slažem i dozvoljavam sebi za pravo da i ne odem na nečiju sahranu, a respekt svaki prema onome što je bilo njegovo književno delo. koliko ga uvažavamo kao književnika upravo pokazuje, i kao rođenog Užičanina, upravo pokazuje taj gest Ministarstva kulture koje je ozbiljno podržalo i debelo sufinansiralo nameru grada Užica da u Narodnoj biblioteci otvori legat akademika Ljubomira Simovića.
Hvala vam.

Zahvaljujem.
Uvažena gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, kada se neko u svojim izlaganjima poziva na interes građana i da građani treba nešto da znaju i postavlja pitanje – da li sam ja lično ili kolega potpredsednik Vlade i ministar finansija odgovorni, kako reče za Generalštab, jedno podsećanje zbog građana Srbije.
Za Generalštab i stanje u kome se on nalazi odgovoran je NATO. Država Srbija i njeni državni organi one koji su izvršili to nepočinstvo je pravnosnažnim sudskim odlukama osudila, osuđeni su od Havijera Solane, kao tadašnjeg generalnog sekretara NATO, svi redom.
Šta je zanimljivo? Pa, zanimljivo je da su upravo ljudi koji su predstavnici bivšeg režima i koji danas žalopojno pričaju o toj ruševini u centru Beograda, da su upravo oni u toku svoje vlasti ukinuli tu pravnosnažnu sudsku odluku.
Takođe je vrlo zanimljivo da je otprilike u slično vreme kada je NATO rušio zdanje Generalštaba i Ministarstva odbrane, bombardovao i Maršalat na Dedinju. Da je taj isti Maršalat u vreme njihove vlasti, što bi naš narod rekao – dat za šerpu ribe, za potrebu izgradnje ambasade SAD.
Sada neko može da kaže – kakve to veze ima sa kulturnim nasleđem? Ima. Tom istom prilikom je suprotno važećim zakonima prekršena odluka savezne Vlade kojom je Dvorski kompleks na Dedinju proglašen za kulturno dobro od izuzetnog značaja, pa je onda od Dvorskog kompleksa na Dedinju otrgnut deo kulturnog dobra i u paketu zajedno sa objektom Maršalata ustupljen za potrebe i izgradnje ambasade SAD.
Dakle, kada neko želi da drži bilo kome pridike ili lekcije mora prvo da pogleda samog sebe. Time su prekršene odredbe i odluke Vlade i Zakona o kulturnim dobrima.
Lično nemam nikakav problem bilo kada da budem saslušan niti da dam iskaz na poziv zvaničnih državnih organa. Nikada taj problem nisam ni imao. Da li su neki drugi spremni da daju iskaze po ovom pitanju? To je veliko pitanje. Činjenica je da se tada o zakonu, ama baš uopšte brinulo nije. Dakle, prvo je neko ko je pravnosnažno osuđen lišen te odgovornosti koja je sudski utvrđena, to je prva stvar. Onda su ciljano kršene sve važeće zakonske norme.
Da vas podsetim, ta sudska odluka je ukinuta pred dolazak Solane u Beograd da prisustvuje zaključenju Beogradskog sporazuma koji je sprovodio tadašnji vrh Srbije, Jugoslavije, kada su svojim potpisom na taj politički sporazum stavili van snage Ustav Savezne Republike iz 1992. godine i sproveli protivustavno omogućenje odlaska Crne Gore i zajedničke države sa Srbijom. Dakle, podugačka je ta lista nepočinstava.
Još jednom da pomenem, ja nemam nikakav problem da odgovorim na pitanja i da se pojavim pred zvaničnim državnim organom kada me on za to pozove.
Hvala na pažnji.

Uvažena predsedavajuća, gospođo Raguš, dame i gospodo narodni poslanici, uvažene koleginice i kolege članovi Vlade, poštovani građani Srbije, prateći pažljivo izlaganja svojih uvaženih prethodnika za govornicom ovde u Domu Narodne skupštine i sam pripremajući se da govorim i na temu nekih tačaka dnevnog reda, ne mogu a da ne dam jedan širi politički okvir upravo onome što jeste smisao samog obraćanja i aktuelne političke situacije u zemlji, u našoj otadžbini koja se suočava sa pokušajem sprovođenja obojene revolucije, setio sam se izlaganja mog uvaženog kolege Aleksandra Martinovića koji je pre nekoliko meseci bio napadan od strane pripadnika opozicije ovde u Narodnoj skupštini Srbije, kada je rekao da je Srbija izložena hibridnom ratu.
Tada su se tome podsmevali, tada su o tome govorili sa potpunim nipodaštavanjem, tada su napadali njega lično, napadali predsednicu Narodne skupštine koja je predsedavala tom sednicom i govorili o tome da mi pričamo o teorijama zavere, da govorimo o mitovima, da to nije tačno, itd. Sada smo došli do toga da se od hibridnog rata prešlo u višu fazu, a ta viša faza svakako jeste obojena revolucija.
Obraćamo se svim građanima, posebno onim ljudima, a veliki je broj ljudi koji su zbunjeni, koji su zbunjeni onim što se dešava, koji nikada nisu doživeli da gledaju u ovom divnom Domu Narodne skupštine scene kakve su gledali prošle nedelje, gde je veliki broj vas, narodnih poslanika i mojih uvaženih koleginica i kolega članova Vlade, bio izložen jednom nasilju. U stvari, tom su nasilju bili izloženi građani Srbije.
Da bismo razumeli zašto je reč o obojenoj revoluciji, ja bih dao jedan ugao gledanja koji mislim da je važan. Potrebno je da napravimo jedan osvrt na nešto što se dešavalo u prethodnom periodu i da zauzmemo ugao gledanja sveobuhvatnog, sistematičnog, da bismo to razumeli. Da bismo razumeli ovo što se danas dešava, moramo da shvatimo šta je ono što se dešavalo u dužem nizu godina za nama.
Ja ću pobrojati samo nekoliko stvari koje su se u Srbiji dogodile, koje Srbiju danas čine drugačijom u odnosu na zemlju kakva je bila, naročito u periodu od 2000. do 2012. godine, a mislim da je to veoma važno.
Srbija je u prethodnom periodu, o tome je nešto ministar Đurić govorio, jedna od retkih zemalja u ovom delu sveta koja je pokazala šta to znači kada imate zemlju koja suvereno i samostalno vodi svoju spoljnu politiku. Najbolji dokaz tom suverenom vođenju spoljne politike jeste činjenica da je Srbija jedina zemlja u Evropi, van eks sovjetskog prostora i koja je isključivo u Evropi, nije evro-azijska zemlja, koja Ruskoj Federaciji nije uvela sankcije, a da je pri tom ostala i te kako odana i verna osnovnim principima i načelima međunarodnog javnog prava i njihovom poštovanju.
Srbija je uspela nešto što je izgledalo nezamislivo pre svega deceniju i po, kada je imala neodgovornu, nacionalno neodgovornu vlast i Vladu koja se svakome, na svakom mestu, izvinjavala za sve živo i ponižavala sistematski sebe, uspela je da se pre nepunih 11 meseci u glavnoj svetskoj političkoj areni, u Generalnoj skupštini UN, suprotstavi pokušaju žigosanja sebe i svog državotvornog najjačeg elementa, a to je srpski narod, kao genocidnog naroda. Predsednik Republike stavio se na čelo upravo tog tima, diplomatskog srpskog tima i izborio se da više od polovine zemalja članica organizacije UN ne bude protiv Srbije i da ne ponesemo taj sraman žig koji nisu poneli oni narodi u istoriji koji su ga nesumnjivo zbog onoga što su činili i zaslužili.
Nemojte zaboraviti, u situaciji koja je izgledala bezizlazno i nemoguće, uspeli smo da tzv. Kosovo ne uđe u članstvo Saveta Evrope. Mnogi su to zaboravili i to prećutali. Reč je o ozbiljnom uspehu naše zemlje.
Položaj srpskog naroda u okruženju, koliko god da bismo mi želeli da on bude bolji, on je nesrazmerno mnogo bolji u odnosu na ono što je bio pre više od jedne decenije.
Podsetiću vas, mi imamo period od prethodnih 13 godina u kojem, pored svih pritisaka, nedaća, bukvalno pravnog silovanja, Republici Srpskoj nije oduzeta ni jedna jedina nadležnost. Setimo se šta se dešavalo u periodu nakon 2000. godine, od 2000. do 2012. godine.
U ovom periodu za nama u prethodne četiri godine, posle žestoke borbe srpskog naroda u Crnoj Gori za svoja prava i njihovu zaštitu, mi danas u Crnoj Gori imamo Srbina koji je predsednik Skupštine, imamo dvoje potpredsednika Vlade, imamo pet ministara u toj Vladi. Ranije nismo mogli da imamo ni načelnika, nekog osrednjeg, u nekoj policijskoj stanici koji je bio Srbin.
U Severnoj Makedoniji prvi put od kada ta država postoji kao politički subjekt, da li kao deo federacije ili kao samostalna država, prvi put imamo Srbina koji je potpredsednik Vlade i ministar u Vladi i to ništa ne bi bilo moguće da Srbija nije stala na noge i da nije u regionu u kojem živimo prepoznata kao ozbiljna, da nije respektovana kako treba.
Nemojte zaboraviti, dame i gospodo narodni poslanici, vi ste u ovom Domu Narodne skupštine doneli odluku o vraćanju služenja vojnog roka. To je povratak u ruke države ozbiljne poluge suvereniteta. Nije bitno koji je saziv, bilo je vreme kada je sadašnji predsednik Vlade bio ministar odbrane i potpredsednik Vlade, ali to je ista vladajuća većina.
U ovom domu je doneta Deklaracija o zaštiti nacionalnih i političkih prava i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda, nešto što je ranije bilo nezamislivo. Kako je ovo sve bilo moguće? Bilo je moguće zato što je u prethodnoj deceniji, zahvaljujući ozbiljnom političkom iskustvu, radu, marljivosti i vizionarstvu državnog rukovodstva, na čelu sa predsednikom Republike, naša država uspela da stane na noge kao ekonomski oporavljena zemlja i da pokrene zamajac privrednog razvoja koji je doveo do toga da bude u samom vrhu evropskih ekonomija po stopi rasta. Taj ekonomski oporavak, ta ekonomska baza omogućila je Srbiji da posle decenija rastakanja i neverovatnog i nezamislivog nacionalnog, državnog brodoloma koji smo kao narod doživeli od početka devedesetih godina da se konsolidujemo i da nastavimo da idemo dalje.
Čerčil je jednom prilikom rekao da ono što Srbe razlikuje od svih drugih naroda u ovom delu sveta, u ovom delu Evrope jeste ta neverovatna sposobnost da se sa ivice ambisa i sigurnog puta ka propasti uzdignemo kao feniks nalazeći u sebi neku unutrašnju snagu koja je u stanju da nas oporavi, da nas podigne na noge i da nas vrati u arenu, u onoj u kojoj smo uvek imali neko svoje mesto, ne kao najveći, jer to nikad nismo bili po broju, po veličini teritorije, ali kao ne beznačajan faktor.
Zašto je ovo važno? Dakle, ta jaka Srbija koja je htela da sačuva sebe i koja je sačuvala sebe, osim građanima Srbije i srpskom narodu koji je ovu zemlju stvorio, mnogima ne odgovara. Upravo ti kojima ne odgovara, koji ne žele jaku Srbiju, koji ne žele jake Srbe, ne žele ni Srpsku, ne žele ni Srbe u Crnoj Gori, ne žele našu borbu za KiM, ne samo kao deo naše teritorije, ne samo kao kolevku naše kulture, naše državnosti, našeg identiteta, već kao smisao pojma borbe za opstanak i postojanje, za opstanak našeg identiteta, za opstanak naše kulture, za opstanak našeg istorijskog genetskog koda i one spone koja nas vezuje neraskidivo sa precima jer, podsetiću vas, uvek jednu naciju čine oni koji su živeli pre nas, mi koji živimo danas i oni koji će posle nas doći.
Dakle, takva Srbija mnogima ne odgovara, naročito, i o tome je koleginica Đurđević Stamenkovski govorila, a mislim da o tome treba govoriti često. Godine 1998. imali smo oružanu pobunu na delu naše teritorije, 1999. godine imali smo agresiju grupe stranih država protiv naše države, a 2000. godine imali smo političku agresiju.
Zašto je neko bio u stanju da baca šok bombe, dimne bombe, pali baklje i pokuša da pali Skupštinu? Zato što mu je to pošlo za rukom pre 25 godina. I bez obzira što su tadašnje okolnosti bile drugačije, što ste imali izbore, što ste imali 10 godina sankcija, ekonomskog iscrpljivanja naše zemlje, što ste imali građanske ratove, raspad velike države, NATO agresiju, činjenica, imali i ozbiljno nezadovoljstvo kod ljudi koje je postojalo, bez obzira što su to potpuno drugačije okolnosti neko ko je tada upao sa bakljom da zapali ovaj sveti dom misli da mu je to dozvoljeno i da to može uvek da uspe kada se to njemu ne dopadne, kada mu se nešto ne dopada, današnja Srbija je potpuna suprotnost tome i neko želi da je zaustavi.
Ko želi da je zaustavi? Ljudi koji pričaju u poslednje dve godine da se bore za Srbiju bez nasilja, koji su sebe nazvali pre dve godine „Srbijom protiv nasilja“ bore se protiv nasilja nasiljem. Ljudi koji nam svima pričaju da se bore za očuvanje institucija bore se za očuvanje institucija blokadom institucija. Ljudi kojima su puna usta borbe za demokratiju bore se za demokratiju negiranjem demokratije, odbijajući i izbore i referendum, odbijajući čak i raspravu u ovom domu, već paleći ovaj dom i izazivajući haos i metež i šaljući u svet jednu ružnu sliku koja se mogla videti samo u retkim državama koje su zagazile u duboke, duboke političke krize.
Zato je važno da o ovome govorimo. Kada sistematično pogledate sve ono o čemu sam govorio šta se to dešavalo u našoj državi, kako je ona postepeno… Nisam pomenuo vrlo važnu stvar. Dakle, ne samo što je donesena odluka o ponovnom služenju vojnog roka, već pogledajte koliko je toga uloženo da se sačuva naša vojno neutralna politika i da se ozdravi Vojska Srbije.
Dakle, upravo toj i takvoj Srbiji koja je počela ozbiljno da menja sliku o sebi u međunarodnim okvirima, koja je krenula putem razvoja, koja je posle ozbiljne ekonomske obnove počela da stvara uslove korak po korak za jednu ozbiljnu i duhovnu i kulturnu obnovu, bez čega je ona prva ekonomska kratkog daha.
Koristim ovu priliku da kažem i da pomenem, dakle, da je upravo ta Srbija i u ovu godinu budžetsku, kalendarsku, zagazila sa ozbiljnim planovima na polju kulture, sa fantastičnim infrastrukturnim projektima kao što je novi Istorijski muzej Srbije u koji ulažemo dve milijarde 100 miliona dinara i koji se upravo radi, za čije potrebe se adaptira i sređuje zgrada stare Glavne železničke stanice u Beogradu, koji bi trebalo da bude gotov pre 2027. godine. To je tik uz, to zdanje, zdanje koje će biti obnovljeno nekadašnje Pošte br. 2. u kojoj će biti smešten arheološki muzej i dve nove pozorišne scene. To i potpuno novi Muzej Nikole Tesle koji će iz 250 kvadrata preći u prostor od 8.100 kvadratnih metara za koji je urađen projekat od strane jednog od najeminentnijih arhitektonskih biroa iz Londona koji je dobio pobedničku nagradu kao prvo rešenje.
To nije samo Beograd, to je i Požarevac sa novom Galerijom Milene Pavlović Barili, to je i Paraćin sa Muzejom staklarstva, to je i Idvor, nedaleko od Beograda, ovde kraj Kovačice, u kome sređujemo spomen-kompleks Mihajlu Pupinu. To je i muzej ćirilice u Bajinoj Bašti. To su i mnogi drugi projekti širom juga i centralnog i severnog dela naše otadžbine. To je i Srbija koja, kao što rekoh, ozbiljno menja svoj imidž.
Danas ću se ovde osvrnuti na nekoliko tačaka dnevnog reda koje su, po mom mišljenju, veoma važne. Nisu one od presudne važnosti, ali su reperi, ali su pokazatelji gde smo kao narod i kao država i u očima drugih delova sveta.
Danas je pred vama, kao jedna od tačaka dnevnog reda i ratifikacija Sporazuma o slobodnoj trgovini sa Arapskom Republikom Egipat. Imao sam priliku 2021. godine da boravim u zvaničnoj poseti kao tada ministar spoljnih poslova, da preko sat i 40 minuta razgovaram sa predsednikom Egipta, da pokrenemo, kao temu, temu zaključivanja sporazuma o slobodnoj trgovini.
Da bi naši građani znali, ponoviću nešto što smatram veoma važnim, Egipat je mogao najmnogoljudnija država mediteranskog basena, što nije bio nikada u istoriji. Podsetiću vas, početkom prošlog veka najmnogoljudnija država u mediteranskom regionu bila je Francuska, a krajem prošlog veka bila je Turska, a danas je sa više 110 miliona stanovnika Arapska Republika Egipat.
Zemlja koja se izuzetno ubrzano razvija, zemlja koja sa kojom mi kao Srbija imamo 117 godina dugu tradiciju diplomatskih odnosa, od 1908. godine.
Zahvaljujući tada vizionarstvu srpskih državnika i odluci srpske Vlade i kralja Petra Prvog, da se u Aleksandriji otvori trgovinsko predstavništvo uspeli smo da izađemo kao pobednici iz Carinskog rata sa neuporedivo većom, jačom, moćnijom Austrougarskom. Uz Solun, otvaranje tog predstavništva u Aleksandriji bio je jedan od presudnih i najvažnijih koraka.
Zašto je ovo važno? Zato što je Arapska Republika Egipat, ona je sama za sebe više nego dovoljno tržište za našu privredu i za razvoj privredne saradnje, za naše poljoprivredne proizvođače, za traženje alternativnih tržišta za njih. Međutim, važna je i iz drugog razloga. Važna je i zbog Afričke kontinentalne zone slobodne trgovine. Za sve one koji možda ne znaju, dakle, Afrička kontinentalna zona slobodne trgovine obuhvata čitav afrički kontinent, 54 države članice pristupile su tom Sporazumu o slobodnoj trgovini. To znači da svaki naš privrednik, koji zahvaljujući Sporazumu o slobodnoj trgovini osnuje zajedničko preduzeće sa svojim nekim egipatskim partnerom u Egiptu dobija kao na dlanu čitavo afričko tržište sa milijardu i 370 miliona stanovnika i preko 90% roba bez carine. Ovo zvuči kao nešto neverovatno. Reč je o tržištu koje je po broju stanovnika malo iza Kine, ali po veličini teritorije mnogo ispred.
Dakle, ovim sporazumom koji smo uspeli sa Arapskom Republikom Egipat da zaključimo, koji je zaključio naš predsednik Aleksandar Vučić prilikom svoje zvanične posete Egiptu leta prošle godine, nama se otvara ovakvo jedno tržište. Uz sve ono o čemu je prvi potpredsednik Vlade i ministar finansija danas govorio u uvodnom delu, neću to da ponavljam, ovaj sporazum je nešto što Srbiju čini jedinstvenom u ovom delu sveta.
Ovde su još dva sporazuma o kojima želim nešto da kažem, to je sporazum, u stvari, Zakon o potvrđivanju Sporazuma o angažovanju članova porodica, članova diplomatsko konzularnih misija između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Azerbejdžan.
I o Azerbejdžanu i o Egiptu ne govorim samo kao, i po sadržini moga govora, možete da vidite da ne govorim kao ministar kulture, govorim kao član Vlade koji je koopredsedavajući srpske strane u komisijama za trgovinsko-ekonomsku saradnju sa Azerbejdžan i sa Arapskom Republikom Egipat i ovo smatram ogromnim uspehom, kada sam o Egiptu govorio, ozbiljnim uspehom naše Vlade.
Šta je veliki uspeh kada je u pitanju Republika Azerbejdžan? Sa tom državom kavkasko-kaspijskog regiona uspeli smo da unapredimo odnose do nivo strateškog partnerstva, da ozbiljno razvijemo našu saradnju na polju međunarodne politike, na polju poljoprivrede, na polju građevine, energetike.
Kada je reč o saradnji u međunarodnim forumima, Republika Azerbejdžan je neko ko ne samo da podigne ruku da glasa, da podrži Srbiju kada je u pitanju očuvanje našeg teritorijalnog integriteta i suvereniteta i vidim među vama one koji su članovi nekih međunarodnih foruma, koji su članovi parlamentarnih delegacija, grupa prijateljstva sa Azerbejdžanom kako sa odobravanjem reaguju na ove moje reči. Dakle, ne samo da podignu ruku, to su ljudi koji nas aktivno podržavaju, koji se jave za reč, koji govore u prilog naše stvari, kako to narod kaže.
Dakle, država sa kojom postoji ozbiljna saradnja, čiji predsednik sa našim predsednikom je mnogo više od kolege i partnera. Predsednik Alijev i predsednik Vučić su izuzetno dobri prijatelji i na tom ličnom odnosu prijateljstva i poverenja gradi se i prijateljstvo i poverenje između dve države.
Zato je važno što je ovaj sporazum danas pred vama. Ostvarili smo ozbiljnu saradnju i na polju izgradnje infrastrukture. Azerbejdžanska kompanija „Azvirt“ je neko ko je deonice autoputa Miloš Veliki od Ljiga do Preljine, potom izgradnje autoputa Ruma-Šabac, mosta na Savi, brze saobraćajnice od Šapca do Loznice, zahvaljujući čemu danas od Beograda i do Šapca i do Loznice i do Rume možete da dođete značajno brže, a ne samo do Loznice, uveren sam da će se produžiti, kao što se već upravo rukama azvertskih graditelja gradi i deonica Sljepčević – Badovinci, brže stizati i do Bjeljine i da će se brže stizati i do Zvornika, dakle do Republike Srpske, ali da će se stizati i do Gornjeg Podrinja, dakle do Malog Zvornika, Ljubovije, Bajine Bašte, a dalje Tare, Zlatibora i tog dela Jugozapadne Srbije. Ali, graditelji „Azverta“ učestvuju i u izgradnji saobraćajnice od Bačkog Brega do Sombora na izgradnji tog projekta, osmeha Srbije.
I pred vama je još jedan sporazum gde moram da budem i malo ličan. Inicirao sam njegovo zaključivanje pre četiri godine i evo danas je pred vama. To je sporazum o ukidanju viza sa jednom državom desetina hiljada kilometara udaljenom od nas. Reč je o sporazumu o ukidanju viza za nosioce običnih civilnih pasoša sa Republikom Gvatemalom.
Gvatemala je država Centralne Amerike, kao što rekoh, desetinu hiljada kilometara udaljena od Srbije, ali država koja uvek u međunarodnoj areni glasa onako kako to Srbiji odgovara, naročito kada je u pitanju KiM. I to je neverovatno.
Mi se sa njima ne znamo toliko, ali ja sam zato iskoristio i ovu današnju priliku i svoje obraćanje vama da vas upoznam makar na trenutak sa zemljom u kojoj, verovali ili ne, postoji selo kome su dali ime Srbija.
Dakle, u centralno američkoj zemlji imate selo koje nosi ime Srbija. U tom selu se kao dan toga sela slavi Vidovdan. Ja sam ovde doneo da vam pokažem kako izgledaju slike sa tih proslava. Pogledajte već ovde na početku ove divne devojke koje su obučene u kostime u bojama naše zastave.
Kako je moguće da to postoji? Postoji zato što je Gvatemala zemlja sa najvećim brojem aktivnih vulkana u svetu. Jedan od tih vulkana je porušio ovo selo. Posle toga su se javili neki ljudi dobre volje, Gvatemalci. Porodica koja godinama, decenijama unazad daje počasne konzule nekada u Jugoslaviji, a posle Jugoslavije i Srbiji i koji su pomogli obnovu i izgradnju toga sela, sagradili su ljudima kuće, i kada su oni hteli da im se oduže pitali su ih da li je u redu da svom selu daju naziv Srbija. Ovo što vidite su slike sa proslave, videćete, sa proslave Vidovdana upravo u ovom selu 2021. godine, ali ne samo to. U ovoj zemlji postoji i manastir Srpske pravoslavne crkve i jedini u Centralnoj Americi.
Vidite, nije se ovo desilo pre 15 godine, nije se desilo pre 20 godina. Ovo se desilo u periodu od prethodnih pet, šest godina. Ovo vam pokazuje da Srbija nije više gubavac u međunarodnoj areni. Da smo uspeli ono što je činjeno naročito devedesetih godina, a to je da budemo prokazani i proglašeni za pariju u svetu, da smo uspeli da se odlepimo od te etikete i pokazujemo da smo zemlja koja može da dobije čak i organizaciju jednog prestižnog događaja kao što je specijalizovani EKSPO 2027. godine.
Koliko je ova zemlja, zemlja dobrih ljudi daću vam samo jedan primer, ne mogu da ne kažem sada to, to je jedna mlada zemlja, mlada nacija. Godine 1850. godine Srbija je imala 956.000 stanovnika, Gvatemala je imala 787.000 stanovnika, 1910. godine Srbija je imala 2.900.000, oni su imali 2.600.000, Srbija danas ima negde od 6.600.000 ne računajući populaciju na Kosovu i Metohiji, Gvatemala danas ima 17.800.000 ljudi u zemlji, bez rasejanja. Da li je dobro što u takvoj jednoj zemlji ukidamo vize, ja mislim da je dobro, i to svedoči o tome koliko smo počeli da se vraćamo svojim tradicionalnim i starim prijateljstvima.
Naravno, razvijaćemo i kulturnu saradnju. Mi smo u Antigva Gvatemali, to je stara prestonica te države, organizovali jednu divnu izložbu o srpskom srednjovekovnom sakralnom nasleđu, ona je bila veoma lepo propraćena i nastavićemo i dalje da predstavljamo svoju bogatu, kulturno-istorijsku baštinu, a u sklopu naših nadležnosti, u saradnji sa Ministarstvom spoljnim poslova i Kancelarijom za kulturnu i javnu diplomatiju. Vlada Republike Srbije.
Ne mogu na kraju da se osvrnem, i ne bi bilo u redu, na nešto o čemu su govorile moje kolege. Još jedan od vrhunskih dokaza da se sprovodi obojena revolucija jeste i nešto što možete da vidite i ovih dana. Šta je to? Kada god bi se kao žrtva njihovog nasilja našao neko ko ne podržava obojenu revoluciju, to je neko ko ne sme da bude žrtva, ne može da bude žrtva, koga treba žigosati i koga treba kriminalizovati, To je ono što postoji u priručnicima za obojene revolucije. Kada god je neko žrtva ko nije uz njih treba ga proglasiti za lažova, treba ga proglasiti za nekoga ko je iscenirao nešto i na svaki mogući način naružiti u javnosti.
Tako je to bilo ovde sa vama dame i gospodo narodni poslanici, gde je 24 vas zadobilo različite vrste povreda, utorka prošle nedelje, tako je to bilo i sa novinarima koji izveštavaju o događajima na ulicama naših gradova na onaj način koji na koji se to njima ne dopada, tako je to bilo sa novinarkom Brankom Lazić, gde su neki drugi ljudi koji su politički neistomišljenici smišljeno i ciljano sprečavali ženu da se skloni i od nasilnika i od nasilja, da je izlože i povicima i šikaniranjima i gađanjima različitim predmetima i sam sam se našao u nekoj sličnoj situaciji, ali šta je u tome važno i time ću završiti?
Dok se bavim politikom i dok mogu javno da govorim ona Đilasovsko-Šolakovska glasila, onu mašineriju stvaranja mržnje, frustracija, naboja i nezdrave atmosfere, negativne atmosfere među građanima, a to su i „Danas“, i „Direktno“, i N1 i Nova S i svi njihovi sateliti po regionu da li su u Sarajevu, da li su u Zagrebu, da li su u Prištini ili u Podgorici, nazivaću večito najvećim lažovčinama koje postoje na medijskoj sceni, jer su te lažovčine bile u stanju da i predsednika Vučića i mene optuže da sam lagao da sam napadnut. Otprilike nije im se dopao nivo povreda koje sam dobio da bi u nešto morali da veruju. Zašto je to tako? Zato što oni u svemu polaze od sebe. U svemu se vode autoprojekcije.
Dakle, oni bi scenirali povrede, oni bi scenirali napad, pa im onda ne vredi i kada postoji snimak toga i na kraju kada dobiju samopriznanje napadača oni se ućute, a mogli ste da vidite da u roku kraćem od 60 minuta, ja ću vas podsetiti, je nije ovde reč o ovome što se meni dogodilo.
Podsetiću vas dragi sugrađani, drage koleginice i kolege, to je nešto čemu mi svedočimo godinama unazad. Oni godinama unazad su u stanju da najveću laž plasiraju kao istinu, da je objavi jedan njihov medij, da u roku od nekoliko desetina minuta njihovi releji, sateliti po regionu preuzimaju tu vest, šire je po regionu, predstavljaju je kao istinu i šta je to drugo nego doslednost Gebelskovskom načinu funkcionisanja, gde 100 puta ponovljena laž treba da postane istina. Takvi nikada nisu bili u stanju nikome da se izvine. Nikada nikome. Predsednika republike su napali zbog jedne reči koju je uputio nakon jednog i te kako pristrasnog izveštavanja. Što kaže naš narod podigla se i ala i vrana na njega. On je pokazao svoju veličinu time što je izašao sa izvinjenjem. To izvinjenje sa druge strane nećete videti.
Zašto je važno ovo što sam ispričao? Zato što to pokušavaju da rade studentima koji hoće da uče. Zato što to pokušavaju da rade onima koji suštinski i zaista se bore za institucije u koje su došli samo sa jednim ciljem, da steknu znanje, da studiraju. Za tu decu su roditelji širom Srbije i ne samo Srbije, već i regiona, odvojili od usta da bi poslali svoje dete da studira. Ti studenti već duže od tri meseca ne mogu da studiraju zato što neko pod izgovorom borbe za institucije blokira institucije.
Noćas i jutros su to radili sa medijskim javnim servisom. Planirali su to možda da rade i sa ovom Narodnom skupštinom i sa drugim institucijama sistema. Još jednom koristim priliku da sa ove govornice pozovem apsolutno svakoga ko ima uši da čuje i ko ima oči da vidi, da se vrate razumu, da shvate da nam je potreban mir, da nam je potrebna stabilnost, da na takav način kako planiraju svoju političku borbu, uz ozbiljnu i ogromnu podršku koja dolazi iz inostranstva.
Sve su sistematski radili. Malopre sam sa kolegama u pauzi pričao. Ima ovde starijih poslanika koji dugo pamte, setite se kada nam je osovina Labus-Đilas ukidala zavod za obračun i plaćanja ili nekadašnju službu društvenog knjigovodstva. To je bio savršen sistem u kome ste mogli da pratite sve tokove novca. To je sistem u kome ne bi moglo da vam promakne kada vam ulaze pare za subverzivno delovanje iz inostranstva. To je namerno uništeno i to su radili sa svim stubovima sistema.
Možemo mi da obnovimo instituciju neku, možemo da donesemo propise, možemo da obezbedimo sredstva, ljude, najkvalitetniji deo toga nikada više ne možemo da vratimo. To je udarac neverovatan koji su nam zadali, ali u ime Srbije, u ime budućih generacija, u ime našeg dalje nesmetanog, normalnog i željenog rasta i razvoja, pozivamo sve još jednom i sa ove govornice na mir i na pribranost. Politička borba se odvija i prihvatljiva je uvek u sučeljavanju mišljenja. Ovaj dom je pravo mesto da se ta mišljenja sučeljavaju, da se o tome razgovara, a jedini, najveći i nepogrešivi sudija je građanin na izborima kada bira kako će se zemlja u budućnosti voditi i kako će se razvijati. Uveren sam da iako ne poslušaju, ova strpljiva i trpeljiva Srbija koja ih je pustila da rade sve šta su radili i neretko nije razumevana kao takva i od velikog broja stanovnika naših, velikog broja naših građana, umeće da pokaže šta je država i kako država radi. Onda kada neko pređe granice i onda kada joj neko ugrozi postojanje, dostojanstvo i budućnost. Živela Srbija.