Zahvaljujem.
Znate, postoje ljudi koji su u stanju da na veoma primamljiv način predstavljaju određene teme i određene pojave. A kada se taj pristup zasniva makar na jednoj lošoj premisi, to vam je kao kad uđete u pogrešan voz, svaka naredna stanica vam je pogrešna.
Šta je to proporodična politika? Proporodična politika, apsolutno mogu u jednoj stvari da se složim, proporodična politika počiva ne od države koliko od pojedinca. Rađao se ovaj narod kada nije imao ni državu i kada je bio u ropstvu, zato što je svaki pojedinac vodio proporodičnu politiku, jer su dobro znali naši preci da ako se ne budu rađali i ako ih ne bude bilo, da neće biti ni svesti ni šanse da obnove državu iz ropstva, da se uzdignu i da u slobodi grade i stvaraju neku bolju Srbiju.
Danas je proporodična politika, ne kao što je to bilo pre 12, 13, 14 godina, ostavljate ljude na ulici, pa im onda pričati o tome da treba da se rađaju, nego otvarati nova radna mesta. Kažete, treba sve da stane, treba da prestanemo da gradimo auto-puteve da gradimo brze pruge. Odlično, pa da nam odu svi odavde.
Da se vodilo više računa o izgradnji infrastrukture, pa više bi se dece rađalo i dalje na selu, a ne bi nam sela bila prazna. A vi u Srbiji imate sela u kojima je prvi metar asfalta došao u prethodnih deset godina, prvi metar asfalta. Odmah da vam kažem, bio sam u selima na Pešterskoj visoravni u koji je prvi metar asfalta ušao pre pet godina, a u kojima ima više dece, nego u selima u Bačkoj, Banatu i Sremu.
Oko jedne stvari, kao što sam rekao mogu da se složim, a to je sistem vrednosti, ali i porodična politika kreće od pojedinca.
Nemojte optuživati da mi koji sedimo ovde, predstavljajući vladajuću većinu i Vladu, ne verujemo u neki sistem vrednosti.
Otkud vi znate u koji ja sistem vrednosti verujem? Otkud znate to?
Jedna stvar koju moram da kažem, a pričao sam o tome – demografska recesija Srbije krenula je onog trenutka kada je počeo da opada broj živorođene dece. Najveći broj živorođene dece na teritoriji AP Vojvodine i centralne Srbije bio je 1951. godine, kada je rođeno u jednoj godini 150.000 novorođenčadi. Dakle, 150.000. Prošle godine u Srbiji je rođeno tek nešto više od 62.000 mališana.
Kada podelite broj umrlih naših građana sa 365 dana u prošloj godini, doći ćete do podatka da smo dnevno gubili 374 ljudi. A znate šta je osnovni razlog? Te generacije kada se i rađalo najviše ljudi su u ovim godinama počele da doživljavaju prosečne godine starosti, i muškarci i žene i ta generacija bejbibumera koja se rađala nakon Drugog svetskog rata je danas došla u svoju 72, 73, 74.
Prema tome, ako nećete da imate populistički pristup, nego pravi, državotvorni, konstruktivan pristup, onda ovom problemu ne pristupate na nivou od pet, 10, 20 ili 30 godina, već mnogo šire, jer nam je danas povećana smrtnost onih koji su se rađali pre 70, 72, 73, 74 godine, naših najstarijih.
Da li je dala rezultate naša politika koja je ozakonjena krajem 2018. godine, a koja se primenjuje počev od 1. januara 2019. godine? Pa, ona će dati rezultate.
Možda? U pravu ste, možda, jer to opet ne zavisi od para, ali optuživati nečiju uređivačku politiku, nečiju partijsku politiku, borbu za ne znam ni ja šta, civilizacija kojoj mi pripadamo, nažalost, kada pogledate ceo svet, uglavnom je u demografskoj recesiji gotovo svugde. Gotovo svugde, pa čak i u Mađarskoj. Čak i u Mađarskoj, koja vodi jednu pronatalnu politiku mnogo duže nego mi, imaju veći problem nego mi. To se veoma, veoma teško popravlja.
Reći ću vam odmah – po onome što znam od nekih poslednjih podataka, ali ja ću ovde zamoliti koleginicu Božić, potpredsednicu Narodne skupštine da kao predsednica nadležnog skupštinskog odbora možda i organizuje jednu tematsku sednicu, da ministarka Kisić Tepavčević i ja dođemo da razgovaramo na ovu temu. Mogu da se složim da možda važnije teme od ovoga apsolutno nema, ali da bismo se efikasno ovim bavili, potreno nam je sve ono što kolega Siniša Mali priča – da Srbiju stavljamo na ekonomske, jake, čvrste osnove, da može da pomogne ozbiljnu pronatalnu politiku.
Pre 11, 12, 13 godina, pre 15 godina bilo je nezamislivo, ljudi, da država Srbija odvoji osam milijardi, a ne 87 milijardi za ove mere, ali reći ću vam gde nam je najveći problem. Najveći problem nam je kod prvorođenog deteta.
Da ne ostane nešto nedorečeno, zašto se sa merama stalo do četvrtog deteta? Prvi razlog je, i o tome sam naučio nešto od gospođe Slavice Đukić Dejanović, koja je pratila i bila zadužena u Kabinetu premijerke da prati Agendu 2030 održivog razvoja UN, gde Svetska zdravstvena organizacija kaže da je optimalan broj dece za majku da ih rodi četvoro. To kaže Svetska zdravstvena organizacija, a ako pogledate procentualno koliko porodica u Srbiji ima više od četvoro dece danas, nažalost, to je ispod nivoa statističke greške.
Reći ću vam još jednu stvar – pokazuje se da onaj ko danas rađa peto dete i kada pogledate sa samim merama usklađeno, taj nije tražio nikakvu podršku od države za to.
To ne znači da mi ne treba da pomažemo, ali ja sam vam skrenuo pažnju gde je najveći problem. Najveći problem je prvorođeno dete i zato su pojedinačno i jednokratno gledano najveće mere za majku prvorotku - i da kupi stan ili kuću i da dobije novca dovoljno. Pazite, 321.900 dinara nisu male pare. To nisu male pare i ne treba svako da gleda to kroz Beograd. Znate li koliko je 321.900 dinara u Prijepolju, koliko je 321.900 u Ivanjici, koliko je u Kikindi, koliko je u Babušnici? Koliko je, ako hoćete, i u Kniću, a Knić je jedna od najboljih opština koja na nivou jedinice lokalne samouprave vodi politiku koja razmišlja o porodicama sa više dece i koja je uspela da poveća broj živorođene dece na godišnjem nivou svih ovih godina, bez obzira na pandemiju i sve druge teškoće sa kojima se ljudi suočavaju.
Spreman sam da u svakom trenutku dođem i na sednicu Odbora i na sednicu Skupštine da se o ovome govori i da svako, pogotovo iz perioda kada je preuzimao odgovornost za budućnost Srbije, za građane Srbije, kada je bio na vlasti, kada je podržavao nekoga ko je bio na vlasti, izađe i kaže - evo, mi smo vodili ovakvu politiku i ona je dala takve rezultate, a ti rezultati se vide u godinama koje dolaze.
Znači, danas porodice oformljuju ljudi koji su rađani osamdesetih, devedesetih i početkom dve hiljaditih.
Znači, oni su ti od kojih se očekuje da stupaju u brak i da stvaraju porodice, a onda vratite film unazad, pa u kakvom sistemu vrednosti su ti ljudi odgajani osamdesetih, devedesetih, početkom dvehiljaditih.
Kada tako postavite stvari, onda shvatite da je potpuno politikanstvo danas nas optuživati za demografsku recesiju.
Još jednom da ponovim, 374 ljudi smo gubili svakog dana prošle godine. Naravno, ovo je samo broj umrlih. Kada to otprilike umanjite otprilike za duplo, otprilike kada smanjite za 50% i kada shvatite da je to nekih 137, onda shvatite da je to jedan pun avion putnika. Šta se dešava u jednoj zemlji kada dođe do avio nesreće kada se sruši avion u kome živote izgubi 140 ljudi? O tome nekoliko dana slušate vesti, svake vesti. O tome se priča u celom društvu, a nama se to ljudi dešava svakoga dana i nama se to dešava decenijama unazad.
Krenuli smo sa time da svakoga dana izgubimo jedan mini bus, pa autobus, pa smo došli do ovog aviona. Ali, o tome treba svako od nas da misli, svako od nas da se bori i svako od nas da se trudi da o ovome priča sa svakim, da priča sa svojom komšinicom svojim prijateljem.
Ove mere koje sam vam ja ispričao, nisam ispričao samo, iako je to ozbiljan razlog da se pohvali i predsednik od koga je potekla ta inicijativa i Vlada koja je predložila Skupštini, i Skupština koja je usvojila taj zakon, ove mere su da pričate sa svakim od vaših prijatelja, komšija, kumova, rođaka, svakim ko može da ima decu, da mu kažete - evo, ovoliko će i ovako u ovom trenutku pomoći naša država.
Hajde da se borimo da radimo više da bismo mogli i da pomažemo više. Hvala vam na pažnji.

Zahvaljujem.
Uvažena potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, kada neko izrekne nešto što je elementarna neistina i možda rezultat nepoznavanja stanja u određenoj oblasti, onda smo u obavezi da se javimo i da repliciramo na to. Ovde je rečeno da mi nikada više nego sada dotiramo Republički fond penzijsko invalidskog osiguranja, da je cela ta priča o rastu penzija apsolutno neistinita. Ja sam ovde doneo nešto što ću vam pokazati i molim ako je moguće da se uveliča. Dakle, ko ne vidi može da i da priđe nije nikakav problem, mogu posle i da vam dam. Hajte, slobodno, izvolite, da naučite nešto. Evo, možete i da fotografišete, ovo treba da imate svakako.
I, da vidite, 2012. godine, poštovani građani Srbije, ovo je dobro, ovo treba da pogledate, da pročitate, da vam se greške više, početničke, ne ponavljaju. Dakle, 2012. godine iz budžeta Republike Srbije finansiran je deficit Republičkog fonda penzijsko invalidskog osiguranja sa 43,4%. Dakle, 43.4% novca za penzije naših građana je išlo direktno iz budžeta, jedva nešto više od polovine je uspevao fond sam kroz naplatu doprinosa da finansira. Dakle, to je bilo 2012. godine kada je sveden bilans jedne štetočinske vlasti koja je uništavala Srbiju ekonomski, društveno, u svakom pogledu. Godine 2021. koja je okončana godina, zato govorim o tome, taj deficit je sa 43,4% sveden na 11,5%. Znači sa 43,4% na 11,5% uz jednu ozbiljnu razliku, 2012. godine taj deficit koji smo pokrivali iznosio je 6,4% našeg BDP, tu imate ovu drugu tabelu, danas, to je 1,3% .
Kako je bilo moguće doći do toga? Evo, jedne druge tabele, vrlo korisne, poštovani građani Srbije. Ovde možete da vidite od 2001. godine, pa do danas odnos broja korisnika penzije i broja osiguranika. Kada pogledate da smo 2012. godine, na jednog penzionera imali 1,5% znači, jedan i po osiguranik je dolazio na jednog penzionera, to znači da smo na dva penzionera imali tri zaposlena, tri zaposlena na dvoje penzionera. Danas je to povećano na jedan prema 1,7. Znači, sada već imamo skoro tri i po zaposlena na dvoje penzionera. U apsolutnim brojevima podaci za septembar mesec 2022. godine, imali smo 1.647.909 penzionera, i zaposlenih 2.766.034. Eto, građanima Srbije odakle dolazimo do povećanja penzija.
Ovaj današnji zakon, jedan od, dakle, Predlog zakona o izmenama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, samo ide onim putem kojim smo krenuli već od novembra meseca kada smo prvi put povećali penzije za 9%.
Sada idemo i sa novom metodologijom koja će omogućiti građanima Srbije, najstarijim građanima, onima koji su ovu zemlju gradili i stvarali, onima koji zaslužuju stabilnost i sigurnost u primanju penzija, što pre 10 godina nije postojalo, jer ako ste pre 10 godina imali osam i po milijardi za isplatu penzija u jednom mesecu, a 40 milijardi je bilo potrebno da se izdvoji u tom istom mesecu, a danas imate u potpunosti onoliko koliko je potrebno. Danas je to, dame i gospodo narodni poslanici i uvaženi građani Srbije, nešto više od 58 milijardi mesečno.
Samo pogledajte ovo. Onda smo imali više penzionera za koje je bilo potrebno da se izdvoji 40 milijardi u mesec dana, danas imate manji broj penzionera i izdvajamo 58,8 milijardi, i izdvajaćemo i više. Ovde govorim o mesečnom izdvajanju iz Fonda penzijskog i invalidskog osiguranja za isplatu penzija.
Da bi građani mogli da razumeju i da shvate šta to znači i u njihovim budžetima, daću vam jedan konkretan primer. Dakle, prosečna penzija u avgustu mesecu je bila 30.952,00 dinara, u januaru mesecu 2023. godine, zahvaljujući ozbiljnoj ekonomskoj politici Vlade Srbije, predsednika Srbije, onoga što smo uspeli da uradimo nakon godina uvođenja reda u državu, ta prosečna penzija će sa 30.952,00 dinara doći na iznos od 37.820,00 dinara.
Da li je to još uvek malo? Jeste. Ja sam dete penzionera. Mnogi od nas ovde imaju roditelje penzionere. Da li je to malo? Nije dovoljno. Da li je to mnogo veće od onoga što smo imali pre 10 godina, i u realnom i u nominalnom iznosu? Apsolutno je tako.
Još jedan važna stvar. Tada ste mogli da imate u statistici koliku god hoćete penziju, ali niste znali da li ćete je sutra primiti. Danas građani Srbije imaju sigurnost, naši najstariji da će penziju dobiti, a sa novim čekom.
(Aleksandar Jovanović: Nemaju za lekove.)
Hajde da pogledamo i listu lekova koji su bili dostupni pre deset godina.

Dakle, da li danas građani Srbije, naši najstariji, naši penzioneri imaju veću sigurnost u to da će dobiti svoju penziju? Da imaju je. Da li idemo sa politikom u kojoj ćemo tu penziju dovesti na nivo od 430 evra? Da dovešćemo je do tog nivoa, samo ozbiljnom, odgovornom politikom, a ta politika je danas pred vama, dame i gospodo narodni poslanici i građani Srbije oličena upravo i u ovom Predlogu budžeta i u ovom paketu zakona o kojima se danas raspravlja, a jedan od najvažnijih zakona za naše najstarije, svakako jeste i Zakon o izmenama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.
Uveren sam da ćemo držeći se ovakve ozbiljne, odgovorne fiskalne politike biti u prilici da smanjujemo deficit u Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje i da našim najstarijim, ne samo obezbedimo veću sigurnost, jer ona je sada na zavidnom nivou, već i veće penzije.
Hvala na pažnji.

Hvala, uvažena gospođo potpredsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, smatram i izlaganje svog prethodnika na ovu temu jednom vrstom podrške za ono što je misija ministarstva na čijem sam čelu, a i Vlade čiji sam deo. Iz tog razloga će u mom budućem radu i u radu ove Vlade i ministarstva apsolutno jedan od prioriteta biti i delokrug nadležnosti ovog ministarstva, naročito onaj deo koji se tiče i boračke problematike, odnosno boračkih pitanja.
Baš na liniji onoga što jeste politika i ove Vlade, ali i politika predsednika Vučića, ja podsećam da je upravo zahvaljujući predsedniku Vučiću 2015. godine ono što je do dvanaeste godine javno nazivano NATO kampanjom ili NATO bombardovanjem i zvanično nazvano onim pravim imenom, a to jeste NATO agresija i da se od 2015. godine svakog 24. marta taj dan obeležava na poseban način, da se upravo zahvaljujući inicijativi predsednika Vučića i Vlade Srbije posebna pažnja poklanja obeležavanju bitke na Košarama, herojima sa Košara i onima koji su svojim herojstvom zaustavili kopnenu agresiju na našu zemlju 1999. godine.
Ja sam već juče govorio o složenim pitanjima vezanim za boračku problematiku, o činjenici da je Zakon o boračko-invalidskoj zaštiti koji se primenjuje od prošle godine u dobroj meri rešio i pitanja ratnih vojnih invalida, ali ne u potpunosti, civilnih invalida rata, kao i porodica palih boraca, ali da je za rešavanje onoga što jesu problemi i pitanja od značaja za boračku problematiku, ostalo mnogo toga da se radi.
Drago mi je što je uvaženi prethodnik i pomenuo ono što je apsolutni prioritet, a jeste pitanje rešavanja zdravstvenog osiguranja koje na osnovu naših propisa, na osnovu naših zakona jeste rešeno.
Dakle, ako neko lice ne ostvaruje pravo na zdravstvenu zaštitu po bilo kom drugom osnovu, a prepoznato je, registrovano kao lice sa statusom borca, po tom osnovu mora da mu bude overena zdravstvena knjižica. Imamo slučajeva i primera gde to tako nije vršeno.
Ja sam obećao predstavnicima boračkih organizacija, 128 njih je bilo prisutno pre osam dana na sastanku koji smo imali u Palati Srbije, da ćemo do polovine ovog meseca imati zajednički sastanak sa dr Danicom Grujičić, ministarkom zdravlja, gde ćemo razgovarati i ovom pitanju, ali i o generalno pitanju lečenja, o pitanju određene vrste i prioriteta za koje smatramo da borci treba da imaju u tretiranju pred ustanovama zdravstvene zaštite, ali i banjskog klimatskog oporavka, odnosno rehabilitacije gde smo razgovarali ne samo o potrebama ratnih vojnih invalida, civilnih invalida rata, već i boraca koji bi trebalo da budu uključeni u tu grupu.
Pomenuli ste još niz prava ili privilegija koje borci u nekim drugim državama uživaju. Imamo i tu sreću da je dr Goran Cvetanović, na čelu zajedničke konferencije, pardon, stalne konferencije gradova i opština, ne samo kao gradonačelnik Leskovca, već kao nekadašnji borac, učesnik u odbrani naše otadžbine 1999. godine, kada je došlo do NATO agresije, pre toga oružane pobune terorista na Kosovu i Metohiji, pa razume potrebe same boračke populacije, te ćemo i preko stalne konferencije gradova i opština takođe razgovarati o tome.
Ja ću vam samo pročitati da već nekoliko egzaktnih podataka koji verujem da će i vama značiti, dakle prema Zakonu o boračko-invalidskoj zaštiti mi imamo 12.116 korisnika koji već sada ostvaruju određena prava koja se tiču novčanih naknada, novčanih obeštećenja. Dakle, to su prava ratnih, vojnih i civilnih invalida, porodične invalidnine po umrlom ratnom vojnom invalidu, po palom borcu kada su u pitanju njihovi roditelji, a zatim i dodaci za negu ratnih vojnih invalida koji su kategorisani po određenim grupama.
Kada je reč recimo samo o mesečnim davanjima iz budžeta za kategoriju porodične invalidnina, po umrlom ratnom vojnom invalidu, dakle mesečno ide, mi izdvajamo iz budžeta 425 miliona dinara mesečno, za nadoknadu članovima njegove porodice. Pojedinačno to je 81.588 dinara mesečno.
Samo ću vas podsetiti, ovo nije doneto ni 1999. godine, ovo nije doneto, kao zakonski propis ni 2004. godine, ni 2008. godine. Doneto je u vreme predsednika Aleksandra Vučića i Vlade Ane Brnabić 2019. godine. Da li to nekome može da vrati sina kojeg je izgubio, oca, brata? Ne može.
Ali, ono što je važno sve probleme i balast prošlosti koje smo nasledili, rešavamo jedno po jedno kako i kada možemo. Doći će i ovo na red o čemu ste vi govorili, gde sam vas veoma pažljivo slušao i ovo nije pitanje za mene ideološke prirode. Veoma ste inspirativno i dobro govorili. Ne samo pripadnici srpskog naroda, već i pripadnici različitih i vera i nacija koji žive u Srbiji, banili su Srbiju, neki dali ono najvrednije što su imali, svoje živote.
Ima mnogo toga što treba da uradimo, ali hajte za početak da mi popišemo i registrujemo sve one koji su bili borci. U ovom trenutku imamo kao država problem. Registrovano je svega 25 hiljada naših građana. Ja ne znam, da li je to 5%, 6% ili 7%, 4% od ukupnog broja, ali ćemo pokrenuti jednu veliku akciju da registrujemo te naše građane, da znamo svakoga ko je bio borac, da se time ponosi, branio je zemlju, radio nešto časno i čestito, da svako dobije spomenicu ko je učestvovao u tome, da kada se pojavi sa svojom boračkom legitimacijom da mu je to dovoljan osnov da mu se overi zdravstvena knjižica, da nema tu vrstu problema.
Mnogi naši borci su i teško oboleli, oboleli od malignih oboljenja, da mogu da ostvare pravo na lečenje, neki da se i oporave, ali i neki minimum, da u onim gradovima i opštinama gde nije podignuto nikakvo spomen obeležje našoj mladosti koja je dala svoj život u borbi za slobodu našeg naroda, da budu podignuti dostojanstveni spomenici.
Da se jednom ili više puta u godini okupe porodice tih ljudi koji su dali svoje živote, da im tada svako od nas koji se politikom bavi pokloni dužno poštovanje. Nekada se to u prošlosti desilo tim porodicama, ne daj Bože u budućnosti, može da se desi nekome drugom. Daće Bog da se ne dešava, ali nema ovde u ovoj sali nekoga ko nije potomak palog borca iz bilo kog rata za oslobođenje i ujedinjenje našeg naroda.
Prema tome, imamo mnogo primera grešaka iz prošlosti različitih vlasti, različitih režima. Svakome ko sada obavlja vlast, to je dužnost da takve greške ne ponavlja,, a da ovo kao nešto što treba da bude stvar samopoštovanja našeg naroda, da se ovoga držimo i da kada god možemo i koliko god možemo i u našim budžetima odvajamo više sredstava i za ovu namenu.
U ovom trenutku na boračko-invalidsku zaštitu odvojeno je, ako se ne varam i o tome sam juče govorio, 17 milijardi 705 miliona dinara. To jesu ozbiljno velike pare, ali će nam se uvek činiti da su nedovoljne.
Ako napravimo dobar plan, ako sa ljudima dobro budemo radili, a ja sam voljan to da radim, da viđam naše borce, članove boračkih udruženja, da zajednički sa svojom državom radimo na tome, da nemamo slučaj da nam se nekome ko je bio istaknuti borac isključi struja, nije je plaćao.
Već smo imali takve neke slučajeve u prethodnih nekoliko dana. Intervenisali smo, nikome ne opraštajući to, ali okupe se drugi drugovi borci. Neko ima više, pa pomogne, pa se izmiri neki dug. Ali, budite uvereni, tu imate moju reč, radićemo na tome, kao što sam i dao i svim pripadnicima boračkih udruženja.
Nemojte me shvatiti pogrešno, ja sam vaše reči shvatio i kao motiv i kao podsticaj i kao podršku da na tome radimo zajedno, bez obzira da li smo u vlasti ili opoziciji, a ponosim se što sam deo te Vlade ili bio nekada deo Vlade upravo u vreme predsednika Vučića, kada smo tim događajima iz naše prošlosti počeli da dajemo mesto koje im pripada i da se tih dana bez obzira na razlike političke među nama setimo onih koji su za otadžbinu dali svoje živote, neko je dao ruku, neko nogu, neko nažalost pamet. Da se setimo toga dana onih koji su pali, a svakoga dana da gledamo da pomažemo onima koji su preživeli u toj borbi da ono što im je života ostalo, njima, njihovim članovima porodice, koliko toliko bude bolje. Hvala vam.

Zahvaljujem, uvaženi gospodine predsedniče.
Imao sam obavezu i potrebu da se javim, zato što su pomenuta određena planirana budžetska davanja prema Predlogu budžeta za 2023. godinu, ali uz niz netačnih informacija, nadam se ne i zlonamernih.
Krenuću u vezi sa onim što je istaknuto da je od posebnog značaja i svakako podržavam to, a to jesu pitanja vezana za boračko-invalidsku zaštitu. Dezinformacija je da je u Predlogu zakona o budžetu za 2023. godinu došlo do smanjenja budžetskih davanja kada je reč o boračko-invalidskoj zaštiti, što je apsolutno netačno, jer kada uporedite i Zakon o budžetu za tekuću 2022. godinu i sam rebalans, videćete da je samo na budžetskom kontu 472, koji predviđa socijalnu pomoć u oblasti boračko-invalidske zaštite, došlo do povećanja za 391.550.000 dinara.
Dakle, razlika između cifre koju predviđa Zakon o budžetu o kome se danas raspravlja i rebalans koji je nedavno usvojen, a u odnosu na Zakon o budžetu za ovu godinu koji je usvojen pre tačno godinu dana, to je povećanje od 705 miliona. Dakle, nikako nije došlo do smanjenja, došlo je do povećanja.
Kada je reč o pravima koja ostvaruju, naročito ratni vojni invalidi, civilni invalidi rata, porodice palih boraca, potpuno je netačno da ta pitanja nisu rešena. Ta pitanja su rešena i te kako Zakonom o boračko-invalidskoj zaštiti. Ali, oko jedne stvari mogu da se složim, jeste da su očekivanja lica sa statusom borca, ne ratnih vojnih invalida, ne civilnih invalida rata, ne porodica palih boraca, već učesnika ratova, da su bila očekivanja mnogo veća.
Zakon jedan deo njihovog statusa i prava rešava, ali u skladu sa svojim nadležnostima imao sam prilike da, koliko tačno pre nedelju dana obavim sastanak sa predstavnicima 127 boračkih organizacija u Srbiji, da prilikom svake posete na terenu, a prekjuče sam bio u Leskovcu, video se sa svim boračkim organizacijama iz Jablaničkog okruga, da razgovaramo i tražimo načine. I, sa ministarkom zdravlja sam razgovarao kako možemo da pomognemo licima sa statusom borca, kada je u pitanju njihovo ostvarivanje prava na zdravstvenu zaštitu, lečenje i rehabilitaciju. O tome sam počeo da razgovaram i sa ministrom za državnu upravu i lokalnu samoupravu, o tome sam razgovarao i razgovaraćemo i sa predsedavajućem Stalne konferencije gradova i opština, jer od jedinica lokalnih samouprava mnogo toga zavisi u tretmanu i statusu lica koja su naši borci i daćemo maksimum da taj položaj poboljšamo.
Druga intervencija je vezana za pominjanje dece, kao najugroženije socijalne kategorije. Izneti su podaci koji jednostavno nisu realni, nisu tačni da je broj takve dece u Srbiji skoro 250 hiljada, da će biti uvećan na 440 hiljada. Ne, u ovom trenutku kada su u pitanju primaoci dečijeg dodatka, a po osnovu ostvarivanja prava na novčanu socijalnu pomoć odraslog lica, u tom statusu mi imamo 75 hiljada 737 dece u Srbiji.
Mogu da se složim sa nečim što je izneo i Fiskalni savete, a to je da su to najniža socijalna davanja i u koordinaciji, kako sa predsednikom Republike, tako i sa kabinetom predsednice Vlade, razgovaramo o tome kako da nađemo način da ispunimo tu vrstu preporuke Fiskalnog saveta, ali ne i onu drugu koja je, dozvolite mi samo da kažem, prilično besmislena, koja naše građane, koji žive na selu tretira, kao socijalno ugroženu kategoriju, što svakako jeste situacija, pogotovo sa starim licima, u samačkim domaćinstvima.
Napravićemo posebnu strategiju za to, ali gde se previđa, daje se kao predlog kako da se poboljša njihov status, a to je da se imovinski cenzus sa jednog hektara po domaćinstvu, podigne na 10 hektara. Ko je to napisao, taj nema pojma da južno od Mačve i južno od Dunava, dakle u centralnoj Srbiji, prosečna veličina zemljišnog poseda, po domaćinstvu, iznosi negde oko 3 – 3,5 hektara, gde bi vam praktično svako ko živi u centralnoj Srbiji bio prepoznat za socijalni slučaj. A, gde imate situaciju da čovek, recimo, baš gde sam i nedavno bio, u Jablaničkom okrugu, gde možete na 50 ari, sa nekoliko plastenika da ostvarite neuporedivo ozbiljniji prihod. Dakle, taj koji je o tome razmišljao, on je razmišljao o poljoprivredi samo o ratarstvu, a nije ni o voćarstvu, nije ni o povrtarstvu.
Ali, što se tiče dečijeg dodatka, što se tiče dece, kao socijalno ugrožene kategorije, koja živi na ivici siromaštva, negde ispod granice siromaštva, apsolutno sam saglasan sa tim, da na tome moramo da radimo i već radimo u Vladi, na tom planu. Hvala vam.

Gospodine predsedniče, poštovani potpredsednici, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, kao što reče predsednik Narodne skupštine u uvodnom delu, danas se pred vama nalaze tri predloga zakona, Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Savezne Republike Nemačke o ratnim memorijalima, Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Kipar o saradnji u oblasti zaštite od katastrofa, kao i Predlog zakona o potvrđivanju Odluke 2014/2 o izmeni Aneksa I Konvencije o prekograničnim efektima industrijskih udesa.
Čast mi je što danas u ime predlagača Vlade Republike Srbije mogu da zastupam ova tri predloga pred vama.
Prvi među njima, možda i ono što zaokuplja najveću pažnju svakoga od nas, jeste Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Savezne Republike Nemačke o ratnim memorijalima.
Dame i gospodo, ovaj Predlog zakona koji se danas nalazi pred vama upotpunjuje jednu zakonodavnu lepezu kojom Republika Srbija uređuje svoje odnose sa jednom od najznačajnijih ekonomskih, ali i političkih sila EU, a svakako najznačajnijim ekonomskim i spoljno-političkim partnerom u okviru EU, Saveznom Republikom Nemačkom.
Dakle, reč je o Sporazumu o ratnim memorijalima, Sporazumu koji je Savezna Republika Nemačka ratifikovala još 2019. godine. U samom svom uvodnom delu, kako je već i navedeno, Sporazum se oslanja na Ženevske konvencije o zaštiti žrtava rata, dopunske protokole i druge norme međunarodnog prava. Osim što na ovaj način još jednom potvrđujemo da smo kao država iskreno posvećeni vrednostima i principima međunarodnog prava, potvrđujemo i pred sobom samima da kao nacija ostajemo odani sopstvenim etičkim principima.
Srpski narod koji je, procentualno gledano, jedan od najstradalnijih naroda Evrope u oba svetska rata, dugo je zaboravu prepuštao desetine hiljada, stotine hiljada svojih vernih sinova koji su položili život na oltar otadžbine i veliki broj njih počiva van granica naše zemlje, neretko na ne uređenim, zapuštenim ili grobljima u nestajanju.
Nedavno sam, započinjući svoju zvaničnu posetu Austriji, prvog dana posete bio u prilici da posetim gornju Austriju, tačnije okolinu Linca, region Austrije u kome živi negde oko 50.000 hiljada pripadnika našeg naroda i region Austrije u čijoj zemlji počiva preko 60.000 pripadnika našeg naroda, zajedno sa pripadnicima drugih naroda, sa Italijanima, Rusima, Francuzima.
Bio sam u prilici da se uverim kako ti drugi narodi, recimo Italijani i Rusi, neguju kult sećanja na sve one nevoljnike koji su u ratnim vihorima izgubili život daleko od svoga ognjišta.
Srbija danas kao ekonomski, a nadam se i uveren sam, i vrednosno snažnija ima i želju i mogućnost da ovaj kult sećanja na svoje postradale neguje na onaj način kako to čine drugi civilizovani narodi i države.
U tom smislu ovaj zakon je veoma važan, nedostajući instrument za popisivanje naših žrtava, rasvetljavanje okolnosti o njihovoj smrti i dostojno obeležavanje njihovih večnih počivališta.
Siguran sam da ćemo u Saveznoj Republici Nemačkoj, na čijoj teritoriji prema našim podacima, imamo registrovan 41 srpski ratni memorijal, imate iskrenog i otvorenog partnera u sprovođenju ovog nauma. Odnosi Srbije i Nemačke su kroz istoriju bili problematični i to niko ne pokušava da potre, niti negira.
U vremenima kada smo se nalazili pod otomanskom okupacijom Nemačka je da li preko Svetog nemačko-rimskog carstva, da li preko Habzburške monarhije bila saveznik u borbi protiv neprijatelja druge vere. U moderno doba pak, naročito u 20. veku, bili smo na različitim snagama u oba svetska rata, ali ovakvi sporazumi se ne potpisuju se sa državama sa kojima smo imali tradiciju konstantnih prijateljskih odnosa i mirnog suživota.
Danas govorimo o sporazumu kojim kao civilizovani ljudi stavljamo tačku na omraze iz prošlosti i okrećemo se na ovaj simboličan način budućoj saradnji u miru uz uzajamno poštovanje na ravnopravnim osnovama.
Često umemo da kažemo da Srbi opraštaju, ali ne zaboravljaju. To umemo da kažemo, ali je pitanje koliko je tačno, jer smo često bili u situaciji i da opraštamo i da zaboravljamo. Rečenica da praštamo, a ne zaboravljamo je toliko puta izgovorena da je postala neka vrsta srpskog etičkog postulata i taj postulat na izvestan način kodifikovan je u ovom zakonu.
Mi danas zaboravom ne amnestiramo neku prošlu Nemačku i neke prošle Nemce od odgovornosti za stradanja građana Srbije i srpskoga naroda i svu štetu koja je našoj državi naneta, ali stavljamo jednu jasnu barijeru između nas i prošlosti i onoga što su Nemačka i Nemci Srbiji i Srbima danas, a reč je, podsetiću vas, o narodu i državi koji su bezbroj puta, u proteklim decenijama pravili iskrene otklone kako od imperijalne prošlosti u Prvom svetskom ratu, tako i od onoga što je pod vođstvom nacista učinjeno u Drugom svetskom ratu.
Smatram da je 76 godina posle vreme u kome ne postoje prepreke da sa Saveznom Republikom Nemačkom nastavimo da gradimo odnose zasnovane na saradnji i obostranom razumevanju, uzajamnim interesima i da će tome nesumnjivo doprineti i ovaj nedostajući zakon koji se danas nalazi pred vama.
Ako smo sposobni da se mirimo sa državama i živim narodima, ne postoji razlog zašto ne bismo mogli da se na simboličan način izmirimo i sa mrtvima. Srbija je puna grobnica i kosturnica u kojima su naši dedovi i pradedovi u večnom počivalištu zajedno sa poginulim neprijateljima.
Kao narod uvek smo umeli da mrtvom neprijatelju garantujemo pravo na dostojanstven ukop i miran počinak, jer reč je o civilizacijskoj vrednosti, ako mogu da kažem čak i starijoj od hrišćanstva. Kada čitate „Ilijadu“, evropsku knjigu nad knjigama i setite se Prijama koji u suzama Ahileja moli za telo poginulog sina. Onda shvatate koliko je taj moralni pijedestal visoko postavljen. Ta vrsta čovečnosti je jedna od vrednosti na kojima počiva naša civilizacija, ali ne moramo da idemo toliko daleko u prošlost, da se sećamo antičkog sveta, jer imamo takve primere i u našoj novijoj kulturi i tradiciji.
Redovi kojima Pera Todorović, jedan od najboljih srpskih novinara druge polovine 19. veka u dnevniku jednog dobrovoljca opisuje bojište na Šumatovcu po snazi i iskrenosti ne zaostaju za heksametrima „Ilijade“. Pera Todorović ne žali nad poginulim turskim vojnicima zato što je nežan ili ganut već zato što iz njega progovara srpska etika i tradicija čojstva koja je duboko utkana u naše nacionalno biće.
Nedavno sam, kao što rekoh, bio u poseti Austriji, u gornjoj Austriji posetio mesto na kojem je tokom Prvog svetskog rata sahranjen jedan od mojih dedova. Dozvolite mi da budem ličan pa da kažem bio sam prvi Selaković koji je otišao na to stratište i na taj grob. Nakon dugog traganja po arhivima i knjigama bio sam u mogućnosti da odam počast svome pretku, iako se nije moglo sa sigurnošću utvrditi gde počiva.
Koliko će i ovaj sporazum pomoći nama, ali i Nemcima, da saznamo ono što nismo znali govori recimo činjenica da je Izdavački poduhvat 2018. godine bilo jedno dvanaestomno izdanje popisa srpskih žrtvama u toku Velikog rata koji je uradio i priredio Vojni arhiv Vojske Srbije i gde sam od trojice mojih predaka mogao da nađem samo jednog popisanog, a u Austrijskom arhivu našao sam i drugog koga mi nismo popisali. Koliko je takvih koji su svoje živote položili da bi danas Srbija živela uspravno, slobodno i sebe suvereno uređivala?
Ovim zakonom Srbija i Nemačka ispunjavaju svoju civilizacijsku obavezu prema potomcima desetina hiljada onih koji su nestali u ratnim vihorima i nadam se da će omogućiti građanima Srbije i građanima Nemačke da negujući kulturu sećanja grade bolju budućnost.
Ako mogu da primetim i da kažem nešto što mislim da je veoma važno, Kraljevina SHS, potom Kraljevina Jugoslavija je u međuratnom periodu od 1918. do 1941. godine posebnu pažnju poklanjala vođenju računa o vojnim memorijalima na svojoj teritoriji bez obzira na to čiji su oni bili. I u tom periodu održavano je i zajedničko srpsko-nemačko vojničko groblje na Banovom brdu, pogrešno nazivano na Košutnjaku, gde su tadašnji nemački okupatori posle asanacije bojišta sahranili kako naše tako i svoje borce i čak svojima podigli spomenik, ali podigli ga i našima.
Podsetiću vas da i u Spomen hramu Svetog Dimitrija u Lazarevcu na poprištu legendarne Kolubarske bitke koji je sagrađen u periodu između dva rata, a koji je napravila tadašnja naša država, zajednički počivaju kako srpski branioci, naši heroji, tako i neprijateljski vojnici.
Na lokalitetu Neškovo brdo kod Dimitrovgrada zajedno počivaju bugarski i srpski vojnici koji su stradali u srpsko-bugarskom ratu 1885. godine.
Postoji još mnogo mesta kako za nas Srbe važnih van Srbije, tako i u ovom konkretnom slučaju za Nemce važnih i u Srbiji koja postoje, koja izgledaju žalosno, zapustelo i zaboravljeno, a koje je potrebno obnoviti. Jedno od takvih svakako jeste i Vojničko groblje u Smederevu, u Kovinu, ali i mnogi naši ratni memorijali koji širom centralne Evrope nestaju.
Podsetiću vas samo na jedno od najvećih srpskih stratišta „Indrihovice“ u Češkoj Republici u kome se nalazi spomen kosturnica sa posmrtnim ostacima od preko osam hiljada naših vojnika, ali najmanje još toliko grobova koji su u šumama „Indrihovica“ nestali zato što se na vreme nije vodilo računa o tom našem ratnom memorijalu.
Zato vas dame i gospodo narodni poslanici pozivam da u danu za glasanje podržite izglasavanje ovog Predloga zakona, da bismo na taj način zatvorili i zaokružili krug koji su između nas i Nemačke nekada obeležavali sukobi, pretočili ga uzajamno poštovanje, uvažavanje i iskazali našu želju da u budućnosti sa ovom velikom i važnom državom gradimo svoje odnose na upravo takvim osnovama međusobnog uvažavanja i poštovanja.
Uvaženi gospodine predsedniče Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, pred vama danas se nalazi i Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Kipar o saradnji u oblasti zaštite od katastrofa kojim bi se omogućilo stupanje Sporazuma na snagu.
Ministarstvo unutrašnjih poslova Vlade Republike Srbije ulaže sistematske napore da unapredi rad službi koje se bave odgovorom na katastrofe, preduzimanjem preventivnih mera da do vanredne situacije ne bi došlo, ublažavanjem i saniranjem posledica kada do njih dođe, a sve u cilju obezbeđivanja dodatne sigurnosti za naše građane, imovinska kulturna dobra i životnu sredinu.
Unapređivanjem i osnaživanjem našeg odgovora na vanredne situacije postiže se ne samo veća sigurnost, već se štede ogromna materijalna dobra kao i obezbeđuje kontinuiran razvoj i napredak naše zemlje.
Bili smo svedoci da i pored preduzetih mera na predupređivanju nepogoda i neželjenih situacija, priroda ume da savlada naše nivoe odbrane i naše napore, a potom da budemo suočeni sa katastrofalnim poplavama, šumskim požarima, zemljotresima ili klizištima.
Intenzitet prirodnih nepogoda i u prošlosti umeo je da prouzrokuje ogromne ljudske žrtve i ogromne štete. Takođe, razvojem nauke, tehnologije i industrije višestruko je pojačan rizik od nastajanja tehnogenih havarija na koje odgovor mogu da pruže samo visoko obučeni, odgovarajuće opremljeni i profesionalno uvežbani timovi i pojedinci.
Pored toga državne granice koje određuju između ostalog, prostiranje nadležnosti službe za vanredne situacije u slučaju jedne zemlje nisu nikakva prepreka za nastajanje, niti širenje katastrofe na teritoriju susedne države, ali i drugih država u regionu. Splet tih okolnosti, intenzitet katastrofe sa kojom jedna država ne može da izađe na kraj upotrebom samo svojih resursa, prirodno prostiranje ugroženog područja i potencijalna složenost ugrožavajućeg delovanja nepogode, odavno su ukazale na nužnost saradnje na planu odbrane od katastrofa.
U ovom cilju osnovane su brojne međunarodne organizacije, agencije, regionalne inicijative. I pored toga resursi za suočavanje sa katastrofalnim posledicama i svima onima što one čine po zdravlje, život, bezbednost ljudi, imovine, ostali su u rukama svake pojedinačne države i kada je u pitanju ljudski potencijal i kada je reč o neophodnoj tehnici pomoću koje reagujemo u vanrednim situacijama.
Sa zemljama sa kojima imamo zaključene sporazume o vanrednim situacijama, procedure za pružanje pomoći su precizno uređene, što omogućava veću efikasnost, hitnost u postupanju kako samih spasilaca i pojedinačnih eksperata, tako i pomoćnih službi koje ovu pomoć predviđaju i međusobno se dogovaraju o delovanju.
Podsećanja radi, jedan od ključnih sporazuma na kojima se zasniva inicijativa „Otvoreni Balkan“ jeste upravo saradnja u borbi protiv, ali i saniranju posledica vanrednih situacija.
Republika Srbija je u julu i avgustu ove godine uputila pomoć u gašenju katastrofalnih požara prijateljskoj Grčkoj, zatim Republici Severnoj Makedoniji, Republici Srpskoj u vidu helikoptera Ministarstva unutrašnjih poslova, članova helikopterske jedinice i pripadnika Sektora za vanredne situacije koji su sa svojim kolegama na terenu učestvovali u akcijama gašenja požara, spašavanju ljudi i imovine.
Ovim akcijama potvrdili smo spremnost naše Srbije da pomaže svojim prijateljima u nevolji, kao i opremljenost i obučenost pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova da pored gašenja požara na svojoj teritoriji daju doprinos i pomoć i drugim ugroženim narodima.
Želim da napomenem da smo prilikom letošnjih požara koji su se javili na teritoriji nama bratskog Kipra, među prvima se javili i ponudili pomoć i saradnju u gašenju požara i saniranju posledica.
Republika Srbija i Republika Kipar imaju dugogodišnje srdačne i prijateljske odnose i dobru političku saradnju zasnovanu na uzajamnom poštovanju. Republika Srbija izuzetno ceni i zahvalna je na principijelnom stavu Republike Kipar u vezi sa poštovanjem našeg teritorijalnog integriteta i suvereniteta, ali imamo principijelan, jasan i nedvosmislen stav kada je u pitanju sličan problem sa kojima se susreće bratski Kipar i istom merom snažno i principijelno podržavamo naš bratski Kipar u očuvanju njihovog teritorijalnog integriteta i suvereniteta.
Na kraju želim da dodam i da je reč o državi koja je članica Evropske unije, što ukazuje da je Republika Srbija država čiji su nadležne službe organizovane i opremljene tako da je njihovo delovanje kompatibilno sa delovanjem službi zemalja Evropske unije.
Dame i gospodo narodni poslanici, želim još jednom da vas pozovem da u danu za glasanje podržite Predlog zakona koji se nalazi pred vama, a kojim se ratifikuje, odnosno potvrđuje sporazum o saradnji Republike Srbije i Republike Kipar u borbi protiv prirodnih nepogoda o saradnji u vanrednim situacijama.
Uvaženi narodni poslanici pred vama je danas i Predlog zakona o potvrđivanju odluke 2014/2 o izmeni aneksa 1. Konvencije o prekograničnim efektima industrijskih udesa.
Konvencija o prekograničnim efektima industrijskih udesa zaključena je 17. marta 1992. godine u Helsinkiju, a potvrđena je od strane Republike Srbije Zakonom o potvrđivanju Konvencije o prekograničnim efektima industrijskih udesa. Odnosi se na poboljšanje industrijske bezbednosti, širom regiona UNEC, naročito kroz prevenciju industrijskih udesa sa prekograničnim posledicama.
Ona ima globalni karakter, a obzirom na njenu kompleksnost za njeno sprovođenje potrebno je usaglašeno učešće velikog broja nadležnih organa na nacionalnom nivou, njihova regionalna koordinacija sa regionalnim i lokalnim vlastima, industrijom i javnošću, kao i bilateralna prekogranična saradnja sa susednim zemljama.
Osnovni ciljevi konvencije o prekograničnim efektima industrijskih udesa su na prvom mestu zaštita ljudi i životna sredina od industrijskih udesa, što predstavlja njen prvi opšti i osnovni cilj. Potom sprečavanje industrijskih udesa koliko god je to moguće, naročito udesa sa mogućim prekograničnim efektima, zatim smanjivanje učestalosti i težine takvih udesa i ublažavanje efekata industrijskih udesa, ali i podsticanje aktivne međunarodne saradnje između zemalja, strana konvencije pre, za vreme i nakon industrijskog udesa.
Nadležni organi za sprovođenje konvencije u Republici Srbiji su Ministarstvo zaštite životne sredine, koje je i glavni nosilac ovog posla. Ima centralnu ulogu u njemu, potom MUP i Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.
U cilju uspešnog sprovođenja Konvencije o prekograničnim efektima industrijskih udesa, na inicijativu Ministarstva nadležnog za zaštitu životne sredine, sklopljen je sporazum o osnivanju zajedničkog tela za sprovođenje Konvencije o prekograničnim efektima industrijskih udesa sa zadatkom da prati, razmatra i koordinira aktivnosti u vezi sa ostvarivanjem, izvršavanjem prava i obaveza Republike Srbije, prema konvenciji o prekograničnim efektima industrijskih udesa.
Kriterijum za identifikaciju opasnih aktivnosti koje mogu izazvati prekogranične efekte prema konvenciji su supstance i količine koje su navedene u Aneksu 1. konvencije. Uvođenjem kriterijuma globalno harmonizovanog sistema, klasifikacije i obeležavanja hemikalija UN i održavanja doslednosti sa odgovarajućim zakonodavstvom EU, pristupilo se i pristupamo izmenama Aneksa 1. konvencije. Shodno tome odlukom 2014/2, koji je konferencija strana usvojila izmenjen je i Aneks 1. konvencije.
Imajući u vidu sve navedeno, a u cilju ispunjavanja obaveza prema konvenciji pripremljen je i ovaj Predlog zakona o potvrđivanju odluke 2014/2 o izmeni Aneksa 1. konvencije. Potvrđivanjem amandmana na Aneks 1. konvencije usklađuju se međunarodne obaveze Republike Srbije, kao i posvećenost Republike Srbije u unapređenju sistema, sprečavanje industrijskih udesa, naročito udesa sa mogućim prekograničnim efektima.
Uvaženi gospodine predsedniče Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, verujem da ćemo imati konstruktivnu raspravu i da ćete u danu za glasanje podržati predložena zakonska rešenja. Hvala vam na pažnji.

Zahvaljujem, uvaženi gospodine potpredsedniče i zahvaljujem svim dosadašnjim diskutantima, posebno uvaženom gospodinu ili drugu Komlenskom na veoma preciznom i konstruktivnom analiziranju samog teksta sporazuma, o njegovim pravnim aspektima i o vođenju računa o osetljivosti same materije na jedan, uveren sam, veoma dobar način koji može da bude primer i za druge sporazume slične vrste u onim slučajevima gde nismo još uvek takve zaključili.
Želim da se osvrnem samo na četiri posebne tačke o kojima je kolega Komlenski govorio. Takođe, primetio sam i sam pripremajući se za današnju sednicu da od ukupno 45, a mojom greškom rečeno je 41, dakle 45 ratnih memorijala na teritoriji Savezne Republike Nemačke postoje koji su posvećeni srpskim vojnicima kako iz Prvog, tako i iz Drugog svetskog rata. Za njih osam stoji da nije poznato u kakvom se stanju nalaze.
Ono što želim ovde da kažem jeste da ćemo u rekordno brzom roku saznati u kakvom se stanju nalaze, da ćemo to foto dokumentovati, identifikovati šta je to što treba da se učini, jer ako se ne varam 40 dana nakon ratifikacije sporazuma u Skupštini i obaveštavanja druge strane o tome počinje i sama primena ovog sporazuma.
Nedopustivo je da imamo, ne osam, nego jedan jedini za koji ne znamo u kakvom se stanju nalazi, ali negde sam uveren da je to posledica nečega što je večiti problem naše države i naših državnih organa i jedan od glavnih uzroka, ali i izgovora za to, a to je potpuno odsustvo usaglašenosti koordinacije rada različitih državnih organa.
Dakle, kod nas se, prema važećem Zakonu o ministarstvima, ova materija nalazi, kao što vam je dobro poznato, u nadležnosti Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Kada to objašnjavate nekome ko je došao sa strane ili nekome ko je mlađi, zvuči mu potpuno čudno, otkud to u nadležnosti Ministarstva za rad. U stvari, ova oblast je ušla u delokrug nadležnosti Ministarstva za rad onog trenutka kada je svojevremeno naša država ukinula ministarstvo koje se bavilo isključivo boračkim pitanjima, pa je taj deo nadležnosti priključila Ministarstvu rada.
Ono što je zanimljivo, jeste da je pre Drugog svetskog rata naša država ovu materiju rešavala, odnosno ovim delatnostima se bavila na jedan način kada su u pitanju ratni memorijali na teritoriji naše države, a na drugi način kada su oni koji se nalaze van njenih granica. Ovde je u suštini potrebno uraditi nešto od sledećeg: ili mnogo bolje koordinisati rad Ministarstva spoljnih poslova i nadležnog ministarstva, ili razmisliti o redefinisanju nadležnosti kada su u pitanju oni memorijali koji se nalaze na teritoriji drugih država.
U potpunosti ste u pravu kada ste rekli da je neredak slučaj, ja bih čak rekao da je to pretežan slučaj, da su srpske ratne memorijale podizali pojedinci, a ne država, da je manji broj onih koje je podizala država. Dakle, bio sam u prilici da posetim neke od tih ratnih memorijala gde postoje, naših ratnih memorijala, gde jedina obeležja do pre nekoliko godina su ona koja su neprijatelji podigli našim stradalim precima, a mi ni jedan, gde su drugi stranci naši saborci iz toga vremena podigli spomen obeležje našim stradalim, a mi ni jedan, što samo upućuje da moramo kao država mnogo više da posvetimo pažnje tome.
Veoma sam pažljivo slušao ovo što ste govorili o slučaju „Šumarica“ i upravo zato sam sporazum sadrži odredbe koje zahtevaju saglasnost obe strane da bi se određene delatnosti sprovodile na terenu. Ne treba zaboraviti, u „Šumaricama“ se nalazi nemačko vojničko groblje iz Prvog svetskog rata.
Želim još nešto da iskoristim priliku da kažem. Rekli ste, neretko su bili zaslužni pojedinci što postoje neki ratni memorijali. Čak i danas postoje slučajevi u kojima se ratni memorijali održavaju zahvaljujući pojedincima. Vi ste pomenuli da su trojica narednika, jedan podnarednik i dvojica vojnika zaslužni za podizanje jednog prelepog spomenika u Ulmu, a to su bili narednici Milan Vidanović, Isailo Cvetković, Milan Trajković, podnarednik Živorad Spasojević i vojnici Miodrag Đorđević i Radivoje Cvetković. Zamislite tu šestoricu naših predaka koji su se sami organizovali, u stvari pokazali nam svima šta može da uradi dobro organizovana grupa ljudi, a na našu sramotu šta nije radila ili šta ne radi još uvek država.
Ono što ćemo raditi i ono što je uveren sam i opredeljenje koleginice Darije Kisić Tepavčević, koja je na čelu nadležnog resora, ali i moje malenkosti, na mestu ministra spoljnih poslova, jeste da ćemo u budućnosti kroz našu diplomatsku mrežu posebnu pažnju posvećivati i ovom našem aspektu. Nacija je zajednica umrlih, živećih i onih koji će tek da se rode i da vodimo računa i o onim mestima gde su naši preci ostavili svoje kosti od daleke severne hladne Norveške do Severne Afrike.
Kao što rekoh, kao potomak iz čije je porodice pod ovim prezimenom samo u Prvom svetskom ratu stradalo 72 muške glave, sa teritorije Zlatiborskog okruga, ali i iz same kuće dvojica koji su kosti ostavili u Austriji i u Tunisu, osećam jednu vrstu i lične odgovornosti da se ovim mnogo više bavimo.
Mogu da vam kažem još nešto, hvala vam naročito što ste to rekli, od Nemaca, od Austrijanaca, ne da možemo, nego i moramo da učimo kako se o ovome vodi računa, kako to izgleda kada odete na neki srpski ratni memorijal, da li danas na teritoriji Nemačke ili na teritoriji Austrije, gde vidite da njihove organizacije o tome vode računa i vode brigu, da to izgleda za primer.
Još jednom, hvala vam na konstruktivnom pristupu, na veoma dobrom govoru i ono što vam ostajem dužan jeste da u najbržem mogućem roku dobijete informaciju, kao i svi mi, u kakvom stanju se nalazi osam pobrojanih ratnih memorijala koje ste poimence naveli. Hvala vam.

Hvala najlepše, uvaženom kolegi Kosaniću, na vrlo konstruktivnoj diskusiji. Ja samo želim jednu stvar da vas obavestim, mi smo ako se ne varam, to je bilo pre dve godine, sa posebnom službom koja je u okviru Kiparske države zadužena za brigu o njihovoj dijaspori, potpisali jedan memorandum o razumevanju i saradnji.
Pandemija Kovida 19, je usporila realizaciju nekih naših dogovora, a glavni dogovor koji je postignut prilikom moje posete Kipru, u decembru prošle godine, da naša uprava za dijasporu Ministarstva za spoljne poslove, što pre opredeli jednog mlađeg diplomatu koji će otići na studijski boravak, na Kipar, koji će se tamo potruditi da sazna koje su to najbolja iskustva kiparskih kolega u radu sa njihovom dijasporom, da ta iskustva, pokušamo što je više moguće da prenesemo, u rad naše uprave za dijasporu i naša uprava za dijasporu i Srbe u regionu, se veoma ozbiljno bavi postavljenim ciljevima i zadacima i mi ćemo izaći već u oktobru mesecu sa rezultatima rada u prvih godinu dana mandata ovog Ministarstva i same uprave, gde direktor Gujon, ulaže velike napore da napravimo i dobre rezultate, a nastavak naše delatnosti svakako će biti prožet i ozbiljnom saradnjom sa bratskim Kiprom i na ovom planu.
Hvala vam što ste skrenuli pažnju i na taj važan aspekt naših odnosa i saradnje.

Zahvaljujem, uvaženi gospodine predsedniče Narodne skupštine.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena predsednice Vlade, kolege ministri, kada u skupštini privremenih institucija samouprave u Prištini reč dobije poslanik srpske nacionalnosti i govoreći o našoj južnoj pokrajini kaže Kosovo i Metohija, toga trenutka mu se oduzima reč, izriče kazna, a neretko i on udaljuje iz sale za sednice. Kada u Narodnoj skupštini Republike Srbije narodni poslanik albanske nacionalnosti nastupi govoreći suprotno Ustavu i zakletvi koju je položio stupajući na dužnost narodnog poslanika, dopusti mu se da kaže šta je mislio i šta je hteo do kraja, bez obzira na to da li je istinito ili ne ono što kaže. E vidite, to je razlog zašto je ovo ovde država, a zašto naša južna pokrajina to nije. Dakle, svako od nas ko stupa na javnu funkciju potpisao je zakletvu. Uveren sam da je to i uvaženi govornik na čije reči sam se javio da repliciram.
Proziva se predsednik Republike Aleksandar Vučić što je na svoj Instagram profil u danu kada smo obeležili 17 godina od 17. marta, u danu u kome je spaljeno 34 srpske crkve i manastira, u danu u kome je, ako se ne varam, 11 ljudi izgubilo svoj život, u danu u kojem su u divljačkim nasrtajima hordi spaljeno i uništeno preko 800 kuća, proterane hiljade Srba iz sela gde su živeli vekovima oni i njihovi preci i napada se predsednik naše države što je na kartu naše južne pokrajine postavio našu državnu zastavu. Ali toliko opet o tome koliko se u Srbiji osporava sloboda govora, koliko se u Srbiji ugnjetava drugačije mišljenje, koliko je Srbija neslobodna i nedemokratska. Toliko o tome koliko manjka i našim parlamentarcima neke etičnosti u obraćanju. Pa se onda još napadne i naš ambasador u Sjedinjenim Američkim Državama kako je on, navodno, bio protagonista priče protiv Albanaca. Ne, ne, nemojte da menjamo teze.
Malo pre je rečeno da je prikazana karta sa Kosovom bez Albanaca. To nije tačno. Državna zastava Republike Srbije je zastava svih naših građana, bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost. Ali je istina da u Bujanovcu Srbi nisu u vlasti, iako nisu zastupljeni sa 4%, 5% ili 10%, nego sa preko 40% u lokalnom stanovništvu. Tu vidite razliku između reči, sa jedne strane, i dela, sa druge strane.
Razumem ja uvaženog narodnog poslanika. Tu je reč o tekstu, verovatno, koji je napisan na jednoj drugoj adresi, tu je reč o tekstu za koji je dobijen zadatak da se pročita. U redu, neka svako od nas radi ono što je naš posao, što je njegov posao, što je njegov posao i što su naši zadaci. Naš zadatak je da branimo i čuvamo ustavni poredak Republike Srbije. Na to smo se zakleli građanima i stavili potpis na zakletvu na koju je to učinio i onoj ko je u današnjem govoru očigledno tu zakletvu prekršio i kome ona nije važna ali svakome na čast. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Dakle, ako mogu da nastavim ovde gde je predsednica Vlade stala, da je ambasador Marko Đurić, primer iznošenja jezika mržnje, ne bi mu bila otvorena nijedna jedina ni evropska ni svetska vrata, gde je pregovarao u ime Srba sa KiM, u ime države Srbije, o problemu KiM.
Naprotiv, kao i predsednik Vučić, svugde su mu vrata bila otvorena, svugde je bio kredibilan sagovornik i svugde mu je ukazivano ono poštovanje koje se pokazuje prema civilizovanom čoveku koji predstavlja svoju državu i svoj narod.
Sa druge strane, smatram za potrebno da se osvrnem na nešto što je rečeno, jer su moje reči izvrtane gde sam rekao, ako se dobro sećam, da otprilike nijednom Albancu ne može nešto da padne na pamet sam da napiše, pa, mu neko drugi u Beogradu to piše, otprilike, tako nešto rečeno. Potpuna neistina.
Dakle, prva stvar, to nisam govorio gospodinu Kamberiu kao Albancu, to sam govorio njemu kao političaru.
Šta ja mislim o Albanskom narodu dovoljno pokazuje to što kao Srbin pravoslavac, proslavljam Prepodobnu mati Angelinu Branković, koja je rođena kao Albanka, i Srbi je smatraju jednom od svoji najvećih svetiteljki.
Ali, to su znate, one dodirne tačke, koje nažalost, i sa strane Srba i sa strane Albanaca neko ne želi da vidi. Ja želim da ih vidim. Postoji mnogo toga što nas spaja. Kao što ima stvari koje nas razdvajaju, o kojima mi želimo da razgovaramo, a kao što je predsednica Vlade rekla, neko drugi neće da razgovara.
Znate, šta je država, a šta nije država, to je uređeno nečim što se mogu nazvati međunarodni pravni standardi, da je tzv. Kosovo država, njima razgovor sa nama ne bi ni bio potreban, a jedan od tih standarda jeste, da je država ona teritorija koja je punopravna članica Organizacije UN.
Vidite, Republika Srbija to jeste. Ako bi neko i hteo da bude država, onda treba da se drži onoga što potpiše i što obeća i za šta da reč, a ne da opovrgava. Ako bi neko i hteo da bude država, onda bi gledao kako da reši 14 nerešenih slučajeva ubistava novinara od 1998. do 2005. godine, bez obzira na to koje su nacionalnosti.
Ako neko tvrdi da je demokratija, valjda on brani slobodu medija, valjda brani slobodu mišljenja novinara, pravo na slobodnu reč.
Kosovo i Metohija je jedina teritorija u Evropi, gde nijedna jedina istražna radnja u slučajevi ubistva 14 novinara nije preduzeta.
Vidite, gospodine Kamberi, ja o tome govorim, uprkos činjenici što od tih 14 novinara 12 su Albanci koji su pisali nešto što nije bilo po volji određenih grupa, klanova ili političke mafije. I, na to svi ćute. Na to, čak ćuti i Evropa. O tome jedino govori ko? Zvanični Beograd.
Da, ubistvo naše dece na obali Drima i autobus Niš-ekspres i žeteoci u Starom Gracokom, nikad ništa. I to hoće da bude država.
Apsolutno sam uveren da ćemo mi istrajavajući u našem stavu, u našoj poziciji, ozbiljnoj, odgovornoj, gde se zalažemo za dogovor, gde se zalažemo za kompromis, gde pokazujemo u odnosu sa Republikom Albanijom, baš kroz inicijativu mini Šengen, kako možemo zajednički da nastupamo prema trećima, da možemo da postignemo i nešto dobro, dobro za sve, ne tako što ćemo Srbe u Bujanovcu da isključimo u potpunosti iz političkog života i rukovođenja opštinom, nego tako što ćemo pokazati mnogo više nego što je to ikada ranije bio slučaj, i jedni i drugi, poštovanje jedni prema drugima.
Ne krijem ja, i nama je u istoriji često nedostajalo da pokažemo poštovanje prema Albancima, kao narodu, ali smo ga pokazivali. Pokazivali smo ga kada smo kao država na Kosovu i Metohiji otvarali škole, kada smo kao država otvorili univerzitet, kada smo kao država gradili bolnice, kada je KiM bila teritorija na čitavom prostoru Evrope sa najvećim brojem studenata na hiljadu stanovnika.
Nije to radio Brionski plenum, to je radila tada država Srbija, odnosno srpska federalna jedinica u okviru Jugoslavije.
Kakve veze ima "Jovanjica" sa pravima nacionalnih manjina i sa govorom mržnje? Pa, ima. To je pisao neko drugi. Nešto ste sigurno pisali vi, ja vas ne potcenjujem, ja vas uvažavam, ali neko je rekao - dodaj ovo, dodaj ono, pa popularno je sad da se to nađe.
Koliko ja znam, po tom pitanju se vodi zvanični sudski proces i dok traje ne treba se mešati, treba pustiti da sud u okviru svojih nadležnosti donese i odluku. Mi ćemo i dalje biti spremni da pretrpimo i uvredu i provokaciju. Na neistinu ćemo uvek da odreagujemo, ali nećemo nijednog jedinog trena da odustanemo od traženja rešenja, mirnim sredstvima, dogovorom, ali štiteći državne i nacionalne interese srpske države, Republike Srbije i našeg naroda.
Hvala vam.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, vrlo kratko ću. Prvo zahvaljujem vam se na pitanju koje ste postavili ne samo u svojstvu čoveka koji vodi resor spoljnih poslova u Vladi Republike Srbije, već i kao ministar koji je kopredsedavajući Mešovitim vladinim komitetom za ekonomsku saradnju.
Očekujem da ćemo do kraja meseca ili početkom juna imati posle 11 godina i održavanje prve sednice našeg Mešovitog komiteta za ekonomsku saradnju, a ovo pitanje koje ste pokrenuli ćemo svakako posebno razmotriti.
Meni u ovom trenutku ono u detaljima nije poznato, ali već sam tražio da dobijem referisano koje je stanje stvari po pitanju viznog režima prema Egiptu. Dobićete odgovor i u pisanom obliku, a ako postoji prostora, u skladu sa našim već preuzetim međunarodnim obavezama, a naročito u obavezama u odnosima sa Briselom da nešto promenimo na tom planu, budite uvereni da ćemo na tome predano i vredno raditi. Hvala vam.

Zahvaljujem, uvaženi gospodine predsedniče.
Uvaženi potpredsednici, dame i gospodo narodni poslanici, sa punom pažnjom sam slušao izlaganje svog uvaženog prethodnika i čuo tu dosta stvari sa kojima ne mogu da se složim, čuo onih stvari oko kojih bih mogao i da razgovaram i da možda razvejem sumnju u to da li sam dobro razumeo, ali je vrlo indikativna jedna stvar.
Dakle, kada su se naši preci okupili u Marićevića jaruzi u tadašnjem Beogradskom pašaluku, a živelo ih je nešto manje od 400.000 na prostoru gde danas živi blizu tri miliona ljudi, za njih Srbija nije imala alternativu. I dan-danas za nas ovde ništa se po tom pitanju nije promenilo. Srbija nema alternativu.
Tako da se ne bih baš složio sa time da njima nije Otomanska imperija imala alternativu. Oni su pokazali da imaju hrabrosti, da imaju čvrstu volju, da znaju zašta se bore i kada smo uspeli u novom veku da obnovimo našu državu slali smo svoje najsposobnije, najtalentovanije mlade ljude da se školuju upravo na zapad. Slali smo ih u Beč, slali smo ih u Pariz, slali smo ih u Berlin, Minhen, tamo ih školovali i vraćali ih u Srbiju da u Srbiji postavljaju sistem i grade državu dobrim delom po zapadnom uzoru, ali jednim dobrim delom po onom srpskom uzoru, gradeći srpsku lokalnu samoupravu, jačajući opštine, jačajući tada selo i seljaka, jer smo bili država koja je bila i ruralna i agrarna zemlja sve do druge polovine 20 veka.
Takođe, kada su naši preci severno od Save i Dunava se pobunili protiv uskraćivanja autonomije koja im je bila garantovana, kada su došli u priliku nakon Prvog svetskog rata da se izjašnjavaju, organizovali su izbore za Veliku narodnu skupštinu i na tim izborima ti naši preci priznali su i aktivno i pasivno biračko pravo ženama, što se u nekim zemljama Zapadne Evrope dogodilo pola veka nakon toga.
Sve su to ljudi i sve su to dela kojima mi treba da se ponosimo, ali su ti naši preci bili u situacijama neretko da odluke moraju da donose ne samo srcem, već i glavom. Kada su ih donosili glavom, onda su znali i da dobro odmeravaju resurse kojima raspolažu i šta mogu da rade.
Naravno, bilo je situacija u kojima nije bilo govora o onome što je stajalo na raspolaganju zato što su podrazumevale apsolutno negiranje našeg dostojanstva, nacionalne časti postojanja.
Danas, gledajući sa ove distance, neko kaže da su možda negde grešili, neko da nisu, ali to su stvari na koje mi ne možemo da utičemo. Gledajući u ono što su oni činili, mi možemo da utičemo na ono što činimo danas i na ono što će se dešavati u nekoj bliskoj budućnosti.
Mi ne možemo da vratimo više vreme ni 20, ni 25, ni 30 godina unazad pa da sagledamo koliko su, koliko naši roditelji ili neki od naših starijih kolega bili u prilici da čine ozbiljne greške pre tridesetak godina i da dan-danas mi kao narod i kao država ozbiljno ispaštamo zbog toga, ali i to su opet primeri na koje treba da se ugledamo znajući kako ne treba da postupimo u određenim situacijama.
Pre 20 godina, Srbija se nije graničila ni sa jednom jedinom članicom EU. Pre 20 godina, tačnije pre 21 godinu, Srbija se nije graničila ni sa jednom jedinom državom, članicom NATO. Prošlo je vreme kada je trebalo iskoristiti tu priliku na drugačiji način. Mi smo danas država koja se graniči sa četiri države, članice EU. Mi smo danas država koja se graniči sa sedam država članica NATO, a ako u to uključimo i da se u BiH nalazi NATO vojska, iako ona nije opredeljena jednoglasno za atlantske integracije, onda shvatamo da smo i tu usamljeni.
Mi smo danas država koja 67% svoje industrijske proizvodnje izvozi u zemlje EU. Mi smo danas država koja ekonomski uzdižući Srbiju, jačajući našu državu, podižući životni standard naših građana, povećavajući prosečnu platu, penziju, dovodeći strane investitore se trudimo da zaustavimo odliv naših ljudi, gde, u zemlje EU najvećim delom.
Da se razumemo oko jedne stvari - tačno je da je naša državna politika politika pridruženja EU, tačno je da smo mi država koja je u procesu pridruženja, koja je otvorila pregovaračka poglavlja, njih 18, privremeno zatvorila dva, imamo pripremljenih pet, ali je tačno takođe da svako od nas pojedinačno ovde kada bi se pitao mogao bi da navodi koje su to mane i u samim državama članicama EU i u EU kao jednoj vrsti nad državnog saveza.
Da li se svi slažemo oko svega? Ne slažemo se. Ima mnogo toga što bismo zamerili, ali činjenica jeste da danas u modernom svetu, u onom delu sveta koji je dostupan Srbiji, ne postoji uređeniji i perspektivniji sistem od toga.
To je što se tiče EU i srpskog puta evropskih integracija. Na nama je da poboljšavamo svoj sistem, da ga jačamo, da ga gradimo, da ga osavremenjujemo, ne zbog EU, nego zbog naših građana, zbog naših građana i zbog naše privrede. To je nešto što ćemo, budite uvereni u to, mi kao država od šefa države, predsednika Republike, Vlade do svih institucija našeg sistema nastaviti da činimo.
Tu se sada postavlja jedno drugo pitanje, i vi ste govorili, između ostalog o tome, izvinite na direktnom obraćanju, nije ništa uvredljivo, o tome je moj uvaženi prethodnih govorio, postavlja se pitanje cene. Da li će nama da kroji Lajčak Ustav? Ustav Republike Srbije kroje građani Republike Srbije odlučujući i o njegovom donošenju i o njegovim izmenama i o njegovim dopunama. Nijedan pojedinac. Građanin Republike Srbije. Da li je to demokratski princip? Apsolutno. Mislim da tu vrstu demokratskog principa niko ni u EU neće uskratiti, niti napadati.
Izrečeno je - evo, sutra da nam kažu odrecite se Kosova i Metohije i bićete primljeni u EU. Prva stvar, to niko ozbiljan u Srbiji niti razmatra niti razmišlja o tome, niti na takav način postavlja stvari. To je prvo i osnovno. Druga stvar jeste što to nikome od njih ne pada na pamet da nam ponudi.
Podsetiću sve, pre osam godina za države članice EU, čiji je glas nešto glasniji i jači, tema KiM je bilo pitanje stavljeno ad akta. O tome nisu hteli da razgovaraju. To ih nije interesovalo. Ozbiljnom političkom veštinom državnog rukovodstva to pitanje je ponovo vraćeno za pregovarački sto. Došlo se do Briselskog sporazuma. Tada napadani svi koji su ga potpisali od današnjeg predsednika Narodne skupštine, tada predsednika Vlade, prvog potpredsednika Vlade, današnjeg predsednika Republike. Napadani svi što su ga potpisali. Tada je predsednik Vučić rekao u Leposaviću - jednog dana držaćemo se kao za slamku spasa za Briselski sporazum, kao što pre 25 godina su napadali Dejtonski sporazum, a danas je Dejtonski sporazum garant opstanka, mira i stabilnosti u BiH. Danas se mi pozivamo na to.
Uspeli smo da vratimo tu temu na sto, na dnevni red, da nakon Briselskog sporazuma krećemo u njegovo sprovođenje, da Srbija kao država povrati kredibilitet ozbiljnog i odgovornog partnera i na zapadu u zemljama EU, ali i šire od toga.
Danas kada vam kažu - znate, morate da pokažete veću posvećenost dijalogu, naravno da će da vam kažu takvo opšte mesto, jer ne mogu da vam kažu jednu jedinu tačku Briselskog sporazuma koju Beograd nije ispunio. Time smo pokazali koliko smo ozbiljni i odgovorni. Da li je taj Sporazum smanjio nivo prava Srba na KiM? Mislim na jednu stvar da treba da budemo ponosni, ne treba mnogo da slavimo, ali da budemo ponosni, taj Sporazum nam je sačuvao mir. Nismo imali ni egzoduse. Nismo imali ni organizovane masovne napade na Srbe i Srpkinje na KiM. Nismo imali izginule. Nismo imali paljenje naših svetinja opet. Sačuvao je mir. Vratio nas za pregovarački sto i počeli smo da razgovaramo o stvarima o kojima su naše pozicije toliko različite, ali pokazali da je dijalog ključ rešavanja problema i ništa drugo.
Dakle, tu vrstu dileme pred nas niko ne postavlja. Ima nekih drugih stvari o kojima mi moramo da razgovaramo. Znate, kada govorimo o Srbiji od pre više od dva veka govorimo o teritoriji gde živi u tom trenutku preko 90% naših sunarodnika Srba i oni se bore i za svoj opstanak i za svoju decu i za svoje ognjište i za svoju budućnost, a mi smo na našu veliku žalost na KiM u prethodnih pa skoro 80 godina narod čiji broj stalno iz godine u godinu opada.
Znate, to gospodin Glišić nije na takav način prikazao, jer ima ozbiljnosti u njegovim rečima i u njegovoj politici i o njegovoj zabrinutosti, ja to tako gledam, ali nema mesta zabrinutosti dokle ljudi poput predsednika Vučića i SNS ozbiljno i odgovorno odlučuju o Srbiji. Šta je važna stvar? Šta sam hteo da kažem? Neki drugi su govorili – znate, poredeći ovu situaciju sa 1389. godinom, sa Kosovskom bitkom itd. pa u to vreme kada su naši praoci branili državu na KiM, na samom KiM je živelo 98% Srba. Mi danas imamo, ako se ne varam, četiri opštine na KiM, jel tako, u kojima nemamo nijednu jedinu srpsku glavu, nikoga, i ne što nemamo nego što mnogi kojima je lako da govore o ovim stvarima iz Beograda nikada ne bi otišli da žive tamo, nikada. Nisu tamo otišli da žive ni dok smo imali aktivni suverenitet do 1999. godine. Lako je nama da o tome odavde govorimo, ali treba o jednoj stvari da razmislimo veoma dobro.
Recimo, u Pasjanu imate momka i devojku koji imaju 21 godinu, odrasli ljudi. Žive u tom većinski srpskom mestu, mestu gde smo uspeli da pre nekoliko godina podignemo bolnicu ni iz čega, na ledini, da napravimo bolnicu, da napravimo porodilište. Ljudi ranije nisu mogli da idu Gnjilane od 1999. godine, a trebalo im je da idu do Vranja, da prelaze administrativni prelaz, procedure i ostalo sve. Dakle, nijedna majka nije mogla da s porodi tu. Vučićeva vlada je tamo podigla porodilište, podigla je bolnicu, zaposlila ljude. Oni danas tamo imaju ozbiljnu negu.
Dakle, u tom Pasjanu imate momka i devojku koji imaju 21 godinu. Rođeni su 1999. godine posle odlaska naših snaga bezbednosti. Oni ne znaju šta znači živeti u selu gde imate srpskog policajca ili srpskog vojnika. Danas je kraj 2020. godine, dovedite ih ne u Beograd, u Novi Sad, u Vranje, u Niš, u Kragujevac, a da ne pričam o zemljama EU, da tamo vide kako žive njihovi vršnjaci, o čemu razmišljaju, kako planiraju vreme, gde se kreću. Oni i dalje od Budrige ne mogu da odu. Ne mogu ni u Budrigu da odu.
I onda se postavlja jedno pitanje svakome ko hoće ozbiljno i normalno da planira razvoj naše države – šta da ponudimo tim našim mladim ljudima? To više nisu deca, to su ljudi koji izlaze na izbore, koji glasaju. Koju to perspektivu da im ponudimo?
Država Srbija se do krajnjih napora trudi da pomogne našem narodu na KiM i da ih zadrži, jer mi osim naših ljudi i naših svetinja dole nemamo jači argument. Dokle god i jedan Srbin ili Srpkinja živi na Kosovu, dotle naša borba ima smisla.
Ali, postavlja se pitanje – šta da im ponudite? Kako ja da ubeđujem nekoga da ostane da živi tamo gde niko od nas nije spreman da ode da živi? Je li to u redu? Je li to normalno? Je li to fer? A da pri tom shvatimo da dole 92-93% stanovnika su ljudi koji imaju veoma neprijateljski stav prema našoj državi.
Prolazi vreme i neko nas ubeđuje – vreme radi za nas. Ne radi vreme za nas. Koliko god se menjali odnosi snaga među velikima, nama to vreme kruni naš glavni argument na terenu.
I onda mi dođemo u Narodnu skupštinu da raspravljamo o ovakvim stvarima, da shvatimo da nam je teško da zadržimo ljude ovde u centralnoj Srbiji, a kamoli ljude na KiM i da govorimo – neko će priznati, neko će menjati Ustav, neko ovo, neko ono. Znate šta, ljudi koji se ozbiljno bave politikom, o takvim stvarima ni ne govore javno.
Šta se meri? Meri se ono što se uradi. Meri se ono što jeste konkretan rezultat. A konkretan rezultat je da nas je u ovoj godini za taj 1,5% ali više rođeno dole. Konkretan rezultat je da nam se narod ne iseljava kao što se ranije iseljavao odozdo. Konkretan rezultat je da nemamo etničkih sukoba velikih razmera, da nema paljevina, da nema ubistava. Konkretan rezultat je da smo ove godine uspeli više od 60% stranih investicija na zapadnom Balkanu da dovedemo ovde kod nas, da ovde zaposlimo naše ljude, da ovde povećamo plate, da ovde povećamo penzije i da kažemo – i pored svega ovoga što nas je snašlo u pandemiji Kovida – 19, da će Srbija izaći kao prva po stopi rasta u Evropi. To su stvari koje su izgledale nezamislivo.
Mi ćemo sledeće godine, ako stvari nastave tako da se kreću, nadmašiti u BDP Hrvatsku. A podsetiću vas, pre sedam godina, kada smo mi krenuli u ozbiljne mere fiskalne konsolidacije, ta ista nama susedna Hrvatska je primljena u EU.
Naš je zadatak da vodimo zemlju put evropskih integracija, da se borimo da od Srbije pravimo uređenije, bolje i stabilnije društvo, da se borimo do kraja da Srbima na KiM osiguramo bezbednost i opstanak, da se borimo za svaku našu svetinju da ne bude ugrožena, da ne prosipamo velike i krupne reči, već da radimo na ostvarenju velikih dela. Ali, za to je potrebno veliko vreme.
Ono gde mi imamo problem još uvek, ne kao što je to bilo pre sedam, pre osam, da ne kažem pre 15 godina, jeste da pokušamo da uverimo naše prijatelje i naše partnere na zapadu da ovo više nije Srbija od pre 25 ili 30 godina koju mnogi od njih i dalje imaju u glavi u odnosu prema nama. Naučila je Srbija mnogo toga. Naučili smo mi koji se bavimo politikom mnogo toga.
A ako me pitate – šta nema alternativu, Srbija nema alternativu. Sve drugo su promenjive kategorije. Hvala vam.

Zahvaljujem, uvaženi gospodine predsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, trudiću se da budem što je moguće kraći. Uvažena narodna poslanica i potpredsednica, gospođa Kovač, je u prepodnevnom delu sednice čak i govorila o konkretnim stvarima, kada je u pitanju albanska nacionalna manjina, govoreći, šta više, o školskim programima, o registrovanim udžbenicima, o svemu onome što je urađeno, a ja sam morao da se javim i da reagujem na nekoliko rečenica koje su iznesene, a zaista, u najblažem obliku rečeno, ne odgovaraju istini.
Dakle, reći, doslovce, da se Aleksandar Vučić zalaže za Srbiju koja je manje demokratska, manje multietnička, manje multikulturalna, a više autoritarna, to je apsolutna neistina. Daću vam i konkretan primer.
Znate, kada je dat taj primer i ta rečenica na koju se stalno pozivaju, kaže – znate, kada posmatrate Srbiju značajno je bolji položaj i odnos prema nacionalnim manjinama na teritoriji AP Vojvodine nego u ostalom delu Srbije. To su procesi i to su odnosi koji zavise uvek najmanje od dve strane.
Gde ste vi to videli opštinu u našoj severnoj pokrajini gde žive pripadnici nacionalnih manjina čije političke stranke osvoje natpolovičnu većinu odbornika, a onda formiraju vlast i to na način da ni jedna jedina srpska stranka ne sme da uđe u većinu?
To niste nigde videli na teritoriji AP Vojvodine gde Srbi jesu većinski narod, kao što su i u centralnoj Srbiji, ali ste ovaj primer mogli da vidite u Bujanovcu.
U Bujanovcu je formirana lokalna vlast tako da dve srpske stranke koje jesu osvojile odbornička mesta, to su lista SNS, lista SPS, nisu ušle u vlast zato što je neko iz rukovodstva, političkog rukovodstva tih albanskih partija pokušavao da ucenjuje i predsednika u postupku formiranja nove Vlade.
Oprostite, na takav način se ne razgovara. Predsednik Vučić je već govorio o tome i govorio je, ja mislim, ovde pred vama o tome.
Ono što je uvažena koleginica gospođa Čomić govorila upravo o dijalogu, to znači da sednemo i da razgovaramo.
Malo pre kad sam pričao o porodilištu i bolnicu u Pasjanu, tako isto je otvoreno i porodilište u Preševu, i to kad? U vreme kada je Aleksandar Vučić bio predsednik Vlade. Onda, vi dođete i kažete ovde – znate, to je čovek koji se zalaže za Srbiju koja je manje demokratska. U čemu manje demokratska?
Jel možda on kao lider najveće političke stranke negde izbacivao predstavnike nacionalnih manjina iz formiranja vlasti? Ne, to su uradile ove stranke koje sam rekao i koje sam naveo u Bujanovcu.
Onda se postavi jedno pitanje – ko se ovde ponaša manje demokratski, manje multietnički, manje multikulturalno?
Mislim da treba zaista da razgovaramo o svemu, da treba svi svoju državu da poštujemo. To znači da poštujemo njene zakone, to znači da plaćamo porez, to znači da plaćamo struju, to znači da ona prava koja nam država omogućuje da ih i koristimo.
Znate, bacati otrovne strelice i prozivati one koji su uvek otvoreni za dijalog, ali nikako za ucene, koji su uvek otvoreni za jednu ozbiljnu partnersku saradnju, a ne za podmetanja, mislim da nije u redu. I, ono što je rekao uvaženi gospodin Martinović, apsolutno sam saglasan.
Dakle, činjenica da mogu da budu izabrani, da imaju i uživaju apsolutnu slobodu govora, demokratskog političkog delovanja i ovde u najvišem predstavničkom domu Republike Srbije pripadnici nacionalnih manjina, pa i albanske nacionalne manjine, jeste nešto čime se mi ponosimo, jeste nešto što je u duhu najbolje zapadnoevropske političke prakse. Mi to sledimo, mi ćemo tako nastaviti da radimo, a sa naše strane kao države, Vlade, uvek je otvorena prilika da se razgovara, da se problemi rešavaju i to na zadovoljstvo ne samo nas koji se bavimo politikom, nego na prvom mestu građana koji ovde treba da žive. Hvala.

Zahvaljujem.
Uvaženi gospodine predsedniče, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, predsednice i uvažene kolege članovi Vlade, pitanje da li se prepliću interesi EU i nove američke administracije mislim da je sa jedne strane i suvišno.
Interesi EU i interesi stare i nove američke administracije su odavno isprepletani, kada je u pitanju područje zapadnog Balkana, Balkana uopšte, a naročito Republike Srbije. Razlikuju se viđenja, razlikuju se pristupi u rešavanju nekih problema, a da li će nova američka administracija promeniti svoj pristup u odnosu na prethodnu, to ćemo videti. Veliki brodovi teško menjaju svoj kurs, malo da, ali ono što je na ponos svih građana Srbije, svakog našeg čoveka jeste da smo jednom ozbiljnom, odgovornom, mudrom, državnom i spoljnom politikom u prethodnom periodu uspeli velikima u svetu, koji su kumovali nekim teškim događajima iz naše prošlosti od pre dve decenije, da otvorimo oči i pokušamo da njihovu pažnju skrenemo na nas i na naše probleme na neki malo drugačiji način.
Sada to već izgleda kao da je davno bilo, ali te 2013. godine, kada je postignut prvi Briselski sporazum o normalizaciji, kada su tadašnju Vladu, u kojoj sam bio, mnogi osuđivali i napadali, tadašnji njen prvi potpredsednik, a današnji predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić rekao je – doći će vreme kada ćemo se pozivati i mi držati tog dogovora i tog sporazuma, a oni za koje se u tom trenutku mislilo da slave zbog toga, bežati od njega i gledati kako da izbegnu njegovo ispunjenje.
Rekao bih da nije to samo spoljna politika. Sve što Republika Srbija čini i na spoljnom i na unutrašnjem političkom planu, ali apsolutno sve, svedoči ozbiljnost, odgovornost i posvećenost očuvanju mira i stabilnosti ne samo u Srbiji, u Srbiji na prvom mestu, ali i u čitavom regionu.
Nećete naići ni na jednu jedinu izjavu našeg državnog vrha, od predsednika Republike, predsednice Vlade, predsednika Narodne skupštine, ministara u Vladi, koja može da bude faktor nestabilnosti. Ono u šta sam siguran jeste da se takvo ponašanje, takva ozbiljnost, takva odgovornost, takva istinska posvećenost ovim vrednostima, koji su od značaja za čitav region, pažljivo i marljivo osluškuje u svakoj prestonici u kojoj se nekada sa nestrpljenjem čekalo na svaku našu oštru reč, nepromišljen potez ili grešku.
Danas, kada toga nema, Srbija je ocenjena kao ozbiljna i odgovorna država, kao država sa kojom kada se nešto dogovorite znate da će to biti ispunjeno. Dugi niz godina za nama Srbija je tom ozbiljnom i odgovornom politikom, na prvom mestu onom koju vodi predsednik Vučić, uspela da izgradi svoj novi ugled i svoj novi kredibilitet. Zato mi danas nismo tačka koja se zaobilazi u redovnim okolnostima, ne govorim o ovim teškim okolnostima pandemije, nego smo tačka koja se obavezno posećuje kada se ide kroz ovaj deo Evrope.
Zaštita naših nacionalnih interesa i rad, ozbiljan i posvećen rad na realizaciji naših nacionalnih ciljeva i ciljeva ove Vlade, jeste nešto što je apsolutni prioritet. Predsednica je već ukazala na to. Parafraziraću taj deo njenog ekspozea u kome ona kaže – evropski put Srbije, ali i očuvanje tradicionalnih prijateljstava sa Ruskom Federacijom i Narodnom Republikom Kinom, svim drugim prijateljima i izgradnja i uzdizanje na neki novi, kvalitetniji nivo naših odnosa sa SAD.
Naročito želim da istaknem ono što je predsednica pomenula, a što smatram za jedan od važnih ciljeva naše spoljne politike, to jeste da posvetimo više pažnje i onim državama članicama EU koje su nas podržale u pitanju koje je za nas najvažnije i najbolnije. To su naši istinski, pravi prijatelji - i Kipar i Grčka i Rumunija i Slovačka i Španija. To nikad ne smemo da zaboravimo. Naravno da ćemo ekonomski da sarađujemo sa svima onima koji mogu da nam pomognu da uzdignemo našu ekonomiju.
Samo Srbija koja je ozbiljan faktor mira i stabilnosti u regionu, ne Srbija koja seje razdor i sukobe, već Srbija koja ozbiljno vodi računa o svakoj svojoj reči i svakom svom potezu, takva Srbija je bolja kuća za svakog svog građanina, ali takva jaka Srbija, koja se razvija, kao što rekoh, i ekonomski i tehnološki i naučno i kulturno, takva jaka Srbija znači i jakog Srbina, ma gde on živeo, od Kosova i Metohije do Crne Gore, Republike Srpske, Federacije BiH, Hrvatske, Severne Makedonije i bilo gde drugo u svetu. Mi baš zato što smo toliko razasuti po celom Balkanu, baš zato što smo prošli ono što smo prošli, naučili smo lekciju iz prošlosti, vodimo računa o svakoj svojoj reči, a prema velikima, kao što su SAD, kao što je EU, ali i kao što su naši veliki tradicionalni prijatelji, Ruska Federacija i Narodna Republika Kina, ozbiljno unapređeni odnosi sa jednom Indijom i više drugih regionalnih sila, da ne govorim posebno o zemljama Afrike i arapskog sveta, to su oni koji cene takvu odgovornost, cene takvu politiku, cene takav pristup.
Činjenica da je predsednik Vučić došao u priliku da u Beloj kući razgovara sa predsednikom SAD, da se naš glas kao države čuje, je ništa drugo nego potvrda takvoj odgovornoj i dobroj politici. Takvi faktori, to sam apsolutno uveren, na duge staze utiču i na velike. Da li oni utiču presudno, da li oni utiču na promenu politike za 180 stepeni, sumnjam, to je nemoguće. Nekada nisu hteli ni da nas saslušaju, nekada nisu hteli ni da obraćaju pažnju na nas, nekada nisu hteli da dolaze u Srbiju, u Beograd, a već danas vidimo da je to drugačije. Ako nastavimo tako ozbiljno da radimo, ja sam uveren da ćemo doći u priliku da postignemo mnogo više.
Da li je lako? Daleko je od lakog. Apsolutno sam uveren da nas čekaju teški trenuci, teška vremena. Zato je važno da budemo jedinstveni, kao što jesmo ovde. Zato je važno da budemo jedan glas po onim stvarima i po onim pitanjima po kojima ne smemo nikako da se razlikujemo, da kažemo popu pop, a bobu bob, da iznad očuvanja naše otadžbine, našeg naroda, prava i interesa svih građana Republike Srbije nema i ne sme da bude veće i važnije svetinje i dužnosti.
Hvala puno.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, kada je reč eksplicitno o amandmanu, mislim da sam dao jedno obrazloženje i u raspravi u načelu i mislim da je ova formulacija po meni, koja postoji u Predlogu zakona prihvatljivija.
Želim još nešto da dodam, što mislim da je od važnosti za kvalitet ove rasprave koji je svakako bolji iz sednice u sednicu i uveren sam da će takav i nastaviti da bude.
Znate, nekoliko puta i tu sam kao resorni ministar smatrao potrebnim i da reagujem imajući u vidu da je i kolega Neđo Jovanović svojevremeno postavljao pitanje povodom Zakona o rehabilitaciji, čak dva puta, da je kolega Omerović to pomenuo, da je i kolega Martinović govorio na tu temu. Mi ovde imamo problem očigledno sa jednim zakonom o kome se nije dovoljno vodilo računa kada je donošen. Znate, kao neko ko je i pravni istoričar i lično me interesuju takve stvari, sada mi negde, neću da kažem, smeta, ali svi govore o postupku rehabilitacije đenerala Milana Nedića, a niko recimo ne govori o postupku rehabilitacije Ferhadž bega Drage koji je bio osvedočeni saradnik okupatora, ali za koga takođe ne postoji sudska presuda. Postoji rešenje neke komisije gde je on svrstan u međunarodne neprijatelje i tom konkretnom slučaju pretpostavljam da je glavni razlog za podnošenje predloga za rehabilitaciju bio imovinski interes, jer je on bio izdanak jedne begovske familije koja je raspolagala nesagledivo velikom imovinom poljoprivrednog zemljišta, šumskog zemljišta, naročito na teritoriji opštine Tutin. Nešto ne teritorija opštine Zubin potok.
O tome se ne priča toliko. Dakle, imamo problem sa Zakonom o rehabilitaciji koji nije savršen, to je jedna stvar. Druga stvar, zakon sa kojim smo ovde izašli pred vas, nisam to rekao u raspravi u načelu, nećete mi uzeti za zlo ako sada pomenem, ali mislim da je važno. Pogledajte kakav apsurd.
Jedan čovek doktor Josif Anaf izdanak jedne beogradske jevrejske porodice predratne, inžinjer po struci je čovek kome je okupator 1941. godine bukvalno satro celu porodicu. On je preživeo. Uspeo je da se sakrije u jednom selu između Požege i Arilja i prve prilike pridružio se Požeškom četničkom odredu. Učestvovao je u borbama sa partizanima iz Užičke republike u nesrećnim sukobima, zaista nesrećnim, bratoubilačkim sukobima 1941. godine. Kasnije zarobljen od okupatora i 1944. godine je streljan na Banjici.
Takav čovek je svrstan u spisak narodnih neprijatelja, a po odluci jednog odbora u mom rodnom gradu i mestu življenja gospodina Jovanovića, koga sam malopre pomenuo, u Užicu, kao narodni neprijatelj zato što je bio bukvalno učesnik sukoba sa drugim antifašističkim pokretom.
Ta porodica je ostala bez naslednika. Ja sam, pripremajući se za sednicu i čitajući dosta o ovome, došao u jednu ličnu dilemu - kako će sutra Savez jevrejskih opština da podnese zahtev za obeštećenje između ostalog i za porodicu Anaf, čiji je potomak, koji je najduže živeo, ubijen od fašista, borio se protiv njih, proglašen za narodnog neprijatelja?
Dozvolite mi samo da zaključim rečenicom - ovo je takav galimatijas moderne srpske istorije, koju nijedan zakon, nijedan sud, niti pojedinac može da razmrsi. Pred nama je jedan, po meni, dobar predlog zakona. Drago mi je što imamo raspravu i o ovakvom amandmanu, jer drugačije malo gledamo na jednu nijansu, ali suština je ista i oko te suštine imam osećaj da ćemo postići konsenzus. To je nešto što je dobro, jer ćemo biti prva država koja se nije sistematski bavila progonom Jevreja, koja donosi ovakav zakon, koja ga ne donosi zato što je ona kao država u Drugom svetskom ratu sprovodila genocid i Holokaust nad Jevrejima, već iz jedne empatije, jednog saosećanja i jednog zajedništva koje je osvedočeno upravo i u toj činjenici da su naši zemljaci Jevreji bili učesnici i različitih pokreta otpora na teritoriji današnje Srbije, što je, priznaćete, prava retkost. Na neki način su se i Komunistička partija Jugoslavije i Ravnogorski pokret utrkivali ko će ih imati više u svojim redovima, jer je to bila diferencija specifika. To je bila ona vododelnica između nekih drugih pokreta koji su se bavili upravo istrebljivanjem naših zemljaka jevrejske nacionalnosti i veroispovesti.
Izvinite na dužem obraćanju, ali smatrao sam ovo za potrebno. Hvala vam.