Zahvaljujem uvažena predsedavajuća.
Dame i gospodo narodni poslanici, tačno je i zato nisam ni govorio o tome, imajući u vidu mnoge krajeve van Beograda, Novog Sada, Bora, da prosečna zarada na nivou Republike nije prosečna zarada u svakom okrugu i svakom gradu i tačno je takođe da kao država decenijama nismo poklanjali potrebnu i dužnu pažnju i Pčinjskom i Jablaničkom i Nišavskom i Pirotskom i Topličkom okrugu i da nam je tamo situacija uvek negde teža nego u drugim delovima Srbije. Ali je takođe tačno da od dolaska na vlast predsednika Vučića, da li u svojstvu predsednika Vlade, da li u svojstvu predsednika Republike, se Vlada Srbije ovim delom naše države bavi neuporedimo više nego što je to bio slučaj ranije.
Koliko je otvoreno fabrika u Nišu? Zašto to ne kažete? Koja je bila nezaposlenost u Nišu pre 10 godina, a koja je danas? Pa taj naučno-tehnološki park ko je otvorio u Nišu? Jesu li ga otvorili oni koji su uništavali elektronsku industriju ili su ga otvorili oni koji su proširili univerzitet i Elektronski fakultet? Da li su ga otvorili oni u čije vreme nije mogao da se napravi kilometar autoputa od Niša prema granici sa Bugarskom, ni kilometar autoputa kroz Grdeličku klisuru ili oni koji su te puteve napravili?
Napreduje Niš mnogo brže nego što je nazadovao u vreme onih kojih treba da se sećamo da se više nikada tako nešto ne ponovi. U čije vreme je dobio Niš klinički centar? Od četiri nova klinička centra prvi Klinički centar u Srbiji je napravljen u Nišu.
Vođa grupe mladih kardiologa i hirurga koja je vršila operacije da bi uništila listu čekanja, da bi izbrisala listu čekanja je sin onoga oca koga ste kao vreću isporučili Haškom tribunalu, heroja srpskog i generala Vladimira Lazarevića. Njegov sin Milan je čovek koji je okupio mlade lekare i koji su subotom i nedeljom operisali Nišlije i ljude sa juga Srbije da više ne bilo liste čekanja. To je onaj čovek koga ste ispratili u Hag sa sve obećanjima da ćete mu zapošljavati porodicu, da ćete ih obezbediti na svaki mogući način, a kada je tamo stigao više niste hteli ni da se javite na telefon, nego su to radili sa svima.
Ovde je rečeno još nešto, poštovane dame i gospodo narodni poslanici i građani Srbije, što osećam potrebu da odgovorim, jer je reč o resoru na čijem sam čelu, govoreno je o socijalnim kartama. Ja sada hoću da kažem nešto o tome, pošto se o tome priča mnogo, a malo ili gotovo ništa od onoga što se o tome priča je istina.
Narodna skupština Republike Srbije usvojila je Zakon o socijalnoj karti. Prvo jednu stvar da razjasnimo u potpunosti – socijalna karta ne sadrži podatke o socijalno-ekonomskom statusu svih građana Republike Srbije, već samo onih građana koji su ostvarivali ili ostvaruju određena prava iz oblasti socijalne, dečje i boračko-invalidske zaštite.
Dakle, to nije registar svih građana u kome su sadržani svi podaci, sve informacije o socijalno-ekonomskom statusu svakog pojedinca, već samo onih koji ostvaruju određena prava. Dakle, u aktivnom statusu njih oko 900.000 i u pasivnom statusu oni koji su u poslednjih 10 godina neka prava ostvarivali. To je, dakle, prva stvar.
Druga stvar, socijalna karta nije nikakav softver na osnovama veštačke inteligencije koji nezavisno od ljudskog faktora odlučuje o nečijim pravima. Ne, socijalna karta je registar koji sabira baze podataka iz više državnih registara –Registar stanovništva pri Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu, registre iz Ministarstva unutrašnjih poslova, Nacionalne službe za zapošljavanje, Republičkog fonda penzijskog i invalidskog osiguranje, Republičkog geodetskog zavoda.
Taj sistem omogućava, pod jedan, neuporedivo efikasniji, delotvorniji i bolji rad centar za socijalni rad, gde službenik centra za socijalni rad licu koje je došlo i podnelo zahtev za ostvarivanje, recimo, prava na novčanu socijalnu pomoć, gde je ranije službeniku centra za socijalni rad bilo potrebno nedelju, dve, tri, mesec dana da sakupi sve podatke koji su neophodni da bi odlučio da li neko lice može da ostvari pravo na novčanu socijalnu pomoć, danas pritiskom na jedan taster, a pre toga unošenjem JMBG-a, to ovlašćeno lice može da dobije podatke na osnovu kojih, posle manje od jednog minuta, dobija sve odštampano na jednom papiru i može da donese odluku. Građani ne moraju da čekaju po različitim salama pred šalterima, da idu od kancelarije do kancelarije gde im se traži nedostajući papir, već se to reši u nekoliko sekundi.
Druga važna stvar, šta je omogućila ta socijalna karta koju ste pomenuli, omogućila je ozbiljno suzbijanje korupcije i zloupotreba u sistemu socijalne zaštite. Kako? Gotovo 5.700 lica koji su od početka primene registra Socijalna karta identifikovani kao umrli.
Evo, odmah da kažem, pošto je pominjan Niš, u Nišu je bio slučaj čoveka koji je ostvarivao određena prava iz oblasti socijale zaštitite, koji je preminuo 21. 12. 2011. godine i tek kada je ispostavljen registar Socijalna karta utvrđeno je da je bezmalo 12 godina neko primao socijalnu pomoć, a lice kome je ta pomoć dodeljena nije bilo živo. Kriv je sistem koji nije postojao, da može da se otkrije takva stvar na vreme, a naravno da su službenici u centru za socijalni rad bili dužni da o tome vode računa i naravno da će od porodice preminulog biti traženo da se vrati sav novac u budžet. Takvih slučajeva je bilo gotovo 5.700.
Ali taj sistem nisu uspostavili oni koji su uništavali Elektronsku industriju u Nišu, koji su otpuštali radnike, taj sistem je uspostavila država Srbija u prethodne dve godine, prvo donoseći Zakon o socijalnoj karti, izdvajajući ozbiljna sredstva iz budžeta da se takav sistem napravi i danas da se on primenjuje. Dakle, to je jedna stvar, rekao sam – efikasniji i delotvorniji rad.
Drugo, suzbijanje korupcije. Preko gotovo 5.700 slučajeva gde su mrtva lica bila primaoci određenih socijalnih davanja.
Treće, preko 26.000 lica kod kojih je promenjen imovinski status. Šta to znači? Ostvario je neki prihod, dobio je neko nasleđe. Lice koje prima socijalnu pomoć odjednom pojavljuje se kao vlasnik vozila u Registru motornih vozila. Odakle sredstva za tako nešto? Službenik centra za socijalni rad ne briše odmah takvo lice, nego preispituje kako je do toga došlo, pa onda donosi zaključak.
Ima jedna stvar u kojoj je socijalna karta potpuno jedinstvena i drugačija od svega što, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, postoji ne samo u našoj državi, nego u okruženju. To je sistem koji službenicima centra za socijalni rad daje informaciju da neko lice koje je u registru ima uslove za ostvarivanje nekog prava koje još nije ostvarilo. Primera radi, pokrivanje troškova nabavke, recimo, udžbenika ili vrtića. Takvih slučajeva je bilo do sada 96.668 u Srbiji. Dakle, gde građanin ima uslove za neko pravo, nije ga ostvario, službenik centra za socijalni rad može da ga pozove, da kaže – imate ovo pravo, dođite da ga ozvaničimo tako što ćete dobiti rešenje kojim ćete ga imati. E to je sistem koji je ovde stvoren.
Da podvučem crtu sa tim, šta omogućava? Omogućava značajno pravedniju raspodelu onog ozbiljnog iznosa sredstava koje građani mogu da dobiju kroz socijalna davanja, a koja su drugi građani koji su radno aktivni u Srbiji ostvarili, koji je ostvaren uplatom poreza i doprinosa, povećanim budžetskim prihodima, mnogo većim bruto društvenim proizvodom, a to je upravo ono što je uspela da stvori vlast SNS, na čelu sa predsednikom Aleksandrom Vučićem.
Niš je primer grada koji je naizgled sistematski privredno uništavan, a koji je u privrednom smislu neverovatno napredovao. Samo da zaključim sledećim, to je upravo jedan od razloga, ono prvo što sam rekao, Jablanički, Pčinjski, Pirotski, Nišavski, Toplički okrug, ove godine slavimo 145 godina kako su ti krajevi oslobođeni i ponovo ušli u sastav srpske države, za pet godina 150. godišnjicu. I predsednik Vučić na više mesta je izlazio i govorio o tome da će tih pet okruga imati poseban status kada je u pitanju i privlačenje investitora, kako stranih, tako i domaćih, ali i infrastrukturna gradnja i poboljšanje životnog standarda i uveren sam da ćemo tu 150. godišnjicu dočekati na jugu Srbije, sa mnogo boljim pokazateljima, sa značajno kvalitetnijim životom naših građana i sa sve većim brojem ljudi koje ćemo tamo zapošljavati, koji će tu ostati, a podsetiću vas, to i najbolje znate, broj nezaposlenih u Nišu merio se ne sa par, odnosno dve desetine hiljada nezaposlenih, nego sa mnogo više od toga. Kamo sreće da je neko poput predsednika Vučića ranije počeo da se bavi i Srbijom i jugoistokom Srbije, pa bismo imali i više ljudi, pa bismo imali i više radnih mesta i imali bolju perspektivu.
Hvala vam na tome što ste pomenuli Niš. Mislim da je Niš jedan od primera gradova, a da je neko ranije počeo da se bavi time, Niš bi i dalje bio drugi po veličini grad u Srbiji. Nažalost, u vremenu kada su neki drugi vodili brigu o Srbiji, Niš je padao i propadao i gubio taj primat koji je imao nekada. Hvala vam na pažnji.

Zahvaljujem.
Prvo hoću da se zahvalim i na pohvalnim rečima za zakon, da je dobar, da je lepo napisan, da nudi nova rešenja. Ali ono što je najvažnije – taj zakon će pokazati koliko je dobar onda kada bude počeo da bude primenjivan.
Da, i dalje odgovorno tvrdim da država vodi računa o radnicima i koliko god imao mana i problema Zakon o radu, ovaj Zakon o radu je omogućio da u Srbiji bude otvoreno 580 hiljada novih radnih mesta. Da nije menjan Zakon o radu, ne bismo mogli da uđemo u reindustrijalizaciju Srbije, ne bismo mogli da povećavamo broj zaposlenih, ne bismo mogli da ostvarujemo i veći BDP, ne bismo mogli da ostvarujemo značajno veći izvoz, ne bismo mogli da računamo na veće budžetske prihode, ulažemo u naše zdravstvo, ulažemo u infrastrukturu, ulažemo u nauku, ulažemo u energetiku, ulažemo u sistem odbrane.
Je li to savršen zakon? Nije. Jel ima problema u njegovoj primeni? Ima. Ozbiljno pratimo ono što su problemi i izlazićemo sa predlozima konkretnih rešenja.
Da, država vodi računa o radnicima čak i kada ne usvaja, tj. ne utvrđuje predloge od nacrta zakona koje predlaže neko iz onih poslaničkih grupa koje ne tvore vladajuću većinu.
Ima jedna stvar na koju moram da se, dame i gospodo narodni poslanici, osvrnem, zato što to jednostavno nije ni u redu ni korektno, a to je kada se kaže da su inspektori stari ljudi koji su podložni različitim uticajima. Šta to znači? Ja molim da se ništa ne generalizuje. Ubedljiva većina tih ljudi su časni, čestiti, pošteni ljudi koji rade svoj posao vredno i predano. Njih 214 je izvršilo više od 65 hiljada nadzora, a pre deset godina njih 250 nije uspevalo da ostvari ni 60 hiljada. Ja vas sve molim da ništa ne generalizujemo, pa tako ni pripadnost nečiju nekoj profesiji.
Mogu delimično da se složim sa time što je rečeno. Znate, 17.000 dinara 2012. godine i 40.000 dinara 2023. godine nije dobro ni jedno, ni drugo. Ma, 40.000 je mnogo bolje nego što je ono bilo, kao što je bolje to što danas imamo 2.310.000 zaposlenih, a onda smo jedva prelazili 1.700.000.
Samo da vas podsetim, tada, sa tih jedva premašenih 1.700.000 zaposlenih morali smo da isplaćujemo penzije za 1.600.000 penzionera. Bližilo nam se bukvalno da imamo na jednog penzionera jednog zaposlenog. To je neodrživ i to je nenormalan sistem. To je sistem kojim smo sami sebe uništavali. Zato je to moralo da se prekine.
Još jednu stvar moram da kažem. Dakle, ako pričamo o tome da želimo da zadržimo naše ljude, ja mislim da ozbiljno radimo, koliko god možemo, na tome da zadržimo naše ljude, da ne odlaze iz zemlje na različite načine, ali, znate, u nekima od zemalja koje su pomenute radnik dobije otkaz za jedan minut zato što je tamo takav Zakon o radu. U tim zemljama nemate zloupotrebu bolovanja, a ja ne kažem da svako ko je otvorio bolovanje da je to fingirao. Nije tačno. Nažalost, kao nacija imamo ozbiljnih problema sa zdravljem i ne imali posle svega kroz šta smo prošli i šta nam je rađeno.
U tim zemljama koje se nekima predstavljaju kao obećane, kao što rekoh, za jedan minut se dobije otkaz i nema pobune i ako je negde sistem – hoćeš da radiš, prihvataš to i radiš, nećeš da radiš, nećeš, ali kada pogledate to što izgledaju kao obećane zemlje, daleko su još uvek ispred nas. Nisu imale raspad države, nisu imale hiper inflaciju, nisu imale dugogodišnje sankcije, nisu imale NATO agresiju, nisu imale vraćanje u kameno doba, uništavanjem infrastrukture, uništavanjem privrede, nisu imale pljačkaške privatizacije, ništa od toga…
(Narodni poslanik Nebojša Cakić dobacuje s mesta.)
Tako je, da su imale ovakvu vlast, kao što imamo mi danas, bile bi još više ispred nas. Ali, u tim zemljama, kada pogledate, prošle godine nije bilo promena visine plate, a bilo je inflacije, a privreda im gotovo ulazi u recesiju. I to nije dobro za nas, da se mi razumemo, zato što smo mi na evropskom kontinentu, zato što smo ekonomski povezani sa tim zemljama, ali je činjenica, činjenica je da je blago, ali sve više, broj ljudi onih koji se vraćaju u Srbiju evidentan i bivaće još više.
(Narodni poslanici opozicije dobacuju s mesta.)

To je u vašim redovima neka problematika, pretpostavljam da je to skroz netačno, vezano za ovo što je jedna uvažena narodna poslanica govorila.
Dakle, sve što radimo, radimo da zadržimo ljude da ovde žive. Ali, morate, morate jednu stvar samo da imate u vidu. Ne odlaze naši ljudi preko zato što ih tamo neko mnogo želi, nego zato što tim zemljama nedostaje radna snaga različitih profila, zato što je svet postao jedno globalno selo u kome je omogućeno neuporedivo jednostavnije i lakše kretanje, zato što se i u tim zemljama rađa manje dece nego što ljudi umire. I to je problem i evropske civilizacije i evropskog kontinenta i nazovite to kako hoćete. I te 2012. godine, o kojoj smo govorili, u Srbiju je došlo 1.800 stranih državljana da traži posao. Godine 2012. došlo 1.800, 2022. godine 35.174.
Mnogo je poslova koje u Srbiji naši stanovnici više neće da rade iz različitih razloga.
Što se tiče jedne stvari, tu mogu da se složim i hvala na tome što to govorite, jer ja to osećam kao jednu vrstu podrške za one promene koje treba da ostvarimo, da li je dovoljno 237 inspektora? Nije dovoljno. Nije dovoljno. Da li nam treba više? Treba nam više. Hajde da vidimo kako to da uradimo i da uredimo.
Rečeno je – povećajte plate. Morate da imate u vidu jednu stvar, ne možete da izvučete jednu inspekcijsku službu, pa da joj povećate plate, a ostalih 36 republičkih inspekcijskih službi da kažete ne zanima nas. Ali, da su ubedljiva većina ljudi koji rade taj posao časni, čestiti i dobri, ja verujem da jesu.
Druga stvar, ako je negde postojala sumnja u koruptivnost u radu, jedna od stvari koja je urađena veoma pametno jeste što je omogućeno inspektorima da odu da izvrše inspekcijski nadzor u Vranju, inspektorima iz Vranja da odu u Valjevo, onima iz Valjeva da odu u Bor, onima iz Bora da budu poslati u Zrenjanin, iz Zrenjanina u Rumu itd. I tu je uloženo mnogo. Uloženo je mnogo i u sredstva za rad, u opremanje računarima, motornim vozilima, zaštitnom opremom, svim onim što bi inspektori za rad, što je bilo ranije podrazumevano da imaju, a nisu imali.
Da li je dovoljno 237? Nije. Nastavićemo i dalje da pokušavamo koliko god možemo da privlačimo ljude da rade u toj službi, jer jednostavno, bez nadzora ne možete da sprovodite nijedan zakon.
U onom delu u kojem ste bili konstruktivni, hvala vam na konstruktivnosti. U onome u čemu se razlikujemo u mišljenjima, pa ne bi bilo dobro nikada da svi mislimo isto.
Još jednom, hvala na tome.

Zahvaljujem, uvažena predsedavajuća.
Dame i gospodo narodni poslanici, kao član Vlade Srbije, ali Boga mi i kao neko ko je imao tu priliku da u nekom drugom mandatu, takođe kao član Vlade, učestvuje u razgovorima sa predstavnicima kosovsko-metohijskih Albanaca i da u Brisel putujem, ako se ne varam, preko 30 puta na takve razgovore, našao sam za potrebno da reagujem na mnoge neistine i jeftine političke fraze koje su ovde prosute, od retoričkog pitanja - da li je moguće da postoje oni koji gaje toliku dozu političke lakomislenosti, da nije to već postavljeno kao pitanje, ja bih ga postavio kao pitanje - da li je moguće da postoje oni koji gaje toliku dozu političke lakomislenosti?
Spadam među one koji smatraju da je pitanje Kosova i Metohije pitanje koje apsolutno sve koji se ozbiljno bave politikom u Republici Srbiji treba da nas ujedinjuje. Dakle, sve da nas ujedinjuje, a pogotovo da ujedinjuje one koji pripadaju mlađoj populaciji, koji su od predaka nasledili, ne samo slavna i mučenička predanja, nego i jedan težak balast prošlosti na koji nismo mogli, neki manje, a neki ni malo, da utiču.
Podsetiću vas, a to građani Srbije veoma dobro znaju, da nas je pre 11 godina pitanje Kosova i Metohije sačekalo kao nešto što je bilo stavljeno ad akta i skinuto sa dnevnog reda, da o tome ni u Evropi ni u svetu gotovo niko nije hteo da razgovara.
Podsetiću vas da smo pre 10 godina, postizanjem Briselskog sporazuma, uspeli da obezbedimo jedan period kakvog, takvog mira i stabilnosti za Srbe na Kosovu i Metohiji, da im pomognemo da ostanu i da opstanu, da im pomognemo konkretnim delovanjem, delima i ulaganjima na teritoriju Kosova i Metohije. Možda to neko ne želi da vidi, možda neko nije želeo da vidi, ali to jesu činjenice. Kada se ode u Pasjane može da se vidi porodilište u kome se srazmerno broju naših ljudi i dalje najviše dece rađa i rađa se sve više. Podsetiću vas, pre devet godina to je bila ledina, tu porodilišta nije bilo. Napravila ga je država Srbija, napravila ga je Vlada Srbije na čijem je čelu u tom trenutku bio predsednik Vučić. Ovo dajem samo kao jedan primer, a takvih primera je na Kosovu i Metohiji bezbroj.
Našao sam za potrebno i shodno da se javim i da govorim ovde u ime Vlade, jer sam bio član Vlade i na čelu jednog drugog resora u kojem periodu je za manje od dve godine osam država donelo odluku o povlačenju jednostrano priznate nezavisnosti tzv. Kosova. Dakle, u te dve godine kada sam bio na čelu resora spoljnih poslova to je učinilo osam država, od kojih je jedna treći put u svojoj istoriji članica Saveta bezbednosti. Ta politika povlačenja priznanja jednostrano proglašene tzv. nezavisnosti Kosova, nije ništa drugo nego politika predsednika Vučića, jer je upravo Aleksandar Vučić inicirao takvu politiku, a sprovodilo je Ministarstvo spoljnih poslova u različitim Vladama Republike Srbije.
Rečeno je da Srbija nema više vremena da trpi pogrešne političke procene. Tako je. Mnogo ih je trpela do 2012. godine, pa nam je do te godine pričano, pre 2008. godine, kako slučajno li proglase u Prištini nezavisnost država će da aktivira akcioni plan i zna dobro šta će da radi. Šta je bilo od tog akcionog plana? Šetnja beogradskim ulicama i paljenje ambasade, i to je to. To je bio akcioni plan, a onda bezmalo preko 80 država članica UN priznavalo tzv. nezavisnost Kosova. Samo priznavali, niko nije povlačio. Pre toga su bile fraze gde smo ubeđivani da treba da dostignemo određene standarde, pa da onda govorimo o statusu, pa je onda bilo standardi i status, pa su onda došli standardi posle statusa i nikada ništa.
Podsetiću sve ukupnu javnost na nešto čega se sećam iz vremena kada sam bio mnogo mlađi, ali sam i ozbiljno čitao o tome. Kada je 1995. godine potpisivan Dejtonski mirovni sporazum, ogroman je broj bio srpskih političara koji nisu bili spremni to da podrže. Danas se za Dejtonski mirovni sporazum držimo kao našeg najjačeg argumenta za opstanak dejtonske Bosne i Hercegovine, čiji je sastavni deo Republika Srpska.
Da li je idealan Briselski sporazum? Podsetiću vas na nešto. Kada je u tim pregovorima izašao prvi nacrt tog sporazuma, koji je predsednik Vučić tada odbio, u njegovoj tački 14. je stajao ultimatum da mi prihvatimo ulazak Prištine u UN. Odbijeno je. Pokušali su to neki drugi predsedniku Vučiću da nametnu i posle 10 godina. Odbijeno je.
Možemo mi da pričamo mnogo, možemo da pričamo i danima i satima, mnogo je važnije ono što se radi. Politika Aleksandra Vučića je pokazala da je nesumnjivo i apsolutno i rodoljubiva i patriotska. Oni koji ga etiketiraju za vođenje izdajničke politike ne mogu da objasne jednu stvar, a kako to, kako to da za 10 godina, za 11 godina nije uradio ništa od toga za šta ga optužuju?
Citiraću jednog velikog čoveka, koji se upokojio pre gotovo dve i po godine, blaženopočivšeg patrijarha Irineja Gavrilovića koji je rekao da se predsednik Vučić lavovski bori za Kosovo i Metohiju i bio sam u prilici i da prisustvujem nekim od tih borbi i da vidim kako se to radi i da se ponosim što imamo napokon predsednika koji je u stanju bio i pre dva dana i Kvinti da kaže kako se ponaša i kakvi jesu, bez ikakvih problema. Mi ako zaista želimo da se borimo za Kosovo i Metohiju, onda moramo neke stvari dobro da znamo. Postoji ono što se radi i ne govori i apsolutno sam saglasan da samo neko ko gaji neverovatnu dozu političke lakomislenosti treba da očekuje da se javno svugde i o svim planovima i političkom delovanju govori.
Hvala Bogu nemamo vlast koja bi bila tako glupa, lakomislena i nepromišljena da ne prepoznaje veoma ozbiljan i težak geopolitički trenutak.
U jednoj stvari mogu da se složim sa uvaženim prethodnim govornikom. Ako nešto ne smemo da zaboravimo kao narod a, podsetiću vas, bilo je vremena 90-ih, pardon 2000-ih kada smo zaboravljali. Zaboravljali smo 2000-ih da samo pet država, samo pet država u Generalnoj skupštini UN 1992. godine je glasalo protiv naše suspenzije u članstvu, pa smo 2000, 2001. godine u nekim od tih država zatvorili ambasade, pa smo pričali o njima kao o nekim zemljama trećeg sveta.
U Tanzaniji smo zatvorili ambasadu. Ta država je 1992. godine glasala protiv naše suspenzije u Generalnoj skupštini UN. Ta država je, nažalost, u vreme onog režima do 2012. godine donela odluku o priznanju tzv. nezavisnosti Kosova, država koja ima preko 50 miliona stanovnika. To su učinili isti oni koji su u vreme kada je naša država grcala pod sankcijama, kada nismo mogli da nabavimo ni od koga lekove, nabavili ih iz NR Kine, a ti isti pričali da su to lekovi za male žute ljude i da mi ne treba to da pijemo. Bruka i sramota! E, takvi su bili podložni neviđenoj dozi političke lakomislenosti.
Takvi su nas ubeđivali da je KiM demokratsko pitanje i samo li se skloni Milošević sa vlasti, demokratskim sredstvima to će biti rešeno, to demokratsko pitanje. Onda ti što su to rešavali kao demokratsko pitanje najgore krvnike i zločince srpskog naroda su puštali iz zatvora. Puštali ih iz zatvora ti isti koje su oni pustili iz zatvora, dizali su u vazduh autobus „Niš ekspres“ kod Podujeva. Ti isti! I nikome ništa! Tog istog Kurtija koji danas pokušava da na severu KiM zavodi svoju strahovladu. Pa, ko ga je pustio iz zatvora? Ko ga je pustio iz zatvora? Danas se svi ponašaju kao da se to nikada nije dogodilo. Ali zato one koji su branili srpsku narod i srpsku nejač na KiM, oni koji su se borili protiv takvih terorista kao što su braća Mazreku koji su pušteni iz zatvora posle 2.000 godine, njih su u vrećama isporučivali Haškom tribunalu.
Hoćete da pričamo ozbiljno o Kosovu i Metohiji? Dajte da pričamo ozbiljno. Neka nam Srbi sa KiM koji su u nedelju celoj Srbiji, srpstvu i svetu održali lekciju iz srpskog jedinstva, budu za primer kako treba da se borimo za KiM. Ako mi ne branimo KiM, neće ga braniti niko.
A ne smemo da zaboravimo, da se vratim na ovo od malo pre, ni jednu prijateljsku i bratsku državu koja je glasala protiv prijema tzv. Kosova u Savet Evrope, a da dobro pamtimo svakoga ko se premišljao i svakoga čiji teritorijalni integritet mi poštujemo i pozivamo na poštovanje, a koji prema našem teritorijalnom integritetu ne gleda na takav način.
Od mene nikada niste čuli, niste to čuli ni od ove Vlade Srbije, da nešto nema alternativu. Za mene Srbija nema alternativu. Zašto? Zato što je to politika predsednika Vučića i ove Vlade, a uveren sam da je to politika svakog ozbiljnog i odgovornog narodnog poslanika koji sedi ovde. Srbija nema alternativu i to je naš zavet i to je naš zadatak i da se borimo na svakom mestu.
Hoćete da zaista pomognemo u očuvanju i mira i bezbednosti za naš narod, i interesa naše države i našeg naroda na KiM? Uvek se setite da je nama lako iz ove Skupštine da govorimo, a kako je nekom Srbinu u Štrpcu, kako u Gračanici, kako u Gušterici, kako u Pasjanu, kako u Ranilugu, kako u Novom Brdu, kako na severu KiM, kako u Metohiji, gde smo ostali u tragovima, kako u poslednjem getu u Evropi, u Orahovcu? Kako je njima tamo da opstaju? I da znamo svaku reč, svaku rečenicu težu kad izgovorimo nekome tamo zbog toga nešto može da fali.
Prema tome, hajde da delima pokazujemo i svoju brigu i svoje pregalaštvo i svoj patriotizam, a ja mislim da smo to mnogo puta do sada uspešno i dobro pokazivali.
Reći ću vam još nešto iz onog vremena kad sam bio u prilici da pratim kako funkcionišu te stvari na međunarodnoj političkoj areni – nije lako, ni malo lako, predstavljati Srbiju, ni malo lako. A pogotovo kada to treba da radite u regionalnom formatu.
Reći ću vam nešto evo ovde, nemam problem to da kažem. Najbolje razumevanje i najbolju komunikaciju kada je reč o regionu, znate s kim sam ostvarivao? Sa ministrom spoljnih poslova Severne Makedonije koji je etnički Albanac. Dakle, sa njim je moglo da se razgovara. Da li smo se u svemu slagali? Naravno da nismo.
Dakle, nije Srbiju lako predstavljati. Nije lako predstavljati, zato što je svoja, zato što je suverena, zato što nikoga, a upravo zahvaljujući Vučićevoj politici, ne pita šta da radi i kako da radi, zato što ne glasa na taster i po automatizmu, nego veoma dobro vaga šta su naši interesi. Ali takvu Srbiju, koliko god da joj nije lako, predstavljati časno je čestito i ponosno predstavljati. I samo za takvu Srbiju treba i da se borimo. I samo takva Srbija može da sačuva i srpski narod na KiM i naše svetinje na KiM i KiM. Samo takva. Nikakva drugačija. Jer, imali smo prilike da vidimo, kada je drugačija bila, kako su je cepali, komadali, razvlačili i šta su joj radili.
Prema tome, da, borićemo se i borimo se za očuvanje celovite Srbije, za KiM kao naš sastavni deo, za Srbe na Kosovu i Metohiji jer oni su naša najjača legitimacija uz naše svetinje na našu južnu pokrajinu, ali to ne trpi sitna politikanstva, to ne trpi ozbiljnu dozu političke lakomislenosti i to ne trpi pogrešne političke procene kakvih je pre 10, pre 15, 20 i više godina bilo mnogo.
Više na to nemamo pravo, a upravo državna politika koju predsednik Vučić vodi jeste garant apsolutno tome. Ta politika uživa podršku građana Srbije, a to ste mogli da vidite pre godinu dana. Uveren sam da ćete to moći da gledate još mnogo mnogo godina pred nama. Živela Srbija!

Poštovani gospodine predsedniče Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, pred vama je danas Predlog zakona o bezbednosti i zdravlju na radu koji je Vlada Republike Srbije utvrdila na sednici održanoj 9. februara 2023. godine. Ovaj predlog deo je reformskih procesa u Republici Srbiji, usmeren ka unapređenju sistema bezbednosti i zdravlja na radu, a sa ciljem sprečavanja povreda na radu, profesionalnih bolesti i bolesti u vezi sa radom.
Bezbednost i zdravlje na radu je pravo zajamčeno Ustavom Republike Srbije, prema kome svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove na radu, potrebnu zaštitu na radu i niko se ovih prava ne može odreći. Ženama, omladini i osobama sa invaliditetom omogućuju se posebna prava bezbednosti i zdravlja na radu i posebni uslovi radi.
Sistem bezbednosti i zdravlja na radu u savremenim uslovima orijentisan je ka stalnom poboljšavanju bezbednih i zdravih uslova rada, kroz smanjenje rizika na radu na najmanju moguću meru. Težnja je da se stvori socijalno ekonomska motivacija kod svih učesnika u procesima rada, tako da sve veći broj privrednih subjekata aktivno upravlja bezbednošću i zdravljem na radu, kako bi se unapredilo stanje u ovoj oblasti.
Bolja zakonska rešenja omogućiće stvaranje uslova za bezbedniju i zdraviju radnu sredinu koja omogućava zaposlenima da produktivno rade do odlaska u penziju. Ova rešenja doprineće povećanju produktivnosti na radnom mestu, podstaći će ekonomski rast, zapošljavanje i poboljšanje funkcionisanje tržišta rada, što će za rezultat imati pozitivan uticaj na našu privredu.
Da bi se ostvario cilj ovoga zakona, odnosno sprovodila i unapređivala bezbednost i zdravlje na radu zaposlenih, zatim lica koja učestvuju u radnim procesima, kao i lica koja se zateknu u radnoj sredini, potrebno je stalno povećavati nivo bezbednosti i zdravlja na radu, a posebno neposrednih učesnika u procesu rada.
Pored navedenog, promovisanje kulture prevencije i dobre prakse u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu na svim nivoima organizovanja poslodavaca, zaposlenih i države treba da bude dobro planirano, projektovano i sprovedeno u smislu promocije, procene profesionalnih rizika, što se postiže vaspitavanjem, obrazovanjem, osposobljavanjem i drugim vrstama edukacije.
Usvajanjem i sprovođenjem ovoga zakona obezbediće se uslovi za viši stepen bezbednosti i zdravlja na radu i bolji uslovi rada u cilju sprečavanja povreda na radu, profesionalnih bolesti i bolesti u vezi sa radom. Pozitivni efekti donošenja ovoga zakona ogledaju se u povećanju nivoa zaštite i unapređenju bezbednosti i zdravlja zaposlenih na radu.
Ukoliko bude usvojen, ovaj zakona omogućiće:
Prvo, veću zaštitu zdravlja zaposlenih propisivanjem obaveze poslodavca da zaposlenog, na njegov zahtev, uputi na lekarski pregled, koji odgovara rizicima na radnom mestu, u redovnim intervalima, a najkasnije u roku od pet godina od prethodnog pregleda i da zaposlenom koji rad obavlja noću, bez obzira na delatnost poslodavca i nivo rizika na radnom mestu, obezbedi prethodni i periodični lekarski pregled. Troškovi ovih pregleda padaju na teret poslodavca.
Drugo, omogućiće bolje organizovanje obuke za bezbedan i zdrav rad utvrđivanjem sadržine programa obuke. Posebni deo programa obuke koji obuhvata upoznavanje sa svim potencijalnim opasnostima i štetnostima na radnom mestu, procenjenim rizicima i merama za bezbedan i zdrav rad. Skraćeni su rokovi za periodične provere obučenosti, iz razloga što svako znanje i veština koja se stalno ne obnavlja protekom vremena bledi i nestaje.
Periodične obuke za bezbedan i zdrav rad zaposlenog koji radi na radnom mestu sa povećanim rizikom i rukovodilaca vrše se najkasnije u roku od jedne godine od dana prethodne obuke, a na ostalim radnim mestima najkasnije u roku od tri godine od dana prethodne obuke. U slučaju teške ili smrtne povrede na radu, poslodavac će biti dužan da izvrši dodatnu obuku zaposlenih na tim radnim mestima. Takođe, poslodavac je dužan da sprovede obuku za pravilno korišćenje i lične zaštitne opreme.
Treće, ova zakonska rešenja omogućiće uređivanje preventivnih mera za visokorizične poslove, propisivanjem obaveze poslodavca da utvrdi način za izdavanje dozvole za rad koju je dužan da obezbedi prilikom izvođenja radova na visini, u dubini, u skučenom prostoru, u prostoru sa potencijalno eksplozivnim atmosferama, na energetskom objektu, pri korišćenju opasne hemijske materije, kao i rad u zonama u kojima je prisutna ozbiljna, neizbežna ili neposredna opasnost ili štetnost koja može da ugrozi zdravlje zaposlenog.
Ovom odredbom uvodi se novina prema kojoj se propisuje obaveza izdavanja dozvole za rad u cilju preciziranja uslova koji treba da budu ispunjeni, kao i mera za bezbedan i zdrav rad koje treba primeniti pre, u toku i nakon završenog rada.
Četvrto, precizirana je obaveza poslodavca koji obavlja delatnost građevinarstva, kao jedne od najrizičnijih delatnosti, da u slučaju izvođenja hitnih radova na infrastrukturnim objektima, radi otklanjanja kvarova ili iznenadnog ili nekontrolisanog događaja na objektu, izradi elaborat o uređenju gradilišta, ako radovi traju duže od tri dana, kao i da pri izvođenju hitnih radova i sanacije primenjuje mere u skladu sa aktom o proceni rizika. Novinu predstavlja i odredba da se elaborat o uređenju gradilišta i prijava o početku rada može dostaviti i elektronskim putem.
Peto, ovaj predlog rešenja predviđa podizanje nivoa kompetencije stručnjaka za bezbednost i zdravlje na radu, kao i licenciranje svih fizičkih lica koja obavljaju poslove bezbednosti i zdravlja na radu. Dosadašnje lice za bezbednost i zdravlje na radu zamenjuje se savetnikom za bezbednost i zdravlje na radu, kada se poslovi obavljaju u visokorizičnim delatnostima, a saradnikom za bezbednost i zdravlje na radu kada se poslovi obavljaju u manje rizičnim delatnostima. Izmena je izvršena iz razloga što je naglasak na obavljanju stručnih i specifičnih poslova, a podizanje nivoa kvalifikacije i propisivanje obaveze izdavanja licence ovim stručnjacima dovešće do podizanja kvaliteta obavljanja poslova zaštite, bezbednosti i zdravlja na radu kod poslodavca, što će uticati na smanjenje broja povreda na radu i profesionalnih bolesti.
Šesto, kako bi se obezbedila efikasnija primena Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu, predložene su izmene koje se odnose na vršenje nadzora kako bi se ujednačilo postupanje inspektora rada i povećanje ovlašćenja inspekcije kada je u pitanju delatnost građevinarstva.
Novina je propisivanje obaveza inspektora rada da zabrani rad na gradilištu kada utvrdi da su neposredno ugroženi bezbednost i zdravlje zaposlenog. Zabrana rada izriče se investitoru za celo gradilište i traje dok traju okolnosti koje dovode do ugrožavanja bezbednosti i zdravlja zaposlenog, a najmanje tri dana od izricanja zabrane rada. Inspektor rada je dužan da zabranu rada javno istakne na gradilištu, a gradilište vidno obeleži.
Novina u odnosu na važeći zakon je i propisivanje novčanih kazni u fiksnom iznosu i pooštravanje kaznene politike. Maksimalne kazne su povećane sa milion na dva miliona dinara. Predviđaju se se 73 različita prekršaja zbog povrede zakona. Za sve prekršaje predviđena je novčana kazna u rasponima koje predviđa i propisuje Zakon o prekršajima.
Takođe, za 18 prekršaja propisano je da se može izreći kazna u fiksnom iznosu, što je takođe novina u odnosu na važeći zakon. Odgovarajuća kaznena politika za prekršaje iz ove oblasti uticaće osim na izricanje kazne u primerenom novčanom iznosu i na naplatu istih u cilju postizanja svrhe kažnjavanja, što će posredno za posledicu imati poboljšanje stanja u oblasti bezbednosti zdravlja na radu.
Donošenjem ovog zakona izvršiće se potpuno usklađivanje sa zakonodavstvom EU, sa okvirnom direktivom 89/391 i ispuniće se obaveza utvrđena Nacionalnim programom za usvajanje pravnih tekovina EU. U izradi Zakona o bezbednosti zdravlja na radu i predloženih rešenja učestvovali su reprezentativni socijalni partneri kroz rad Radne grupe, a konsultovani su eksperti Evropske komisije.
Određene sugestije i komentari, uzimajući u obzir privredni ambijent Republike Srbije, ugrađeni su u Predlog ovog zakona. Usvajanjem i sprovođenjem ovog zakona obezbediće se uslovi za sistematsko unapređenje bezbednosti i zdravlja na radu i prilagođavanje tehničkom napretku. Dosledna primena principa prevencije na svim nivoima uticaće na povećanje stepena zaštite zaposlenih i stvaranje bezbednih i zdravih radnih mesta, a Republiku Srbiju svrstati u red uspešnih i modernih država u kojoj čovek predstavlja najvažniji resurs.
Gospodine predsedniče Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, pred vama je danas i Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Azerbejdžan o socijalnoj sigurnosti, potpisan 7. aprila 2022. godine, administrativni dogovor između Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Republike Srbije i Ministarstva rada i socijalne zaštite stanovništva Republike Azerbejdžan o primeni Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Azerbejdžan o socijalnoj sigurnosti, potpisan je 23. novembra 2022. godine u Beogradu.
Takođe, pred vama je i Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Republike Srbije i Australije o socijalnoj sigurnosti i administrativni dogovor za primenu Sporazuma između Republike Srbije i Australije o socijalnoj sigurnosti, potpisani 20. januara tekuće godine u Beogradu.
Ova dva sporazuma koji su za nas od izuzetnog značaja, regulišu oblast penzijskog i invalidskog osiguranja. U njima su zastupljena standardna rešenja i principi koji omogućavaju što potpuniju zaštitu osiguranika i korisnika prava i to utvrđivanje primenjivog zakonodavstva, jednak tretman transfer, odnosno izvoz davanja i sabiranje staža osiguranja.
Republika Srbija primenjuje sporazume o socijalnom osiguranju sa 32 države i nastavlja sa aktivnostima na zaključivanju novih i noviranju postojećih sporazuma.
Posebno želim da istaknem značaj Sporazuma sa Australijom, koji će omogućiti sve većem broju naših sunarodnika koji iz Australije žele da se vrate u Srbiju, a takvih je u prethodne dve i po godine više od 3.000, da u Srbiji ostvare povezivanje staža i da uživaju i onu penziju koju su stekli u Australiji. Na ovom Sporazumu naše ministarstvo predvođeno različitim ministrima radila je u poslednjih, verovali ili ne, osam godina i zato ovo smatramo ozbiljnim uspehom.
Gospodine predsedniče Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, zahvaljujem vam na pažnji i pozivam vas da u danu za glasanje podržite usvajanje ova tri zakona. Hvala vam.

Zahvaljujem, uvaženi gospodine predsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije koji nas pratite, imao sam obavezu i potrebu da se javim, rukovođen nekolicinom ozbiljnih razloga. Na prvom mestu što imam čast da pripadam Vladi koju razlikuje jedna od mnogih stvari koja razlikuje u odnosu na vlade koje su građani Srbije kažnjavali na izborima u nekom prethodnom periodu, to što je i ovo Vlada koja ne daje opravdanja umesto rešenja, kao što reče jedan od prethodnih govornika.
Pomenuta je tema koja je svakako svakom normalnom građaninu Srbije, uveren sam, veoma bolna. To je tema depopulacije Srbije, to je tema ozbiljne razlike u broju stanovnika koji će pokazati ovaj popis, nažalost, u odnosu na popis koji je sproveden 2011. godine. To je tema, odnosno to je podatak nad kojim, apsolutno sam uveren, svako od nas, a pogotovo onih koji su još uvek deo fertilnog stanovništva i koji mogu da imaju svog poroda, treba dobro da se razmisli i da pita da sve ovo što radimo, svaka škola, svaka bolnica, svaki most, svaki auto-put, svaka brza pruga, svaki fakultet, da, i svaki stadion, da svaka sportska dvorana, da svaki bazen, za koga mi to pravimo i kome će to da ostane?
Vidite, upravo činjenica da je i ova Vlada, ali i prethodna Vlada, ali i ona Vlada koju je vodio predsednik Vučić kada je bio na funkciji predsednika Vlade, ne traži opravdanja, nego traga za rešenjima i stvara rešenja za ozbiljne društvene probleme, jeste i činjenica da je Narodna skupština u prethodnom sazivu, pardon u pretprošlom sazivu donela jedan izuzetno ozbiljan zakon, a to je Zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom. Taj zakon ne bi bio opet moguć da pre toga Srbija nije ozbiljno stala na noge svojim ekonomskim rastom i razvojem.
Upravo u ovom predlogu budžeta za narednu 2023. godinu, poštovani građani Srbije, Vlada je izašla sa Predlogom da se u okviru onog dela budžeta koji se piše Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja sprovodi i preko ovog Ministarstva i Ministarstva za brigu o porodici i demografiju, opredelila ni manje ni više nego 87 milijardi 388 miliona 788 hiljada dinara ili ako neko želi u evrima da čuje koliko je to.
Dakle, Vlada je predložila da u budžetu za narednu godinu za finansijsku pomoć porodicama sa decom bude opredeljeno 743.734.000 evra. Koja je to prethodna Vlada, da li pre 10, da li pre 15, da li pre 20, da li pre 25, da li pre 30 godina, da li pre 33 godine od kada Srbija beleži negativan prirodni priraštaj, koja je to Vlada opredelila u budžetu? Sa izuzetno ozbiljnim predlozima mera koje su usvojene tim zakonom još 2018. godine, a koje se sprovode, a taj zakon je i dopunjen nedavno kada su dodate i neke nove mere.
Danas majka koja rodi prvo dete u Republici Srbiji dobija jednokratnu pomoć, dakle odmah čim rodi dete. Dobija 321.900 dinara. Kada je to ranije bilo? Zašto to nisu uradili neki vaši koalicioni partneri kada su oni bili na vlasti. Dakle, 321.900 dinara dobije majka prvorotka.
Majka koja rodi drugo dete dobija jednokratnu pomoć od 107.300 dinara, plus mesečno, 24 meseca dobija oko 11.700, 11.800 dinara. Dakle, negde otprilike jednako iznosu u dinarskoj protivvrednosti, tj. u deviznoj protivvrednosti od 100 evra, puta 24 meseca to je 2.400 evra plus 107.300 dinara jednokratne pomoći.
Za majku koja rodi treće dete, pored one jednokratne pomoći od 107.300 dinara koja njoj pripada po ovom zakonu ona dobija u dinarskoj protivvrednosti 100 evra u 120 rata deset godina.
Za četvrto dete u dinarskoj protivvrednosti 150 evra 10 godina. Odatle i jeste predviđeno ovim budžetom 80 više od 87 milijardi i 388 miliona dinara baš za finansijsku pomoć porodicama sa decom, ali nije to sve.
Sva ova pomoć koja se daje porodicama koje žele da rađaju u Srbiji ne isključuje onu pomoć koju daju jedinice lokalnih samouprava, koji daju naši gradovi i naše opštine, već kumulativno ti roditelji mogu da ostvaruju jednu i drugu pomoć. Nije ni to sve i nije, neću da ćutim kada postoje neki problemi, krenuli smo pre nekoliko dana prošle nedelje da ih rešavamo, a to je onim porodicama, onim majkama i očevima koji nemaju rešeno stambeno pitanje.
Država po osnovu ovog zakona učestvuje u izgradnji, učešće u kupovini ili kupovini stana ili kuće sa iznosom do 20.000 evra sa mogućnošću da finansira 50% vrednosti nekretnina, ne više od 50% vrednosti nekretnine. Komisija je počela sa radom, doneli smo prva nova rešenja, otčepili smo, odnosno prevazišli smo neke probleme koji su postojali u radu, a sa donošenjem nove uredbe rešićemo i one koji nisu mogući da se reše u ovom trenutku sa ovakvom regulativom.
I neko će nas, ovu Vladu, Vladu kontinuiteta sa Vladom koja je donela ovaj zakon, Vladu koja u ovom budžetu koja je predložila zakon, a ova Narodna skupština u pretprošlom sazivu donela zakon, dakle neko će nas da optužuje za depopulaciju Srbije.
A još to što mi imamo manjak stanovnika, uzroka je mnogo.
(Narodni poslanik Nebojša Cakić dobacuje sa mesta.)
Nije lepo pričati o tome, ali ja ću uvek sa ponosom da kažem da sam otac, za sada, troje dece, a svako ko je u stanju da tako nešto pita, neka se pita koliko je sam doprineo.
Moji roditelji su nažalost imali samo nas dvojicu, ali je moj deda imao osmoro, jedan, a drugi četvoro, a pradeda 14. Pa kada je bilo toliko, onda nas je i bilo. Danas neko svako razmišlja o tome. Postoje i oni koji nažalost ne mogu prirodni putem da zasnuju svoju porodicu.
Vidite, i tu je prvi put država ovim zakonom omogućila da država finansira više puta mladim bračnim parovima koji ne mogu da se ostvare kao roditelji, vantelesnu oplodnju.
Ako je nešto uspela vlast u Srbiji da uradi u prethodnih nekoliko godina donošenjem ovako ozbiljnih mera koje ne mogu preko noći da promene stanje, uspeli smo da nam broj živo rođene dece drastično po godinama opada. Da li postoji još mnogo mera koje je moguće preduzeti, pa moguće je.
U jednoj stvari mogu da se složim sa jednim od prethodnih govornika. Ljudi prave razliku između razvijenih i nerazvijenih zemalja. Imao sam prilike u nekom prethodnom mandatu i svojstvu da posetim jednu zemlju, kao prvi put predstavnik u rangu ministra naše zemlje. Posetio sam Narodnu Republiku Bangladeš. To je država koja je po površini otprilike jednaka zbirnoj površini Srbije i BiH. Ako uzmemo da je po prethodnom popisu teritorija Srbije i BiH imala negde oko 10 miliona stanovnika, a Bangladeš koji ima istu površinu 180 miliona stanovnika, onda zamislite da u svakoj prostoriji u kojoj je kod nas jedna osoba u Srbiji i BiH, u Bangladešu se nalazi njih 18.
Ta zemlja je danas u mnogo boljem stanju nego što je bila pre 51 godine, kada se izborila za svoju nezavisnost. Možete misliti gde će biti za narednih 50 godina, jer ta zemlja ima bogatstvo u obimu i veličini koje mi nemamo. Najveće bogatstvo su ljudi. Upravo ti ljudi jesu oni koji stvaraju budućnost.
(Narodni poslanik Nebojša Cakić dobacuje sa mesta.)
Ako me pitate za ovih deset godina, evo ja sam napravio troje dece, hvala Bogu.
Ne, ne, pošto pitate za takve stvari, dakle, vrlo je nekorektno i vrlo je nesuvislo optuživati nekoga zašto za deset godina nije popravio demografsku sliku Srbije koja propada decenijama.
Ova Vlada je nastavila politiku Vlade koja je ovoj Narodnoj skupštini predložila Zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom i ova Vlada je predložila ovoj Narodnoj skupštini budžet u kome je 87.388.788.000 dinara ili 743 miliona evra opredeljeno za pronatalnu politiku, za demografsku politiku, za pomoć porodicama koje se odvaže da stvaraju brojnije potomstvo.
Ako neko ima nešto protiv ovoga, onda neka to na glas kaže. Odlično, kada vi, koji kažete malo, krenete od toga koliko ste vi kada ste bili na vlasti opredelili za ovakve stvari, onda možete da nam kažete da je to malo. Hajde da vidimo koliko ste do 2012. godine opredeljivali za ovo. Koliko ste do 2012. godine opredeljivali za ovo?
Reći ću vam još nešto.
(Dragana Rakić: Pitaj Sinišu Malog.)
I Siniši Malom kao ocu za sada troje dece svaka čast. Svaka čast.
Ali, da se vratimo na još nešto.
(Dragana Rakić: Ne za decu, pitaj za finansije.)

Dakle, naša država pomaže i pomagaće. Naša država će pomagati i rađanje dece, naša država će pomagati i onim mladim bračnim parovima kojima je teško da se biološkim, prirodnim putem ostvare kao roditelji. Naša država će pomagati i onima koji nemaju krov nad glavom da ga kupe.
Ali, nemojte zaboraviti jednu stvar, ne rađa novac decu. Kada smo imali najmanje novca, tada smo imali najviše dece. Prema tome, ovo je pomoć i podsticaj i oduzimanje izgovora i opravdanja onome koji traži razlog zašto nešto neće. Ako ništa drugo, Vlada koja predloži ovakve mere podsticaja i podrške za populacionu politiku, zaslužuje za to jedno veliko priznanje.
Imao sam tu čast da budem u timu predsednika Vučića i 2018. godine, kada je lično predsednik izašao sa predlozima ovakvih mera, kada je on osnovao službu u okviru Generalnog sekretarijata koja pruža podršku osmišljavanju bolje pronatalne politike i populacione politike Srbije. Evo, ono što smo obećali, to smo i uradili. Daje li to brzo rezultate? Pa, ne daje brzo.
I još jedna stvar, budite makar toliko korektni kada nas prozivate, koliko god da je to besmisleno, za ogromnu razliku u broju stanovnika. Pa, pogledajte koliko je Kovid odneo ljudskih života, ne direktno, već kroz posledice same bolesti, pa onda u to uračunajte i ovaj period od ovih 11 godina.
Za svakoga ko želi da se bori za bolju Srbiju, čija će upravo šansa i razlika u odnosu na druge biti njeni ljudi, treba prvo da ima na umu činjenicu da nam je potrebno više ljudi i da se svako od nas ko može, kome je gospod Bog dao tu mogućnost, potrudi da i više dece ima i svima će nama biti bolje. Hvala vam na pažnji i živela Srbija!

Zahvaljujem.
Znate, postoje ljudi koji su u stanju da na veoma primamljiv način predstavljaju određene teme i određene pojave. A kada se taj pristup zasniva makar na jednoj lošoj premisi, to vam je kao kad uđete u pogrešan voz, svaka naredna stanica vam je pogrešna.
Šta je to proporodična politika? Proporodična politika, apsolutno mogu u jednoj stvari da se složim, proporodična politika počiva ne od države koliko od pojedinca. Rađao se ovaj narod kada nije imao ni državu i kada je bio u ropstvu, zato što je svaki pojedinac vodio proporodičnu politiku, jer su dobro znali naši preci da ako se ne budu rađali i ako ih ne bude bilo, da neće biti ni svesti ni šanse da obnove državu iz ropstva, da se uzdignu i da u slobodi grade i stvaraju neku bolju Srbiju.
Danas je proporodična politika, ne kao što je to bilo pre 12, 13, 14 godina, ostavljate ljude na ulici, pa im onda pričati o tome da treba da se rađaju, nego otvarati nova radna mesta. Kažete, treba sve da stane, treba da prestanemo da gradimo auto-puteve da gradimo brze pruge. Odlično, pa da nam odu svi odavde.
Da se vodilo više računa o izgradnji infrastrukture, pa više bi se dece rađalo i dalje na selu, a ne bi nam sela bila prazna. A vi u Srbiji imate sela u kojima je prvi metar asfalta došao u prethodnih deset godina, prvi metar asfalta. Odmah da vam kažem, bio sam u selima na Pešterskoj visoravni u koji je prvi metar asfalta ušao pre pet godina, a u kojima ima više dece, nego u selima u Bačkoj, Banatu i Sremu.
Oko jedne stvari, kao što sam rekao mogu da se složim, a to je sistem vrednosti, ali i porodična politika kreće od pojedinca.
Nemojte optuživati da mi koji sedimo ovde, predstavljajući vladajuću većinu i Vladu, ne verujemo u neki sistem vrednosti.
Otkud vi znate u koji ja sistem vrednosti verujem? Otkud znate to?
Jedna stvar koju moram da kažem, a pričao sam o tome – demografska recesija Srbije krenula je onog trenutka kada je počeo da opada broj živorođene dece. Najveći broj živorođene dece na teritoriji AP Vojvodine i centralne Srbije bio je 1951. godine, kada je rođeno u jednoj godini 150.000 novorođenčadi. Dakle, 150.000. Prošle godine u Srbiji je rođeno tek nešto više od 62.000 mališana.
Kada podelite broj umrlih naših građana sa 365 dana u prošloj godini, doći ćete do podatka da smo dnevno gubili 374 ljudi. A znate šta je osnovni razlog? Te generacije kada se i rađalo najviše ljudi su u ovim godinama počele da doživljavaju prosečne godine starosti, i muškarci i žene i ta generacija bejbibumera koja se rađala nakon Drugog svetskog rata je danas došla u svoju 72, 73, 74.
Prema tome, ako nećete da imate populistički pristup, nego pravi, državotvorni, konstruktivan pristup, onda ovom problemu ne pristupate na nivou od pet, 10, 20 ili 30 godina, već mnogo šire, jer nam je danas povećana smrtnost onih koji su se rađali pre 70, 72, 73, 74 godine, naših najstarijih.
Da li je dala rezultate naša politika koja je ozakonjena krajem 2018. godine, a koja se primenjuje počev od 1. januara 2019. godine? Pa, ona će dati rezultate.
Možda? U pravu ste, možda, jer to opet ne zavisi od para, ali optuživati nečiju uređivačku politiku, nečiju partijsku politiku, borbu za ne znam ni ja šta, civilizacija kojoj mi pripadamo, nažalost, kada pogledate ceo svet, uglavnom je u demografskoj recesiji gotovo svugde. Gotovo svugde, pa čak i u Mađarskoj. Čak i u Mađarskoj, koja vodi jednu pronatalnu politiku mnogo duže nego mi, imaju veći problem nego mi. To se veoma, veoma teško popravlja.
Reći ću vam odmah – po onome što znam od nekih poslednjih podataka, ali ja ću ovde zamoliti koleginicu Božić, potpredsednicu Narodne skupštine da kao predsednica nadležnog skupštinskog odbora možda i organizuje jednu tematsku sednicu, da ministarka Kisić Tepavčević i ja dođemo da razgovaramo na ovu temu. Mogu da se složim da možda važnije teme od ovoga apsolutno nema, ali da bismo se efikasno ovim bavili, potreno nam je sve ono što kolega Siniša Mali priča – da Srbiju stavljamo na ekonomske, jake, čvrste osnove, da može da pomogne ozbiljnu pronatalnu politiku.
Pre 11, 12, 13 godina, pre 15 godina bilo je nezamislivo, ljudi, da država Srbija odvoji osam milijardi, a ne 87 milijardi za ove mere, ali reći ću vam gde nam je najveći problem. Najveći problem nam je kod prvorođenog deteta.
Da ne ostane nešto nedorečeno, zašto se sa merama stalo do četvrtog deteta? Prvi razlog je, i o tome sam naučio nešto od gospođe Slavice Đukić Dejanović, koja je pratila i bila zadužena u Kabinetu premijerke da prati Agendu 2030 održivog razvoja UN, gde Svetska zdravstvena organizacija kaže da je optimalan broj dece za majku da ih rodi četvoro. To kaže Svetska zdravstvena organizacija, a ako pogledate procentualno koliko porodica u Srbiji ima više od četvoro dece danas, nažalost, to je ispod nivoa statističke greške.
Reći ću vam još jednu stvar – pokazuje se da onaj ko danas rađa peto dete i kada pogledate sa samim merama usklađeno, taj nije tražio nikakvu podršku od države za to.
To ne znači da mi ne treba da pomažemo, ali ja sam vam skrenuo pažnju gde je najveći problem. Najveći problem je prvorođeno dete i zato su pojedinačno i jednokratno gledano najveće mere za majku prvorotku - i da kupi stan ili kuću i da dobije novca dovoljno. Pazite, 321.900 dinara nisu male pare. To nisu male pare i ne treba svako da gleda to kroz Beograd. Znate li koliko je 321.900 dinara u Prijepolju, koliko je 321.900 u Ivanjici, koliko je u Kikindi, koliko je u Babušnici? Koliko je, ako hoćete, i u Kniću, a Knić je jedna od najboljih opština koja na nivou jedinice lokalne samouprave vodi politiku koja razmišlja o porodicama sa više dece i koja je uspela da poveća broj živorođene dece na godišnjem nivou svih ovih godina, bez obzira na pandemiju i sve druge teškoće sa kojima se ljudi suočavaju.
Spreman sam da u svakom trenutku dođem i na sednicu Odbora i na sednicu Skupštine da se o ovome govori i da svako, pogotovo iz perioda kada je preuzimao odgovornost za budućnost Srbije, za građane Srbije, kada je bio na vlasti, kada je podržavao nekoga ko je bio na vlasti, izađe i kaže - evo, mi smo vodili ovakvu politiku i ona je dala takve rezultate, a ti rezultati se vide u godinama koje dolaze.
Znači, danas porodice oformljuju ljudi koji su rađani osamdesetih, devedesetih i početkom dve hiljaditih.
Znači, oni su ti od kojih se očekuje da stupaju u brak i da stvaraju porodice, a onda vratite film unazad, pa u kakvom sistemu vrednosti su ti ljudi odgajani osamdesetih, devedesetih, početkom dvehiljaditih.
Kada tako postavite stvari, onda shvatite da je potpuno politikanstvo danas nas optuživati za demografsku recesiju.
Još jednom da ponovim, 374 ljudi smo gubili svakog dana prošle godine. Naravno, ovo je samo broj umrlih. Kada to otprilike umanjite otprilike za duplo, otprilike kada smanjite za 50% i kada shvatite da je to nekih 137, onda shvatite da je to jedan pun avion putnika. Šta se dešava u jednoj zemlji kada dođe do avio nesreće kada se sruši avion u kome živote izgubi 140 ljudi? O tome nekoliko dana slušate vesti, svake vesti. O tome se priča u celom društvu, a nama se to ljudi dešava svakoga dana i nama se to dešava decenijama unazad.
Krenuli smo sa time da svakoga dana izgubimo jedan mini bus, pa autobus, pa smo došli do ovog aviona. Ali, o tome treba svako od nas da misli, svako od nas da se bori i svako od nas da se trudi da o ovome priča sa svakim, da priča sa svojom komšinicom svojim prijateljem.
Ove mere koje sam vam ja ispričao, nisam ispričao samo, iako je to ozbiljan razlog da se pohvali i predsednik od koga je potekla ta inicijativa i Vlada koja je predložila Skupštini, i Skupština koja je usvojila taj zakon, ove mere su da pričate sa svakim od vaših prijatelja, komšija, kumova, rođaka, svakim ko može da ima decu, da mu kažete - evo, ovoliko će i ovako u ovom trenutku pomoći naša država.
Hajde da se borimo da radimo više da bismo mogli i da pomažemo više. Hvala vam na pažnji.

Zahvaljujem.
Uvažena potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, kada neko izrekne nešto što je elementarna neistina i možda rezultat nepoznavanja stanja u određenoj oblasti, onda smo u obavezi da se javimo i da repliciramo na to. Ovde je rečeno da mi nikada više nego sada dotiramo Republički fond penzijsko invalidskog osiguranja, da je cela ta priča o rastu penzija apsolutno neistinita. Ja sam ovde doneo nešto što ću vam pokazati i molim ako je moguće da se uveliča. Dakle, ko ne vidi može da i da priđe nije nikakav problem, mogu posle i da vam dam. Hajte, slobodno, izvolite, da naučite nešto. Evo, možete i da fotografišete, ovo treba da imate svakako.
I, da vidite, 2012. godine, poštovani građani Srbije, ovo je dobro, ovo treba da pogledate, da pročitate, da vam se greške više, početničke, ne ponavljaju. Dakle, 2012. godine iz budžeta Republike Srbije finansiran je deficit Republičkog fonda penzijsko invalidskog osiguranja sa 43,4%. Dakle, 43.4% novca za penzije naših građana je išlo direktno iz budžeta, jedva nešto više od polovine je uspevao fond sam kroz naplatu doprinosa da finansira. Dakle, to je bilo 2012. godine kada je sveden bilans jedne štetočinske vlasti koja je uništavala Srbiju ekonomski, društveno, u svakom pogledu. Godine 2021. koja je okončana godina, zato govorim o tome, taj deficit je sa 43,4% sveden na 11,5%. Znači sa 43,4% na 11,5% uz jednu ozbiljnu razliku, 2012. godine taj deficit koji smo pokrivali iznosio je 6,4% našeg BDP, tu imate ovu drugu tabelu, danas, to je 1,3% .
Kako je bilo moguće doći do toga? Evo, jedne druge tabele, vrlo korisne, poštovani građani Srbije. Ovde možete da vidite od 2001. godine, pa do danas odnos broja korisnika penzije i broja osiguranika. Kada pogledate da smo 2012. godine, na jednog penzionera imali 1,5% znači, jedan i po osiguranik je dolazio na jednog penzionera, to znači da smo na dva penzionera imali tri zaposlena, tri zaposlena na dvoje penzionera. Danas je to povećano na jedan prema 1,7. Znači, sada već imamo skoro tri i po zaposlena na dvoje penzionera. U apsolutnim brojevima podaci za septembar mesec 2022. godine, imali smo 1.647.909 penzionera, i zaposlenih 2.766.034. Eto, građanima Srbije odakle dolazimo do povećanja penzija.
Ovaj današnji zakon, jedan od, dakle, Predlog zakona o izmenama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, samo ide onim putem kojim smo krenuli već od novembra meseca kada smo prvi put povećali penzije za 9%.
Sada idemo i sa novom metodologijom koja će omogućiti građanima Srbije, najstarijim građanima, onima koji su ovu zemlju gradili i stvarali, onima koji zaslužuju stabilnost i sigurnost u primanju penzija, što pre 10 godina nije postojalo, jer ako ste pre 10 godina imali osam i po milijardi za isplatu penzija u jednom mesecu, a 40 milijardi je bilo potrebno da se izdvoji u tom istom mesecu, a danas imate u potpunosti onoliko koliko je potrebno. Danas je to, dame i gospodo narodni poslanici i uvaženi građani Srbije, nešto više od 58 milijardi mesečno.
Samo pogledajte ovo. Onda smo imali više penzionera za koje je bilo potrebno da se izdvoji 40 milijardi u mesec dana, danas imate manji broj penzionera i izdvajamo 58,8 milijardi, i izdvajaćemo i više. Ovde govorim o mesečnom izdvajanju iz Fonda penzijskog i invalidskog osiguranja za isplatu penzija.
Da bi građani mogli da razumeju i da shvate šta to znači i u njihovim budžetima, daću vam jedan konkretan primer. Dakle, prosečna penzija u avgustu mesecu je bila 30.952,00 dinara, u januaru mesecu 2023. godine, zahvaljujući ozbiljnoj ekonomskoj politici Vlade Srbije, predsednika Srbije, onoga što smo uspeli da uradimo nakon godina uvođenja reda u državu, ta prosečna penzija će sa 30.952,00 dinara doći na iznos od 37.820,00 dinara.
Da li je to još uvek malo? Jeste. Ja sam dete penzionera. Mnogi od nas ovde imaju roditelje penzionere. Da li je to malo? Nije dovoljno. Da li je to mnogo veće od onoga što smo imali pre 10 godina, i u realnom i u nominalnom iznosu? Apsolutno je tako.
Još jedan važna stvar. Tada ste mogli da imate u statistici koliku god hoćete penziju, ali niste znali da li ćete je sutra primiti. Danas građani Srbije imaju sigurnost, naši najstariji da će penziju dobiti, a sa novim čekom.
(Aleksandar Jovanović: Nemaju za lekove.)
Hajde da pogledamo i listu lekova koji su bili dostupni pre deset godina.

Dakle, da li danas građani Srbije, naši najstariji, naši penzioneri imaju veću sigurnost u to da će dobiti svoju penziju? Da imaju je. Da li idemo sa politikom u kojoj ćemo tu penziju dovesti na nivo od 430 evra? Da dovešćemo je do tog nivoa, samo ozbiljnom, odgovornom politikom, a ta politika je danas pred vama, dame i gospodo narodni poslanici i građani Srbije oličena upravo i u ovom Predlogu budžeta i u ovom paketu zakona o kojima se danas raspravlja, a jedan od najvažnijih zakona za naše najstarije, svakako jeste i Zakon o izmenama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.
Uveren sam da ćemo držeći se ovakve ozbiljne, odgovorne fiskalne politike biti u prilici da smanjujemo deficit u Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje i da našim najstarijim, ne samo obezbedimo veću sigurnost, jer ona je sada na zavidnom nivou, već i veće penzije.
Hvala na pažnji.

Hvala, uvažena gospođo potpredsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, smatram i izlaganje svog prethodnika na ovu temu jednom vrstom podrške za ono što je misija ministarstva na čijem sam čelu, a i Vlade čiji sam deo. Iz tog razloga će u mom budućem radu i u radu ove Vlade i ministarstva apsolutno jedan od prioriteta biti i delokrug nadležnosti ovog ministarstva, naročito onaj deo koji se tiče i boračke problematike, odnosno boračkih pitanja.
Baš na liniji onoga što jeste politika i ove Vlade, ali i politika predsednika Vučića, ja podsećam da je upravo zahvaljujući predsedniku Vučiću 2015. godine ono što je do dvanaeste godine javno nazivano NATO kampanjom ili NATO bombardovanjem i zvanično nazvano onim pravim imenom, a to jeste NATO agresija i da se od 2015. godine svakog 24. marta taj dan obeležava na poseban način, da se upravo zahvaljujući inicijativi predsednika Vučića i Vlade Srbije posebna pažnja poklanja obeležavanju bitke na Košarama, herojima sa Košara i onima koji su svojim herojstvom zaustavili kopnenu agresiju na našu zemlju 1999. godine.
Ja sam već juče govorio o složenim pitanjima vezanim za boračku problematiku, o činjenici da je Zakon o boračko-invalidskoj zaštiti koji se primenjuje od prošle godine u dobroj meri rešio i pitanja ratnih vojnih invalida, ali ne u potpunosti, civilnih invalida rata, kao i porodica palih boraca, ali da je za rešavanje onoga što jesu problemi i pitanja od značaja za boračku problematiku, ostalo mnogo toga da se radi.
Drago mi je što je uvaženi prethodnik i pomenuo ono što je apsolutni prioritet, a jeste pitanje rešavanja zdravstvenog osiguranja koje na osnovu naših propisa, na osnovu naših zakona jeste rešeno.
Dakle, ako neko lice ne ostvaruje pravo na zdravstvenu zaštitu po bilo kom drugom osnovu, a prepoznato je, registrovano kao lice sa statusom borca, po tom osnovu mora da mu bude overena zdravstvena knjižica. Imamo slučajeva i primera gde to tako nije vršeno.
Ja sam obećao predstavnicima boračkih organizacija, 128 njih je bilo prisutno pre osam dana na sastanku koji smo imali u Palati Srbije, da ćemo do polovine ovog meseca imati zajednički sastanak sa dr Danicom Grujičić, ministarkom zdravlja, gde ćemo razgovarati i ovom pitanju, ali i o generalno pitanju lečenja, o pitanju određene vrste i prioriteta za koje smatramo da borci treba da imaju u tretiranju pred ustanovama zdravstvene zaštite, ali i banjskog klimatskog oporavka, odnosno rehabilitacije gde smo razgovarali ne samo o potrebama ratnih vojnih invalida, civilnih invalida rata, već i boraca koji bi trebalo da budu uključeni u tu grupu.
Pomenuli ste još niz prava ili privilegija koje borci u nekim drugim državama uživaju. Imamo i tu sreću da je dr Goran Cvetanović, na čelu zajedničke konferencije, pardon, stalne konferencije gradova i opština, ne samo kao gradonačelnik Leskovca, već kao nekadašnji borac, učesnik u odbrani naše otadžbine 1999. godine, kada je došlo do NATO agresije, pre toga oružane pobune terorista na Kosovu i Metohiji, pa razume potrebe same boračke populacije, te ćemo i preko stalne konferencije gradova i opština takođe razgovarati o tome.
Ja ću vam samo pročitati da već nekoliko egzaktnih podataka koji verujem da će i vama značiti, dakle prema Zakonu o boračko-invalidskoj zaštiti mi imamo 12.116 korisnika koji već sada ostvaruju određena prava koja se tiču novčanih naknada, novčanih obeštećenja. Dakle, to su prava ratnih, vojnih i civilnih invalida, porodične invalidnine po umrlom ratnom vojnom invalidu, po palom borcu kada su u pitanju njihovi roditelji, a zatim i dodaci za negu ratnih vojnih invalida koji su kategorisani po određenim grupama.
Kada je reč recimo samo o mesečnim davanjima iz budžeta za kategoriju porodične invalidnina, po umrlom ratnom vojnom invalidu, dakle mesečno ide, mi izdvajamo iz budžeta 425 miliona dinara mesečno, za nadoknadu članovima njegove porodice. Pojedinačno to je 81.588 dinara mesečno.
Samo ću vas podsetiti, ovo nije doneto ni 1999. godine, ovo nije doneto, kao zakonski propis ni 2004. godine, ni 2008. godine. Doneto je u vreme predsednika Aleksandra Vučića i Vlade Ane Brnabić 2019. godine. Da li to nekome može da vrati sina kojeg je izgubio, oca, brata? Ne može.
Ali, ono što je važno sve probleme i balast prošlosti koje smo nasledili, rešavamo jedno po jedno kako i kada možemo. Doći će i ovo na red o čemu ste vi govorili, gde sam vas veoma pažljivo slušao i ovo nije pitanje za mene ideološke prirode. Veoma ste inspirativno i dobro govorili. Ne samo pripadnici srpskog naroda, već i pripadnici različitih i vera i nacija koji žive u Srbiji, banili su Srbiju, neki dali ono najvrednije što su imali, svoje živote.
Ima mnogo toga što treba da uradimo, ali hajte za početak da mi popišemo i registrujemo sve one koji su bili borci. U ovom trenutku imamo kao država problem. Registrovano je svega 25 hiljada naših građana. Ja ne znam, da li je to 5%, 6% ili 7%, 4% od ukupnog broja, ali ćemo pokrenuti jednu veliku akciju da registrujemo te naše građane, da znamo svakoga ko je bio borac, da se time ponosi, branio je zemlju, radio nešto časno i čestito, da svako dobije spomenicu ko je učestvovao u tome, da kada se pojavi sa svojom boračkom legitimacijom da mu je to dovoljan osnov da mu se overi zdravstvena knjižica, da nema tu vrstu problema.
Mnogi naši borci su i teško oboleli, oboleli od malignih oboljenja, da mogu da ostvare pravo na lečenje, neki da se i oporave, ali i neki minimum, da u onim gradovima i opštinama gde nije podignuto nikakvo spomen obeležje našoj mladosti koja je dala svoj život u borbi za slobodu našeg naroda, da budu podignuti dostojanstveni spomenici.
Da se jednom ili više puta u godini okupe porodice tih ljudi koji su dali svoje živote, da im tada svako od nas koji se politikom bavi pokloni dužno poštovanje. Nekada se to u prošlosti desilo tim porodicama, ne daj Bože u budućnosti, može da se desi nekome drugom. Daće Bog da se ne dešava, ali nema ovde u ovoj sali nekoga ko nije potomak palog borca iz bilo kog rata za oslobođenje i ujedinjenje našeg naroda.
Prema tome, imamo mnogo primera grešaka iz prošlosti različitih vlasti, različitih režima. Svakome ko sada obavlja vlast, to je dužnost da takve greške ne ponavlja,, a da ovo kao nešto što treba da bude stvar samopoštovanja našeg naroda, da se ovoga držimo i da kada god možemo i koliko god možemo i u našim budžetima odvajamo više sredstava i za ovu namenu.
U ovom trenutku na boračko-invalidsku zaštitu odvojeno je, ako se ne varam i o tome sam juče govorio, 17 milijardi 705 miliona dinara. To jesu ozbiljno velike pare, ali će nam se uvek činiti da su nedovoljne.
Ako napravimo dobar plan, ako sa ljudima dobro budemo radili, a ja sam voljan to da radim, da viđam naše borce, članove boračkih udruženja, da zajednički sa svojom državom radimo na tome, da nemamo slučaj da nam se nekome ko je bio istaknuti borac isključi struja, nije je plaćao.
Već smo imali takve neke slučajeve u prethodnih nekoliko dana. Intervenisali smo, nikome ne opraštajući to, ali okupe se drugi drugovi borci. Neko ima više, pa pomogne, pa se izmiri neki dug. Ali, budite uvereni, tu imate moju reč, radićemo na tome, kao što sam i dao i svim pripadnicima boračkih udruženja.
Nemojte me shvatiti pogrešno, ja sam vaše reči shvatio i kao motiv i kao podsticaj i kao podršku da na tome radimo zajedno, bez obzira da li smo u vlasti ili opoziciji, a ponosim se što sam deo te Vlade ili bio nekada deo Vlade upravo u vreme predsednika Vučića, kada smo tim događajima iz naše prošlosti počeli da dajemo mesto koje im pripada i da se tih dana bez obzira na razlike političke među nama setimo onih koji su za otadžbinu dali svoje živote, neko je dao ruku, neko nogu, neko nažalost pamet. Da se setimo toga dana onih koji su pali, a svakoga dana da gledamo da pomažemo onima koji su preživeli u toj borbi da ono što im je života ostalo, njima, njihovim članovima porodice, koliko toliko bude bolje. Hvala vam.

Zahvaljujem, uvaženi gospodine predsedniče.
Imao sam obavezu i potrebu da se javim, zato što su pomenuta određena planirana budžetska davanja prema Predlogu budžeta za 2023. godinu, ali uz niz netačnih informacija, nadam se ne i zlonamernih.
Krenuću u vezi sa onim što je istaknuto da je od posebnog značaja i svakako podržavam to, a to jesu pitanja vezana za boračko-invalidsku zaštitu. Dezinformacija je da je u Predlogu zakona o budžetu za 2023. godinu došlo do smanjenja budžetskih davanja kada je reč o boračko-invalidskoj zaštiti, što je apsolutno netačno, jer kada uporedite i Zakon o budžetu za tekuću 2022. godinu i sam rebalans, videćete da je samo na budžetskom kontu 472, koji predviđa socijalnu pomoć u oblasti boračko-invalidske zaštite, došlo do povećanja za 391.550.000 dinara.
Dakle, razlika između cifre koju predviđa Zakon o budžetu o kome se danas raspravlja i rebalans koji je nedavno usvojen, a u odnosu na Zakon o budžetu za ovu godinu koji je usvojen pre tačno godinu dana, to je povećanje od 705 miliona. Dakle, nikako nije došlo do smanjenja, došlo je do povećanja.
Kada je reč o pravima koja ostvaruju, naročito ratni vojni invalidi, civilni invalidi rata, porodice palih boraca, potpuno je netačno da ta pitanja nisu rešena. Ta pitanja su rešena i te kako Zakonom o boračko-invalidskoj zaštiti. Ali, oko jedne stvari mogu da se složim, jeste da su očekivanja lica sa statusom borca, ne ratnih vojnih invalida, ne civilnih invalida rata, ne porodica palih boraca, već učesnika ratova, da su bila očekivanja mnogo veća.
Zakon jedan deo njihovog statusa i prava rešava, ali u skladu sa svojim nadležnostima imao sam prilike da, koliko tačno pre nedelju dana obavim sastanak sa predstavnicima 127 boračkih organizacija u Srbiji, da prilikom svake posete na terenu, a prekjuče sam bio u Leskovcu, video se sa svim boračkim organizacijama iz Jablaničkog okruga, da razgovaramo i tražimo načine. I, sa ministarkom zdravlja sam razgovarao kako možemo da pomognemo licima sa statusom borca, kada je u pitanju njihovo ostvarivanje prava na zdravstvenu zaštitu, lečenje i rehabilitaciju. O tome sam počeo da razgovaram i sa ministrom za državnu upravu i lokalnu samoupravu, o tome sam razgovarao i razgovaraćemo i sa predsedavajućem Stalne konferencije gradova i opština, jer od jedinica lokalnih samouprava mnogo toga zavisi u tretmanu i statusu lica koja su naši borci i daćemo maksimum da taj položaj poboljšamo.
Druga intervencija je vezana za pominjanje dece, kao najugroženije socijalne kategorije. Izneti su podaci koji jednostavno nisu realni, nisu tačni da je broj takve dece u Srbiji skoro 250 hiljada, da će biti uvećan na 440 hiljada. Ne, u ovom trenutku kada su u pitanju primaoci dečijeg dodatka, a po osnovu ostvarivanja prava na novčanu socijalnu pomoć odraslog lica, u tom statusu mi imamo 75 hiljada 737 dece u Srbiji.
Mogu da se složim sa nečim što je izneo i Fiskalni savete, a to je da su to najniža socijalna davanja i u koordinaciji, kako sa predsednikom Republike, tako i sa kabinetom predsednice Vlade, razgovaramo o tome kako da nađemo način da ispunimo tu vrstu preporuke Fiskalnog saveta, ali ne i onu drugu koja je, dozvolite mi samo da kažem, prilično besmislena, koja naše građane, koji žive na selu tretira, kao socijalno ugroženu kategoriju, što svakako jeste situacija, pogotovo sa starim licima, u samačkim domaćinstvima.
Napravićemo posebnu strategiju za to, ali gde se previđa, daje se kao predlog kako da se poboljša njihov status, a to je da se imovinski cenzus sa jednog hektara po domaćinstvu, podigne na 10 hektara. Ko je to napisao, taj nema pojma da južno od Mačve i južno od Dunava, dakle u centralnoj Srbiji, prosečna veličina zemljišnog poseda, po domaćinstvu, iznosi negde oko 3 – 3,5 hektara, gde bi vam praktično svako ko živi u centralnoj Srbiji bio prepoznat za socijalni slučaj. A, gde imate situaciju da čovek, recimo, baš gde sam i nedavno bio, u Jablaničkom okrugu, gde možete na 50 ari, sa nekoliko plastenika da ostvarite neuporedivo ozbiljniji prihod. Dakle, taj koji je o tome razmišljao, on je razmišljao o poljoprivredi samo o ratarstvu, a nije ni o voćarstvu, nije ni o povrtarstvu.
Ali, što se tiče dečijeg dodatka, što se tiče dece, kao socijalno ugrožene kategorije, koja živi na ivici siromaštva, negde ispod granice siromaštva, apsolutno sam saglasan sa tim, da na tome moramo da radimo i već radimo u Vladi, na tom planu. Hvala vam.

Gospodine predsedniče, poštovani potpredsednici, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, kao što reče predsednik Narodne skupštine u uvodnom delu, danas se pred vama nalaze tri predloga zakona, Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Savezne Republike Nemačke o ratnim memorijalima, Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Kipar o saradnji u oblasti zaštite od katastrofa, kao i Predlog zakona o potvrđivanju Odluke 2014/2 o izmeni Aneksa I Konvencije o prekograničnim efektima industrijskih udesa.
Čast mi je što danas u ime predlagača Vlade Republike Srbije mogu da zastupam ova tri predloga pred vama.
Prvi među njima, možda i ono što zaokuplja najveću pažnju svakoga od nas, jeste Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Savezne Republike Nemačke o ratnim memorijalima.
Dame i gospodo, ovaj Predlog zakona koji se danas nalazi pred vama upotpunjuje jednu zakonodavnu lepezu kojom Republika Srbija uređuje svoje odnose sa jednom od najznačajnijih ekonomskih, ali i političkih sila EU, a svakako najznačajnijim ekonomskim i spoljno-političkim partnerom u okviru EU, Saveznom Republikom Nemačkom.
Dakle, reč je o Sporazumu o ratnim memorijalima, Sporazumu koji je Savezna Republika Nemačka ratifikovala još 2019. godine. U samom svom uvodnom delu, kako je već i navedeno, Sporazum se oslanja na Ženevske konvencije o zaštiti žrtava rata, dopunske protokole i druge norme međunarodnog prava. Osim što na ovaj način još jednom potvrđujemo da smo kao država iskreno posvećeni vrednostima i principima međunarodnog prava, potvrđujemo i pred sobom samima da kao nacija ostajemo odani sopstvenim etičkim principima.
Srpski narod koji je, procentualno gledano, jedan od najstradalnijih naroda Evrope u oba svetska rata, dugo je zaboravu prepuštao desetine hiljada, stotine hiljada svojih vernih sinova koji su položili život na oltar otadžbine i veliki broj njih počiva van granica naše zemlje, neretko na ne uređenim, zapuštenim ili grobljima u nestajanju.
Nedavno sam, započinjući svoju zvaničnu posetu Austriji, prvog dana posete bio u prilici da posetim gornju Austriju, tačnije okolinu Linca, region Austrije u kome živi negde oko 50.000 hiljada pripadnika našeg naroda i region Austrije u čijoj zemlji počiva preko 60.000 pripadnika našeg naroda, zajedno sa pripadnicima drugih naroda, sa Italijanima, Rusima, Francuzima.
Bio sam u prilici da se uverim kako ti drugi narodi, recimo Italijani i Rusi, neguju kult sećanja na sve one nevoljnike koji su u ratnim vihorima izgubili život daleko od svoga ognjišta.
Srbija danas kao ekonomski, a nadam se i uveren sam, i vrednosno snažnija ima i želju i mogućnost da ovaj kult sećanja na svoje postradale neguje na onaj način kako to čine drugi civilizovani narodi i države.
U tom smislu ovaj zakon je veoma važan, nedostajući instrument za popisivanje naših žrtava, rasvetljavanje okolnosti o njihovoj smrti i dostojno obeležavanje njihovih večnih počivališta.
Siguran sam da ćemo u Saveznoj Republici Nemačkoj, na čijoj teritoriji prema našim podacima, imamo registrovan 41 srpski ratni memorijal, imate iskrenog i otvorenog partnera u sprovođenju ovog nauma. Odnosi Srbije i Nemačke su kroz istoriju bili problematični i to niko ne pokušava da potre, niti negira.
U vremenima kada smo se nalazili pod otomanskom okupacijom Nemačka je da li preko Svetog nemačko-rimskog carstva, da li preko Habzburške monarhije bila saveznik u borbi protiv neprijatelja druge vere. U moderno doba pak, naročito u 20. veku, bili smo na različitim snagama u oba svetska rata, ali ovakvi sporazumi se ne potpisuju se sa državama sa kojima smo imali tradiciju konstantnih prijateljskih odnosa i mirnog suživota.
Danas govorimo o sporazumu kojim kao civilizovani ljudi stavljamo tačku na omraze iz prošlosti i okrećemo se na ovaj simboličan način budućoj saradnji u miru uz uzajamno poštovanje na ravnopravnim osnovama.
Često umemo da kažemo da Srbi opraštaju, ali ne zaboravljaju. To umemo da kažemo, ali je pitanje koliko je tačno, jer smo često bili u situaciji i da opraštamo i da zaboravljamo. Rečenica da praštamo, a ne zaboravljamo je toliko puta izgovorena da je postala neka vrsta srpskog etičkog postulata i taj postulat na izvestan način kodifikovan je u ovom zakonu.
Mi danas zaboravom ne amnestiramo neku prošlu Nemačku i neke prošle Nemce od odgovornosti za stradanja građana Srbije i srpskoga naroda i svu štetu koja je našoj državi naneta, ali stavljamo jednu jasnu barijeru između nas i prošlosti i onoga što su Nemačka i Nemci Srbiji i Srbima danas, a reč je, podsetiću vas, o narodu i državi koji su bezbroj puta, u proteklim decenijama pravili iskrene otklone kako od imperijalne prošlosti u Prvom svetskom ratu, tako i od onoga što je pod vođstvom nacista učinjeno u Drugom svetskom ratu.
Smatram da je 76 godina posle vreme u kome ne postoje prepreke da sa Saveznom Republikom Nemačkom nastavimo da gradimo odnose zasnovane na saradnji i obostranom razumevanju, uzajamnim interesima i da će tome nesumnjivo doprineti i ovaj nedostajući zakon koji se danas nalazi pred vama.
Ako smo sposobni da se mirimo sa državama i živim narodima, ne postoji razlog zašto ne bismo mogli da se na simboličan način izmirimo i sa mrtvima. Srbija je puna grobnica i kosturnica u kojima su naši dedovi i pradedovi u večnom počivalištu zajedno sa poginulim neprijateljima.
Kao narod uvek smo umeli da mrtvom neprijatelju garantujemo pravo na dostojanstven ukop i miran počinak, jer reč je o civilizacijskoj vrednosti, ako mogu da kažem čak i starijoj od hrišćanstva. Kada čitate „Ilijadu“, evropsku knjigu nad knjigama i setite se Prijama koji u suzama Ahileja moli za telo poginulog sina. Onda shvatate koliko je taj moralni pijedestal visoko postavljen. Ta vrsta čovečnosti je jedna od vrednosti na kojima počiva naša civilizacija, ali ne moramo da idemo toliko daleko u prošlost, da se sećamo antičkog sveta, jer imamo takve primere i u našoj novijoj kulturi i tradiciji.
Redovi kojima Pera Todorović, jedan od najboljih srpskih novinara druge polovine 19. veka u dnevniku jednog dobrovoljca opisuje bojište na Šumatovcu po snazi i iskrenosti ne zaostaju za heksametrima „Ilijade“. Pera Todorović ne žali nad poginulim turskim vojnicima zato što je nežan ili ganut već zato što iz njega progovara srpska etika i tradicija čojstva koja je duboko utkana u naše nacionalno biće.
Nedavno sam, kao što rekoh, bio u poseti Austriji, u gornjoj Austriji posetio mesto na kojem je tokom Prvog svetskog rata sahranjen jedan od mojih dedova. Dozvolite mi da budem ličan pa da kažem bio sam prvi Selaković koji je otišao na to stratište i na taj grob. Nakon dugog traganja po arhivima i knjigama bio sam u mogućnosti da odam počast svome pretku, iako se nije moglo sa sigurnošću utvrditi gde počiva.
Koliko će i ovaj sporazum pomoći nama, ali i Nemcima, da saznamo ono što nismo znali govori recimo činjenica da je Izdavački poduhvat 2018. godine bilo jedno dvanaestomno izdanje popisa srpskih žrtvama u toku Velikog rata koji je uradio i priredio Vojni arhiv Vojske Srbije i gde sam od trojice mojih predaka mogao da nađem samo jednog popisanog, a u Austrijskom arhivu našao sam i drugog koga mi nismo popisali. Koliko je takvih koji su svoje živote položili da bi danas Srbija živela uspravno, slobodno i sebe suvereno uređivala?
Ovim zakonom Srbija i Nemačka ispunjavaju svoju civilizacijsku obavezu prema potomcima desetina hiljada onih koji su nestali u ratnim vihorima i nadam se da će omogućiti građanima Srbije i građanima Nemačke da negujući kulturu sećanja grade bolju budućnost.
Ako mogu da primetim i da kažem nešto što mislim da je veoma važno, Kraljevina SHS, potom Kraljevina Jugoslavija je u međuratnom periodu od 1918. do 1941. godine posebnu pažnju poklanjala vođenju računa o vojnim memorijalima na svojoj teritoriji bez obzira na to čiji su oni bili. I u tom periodu održavano je i zajedničko srpsko-nemačko vojničko groblje na Banovom brdu, pogrešno nazivano na Košutnjaku, gde su tadašnji nemački okupatori posle asanacije bojišta sahranili kako naše tako i svoje borce i čak svojima podigli spomenik, ali podigli ga i našima.
Podsetiću vas da i u Spomen hramu Svetog Dimitrija u Lazarevcu na poprištu legendarne Kolubarske bitke koji je sagrađen u periodu između dva rata, a koji je napravila tadašnja naša država, zajednički počivaju kako srpski branioci, naši heroji, tako i neprijateljski vojnici.
Na lokalitetu Neškovo brdo kod Dimitrovgrada zajedno počivaju bugarski i srpski vojnici koji su stradali u srpsko-bugarskom ratu 1885. godine.
Postoji još mnogo mesta kako za nas Srbe važnih van Srbije, tako i u ovom konkretnom slučaju za Nemce važnih i u Srbiji koja postoje, koja izgledaju žalosno, zapustelo i zaboravljeno, a koje je potrebno obnoviti. Jedno od takvih svakako jeste i Vojničko groblje u Smederevu, u Kovinu, ali i mnogi naši ratni memorijali koji širom centralne Evrope nestaju.
Podsetiću vas samo na jedno od najvećih srpskih stratišta „Indrihovice“ u Češkoj Republici u kome se nalazi spomen kosturnica sa posmrtnim ostacima od preko osam hiljada naših vojnika, ali najmanje još toliko grobova koji su u šumama „Indrihovica“ nestali zato što se na vreme nije vodilo računa o tom našem ratnom memorijalu.
Zato vas dame i gospodo narodni poslanici pozivam da u danu za glasanje podržite izglasavanje ovog Predloga zakona, da bismo na taj način zatvorili i zaokružili krug koji su između nas i Nemačke nekada obeležavali sukobi, pretočili ga uzajamno poštovanje, uvažavanje i iskazali našu želju da u budućnosti sa ovom velikom i važnom državom gradimo svoje odnose na upravo takvim osnovama međusobnog uvažavanja i poštovanja.
Uvaženi gospodine predsedniče Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, pred vama danas se nalazi i Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Kipar o saradnji u oblasti zaštite od katastrofa kojim bi se omogućilo stupanje Sporazuma na snagu.
Ministarstvo unutrašnjih poslova Vlade Republike Srbije ulaže sistematske napore da unapredi rad službi koje se bave odgovorom na katastrofe, preduzimanjem preventivnih mera da do vanredne situacije ne bi došlo, ublažavanjem i saniranjem posledica kada do njih dođe, a sve u cilju obezbeđivanja dodatne sigurnosti za naše građane, imovinska kulturna dobra i životnu sredinu.
Unapređivanjem i osnaživanjem našeg odgovora na vanredne situacije postiže se ne samo veća sigurnost, već se štede ogromna materijalna dobra kao i obezbeđuje kontinuiran razvoj i napredak naše zemlje.
Bili smo svedoci da i pored preduzetih mera na predupređivanju nepogoda i neželjenih situacija, priroda ume da savlada naše nivoe odbrane i naše napore, a potom da budemo suočeni sa katastrofalnim poplavama, šumskim požarima, zemljotresima ili klizištima.
Intenzitet prirodnih nepogoda i u prošlosti umeo je da prouzrokuje ogromne ljudske žrtve i ogromne štete. Takođe, razvojem nauke, tehnologije i industrije višestruko je pojačan rizik od nastajanja tehnogenih havarija na koje odgovor mogu da pruže samo visoko obučeni, odgovarajuće opremljeni i profesionalno uvežbani timovi i pojedinci.
Pored toga državne granice koje određuju između ostalog, prostiranje nadležnosti službe za vanredne situacije u slučaju jedne zemlje nisu nikakva prepreka za nastajanje, niti širenje katastrofe na teritoriju susedne države, ali i drugih država u regionu. Splet tih okolnosti, intenzitet katastrofe sa kojom jedna država ne može da izađe na kraj upotrebom samo svojih resursa, prirodno prostiranje ugroženog područja i potencijalna složenost ugrožavajućeg delovanja nepogode, odavno su ukazale na nužnost saradnje na planu odbrane od katastrofa.
U ovom cilju osnovane su brojne međunarodne organizacije, agencije, regionalne inicijative. I pored toga resursi za suočavanje sa katastrofalnim posledicama i svima onima što one čine po zdravlje, život, bezbednost ljudi, imovine, ostali su u rukama svake pojedinačne države i kada je u pitanju ljudski potencijal i kada je reč o neophodnoj tehnici pomoću koje reagujemo u vanrednim situacijama.
Sa zemljama sa kojima imamo zaključene sporazume o vanrednim situacijama, procedure za pružanje pomoći su precizno uređene, što omogućava veću efikasnost, hitnost u postupanju kako samih spasilaca i pojedinačnih eksperata, tako i pomoćnih službi koje ovu pomoć predviđaju i međusobno se dogovaraju o delovanju.
Podsećanja radi, jedan od ključnih sporazuma na kojima se zasniva inicijativa „Otvoreni Balkan“ jeste upravo saradnja u borbi protiv, ali i saniranju posledica vanrednih situacija.
Republika Srbija je u julu i avgustu ove godine uputila pomoć u gašenju katastrofalnih požara prijateljskoj Grčkoj, zatim Republici Severnoj Makedoniji, Republici Srpskoj u vidu helikoptera Ministarstva unutrašnjih poslova, članova helikopterske jedinice i pripadnika Sektora za vanredne situacije koji su sa svojim kolegama na terenu učestvovali u akcijama gašenja požara, spašavanju ljudi i imovine.
Ovim akcijama potvrdili smo spremnost naše Srbije da pomaže svojim prijateljima u nevolji, kao i opremljenost i obučenost pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova da pored gašenja požara na svojoj teritoriji daju doprinos i pomoć i drugim ugroženim narodima.
Želim da napomenem da smo prilikom letošnjih požara koji su se javili na teritoriji nama bratskog Kipra, među prvima se javili i ponudili pomoć i saradnju u gašenju požara i saniranju posledica.
Republika Srbija i Republika Kipar imaju dugogodišnje srdačne i prijateljske odnose i dobru političku saradnju zasnovanu na uzajamnom poštovanju. Republika Srbija izuzetno ceni i zahvalna je na principijelnom stavu Republike Kipar u vezi sa poštovanjem našeg teritorijalnog integriteta i suvereniteta, ali imamo principijelan, jasan i nedvosmislen stav kada je u pitanju sličan problem sa kojima se susreće bratski Kipar i istom merom snažno i principijelno podržavamo naš bratski Kipar u očuvanju njihovog teritorijalnog integriteta i suvereniteta.
Na kraju želim da dodam i da je reč o državi koja je članica Evropske unije, što ukazuje da je Republika Srbija država čiji su nadležne službe organizovane i opremljene tako da je njihovo delovanje kompatibilno sa delovanjem službi zemalja Evropske unije.
Dame i gospodo narodni poslanici, želim još jednom da vas pozovem da u danu za glasanje podržite Predlog zakona koji se nalazi pred vama, a kojim se ratifikuje, odnosno potvrđuje sporazum o saradnji Republike Srbije i Republike Kipar u borbi protiv prirodnih nepogoda o saradnji u vanrednim situacijama.
Uvaženi narodni poslanici pred vama je danas i Predlog zakona o potvrđivanju odluke 2014/2 o izmeni aneksa 1. Konvencije o prekograničnim efektima industrijskih udesa.
Konvencija o prekograničnim efektima industrijskih udesa zaključena je 17. marta 1992. godine u Helsinkiju, a potvrđena je od strane Republike Srbije Zakonom o potvrđivanju Konvencije o prekograničnim efektima industrijskih udesa. Odnosi se na poboljšanje industrijske bezbednosti, širom regiona UNEC, naročito kroz prevenciju industrijskih udesa sa prekograničnim posledicama.
Ona ima globalni karakter, a obzirom na njenu kompleksnost za njeno sprovođenje potrebno je usaglašeno učešće velikog broja nadležnih organa na nacionalnom nivou, njihova regionalna koordinacija sa regionalnim i lokalnim vlastima, industrijom i javnošću, kao i bilateralna prekogranična saradnja sa susednim zemljama.
Osnovni ciljevi konvencije o prekograničnim efektima industrijskih udesa su na prvom mestu zaštita ljudi i životna sredina od industrijskih udesa, što predstavlja njen prvi opšti i osnovni cilj. Potom sprečavanje industrijskih udesa koliko god je to moguće, naročito udesa sa mogućim prekograničnim efektima, zatim smanjivanje učestalosti i težine takvih udesa i ublažavanje efekata industrijskih udesa, ali i podsticanje aktivne međunarodne saradnje između zemalja, strana konvencije pre, za vreme i nakon industrijskog udesa.
Nadležni organi za sprovođenje konvencije u Republici Srbiji su Ministarstvo zaštite životne sredine, koje je i glavni nosilac ovog posla. Ima centralnu ulogu u njemu, potom MUP i Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.
U cilju uspešnog sprovođenja Konvencije o prekograničnim efektima industrijskih udesa, na inicijativu Ministarstva nadležnog za zaštitu životne sredine, sklopljen je sporazum o osnivanju zajedničkog tela za sprovođenje Konvencije o prekograničnim efektima industrijskih udesa sa zadatkom da prati, razmatra i koordinira aktivnosti u vezi sa ostvarivanjem, izvršavanjem prava i obaveza Republike Srbije, prema konvenciji o prekograničnim efektima industrijskih udesa.
Kriterijum za identifikaciju opasnih aktivnosti koje mogu izazvati prekogranične efekte prema konvenciji su supstance i količine koje su navedene u Aneksu 1. konvencije. Uvođenjem kriterijuma globalno harmonizovanog sistema, klasifikacije i obeležavanja hemikalija UN i održavanja doslednosti sa odgovarajućim zakonodavstvom EU, pristupilo se i pristupamo izmenama Aneksa 1. konvencije. Shodno tome odlukom 2014/2, koji je konferencija strana usvojila izmenjen je i Aneks 1. konvencije.
Imajući u vidu sve navedeno, a u cilju ispunjavanja obaveza prema konvenciji pripremljen je i ovaj Predlog zakona o potvrđivanju odluke 2014/2 o izmeni Aneksa 1. konvencije. Potvrđivanjem amandmana na Aneks 1. konvencije usklađuju se međunarodne obaveze Republike Srbije, kao i posvećenost Republike Srbije u unapređenju sistema, sprečavanje industrijskih udesa, naročito udesa sa mogućim prekograničnim efektima.
Uvaženi gospodine predsedniče Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, verujem da ćemo imati konstruktivnu raspravu i da ćete u danu za glasanje podržati predložena zakonska rešenja. Hvala vam na pažnji.

Zahvaljujem, uvaženi gospodine potpredsedniče i zahvaljujem svim dosadašnjim diskutantima, posebno uvaženom gospodinu ili drugu Komlenskom na veoma preciznom i konstruktivnom analiziranju samog teksta sporazuma, o njegovim pravnim aspektima i o vođenju računa o osetljivosti same materije na jedan, uveren sam, veoma dobar način koji može da bude primer i za druge sporazume slične vrste u onim slučajevima gde nismo još uvek takve zaključili.
Želim da se osvrnem samo na četiri posebne tačke o kojima je kolega Komlenski govorio. Takođe, primetio sam i sam pripremajući se za današnju sednicu da od ukupno 45, a mojom greškom rečeno je 41, dakle 45 ratnih memorijala na teritoriji Savezne Republike Nemačke postoje koji su posvećeni srpskim vojnicima kako iz Prvog, tako i iz Drugog svetskog rata. Za njih osam stoji da nije poznato u kakvom se stanju nalaze.
Ono što želim ovde da kažem jeste da ćemo u rekordno brzom roku saznati u kakvom se stanju nalaze, da ćemo to foto dokumentovati, identifikovati šta je to što treba da se učini, jer ako se ne varam 40 dana nakon ratifikacije sporazuma u Skupštini i obaveštavanja druge strane o tome počinje i sama primena ovog sporazuma.
Nedopustivo je da imamo, ne osam, nego jedan jedini za koji ne znamo u kakvom se stanju nalazi, ali negde sam uveren da je to posledica nečega što je večiti problem naše države i naših državnih organa i jedan od glavnih uzroka, ali i izgovora za to, a to je potpuno odsustvo usaglašenosti koordinacije rada različitih državnih organa.
Dakle, kod nas se, prema važećem Zakonu o ministarstvima, ova materija nalazi, kao što vam je dobro poznato, u nadležnosti Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Kada to objašnjavate nekome ko je došao sa strane ili nekome ko je mlađi, zvuči mu potpuno čudno, otkud to u nadležnosti Ministarstva za rad. U stvari, ova oblast je ušla u delokrug nadležnosti Ministarstva za rad onog trenutka kada je svojevremeno naša država ukinula ministarstvo koje se bavilo isključivo boračkim pitanjima, pa je taj deo nadležnosti priključila Ministarstvu rada.
Ono što je zanimljivo, jeste da je pre Drugog svetskog rata naša država ovu materiju rešavala, odnosno ovim delatnostima se bavila na jedan način kada su u pitanju ratni memorijali na teritoriji naše države, a na drugi način kada su oni koji se nalaze van njenih granica. Ovde je u suštini potrebno uraditi nešto od sledećeg: ili mnogo bolje koordinisati rad Ministarstva spoljnih poslova i nadležnog ministarstva, ili razmisliti o redefinisanju nadležnosti kada su u pitanju oni memorijali koji se nalaze na teritoriji drugih država.
U potpunosti ste u pravu kada ste rekli da je neredak slučaj, ja bih čak rekao da je to pretežan slučaj, da su srpske ratne memorijale podizali pojedinci, a ne država, da je manji broj onih koje je podizala država. Dakle, bio sam u prilici da posetim neke od tih ratnih memorijala gde postoje, naših ratnih memorijala, gde jedina obeležja do pre nekoliko godina su ona koja su neprijatelji podigli našim stradalim precima, a mi ni jedan, gde su drugi stranci naši saborci iz toga vremena podigli spomen obeležje našim stradalim, a mi ni jedan, što samo upućuje da moramo kao država mnogo više da posvetimo pažnje tome.
Veoma sam pažljivo slušao ovo što ste govorili o slučaju „Šumarica“ i upravo zato sam sporazum sadrži odredbe koje zahtevaju saglasnost obe strane da bi se određene delatnosti sprovodile na terenu. Ne treba zaboraviti, u „Šumaricama“ se nalazi nemačko vojničko groblje iz Prvog svetskog rata.
Želim još nešto da iskoristim priliku da kažem. Rekli ste, neretko su bili zaslužni pojedinci što postoje neki ratni memorijali. Čak i danas postoje slučajevi u kojima se ratni memorijali održavaju zahvaljujući pojedincima. Vi ste pomenuli da su trojica narednika, jedan podnarednik i dvojica vojnika zaslužni za podizanje jednog prelepog spomenika u Ulmu, a to su bili narednici Milan Vidanović, Isailo Cvetković, Milan Trajković, podnarednik Živorad Spasojević i vojnici Miodrag Đorđević i Radivoje Cvetković. Zamislite tu šestoricu naših predaka koji su se sami organizovali, u stvari pokazali nam svima šta može da uradi dobro organizovana grupa ljudi, a na našu sramotu šta nije radila ili šta ne radi još uvek država.
Ono što ćemo raditi i ono što je uveren sam i opredeljenje koleginice Darije Kisić Tepavčević, koja je na čelu nadležnog resora, ali i moje malenkosti, na mestu ministra spoljnih poslova, jeste da ćemo u budućnosti kroz našu diplomatsku mrežu posebnu pažnju posvećivati i ovom našem aspektu. Nacija je zajednica umrlih, živećih i onih koji će tek da se rode i da vodimo računa i o onim mestima gde su naši preci ostavili svoje kosti od daleke severne hladne Norveške do Severne Afrike.
Kao što rekoh, kao potomak iz čije je porodice pod ovim prezimenom samo u Prvom svetskom ratu stradalo 72 muške glave, sa teritorije Zlatiborskog okruga, ali i iz same kuće dvojica koji su kosti ostavili u Austriji i u Tunisu, osećam jednu vrstu i lične odgovornosti da se ovim mnogo više bavimo.
Mogu da vam kažem još nešto, hvala vam naročito što ste to rekli, od Nemaca, od Austrijanaca, ne da možemo, nego i moramo da učimo kako se o ovome vodi računa, kako to izgleda kada odete na neki srpski ratni memorijal, da li danas na teritoriji Nemačke ili na teritoriji Austrije, gde vidite da njihove organizacije o tome vode računa i vode brigu, da to izgleda za primer.
Još jednom, hvala vam na konstruktivnom pristupu, na veoma dobrom govoru i ono što vam ostajem dužan jeste da u najbržem mogućem roku dobijete informaciju, kao i svi mi, u kakvom stanju se nalazi osam pobrojanih ratnih memorijala koje ste poimence naveli. Hvala vam.

Hvala najlepše, uvaženom kolegi Kosaniću, na vrlo konstruktivnoj diskusiji. Ja samo želim jednu stvar da vas obavestim, mi smo ako se ne varam, to je bilo pre dve godine, sa posebnom službom koja je u okviru Kiparske države zadužena za brigu o njihovoj dijaspori, potpisali jedan memorandum o razumevanju i saradnji.
Pandemija Kovida 19, je usporila realizaciju nekih naših dogovora, a glavni dogovor koji je postignut prilikom moje posete Kipru, u decembru prošle godine, da naša uprava za dijasporu Ministarstva za spoljne poslove, što pre opredeli jednog mlađeg diplomatu koji će otići na studijski boravak, na Kipar, koji će se tamo potruditi da sazna koje su to najbolja iskustva kiparskih kolega u radu sa njihovom dijasporom, da ta iskustva, pokušamo što je više moguće da prenesemo, u rad naše uprave za dijasporu i naša uprava za dijasporu i Srbe u regionu, se veoma ozbiljno bavi postavljenim ciljevima i zadacima i mi ćemo izaći već u oktobru mesecu sa rezultatima rada u prvih godinu dana mandata ovog Ministarstva i same uprave, gde direktor Gujon, ulaže velike napore da napravimo i dobre rezultate, a nastavak naše delatnosti svakako će biti prožet i ozbiljnom saradnjom sa bratskim Kiprom i na ovom planu.
Hvala vam što ste skrenuli pažnju i na taj važan aspekt naših odnosa i saradnje.