Zahvaljujem, uvaženi gospodine predsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, trudiću se da budem što je moguće kraći. Uvažena narodna poslanica i potpredsednica, gospođa Kovač, je u prepodnevnom delu sednice čak i govorila o konkretnim stvarima, kada je u pitanju albanska nacionalna manjina, govoreći, šta više, o školskim programima, o registrovanim udžbenicima, o svemu onome što je urađeno, a ja sam morao da se javim i da reagujem na nekoliko rečenica koje su iznesene, a zaista, u najblažem obliku rečeno, ne odgovaraju istini.
Dakle, reći, doslovce, da se Aleksandar Vučić zalaže za Srbiju koja je manje demokratska, manje multietnička, manje multikulturalna, a više autoritarna, to je apsolutna neistina. Daću vam i konkretan primer.
Znate, kada je dat taj primer i ta rečenica na koju se stalno pozivaju, kaže – znate, kada posmatrate Srbiju značajno je bolji položaj i odnos prema nacionalnim manjinama na teritoriji AP Vojvodine nego u ostalom delu Srbije. To su procesi i to su odnosi koji zavise uvek najmanje od dve strane.
Gde ste vi to videli opštinu u našoj severnoj pokrajini gde žive pripadnici nacionalnih manjina čije političke stranke osvoje natpolovičnu većinu odbornika, a onda formiraju vlast i to na način da ni jedna jedina srpska stranka ne sme da uđe u većinu?
To niste nigde videli na teritoriji AP Vojvodine gde Srbi jesu većinski narod, kao što su i u centralnoj Srbiji, ali ste ovaj primer mogli da vidite u Bujanovcu.
U Bujanovcu je formirana lokalna vlast tako da dve srpske stranke koje jesu osvojile odbornička mesta, to su lista SNS, lista SPS, nisu ušle u vlast zato što je neko iz rukovodstva, političkog rukovodstva tih albanskih partija pokušavao da ucenjuje i predsednika u postupku formiranja nove Vlade.
Oprostite, na takav način se ne razgovara. Predsednik Vučić je već govorio o tome i govorio je, ja mislim, ovde pred vama o tome.
Ono što je uvažena koleginica gospođa Čomić govorila upravo o dijalogu, to znači da sednemo i da razgovaramo.
Malo pre kad sam pričao o porodilištu i bolnicu u Pasjanu, tako isto je otvoreno i porodilište u Preševu, i to kad? U vreme kada je Aleksandar Vučić bio predsednik Vlade. Onda, vi dođete i kažete ovde – znate, to je čovek koji se zalaže za Srbiju koja je manje demokratska. U čemu manje demokratska?
Jel možda on kao lider najveće političke stranke negde izbacivao predstavnike nacionalnih manjina iz formiranja vlasti? Ne, to su uradile ove stranke koje sam rekao i koje sam naveo u Bujanovcu.
Onda se postavi jedno pitanje – ko se ovde ponaša manje demokratski, manje multietnički, manje multikulturalno?
Mislim da treba zaista da razgovaramo o svemu, da treba svi svoju državu da poštujemo. To znači da poštujemo njene zakone, to znači da plaćamo porez, to znači da plaćamo struju, to znači da ona prava koja nam država omogućuje da ih i koristimo.
Znate, bacati otrovne strelice i prozivati one koji su uvek otvoreni za dijalog, ali nikako za ucene, koji su uvek otvoreni za jednu ozbiljnu partnersku saradnju, a ne za podmetanja, mislim da nije u redu. I, ono što je rekao uvaženi gospodin Martinović, apsolutno sam saglasan.
Dakle, činjenica da mogu da budu izabrani, da imaju i uživaju apsolutnu slobodu govora, demokratskog političkog delovanja i ovde u najvišem predstavničkom domu Republike Srbije pripadnici nacionalnih manjina, pa i albanske nacionalne manjine, jeste nešto čime se mi ponosimo, jeste nešto što je u duhu najbolje zapadnoevropske političke prakse. Mi to sledimo, mi ćemo tako nastaviti da radimo, a sa naše strane kao države, Vlade, uvek je otvorena prilika da se razgovara, da se problemi rešavaju i to na zadovoljstvo ne samo nas koji se bavimo politikom, nego na prvom mestu građana koji ovde treba da žive. Hvala.

Zahvaljujem.
Uvaženi gospodine predsedniče, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, predsednice i uvažene kolege članovi Vlade, pitanje da li se prepliću interesi EU i nove američke administracije mislim da je sa jedne strane i suvišno.
Interesi EU i interesi stare i nove američke administracije su odavno isprepletani, kada je u pitanju područje zapadnog Balkana, Balkana uopšte, a naročito Republike Srbije. Razlikuju se viđenja, razlikuju se pristupi u rešavanju nekih problema, a da li će nova američka administracija promeniti svoj pristup u odnosu na prethodnu, to ćemo videti. Veliki brodovi teško menjaju svoj kurs, malo da, ali ono što je na ponos svih građana Srbije, svakog našeg čoveka jeste da smo jednom ozbiljnom, odgovornom, mudrom, državnom i spoljnom politikom u prethodnom periodu uspeli velikima u svetu, koji su kumovali nekim teškim događajima iz naše prošlosti od pre dve decenije, da otvorimo oči i pokušamo da njihovu pažnju skrenemo na nas i na naše probleme na neki malo drugačiji način.
Sada to već izgleda kao da je davno bilo, ali te 2013. godine, kada je postignut prvi Briselski sporazum o normalizaciji, kada su tadašnju Vladu, u kojoj sam bio, mnogi osuđivali i napadali, tadašnji njen prvi potpredsednik, a današnji predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić rekao je – doći će vreme kada ćemo se pozivati i mi držati tog dogovora i tog sporazuma, a oni za koje se u tom trenutku mislilo da slave zbog toga, bežati od njega i gledati kako da izbegnu njegovo ispunjenje.
Rekao bih da nije to samo spoljna politika. Sve što Republika Srbija čini i na spoljnom i na unutrašnjem političkom planu, ali apsolutno sve, svedoči ozbiljnost, odgovornost i posvećenost očuvanju mira i stabilnosti ne samo u Srbiji, u Srbiji na prvom mestu, ali i u čitavom regionu.
Nećete naići ni na jednu jedinu izjavu našeg državnog vrha, od predsednika Republike, predsednice Vlade, predsednika Narodne skupštine, ministara u Vladi, koja može da bude faktor nestabilnosti. Ono u šta sam siguran jeste da se takvo ponašanje, takva ozbiljnost, takva odgovornost, takva istinska posvećenost ovim vrednostima, koji su od značaja za čitav region, pažljivo i marljivo osluškuje u svakoj prestonici u kojoj se nekada sa nestrpljenjem čekalo na svaku našu oštru reč, nepromišljen potez ili grešku.
Danas, kada toga nema, Srbija je ocenjena kao ozbiljna i odgovorna država, kao država sa kojom kada se nešto dogovorite znate da će to biti ispunjeno. Dugi niz godina za nama Srbija je tom ozbiljnom i odgovornom politikom, na prvom mestu onom koju vodi predsednik Vučić, uspela da izgradi svoj novi ugled i svoj novi kredibilitet. Zato mi danas nismo tačka koja se zaobilazi u redovnim okolnostima, ne govorim o ovim teškim okolnostima pandemije, nego smo tačka koja se obavezno posećuje kada se ide kroz ovaj deo Evrope.
Zaštita naših nacionalnih interesa i rad, ozbiljan i posvećen rad na realizaciji naših nacionalnih ciljeva i ciljeva ove Vlade, jeste nešto što je apsolutni prioritet. Predsednica je već ukazala na to. Parafraziraću taj deo njenog ekspozea u kome ona kaže – evropski put Srbije, ali i očuvanje tradicionalnih prijateljstava sa Ruskom Federacijom i Narodnom Republikom Kinom, svim drugim prijateljima i izgradnja i uzdizanje na neki novi, kvalitetniji nivo naših odnosa sa SAD.
Naročito želim da istaknem ono što je predsednica pomenula, a što smatram za jedan od važnih ciljeva naše spoljne politike, to jeste da posvetimo više pažnje i onim državama članicama EU koje su nas podržale u pitanju koje je za nas najvažnije i najbolnije. To su naši istinski, pravi prijatelji - i Kipar i Grčka i Rumunija i Slovačka i Španija. To nikad ne smemo da zaboravimo. Naravno da ćemo ekonomski da sarađujemo sa svima onima koji mogu da nam pomognu da uzdignemo našu ekonomiju.
Samo Srbija koja je ozbiljan faktor mira i stabilnosti u regionu, ne Srbija koja seje razdor i sukobe, već Srbija koja ozbiljno vodi računa o svakoj svojoj reči i svakom svom potezu, takva Srbija je bolja kuća za svakog svog građanina, ali takva jaka Srbija, koja se razvija, kao što rekoh, i ekonomski i tehnološki i naučno i kulturno, takva jaka Srbija znači i jakog Srbina, ma gde on živeo, od Kosova i Metohije do Crne Gore, Republike Srpske, Federacije BiH, Hrvatske, Severne Makedonije i bilo gde drugo u svetu. Mi baš zato što smo toliko razasuti po celom Balkanu, baš zato što smo prošli ono što smo prošli, naučili smo lekciju iz prošlosti, vodimo računa o svakoj svojoj reči, a prema velikima, kao što su SAD, kao što je EU, ali i kao što su naši veliki tradicionalni prijatelji, Ruska Federacija i Narodna Republika Kina, ozbiljno unapređeni odnosi sa jednom Indijom i više drugih regionalnih sila, da ne govorim posebno o zemljama Afrike i arapskog sveta, to su oni koji cene takvu odgovornost, cene takvu politiku, cene takav pristup.
Činjenica da je predsednik Vučić došao u priliku da u Beloj kući razgovara sa predsednikom SAD, da se naš glas kao države čuje, je ništa drugo nego potvrda takvoj odgovornoj i dobroj politici. Takvi faktori, to sam apsolutno uveren, na duge staze utiču i na velike. Da li oni utiču presudno, da li oni utiču na promenu politike za 180 stepeni, sumnjam, to je nemoguće. Nekada nisu hteli ni da nas saslušaju, nekada nisu hteli ni da obraćaju pažnju na nas, nekada nisu hteli da dolaze u Srbiju, u Beograd, a već danas vidimo da je to drugačije. Ako nastavimo tako ozbiljno da radimo, ja sam uveren da ćemo doći u priliku da postignemo mnogo više.
Da li je lako? Daleko je od lakog. Apsolutno sam uveren da nas čekaju teški trenuci, teška vremena. Zato je važno da budemo jedinstveni, kao što jesmo ovde. Zato je važno da budemo jedan glas po onim stvarima i po onim pitanjima po kojima ne smemo nikako da se razlikujemo, da kažemo popu pop, a bobu bob, da iznad očuvanja naše otadžbine, našeg naroda, prava i interesa svih građana Republike Srbije nema i ne sme da bude veće i važnije svetinje i dužnosti.
Hvala puno.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, kada je reč eksplicitno o amandmanu, mislim da sam dao jedno obrazloženje i u raspravi u načelu i mislim da je ova formulacija po meni, koja postoji u Predlogu zakona prihvatljivija.
Želim još nešto da dodam, što mislim da je od važnosti za kvalitet ove rasprave koji je svakako bolji iz sednice u sednicu i uveren sam da će takav i nastaviti da bude.
Znate, nekoliko puta i tu sam kao resorni ministar smatrao potrebnim i da reagujem imajući u vidu da je i kolega Neđo Jovanović svojevremeno postavljao pitanje povodom Zakona o rehabilitaciji, čak dva puta, da je kolega Omerović to pomenuo, da je i kolega Martinović govorio na tu temu. Mi ovde imamo problem očigledno sa jednim zakonom o kome se nije dovoljno vodilo računa kada je donošen. Znate, kao neko ko je i pravni istoričar i lično me interesuju takve stvari, sada mi negde, neću da kažem, smeta, ali svi govore o postupku rehabilitacije đenerala Milana Nedića, a niko recimo ne govori o postupku rehabilitacije Ferhadž bega Drage koji je bio osvedočeni saradnik okupatora, ali za koga takođe ne postoji sudska presuda. Postoji rešenje neke komisije gde je on svrstan u međunarodne neprijatelje i tom konkretnom slučaju pretpostavljam da je glavni razlog za podnošenje predloga za rehabilitaciju bio imovinski interes, jer je on bio izdanak jedne begovske familije koja je raspolagala nesagledivo velikom imovinom poljoprivrednog zemljišta, šumskog zemljišta, naročito na teritoriji opštine Tutin. Nešto ne teritorija opštine Zubin potok.
O tome se ne priča toliko. Dakle, imamo problem sa Zakonom o rehabilitaciji koji nije savršen, to je jedna stvar. Druga stvar, zakon sa kojim smo ovde izašli pred vas, nisam to rekao u raspravi u načelu, nećete mi uzeti za zlo ako sada pomenem, ali mislim da je važno. Pogledajte kakav apsurd.
Jedan čovek doktor Josif Anaf izdanak jedne beogradske jevrejske porodice predratne, inžinjer po struci je čovek kome je okupator 1941. godine bukvalno satro celu porodicu. On je preživeo. Uspeo je da se sakrije u jednom selu između Požege i Arilja i prve prilike pridružio se Požeškom četničkom odredu. Učestvovao je u borbama sa partizanima iz Užičke republike u nesrećnim sukobima, zaista nesrećnim, bratoubilačkim sukobima 1941. godine. Kasnije zarobljen od okupatora i 1944. godine je streljan na Banjici.
Takav čovek je svrstan u spisak narodnih neprijatelja, a po odluci jednog odbora u mom rodnom gradu i mestu življenja gospodina Jovanovića, koga sam malopre pomenuo, u Užicu, kao narodni neprijatelj zato što je bio bukvalno učesnik sukoba sa drugim antifašističkim pokretom.
Ta porodica je ostala bez naslednika. Ja sam, pripremajući se za sednicu i čitajući dosta o ovome, došao u jednu ličnu dilemu - kako će sutra Savez jevrejskih opština da podnese zahtev za obeštećenje između ostalog i za porodicu Anaf, čiji je potomak, koji je najduže živeo, ubijen od fašista, borio se protiv njih, proglašen za narodnog neprijatelja?
Dozvolite mi samo da zaključim rečenicom - ovo je takav galimatijas moderne srpske istorije, koju nijedan zakon, nijedan sud, niti pojedinac može da razmrsi. Pred nama je jedan, po meni, dobar predlog zakona. Drago mi je što imamo raspravu i o ovakvom amandmanu, jer drugačije malo gledamo na jednu nijansu, ali suština je ista i oko te suštine imam osećaj da ćemo postići konsenzus. To je nešto što je dobro, jer ćemo biti prva država koja se nije sistematski bavila progonom Jevreja, koja donosi ovakav zakon, koja ga ne donosi zato što je ona kao država u Drugom svetskom ratu sprovodila genocid i Holokaust nad Jevrejima, već iz jedne empatije, jednog saosećanja i jednog zajedništva koje je osvedočeno upravo i u toj činjenici da su naši zemljaci Jevreji bili učesnici i različitih pokreta otpora na teritoriji današnje Srbije, što je, priznaćete, prava retkost. Na neki način su se i Komunistička partija Jugoslavije i Ravnogorski pokret utrkivali ko će ih imati više u svojim redovima, jer je to bila diferencija specifika. To je bila ona vododelnica između nekih drugih pokreta koji su se bavili upravo istrebljivanjem naših zemljaka jevrejske nacionalnosti i veroispovesti.
Izvinite na dužem obraćanju, ali smatrao sam ovo za potrebno. Hvala vam.

Vrlo ću kratko. Upravo ovo što je uvaženi prethodnik i rekao. Ovim amandmanom se na određeni način proširuje krug lica koja mogu preuzeti na sebe teret dokazivanja i u njih se uvrstava i agencija, a to je onda suprotno uopšte i svrsi postojanja i nadležnosti same agencije jer ne možete onome ko u ovoj situaciji odlučuje preneti nadležnost, odnosno teret dokazivanja. Koncepcijski se jednostavno razlikuje i ako bismo čak i prihvatili amandman, ne bi bilo usklađeno sa ostatkom teksta Predloga zakona.
Sa druge strane, ipak držim do toga da je jedna široka javna rasprava i postupak izrade Nacrta zakona koji je sada kao utvrđeni predlog prema vama i naročito učešće zainteresovanih strana u izradi ovoga teksta zakona - nešto što nam garantuje da je ovo najkvalitetniji i prihvatljiv tekst Predloga zakona za njih.
Da li je pravno koncepcijski moguće razmatrati i ovo? Da, ali onda to menja koncepciju čitavog zakona, te je to jedan od razloga bio za neprihvatanje amandmana, ali ja ovo shvatam kao i vaš doprinos što boljem kvalitetu teksta zakona i u tom smislu pozdravljam spremnost da se on poboljša, ali mislim da je ovako najbolje. Zahvaljujem.

Prihvata se amandman Odbora.

Prihvata se amandman Odbora.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, mislio sam i da se ne javim s obzirom da smo u raspravi u načelu prilično pretresli pitanje koje je predmet ovog amandmana. Samo želim da napomenem da su u radnoj grupi koja je pripremala nacrt koji je sada pred vama kao predlog, članovi bili i predsednik Prekršajnog apelacionog suda u Beogradu, gospodin Zoran Pašalić i predsednik Prekršajnog suda u Beogradu, gospodin Marinović i predsednik Prekršajnog suda u Novom Sadu, gospodin Kozarski. I da su upravo ova rešenja, koja se nalaze pred vama, rešenja koja su predlagali, a koja su pravno tehnički uobličena naknadno i opet dobila njihovu podršku, dakle predsednika najvećih prekršajnih sudova u Srbiji. Te s toga, ne stoji nikakav razlog da su sudije te koje sada tvrde da ovo rešenje nije dobro, a da je Vlada to nametnula.
Ne, mi smo uspostavili princip, zaista, što se to moderno kaže, i u inkluzivnosti, odnosno uključenosti svih relevantnih subjekata prilikom izrade ovog nacrta zakona i slušali na prvom mestu reč struke.
Priznaćete da dve godine prakse u primeni ovog zakona je bilo sasvim dovoljno da se vidi koji su to kameni spoticanja da bi ovom prilikom bili korigovani. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se.
Ceneći svakoga i, naravno, spremnost uvažene prethodnice da učestvuje u raspravama i predlaže neka dobra rešenja, ja ipak kao resorni ministar više imam poverenja u glas sudija koji mi prenose predsednici sudova, nego, uz puno poštovanje, koleginice i kolege narodni poslanici, zato što su upravo predsednici sudova oni koji odgovaraju za blagovremeni zakonit rad suda na čije čelo su izabrani, a uostalom, izabrani su upravo od strane ovog uzvišenog doma, odnosno glasovima narodnih poslanika.
Mislim da sam ostatak teme prilično apsolvirao u raspravi u načelu, kada sam i skrenuo pažnju da je reč o prekršajnom postupku. Ako je reč o oštećenom koji smatra da sporazum o priznanju prekršaja nije zaključen u njegovu korist ili da je on tu prilično oštećen, on ostvaruje pravo i na vanredni pravni lek i na parnicu. U toj parnici sporazum o priznanju prekršaja je neoboriva dokazna isprava. Prema tome, ne vidim šta bi tu bilo sporno.
Samo još jednom skrećem pažnju da nije reč o krivičnom postupku, da je reč o prekršajnom postupku, da se broj prekršajnih postupaka u Srbiji meri stotinama hiljada, nekada i milionima. U svakom slučaju, tvrdim da je rešenje koje su nam predložili predsednici i sudije prekršajnih sudova, koje se pred vama danas nalazi kao deo Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o prekršajima, adekvatnije.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, ako tvrdimo da je sudstvo nezavisno, a ja tvrdim da jeste i da treba tako da bude, onda bi i ono samo valjalo da da inicijativu za odlaganje početka primene ovog zakona.
Kao što je rečeno i u samom obrazloženju, a evo, i da vi možete da pogledate, pa koga interesuje može da uzme u ruke i pročita inicijativu koja je došla upravo od strane predsednika VSS i samog VSS, koji su, imajući u vidu činjenicu, citiram, da su sudovi od 1. januara 2016. godine uvedeni u sistem izvršenja budžeta Republike Srbije, te da su odobrene aproprijacije Zakonom o budžetu Republike Srbije sudovima dodeljene na godišnjem nivou, preuzimanje nadležnosti na pola godine uticalo bi na izvršenje budžeta i godišnje izveštavanje o izvršenju budžeta sudova.
To je jedan, samo jedan deo ovog pisma. Ja ga neću celog, odnosno ovu inicijativu neću celu citirati, tako da je to potpuno jasan i nedvosmislen razlog, a nikako nesposobnost, nemogućnost prenošenja određenih nadležnosti itd. Kao što znate i inicijator i predlagač izmena i dopuna Zakona o uređenju sudova sa kojima ste bili suočeni, o kojima ste odlučivali krajem prošle godine bili su predloženi od strane Ministarstva, na inicijativu Ministarstva pravde. Ovde je reč o inicijativi Visokog saveta sudstva kojom Ministarstvo pravde, kao nadležno da prati primenu propisa u oblasti svoje nadležnosti, formalno predložilo Vladi, a Vlada Narodnoj skupštini. U suštini ovo je i inicijativa i predlog Visokog saveta sudstva. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Poštovana predsednice Narodne skupštine Republike Srbije, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, na početku rasprave u načelu dozvolite mi da vam dam nekoliko uvodnih napomena u vezi sa Predlogom zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta, koje nemaju živih zakonskih naslednika, Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o prekršajima i Predlogu zakona o izmenama Zakona o uređenju sudova.
Donošenjem zakona kojim se uređuje otklanjanje posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta na teritoriji Republike Srbije koje nemaju živih zakonskih naslednika, zaokružuje se zakonodavni okvir u oblasti vraćanja oduzete imovine.
Postupak restitucije imovine u Republici Srbiji započet je donošenjem Zakona o vraćanju, odnosno restituciji imovine crkvama i verskim zajednicama, koji se primenjuje od 1. oktobra 2006. godine.
Potom je zakonodavni okvir u oblasti restitucije imovine upotpunjen donošenjem zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, koji je na snazi od 6. oktobra 2011. godine i kojim se uređuju uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i obeštećenja za oduzetu imovinu koja je na teritoriji Republike Srbije primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji, kao i drugih propisa na osnovu akata o podržavljenju, posle 9. marta 1945. godine oduzeta od fizičkih i određenih pravnih lica i prenesena u opšte narodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu.
Usvajanje zakona kojim se uređuje otklanjanje posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta i drugim žrtvama fašizma na teritoriji Republike Srbije, predviđeno je nacionalnim programom za usvajanje pravnih tekovina EU u periodu od 2014. do 2018. godine i u skladu sa njim, godišnjim planom rada Vlade za 2016. godinu.
Republika Srbija je potpisnica Terezinske deklaracije o imovini usvojene 2009. godine, u Terezinu, u Češkoj Republici, u mestu gde su stradali i odakle su poslati u logore smrti 1000 evropskih Jevreja i drugih žrtava nacističkog progona tokom Drugog svetskog rata. U mestu koje za nas Srbe ima poseban značaj, s obzirom da je u Terezinu svoj mladi život skončao i Gavrilo Princip.
Deklaraciju su proglasili predstavnici 49 država i EU, a ona poziva i obavezuje sve države potpisnice da se vrati imovina koja je oduzimana žrtvama Holokausta za vreme Drugog svetskog rata. Srbija je potpisala ovu Deklaraciju 2012. godine.
Međutim, pored svega onoga što predstavlja pravni osnov za donošenje ovakvog zakona, postoji nešto što može da se nazove i moralnom obavezom koja ojačava antifašistički krug i antifašistički identitet našeg naroda i naše države, neka vrsta obaveze prema našim zemljacima, pripadnicima jevrejskog naroda, koji su svoje živote i dela posvetili našoj Srbiji.
Ne postoji značajnija knjiga, barem u pravnoj oblasti, pravnoj literaturi, a da je nije izdao jedan Geca Kon. Izdavao je dela Slobodana Jovanovića, Lazara Markovića, Crnjanskog, Nušića. Izdao je prvi broj arhiva za pravne i društvene nauke 1906. godine. Zbog kalendara „Ratnik“, kojim je veličao pobede srpske vojske nad Austrougarskom, Geca Kon je 1916. godine interniran u logor Nežider u Mađarskoj, gde je proveo tri godine robovanja.
Svedoci zaveštanja ili testamenta Gece Kona, koji je stradao jer nije hteo da napusti Srbiju, bila su dva velika srpska intelektualca Slobodan Jovanović i Milutin Milanković. Našu verovatno najlepšu rodoljubivu pesmu „Srbija“ napisao je Oskar Davičo. Stanislav Vinaver bio je jedan od 1300 kaplara. Način na koji je Enriko Josif, kompozitor i akademik, govorio o srpskom pitanju, drži tronutim i danas one koji ga slušaju.
Pisac poslanice „Čujte Srbi“, Arčibald Rajs, jevrejskog porekla, umro je u Beogradu, sahranjen je u Topčiderskom parku, a srce je po njegovoj želji odnešeno na vrh Kajmakčalana u kosturnicu srpskih ratnika i njegovih ratnih drugova. Moša Pijade, koji se izjašnjavao kao Srbin Mojsijeve vere, usudio se da jedini nakon Drugog svetskog rata zatraži autonomiju za Srbe u Hrvatskoj.
Sve to dovoljno govori o odnosu Srba i Jevreja. Srbi su Jevreje i Jevreji su Srbe uvek doživljavali kao velike prijatelje, gotovo sunarodnike. Bez širine duha Srba i naših ponekad naivnih univerzalističkih osećanja i topline, teško da bi Jevreji išta veliko učinili u Srbiji i za Srbe. Zato naučni, kulturni i svaki drugi doprinos Jevreja jednovremeno govori o njima, ali i o nama.
Jevreji su imali plemenito čulo da odgovore na velikodušnost Srba, a Srbi su tokom cele istorije odbijali da u Jevrejima vide odbijajuću posebnost. Čak je jedna kontraverzna ličnost naše istorije, Dimitrije Ljotić, 1940. godine, žaleći zbog takvog odnosa Srba prema Jevrejima, u jednom tekstu rekao da direktori srednjih škola i nastavnici na univerzitetu odbijaju da primene Vladine uredbe kojima se Jevreji diskriminišu, pri čemu smatra da ni sama Vlada praktično ne stoji iza svojih mera.
U samom Zakonu o oduzimanju imovine i obeštećenju iz 2011. godine izričito je predviđeno da se zakon primenjuje i na vraćanje imovine čije je oduzimanje posledica Holokausta na teritoriji današnje Srbije.
Istim zakonom je predviđeno da će se otklanjanje posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta i drugim žrtvama fašizma na teritoriji Republike Srbije koje nemaju živih zakonskih naslednika urediti posebnim zakonom.
Značaj restitucije zajedničke i pojedinačne nepokretne imovine koja je pripadala žrtvama Holokausta opravdava svaki napor da se isprave posledice nepravedne zaplene imovine koja je sprovođena kroz konfiskaciju, prinudnu prodaju imovine i prodaju pod prisilom, koja je predstavljala deo progona tih nedužnih ljudi i grupa, od kojih je većina umrla bez naslednika.
U rešavanju ovog složenog pitanja, kao uostalom i u vezi sa vraćanjem imovine i obeštećenjem, koji su predmet Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, bilo je nužno postići uravnotežen pristup koji uzima u obzir kako potrebu otklanjanja posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta koje nemaju živih zakonskih naslednika, vlasnika čija imovina je posle Drugog svetskog rata prešla u državnu, odnosno društvenu svojinu, tako i javni interes da i proces vraćanja imovine bude integrisan u proces razvoja nacionalne ekonomije i objektivne ekonomske i finansijske moći društva.
Zakon na sveobuhvatan način uređuje pitanje otklanjanja posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta koje nemaju živih zakonskih naslednika. Zakonom se uređuju uslovi, način i postupak vraćanja imovine oduzete pripadnicima jevrejske zajednice koji nemaju zakonskih naslednika i vraćanja oduzete imovine organizacija koje su u vreme oduzimanja bile u funkciji jevrejske zajednice, a koja je na teritoriji Republike Srbije oduzeta u vreme Holokausta ili na osnovu propisa iz člana 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, kao i finansijska podrška Republike Srbije jevrejskoj zajednici u Srbiji.
Ova imovina oduzimana je za vreme Holokausta, ali su se i nakon ovog perioda dogodile posledice oduzimanja imovine na osnovu propisa, zakona i podzakonskih akata, na osnovu kojih su sprovođene pravno-političke mere, na osnovu kojih su stvari u privatnoj svojini prešle u državnu, odnosno društvenu svojinu.
Sprovođenjem ovih mera iz privatne je prešlo u državnu svojinu određeno poljoprivredno zemljište, šume i šumsko zemljište, građevinsko zemljište, kao i privredna preduzeća, stanovi i stambene zgrade. Otklanjanjem posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta doprineće se većem razumevanju ljudskih prava, što je od suštinskog značaja za borbu protiv i sprečavanje svih oblika rasne, verske i etničke diskriminacije.
Primenom zakona nastaviće se proces identifikacije popisa i privatizacije državne imovine i doprinositi stvaranju potpune pravne sigurnosti kao preduslova obezbeđivanja direktnih dugoročnih stranih investicija. Vraćanjem imovine u smislu ovog zakona otklanja se svaka neizvesnost u pogledu dalje pravne sudbine oduzete imovine. Prilikom predlaganja odredaba zakona, imala se u vidu i Deklaracija iz Terezina, u kojoj su potpisnice konstatovale, između ostalog, da su preživeli Holokausta i ostale žrtve nacističkog progona u poodmakloj životnoj dobi, da imaju posebne potrebe u oblasti zdravstvene zaštite i da zemlje učesnice u potvrđivanju ove Deklaracije podržavaju kao jedan od prioriteta napore da se u zemljama u kojima žive rešavaju potrebe vezane za socijalno blagostanje za najugroženije starije žrtve i da je od imperativnog značaja poštovati njihovo lično dostojanstvo i voditi brigu o njihovim potrebama u oblasti socijalnog blagostanja kao pitanjem od najvećeg značaja.
Istaknuta je potreba da se za dobrobit budućih generacija sačuva sećanje i da se nikada ne zaboravi jedinstvena istorija i nasleđe Holokausta tokom kojeg su uništene tri četvrtine evropskog jevrejstva, takođe, da su preživeli Holokausta i ostale žrtve nacističkog progona, uključujući i one koji su strahote Holokausta iskusili kao mala i bespomoćna deca tokom svog progona pretrpeli fizičke i emotivne traume bez presedana.
Konstatovano je da bi u nekim državama imovina bez naslednika mogla da se koristi kao osnova za rešavanje materijalnih potreba ugroženih lica koja su preživela Holokaust, kao i za trajno obrazovanje o Holokaustu, njegovim uzrocima i posledicama, potvrđujući značaj obrazovanja o Holokaustu i ostalim nacističkim zločinima kao lekcije od suštinskog značaja za čovečanstvo.
Deklaracija snažno ohrabruje sve države da podržavaju ili uspostave redovne godišnje ceremonije sećanja ili komemoracije i da rade na očuvanju memorijalnih mesta i drugih lokacija sećanja na stradanja, kao i da države mogu da razmatraju različita dodatna sredstva za podršku obrazovanju i ljudskim pravima, uz uverenje da međunarodno pravo u oblasti ljudskih prava odražava bitne pouke istorije.
U periodu od 27. novembra do 18. decembra 2015. godine sprovedena je javna rasprava o Nacrtu ovog zakona u kojoj su učešće uzeli predstavnici državnih organa i organizacija jevrejskih opština, Saveza jevrejskih opština, predstavnici Svetske jevrejske organizacije za restituciju, predstavnici više ambasada i druga zainteresovana lica radi pribavljanja mišljenja javnosti kroz primedbe, predloge i sugestije kako bi se došlo do unapređenja teksta Nacrta zakona.
U skladu sa rezultatima javne rasprave, odredbe kojima se uređuje postupak vraćanja imovine u naturalnom obliku oslonjene su na odredbe važećeg Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju uz shodnu primenu zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak. Prihvatanjem ove sugestije odredbe Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju će se jedinstveno primenjivati i na sve slučajeve u pogledu vraćanja imovine u naturi, čime se obezbeđuje jedinstvena primena propisa o restituciji na sve sticaoce prava, pa time i pravna sigurnost i stabilnost.
Zakonom je posebno definisan pojam holokausta u smislu zakona i istovremeno posebno je normirano da se izrazi upotrebljeni u ovom zakonu imaju tumačiti isključivo kao izražavanje saosećanja, solidarnosti i razumevanja Republike Srbije za stradanje jevrejskog naroda na svojoj teritoriji tokom neprijateljske okupacije od 6. aprila 1941. do 9. maja 1945. godine.
Zakonom je predviđen oblik i ukupan iznos finansijske podrške Republike Srbije. Uređen je postupak za vraćanje imovine stranke u postupku, organ koji vodi postupak, podnosilac zahteva, podnošenje i sadržina zahteva, rok za donošenje rešenja, pravna sredstva i izvršenje rešenja.
Taksativno su navedene aktivnosti na koje se usmeravaju prihodi koji se ostvare primenom zakona, a propisano je i sačinjavanje programa upravljanja i izveštaja o upravljanju prihodima Saveza jevrejskih opština Srbije i jevrejskih opština. Predviđeno je vršenje nadzora i praćenje upravljanja prihodima koji se ostvare primenom ovog zakona preko Odbora za nadzor i predviđen je sastav ovog odbora i njegov delokrug poslova, a predviđena je takođe i obaveza Saveza jevrejskih opština da vodi stalnu i ažurnu, javnosti dostupnu evidenciju, kako bivših vlasnika, tako i vraćene imovine i prihoda koji su ostvareni primenom ovog zakona, što je jedan od važnih mehanizama ostvarenja cilja zakona.
Dodao bih još da donošenjem ovakvog jednog zakona Republika Srbija, njena Vlada i Narodna skupština Republike Srbije jasno stavljaju do znanja koji je stav celokupne države i naroda prema određenim nemilim, mračnim i ružnim dešavanjima u našoj prošlosti, naročito u vreme neprijateljske okupacije i naročito kao posledica delovanja kvinsliškog režima na teritoriji sadašnje centralne Srbije i Banata.
Pred vama se nalazi i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o prekršajima. Novi Zakon o prekršajima kojim je reformisano prekršajno pravo počeo je da se primenjuje od 1. marta 2014. godine. Instituti uvedeni ovim zakonom, kao što je institut prekršajnog naloga, koji izdaju ovlašćeni organi za prekršaje, za koji je predviđena novčana kazna u fiksnom iznosu, kao i jedinstveni registri prekršajnih sankcija i nenaplaćenih novčanih kazni, jer se ukazala potreba za vođenjem sistema kontrole naplate novčanih kazni koji nije bio u dovoljnoj meri prisutan, kao i brojni drugi instituti, tokom dosadašnje primene zakona za relativno kratko vreme pokazali su značajne rezultate.
Prema podacima Prekršajnog apelacionog suda, na primer, pretežno od strane Saobraćajne policije, od početka primene Zakona o prekršajima, izdato je ukupno 1.123.364 prekršajna naloga, a od kojih je samo 1,48% ili njih po broju 16.625 prekršajnih naloga osporeno po osnovu zahteva za sudsko odlučivanje. Broj dobrovoljno plaćenih novčanih kazni iz prekršajnih naloga je vrlo veliki, 835.245 kazni i čini visokih 75% dobrovoljno plaćenih kazni, što je značajan napredak u odnosu na 20% dobrovoljno plaćenih kazni izrečenih sudskim presudama. Ukupno je, po osnovu izdatih prekršajnih naloga, dobrovoljno plaćen iznos od 16,7 miliona evra.
Nakon skoro dve godine od početka primene zakona, a na osnovu statističkih podataka, ovlašćenih podnosilaca zahteva za pokretanje prekršajnog postupka, posebno Saobraćajne policije i Komunalne policije, kao i prekršajnih sudova, utvrđena je potreba da se jedan manji broj odredaba važećeg zakona izmeni ili dopuni u merenju prolaznog vremena primene zakona i testu njegovog kvaliteta.
Kada se uzme u obzir da su kazne po izdatim prekršajnim nalozima plaćeni u najkraćem roku, bez vođenja sudskog postupka, uz minimalne troškove u vezi sa izdavanjem prekršajnih naloga, sa pogodnostima za učinioce prekršaja, plaćanje manjeg iznosa izrečene kazne uz postignutu svrhu kažnjavanja, svi pokazatelji idu u prilog proširenja primene prekršajnog naloga na veći broj prekršaja.
Potrebno je ukinuti neopravdana ograničenja za zaključenje sporazuma o priznanju prekršaja. Saobraćajna policija je prva počela da u značajnijem obimu primenjuje ovaj institut, ali je taj trend usporen zbog različite prakse u pogledu prihvatanja sporazuma kojim se propisana zaštitna mera izriče u manjem obimu ili ne izriče. Postoji potreba za pojednostavljivanje postupka zaključenja sporazuma i preciziranja tih odredaba u cilju izbegavanja različitog tumačenja.
Ograničenja na koja treba ukazati je, kao problem u praksi, primera radi, kod prekršaja gde je raspon predviđene novčane kazne u drugim propisima od 800.000 do milion dinara ili od 100.000 do 120.000 dinara. Sa stanovišta zaključenja sporazuma krajnje neracionalan i necelishodan. Treba rešiti problem ograničenja mogućnosti sporazumevanja okrivljenih i podnosilaca zahteva u odnosu na obim zaprećene zaštitne mere.
Ovo je logično ako sam državni organ, nadležan da nadzire sprovođenje materijalnog zakona kojim je predviđen prekršaj i određena sankcija oko koje se sporazumeva sa okrivljenim, smatra da je za efikasnije i delotvornije sprovođenje predmetnog zakona svrsishodnije da se okrivljenima u zamenu za priznanje prekršajne odgovornosti ponudi mogućnost izricanja zaštitne mere u kraćem trajanju od propisanog ili da im se propisana zaštitna mera uopšte ne izrekne. Time se stvara mogućnost da se nastavi početni trend brzog rasta broja sporazuma, povodom prekršaja iz oblasti bezbednosti saobraćaja na putevima, u prvih godinu dana primene, kada je Saobraćajna policija zaključila oko 11.000 sporazuma. Gotovo svi ti sporazumi su zaključeni u vezi sa izvršenjem prekršaja za koji je pored novčane kazne predviđena i zaštitna mera u trajanju od jednog meseca.
Ovo je posebno važno za ukupno smanjenje broja predmeta u prekršajnim sudovima, jer je više od polovine predmeta pokrenuto zbog prekršaja predviđenim Zakonom o bezbednosti saobraćaja na putevima. Ovo će otvoriti mogućnost šire primene ovog instituta i u drugim oblastima. Dovoljno je samo pomenuti početak primene novog Zakona o inspekcijskom nadzoru. Na ovaj način, kao i proširenje primene prekršajnog naloga, doprineće se rasterećenju prekršajnih sudova.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da vas podsetim na pojedina zakonska rešenja koje donosi zakon o izmenama i dopunama Zakona o prekršajima. Značajno su novelirane odredbe člana 39. Zakona, u toliko što je predviđeno povećanje maksimalnog iznosa fiksnih kazni koja se može propisati, a da se pri tom nije menjao kazneni maksimum.
Predložena izmena kojom se reguliše da se u odlukama skupštine AP, skupštine opštine ili skupštine grada mogu propisati novčane kazne samo u fiksnom iznosu koji ne može prelaziti polovinu maksimalnog iznosa propisanog za fiksne kazne iz stava 2. ovog člana Predloga zakona.
Pored stvaranja okvira za ujednačenije propise na nivou lokalnih samouprava obezbeđuje se šira primena prekršajnog naloga kao značajno ekonomičnijeg i efikasnijeg sredstva za procesuiranje prekršaja od postupaka pred sudom.
Predviđen je rok od jedne godine od stupanja na snagu ovog zakona, za usklađivanje propisa o prekršajima koji nisu u skladu sa ovim zakonom. Predviđa se obaveza drugostepenog suda da sam presudi, potvrdi ili preinači prvostepenu odluku, ako je u istom predmetu prvostepena odluka već jedanput bila ukinuta. Ograničenje ponovnog ukidanja, odnosno obaveza suda da povodom žalbe najviše jedanput može ukinuti prvostepenu presudu i predmet vratiti prvostepenom sudu predviđeno je radi delotvornosti vođenja prekršajnog postupka.
Predviđena je mogućnost izdavanja prekršajnog naloga u elektronskoj formi i upotpunjene su odredbe o dostavi kako bi se omogućila praktična primena prekršajnog naloga sačinjenog u elektronskoj formi i to onda kada prisutnom licu za koje se smatra da je učinilo prekršaj, u momentu otkrivanja prekršaja treba uručiti prekršajni nalog sačinjen u elektronskom obliku.
Uređuje se izdavanje opšte naredbe za dovođenje, kako bi se omogućilo da se prema okrivljenom koji se nalazi u bekstvu ili očigledno izbegava dovođenje, može izdati od strane prekršajnog suda opšta naredba za dovođenje koja se dostavlja organima policije radi raspisivanja potrage.
To treba da dovede do efikasnog pronalaženja i dovođenja višestrukih povratnika učinalaca krivičnih dela, s obzirom da izbegavanjem prijema poziva nastupa zastarelost vođenja prekršajnog postupka.
Cilj predloženih odredaba koje se tiču sporazuma o priznanju prekršaja, je šira primena Sporazuma o priznanju prekršaja odnosno ostavljanje šireg prostora za sporazumevanje okrivljenog i podnosioca zahteva o visini kazne.
Predlaže se ukidanje ograničenja u pogledu mogućnosti sporazumevanja okrivljenih i podnosilaca zahteva u odnosu na obim zaprećene zaštitne mere. U cilju efikasnosti i racionalnosti predloženo je brisanje odredaba o održavanju ročišta, a pojednostavljuje se sam postupak za odlučivanje o sporazumu.
Preciziraju se posledice upisa u registar novčanih kazni. Kako je više od polovine učinjenih prekršaja iz oblasti bezbednosti saobraćaja, smatralo se da će se primenjivanjem posledica upisana, izdavanjem dokumenata vezanih za saobraćaj najbolje ostvariti svrha ove odredbe, odnosno poboljšati efikasnost naplate novčanih kazni.
Precizirano je pod kojim uslovima je moguće nekim drugim propisom predvideti i privremeno uskraćivanje izdavanja ili produženja važnosti drugih dozvola i dokumenata, te da se ne može uskratiti izdavanje ili produženje važnosti dozvola i dokumenata kojima bi se ugrozilo ostvarivanje Ustavom garantovanih ljudskih i manjinskih prava, zdravlje i bezbednosti ljudi, životna sredina ili imovina većeg obima.
U vezi sa Predlogom zakona o izmenama Zakona o uređenju sudova, ističem sledeće. Prelaznim odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, iz novembra 2013. godine, u članu 32. određen je rok za preuzimanje određenih nadležnosti Ministarstva pravde od strane Visokog saveta sudstva. Ovde se radi o preuzimanju nadležnosti koje se odnose na donošenje merila za određivanje broja osoblja u sudovima, nadležnosti za obavljanje određenih poslova pravosudne uprave, i nadležnosti za donošenje i nadzor nad primenom sudskog poslovnika. Takođe, navedenim prelazim odredbama određen je rok za prestanak nadležnosti Ministarstva pravde, koji se odnosi na predlaganje, izvršavanje budžetskih sredstava potrebnih za rad sudova i nadzor nad trošenjem tih sredstava. Pored toga, određen je i rok za preuzimanje arhive, kao i zaposlenih u Ministarstvu pravde, koji sada obavljaju poslove koji se preuzimaju.
Imajući u vidu da je Zakonom utvrđeno da navedeni poslovi se preuzimaju počev od 1. juna 2016. godine, Visoki savet sudstva uputio je inicijativu Ministarstvu pravde, dana 21. januara 2016. godine, da se predlože izmene Zakona o uređenju sudova, kojima bi se rok za preuzimanje nadležnosti Ministarstva pravde, od strane Visokog saveta sudstva, pomerio na 1. januar 2017. godine.
U obrazloženju ove inicijative Visoki savet sudstva navodi da su od 1. januara ove godine, sudovi uvedeni u sistem izvršenja budžeta Republike Srbije, te da su odobrene aproprijacije Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2016. godinu, dodeljene na godišnjem nivou, pa bi preuzimanje nadležnosti u vršenju poslova pravosudne uprave, pre svega kada je reč o vršenju materijalno-finansijskih poslova, trebalo odložiti do 1. januara 2017. godine, jer bi se preuzimanjem ovih nadležnosti na polovini fiskalne godine, uticalo na izvršenje budžeta i godišnje izveštavanje o izvršenju budžeta od strane sudova.
Ministarstvo pravde prihvatilo je razloge iz navedene inicijative Visokog saveta sudstva i predložilo Vladi utvrđivanje Predloga zakona o izmenama Zakona o uređenju sudova, kojim se rok za preuzimanje nadležnosti određenih ovim članom zakona, produžava za sedam meseci tj. do 1. januara 2017. godine, kako bi se stekli svi zakonski materijalno-tehnički personalni uslovi za vršenje novih nadležnosti od strane Visokog saveta.
Dozvolite mi da dam i nekoliko reči kada su u pitanju dva sporazuma koji se nalaze pred vama.
Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, pristupanjem Programu Partnerstvu za mir Republika Srbija iskazala je opredeljenje za unapređenje saradnje i zajedničko delovanje sa državama članicama organizacije Severnoatlantskog ugovora i ostalim državama partnerima i to na izgradnji globalne, regionalne, nacionalne bezbednosti, uz izražavanje spremnosti da preuzme deo odgovornosti za stabilan i trajan mir u regionu, učestvuje u multinacionalnim operacijama i dostigne interoperabilnost oružanih snaga sa snagama država članica ove organizacije i partnerskih država.
U tom smislu, prepoznata je potreba za uspostavljanje saradnje sa organizacijom Severnoatlantskog ugovora i za podršku i nabavku čime bi se uvećala efikasnost logističke podrške i ujedno smanjili troškovi angažovanja u multinacionalnim operacijama i dostizanja interoperabilnosti oružanih snaga sa snagama država članica organizacije i partnerskih država.
Takođe, stupanjem u ugovorni odnos sa ovom organizacijom bio bi dat pravni osnov za realizaciju NATO povereničkog fonda za delaboraciju i uništavanje viška ubojnih sredstava i unapređenje kapaciteta tehničko-remontnog zavoda u Kragujevcu, u okviru kog je predviđeno i uništavanje oko 4.000 tona ubojnih sredstava. Napominjem da bi pružanje usluga logističke podrške od strane navedene organizacije bilo od velikog značaja za uspostavljanje efikasne logističke podrške na nivou Republike Srbije.
S tim u vezi, pred vama je Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i organizacije za podršku i nabavku o saradnji u oblasti logističke podrške koji je potpisan u Kapelenu 7. septembra 2015. godine i u Beogradu 14. septembra 2015. godine. navedeni zakon odnosno sporazum u potpunosti je usaglašen sa Zakonom o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora i Bečkom konvencijom o ugovornom pravu, kao i sa svim drugim relevantnim propisima Republike Srbije.
Uvažene dame i gospodi narodni poslanici, imajući navedeno u vidu, a posebno koristi za Republiku Srbiju koje se postižu kako već potpisanim sporazumom, tako i svim ostalim ugovorima koji proizilaze iz primene predmetnog međunarodnog ugovora, predlažem da Narodna Skupština u danu za glasanje podrži Zakon o potvrđivanju ovog sporazuma.
Pred vama je takođe Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije koju predstavlja Ministarstvo odbrane i Vlade Republike Mjanmarske unije koju predstavlja Ministarstvo odbrane, o saradnji u oblasti odbrane, potpisan u Beogradu 11. maja 2015. godine.
Stupanjem na snagu navedenog sporazuma stvara se pravni osnov za saradnju ministarstava odbrane kao i druge oblike saradnje u oblasti odbrane za koje ugovorne strane budu zainteresovane. Sporazum sadrži oblasti i oblike saradnje, predviđa mogućnost razvijanja saradnje u oblastima od zajedničkog interesa kroz zaključivanje posebnih ugovora, a u skladu sa predmetnim sporazumom, odredbe o zaštiti tajnih podataka i troškovi koji nastanu u toku njegovog sprovođenja, medicinskoj zaštiti i disciplinskoj odgovornosti.
Sporazumom su predviđeni načini na koji će se rešavati eventualni sporovi, izmene i dopune, način njegovog stupanja na snagu, period važenja i otkazivanja.
Sporazumom između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Mjanmarske Unije o saradnji u oblasti odbrane, čije se potvrđivanje predlaže ovim zakonom, opredeljuju se osnovni ciljevi i principi na kojima će se zasnivati saradnja u oblasti odbrane između vlada Srbije i Mjanmarske Unije, odnosno njihovih nadležnih organa, a u cilju doprinosa razvoju celokupnih bilateralnih odnosa dve države, kao i miru i bezbednosti u svetu.
Na kraju, želim da vam se zahvalim na pažnji i izrazim nadu da će nakon rasprave u načelu i u pojedinostima navedeni predlozi zakona biti usvojeni u Narodnoj skupštini. Hvala vam.

Hvala.
Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, drago mi je što sve poslaničke grupe podržavaju donošenje ovakvog jednog zakona i vraćam se na ono što sam izneo i u samoj uvodnoj reči, da ovo nije samo naša pravna obaveza, ovo je jedna vrsta i moralne obaveze i ovo je svrstavanje srpskog naroda i građana Srbije, još jednom, u porodicu naroda u kojem mu je i mesto, koje zaslužuje i koje je dokazao i kroz svoj otpor antifašistički u toku Drugog svetskog rata.
Naravno, kada je u pitanju nešto što nas objedinjuje, otvaramo i neke teme koje su bolne i teške. I zaista, kada pogledate strogo jezički ovu odredbu o kojoj ste i govorili, kolega Bauer, stvari izgledaju, najblaže rečeno, nezgodno. Kako za čoveka čija porodica više uopšte ne postoji podneti dokaz da o tome da je bio pripadnik određene nacionalne zajednice?
Kada pak pogledate da će ovaj zakon primenjivati diplomirani pravnici i kada pogledaju akte kojima je dolazilo do oduzimanja imovine, ti akti su po svojoj pravnoj prirodi zaista takvi da oni ukazuju na činjenicu da to što je nekome imovina oduzeta, a u tom aktu to uglavnom i stoji, da se oduzima pripadniku jevrejskog naroda, pa navedu ime i prezime.
U trenutku dok sam bio privremeno odsutan odavde, a zahvaljujem vam i na razumevanju za to, preneli su mi saradnici da je bilo reči i o nečemu o čemu mislim da treba da se govori. U Narodnoj skupštini treba govoriti o svemu otvoreno i iskreno. To je o jednoj kontraverznoj ličnosti naše istorije, nekadašnjem đeneralu slavne srpske vojske iz Prvog svetskog rata, a u Drugom svetskom ratu o jednoj ličnosti na koju se različito gleda, ali nesumnjivo čelnom čoveku jednog kvinsliškog režima u Srbiji – Milanu Nediću.
Znate, pripremajući se za ovu raspravu, ovo nije za mene bila priprema za raspravu o bilo kom zakonu, ja sam se zaista trudio da uđem u suštinu tog kvazi pravnog sistema koji je tada funkcionisao na jednom delu teritorije naše zemlje. Jer, kao što ste rekli, Kraljevina Jugoslavija je jedina država koja je bila podeljena u okupacione zone i pocepana u periodu od 1941. do 1945. godine. Onda sam naišao na nešto što želim zaista da podelim sa vama, a reč je o jednoj uredbi koja nosi naziv Uredba o pripadanju imovine Jevreja Srbiji. Verovali ili ne, pod brojem MS broj 3313 26. avgusta 1942. godine, tu uredbu je potpisao predsednik Ministarskog saveta Milan Đ. Nedić svojeručno i ministar unutrašnjih poslova Milan Aćimović svojeručno. U toj uredbi stoji sledeće.
Dakle, Uredba o pripadanju imovine Jevreja Srbiji, na osnovu člana 1. Uredbe o izmenama postojećeg propisa i donošenju novih, MS broj 1113 od 16. septembra 1939. godine, Ministarski savet propisuje Uredbu o pripadanju imovine Jevreja Srbiji. Član 1. – Imovina onih Jevreja koji su 15. aprila 1941. godine bili državljani bivše Kraljevine Jugoslavije, ili bili bez državljanstva, ako se nalazi na srpskom području pripada Srbiji, bez ikakve naknade. Od ovoga se izuzima imovina Jevreja bivših pripadnika nemačkog Rajha, sada bez državljanstva.
Član 2. Srbija jamči za dugove Jevreja čija je imovina pripala Srbiji samo do visine primljene sume od prodaje onih stvari i prava tih Jevreja koje su pripadale Srbiji, prava na predmete prenete na Srbiju ostaju na snazi. Ako je Jevrejin čija imovina na osnovu člana 1. pripadne Srbiji obavezan da na osnovu zakonskih propisa daje izdržavanje trećem licu, Srbija ne jamči za zahteve o izdržavanju koji posle pripadanja imovine budu dospevali, ali Srbija može sa nejevrejskim licima koja imaju pravo na izdržavanje i svoj redovni boravak u zemlji u visini tih potraživanja zaključiti poravnanje. Poravnanje se može zaključiti u novcu. Ugovorena suma ne sme preći visinu primljene sume od prodaje imovine koja je pripala Srbiji. Poravnanjem se može predvideti ustupanje stvari i prava titularu izdržavanja.
Član 3. Ostaje na snazi oslobođenje imovine dato od strane generalnog opunomoćenika za privredu u Srbiji pre stupanja na snagu ove uredbe.
Član 4. U slučajevima sumnje da li jedna imovina potpada pod udar ove uredbe odlučuje ministar finansija. Njegova odluka je konačna, protiv nje nema mesta pravnom leku. Uprava i pravo raspolaganja pripada jevrejske imovine, ostaje načelno, do prenošenja kod generalnog opunomoćenika za privredu u Srbiji. Po izvršenom prenosu, upravu i pravo raspolaganja nad imovinom koja je pripala Srbiji ministar finansija poveriće Državnoj hipotekarnoj banci u Beogradu.
Član 5. Odredbe o sprovođenju ove uredbe donosi ministar finansija.
Član 6. Ova uredba stupa na snagu na dan obnarodovanja u Službenim novinama. Datum, da ponovim još jednom, 26. avgust 1942, Beograd, predsednik Ministarskog saveta Milan Đ. Nedić, svojeručno.
Ovo je nešto čega možemo samo da se stidimo u istoriji. Uglavnom smo spremni da kažemo kako, i što jeste istina, ovde se u ovim aktima područje naše države naziva državom Srbijom. To nije bila država Srbija. Otklon prema toj tvorevini postavila su oba antifašistička pokreta u Srbiji. Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije je imala 11 narodnih heroja Jevreja, a u Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini, od samog njenog početka delovanja, znači već u maju 1941. godine, među 24 oficira i podoficira koji su se sabrali na Ravnoj Gori, od 24, jedan je Jevrejin. Benjamin Samokovlija. Naši zemljaci, pripadnici jevrejskog naroda, nazovite ih kako hoćete, srpski Jevreji, kako su oni sebe jedno vreme nazivali Srbi Mojsijevci, svejedno, učestvovali su u pružanju otpora okupatoru u oba pokreta i bili istaknuti antifašisti.
Pripremajući se, kao što sam rekao, za ovu sednicu, znam da je jedan od argumenata koji je uvek u odbrani onoga što je radila Nedićeva Srbija, i on lično se ističe, da su postupali po naređenjima okupacionih vlasti. Zaista, ja sam ovde doneo i naredbe vojnog komandanta u Srbiji od 30. maja 1941. godine, nosi naziv „Naredba koja se odnosi na Jevreje i Cigane“, kraj citata. To kada uzmete i pročitate, zaista vidite rasističke naredbe koje je taj režim sprovodio.
Ono što sam malopre oduzeo vam koji minut više i pročitao tekst Uredbe o pripadanju imovine Jevreja Srbiji je uredba koju je donela ta kvinsliška vlada koja je funkcionisala u okupiranoj Srbiji. Zato što je ta kvinsliška vlast to uradila, mi danas moramo danas da donosimo ovaj zakon. Koliko god ovo bilo koga od nas bolelo, ja ovo moram da kažem, jer ovo jeste istina. Da li je to rađeno samo od strane Nedićevog režima u Srbiji? Nije. To je ono što ste malopre skrenuli pažnju. I u Hortijevoj okupacionoj zoni, tamo naročito jer je značajan broj Jevreja živeo na području Bačke i u okupacionoj zoni ustaške Nezavisne države Hrvatske. Nije mi poznato, odmah moram da vam priznam, koji je bio broj naših zemljaka Jevreja na područjima drugih okupacionih zona. Znam konkretno da ih na Kosovu i Metohiji nije bilo mnogo. Znate li gde ih je bilo? Bilo ih je, recimo, u drugim delovima bugarske okupacione zone, na teritoriji sadašnje Republike Makedonije.
U svakom slučaju, ovo je prilika da i mi kao Vlada i vi kao Narodna skupština, odnosno narodni poslanici jasno i glasno kažemo kako se koje stvari zovu i nazovemo ih pravim imenom.
Znam šta je govorio moj dobar prijatelj, drug, kolega, brat Aleksandar Martinović i zaista kada su u pitanju naši lični utisci, ako mene neko pita da li je Milan Nedić bio ideološki fašista, ja mislim da nije bio, ali je on čovek na svome imenu ostavio jednu veliku mrlju. Iz kog razloga to govorim? Srbi su Jevreje u toku Drugog svetskog rata spasavali. Ja se, kao pripadnik srpskog naroda, time ponosim.
Kada odete u Ruzveltovu ulicu i preko puta Novog groblja, a pored Groblja oslobodiocima Beograda nalazi se Jevrejsko groblje. Kada uđete na kapiju Jevrejskog groblja, sa desne strane nalazi se jedan monumentalni spomenik od belog mermera na kojem su ispisana imena svih onih, kako gore stoji, Srba Mojsijevaca koji su u golgoti i vaskrsu srpske države od 1912, znači u Balkanskim ratovima, do 1918. godine dali svoje živote za Srbiju, kao za svoju otadžbinu. Mi to nikada ne smemo da zaboravimo.
Osoba koju sam pomenuo, iako mislim da se i te kako treba voditi računa kada pred Narodnom skupštinom pominjete neko ime, pogotovo ako je ime iz istorije i ako neko nije u prilici da iznosi kontraargumente, ali ja ću vam samo pročitati paragrafe 3, 4. i 5. ove naredbe od 30. maja 1941. godine, koju su sprovodile te kvinsliške vlasti. Pazite šta kaže - Jevreji su dužni obeležiti se. Oni moraju nositi na levoj ruci žutu traku sa natpisom „Jevrejin“. To je paragraf treći.
Paragraf 4 - Jevreji ne mogu biti javni službenici. Njihovo uklanjanje iz ustanova moraju odmah da izvrše srpske vlasti.
Paragraf 5 - Jevrejima ne može biti dozvoljeno upražnjavanje prakse advokata, lekara, zubnog lekara, veterinara i apotekara. Jevrejski advokati koji su do sada imali advokatsku praksu ne smeju više izaći pred sud ili vlasti kao zastupnici. Jevrejskim lekarima i zubnim lekarima se oduzima praksa, ukoliko se ne radi o lečenju Jevreja. Na ulazu u ordinaciju mora biti istaknuto jevrejsko poreklo i zabrana lečenja Arijevaca. Jevrejskim veterinarima i apotekarima zabranjuje se rad itd.
Imao sam obavezu ovo da pročitam jer mislim da mi o ovim stvarima ne treba da raspravljamo. Koga ovo interesuje, lepo neka ode u Istorijski arhiv i ovo može da se pronađe i pročita.
Što se tiče vašeg konkretno pitanja, videli ste iz one prve nesrećne uredbe, vrlo jasno je u svim tim aktima navođeno, kada se nekome oduzima imovina, da se to čini iz razloga što je pripadnik jevrejskog naroda.
Ne bih vam ovde čitao, koga zanima mogu da mu pružim da pročita ove papire, ali ove naredbe vrlo detaljno određuju i kako se utvrđuje u to vreme, kada se vrši oduzimanje imovine kako se utvrđuje nečija pripadnost jevrejskom narodu.
Tako da sa pravne strane gledano član je potpuno jasan. Činjenica da je Savez jevrejskih opština, jevrejske opštine su učestvovale u izradi ovog propisa govori dovoljno u prilog tome da je ova odredba kvalitetna, pravno kvalitetna i da neće uveren sam kod ljudi koji će raditi neposredno na njenoj primeni, neće stvarati probleme u samoj praksi. Zahvaljujem.

Samo želim jednu stvar da do kraja ovde razjasnim koja mislim da treba da se razjasni i podržavam to što ovde otvoreno govorimo i ovim stvarima.
Dakle, svakako da ja, verujte mi zbog toga što ličnost treba posmatrati u celom njenom životu, mogu da kažem još nešto što je važno sada reći, da li je ovo sam Milan Nedić ili neki njegov pripadnik tog tadašnjeg režima radio sa ushićenjem, sa velikom željom, sa posvećenošću tome. Neću da ulazim u to.
Ovde jednostavno vidimo rezultat i posledice. Nesporno je da Nedićeva Srbija bila utočište mnogim Srbima koji su bežali od ustaškog noža i koji sigurno ne bi preživeli da toga nije bilo. Ali, takođe je nesporno još jedna činjenica, a to je da je u jednom delu stvari Nedićev režim bio u službi okupacionih vlasti. Činjenica da su oba pokreta otpora napravila distancu prema njemu i prema tom režimu govori dovoljno u prilog tome. Šta je kome bilo u glavi? Šta je ko osećao kada je bilo šta radio, to je druga stvar, subjektivni utisak. Činjenica je da je on čovek koji je imao svoju i svetlu i svoju tamnu stranu. On je bio veliki ratnik i veliki vojnik u toku Prvog svetskog rata, nažalost njegova uloga u Drugom svetskom ratu u mnogim stvarima ne zavređuje zasluge, već našu sramotu.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, vrlo kratko, krivo mi je što koleginica Čomić nije tu da čuje i moj odgovor.
Naime, ovaj zakon u svom prvom članu vrlo jasno kaže šta je predmet njegovog uređivanja, u drugom članu razjašnjava pojedine upotrebljene izraze, a s obzirom da je u nazivu zakona pomenut pojam Holokausta, samo zakonopisac u članu 3. obrazlaže u kom smislu je upotrebljen pojam Holokausta u ovom zakonu.
Prema tome, njena diskusija o eventualnom preimenovanju člana 3. u posledice Holokausta umesto pojam Holokausta mislim da ne stoji nikako, jer prvi član vrlo jasno kaže – ovim zakonom, radi otklanjanja posledica oduzimanja imovine žrtava Holokausta itd. Dakle, tu se već govori da ovaj zakon za cilj ima i svrhu uklanjanja posledica koje su nastale usled Holokausta, a termin Holokaust zaista određuje u granicama ovog zakona. Šta je pojam Holokausta uopšte, to nam je dobro poznato i to ne propisuje zakon. To je nešto što je i sociologija i istorija definisala već odavno. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo uvek slušam uvaženu koleginicu i ne mogu a da ne odreagujem na neke iznete tvrdnje i viđenja.
Da je istina da predložene izmene Zakona o prekršajima, i to u članu 336. važećeg zakona, nas definišu kao, citiram – dam ti, daš mi državu, kraj citata, onda bi se, recimo, takvom državom mogla nazvati i jedna Savezna Republika Nemačka, a koju mi smatramo idealom i uzorom pravne uređenosti i vladavine prava u Evropi.
Možda vam nije bilo poznato, ali želim da vam približim jedno saznanje. Lice koje u Nemačkoj ne plati redovno račun za telefon ni u jednoj jedinoj banci ne može da podigne kredit.
Ne postoji pravo na dozvolu, jer se to onda ne bi zvalo dozvola. Država je jedina suverena da izdaje dozvole. Posedovati motorno vozilo, dozvolu da njime upravljate i dozvolu da to vozilo bude u saobraćaju na putevima u Republici Srbiji nije pravo, to je privilegija. A, pravo da odlučuje o dostupnosti takve dozvole jedino i isključivo poseduje država i niko više.
S druge strane, kada sam slušao diskusiju, odnosno izlaganje, jedna stvar mi je ostala potpuno nejasna. Vi hoćete da kažete da država ima pravo da izrekne novčanu kaznu recimo od 50.000 dinara, pa ako se ta kazna ne plati na vreme, da se ona pretvori u 50 dana zatvora i zbog neplaćanja kazne može da vas liši slobode, ali zaboga, ne može da vas liši vozačke dozvole ili motornog vozila.
Možda neko tu može da nađe logiku, ja ne mogu da je nađem. Za mene je ljudska sloboda mnogo veća i viša vrednost nego što je to mogućnost upravljanja motornim vozilom ili posedovanje motornog vozila koje je registrovano za saobraćaj u Republici Srbiji.
Da je ovaj predloženi član neustavan, ja ne delim takvo mišljenje. Reći ću vam na čemu zasnivam svoje mišljenje. Zasnivam ga upravo na tome što se ovim predlogom poslednjeg člana zakona, kojim se predlaže izmena postojećeg teksta zakona, u suštini precizira važeća odredba koja je mnogo šira. Zakon je usvojen novembra meseca 2013. godine, primenjuje se od 1. marta 2014. godine. Nije mi poznato da je iko inicirao postupak ocene ustavnosti ovog člana kojeg mi danas preciziramo.
Podsećanja radi, ja ću da citiram važeći član 336. zakona, koji kaže – u svrhu naplate izrečene novčane kazne, troškova postupka i drugih dosuđenih novčanih iznosa koji su evidentirani u registru novčanih kazni, kažnjenom licu dok u potpunosti ne izmiri dugovani iznos neće se dozvoliti: pod jedan, uverenja za čije su izdavanje nadležni organi uprave, osim onih koja se odnose na lični status, dva, povraćaj oduzetih ličnih i drugih dokumenata koja su oduzeta po osnovu člana 199. ovog zakona, i tri, registracija, odnosno promena registracije pravnog lica ili registracija preduzetničke delatnosti koje podrazumevaju promenu PIB-a.
Mi ovaj široko postavljen član značajno preciziramo predloženim izmenama i lišavamo mogućnosti svaku vrstu improvizacije, da nekome ne padne na pamet da našem građaninu uskrati pravo na posedovanje, recimo, zdravstvene knjižice, lične karte, pasoša, putne isprave. To ne možete ograničiti. Postoje mišljenja da čak i to možete da ograničite, jer ako možete nekoga da lišite slobode zbog toga što nije platio kaznu, a šta je to viša i veća vrednost, jedino ljudski život, od slobode.
Pravno uređeni poreci u Evropi, u demokratskom svetu, na drugim kontinentima, počivaju na predvidivosti i odgovornosti. U razgovorima sa predsednikom Prekršajnog apelacionog suda, gospodinom Pašalićem i Prekršajnog suda u Beogradu, gospodinom Marinovićem, izneli su mi podatak da postoji lice koje je imalo, hvala Bogu više nema, zato što je ovaj zakon uveo itekakav red u oblasti prekršaja, postojala su lica koja su imala neplaćenih po 35,40 kazni.
S obzirom na tešku dostupnost organima gonjenja, sve je odlazilo u zastarelo, izigravali su zakon. Po novom zakonu, teško da to mogu da rade. Ako im uskraćujete ovakvu vrstu privilegija, opet kažem privilegija, jer ja ne vidim razliku između uskraćivanja nekome mogućnosti posedovanja vatrenog oružja i posedovanja automobila. Možemo sada da ulazimo u pojedinosti određene, ali sve što ima epitet dozvole, onaj ko ga izdaje može i da ga uskrati, ako je zakonom propisan osnovni razlog za uskraćivanje takvog nečega.
Prema tome, ne vidim uopšte zašto bi ovaj član bio problematičan. Za mene je to član koji treba da deluje i sankcionišuće, ali i preventivno, da svako vrlo dobro zna, ukoliko ne plati ili ne izmiri kaznu kojom je kažnjen, šta mu sledi. Čista pravna predvidivost. Jedna od ključnih odlika pravne države i vladavine prava.
Što se tiče sporazuma o priznanju prekršaja, svaku vašu reč ja bih potpisao da ne postoji član 236. Zakona o prekršajima koji, kao bitan element sporazuma odnosno potvrđivanja sporazuma u svom stavu 1. četvrtoj tački, kaže da sporazumom o priznanju nisu povređena prava oštećenog.
Dakle, ne može se potvrditi sporazum o priznanju prekršaja, ako su tim sporazumom povređena prava oštećenog lica, i to automatski argumentuje da smo u pravu ovakvim pristupom, da vam je možda promaklo da pogledate i taj važan element, uslov za potvrđivanje sporazuma o priznanju prekršaja. Ja, štaviše, mislim da pristup koji smo omi ovde demonstrirali u predlaganju izmena i dopuna ovog zakona jeste nešto što je dobro i za državu i za građane, što omogućava mnogo veću efikasnost.
Uvažena koleginica iskoristila je jednu sintagmu, ne znam zašto i zbog čega, možda i preterujući, jer znam da nije poznata po oštrom jeziku, govornom, za Zakon o izvršenju i obezbeđenju rekavši, citiram – čudo jedno od efikasnosti. Ne znam da li je to trebalo da bude ironično ili ne. Taj zakon je ocenjen kao izuzetno dobar zakon. Kao što je spočitavano mnogo što šta kada smo u novembru 2013. godine usvajali Zakon o prekršajima, a danas taj zakon predstavlja jednu od najuspelijih delova reformi pravosuđa, ja to iskreno i odgovorno tvrdim i za Zakon o izvršenju i obezbeđenju, a citiram, rečeno je, da li ovim rešenjem priznajemo neefikasnost sudskog izvršenja? Kada je u pitanju izvršenje odluka prekršajnog suda ne postoji nadležnost javnih izvršitelja i uopšte ih ne dotiče ovaj zakon.
Tako da mislim da je došlo do male omaške, ali u svakom slučaju ono čime bih završio ovo izlaganje, što treba svima da nam bude jasno, dozvola nije pravo, dozvola je privilegija. Onaj ko dozvolu izdaje, ima pravo i da je uskrati kada su zakonom utvrđeni propisani uslovi kao nepostojeći ili postojeći ili prepreke koje postoje da bi do izdavanja došlo.
Kao što rekoh, postoje oni koji tvrde da to ne treba da budu samo registracija automobila, vozačka dozvola, saobraćajna dozvola, odjava automobila, da bi trebalo da bude znatno šire postavljeno. Kao što vidite, mi smo u stavu 2. ostavili mogućnost da se drugim propisima predvidi i tako nešto. Naravno, o tome u raspravi kada takvi drugi propisi jednog dana možda dođu ovde. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Citiraću vas i nećete mi zameriti - neće vas daleko dovesti tvrdoglavost. Kraj citata. Sa jedne strane jeste u pravu ali mi ne pričamo o krivičnom postupku. Prekršajni postupak podrazumeva znatno kraće, znatno brže, efikasnije postupanje sa kratkim rokovima zastarelosti i uvažena prethodnica je u prvom svom izlaganju vrlo dobro primetila i rekla da najčešće se prekršaji ističu onda kada postoji ugroženost ili oštećenost onoga što je javno dobro ili što je javni interes.
Postoje prekršaji u kojima možemo reći da postoje i lica koja su neposredno oštećena. Recimo, poslodavac ne prijavi radnika. Za mene je tu na prvom mestu oštećen taj radnik, oštećena je i država, ali taj radnik je na to pristao i vrlo dobro je znao kada ga je nesavesni poslodavac zaposlio da mu neće uplaćivati poreze i doprinose, i to je potpuno jasno. Znači, sam oštećeni je prihvatio izvršenje prekršaja na svoju štetu. Da li ga je neko primorao na to? Ne. Ja sam dao konkretan primer.
Mislim da niste u pravu, mislim da je ovde isuviše buke oko nečega oko čega ne treba da je bude. Sud neće usvojiti presudom sporazuma o priznanju prekršaja, ukoliko se takvim sporazumom povređuju prava oštećenog lica.
To vrlo jasno piše i u Zakonu. U svakom slučaju Zakon predviđa i mogućnost podnošenja vanrednog pravnog sredstva. Dakle, postoji mogućnost vanrednog pravnog sredstva, prema tome ne vidim uopšte bilo kakav spor. Zahvaljujem.