Zahvaljujem, uvažena predsedavajuća.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvek uživam u žaru rasprave u koju pojedini poslanici nekada uđu i to je prava skupštinska rasprava i volim kada tako i izgleda.
Rečeno je nekoliko stvari na koje ću se osvrnuti i visoko uvažavajući i ceneći pravničko iskustvo i pravničko obrazovanje uvažene prethodnice, mislim da se vredi osvrnuti na to.
Naravno da je reč, kada govorimo i o predloženim izmenama i dopunama Zakona o visokom savetu sudstva i Državnom veću tužilaca, da eventualno usvajanje ovih predloga zakona podrazumeva za sobom obavezu donošenja izmenjenog Poslovnika, odnosno izmena ili dopuna Poslovnika o radu. Svakako da je to nešto što se podrazumeva, kao što čusmo da se podrazumeva zaštita podataka o ličnosti, a imamo niz državnih organa koji to ne podrazumevaju, pa ako ne piše izričito u zakonu, tu obavezu ne poštuju.
Ukoliko mislite da je preširoka odredba u kojoj se može isključiti javnost, ja očekujem da vidim amandman gde će biti taksativno nabrojani slučajevi u kojima javnost može da se isključi. Pa, imamo još uvek mogućnost i delovanja preko odbora. Što se mene tiče, apsolutno nemam nikakav problem s tim, imajući u vidu i strategiju prema kojoj ministar pravde, ko god to bio, nakon promena Ustava više neće biti član ni Visokog saveta sudstva, a da li će biti DVT-a, to ćemo videti s obzirom da tužilaštvo ne uživa nezavisnost kao sudstvo, pa prema tome i treba da bude drugačije tretirano i u drugačijem položaju.
Gde će biti održavane sednice DVT ili VSS? Odmah da vam kažem nešto što mislim da je mnogo dobro. Naime, DVT, a uveren sam i VSS, će od polovine sledeće godine dobiti smeštaj u možda najboljoj zgradi pravosudnih organa u Beogradu, u Katanićevoj ulici, tik uz Hram Svetoga Save. U takvoj zgradi nalaziće se i prostorije koje mogu da prime i više desetina, pa i do stotinu ljudi. Tako da, neće biti nikakav problem održavati sednice kojim želi i stotinu ljudi ili 150 ljudi da prisustvuje u toj zgradi, za razliku od sadašnje zgrade u kojoj, u dobroj meri takvi uslovi za rad ne postoje. Mada, vrlo dobro znate da su i do sada čitavom nizu puta održavane javne sednice, pa nije postojao ovaj problem nikada do sada. Dakle, kao što sam rekao, biće menjan Poslovnik o radu i DVT i VSS.
Kada su slučajevi u kojima javnost treba da bude izuzeta? Naravno, kada je u pitanju većanje i glasanje uvek, naravno kada je u pitanju odlučivanje u disciplinskim postupcima.
Kada je reč o primedbi da svaka odluka DVT ili VSS treba da sadrži pouku o pravnom leku, možda sam vas pogrešno čuo, ali tako sam čuo, u redu, dakle, pravni akti koje donose Visoki savet i Državno veće jesu po svojoj prirodi odluke. Mnogi od njih ne sadrže pouku o pravnom leku zato što je posebnim zakonima jasno predviđeno kada na odluku VSS ili DVT postoji pravo na pokretanje upravnog spora. Niti su sve odluke po svojoj prirodi takve da one treba da sadrže i mogućnost izricanja pravnog leka, pa i pouku o samom pravnom leku.
Zanimljiv mi je deo rasprave koji se ticao usklađujućih izmena i dopuna Zakona o javnom tužilaštvu, pretpostavljam i Zakona o sudijama, jer otprilike i jedno i drugo je saobrazno. Ja pokraj sebe ovde imam dva dopisa. Jedno je uputilo Udruženje sudijskih i tužilačkih pomoćnika Srbije, drugo je uputila Asocijacija pravosudnih savetnika Srbije. Nakon dobrih i plodotvornih sastanaka koje smo imali sa rukovodstvima ova dva strukovna udruženja, postoji potpuna saglasnost kada je u pitanju predloženi tekst zakona i spremnost, kako VSS, tako i DVT, da u najtešnjoj saradnji sa predstavnicima ovih udruženja budu izrađeni podzakonski akti koji će definisati način polaganja ispita i sadržinu toga ispita.
Daću vam samo jednu stvar kao primer. Ako se sudijskim i tužilačkim pomoćnicima omogućava da polažu identičan ispit kao što su ga polagali i polaznici početne obuke Pravosudne akademije, ne vidim zašto bi to bio problem. Uostalom, programski savet u potpunosti, a upravni odbor u ubedljivoj većini Pravosudne akademije imenuju VSS i DVT.
Da li Pravosudna akademija treba da radi bolje? Apsolutno sam saglasan sa vama. Da li smo mogli nekada da vodimo polemiku o tome da li ona treba da postoji ili ne? Da. Danas EU i Evropska komisija, a naročito Direktorat za pravosuđe, od nas zahtevaju, dakle, zahtevaju da Pravosudna akademija postane jedini način ulaska pravosudnih funkcionera u naše pravosuđe.
Da li je to dobro ili nije? Nažalost, izgubili smo mogućnost da više polemišemo o tome. Na nama je da to poboljšamo što možemo više. Uz ovakva rešenja, mi ostavljamo mogućnost ljudima koji su ušli u naš pravosudni sistem kao sudijski ili tužilački pomoćnici pre nastajanja Pravosudne akademije da imaju ravnopravan tretman. I to će im se naročito kroz pravilnike o ispitima i omogućiti.
Postavljeno je jedno u nizu pitanja – zašto bi se više verovalo oceni koja se dobije od ispitne komisije na Pravosudnoj akademiji nego, recimo, javnom tužiocu ili zameniku? Reći ću vam zašto. Zato što nam je više od 98% sudijskih i tužilačkih pomoćnika bez argumenata ocenjeno ocenom „naročito se ističe“. Sistem ocenjivanja je u potpunosti obesmišljen. Ja sam rekao – više od 98%, a to znači sigurno i 99%. Da li je to verodostojno, da li je to smisleno, da li je to argumentovano?
Visoki savet je radio dugo na izradi Pravilnika o vrednovanju sudijskih pomoćnika. Došlo se, uz veliku pomoć i učešće i Asocijacije pravosudnih savetnika Srbije i Udruženja sudijskih i tužilačkih pomoćnika, došlo se do poslednjih rešenja koja uživaju podršku svih činilaca koji su učestvovali u izradi. Mislim da je to veliki, kvalitativni pomak koji predviđa jedan mnogo bolji sistem ocenjivanja.
Ali, dozvolićete, postoje u našem sistemu sudijski, tužilački pomoćnici. Tu još uvek nemamo razrađen taj sistem. Postoje sudijski pomoćnici koji nikada ne žele da postanu sudije. Postoje ljudi koji u svojstvu savetnika u Vrhovnom kasacionom sudu odlaze u penziju.
Mi moramo da jačamo karijerni sistem napredovanja među pravosudnim službenicima. U tom smislu, a na osnovu poslednjeg sastanka koji su predstavnici sindikata pravosuđa imali sa predsednikom Vlade Srbije Aleksandrom Vučićem, tokom prošle nedelje, nedvosmisleno je zaključeno da ćemo u narednoj godini otpočeti rad na izradi posebnog zakona o pravosudnim službenicima, čime bi se ova kategorija zaposlenih lica u sistemu države izvukla iz državno-službeničkog sistema i formirao poseban pravosudno-službenički sistem. Takav sistem će omogućiti ovo što sam rekao, a to je da imate karijerne pravosudne službenike, karijerne sudijske i tužilačke pomoćnike, kojima nije cilj da postaju funkcioneri, odnosno da postanu nosioci pravosudnih funkcija.
To je razlog zašto smo mi u situaciji da se više oslonimo, ali samo kod nekih, i to moram da napomenem, iako ste rekli da nećete govoriti o predloženim izmenama i dopunama Zakona o Pravosudnoj akademiji, osvrćući se na izmene i dopune Zakona o javnom tužilaštvu, vi ste u dobroj meri govori i o Pravosudnoj akademiji, kao i o predloženim izmenama i dopunama.
To što je neko dobio odličnu ocenu na završnom ispitu posle završene početne obuke Pravosudne akademije ne znači da će biti predložen za sudiju osnovnog ili prekršajnog suda, niti za zamenika osnovnog javnog tužioca. To je samo jedno od merila koje se uzima u obzir. Negde će se desiti da bude predložen kandidat koji nije završio početnu obuku Pravosudne akademije. To je i razlog zašto smo i pored saglasnosti oko toga kako načelno treba regulisati, kroz pravilnike VSS-a i DVT-a, ispit, ova pitanja zajedno sa tužilačkim, odnosno zajedno sa udruženjima tužilačkih i sudijskih pomoćnika i asocijacijom pravosudnih savetnika…
To je jedan od razloga zašto oni u svojim pismima ističu potrebu da „vakacio legis“, dakle početak primene ovog zakona, bude od 1. septembra sledeće godine. Ja tu njihovu primedbu, odnosno tu njihovu sugestiju apsolutno podržavam. Potrebno je dovoljno vremena da se organizuje i da se na pravi način propiše i organizuje polaganje ovih ispita. Mislim da će to biti urađeno na način koji će apsolutno uzeti u obzir interese svih učesnika u ovom poslu i da ovde nemaju ni sudijski ni tužilački pomoćnici. Da se razumemo, i prethodna govornica i ja pripadamo generacijama koje su završavale pravni fakultet u vreme kada nije postojala Pravosudna akademija i ubedljiva većina naših vršnjaka jesu ljudi koji su sada već iskusni i dobri sudijski i tužilački pomoćnici, koji u našim pravosudnim organima rade po sedam, osam, devet, deset godina i koji nisu imali prilike da budu predloženi za sudijsku ili javno-tužilačku, odnosno funkciju zamenika javnog tužioca.
Prema tome, njihovi interesi će ovde svakako i te kako biti uzeti u obzir i ovde nema razloga za brigu o njihovoj diskriminaciji. U jednom razgovoru sa njima ja sam im rekao – kolege da li biste vi nešto imali protiv ispita, gde bi se unapred objavio po pet, šest meseci, godinu dana set od 500 ili 1.000 mogućih pitanja? Kaže – ne bismo. U čemu je problem? Ko zna odgovore na ta pitanja, kod njega nije ni problem.
Druga stvar, neko ko je dobio na Pravosudnoj akademiji trojku, on može da polaže ovaj ispit. Opet kažem, ako se organizuje ispit na isti način kao što je završni ispit na Pravosudnoj akademiji, pa šta ko ima protiv toga? Dakle, neka to regulišu sa Visokim savetom i Državnim većem udruženja. Od mene imaju apsolutnu podršku u tome, a što se tiče Pravosudne akademije i njenog delovanja, mislim da ga treba unaprediti i da ga treba učiniti još boljim.
Pogledajte jednu stvar vrlo važnu i posle odluke Ustavnog suda interesovanje ljudi za upis na Pravosudnu akademiju ne opada. Taj podatak ipak nešto govori.
Okončao bih nečim što nije tema ove sednice, ali će biti tema neke od narednih sednica. Po Ustavu Republike Srbije predlagač kandidata za javnog tužioca je Vlada. Ulogu predlagača, dok se ne promeni Ustav, Vladi Republike Srbije neće promeniti niko, dok se ne promeni Ustav.
Državno veće tužilaca je imalo zadatak da utvrdi koji su to kandidati koji zadovoljavaju uslove da budu birani na tu funkciju. Ko će biti izabran odlučiće Narodna skupština. Možda će se dogoditi da Vlada identičnu listu prosledi Narodnoj skupštini, možda neće.
Podsetiću vas, malo manje od decenije i po kako je Vlada preuzela sebi nadležnost da ona bira tužioce, i to ne javne tužioce, nego i zamenike, pa je to bilo ocenjeno neustavnim. Ovakav sistem, a u skladu sa direktivama Saveta Evrope koje kažu da između, i to ne samo za javne tužioce, nego to kažu i za sudije, organa koji predlažu kandidate za pravosudne funkcionere i onoga koji bira treba da postoji stručno telo koje će utvrditi ispunjenost uslova za obavljanje te funkcije. U ovom slučaju to je apsolutno ispoštovano od strane Državnog veća tužilaca.
Dakle, nije Državno veće tužilaca to koje predlaže kandidate, odnosno kandidata. To je posao Vlade, i to u Ustavu jasno piše. Dokle god se Ustav ne promeni, to će tako da bude. Da li postoje javna tužilaštva za koja nisu predloženi kandidati od strane DVT-a Vladi? Postoje i mislim da ništa ne treba osuđivati unapred, jer Državno veće tužilaca uvek može za ta tužilaštva da pozove na dodatne razgovore one kandidate koji su već prošli kroz razgovore sa komisijom. Mislim da će to DVT i uraditi i više sam zato da to uradi.
Što se tiče izbora javnih tužilaca, isključivo nadležan da predloži je Vlada, isključivo da bira je Narodna skupština. Moje mišljenje, skromno pravničko, jeste da to ne treba menjati. Javno tužilaštvo nije nezavisno, ono je samostalno. Javni tužilac je samostalan u konkretnom predmetu kada postupa. Politiku krivičnog gonjenja donosi izvršna i zakonodavna vlast.
Znate, u Srbiji, time ću okončati, postoji jedna tendencija u dugom nizu godina, da svako sebi dodaje prefiks nezavisnog. Samo niko nije nezavisan kada iz budžeta treba da primi pare. Tu niko nije nezavisan.
Dakle, uveren sam da sam makar na neka pitanja koja ste postavili dao odgovore. Da li ste zadovoljni ili ne, vi ćete to pokazati kroz nastavak rasprave i kroz vaše pravo poslaničko da glasate, a u svakom slučaju zahvaljujem i na onome što ste rekli, kada je u pitanju Predlog zakona o izvršenju i obezbeđenju. Ne umanjujući značaj ovih predloga zakona, mislim da je to najveći i najznačajniji zakonodavni projekat sa kojim smo izašli pred poslanike u Narodnoj skupštini. Zahvaljujem.

Vrlo kratko.
Što se tiče razloga zašto su liste u Vladu otišle bez bodova, zato što Državno veće tužilaca ne šalje Vladi rang liste. Imate u zakonu jasnu razliku između liste kandidata, sa jedne strane, koje Državno veće tužilaca utvrđuje i prosleđuje Vladi i sa druge strane imate rang listu. Na rang listi se navode bodovi.
U svakom slučaju nije reč o ni o čemu što je tajna. Kada odete na internet stranicu Državnog veća tužilaca naći ćete jedne i druge liste sa podacima koje, koja lista treba i gde se drži. I ne vidim zašto je ovo neki problem i u čemu bi ovde bio veliki problem.
Što se tiče stručnosti i osposobljenosti svi kandidati čija su imena poslata su ocenjeni najvećim brojem bodova. Ja znam da ste verovatno, ako ste to gledali, to mogli da uočite. Dakle, potpuno javno, potpuno transparentno, bez ikakvih primedbi na to, nije to ništa što se krije, to može da se vidi.
Sa druge strane, poštujem vaše pravo, ovo što ste rekli, ne bune se udruženja, ja sam rekao postignut je dobar, načelan dogovor oko toga, normalno niko ne može da vam oduzme pravo da se vi sa tim ne slažete i hvala bogu da je tako.
Treća stvar o kojoj ste govorili je vezana za – šta će biti sa izborom do polovine sledeće godine? To ste poslednje rekli. Ne od polovine, ja sam rekao od septembra.
(Olgica Batić, s mesta: Gde će se održavati sednice?)
Gde će se održavati sednice? Ma nije sporno, Savet može da odluči da održi sednicu na drugom mestu. Znate, u zgradi u kojoj se nalazi sedište Ministarstva U Nemanjinoj 22, odnosio u onom delu 26, gde je nekad bio Ustavni sud, imate salu koja može da primi preko 100 ljudi. Jel može tu da se održi? Može. Državno veće za razliku od Visokog saveta i održava u toj zgradi svoje sednice.
Što se tiče javnosti rada ovih organa, ako se dobro sećate od početka obavljanja ove funkcije na kojoj se nalazim, ja na tome insistiram. Onog trenutka kada sam postao ministar pravde u državne uprave i po poziciji i po položaju član DLT i VSS, ja sam zahtevao da počnu da se snimaju sednice. Upravo iz tog razloga izbegavanja onoga što je propratilo prethodnu aktivnost ta dva organa. Dakle, nemam nikakav problem sa tim.
Setite se toga da sam uvek govorio da smatram da je bilo bolje birati sudije u Skupštini zato što se to vršilo pred očima javnosti, što je svako to moga da vidi, da čuje, da ima TV prenos. Ako smatrate da trebaju i TV prenosi sednica VSS i DLT, prvi ću da glasam za to.
Dakle, nemam apsolutno ni jedan jedini razlog da tamo bilo šta krijem. Hvala vam što podržavate tu moju inicijativu, mislim da smo u tome na istoj poziciji. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, uvek sa pažnjom slušam i, sećajući se predavanja sa fakulteta, uživam u raspravama koje uvažena profesorka Besarović vodi. Upravo ovu diskusiju i ove tri oblasti ili tri pitanja, ako ih tako definišemo, shvatam u najboljem mogućem duhu i da je to proizvod želje poslaničke grupe ispred koje je profesorka Besarović govorila, da rešenja koja donosi ovaj zakon i ono što će uslediti nakon njegovog faktičkog usvajanja u Narodnoj skupštini zaista budu što je moguće bolja i kvalitetnija.
Kada sam malo pre pomenu jedan podatak, a to je da rad na izradi ovog propisa zaista traje dugo i da se ne može, za razliku od nekih prethodnih kompleksnih zakona, na njega primeniti ona narodna izreka da je mnogo babica, a kilavo dete, kao što smo imali primer sa nekima od zakona, verovatno i ovim važećim u ovoj oblasti i zbog toga je i neprecizan, nedorečen i pun praznina. Jedna od važnih osnova za izradu novog zakona o izvršenju i obezbeđenju, sada Predloga zakona, bila je sveobuhvatna analiza sistema izvršenja, koju je u Srbiji vodila nemačka organizacija za međunarodnu saradnju GIZ, a u saradnji sa EU.
Upravo ta analiza, koja je rađena vrlo podrobno, minuciozno, posvećeno i vrlo kvalitetno, predata je pre 11 meseci Ministarstvu pravde od strane šefa delegacije EU u Republici Srbiji. U tom trenutku već postoji jedan nacrt zakona, da kažemo prednacrt zakona o izvršenju i obezbeđenju. Ključni uticaj na ovaj predlog koji se danas nalazi pred vama učinila je upravo ta analiza. Meni je žao što nisam poneo tu analizu da vam pokažem. To je jedna vrlo ozbiljna studija od nekoliko stotina strana, gde sva ona pitanja koja je uvažena profesorka Besarević pomenula se tretiraju do kraja i u potpunosti. To je bila zdrava osnova za izradu ovog Predloga zakona i to je zdrava osnova svakako i kada je u pitanju izrada svih podzakonskih akata.
Ne bih se možda složio sa vama, jer ne znam kako ste došli do one brojke od 13 podzakonskih akata, iz jednostavnog razloga što se uvek kaže u zakonu da će određeno pitanje biti regulisano pravilnikom, koji donosi Komora ili donosi ministar, ali nekada i više pitanja može biti regulisano jednim pravilnikom, tako da je ta brojka varijabilna. Ali, u svakom slučaju, u pravu ste, važna podzakonska akta. Neretko smo u situaciji da je nemoguće primeniti čistu zakonsku normu, ako nemamo podzakonske instrumente koji su doneti.
Dakle, u januaru mesecu je ta analiza nama predata. Preporuke iz te analize su unete u zakon, a mi sa nemačkom organizacijom za međunarodnu saradnju, sa GIZ i Ministarstvo i Komora već rade na izradi nacrta podzakonskih akata. Na prvom mestu ono što se sada radi tiče se programa obuke za izvršitelje, tiče se profesionalnih standarda, tiče se pravilnika o evidenciji itd. Uveren sam da, bio je jedan lapsus lingve, dva meseca od stupanja zakona na snagu je februar mesec 2016. godine, polovina u suštini od objavljivanja, a ne od početka primene, odnosno stupanja na snagu. Dakle, mi vredno već radimo na izradi tih podzakonskih akata. Postoje neka podzakonska akta koja danas postoje, a treba ih uskladiti. Negde neće biti potrebno iz temelja donositi novi podzakonski akt, ali u svakom slučaju o tome smo i te kako vodili računa i donećemo te pravilnike u zakonom propisanom roku.
Koristim ovu priliku da kažem nešto što nisam rekao u uvodnoj reči, a znam da interesuje široku javnost u Srbiji, pa i svakako od nas. To je donošenje i novog pravilnika o tarifi izvršitelja. Izvršitelju se proširuju ovlašćenja, ali pravilnik o tarifi koji je važeći, koji je donet još pre nego što sam došao na funkciju ministra pravde, jedan je od najproblematičnijih podzakonskih akata. Možemo slobodno reći i jedan koji unosi najveću neizvesnost u primeni. Jedan od onih koji nas je naveo da i te kako ojačamo ulogu ministarstva u primeni tog pravilnika, odnosno u kontroli primene tog pravilnika i svakako jedan od onih koji je poslužio u nizu slučajeva kao osnov za pozivanje na disciplinsku odgovornost izvršitelja koji su loše postupali po njemu.
Postavljeno je pitanje - ko će vršiti nadzor organa, možemo popularno da ih nazovemo javne uprave ili u javnom sektoru, a koji su dužni da po ovom zakonu besplatno ustupaju određene podatke koji su od značaja za rad izvršitelja?
Prvo moram da vam navedem koji je razlog za uvođenje takve odredbe. Razlog za uvođenje takve odredbe jeste što su do sada organi i organizacije koji su bili pozvani da ustupe te podatke obračunavali troškove ustupanja tih podataka, a ti troškovi su odlazili na teret izvršnog dužnika. I, sad možete zamisliti em ćete nekome doneti administrativni zabranu na platu, a recimo radi se o licu koje radi u nekoj posebnoj organizaciji u okviru javnog sektora. Znači, em ćete mu staviti administrativnu zabranu, em će na račun davanja podataka o zaradi organizacija u kojoj je to lice zaposleno od njega isto uzeti novac za to što je dala podatke o njegovoj zaradi. Mislim da to nema logike i ovo smo morali da promenimo.
Ko će vršiti kontrolu rada u zavisnosti od organa kada je u pitanju oblast državne uprave i lokalne samouprave, to svakako može da radi Upravni inspektor rada. Upravni inspektorat već ima i danas tu nadležnost kada je u pitanju postupanje po nekim drugim propisima i neizvršenje nekih obaveza. Kada su u pitanju neki drugi organi nad kojima Upravni inspektorat nema tu kontrolu u zavisnosti od organa do organa postoje zaista oni koji mogu da budu pozvani da izvrše tu obavezu. U pravu ste u potpunosti ovde, sama činjenica kad mi postavite pitanje, pa razmislim ko bi zaista to mogao da bude, govori o tome koliko je to jedno široko polje i gde od situacije do situacije zavisi zaista šta bi to moglo da bude u pitanju.
Možda bi čak i ono što imamo propisano u Predlogu zakona novčano kažnjavanje bilo efikasan sistem da se natera, dakle, pravno lice od koga se traže određeni podaci, ali treba razmisliti. Videćemo zaista u nekim stvarima, u nekim oblastima kada je u pitanju državni organ, organ državne uprave, lokalne samouprave, tu nedvosmisleno jasno imamo rešenje.
Kada je reč o koordinaciji, ulogu koordinatora u ovakvim poslovima koje ste pomenuli preuzima nadležno ministarstvo kao ministarstvo koje ima nadležnost za regulisanje rada pravosudne profesije javnih izvršitelja. Znate, u susretima i razgovorima sa kolegama koje obavljaju istu funkciju u drugim državama koju ja obavljam u Srbiji, nedvosmisleno i svugde profesija javnih izvršitelja kontrola njihovog rada, zakonsko regulisanje odnosno normativno regulisanje ove oblasti, kao i koordinacija rada sa drugim subjektima državne uprave, lokalne samouprave, javnog sektora uopšte nalazi se na Ministarstvu pravde. Ministarstvo je to koje je koordinator. Ministarstvo je to koje treba da obezbedi i komunikaciju komore u nekim složenim projektima sa druge činiocima javnog sektora i za sada moram reći da je to funkcionisalo dobro, uveren sam da će donošenjem ovog zakona to funkcionisati još bolje.
Skrenuću pažnju samo na jednu stvar pre nego što završim obraćanje. U našim sudovima nalaze se kao što sam rekao stotine hiljada starih predmeta koji premašuju već cifru od milion. Zanimljivo je da ne treba pričati samo o predmetima izvršenja na osnovu verodostojnih isprava, nego i o predmetima klasičnog izvršenja. Neki pomaci su napravljeni, ne možemo da izvučemo potpunu analizu sa periodom od, recimo, pre desetak godina iz onog razloga koji sam naveo kada sam jednom od drugih kolega replicirao. Ono što je sigurno, da se kolokvijalno izrazim, raščišćavanje tog velikog balasta našeg sudstva u dobroj meri značajnu ulogu će imati upravo ova koordinacija na koju ste vi pozvali. Jer ako imate javno preduzeće, po čijim predlozima za izvršenje se vodi desetine ili stotine hiljada nekih predmeta da bi došlo do obustave ili do negde sravnjenja podataka i usaglašavanje, jer u ovom trenutku nemamo usaglašene podatke od ključnog značaja će biti upravo i ovakva koordinacija.
Naravno, nije ovo nijedna oblast ovih oblasti će tek biti. Hvala vam još jednom na konstruktivnim sugestijama i uveren sam da ćemo opravdati ovo očekivanje koje ste izneli, pohvalivši zakon. I ono što mi zaista dosta znači, kada ste rekli da niz dobrih rešenja koje ovaj predlog zakona sadrži zaista predstavlja korak u napred, a kada je u pitanju materija izvršenja, nažalost, svedoci smo da su u mnogim zakonima upravo pravljeni koraci u nazad u prethodnim godinama. Hvala vam.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, uvek rado i sa osmehom na licu slušam izlaganje svog uvaženog prethodnika dr Veselinovića.
Jedva čekam da uđem u suštinu svakog od 70 amandmana, budite uvereni da hoćemo i ja i tim iz Ministarstva pravde i Sektora za normativne poslove. I, dalje sam srećan što on i svega jedan dan nakon otvaranja prvih pregovaračkih poglavlja u pristupanju EU, dakle, u pristupanju Srbije EU tvrdi da je upravo ova Vlada jedina kojoj je to pošlo za rukom, najneefikasinija Vlada u istoriji Srbije, i ako je to potvrda neefikasnosti ja nam takve neefikasnosti želim još više i svakog dana mnogostruko više.
Da li je neki, izvinite me, dakle, samo ću citirati tuđe reči, ne svoje, - da li je neki zakon krpež ili krpa, kako rekoste? Zakon donosi Narodna skupština u kojoj sede izabrani predstavnici građana Srbije. A ako je nešto krpež ili krpa onda to znači da je doneto bušno i pocepano, a oni koji danas to spočitavaju nama su bili deo vladajuće većine koja je donela takav zakon.
Dakle, Zakon o javnom beležništvu niti je donela ova vladajuća većina, ni vladajuća većina iz perioda 2012-2014. godina, donela ga je ona koja je bila na vlasti od 2008-2014. godine, a meni se nekako čini da je dr Veselinović bio jedan od bitnih činilaca te vladajuće većine.
Da li je taj zakon primenjiv ili neprimenjiv, to pokazuje praksa. I najbolji zakon kada se donese ne može da predvidi sve one situacije u svakodnevnom životu, pa i najuređenije države na svetu imaju period u kome mere prolazno vreme nekom zakonu i intervenišu u njemu, najčešće upravo u tim delovima koje zakonopisac nije mogao da predvidi.
Kada je reč o ovom pretposlednjem o čemu je govoreno, a to je Zakon o sudskim taksama. Opet pitam, a koja je to bila vladajuća većina na vlasti kada su ukinute de fakto sudske taksene marke. Da li je to možda bila vladajuća većina SNS? Ja sam deo te vladajuće većine i odmah da vam kažem – nije bila.
Ko je pravio posao bankama, pa na račun od 30 dinara naplaćuje 57 ili 60 dinara proviziju? Da li je to uradila ova vladajuća većina? Biće da nekoga pamćenje slabije služi. Ne, a upravo ova vladajuća većina ima priliku da usvoji Zakon o izmenama i dopunama Zakona o sudskim taksama, za početak da ponovo vratimo sudske taksene marke, ja sam vam čak i doneo da biste shvatili da to nije samo mrtvo slovo na papiru, ovde ću pokazati jednu od verzija kako će te marke da izgledaju, one će biti rađene u apoenima kao i gotov novac od deset dinara do pet hiljade dinara. Evo, jedna ili dve uvećane verzije.
Dakle, ovo je samo idejno rešenje. Na ovakav način će građani biti lišeni upravo tog nameta, evo ovde izgleda najviše, gde će svaka imati svoj serijski broj, svoju numeraciju. Gde će svaki od kolega advokata, kojih znam da ima i među narodnim poslanicima moći da kada odlazi na zakazano ročište, da kupi jedan broj ovih taksenih marki. Da kada traži kopiju zapisnika ne silazi na šalter, da odlazi u poštu ili u banku da uplaćuje taksu, da čeka u redu, da mu u međuvremenu počne drugi pretres ili rasprava, pa da onda kasni tamo, pa da onda najčešće i ne dobije zapisnik ili nekada dobije zapisnik, a ne plati taksu na to.
Mi smo radeći analizu, evo upravo je rađena jedna analiza na primeru Privrednog suda u Novom Sadu, gradu iz koga je i dr Veselinović dolazi, koja je pokazala da se ne postajanjem ažurnog i dobrog sistema naplate samo taksi na kopije zapisnika, godišnje izgubi između sedam i osam kompleta najsavremenijeg računara za rad u našim kancelarijskim uslovima sa štampačem. To je za nas mnogo.
A da ne bude da ja prebacujem gospodinu Veselinoviću, i ono što jeste i što nije, a što on zna često drugima da prebacuje, sudske taksene marke nažalost, dame i gospodo narodni poslanici, prestale su da se koristi u vreme hiper inflacije zato što su bile obezvređene kao i novac. Kada je došlo do stabilizacije kursa dinara, kada je inflacija opala, onda je nekome odgovaralo da poslovne banke koje su preuzele platni promet od službe za obračun i plaćanja, zarađuju na ovakvim stvarima. Nije sporno koji danas hoće da plaća u banci može to da radi i dalje.
Ako sam dobro ja vas razumeo, vi ste otprilike rekli, zašto ne sve takse plaćati u taksenim markama. Mi smo proširili taj opseg, bilo je ranije do hiljadu dinara, mi kažemo do pet hiljade dinara. Mislim da je to za početak dobro. Hajde, da vidimo za početak kako će to da ide. A onda kao što je koleginica dala dobru primedbu da se potrudimo da već negde 2017. godine, 2018. godine da imamo mogućnost da preko mobilnog telefona platimo taksu, da imamo mogućnost da platimo i platnom karticom. Samo znate šta nam je tu problem? Sve što bi podrazumevalo ostavljanje novca u sudu, dakle, plaćanje u sudu, podrazumeva zapošljavanje ljudi koji se bave platnim prometom, od onoga koji novac prima, do onoga ko je kontrolor.
Ovo je dobar prvi kora, ali ja opet pitam, ko to nije hteo da vrati upotrebu sudskih taksenih marki iako su one sve vreme postojale. Znači, sve vreme u zakonu postojale, jednostavno ovo se nije radilo. Na ovaj način mi dolazimo u priliku, koliko god to zvučalo neverovatno, ali stranke i advokati koji ih zastupaju, na neki način da nas kreditiraju, jer advokat može da kupi taksenih markica u vrednosti, recimo da kupi 50 taksenih markica koje nose apoen 100 dinara, a da ih troši u narednih meseca dana.
Dakle, po meni je ovo dobar put za uvođenje reda u biranje prihoda od sudskih taksenih marki, gde imamo ozbiljne probleme. Doneo sam, mogu i da vam pokažem posle, skraćenu funkcionalnu analizu pravosuđa gde se kaže da od obračunatih taksi naplatimo do 40%.
Ako hoćete, jezikom brojeva, imajući u vidu da je u prethodne dve godine u proseku godišnje naplaćivano između 7,5 i 8 milijardi dinara, to znači da nama ostane ne naplaćeno oko 12 milijardi dinara.
Složićete se, naročito oni koji su među vama, dame i gospodo narodni poslanici, kolege pravnici, advokati, kada građanin ode u svoju opštinu i treba mu iz određenog razloga da podigne izvod iz Matične knjige rođenih.
Dakle, to je jedan klik na mišu, na kompjuteru i odštampa se izvod i ta tehnička radnja košta građane nekoliko stotina, 800, 900 dinara. A kada donesete, odnosno napišete vi ili vaš advokat tužbu i podnosite je sudu, vi ne tražite jedan klik na kompjuteru da se sprovede tehnička radnja, već tražite da država pokrene jedan veliki i složen pravosudni aparat, gde neko upotrebom svog znanja, intelektualnih sposobnosti, treba da reši vaše sporno pravno pitanje.
Mi smo u situaciji da se maltene svaka treća takva taksa u Srbiji plati. Svaka treća se plati, a dve se ne plate. Da biste videli koliko je generalno suđenje skup sport, što bi rekao naš narod, ja ću vam dati jedan primer i želim to i građanima ovom prilikom koji prate naš prenos rasprave da pokažem.
Vi znate da smo mi doneli Zakon o posredovanju i rešavanju sporova ili tzv. Zakon o medijaciji. Medijacijom se rešava ubedljiva, pretežna većina sporova u uređenim pravnim zemljama. Ja sam ovde uradio dve male analize. Evo danas, hoćete da podnesete tužbu, parničnu tužbu, gde je vrednost spora 100.000 dinara, a čudi me da niste jednu drugu stvar primetili o Zakonu o taksama, a to je da mi snižavamo cene sudskih taksi. Mi uvodimo efikasniji sistem naplate, ali određene tarifne brojeve smanjujemo. Mislim da je to jedna od poruka koja treba danas odavde da ode, da se snižavaju cene sudskih taksi.
U vrednosti spora od 100.000 dinara, u sudu opšte nadležnosti, taksa za tužbu je 5.900 dinara, a taksa za odluku je 5.900 dinara, što znači da je 11.800 dinara ukupan trošak na ime sudskih taksi koje građanin treba da podnese.
U Privrednom sudu, za takođe spor od 100.000 dinara, građanin plaća dva puta po 9.900 dinara, što će reći skoro 20.000, odnosno 19.800 dinara.
Ako želite taj spor da rešite putem posredovanja ili medijacije, to će vas koštati 7.500 dinara.
Dakle, onog trenutka kada uvedemo red u naplatu sudskih taksi, možemo da vodimo raspravu, po meni je to tehničko pitanje, da li sve plaćati taksenim markama, zašto biste privredna društva koja virmanski posluju, obavezivali da kupuju taksene marke, onda nalog za isplatu na račun za uplatu sudskih taksi, i nema dodira ni sa kešom, ni sa taksenim markama.
Zašto ne biste građaninu omogućili, kada dođe u banku čiji je klijent da kaže, evo ga nalog za isplatu, prebacite toliko sa mog računa na račun za sudske takse.
Kada se uvede red u naplatu sudskih taksi, tada će ljudi shvatiti, jer sudska taksa mora da se plaća, a s obzirom da je to kao što rekoh, skupa rabota, hajde da tražimo zakonom propisane pravno priznate alternativne načine rešavanja sporova.
U pravno uređenim zemljama od 2/3 pa naviše sporova, rešava se na takav način.
Za vrednost spora od 500.000 dinara, u sudu opšte nadležnosti, platićete taksu, tužbu za taksu i odluku, ukupno 39.600 dinara. To nije mali novac.
To je jedna pristojna plata van Beograda i Novog Sada, a bogami i u Beogradu i Novom Sadu, mnogima je to pristojna plata. Takvu platu ne može da dobije ni 80% zaposlenih u našim sudovima i tužilaštvima, dobijaju manje od toga. Tu je za vrednost sporova u sudovima opšte nadležnosti, spor do 500.000, od 500.000 dinara skoro 40.000 dinara se plaća za taksu.
U Privrednom sudu, 51.200, a ako putem medijacije rešavate ovaj spor, plaćate 15.000 dinara.
Ovde se građanima zaista pruža dobra alternativa, pruža im se medijacija na kraju koje dobijaju ispravu koja nosi izvršni naslov, ne kao u starom Zakonu o medijaciji, gde ste mogli, što se kod nas kolokvijalno kaže, da uzmete tu ispravu i da se slikate, pa smo onda bili jedina država u Evropi u kojoj je medijacija skuplja od suđenja, što je potpuno suprotno od onoga što se želelo postići.
Prema tome, ja neću da zadržavam mnogo, iako volim rasprave i uvek su mi zanimljive, pretpostavljam da je podnet amandman u kome se traži da se čitav iznos takse plaća u sudskim taksenim markama, a sa nestrpljenjem očekujem i obrazloženje zašto mislite da je to dobro.
Samo ću vas podsetiti, još jedan od razloga zašto su izopštene negde sudske taksene marke, svojevremeno jeste bila hiperinflacija prvi razlog, a drugi razlog je bio što tada nismo posedovali takve vrste štampe koje su mogle da obezbede taksene marke od zloupotreba, odnosno falsifikata. Danas to posedujemo i danas ta štampa može dobro da se uradi i u granicama Srbije.
Naravno, opet pominjem, gospođa Martinović je rekla pravu stvar, ovo jeste stara metoda, hajde da mi počnemo sa tom starom, napravimo rezultat, pa ćemo da pređemo na savremenije. Evo ja vam obećavam da ćemo zaista ozbiljno da radimo na tome i postoje mnoge stvari gde ćemo mi moći da unapredimo naš IKT sistem, ali kao što smo to počeli da radimo i u državi kada smo dobili priliku, kada su nam građani dali poverenje, krenuli smo prvo da sređujemo finansije, zato što bi, rekao gospodin Veselinović, najnesposobnija, najneefikasnija Vlada u istoriji Srbije je prva posle četiri decenije koja nije imala rebalans budžeta, zato je to Vlada koja je prva počela da svodi fiskalni deficit na nivo mastrikta i ta Vlada je juče nagrađena otvaranjem prvih pregovaračkih poglavlja.
Pravo da vam kažem, ja sam ponosan na ovu, što reče gospodin Veselinović, dr Veselinović, neefikasnost, a uveren sam da je svako razuman u Srbiji ponosan na to. Zahvaljujem se.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Jovanović je jedan izuzetan advokat i on vrlo dobro ume da plasira neku tezu i da je vrlo argumentovano zastupa.
Iz njegovog izlaganja se moglo videti da su pojedini izvršitelji vrlo vešto pribegavali lobiranju i upoznavali ga sa nečim što očigledno jedan deo njih obuhvata, a to je obaveza izvršitelja da, ubuduće od početka primene ovog zakona, svi izvršitelji moraju da imaju položen pravosudni ispit.
U ovom trenutku negde oko 30% izvršitelja nema položen pravosudni ispit. Na njih se odnosi obaveza da u roku od dve godine od stupanja zakona na snagu polože taj ispit.
Teorijski, vi ste u potpunosti u pravu. Moguće je da se dogodi da neko potpadne pod dvogodišnju zabranu polaganja pravosudnog ispita zbog neuspeha na tom ispitu. Međutim, činjenično stanje je potpuno drugačije. Mi u ovom trenutku nemamo nijednog izvršitelja koji je pod ovom zabranom, što je dobra stvar, jer onda ne moramo da intervenišemo u ovom tekstu predloga zakona. Da li je moguće da se to nekome dogodi? Svakako da je moguće, ali od onog trenutka kada zakon stupi na snagu i pre početka primene, on apsolutno čini izvesnom situaciju u kojoj može da se nađe svako, te ovde apelujem na one koji su u trci, što se kaže, koji su u igri, koji su sada izvršitelji, a nemaju položeni ispit da ga dobro pripreme. Uveren sam da će ubedljiva većina njih taj ispit i položiti.
Postavlja se ovde pitanje, ja ću još jednom argumentovati zašto smo pribegli ovome. S jedne strane, javnim izvršiteljima se proširuju ovlašćenja. Sprovođenje izvršenja u ubedljivom procentu prelazi upravo na njih. Potreban nam je kvalitet, stručni kvalitet ljudi koji će ovaj posao obavljati, a taj stručni kvalitet će svakako doživeti svoju potvrdu kroz polaganje državnog stručnog ispita za rad u pravosudnim organima i obavljanje poslova određenih pravosudnih profesija.
U smernicama se peža za boljim sprovođenjem postojeće preporuke Saveta Evrope o izvršenju, a to je Preporuka broj 11 Rev 25 iz 2009. godine. Predviđaju se uslovi stručnosti kandidata za izvršitelje, kao i da ti uslovi moraju da budu saobrazni kompleksnosti i odgovornosti, kao i ovlašćenjima koja im se poveravaju, te da je nužan visok nivo obučenosti.
U većini zemalja članica Saveta Evrope, od ukupno 47 zemalja, to podrazumeva položen poseban ispit za izvršitelje. I kod nas bez tog ispita izvršitelj ne može da obavlja tu delatnost.
Međutim, šta više, ove smernice predviđaju da bi, citiram, obučenost, odnosno sposobnosti koje se zahtevaju od izvršitelja, trebalo da budu postavljeni na isti nivo kao zahtevi i za sudije i advokate.
S obzirom da kod nas izvršitelji kao pravosudna profesija funkcionišu, deluju od polovine 2012. godine, dakle, tri i po godine, sada je pravo vreme da dok nemamo veliki broj izvršitelja koji nemaju položen pravosudni ispit uvedemo ovu obavezu. Mislim da je ovo nešto što će samo doprineti kvalitetu obavljanja njihovog posla. Nije suština funkcionisanja pravosuđa samo u brzini, već i te kako u kvalitetu i na to moramo da obraćamo u vremenu pred nama mnogo više pažnje, a kvalitet će se svakako poboljšavati ujednačavanjem prakse i stvaranjem mnogo veće izvesnosti, a i donošenjem jednog zakona koji je po tom stepenu izvesnosti i popunjenosti normiranih faktičkih situacija znatno ispred važećeg zakona.
Što se tiče vaše opaske kada ste govorili o ocenjivanju sudijskih pomoćnika, pa opaske u pogledu ocenjivanja sudija, verovatno ste slučajno jednu stvar propustili da ispratite, ali od početka jula meseca 2015. godine, kod nas nije u pilot programu vrednovanje sudija, odnosno nosilaca sudijskih funkcija. Šta više, od jula meseca ove godine kod nas je na pravnoj snazi Pravilnik o kriterijumima i merilima za ocenu sudija i predsednika sudova, što će sada reći da je neki šesti mesec primene tog pravilnika i svakako da sam neko ko će podržati od strane članova VSS iz reda sudija, ali i predsednika Vrhovnog kasacionog suda, jer je i on tu po svojoj funkciji, ali u suštini sudija, prvi među jednakima, svaku inicijativu za sprovođenje vrednovanja sudija kako u pojedinim sudovima, tako i u čitavom sistemu. Negde je dobro ako to bude i vanrednog vrednovanje, negde je dobro da svaki sudija zna gde stoji u odnosu na kriterijume i merila, da mi kao građani i kao državni sistem vidimo kako se to po pravilima koje smo sami doneli, poštujući najviše evropske standarde i u saradnji sa evropskim institucijama, kako bi se ocenile sve naše sudije u jednom trenutku.
Naravno, jedna lasta ne čini proleće. Ta jedna ocena nije dovoljna da bi se stekla kompletna i realna slika, ali to je dobro iz razloga što prvi put posle 1993. godine mi imamo te kriterijume i merila koji nisu privremeni, već su stalni. Naravno, njihova primena će kroz vreme pokazati gde su napravljeni neki propusti eventualno. Mišljenje koje sudije, naročito sudije starijeg kova, koje imaju čitav proveden radni vek u sudstvu, mišljenje koje iznose najčešće glasi da su norme koje su postavljene u ovim pravilnicima u poređenju sa onim normama koje su važile u vreme pre 25, 30, 40 godina, da su izuzetno blage i niske. Ne sećam se tog vremena. Nisam tad bio ni rođen, ne mogu to da komentarišem. Ali, tim ljudima koji svakako imaju jedan profesionalni integritet verujem u to. To samo pokazuje koliko je sprovođenje stalne obuke nosilaca pravosudnih funkcija u našim sudovima i tužilaštvima nužno za funkcionere.
Dobro pripremati primenu novih propisa, obučavati sudije tim novim propisima i, okončaću nečim na čemu nam je dato jedno veliko i značajno priznanje, priznato nam je da smo Zakon o zaštiti uzbunjivača, koji je ovde donet u Narodnoj skupštini, koji je počeo da se primenjuje od polovine ove godine, da je zaista delotvoran i efikasan i u vašem i u mom i u Ivaninom rodnom gradu Užicu nedavno je, koliko sam kroz medije saznao za to, da je bukvalno u roku od jednog dana Viši sud u Užicu doneo odluku o merama koje su zaštitile uzbunjivača i vratile ga na posao.
To je nešto što je potvrda jednom sasvim drugom načinu izrade propisa, donošenja zakona, dobre pripreme, jer podsetiću vas, do početka primene tog zakona, do jula 2015. godine, organizovano je sprovedena obuka za 1.059 sudija u Srbiji. Ako imate u vidu da u Srbiji imamo nešto više od 2.600 sudija, ako imate u vidu da dobar deo sudija, negde oko 700 sudija radi u sudovima posebne nadležnosti, da su u ovim slučajevima nadležni sudovi opšte nadležnosti, to znači da mi imamo od sudija sudova opšte nadležnosti kada odbijemo recimo Vrhovni kasacioni sud, ali da je obuka sprovedena za blizu ili nešto više od 60% sudija. Dakle, dve trećine sudija je prošlo tu obuku i to je prošlo kvalitetno i to je pravi pokazatelj kako u budućem vremenu treba pripremati primenu propisa.
Tu su i rezultati Zakona o prekršajima. Sećate se, zajedno kada smo donosili taj zakon, taj zakon daje izuzetno dobre rezultate. Što je koleginica Stojiljković pomenula, Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, vidim da se sudije vredno pripremaju za 1. januar za trenutak kada će početi primena tog zakona. Uveren sam da ćemo uz dobru pripremu i novog Zakona o izvršenju i obezbeđenju, ukoliko ga Skupština bude usvojila, pokazati da je pravosuđe jedan sistem koji zahteva mnogo pažljiviji i pripremljeniji pristup. Pravosuđe nekada i najbolju stvar, ako se uvodi u njega na loš način, zna da odbaci i učini je najgorom mogućom. Ovde smo negde kao celo društvo, kao sistem te lekcije naučili, nažalost, iz sopstvenih grešaka u prošlosti, kada kažem sopstvenih, iz grešaka države u prošlosti.
Uz ovakav jedan postupan pristup, uz otvaranje poglavlja 23 sledeće godine, gde ćemo dobiti plan koji smo sami izradili, obavezati se da ga ispunjavamo, uveren sam da ćemo dobiti pravosuđe po meri naših građana, kome će građani morati da veruju, a na vašu opasku sudije treba da zadovolje najveći stepen dostojnosti za obavljanje ove visoke javne funkcije, ali kako Francuzi kažu nobles subliž, onaj koji ima najviše dostojnosti, taj mora da nosi i najveću odgovornost. Prema tome, dobra je stvar što smo usvojili taj pravilnik posle toliko godina, što se on primenjuje i što će zacelo davati rezultate koji će oslikati realnu sliku stanja među našim nosiocima sudijskih funkcija. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, visoko ceneći dr Vladimira Pavićevića, ja ne mogu, a da ne primetim da je on, iako ovako fizički daleko, ali politički sve bliži Srpskoj naprednoj stranci. Nešto mi govori kao da se neki izbori bliže, a on zaista sve više shvata da je politika Srpske napredne stranke, kojoj imam čast da pripadam i koja me je predložila na odgovornu državnu funkciju, mesto ministra u Vladi Republike Srbije, politika koja donosi rezultate, jer je upravo politika Srpske napredne stranke, kao okosnice ove Vlade, zajedno sa njenim koalicionim partnerima, a pod predsedništvom Aleksandra Vučića, dovela do otvaranja prvih pregovaračkih poglavlja u pristupnim pregovorima za članstvo u Evropskoj uniji.
U jednoj stvari ćemo se, između ostalog, nije samo u jednoj, pošto ste sve bliži, kao što rekoh, i to je dobro, ali složićemo se u nekim stvarima. U potpunosti ste u pravu da nije dobro da se zakon često menja i da je jedan od osnovnih elemenata vladavine prava, ne česta promena zakona. Ako imate čestu promenu zakona, jedna od stvari koja to može da znači jeste da je zakon loš. Ja to kažem otvoreno i pred vama. Taj zakon koji se treći put u 13 meseci menja, menja se zato što je nepotpun i zato što je loš.
Glavni motiv Ministarstva za ulazak u ovu izmenu zakona, i ja sam ovde uveren da će me gospodin Pavićević podržati u potpunosti, jeste ono što je bilo zaista inicijalno: izmena odredaba o nadzoru nad radom javnih beležnika.
Kada je u pitanju pozitivno zakonodavstvo Republike Srbije u poređenju sa svim zakonodavstvima država regiona, zakon koji je donet 2011. godine, ako se ne varam, maja meseca, po svojim odredbama, i to sam u razgovoru sa uvaženim profesorom Dragorom Hiberom i rekao, je donet kao zakon za zemlju u kojoj u kontinuitetu javnobeležnička služba postoji jedno dvesta godina. Nažalost, to nije tako.
Suočeni sa poslom, odgovornim poslom, naročito u sektoru za pravosuđe, ne umanjujući značaj drugih sektora u Ministarstvu pravde, mi smo započeli da na osnovu postojećeg Zakona o izvršenju i obezbeđenju, zaista sprovodimo disciplinske postupke tamo gde su postojale osnovane sumnje da su izvršitelji delovali protivzakonito.
Dobijali smo prijave, te prijave su pred disciplinskom komisijom procesuirane, izricane su određene kazne i kada su izvršitelji u pitanju, ja ću vam dati jedan kraći pregled, a on kaže ovako. Do danas je disciplinskoj komisiji, sada pričamo o izvršiteljima, a vratiću se posle na beležnike, ukupno podneto 23 rešenja, odnosno donela je 23 rešenja o disciplinskoj odgovornosti izvršitelja. Sedam disciplinskih postupaka pokrenuto je na predlog Ministarstva pravde, dok je ostalih 16 pokrenula Komora izvršitelja. Komora je pokrenula postupke uglavnom zbog ne dostavljanja izveštaja o radu i neplaćanja članarine Komori, a jedan disciplinski postupak je obustavljen usled zastarelosti.
Odluke koje su donete su sledeće, pa vas molim da ispratite ovo, znam da ste vi čovek koji prati do detalja ovakve podatke.
Izrečena je jedna disciplinska mera trajne zabrane obavljanja delatnosti izvršitelja i nakon toga ministar pravde je doneo odluku o razrešenju izvršitelja.
Dakle, lice, da vas podsetim ako pogledate i odredbe zakona koje jednom razrešeno kao izvršitelj nedostojna je za obavljanje profesije izvršitelja, javnog beležnika, sudije, zamenika javnog tužioca, pa čak i advokata. To je dakle, jedna izuzetno teška disciplinska mera.
Doneta je jedna mera zabrane obavljanja delatnosti u trajanju od tri meseca. Jedna javna opomena 15 mera opomena i četiri disciplinske mere u vidu novčane kazne i to dve kazne od po 500.000 dinara, jedna od 100.000 dinara, jedna od 50.000 hiljada dinara.
Kada smo krenuli, dakle, savesno, odgovorno i zakonito postupajući da na sličan način postupamo u slučaju javnih beležnika nije bilo potrebno ni mnogo vremena, šta više minuti su u pitanju, a ne ni sati ni dani, da dođete do zaključka da Ministarstvo pravde postojeće odredbe Zakona o javnom beležništvu u potpunosti vezuje ruke kada je u pitanju nadzor nad radom, naročito tehničkim aspektom rada javnih beležnika.
Kada to uporedite, recimo, sa odredbama Zakona o beležništvu u Hrvatskoj, u Crnoj Gori u Bosni i Hercegovini, u Makedoniji dolazite vrlo brzo do zaključka da su nadležnosti Ministarstva pravde u ovoj oblasti u Srbiji najmanje gotovo nepostojeće. U uslovima kada smo pre nešto više od godinu dana obnovili funkcionisanje javnobeležničke službe, a istorijsko sećanje na onu prethodnu, postojeću je gotovo izbledelo, osim u udžbenicima što se može naći, ali u pravnom mentalitetu, navikama, ponašanju našeg građanina, ono ne postoji. U početnim godinama razvoja ove službe u Srbiji potrebno je da imate jaču i veću ulogu Ministarstva.
Čak i ovim predloženim odredbama uloga Ministarstva pravde će biti manja od recimo, uloge Ministarstva pravde u Crnoj Gori kada je u pitanju nadzor. Ovo ne govorim bez ikakve primisli zaista, zato što poznajem i odredbe toga zakona, ima jedan dobar zakon i prilično dobro su kolege iz Crne Gore utemeljili ovu profesiju u Crnoj Gori.
Dakle, da li ste vi u pravu kada kažete da vladavina prava na može da se zasniva na čestoj promeni zakona? Jeste. Da li ste u pravu i da li biste bili u pravu kada biste rekli, niste rekli, ali pretpostavljam da se i oko toga slažemo da je nama potreban potpuno novi zakon o javnom beležništvu? Mislim i da ste tu u pravu.
Postavlja se pitanje zašto nemamo novi zakon, nego imamo ove izmene i dopune. Razlog je upravo taj da mi još uvek nemamo čak ni na području svih osnovnih sudova javne beležnike. Znači, ova struka je tek u povoju. Ako ćete nešto u povoju odmah promeniti, možete da napravite mnogo veću štetu, nego ako uđete u postupne izmene i dopune.
Suštinski tri su bitne stvari koje se ovim izmenama i dopunama Zakona o beležništvu uvode. Za mene možda od najveće važnosti jeste ova izmena i dopuna koja se tiče nadzora, koja jača ulogu Ministarstva. Znate kako kaže ona stara izreka „vrana, vrani oči ne vadi“, Beležnička zajednica u Srbiji, pa čak i Zajednica sudija kojih ima oko 2.600 je mala, ljudi se znaju. Jedni druge da procesuiraju, moguće, vrlo teško i vrlo retko.
Dakle, ovde je potrebno, dok jednog dana Komora beležnika ne ojača to će biti po svemu sudeći tek kroz nekoliko decenija ako se stvari budu odvijale normalno. Kao što danas imate Advokatsku komoru koja treba da bude zaista potpuno samostalna i nezavisna, ali tradicija advokature na području Srbije, na području čitave Srbije u današnjim granicama duža je od dva veka. Na području centralne Srbije 16, 17 decenija. Ovde je beležništvo mlado, treba mu udahnuti snagu i treba dobro paziti šta svaki beležnik radi. Tu je ključna uloga Ministarstva pravde i uloga sudova, komore naravno, ali ako nas iznenadi komora pozitivnim delovanjem, to je dobro, ali ne treba da se nadamo niti oslanjamo na to.
Dakle, jedan deo odredbi se tiče nadzora, kada sumiram sve šta je bitno, drugi deo po meni važno, naročito zbog mladih kolega, uvođenja javnobeležničkog saradnika, kao vrste službenika u javnobeležničkoj kancelariji. Treći korpus mera tiče se tehničkih izmena i dopuna koje su zaista bile nepredvidive. Da nismo imali ni jedan problem od početka uvođenja beležništva u Srbiji, te vrste izmena i dopuna bi svakako bile potrebne.
Sada se vraćam zašto sam pomenuo disciplinske postupke protiv izvršitelja i disciplinske postupke kada su u pitanju beležnici. Dakle, ja sam malopre pročitao rezultate odnosno izveštaj o radu disciplinske komisije kada su u pitanju izvršitelji. Kada su u pitanju javni beležništvi, Ministarstvo pravde podnelo je dva predloga za pokretanje disciplinskog postupka protiv javnog beležnika, jedan postupak okončan je u oktobru mesecu izricanjem novčane kazne, a pred disciplinskom komisijom Javnobeležničke komore u toku su još dva disciplinska postupka, jedan je podnet od strane drugih subjekata, ne od Ministarstva pravde. takođe je Ministarstvo podnelo i prekršajnu prijavu protiv jednog beležnika gde je postupak okončan izricanjem novčane kazne u iznosu od 100.000 dinara.
Uveren sam da će ovi rezultati biti značajno sadržajniji kada se Ministarstvu dodele nadležnosti koje ono zaista treba da ima, jer smo pokazali na primeru izvršitelja da ovaj posao u okviru Ministarstva zaista radimo strogo profesionalno. Svaku anomaliju nezakonitosti ili nepravilnost u radu neke nove profesije mnogo je lakše, efikasnije i delotvornije sankcionisati na samom početku, kako se to ne bi ponavljalo. Ja tu nemam apsolutno nikakav lični odnos, koji god da je u pitanju nosilac odnosno pripadnik pravosudne profesije, ako je to u nadležnosti Ministarstva pravde, ni po babu, ni po stričevima, prema svima jednako.
Ako je to od 139 sadašnjih beležnika, njih 30 nadam se da nije, to će pokazati kontrola rada, svih 30 treba procesuirati. To su stvari koje treba da se rade u samom startu i mi od toga nećemo odstupati.
Kada je reč o promenama Ustava, vi ste učen čovek, predajete na jednoj eminentnoj visokoškolskoj ustanovi i vrlo dobro znate da kada se lišimo onog svakodnevnog političkog govora koji je nama kao političarima svojstven, da kada god je Srbija na brzinu donosila novi Ustav ili menjala postojeći to nije bilo dobro.
Citiraću i predsednika Vlade sa njegovog predavanja na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, početkom oktobra meseca ove godine kada je rekao, parafraziraću – svaka promena Ustava ili donošenje potpuno novog Ustava u Srbiji mora da bude propraćena najširim mogućim političkim konsenzusom. Ne verujem da u ovom trenutku taj konsenzus postoji, kada pređete u našu SNS znam da će postojati u većoj meri, ali šalu na stranu.
Dakle, mislim da je to nešto što je počelo, osnova svega, najširi mogući politički konsenzus. Pričati o onim stvarima u kojima se politički razlikujemo mnogo, ali pričati i praviti odnosno formulisati takva rešenja koja nas neće dovesti u situaciju da kroz narednih pet, šest ili devet godina razmišljamo o promeni tog Ustav ili o donošenju nekog potpuno novog.
Dakle, to je nešto što nam nedostaje. Mislim da je zato potreban mnogo viši stepen kulture političkog dijaloga, a ono što znam, jeste da taj stepen danas postoji mnogo više nego što je postojao pre dve godine, neuporedivo više nego što je postojao pre četiri godine, što je zaista dokaz napretka ovog društva i nije bez razloga što smo dobili otvaranje prvih poglavlja. To zaista ukazuje na neke ključne, vitalne promene. Nisu te promene onoliko brze koliko bismo i vi i ja, verujem, želeli, ali ne mogu da budu brže ako želimo da budu zaista kvalitetne.
Ova ozbiljna Vlada jeste ozbiljna. Vi ste postavili jedno pitanje, citiraću vas – kako to jedna ozbiljna Vlada nije inicirala promenu Ustava? Podsetiću vas na sledeće, da smo doneli Nacionalnu strategiju reforme pravosuđa. Kada je ona donošena u ovoj Skupštini, ljudi koji su neka vrsta vaših političkih saveznika napadali su nas zašto smo u Nacionalnoj strategiji reforme pravosuđa naveli nužnost promena Ustava u oblasti organizacije, odnosno u delu organizacije vlasti, odeljku o sudovima, odnosno o VSS i javnom tužilaštvu, u onim delovima koji se tiču Državnog veća tužilaca, zašto smo uneli u Strategiju nužnost promena Ustava. Čak su nas i prozivali da je Strategija u tom delu neustavna. Ne, mi smo izneli u jednom dokumentu o strateškom razvoju jedne grane vlasti u Srbiji svest o tome da su ustavne promene neophodne.
Ovo nije stvar koja traje od juče. Znate, kada je Ustav 2006. godine donet, mi smo imali tada kao država prethodno mišljenje Venecijanske komisije koja je ukazala na problematičnost ovih odredbi, ali mislim da ovde treba hladne glave, vrlo racionalno svi dobro da razmislimo. Dakle, što se tiče mene kao funkcionera koji je u ovom trenutku ministar pravde, pa po funkciji član i Državnog veća i VSS, ja nemam nikakav problem apsolutno da kažem da ministar pravde po položaju ne treba da bude član tih organa.
Ali, pazite, malo pre sam pominjao Crnu Goru, oni su imali ustavne promene, i to ustavne promene upravo vezane za Poglavlje 23 i Poglavlje 24. Da li znate da u njihovom Visokom sudskom vijeću, ili savetu, ne znam kako je tačno formulisan naziv, većinu ne čine sudije? Većinu čine pravnici laici, ne sudije. Jedan od razloga zašto je to tako, jeste što po broju stanovnika u malenoj Crnoj Gori kad biste imali samo sudije, za pet-šest godina imali biste tri-četiri porodice u sudstvu i nikoga više.
Dakle, veliko je pitanje i ja vas molim, sad zaista ozbiljno, kao odgovorni ljudi na odgovornim funkcijama želim da razgovaramo. Oprostićete što ovo izgleda kao direktno obraćanje, znam da to nije dopušteno, ali na vašu inicijativu i vaš govor gledam potpuno partnerski i prijateljski. Razmislite o tome da li i kod nas u Visokom savetu treba posle izmena Ustava da sede samo sudije ili u ubedljivoj većini sudije.
Znate iz kog razloga? Vi ćete me ovde potpuno razumeti. Svaka vlast proističe, odnosno svaki suverenitet u modernim demokratijama izvire i potiče od građana. Građani su vrhovni nosioci suvereniteta svake države. Oni taj suverenitet prenose na svoje na slobodnim demokratskim izborima izabrane narodne predstavnike. Ti narodni predstavnici onda, birajući sve druge nosioce i funkcionere javne vlasti, deo suvereniteta prenose na njih. Ako se izbriše svaka veza, dobro me pratite, svaka veza vas kao na slobodnim izborima izabranih narodnih predstavnika sa nosiocima sudske vlasti, ja vas pitam šta će to biti izvor vlasti kod sudija i kako će oni da sude u ime naroda kada takav narod nema apsolutno nikakve veze sa njihovim imenovanjem?
Ovo zvuči kao pravno-teorijsko pitanje, pravno-teorijska rasprava. Podsetiću vas, u kolevci moderne demokratije, u Americi, u SAD najveći broj sudija se bira na slobodnim izborima. Dakle, građani izlaze na izbore i biraju sudije. To je potvrda da su oni nosioci funkcija javne vlasti. Razmislite o tome, voleo bih jednom da čujem i vaše mišljenje na tu temu. A da li smo se kao država obavezali da se Ustav u ovom delu izmeni? Tako je. U Akcionom planu za pregovaračko Poglavlje 23 predviđeno je da se te ustavne promene izvrše do kraja 2017. godine i to je uradila ova Vlada. Dakle, mi smo prvi put smogli snage da kažemo – ući ćemo u ustavne promene i sprovešćemo ih tad i tad.
Onog trenutka kada se otvori Poglavlje 23, to je naša obaveza. Sve što smo napisali u Akcionom planu moramo da ispunimo, u rokovima koje smo sami predvideli i da uložimo sredstva koja smo predvideli za finansiranje toga. Zbog toga otvaranje poglavlja jeste teži posao za nas kao organe javne vlasti, jer podrazumeva mnogo veću i mnogo težu aktivnost i mnogo više rada nas kao predstavnika odgovornih državnih organa za svako poglavlje, ali je to za nas mnogo izvesniji proces, jer se politički kriterijumi, koji su neretko opterećivali Srbiju u prethodnih 15 godina, svode na minimum.
Ostaju i dalje pitanja razgovora sa privremenim institucijama samouprave u Prištini. To je nešto što je jedan težak proces, ali proces u kome smo pokazali da možemo čak i ono što je najteže, čak i ono što je do juče izgledalo nezamislivo, za šta bi se mnogi zakleli da se nikada neće ni dogoditi. Dakle, pokazali smo da i to možemo. Mislim da možemo i ovo, a do tada videti u ovim okvirima koje sada imamo, a koji su suženiji u poslednje tri godine, gde smo suzbijali taj uticaj druge dve grane vlasti na recimo izbor sudija ili zamenika javnih tužilaca koji se prvi put biraju ovde u Narodnoj skupštini, sveli smo zaista na minimum.
Recimo, kolega Petar Petrović je govorio o tome, kada na 12 sudijskih mesta u jednom velikom beogradskom sudu konkuriše 430 ljudi i Visoki savet predloži 12 kandidata koje ovde izabere Skupština, a da ni za jednog od njih 12 od onih 420-ak ne čujete prigovor i svi kažu – ovo je odlično urađen izbor. Onda shvatite jednu stvar, i time završavam, da nije ovde ključno ko bira, već kriterijumi na osnovu kojih bira. Kada su jasni kriterijumi, u Austriji ministar pravde bira sudije sa liste koju mu dostave, a u Finskoj predsednik države. Dakle, različiti su organi, ali se zna kako može da bira.
Prema tome, budite bez brige, mi ćemo taj posao, kao što smo ga započeli, završiti, lišiti sudstvo svake zloupotrebe političkog uticaja i stvoriti takve uslove da ne može da nam se prigovori da imamo nedozvoljeni uticaj na sudstvo, kao što se prigovara zaista, i to je istina, sve manje i manje, a o tome svedoče konkretni podaci. Ali, onda onaj ko bude nadležan za taj posao, da li je to VSS ili neki drugi organ, preuzima jednu mnogo, mnogo veću odgovornost za sve ono što će se u okviru te grane vlasti činiti. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Ja sam ponosan, uvaženi gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, kada jedna moćna poslanička grupa u neformalnom smislu kojoj pripada i dr Pavićević na set zakona koji broji gotovo 700 članova predlaže deset amandmana. Ovo je prava potvrda kvaliteta onoga što smo mi kao predstavnici ovlašćenog predlagača došli ovde da zastupamo.
Takođe, sam ponosan kada imamo jedan od ključnih sistemskih, procesnih zakona o izvršenju i obezbeđenju o kojem niste govorili u vašem uvodnom izlaganju ni jednu jedinu reč. Zakon je ne samo vredan pažnje nego je od ključne važnosti za funkcionisanje našeg pravosudnog sistema.
Odmah da vam kažem, nije ovde reč ni o kakvom udaru, verovatno je reč o udaru na nečiju svest da shvati da je Vlada Aleksandra Vučića uspela da otvori prva pregovaračka poglavlja u pristupanju EU. Ako vam nije jasno čije sam ja to Vlade član, ja sam član Vlade Republike Srbije čiji je predsednik Aleksandar Vučić, ponosim se tim, jer je to prva Vlada koja ono što kaže to i ostvaruje, to i radi. Ako vaša stranka ni u vreme kada su njeni funkcioneri bili u čelu države i na čelu nekih drugih stranaka, nije uspela da uradi ni promil onoga što smo mi uradili u ovih u kontinuitetu nešto više od godinu i po dana, onda je to dokaz da je ovo vaša politika, odnosno da je ovo i vaša Vlada, odnosno da je ovo i vaša stranka.
Naravno, možemo mi ovako da se ubeđujemo do prekosutra, nećemo se ubediti, ali sama činjenica, a nešto će od vaših amandmana verovatno biti i prihvaćeno, pretpostavljam da je prof. Rakić Vodinelić zaista dobro pročitala naše predloge zakona i sama činjenica da na Zakon o izvršenju i obezbeđenju niste imali ozbiljnih primedbi, govori o tome koliko smo se potrudili da uradimo jedan zaista ozbiljan i dobar zakon. Hvala vam.

Zahvaljujem, uvažena gospođo predsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, pred vama se nalaze Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i Republike Turske o izručenju, Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i Republike Turske o uzajamnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima i Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i Republike Turske o uzajamnoj pravnoj pomoći u građanskim i trgovačkim stvarima.
Pitanje međunarodne pravne pomoći i međunarodne pravne saradnje između Republike Srbije i Republike Turske za sada je regulisano sledećim bilateralnim ugovorima: Konvencijom između Kraljevine Jugoslavije i Republike Turske o uzajamnim odnosima po predmetima sudskim, građanskim i trgovačkim od 7. jula 1934. godine; zatim, Konvencijom o sudskoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima između SFRJ i Republike Turske od 8. oktobra 1973. godine, kao i Konvencijom o izdavanju između SFRJ i Republike Turske od 17. novembra 1973. godine.
Upravo navedeni važeći bilateralni ugovori o pravnoj saradnji sa Republikom Turskom, koji su na snazi i koji su odavno zaključeni, kao takvi ne mogu da zadovolje potrebe savremenog pravnog saobraćaja u međunarodnoj građansko-pravnoj i krivično-pravnoj materiji.
Naime, pravna saradnja između dve države je sve češća, jer građani dve države i pravna lica sve češće između sebe ostvaruju pravnu saradnju. Pored toga, kriminal kao društvena pojava ne poznaje državne granice i sve raznovrsniji su njegovi vidovi, odnosno načini izvršenja.
Sve navedeno zahteva raznovrsnu, obimnu, efikasnu i sve intenzivniju pravnu saradnju između pravosudnih i drugih organa dve države, a čemu treba da doprinesu rešenja sadržana u ugovorima čije se potvrđivanje predlaže. Rešenja sadržana u navedenim ugovorima treba da doprinesu većoj pravnoj sigurnosti fizičkih i pravnih lica jedne države kada se nađu na teritoriji druge države ugovornice, pravo na pravnu zaštitu, pravo na besplatnu pravnu pomoć, zaštitu svedoka, izuzimanje od plaćanja parničnih troškova, upotrebu jezika, priznavanje i izvršenje sudskih odluka, izvođenje procesnih radnji, uručenje akata i tome slično.
U krivično-pravnoj materiji predložena rešenja omogućiće daleko obimniju i raznovrsniju pravnu pomoć između dve države, jer se predviđaju novi oblici pravne pomoći i određene mere, na primer, kontrolisane isporuke, privremena predaja lica lišenih slobode i tome slično, koje su od bitnog značaja za otkrivanje i suzbijanje kriminala u savremenim uslovima, pogotovo kada se radi o organizovanom kriminalu.
Mogućnost neposrednije saradnje stvoriće uslove i za efikasnije odvijanje međunarodne pravne pomoći u krivičnim stvarima. Predložena rešenja u pogledu izručenja okrivljenih i osuđenih lica, uz preciziranje pretpostavke i visine zaprećene izrečene kazne, vrste krivičnih dela za izručenje, stvoriće osnov za čvršću i obavezniju saradnju između nadležnih organa dve države, kako okrivljena, tako i osuđena lica ne bi bekstvom iz jedne u drugu državu izbegla krivičnu odgovornost.
Rešenja sadržana u ugovorima rezultat su i obaveza koje proizlaze iz multilateralnih konvencija o međunarodnoj pravnoj pomoći. Navedeni ugovori potpisani su 5. juna 2013. godine, a predloge zakona o potvrđivanju navedenih ugovora Vlada je prvi put dostavila Narodnoj skupštini još 12. jula 2013. godine, da bi nakon povlačenja oni bili vraćeni u proceduru.
S obzirom na geografsku povezanost i međunarodnu transferzalu koja prolazi spajajući istok i zapad preko Republike Srbije, a idući ka Turskoj, da bi se predupredila i poboljšala borba protiv organizovanog kriminala, naročito trgovine narkoticima, ljudima, oružjem, mišljenja sam da izglasavanje i potvrđivanje ovih ugovora će poboljšati međunarodnu pravnu saradnju Republike Srbije i Republike Turske i uzdići je na viši nivo, znatno viši od onoga koji se sada, kao što rekoh, zasniva na prvom od tri ugovora koji je zaključen pre 81 godinu.
Uveren da ćete u danu za glasanje podržati predloge ova tri zakona, zahvaljujem vam se na pažnji i želim plodotvornu i dobru raspravu. Hvala.

Hvala uvažena predsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, da se zahvalim na konstruktivnoj besedi kolege Aleksandra Martinovića i na zaista konstruktivnom i minucioznom pristupu kakav kolega Jovanović uvek ima u raspravama po zakonima, gde Vladu kao predlagača imam čast da predstavljam i zastupam u Narodnoj skupštini.
Naravno, da se može reći u dobrom delu da ste i u pravu, međutim, ono o čemu treba imati u vidu kada je reč o potvrđivanju zakona, odnosno predlozima zakona kojima se potvrđuju međunarodni ugovori iz oblasti međunarodne pravne saradnje, međunarodnog pravnog saobraćaja, međunarodne pravne pomoći, jeste da se u takvim situacijama države ugovornice trude da dobar deo svojih politički diskrecionih ovlašćenja regulišu zakonima, i da stvari koje su propisane važećim međunarodnim pravnim aktima, dakle, multilateralnim konvencijama koje imaju za predmet iste ove stvari, dakle, da li je to međunarodna pravna pomoć u krivičnim pravima, u građanskim i trgovačkim stvarima, u izručenju, da nadmaše te međunarodne pravne regule i postignu neki vid bliže i prisnije i bolje saradnje.
Na kraju, kada ostane sve ono što nije regulisano ovim ugovorima ono se svodi na teren politike i bilateralnih odnosa dveju zemalja. Ako stvari posmatramo iz jednog ugla ja bih rekao da ste vi u potpunosti u pravu, ali ovo je dvostrani ugovor i ovde su dve strane i uvek ga tako treba posmatrati. Nažalost, ni Republika Turska ni Republika Srbija nisu zemlje tog nivoa političke stabilnosti da mogu da se pohvale da su u stanju da nemaju u svojim ugovorima ovakvu jednu odredbu. Ako hoćete, ovde upravo i jeste i postoji funkcija izvršne vlasti u međunarodnoj pravnoj saradnji, jer postoje slučajevi koji su van domašaja sudske vlasti i puke tehničke saradnje, kao što su ovi.
Poznato vam je da, recimo Republika Turska ima izvesne političke probleme sa kurdskom nacionalnom manjinom. Da smo mi kao država nemalo puta u prošlosti bili zamoljena država da izručimo lica koja su pred pravosudnim organima Republike Turske bila osumnjičena da su vršila neka krivična dela koja bi neko mogao i da kvalifikuje kao politička krivična dela. Praksa naše države je različita.
Dakle, nekada smo ta lica izručivali, nekada nismo. Ali, u svakom slučaju moje mišljenje je da je dobro što postoji ovakva jedna odredba, a ono gde sam ja shvatio vaš konstruktivan pristup jeste, da se i te kako vodi računa u primeni ove odredbe, i tu vas u potpunosti podržavam. Turska, znate ima jedan specifičan sistem, da bi se izvršilo izručenje državljanina koga tražite iz Turske potrebno je da taj akt, dakle, da tu odluku o izručenju potpiše svaki ministar turske vlade, i tek kada ga poslednji ministar potpiše, da ga onda potpiše i predsednik vlade Turske.
To je jedan specifičan ali i vrlo kompleksan sistem za razliku od našeg gde je potpis ministra nadležnog za poslove pravosuđa dovoljno da se tako nešto učini. Naravno, kada su u pitanju politički kompleksni slučajevi da ko god bio ministar pravosuđa tu odluku donosi, normalno u konsultacijama sa rukovodstvom same Vlade, sa predsednikom Vlade i ostalim članovima Vlade i o tome će se naročito voditi računa.
Moja ocena je da je jedna vrsta partnerskog i odgovornog gesta od strane Srbije što je prihvatila da ovakav ugovor zaključi sa Turskom što pokazuje da je Srbija zaista jedna odgovorna zemlja i da ona pravi partnerstva i prijateljstva na svim stranama sveta. Tako da sam uveren, a znajući i kolege i prethodnog kolegu sa kojim sam potpisao ovaj ugovor i novog ministra pravde Turske sa kojim sam imao prilike da sarađujem i da se viđam da možemo da računamo na jednu fer, iskrenu i partnersku saradnju. Znajući koja je bila njihova zahvalnost i zaista jedno veliko oduševljenje kada smo uopšte postigli ove dogovore, uveren sam da nam takva saradnja i sledi.
Ono što ste i vi rekli, ne samo za mene koji sam trenutno na ovoj funkciji nego i za svakog budućeg jeste da se dobro vodi računa o tome šta se to smatra političkim, krivičnim delom. S obzirom da smo mi država koja je u procesu evropskih integracija, koja teži dostizanju evropskih standarda, evropskih vrednosti, svakako da bi svaki ministar pravde Srbije trebalo da se osloni upravo na te standarde, na one koji su u primeni u zemljama članicama EU kada se odlučuje o ovakvim potezima. Hvala vam još jednom.

Zahvaljujem uvažena predsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, zahvaljujem i uvaženoj koleginici Čomić na primedbama i opažanjima u tekstovima predloga zakona, kada je reč o Predlogu zakona kojim se potvrđuje ugovor o izručenju između Republike Srbije i Republike Turske i gde je koleginica Čomić govorila o članu 16. stavu 4, procedurama za privremeno pritvaranje.
Dakle, stav 4. u suštini daje izuzetak od pravila. Pravilo jeste da se zahtev za privremeno pritvaranje podnosi na način i po proceduri koja je predviđena stavom 3. ovoga člana, a s obzirom da je reč o proceduri koja je u nekoliko komplikovanija i kompleksnija, dakle zahteva nešto više vremena, predviđa se izuzetak koji propisuje hitnu proceduru kada je u pitanju pritvaranje.
Procedura koja se obavlja preko međunarodne organizacije kriminalističke policije, kao što znate mreža Interpola ima svoje ispostave odnosno svoje centre u svim državama potpisnicama odnosno članicama Interpola i takav vid komunikacije jeste nešto što je najbrže moguće u današnjem, da kažem, okolnostima, normalno da postoje brža sredstva komunikacije, ali ovde je reč o pravno uređenoj komunikaciji, koja se zasniva na poverenju koje su države članice Interpola poverile međunarodnoj organizaciji, čiji su i članovi.
Ono što je kod nas sporno jeste, iskoristiću priliku da pomenem, pretpostavljam da je jedan od motiva za vaše postavljanje pitanja bilo i postupanje poslednjih meseci ili godina po Interpolovim poternicama.
Daću čisto kao primer, da bih to objasnio, to je primer poternice raspisane za Naserom Orićem. Zašto sam uzeo to kao primer? Nije u ovom konkretnom slučaju predmet priče Naser Orić, dakle mi smo imali situaciju da je naša poternica, naših pravosudnih organa, naše države, distribuirana putem mreže Interpola, da je ona zbog veta, neke vrste veta koji je na tu poternicu stavila BiH, kao država čiji je državljanin, a po osnovu Rezolucije Generalne skupštine Interpola iz Dohe, mislim iz 2010. godine, ako se ne varam, gde se traži prethodna saglasnost države čiji je državljanin u pitanju, da bi se sprovelo gonjenje putem Interpola.
Tu možemo da vodimo rasprave i političke i pravne koliko je ta rezolucija dezavuisala sistem saradnje preko Međunarodne organizacije kriminalističke policije Interpola. Zašto? Jer u suštini vi onda dolazite u situaciju da u ovakvim slučajevima, svaka država, ukoliko se ne slaže sa gonjenjem svog državljanina, može prilikom raspisivanja poternice da stavi blokadu na tu poternicu.
Naša poternica koja se našla, odnosno pritvaranje do koga je došlo u Švajcarskoj po našoj poternici, nije bilo pritvaranje po Interpolovoj poternici, jer Interpolove poternice nije ni bilo zato što je država čiji je državljanin stavila na to blokadu. To se, naravno, u potpunosti razlikuje od ovoga o čemu smo mi ovde pričali. Dakle, ovde je vid samo o tehnički bržem i pravno regulisanom vidu zahtevanja, pritvaranja određenog lica i zbog toga je ovde stavljeno da se može ići i putem Interpola a ne čitavom procedurom kroz nekoliko koraka kroz pravosudne organe, pa iza pravosudnih organa kroz organe izvršne vlasti odnosno Ministarstva pravde.
Reč je o izuzetku, kao što rekoh, stav 3. člana 16. detaljno predviđa proceduru po kojoj se traži privremeno pritvaranje određenog lica.
Kada je reč o Predlogu zakona o potvrđivanju Ugovora o uzajamnoj i pravnoj pomoći u krivičnim stvarima i vaš osvrt na dva člana i to član 12. stav 3. i član 13. stav 3. takođe, mogu sa vama da se složim u dobroj meri da jezički izgleda nespretna ova formulacija. Suština stava 3. jeste da predato lice ostaje u pritvoru, osim ako strana ugovornica od koje se privremena predaja traži, ne zahteva da ono bude pušteno na slobodu. Čitava ova apozicija između ovih nekoliko zapeta, koje se čine i izgledaju nespretno raspoređenim, negde u potpunosti i suvišnim, jeste nešto što može da stvori izvesnu vrstu zbrke.
Naravno, ono što mene ne čudi ovde, moram da priznam, jeste da često ugovori o pružanju međunarodne pravne o uzajamnoj pravnoj pomoći između dve države jezički umeju da izgledaju rogobatni. Zašto? Pogledate odmah u način nastanka tih ugovora oko kojih se kao i kod sklapanja svih međunarodnih ugovora, a naročito ovde kada je reč o odricanju od jednog dela nadležnosti, ustupanja i uspostavljanju saradnje koja u dobroj meri treba i da se zasniva na uzajamnom poverenju, vode se pregovori.
Mi imamo slučajeve gde pregovori o zaključivanju ovakve vrste ugovora, recimo ugovora o izručenju ili ugovora o međuuzajamnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima traju i po nekoliko godina. Neću ih imenovati sada, ali postoje ugovori oko kojih mi pregovaramo duže od pet godina koji su ovakve prirode.
U tim pregovorima bukvalno se vodi računa, ne vodi računa, nego bukvalno se pregovara u nekim segmentima o svakoj reči i svaka država zna zašto zauzima takvu poziciju. Mi kao država imamo tipske primerke ove vrste ugovora koji nama služe kao osnova i pretpostavljam da je i ovde bilo o tome reči.
Ukoliko postoji mogućnost za bilo kakvu tehničku korekciju u ovom smislu koji ste vi pomenuli, ja je apsolutno prihvatam. Ono što je ovde najvažnije jeste da mi takvim korekcijama ne menjamo suštinu odredbe, ovde je suština potpuno jasna i to je ono što mi možemo faktički da radimo, ali tehnički ćemo uvek doći do toga kada se ne slaže u potpunosti naš prevod sa onim dogovorenim originalom će pretezati ono što je dogovoreni original.
Ako postoji mogućnost za tehničku korekciju ovoga, ja se zalažem za to i u potpunosti podržavam vas jer trudimo se koliko je god to moguće. Ovde to nije takav slučaj i imaćete po onome što znam i što je stanovište Evropske komisije koje će se ticati i zemalja članica EU gde je to, što kažu, uzelo onako priličan zamah, ali i zemljama kandidatima, to jeste vraćanje jezika zakonodavca na jezik koji može da razume običan građanin i koji nije lice pravne struke. Tako da ovde podržavam ovo što ste rekli.
Moram da priznam da mi nije u potpunosti jasna vaša sugestija koja se tiče člana 13. ovog stava 3. Dakle - svedok, veštak ili lice protiv koga se vodi krivični postupak gubi zaštitu koja mu je data na osnovu ovog člana ako nije nakon proteka vremena od 15 uzastopnih dana od dana kada njegovo prisustvo više nije potrebno pred sudskim organima; jezička neusklađenost, na to ste mislili u redu, tu takođe prihvatam primedbu jer mislio sam da imate suštinski neku primedbu. Dakle, trebalo bi u svakom slučaju reći - koja mu je data na osnovu ovog člana ako nakon proteka perioda od 15 uzastopnih dana od dana kada njegovo prisustvo nije potrebno pred sudskim organima, nije iskoristilo priliku da napusti, već ostane na toj teritoriji ili se na nju vratio pošto ju je napustio.
Dakle, cela je, razumemo se, formulacija prilično rogobatna. Ako postoji mogućnost tehnike korekcije, a suštinski ostvarenje onoga što je i bila i zamisao nas kao potpisnika, ja vaš apel i vašu primedbu svakako prihvatam i pozivam da se takva korekcija izvrši. Zahvaljujem.

Zahvaljujem uvažena gospođo predsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, svakako da ću vrlo radi kolegi Pavićeviću da odgovorim na njegova pitanja. On kao čovek od akademske struke zna kako vešto da plasira ono što možda nekada nije tema. Znate, kada je onaj student dobio pitanje da priča o vladavini Gaja Julija Cezara, on je počeo tako što je rekao – Gaj Julije Cezar je bio veliki državnik i veliki vojskovođa, ali i Karađorđe je bio veliki državnik i veliki vojskovođa.
Karađorđe je rođen u selu Viševcu, u centru Šumadije, a 1804. godine podigao je Prvi srpski ustanak itd, itd.
Hvala na onoj opasci. Ako sam zaista rekao Republika Srpska, to jeste bio lapsus u izgovaranju. Normalno da ja nisam ministar pravde Republike Srpske, pa ne mogu ni kao takav da nastupam, a svog kolegu Kasipovića svakako uvažavam i cenim.
Naravno, vama hvala na ovom pitanju koje ste postavili, iako nema veze sa ovom temom, ali hajte da se ne šalimo. Zašto vam se zahvaljujem na tome? Pa, zato što ste vi posmatrali, iako jeste posao opozicije da kritički sagledava Vladu i pokušava da usmerava na onaj put za koji ona mislim da je ispravan i da je dobar, ali istina je da se od 8. avgusta 2014. godine u proceduri nalaze dva predloga zakona i to su: Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Visokom savetu sudstva i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Državnom veću tužilaca.
Postavlja se pitanje zašto gotovo već godinu dana ta dva zakona stoje u skupštinskoj proceduri i zašto se ne ide na njihovo izglasavanje? Razlog jeste upravo što možemo da kažemo da se u ovih godinu dana radi vredno na akcionom planu za Poglavlje 23. Stav koji je zauzet, a koji je faktički iniciran i podržan od strane Evropske komisije, jeste kada su u pitanju stvari koje su od interesa i za Poglavlje 23, a koje su predviđene nacionalnim strategijama, odnosno akcionim planovima za realizovanje nacionalnih strategija, da li je reč o Nacionalnoj strategiji za reformu pravosuđa, da li je reč o Nacionalnoj strategiji za borbu protiv korupcije, recimo, u procesu skrininga i nakon toga, dakle, na osnovu izveštaja skrininga, zauzeto je stanovište da kada su u pitanju ovakve stvari sačekamo usvajanje akcionog plana za Poglavlje 23.
Dakle, a po pitanju ova dva predloga zakona otišlo se i korak dalje. U izradi ovih nacrta, pre nego što su utvrđeni kao predlozi zakona, učesnici u tom postupku, a to su i predstavnici Visokog saveta sudstva, Državnog veća tužilaca, strukovnih udruženja, sudija, javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, predstavnika Ministarstva pravde, utvrđeno je da za postizanje ciljeva koji su propisani Nacionalnom strategijom reforme pravosuđa u ovom trenutku i u ovim konkretnim zakonima nije moguće ostvariti sve zacrtane ciljeve bez ustavnih promena u ovoj oblasti.
Kada su predlozi zakona utvrđeni i poslati Skupštini, stajali su u redu u skupštinskoj proceduri i tada nam je Evropska komisija posavetovala da razgovaramo sa svim učesnicima u ovom procesu i da od njih tražimo izjašnjenje da li su oni mišljenja da ove zakone sada, ovakve kakvi su predloženi i kakve su ih izradile radne grupe, treba usvajati, ili da te zakone treba odložiti za period nakon izglasavanja ustavnih promena u ovoj oblasti. Svi su se nedvosmisleno opredelili za ovo drugo, a razlog je bio taj što smo mi u međuvremenu dobili ekspertizu. Dakle, pored ovoga što je Evropska komisija govorila, mi smo dobili ekspertizu Venecijanske komisije, koja nam je skrenula pažnju da neke stvari koje su predviđene ovim predlozima zakona nemaju njihovo najpozitivnije nedvosmisleno mišljenje. Reč je bilo i o nekim delovima na čijem su uključivanju u ovaj tekst insistirala i strukovna udruženja. Kada su sama strukovna udruženja videla da nešto što su oni predlagali Venecijanska komisija nije podržala, oni su tu promenili svoje stanovište.
Tako da, hvala vama na pitanju i ja sam se potrudio da ovo obrazložim. Onda se postavlja jedno pitanje, odnosno nameće se pitanje zašto su ti predlozi i dalje u skupštinskoj proceduri? Zato što se dugo vremena mislilo i mi zaista i dalje mislimo da neke tehničke izmene tih zakona koje su nedvosmislene, nedvosmisleno potrebne, dobile su konsenzus svih učesnika, koje se, recimo, tiču propisivanja pravila i procedura sprovođenja izbora za članove Visokog saveta sudstva, odnosno Državnog veća tužilaca, eventualno zavređuju razmatranje i usvajanje u ovoj Skupštini. Ali, evo, ja sam se trudio da budem što je moguće koncizniji i jasni u ovom pogledu. Ovo su razlozi zašto su ti predlozi zakona i dalje u proceduri, odnosno zašto se gotovo godinu dana ne raspravlja o njima.
Daleko od toga, kako ste vi to lepo postavili, ali uz pogrešnu premisu, da ako nema ovih zakona nema i volje ili se odustaje od reforme pravosuđa. Naravno da se ne odustaje. Republika Srbija kao država i u procesu evropskih integracija, ali je obavezana onim što je izglasala Narodna skupština, a što jeste Nacionalna strategija reforme pravosuđa, ostaje i dalje opredeljena da svoje pravosuđe reformiše i dovede ga na takav nivo kvaliteta koji, nezavisno od toga da li će njime biti ili neće biti zadovoljna EU, ali kojim će biti svakako zadovoljniji građani Srbije nego što su to danas, a građani Srbije danas nisu zadovoljni našim pravosuđem, o čemu svedoči i nivo poverenja koji imaju u sudstvo kao granu vlasti. Zahvaljujem.

Zahvaljujem uvažena gospođo predsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, prvo zahvaljujem kolegi Veselinoviću što je rekao da će podržati u danu za glasanje ova tri predloga zakona i na tome mu hvala, kao što mogu da mu se zahvalim za to što on, ali i jedan deo javnih društveno političkih radnika pokušavanjem ponavljanja nekih samo njima znane teze da je ovo najneefikasnija Vlada na svetu. Apsolutno protivreče onome što recimo kaže kancelar Savezne Republike Nemačke Angela Merkel kada sa rečima hvale govori o ovoj Vladi i o njenom učinku i o rezultatima njenog rada. Sumnjam da bi prva ličnost jedne zemlje kao što je Savezna Republika Nemačka tako govorila o Vladi koju vi nazivate najneefikasnijom.
Kada recimo potpredsednik SAD gospodin Bajden govori takođe istim rečima o ovoj Vladi. Sumnjam da bi drugi čovek SAD jednu vladu nazivao, odnosno hvalio za njene poteze, a smatrao je najneefikasnijom. Kada recimo o našim merama fiskalne ekonomske monetarne politike govori predsednik Ruske Federacije gospodin Vladimir Vladimirovič Putin. Sumnjam da bi on kvalifikovao takvu vladu za najneefikasniju vladu.
Vi možete to slobodno da tvrdite. Pretpostavljam da ćete sa tom tvrdnjom izaći i na predstojeće izbore i da će građani svakako meriti sve ono što mi govorimo i što mi radimo. Ovo nije tema, ali ja prihvatam i na resornom Odboru za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu ja ću govoriti i podneti izveštaj o aktivnostima Ministarstva pravde, pa ćete moći da vidite šta je to što je Ministarstvo pravde do sada radilo na planu reformisanja srpskog pravosuđa.
Sami ste ovde prisustvovali pre nepunih tri i po meseca raspravi o jednom izuzetno dobrom zakonu koji je od strane Saveta Evrope ocenjen kao dobar, a koji upravo ima za cilj poboljšanje efikasnosti rada našeg sudstva, a reč je o Zakonu o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. To je jedan zakon, ali postoji čitav niz mera koji je preduziman. Možemo da se složimo da te mere treba da budu i opsežnije, da treba da budu učestalije, ali znate kako, mi radimo sa onim što imamo, naše pravosuđe nije moglo ni pre tri godine, ni pre godinu dana, a ni pre pet godina odjednom iznova čitavo da se stvori. Pravosuđe i pored propisa čine i ljudi, a mi raspolažemo ljudima kakvima raspolažemo i u granicama mogućeg možemo da postižemo i neke rezultate.
Verovatno vam se omaklo, ali želim da verujem da vam se omaklo, a ne da niste uopšte razumeli sistem uzajamne pravne pomoći kada je u pitanju izručenje. Ne tražimo mi izručenje lica koje je izvršilo krivično delo u Tursko od Turske. Za to krivično delo sude mu turski sudovi. Mi od Turske možemo da tražimo lice koje je na teritoriji Srbije izvršilo određeno krivično delo.
Vi ste govorili nešto sasvim suprotno. Hoću da verujem da ste napravili lapsus i da to nije, jer i vi ste diplomirani pravnik, profesor ste, ako se ne varam privrednog prava, ne na pravnom ali na poljoprivrednom fakultetu, ali hoću da verujem da vam se to omaklo.
Ovi sporazumi da li će biti nešto epohalno za naše pravosuđe, ne, a da li će biti jedan značajan korak unapred za uzajamnu pravnu saradnju koja postoji između pravosuđa Turske i pravosuđa Srbije, između Ministarstva pravde Turske i Ministarstva pravde Srbije, apsolutno tvrdim da hoće. I, da je ovo dobar korak i da je ovo korak koji, to ne možemo reći recimo direktno za Sporazum o izručenju, ili Sporazum o uzajamnom pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, ali kada pričamo o građanskim, trgovačkim stvarima svakako da neće biti beznačajan i za ojačavanje ekonomske i privredne saradnje između Srbije i Turske koja je dobra i koja zaista ima i te kako veliki potencijal da bude još bolja.
Ovo je možda jedna mala cigla u građevini tih dobrih ekonomskih, partnerskih odnosa koje Srbija i Turska grade i ne treba zanemariti ni takav doprinos. Sa vama u svakom slučaju, u svakoj prilici uvek da razgovaramo i o rezultatima i o merama preduzetim i onima koje će biti preduzete iz oblasti pravosuđa, a od strane Ministarstva pravde Vlada Republike Srbije uvek stojim na raspolaganju i uvek sam voljan da razgovaram. Zahvaljuje.

Zahvaljujem uvažena gospođo predsednice, dame i gospod narodni poslanici, pa evo, ja uvaženom prethodniku i kolegi, gospodinu Veselinoviću predlažem da uzme stenografske beleške Narodne skupštine. Zahvaljujem mu se što je dva puta u svom repliciranju našu Vladu nazvao najefikasnijom Vladom na svetu i hvala gospodine Veselinoviću na takvoj kvalifikaciji, od jednog predstavnika opozicije to i te kako prija čuti. Ali, ako ne verujete vi uzmite lepo transkripte i pogledate ovde da ste vi to izgovorili u poslednja dva minuta, dva puta. Hvala na tome, vi ste se time pridružili i gospodinu Putinu i gospođi Merkel i moram da kažem da je ovo jedan veliki napredak i za vas lično, ako ste to tako shvatili.

Što se tiče onoga malo pre što ste rekli, ja ću vas citirati, vi ste rekli: „Šta će se desiti ako mi na osnovu ugovora o izručenju dobijemo lice koje je izvršilo krivično delo u Turskoj?“. Vi ste pročitali prvi član ovog Predloga zakona, odnosno ugovora, kojim se ovaj zakon potvrđuje, ali niste čitali dalje. Dalje možete da pročitate i za koja se to krivična dela izručenje traži.

Vi ste tada govorili da mi tražimo izručenja lica koje je izvršilo neko krivično delo u Turskoj, a to je delo za koje se to lice procesuira po turskim zakonima. Mi eventualno možemo da tražimo, ali ne na osnovu ovog ugovora, transfer tog lica, pa da izdržava kaznu kod nas, a za ovo da smo najefikasnija Vlada, drago mi je što ste u nekoliko minuta promenili svoje mišljenje i što ste to dva puta u svom izlaganju potvrdili. Hvala još jednom.

Hvala, uvaženi predsedavajući, potpredsedniče Bečiću.
Uvažene dame i gospodo narodni poslanici, pred vama se nalazi Predlog odluke o izboru republičkog javnog tužioca, koji je podnela Vlada Republike Srbije, a na predlog Državnog veća tužilaca.
Na predlog Državnog veća tužilaca Vlada predlaže da za republičkog javnog tužioca bude izabrana gospođa Zagorka Dolovac, trenutni republički javni tužilac Republike Srbije.
Ukratko ću vam izneti nekoliko podatka iz životne i poslovne biografije gospođe Dolovac.
Zagorka Dolovac rođena je 12. oktobra 1966. godine u Novom Sadu. Završila je poznatu gimnaziju u Sremskim Karlovcima i diplomirala na Pravnom fakultetu u Novom Sadu 1989. godine, dok je pravosudni ispit položila 1992. godine. Kao tužilački pripravnik radila je u Okružnom javnom tužilaštvu u Novom Sadu u periodu od 1990.–1992. godine, dok je od 1992.–1996. godine radila kao tužilački saradnik u Opštinskom javnom tužilaštvu u Novom Sadu. Godine 1996. izabrana je za zamenika opštinskog javnog tužioca u Opštinskom javnom tužilaštvu u Novom Sadu, u kome je obavljala javno-tužilačku funkciju sve do 2004. godine, kada je izabrana za zamenika okružnog javnog tužioca u Okružnom javnom tužilaštvu u Novom Sadu. U tom periodu obavljala je javno-tužilačku funkciju radeći na najsloženijim predmetima u okviru nadležnosti Okružnog javnog tužilaštva.
Zagorka Dolovac je 2007. godiine imenovana za vršioca dužnosti javnog tužioca u Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu. Tu dužnost je obavljala do kraja 2009. godine. Tokom rukovođenja ovim javnim tužilaštvom kao najvećim javnim tužilaštvom u Republici Srbiji, bila je nadležna za organizaciju rada i postupanje svih podnosilaca javno-tužilačke funkcije u Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu, a i usmeravala je i nadzirala rad kako Okružnog javnog tužilaštva, tako i svih opštinskih javnih tužilaštava u Gradu Beogradu.
Nakon izbora od strane Narodne skupštine Republike Srbije, stupila je na dužnost republičkog javnog tužioca Republike Srbije 1. januara 2010. godine. U svom dosadašnjem radu u okviru Ustavom i zakonom propisanih ovlašćenja, ulagala je napor da obezbedi efikasno i uspešno postupanje javnih tužilaštava Republike Srbije, kao i da značajno ojača kapacitete i unapredi funkcionisanje sistema javnih tužilaštava, kao i saradnju sa drugim državnim organima, oraganizacijama, kao i organizacijama civilnog društva i međunarodnim partnerima u borbi protiv svih oblika kriminala i suzbijanju krivičnih dela koja najviše pogađaju građane Republike Srbije.
U okivru svojih nadležnosti, obezbedila je posvećeno učešće javnog tužilaštva u izradi strateških dokumenata Republike Srbije i njihovom sprovođenju kako radi unapređenja rada pravosuđa, tako i radi napretka u evropskim integracijama, a sve u cilju obezbeđivanja više nivoa vladavine prava i boljeg i sigurnijeg društva u Republici Srbiji.
Nastavljajući se na prethodno izgrađenu strukturu i unapređenje principa rada, svoje javno-tužilačko iskustvo kako u postupanju u prvom stepenu, tako i u rukovođenju u prvostepenim, a zatim i u Republičkom javnom tužilaštvu, odnosno celokupnim javnim tužilaštvom Republike Srbije, Zagorka Dolovac je svojim planom i programom rada planirala i predložila Državnom veću tužilaca da nastavi maksimalno posvećeno rukovođenje Republičkim javnim tužilaštvom, tj. javnim tužilaštvom u Republici Srbiji, te da obezbedi uspešno postupanje javnih tužilaštva u borbi protiv kriminala i drugih zakonom propisanih oblasti rada u skladu sa prioritetima opisanim u programu organizacije i unapređenja rada javnog tužilaštva za period od 2016. do 2022. godine, a u skladu sa državnom politikom Republike Srbije i u koordinaciji sa drugim državnim organima.
U tom smislu, kandidat za republičkog javnog tužioca gospođa Zagorka Dolovac je, u skladu sa navedenim programom, kao svoje prioritete za nastupajući period odredila: jedan, bezkompromisnu borbu protiv kriminala, naročito organizovanog kriminala, korupcije, drugih oblika teškog kriminala, uključujući oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela, dva, povećanje efikasnosti krivičnog gonjenja, uključujući i efikasnu primenu tužilačke istrage, sporazuma o priznanju krivice i oportuniteta i tri, intenziviranje međunarodne saradnje, uključujući aktivno učešće u procesu pridruživanja EU i međunarodnu pravnu pomoć i saradnju kako u bilateralnim odnosima, tako i kroz evropske i regionalne pravosudne mreže, poput Eurojust-a i CCPE-a.
Takođe, s obzirom na značajnu ulogu javnog tužilaštva u izradi i postupanju po najvažnijim strateškim dokumentima, republički javni tužilac je, rukovodeći Republičkim javnim tužilaštvom i sistemom javnih tužilaštava Republike Srbije imao značajnu ulogu u sprovođenju Nacionalne strategije reforme pravosuđa i Akcionog plana za njeno ostvarivanje za period od 2013.-2018. godine, kao i izradu, ali i planirano sprovođenje akcionih planova za pregovaračka poglavlja 23 i 24 procesu pristupanja EU kao prioritetnom državnom cilju Republike Srbije.
U toku svog dosadašnjeg mandata, Zagorka Dolovac se starala o unapređenju ljudskih i tehničkih kapaciteta javnog tužilaštva kroz povećanje broja nosilaca javno-tužilačke funkcije, tužilačkog i drugog osoblja, kao i realizaciju međunarodnih projekata kroz koje su opremana javna tužilaštva i vršeno stručno usavršavanje zaposlenih u javnom tužilaštvu.
Takođe, zalagala se i za dosledno sprovođenje osnovnih principa u radu javnog tužilaštva, samostalnosti, nepristrasnosti, odgovornosti i profesionalnosti. Republički javni tužilac Zagorka Dolovac preduzimala je i mere za osnivanje disciplinskih organa radi jačanja odgovornosti nosilaca javno-tužilačke funkcije, te unapredila međunarodnu saradnju javnog tužilaštva u cilju optimalnog postupanja u predmetima transnacionalnog kriminala, ali i u cilju najboljeg predstavljanja javnog tužilaštva i naše države kao pouzdanog partnera u međunarodnoj saradnji.
Ne samo susreti, postignuti memorandumi i sporazumi, već i ono što bih naročito istakao, a to su realizovane akcije zajedničkih istražnih timova koji su formirani između našeg javnog tužilaštva i javnih tužilaštava stranih država, a u čijem je zaključivanju učestvovalo i radno bilo angažovano Republičko javno tužilaštvo, ostvareni su značajni uspesi upravo u oblasti borbe protiv transnacionalnog kriminala, a republički javni tužilac je tome davala i svoj lični značajan doprinos.
Kao republički javni tužilac, naš kandidat za tužioca, Zagorka Dolovac je za svoj cilj u nastavku ovog svog mandata postavila nastavak i unapređenje borbe protiv kriminala, naročito u oblasti borbe protiv organizovanog kriminala, korupcije, oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela, borbe protiv trgovine ljudima, zaštite ljudskih prava odnosno borbe protiv diskriminacije, suzbijanja krivičnih dela sa elementima nasilja, naročito nasilja u porodici, borbe protiv terorizma, suzbijanje ratnih zločina i visokotehnološkog kriminala kao i efikasno sprovođenje relevantnih nacionalnih strategija i akcionih planova i dodatno jačanje kapaciteta javnog tužilaštva, nastavak i unapređenje saradnje sa drugim državnim organima, međunarodnim organizacijama, a u najboljem interesu pravnog sistema i vladavine prava, ali i građana države Srbije.
Dozvolite mi još na kraju da kažem da nekada sa pravom svi možemo, a neretko sam bio u prilici da i sama gospođa Dolovac kao republički javni tužilac govori o svom ličnom nezadovoljstvu funkcionisanjem nekih delova sistema. Kada se pogleda na kom nivou je bilo javno tužilaštvo pre šest godina, na kome pre 12, pre 20 godina, možemo reći da su u sistemskoj oblasti neke stvari zaista unapređene. Da li bi to moglo da bude bolje, da li bi moglo da bude intenzivnije, efikasnije, svakako da za to ima prostora.
Moram još jednom da podvučem da naročito u onim pošastima koje su sticajem okolnosti, sticajem prilika, prepoznate kao jedni od glavnih problema, pomenuo sam ne samo borbu protiv transnacionalnog kriminala, ne samo borbu protiv organizovanog kriminala, pomenuo sam borbu protiv nasilja u porodici, da je u takvim slučajevima gospođa Dolovac kao republički javni tužilac uvek pokazala najviši nivo razumevanja, spremnost za saradnju, interresornu saradnju, ne samo na nivou Republičko javno tužilaštvo-Ministarstvo pravde, već i Ministarstvo unutrašnjih poslova, Ministarstvo rada, zapošljavanja, socijalnih i boračkih pitanja i ostala ministarstva, ali i drugi državni organi, kao što je policija i da je jedan, mogu slobodno i odgovorno reći, od najkonstruktivnijih činilaca upravo tih zajedničkih radnih grupa i tela. Pomenuću, recimo, borbu protiv nasilja na sportskim priredbama, gde je takođe Republičko javno tužilaštvo imalo svoju značajnu ulogu, ali i u nastanku jednog strateškog dokumenta koji smo kao Vlada usvojili pre nepuna dva meseca i čije ćete rezultate uskoro moći da imate i pred vama u proceduri u Narodnoj skupštini, a to je Strategija unapređenja i razvoja finansijskih istraga, borbe protiv privrednog i finansijskog kriminala, gde je, uz borbu protiv korupcije, Republičko javno tužilaštvo kojim rukovodi gospođa Dolovac dalo zaista značajne doprinose.
Uveren da će ona dati svoj lični maksimum, a znajući da će imati punu podršku u Ministarstvu pravde na svemu onome što je postavila i kao ciljeve u svom budućem mandatu, ja vas pozivam da u Danu za glasanje podržite predlog odluke o izboru republičkog javnog tužioca, na koje mesto je Vladi Državno veće tužilaca predložilo, a Vlada predlaže vama, gospođu Zagorku Dolovac. Ona je, po mom ličnom uverenju, žena koja je izrasla u državnoj službi, koja zna šta je država i koja je svojim ponašanjem na mestu republičkog javnog tužioca to do sada i pokazala.
Ono što bih želeo ovde naročito da istaknem, na kraju ove svoje uvodne reči, jeste činjenica da će posle nekoliko decenija ovo možda biti prvi put da osoba koja je gotovo čitav jedan mandat, ne gotovo, zato što tek krajem ove godine njoj ističe period na koji je prvi put izabrana za republičkog javnog tužioca, biti u prilici da bude izabrana ponovo. Ako bismo ono čemu smo svi nečemu i nekada skloni, a to su i neke vrste i političkih primisli i političkih predrasuda bili, i državno i nacionalno odgovorni, možemo reći da je ovo za naš sistem dobra stvar, što znači da će započete reforme moći da idu u jednom dobrom smeru, a uveren sam, kao što rekoh, da će u svom drugom mandatu gospođa Dolovac dati još veći i još značajniji lični doprinos unapređenju rada javnog tužilaštva i položaja javno-tužilačke organizacije u sistemu vlasti u Republici Srbiji. Zahvaljujem vam na pažnji.

Kao ovlašćeni predstavnik predlagača, je li tako?