Hvala uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, u setu zakona iz oblasti pravosuđa, među prvima danas pred vama nalazi se Predlog zakona o izvršenju i obezbeđenju, te mi dozvolite da moje obraćanje započnem upravo obrazlaganjem ovog predloga zakona.
Godine 1978. donet je prvi posleratni jugoslovenski Zakon o izvršnom postupku, koji je bio recipiran, ali u mnogome skraćen Zakon o izvršenjeu i obezbeđenju iz 1930. godine.
Razume se, Zakon o izvršnom postupku bio je saobražen duhu vremena u kome je nastao i svrsi kojoj je trebao da služi, a to je odražavanje sistema, tzv. „socijalističkog samoupravljanja“.
Posmatran kao akt naše pravne civilizacije po svojim rešenjima, sistematici i tehnici, bio je osrednje vrednosti. Svakako da je zaostajao za Zakonom o obligacionim odnosima, Zakonom o nasleđivanju i drugim zakonima koje je ispisalo pero profesora Mihajla Konstantinovića, ali i Božidara S. Markovića i drugih velikana naše pravne misli.
Osnovni pravno-politički prigovor kritičke javnosti bio je da zakon sadrži suviše pravnih sredstava koja pogoduju dužniku i time kao da nastoji da izvršenje uopšte ne bude sprovedeno.
No, i na takvom zakonu zasnovana je bogata sudska praksa i iz takvog zakona učile su se generacije sudija, advokata i drugih pravnika.
Kada je minulo vreme društvene svojine i samoupravljanja, odlučeno je da se uklone slabosti zakona iz 1978. godine. Najpre je donet Zakon o izvršnom postupku 2000. godine, pa Zakon o izvršnom postupku od 2004. godine, a zatim i Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine. Imali su istu težnju, koja je glasila – da ubrza postupak i pomeri klatno sa zaštite interesa dužnika na zaštitu interesa poverilaca. Sve je bilo tome podređeno, sistemskim, strukturnim i funkcionalnim pitanjima izvršnog postupka zakoni se bave kao uzgred i nemarno. Nepregledni su, sadrže protivrečne norme, formulacije su često rogobatne i nejasne, nedostaje logička spona između njih.
Nekada je teško razabrati da li je izvesna odredba nastala kao posledica namere pisca zakona ili kao redakcijska greška usled nepažljive izrade zakona. Oni barem u dogmatskom, pravničkom smislu posmatrani kao logičke tvorevine zaostaju za Zakonom o izvršnom postupku iz 1978. godine. Nude ubrzanje izvršnog postupka putem koji se više sluti nego što se vidi i stvaraju zbrku.
Problem je u tome što se novim izvršnim zakonima postupak ponajpre samo mehanički ubrzava. Umesto da se izuči biće, suština postupka, ono što čini njegove funkcionalne veze i pažljivim menjanjem supstance ubrzava postupak, postupak se posmatra kao manje-više mehanički sled procesnih radnji između kojih kao da ne postoje veze. Potom se jednostavno izostavljaju neke faze postupka i uklanjaju neki instituti i skraćuje i time i ubrzava postupak.
Međutim, amputacija je problematična, jer se amputirani deo postupka pojavi opet samo na drugi način i pod drugim imenom, ponovo izraste, ali sada ne neki način divlje, neuređen zakonom, nezasnovan na pravu. Recimo, zaključi se da izvršni dužnici zloupotrebljavaju odlaganje izvršenja i traže ga iz taktičkih, a ne iz stvarnih razloga, a da im sudovi često bezrazložno izlaze u susret.
Moguća su dva puta promene. Prvi, da se postave strogi uslovi za odlaganje i jasno obznani da je odlaganje izuzetak, a preciznim formulacijama izbegne mogućnost širokog tumačenja razloga za odlaganje. Drugi put je da se odlaganje jednostavno ukine i izostavi iz izvršnog postupka.
Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine izabrao je ovo drugo i ukinuo je odlaganje izvršenja, ali nije ukinuo, niti je mogao da ukine mogućnost da u praksi nastane razlog za odlaganje.
Danas sudovi faktički zastaju sa postupkom izvršenja uvek kada smatraju da postoji razlog za nešto što se ranije zvalo odlaganje, a kada smatraju da postoje razlozi za odlaganje, znaju samo oni sami. Tako je u praksi opet nastao institut odlaganja, ali ovaj put tako reći divlje i ćuteće. Nisu propisani razlozi zbog kojih je odlaganje moguće. Ne zna se dokle može da traje. O odlaganju se ne donosi nikakav sudski akt, pa izvršni poverilac nema na šta da izjavi prigovor ili žalbu i time pokuša da preokrene tok postupka. Kada nema norme sve je na praksi i barem teorijski svako može da uradi ono što mu je volja.
Zakonom o izvršenju i obezbeđenju od 2011. godine, zabranjeno je veštačenje u izvršnom postupku, jer ga usporava. Sada sudovi, kada je potrebno, angažuju tzv. stručna lica da veštače. Takvih primera ima isuviše mnogo da bi naši zakoni o izvršenju bili dobro ocenjeni.
Razlozi sporosti postupka ostaju da žive, pod drugim imenom i u drugom obliku, a poverilačka i dužnička javnost sve više je nezadovoljna i ljuta. Dok s jedne strane prestaju da postoje instituti koji su jemčili ravnotežu, s druge strane, bitnijeg ubrzanja postupka nema, a i kada ga ima, ona se zasnivaju na zakonskim prečicama koje stvaraju teško nezadovoljstvo druge strane.
Velika očekivanja od novog zakona pokazuju se kao neopravdana. Zakon se ponovo menja da bi se postupak ubrzao, ali opet na isti način mehanički. Posle izvesnog vremena, njime opet bivaju razočarane obe strane i poverioci i dužnici, pa se razmišlja o novom zakonu. Pri tome, poverioci traže da se zadrže ubrzavajuće tekovine prethodnog zakona, a postupak još više ubrza, dužnici da im se vrate procesna prava koja su imali u ranijim zakonima i koja smatraju neotuđivim. Tako možemo da idemo do u nedogled.
Zakon o izvršenju i obezbeđenju od 2011. godine jeste najslabiji od zakona koji su doneti posle 2000. godine. Pun je ozbiljnih nedostataka zbog kojih izvršni postupak ne može da se vidi ujednačeno i zakonito. O kakvoj zakonitosti može biti govora kada se neretko zbog nejasnih normi i mnoštva nedorečenosti i praznina i ne zna šta zakon u konkretnom slučaju kazuje.
Sve to je utoliko opasnije ukoliko je njime uvedena nova pravosudna profesija, profesija izvršitelja, a da pri tom nije precizno razgraničena nadležnost sudova i izvršitelja. Važeći zakon proklamovao je korisno načelo, da izvršitelji ne sprovode izvršenje samo tehnički, već da donose i odluke. Ali, time se otvorilo pitanje kada neku odluku donosi sud, a kada izvršitelji. Došlo je do zbrke u nadležnosti i nejednakog postupanja sudova čak i sa područja istog višeg suda. Nejednako postupaju i izvršitelji. Odluke koje na području jednog osnovnog suda donose sudovi, na području Drugog osnovnog suda donose izvršitelji.
Budući da procesna kontrola sudova i izvršitelja gotovo da ne postoji, ne postoji ni instrument za ujednačavanje prakse sudova i javnih izvršitelja. Sudovi, umorni posle višegodišnjih promena, povlače se pred izvršiteljima koji uzimaju i ono što im posle ozbiljnijeg čitanja zakona ne pripada. Teško je govoriti o primeni zakona, jer se veoma često ne zna šta je sadržina zakona. Recimo, Zakon o izvršenju i obezbeđenju od 2011. godine kaže da rešenje kojim se određuje privremena mera ima pravno dejstvo pravosnažnog rešenja o izvršenju, iako predviđa prigovor protiv tog rešenja.
Treba odbaciti poverilačku ideologiju da je brzina izvršenja isključivo merilo valjanosti zakona, ali i dužničku ideologiju da su slabija strana i da im treba omogućiti što je moguće veću zaštitu.
Izvršni postupak najčešće se pokreće pošto je o pravnoj stvari pravosnažno i redovnim pravnim sredstvima neosporivo odlučeno u parničnom ili u nekom drugom ponajpre sudskom postupku i dužnik obavezan na neko davanje, činjenje, nečinjenje ili trpljenje. Najbitniji deo ostvarenja prava poverioca parnica ostaje za nama u času kada je izvršni postupak započinjan. Ali, niti je pravosnažna parnična odluka svetinja, niti je izvršni postupak brisani prostor koji treba preći lagodnim korakom.
Prvo, posle pravosnažnosti sudske odluke mogu da nastanu činjenice zbog kojih njena pravna snaga biva ugrožena ili negirana i potom postoji niz pitanja koja proizilaze iz same unutrašnje prirode izvršenog postupka, njegove posebnosti i autentičnosti.
Misao koja se često čuje od poverilaca da je već pređen težak i spor put parnice i da zato u izvršnom postupku treba sprečiti ponovno otvaranje parničnih pitanja u obliku prigovora ili žalbe protiv rešenja o izvršenju, što je najčešće argument protiv žalbe ili prigovora na rešenje o izvršenju, jednostavno ne stoji i skriva suštinu problema, a to je pitanje kako pacifikovati činjenice koje nastanu, koje se pojave posle pravosnažnosti izvršne isprave, a koje je kompromituju.
Dakle, žalbom ili prigovorom postavljaju se pitanja koja su nova, koja se prvi put javljaju, o kojima niko nije rešavao, a od kojih zavisi potreba za prinudnim izvršenjem poveriočevog potraživanja. Potom, valja razmisliti o načinu rešavanja autonomnih pitanja koja nastaju u izvršnom postupku. Ona načelno mogu da se podele na dve celine: na pitanja koja su tehničke prirode i pitanja koja mogu da stvore spor između stranaka. Ova poslednja moraju da budu obuhvaćena arbitriranjem trećeg i da se na njih omogući pravna sredstva.
Sudbina je izvršnog postupka da u njemu postoji stalni sukob između zahteva za delotvornošću i brzinom i zahteva za zakonitošću postupka. Postizanje zakonitosti nije zamislivo bez nadzornih instrumenata. Nadzor preti vraćanjem u pređašnji deo postupka, zato oni kojima je jedino do brzine postupka nerado gledaju na njega. Sa druge strane, oni koji osećaju nezadovoljstvo napredovanjem izvršnog postupka, neprestano bi preispitivali njegov tok.
Izvršni postupak mora da teži ravnoteži između brzine i zakonitosti, a to mirenje, načelno nepomirljivih kategorija, uvek je najteži zadatak zakonodavca. Zakonodavac mora da se odluči i za oblik nadzora tj. da li će on biti procesni ili vanprocesni. Procesni nadzor odvija se u toku postupka i ima posledice po sam izvršni postupak. Vanprocesni nadzor odvija se uglavnom posle izvršnog postupka i nema uticaja na postupak i, po svojoj prirodi, sastoji se iz disciplinskog nadzora.
Procesni nadzor može da se podeli na nekoliko vrsta, a najbitnija je podela na prigovor o kome rešava isti sud koji je odluku i doneo i žalbu o kojoj rešava sud koji je neposredno viši od suda koji je odluku doneo.
Prednost prigovora je što je postupak po njemu brži, jer se odvija u okviru istog suda, a slabost što se njegov obuhvat svodi načelno samo na konkretnu pravnu stvar. Prednost žalbe je što o njoj rešava viši sud od onoga koji je doneo osporavanu odluku čime je njen obuhvat načelno širi od prigovora, pa podobna da ujednačava praksu nižih sudova, a slabost je što je postupak po žalbi sporiji od postupka po prigovoru.
Kao što se vidi i pravni lekovi dele se na one brže i na one sporije. Važeći zakon od 2011. godine, sadrži procesne i vanprocesne instrumente nadzora. Prigovor kao procesni instrument i disciplinsku odgovornost izvršitelja kao vanprocesni. Razume se, drugim zakonima uređena je disciplinska odgovornost sudija i sudijskih pomoćnika.
Uslovi pod kojima može da se izjavi prigovor nisu dovoljno jasni, a žalba je zabranjena. O prigovoru rešava veće od troje sudija, pa i kada je ono donelo rešenje koje se tim prigovorom napada. Pošto prvostepeni izvršni postupak vode osnovni i privredni sudovi koji odlučuju i o prigovoru, vlast odlučivanja koncentrisana je u rukama samo jednog suda, i prva i poslednja reč je na njemu. Viši sudovi, privredni apelacioni sud nemaju nadležnost u izvršnom postupku, nemaju mogućnost upliva u odluke osnovnih i privrednih sudova. Važeće rešenje koje odlikuje potpuna zabrana žalbe, pre svega, potencijalno je koruptivna, jer lakše je korumpirati jedan, nego dva suda, lakše je izdejstvovati željenu odluku od četiri sudije istog suda, nego od četiri sudije od kojih je jedan u nižem, a troje u višem sudu.
Drugo, ono široko otvara vrata nejednakom postupanju osnovnih i privrednih sudova, jer nema ko da ujednači sudsku praksu. To je ozbiljno nepovoljno po pravnu sigurnost, tim pre što se nejednako postupanje, po principu spojenih sudova, prenosi i na izvršitelje. Izvršitelj koji postupa na području jednog osnovnog suda prati njegovu praksu. O žalbi rešavaju sudije koje su iskusnije i višeg ranga od sudija koje rešavaju po prigovoru. Žalbom se ne dobija samo na ujednačavanju sudske prakse, nego i na valjanosti primene zakona.
Predlogom zakona ponovo se uvodi žalba, a prigovor se zadržava. Žalba je koncipirana kao instrument snaženja zakonitosti i ujednačavanja prakse sudova, pa je zato samo izuzetno predviđena, i to samo protiv onih rešenja suda i u jednom slučaju rešenja izvršitelja koja imaju najvažnije posledice po postupak izvršenja ili obezbeđenja.
Protiv rešenja koje je doneto o predlogu za izvršenje na osnovu izvršne isprave, protiv rešenja o obustavi izvršnog postupka, ovo je žalba koja ide u prilog ili u korist poverioca, jer se postupak uvek obustavlja u korist dužnika, rešenja o predlogu za protiv izvršenja rešenja o predlogu za obezbeđenje i rešenja o obustavi postupka obezbeđenja. Žalbi ne prethodi prigovor. Ona se direktno izjavljuje na prvostepenu odluku, dok na rešenje koje je doneto o prigovoru ne može da se izjavi žalba.
Recimo, rešenje o izvršenju pobija se direktnom žalbom, a ne najpre prigovorom, pa žalbom na rešenje koje je doneto po prigovoru. Na rešenje o obustavi postupka ne može da se izjavi prigovor, nego samo i odmah žalba. Izuzetak je postupak po prigovoru za izvršenje na osnovu verodostojne isprave koja se najpre pobija prigovorom, a žalba može da se izjavi na rešenje koje je doneto po prigovoru. Razlog za ovo odstupanje za uspostavljanje hronološkog i logičkog redosleda, po kome najpre sledi prigovor, pa potom žalba, leži u činjenici da je predlog za izvršenje ovde ponajpre zasnovan, ne na javnoj, već na privatnoj ispravi.
Privatne isprave imaju slabiju dokaznu snagu od javnih isprava i zato je logično da se izvršenje sprovede tek pošto se dokazna vrednost privatne isprave pažljivo ispita.
Postavlja se pitanje da li će žalba usporiti tok izvršnog postupka? Matematički gledano hoće. Potrebno je neko vreme da se spisi iz prvostepenog suda premeste u drugostepeni sud i vreme da se oni vrate u prvostepeni sud. Vreme je merljiva, egzaktna kategorija. Ona je jedini, ali neoborivi dokaz protivnika žalbe. Međutim, nije brzina postupka jedina vrednost koju valja štititi u izvršnom postupku, i te kakve vrednosti su i zakonitost i pravna sigurnost. Na njima se gradi pravna država, ravnoteža i mir u pravnom sistemu i životima ljudi, ali te vrednosti nisu merljive, ne vide se očima, izmiču čulima. Zato su pogodne za omalovažavanje i sarkazam, sve dok njihovo odsustvo nas lično ne pogodi. Oni kojima je brzina gotovo jedina vrednost izvršnog postupka, zaklinju se u zakonitost i negoduju kada je njihov lični interes ugrožen ili povređen. Brzina može bude pristrasna, zakonitost ne može da bude pristrasna. Žalba treba da deluje na smanjenje izvesnosti i tenzija u prvostepenom postupku, na stvaranju uhodanog puta u stvarima u kojima postoje različita mišljenja, ali i na ujednačavanje prakse izvršitelja.
Ujednačavanje sudske prakse olakšava postupanje suda i skraćuje postupak pred njima, rutinizuje prvostepeni postupak i potencijalno smanjuje žalbe onda kada je sasvim izvesno da one, s obzirom na praksu drugostepenih sudova, nemaju izgleda na uspeh, a to deluje i na skraćenje postupka. Žalba se uvek izjavljuje na rešenje suda, ako nije zakonom izričito predviđeno da se rešenje suda osporava prigovorom, a na rešenje izvršitelja samo kada izvršitelj obustavi izvršni postupak.
Žalbeni razlozi široko su postavljeni, pored onih koji proizlaze iz shodne primene Zakona o parničnom postupku. Posebni razlozi koji su primereni izvršnom postupku nabrojani su iscrpnije nego u važećem zakonu. Primedbovano je da opsežno navođenje žalbenih razloga pogoduje zloupotrebi procenih ovlašćena dužnika. To je logička greška. Čim ima pravo na žalbu, dužnik može da zloupotrebi procesna ovlašćena, pa makar postojao samo jedan žalbeni razlog. Sama žalba je potencijalni izvor zloupotreba, a žalbeni razlozi to ne mogu biti, ali to što je mogući izvor zloupotreba nije dovoljan razlog da žalbe nema.
Sa istom argumentacijom tvorci zakona iz 2011. godine, mogli su da izostave i prigovor iz zakona, i svojina može da se zloupotrebi, pa modernim zakonodavcima nije palo na pamet da je ukinu. Predlog zakona zauzvrat sadrži korektive koji onemogućavaju da žalba postane instrument zloupotrebe ili funkcionalnog usporavanja postupka. Ona načelno ne odlaže izvršenje rešenja protiv koga je izjavljena, ne zaustavlja tok postupka. Uporedo sa odlučivanjem o žalbi nastavlja se izvršenje ili obezbeđenje.
Predlog zakona dalje predviđa da žalba, ali i prigovor, protiv jednog rešenja, može da se izjavi samo jednom. To proizilazi iz norme prema kojoj sud rešavajući o žalbi ili prigovoru ne može da ukine prvostepeno rešenje i predmet vrati na ponovno odlučivanje. Sud koji rešava o žalbi ili prigovoru mora prvostepeno rešenje da preinači, potvrdi ili ukine. Druge mogućnosti nema. Nije dozvoljeno da drugostepeni sud ukine prvostepeno rešenje i vrati predmet prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje posle čega bi protiv novog prvostepenog rešenja o izvršenju dužnik imao pravo na novu žalbu i tako teorijski do u nedogled.
Načelo zakonitosti ovim se žrtvuje u korist ekonomičnosti i delotvornosti izvršnog postupka. Zahtevajući odlučnost sudova koji odlučuje o žalbi ili prigovoru.
U građanskom sudskom postupku u Srbiji, već je onemogućeno neograničeno izjavljivanje žalbi. Zakon o parničnom postupku ne dopušta drugostepenom sudu da kada je žalba drugi put izjavljena ukine prvostepenu odluku i vrati predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak. Tvorci predloga zakona samo su preuzeli institut koji već postoji u našem pravu i prilagodili ga izvršnom postupku. Važeći zakon od 2011. godine, ukinuo je žalbu, ali nije sprečio da se prigovor izjavljuje neograničeno puta, budući da sud koji rešava o prigovoru ne sprečava da ukida rešenje i predmet vraća na ponovno odlučivanje, zadržavajući time mogućnost tzv. ping-pong efekata.
Postupak po žalbi, ali samo protiv rešenja koje se donese po predlogu za izvršenje na osnovu izvršne isprave ubrzava i norma koja u žalbenom postupku eliminiše postojanje tzv. apsolutno bitnih povreda postupka. Apsolutno bitne povrede postupka navedene su u Zakonu o parničnom postupku, a u izvršnom postupku primenjuju se preko načela da se u postupku izvršenja i obezbeđenja shodno primenjuje Zakon o parničnom postupku.
Apsolutno bitne povrede postupka razlikuju se od tzv. relativno bitnih povreda po tome što su nabrojane u zakonu, što o njima sud vodi računa po službenoj dužnosti i što se prvostepena odluka obavezno ukida kada postoji neka apsolutno bitna povreda, nezavisno od toga da li je ona zaista uticala na zakonitost prvostepene oduke. Relativno bitne povrede odlikuje obaveza suda da u svakom konkretnom slučaju ispita da li je povreda uticala na zakonitost odluke.
Postavilo se pitanje da li u postupku o žalbi protiv rešenja koje sud doneo o za izvršenje na osnovu izvršne isprave ima mesta postojanju apsolutno bitnih povreda postupka. Rešenje o izvršenju na osnovu izvršne isprave zasniva se na načelu strogog formalnog legaliteta, tj. formalne zakonske ocene dokaza. Ono može da se donese samo ako se predlog za izvršenje potkrepljuje tačno određenim dokazom, izvršnom ispravom. Na sudiji je da ispita podudarnost tvrdnji u izvršnoj ispravi i predlogu za izvršenje, i ako su tvrdnje podudarne da donese rešenje o izvršenju. Sudija nije slobodan. On ne sme da se kreće mimo navoda u izvršnoj ispravi, ne primenjuje se na načelo slobodne ocene dokaza. Zbog toga se u postupku po žalbi protiv rešenja donetog o predlogu za izvršenje na osnovu izvršne isprave ukidaju apsolutno bitne povrede postupka.
Na drugostepenom sudu je da ispita da li je apsolutno bitna povreda koja je navedena u žalbi zaista uticala na zakonitost rešenja. Ne važi neoboriva pretpostavka da je apsolutno bitna povreda izazvala nezakonitost rešenja. Važećim zakonom od 2011. godine, u sistem izvršnog prava u Srbiji uvedeni su izvršitelji. Izvršni postupak deli se na dve faze, na fazu odlučivanja o predlogu za izvršenje na osnovu izvršne ili verodostojne isprave i na fazu sprovođenja izvršenja. Odlučivanje o predmetu za izvršenje je u isključivoj nadležnosti suda.
Izuzetak su tzv. komunalni predmeti, kada o predlogu za izvršenje odlučuju izvršitelji. Za sprovođenje izvršenja nadležni su i sudovi i javni izvršitelji. Sistem se naziva mešovitim, pošto omogućava da izvršenje na istom predmetu i istim sredstvom izvršenja sprovode i sud i izvršitelj, shodno izboru poverioca. Recimo, u jednom slučaju za izvršenje novčanog potraživanja na nepokretnosti nadležan je sud, ako tako hoće poverilac, u drugom slučaju izvršitelj, shodno volji poverioca.
Važećim zakonom od 2011. godine, međutim, nije uređen procesni put kojim izvršitelj stiče nadležnost da sprovodi izvršenje, niti kada počinje da sprovodi izvršenje. Nije jasno da li je moguće da poverilac promene sprovoditelja izvršenja, tako što će umesto suda odrediti izvršitelja, ili umesto jednog izvršitelja odrediti drugog izvršitelja.
Odsustvo zakonskog odgovora na pitanje može li voljom poverioca izvršitelj preuzeti od suda nadležnost za izvršenje tzv. komunalnih predmeta, nagnalo je Vrhovni kasacioni sud da zaključi da to nije moguće. Posledica je ta da i danas postoji mnoštvo tzv. komunalnih predmeta koji se nalaze u sudovima koji izvršitelji nisu preuzeli, čime je nedorečenost važećeg zakona odgovorna za sporost u izvršenju komunalnih predmeta i za kašnjenja.
Važeći zakon nije promislio posledice do kojih dolazi usled toga što za izvršenje postaju nadležni izvršitelji. Jer pošto i izvršitelji počnu da sprovode izvršenje, pošto preuzmu spise, nastaje potreba da se donesu neka rešenja u izvršnom postupku ili postupku obezbeđenja. Treće lice recimo, izjavi prigovor nedozvoljenosti izvršenja. Postupak treba da bude obustavljen itd. ko je nadležan da se ta rešenja donesu? Sud ili izvršitelji? Ako je nadležan sud, o kom sudu je reč? Ne postoji sistemski opšti odgovor na to. Iz važećeg zakona se izgleda može razabrati da je sud nadležan da donosi rešenja za kojima nastane potreba u fazi sprovođenja izvršenja od izvršitelja. Ali, teško je izvesti zaključak o tome koji sud je mesno nadležan.
Problem se najbolje vidi na jednom primeru, recimo sud A donosi rešenje o izvršenju na pokretnim stvarima izvršnog dužnika koje se nalaze na području tog suda. Izvršitelj koga je poverilac izabrao da sprovede izvršenje popiše pokretne stvari i ustanovi da one nisu dovoljne da se poverilac namiri, pa promeni sredstvo i predmet izvršenja i otpočeto izvršenje prodajom nepokretnosti koje se nalazi na području B. U isto vreme treće lice prigovori da je izvršenje na nepokretnosti nedozvoljeno tvrdeći osnovano da je nepokretnost njegova, a ne dužnikova.
Prema važećem zakonu za odlučivanje o ovom prigovoru, uvek je nadležan sud, ali postavlja se pitanje koji sud? Sud A koji je doneo rešenje o izvršenju ili sud B na čijoj se teritoriji nalazi nepokretnost?
Sudska praksa koliko nam je poznato, uzima da je nadležan sud koji je doneo rešenje o izvršenju. Ista dilema postoji i kada je sud nadležan da sprovodi izvršenje, a sudovi koji su doneli rešenje o izvršenju i sud koji sprovodi izvršenje se razlikuju.
Predlog zakona najpre ukida tzv. paralelnu nadležnost suda i izvršitelja za sprovođenje izvršenja. Sudovi su isključivo nadležni da sprovode izvršenje zajedničkom prodajom nepokretnosti, izvršen isprave koja glasi načinjenje, nečinjenje ili trpljenje i izvršnih isprava u vezi sa porodičnim odnosima i vraćanjem zaposlenih na rad.
Reč je o izvršenjima koja nisu tako česta za najveći dominantan broj ostalih izvršenja postaju isključivo nadležni javni izvršitelji postaju isključivo nadležni javni izvršitelj. Osetno je povećana njihova nadležnost, sudovi se rasterećuju i dobija se na brzini izvršnog postupka. Izvršitelji imaju snažnije lične i tehničke potencijale nego sudovi koji su iscrpljeni periodom koji nazivamo „reformom“, iako je reforma nešto što u civilizovanom demokratskom društvu uvek traje, a motiv za brz rad izvršitelja jeste sticanje nagrade i naknade, dakle profit. Motiv je saglasan savremenom dobu, ali može i da zavede i da odvede u nezakonitost i u korupciju.
Sledeće pitanje jeste – ko donosi rešenja za kojima nastane potreba u toku izvršenja koje sprovodi izvršitelj? Predlog zakona predviđa da njih donosi izvršitelj, a ne sud kao u važećem zakonu i time se širi nadležnost izvršitelja.
Rešenja o prigovoru trećeg lica o nedozvoljenosti izvršenja, o predlogu za odlaganje i izvršenja, o prekidu postupka, o obustavi izvršenja, o osporavanju potraživanja itd, donosi izvršitelj uvek kada on sprovodi izvršenje.
Ovim se dobija na koncentraciji procesne građe, ekonomiji i ubrzanju postupka, pošto spisi ne odlaze u sud da sud donese rešenje. Postoji samo nekoliko rešenja za koje je nadležan sud i kada izvršenje sprovodi izvršitelj. Po sredi su rešenja o izricanju novčane kazne, rešenje o zameni novčane kazne u meru zatvora i rešenje o zahtevu za izuzeće izvršitelja.
Prva dva rešenja sud donosi zbog njihove penalne prirode i posledica koje one mogu da imaju po imovno stanje, pa i slobodu lica.
Treće rešenje o zahtevu za izuzeće izvršitelja donosi sud, jer nije moguće da izvršitelj sam odlučuje o sopstvenom izuzeću.
Za donošenja rešenja o izricanju novčane kazne, zameni novčane kazne u meru zatvora i rešenje o zahtevu za izuzeće javnog izvršitelja mesno je nadležan sud koji je doneo rešenje o izvršenju. Solucija je logični nametnuta, ali je i racionalna. Logički je nametnuta imajući u vidu da izuzev suda koji je doneo rešenja o izvršenju u postupku ne figurira nijedan drugi sud koji bi mogao da mu konkuriše. Racionalna je zato što pogoduje ubrzanju izvršnog postupka budući da izvršitelj sprovodi rešenje o izvršenju za čije područje je imenovan i sa kojim u praksi najčešće opšti.
To je izvršitelju i prostorno ponajbliži sud i zato postupak odlučivanja suda rešenjima koja samo sud može da donese kada izvršenje sprovodi izvršitelj neće dugo trajati. Ne bi li se postigla koncentracija procesne građe i dobilo na ekonomičnosti postupka izvršitelji su ovlašćeni da donose rešenja o svim pitanjima o kojima se donosi rešenje, a koja se jave tokom sprovođenja izvršenja. O tome, kao i o izuzecima od tog pravila upravo je bilo reči.
Protiv rešenja koje donosi izvršitelj dozvoljen je prigovor o kome rešava sud kao sredstvo zaštite stranke koja nije zadovoljna rešenjem. Prigovor protiv rešenja javnog izvršitelja direktno ima značaj procesnog sudskog nadzora rada izvršitelja koji po važećem zakonu ne postoji. Pravna država se i odlikuje od drugih tipova država i revolucionarnih diktatura po tome što se nikome ne veruje na reč, već se određuje pravni okvir u kome svi moraju da deluju.
U prigovoru na rešenje izvršitelja rešava sud koji je doneo rešenje o izvršenju. Sud je najbliži izvršitelju, što je ekonomično i naročito neprolongira postupak. Postavlja se ipak i jedan problem koji je načelne prirode, problem ćutanja izvršitelja. Uzmimo da dužnik predloži odlaganja izvršenja koje sprovodi izvršitelj, a izvršitelj nastavi izvršenje i ne odlučuje o predlogu dužnika, pošto ne postoji rešenje izvršitelja, dužnik ne može da prigovori sudu.
Predlog zakona tada omogućava da se izjavi zahtev za uklanjanje nepravilnosti u sprovođenju izvršenja i time zatraži donošenje odluke o predlogu. Ako se ćutanje izvršitelja nastavi pet dana posle podnošenja predloga, dužnik ima pravo da prigovor podnese sudu i da zahteva da sud donese rešenje o predlogu za izvršenje.
Isti režim važi i ako sud propusti da u fazi sprovođenja izvršenja donese rešenje ili zaključak u roku koji je Predlogom zakona određen. Time se rešava problem tzv. ćutanje sudova i izvršitelja za vreme sprovođenja izvršenja, a inicijativa prepušta strankama koje su najviše i zainteresovane da se donese odluka o njihovom predlogu. U nekoliko slučajeva za sprovođenje izvršenja isključivo je nadležan sud iz čega logičkom neminovnošću proizilazi da sud i donosi sva rešenja za kojima nastane potreba u toj fazi postupka. Protiv tih rešenja suda dozvoljen je prigovor o kome rešava veće od troje sudija.
Budući da se ista rešenja kada izvršenje sprovodi izvršitelj pobijaju prigovorom i da o prigovoru rešava veće suda od troje sudija, Predlog zakona ovim uvodi simetriju u odlučivanju o pravnim lekovima u toku sprovođenja izvršenja.
Konačno, dilema koja nije rešena važećim zakonom iz 2011. godine glasi – koji sud je nadležan da donese rešenje kada sud koji je doneo rešenje o izvršenju i sud koji sprovodi izvršenje nisu isti. Predlog zakona odlučio se da to bude sud koji sprovodi izvršenje budući da se kod njega nalaze spisi predmeta i da se time sprečava tzv. seljenje spisa iz suda izvršenja u sud koji je doneo rešenje o izvršenju.
Predlog zakona sadrži obiman broj odredaba. Lapidarnost je žrtvovana kazuističnosti, rekli bi pravnici. Jednim jasnim pa i iscrpnim zakonom mora da se zaustavi propadanje našeg zakonodavstva o izvršnom postupku i stvaranje konfuznih, protivrečnih i neprimenjivih pravnih tekstova.
Jedna od bitnih namera pisaca Predloga zakona bilo je da se sroče jasne, precizne i nedvosmislene odredbe i da se urede pitanja koja su izazvala kolebanja u praksi sudova i izvršitelja, posebno da se širokom mrežom normi obuhvati opšti deo Predloga zakon koji prethodi pravilima o izvršenju na pojedinim predmetima i sredstvima i u položaju izvršitelja i koji se primenjuje nezavisno od sredstava i predmeta izvršenja.
Ovaj opšti deo pokazala je praksa ređe se menja ako je solidno postavljen i valjan od ostalih delova zakona. Sredstva i predmeti izvršenja se osavremenjuju, a položaj izvršitelja može da varira u zavisnosti od stanja u društvu i pravosuđa. Ideja je da čvrst i sistematičan, logički dobro povezan i temeljan opšti deo bude oslonac za eventualne kasnije izmene našeg izvršnog postupka u domenu sredstava i predmeta izvršenja, ali i u domenu položaja izvršitelja.
Isti, inače kazuistični manir za držanje i kod uređivanja položaja javih izvršitelja i sredstava predmeta izvršenja. Postavka je da se do spoznaje o položaju izvršitelja najbolje dolazi ako se precizno odredi njihov procesni položaj. Iza toga uređuje se njihovo imenovanje i poslovanje i prestanak svojstva izvršitelja, nadzor nad njihovim radom, disciplinski postupak i organi Komore izvršitelja. Izvršitelji su preimenovani u javne izvršitelje. Nije ovde reč o pukoj terminološkoj izmeni.
Dok važeći zakon iz 2011. godine ostavlja dilemu o tome da li je izvršitelj punomoćnik poverioca ili nešto drugo, Predlog zakona predviđa da javni izvršitelj ne deluje ni u čijem interesu do u interesu zakonitog izvršenja, te da se stara i o interesima dužnika, a ne samo o interesima poverioca. On deluje u javnom interesu. Zbog toga je pooštrena njegova disciplinska odgovornost, a disciplinske povrede koncipirane tako da se njima štiti javni interes u sprovođenju izvršenja i sprečavaju, koliko je to moguće, nezakonita pomeranja delovanja javnih izvršitelja u korist poverioca koja su donekle i logična jer je poverilac taj koji ga bira i plaća.
Čvrstina, jasnoća i obim normi Predloga zakona takva je da jednostavno treba da nagna sve da primenjuju zakon, da oteža zaobilaženje zakonskih pravila i nezakonitosti ili samovolju. Trudili smo se da načinimo regulatorni lavirint iz koga nema izlaza ako se zakon ne poštuje. Možda nam je i više nego ikada potrebno da imamo zakon koji će se primenjivati, uravnotežiti i stabilizovati praksu izvršnog postupka u Srbiji, stvoriti jasno stanje i čist prostor i put neke kasnije izmene, kad za njih kucne čas. Jer, donekle je prirodno da se u tranzicionim vremenima zakoni menjaju češće nego što je to uobičajeno, ali nije uobičajeno da svaki naredni zakon o izvršenju bude lošiji od onog prethodnog. Mislim da smo bar ovoj poslednjoj zakonodavnoj praksi stali na put i otvorili vrata nekim budućim generacijama i za neka bolja vremena.
Uvažena predsednice Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, pred vama se nalazi i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova. Osnovni razlog izmene i dopune Zakona o uređenju sudova je zbog predlaganja novog zakona o izvršenju i obezbeđenju. Prema tom predlogu zakona, odluke o izvršnom postupku i postupku obezbeđenja donose osnovni sudovi i privredni sudovi, kao što je to po važećem zakonu.
Prema važećem Zakonu o izvršenju i obezbeđenju, jedini pravni lek protiv prvostepenog rešenja osnovnog i privrednog suda je prigovor koji se izjavljuje sudu koji je doneo prvostepeno rešenje, usled čega se ceo postupak okončava na nivou osnovnih i privrednih sudova.
Bitna novina koju predviđa Zakon o izvršenju i obezbeđenju, istina restriktivno, jeste vraćanje žalbe u izvršnom postupku i postupku obezbeđenja. Budući da je žalba devolutivan pravni lek, tj. da o njoj odlučuju viši sudovi, odnosno privredni i apelacioni sud, zavisno od toga ko je doneo rešenje koje se žalbom pobija. Zbog toga je potrebno u Zakonu o uređenju sudova propisati da o žalbi protiv prvostepenog rešenja osnovnog suda rešava viši sud.
Odredbe Predloga zakona o izmenama stvarne nadležnosti sudova u izvršnom postupku stupaju na snagu istovremeno sa stupanjem na snagu novog zakona o izvršenju i obezbeđenju. Pred toga, prema važećem Zakonu o uređenju sudova, privredni sudovi u prvom stepenu izvršavaju rešenja o izvršenju na osnovu verodostojnih isprava, u kojima su izvršni poverilac i izvršni dužnik privredni subjekti i određuju i sprovode izvršenje i obezbeđenje odluka privrednih sudova.
Odluke privrednih sudova su izvršne isprave, ali je zakon zanemario da postoje i izvršne isprave koje po svojoj prirodi nisu odluke sudova. Poput, recimo, izvoda iz registra zaloge ili izvoda iz registra finansijskog lizinga. Kao i da bi privredni sudovi trebalo da sprovode izvršenje i izvršnih isprava koje nisu sudske odluke. Stoga je Predlogom zakona popunjena ova pravna praznina.
Važeći Zakon o uređenju sudova nije propisao da se postupak ocenjivanja sudijskih pomoćnika može bliže urediti aktom podzakonske snage, već samo kriterijume za ocenjivanje, što je stvaralo probleme u primeni zakona. Predlogom zakona ovlašćuje se Visoki savet sudstva da donese akt kojim, pored kriterijuma, utvrđuje i merila i postupak za ocenjivanje rada sudijskih pomoćnika.
Takođe, Predlogom zakona ovlašćuje se ministar pravde da donese akt kojim za svaki sud određuje broj sudijskih pripravnika koji se u njega primaju, iz jednostavnog razloga što, bez obzira što je jednak u statusu i u pravu, u svome poslu i obimu posla nije svaki sud isti. Prema tome, ne možemo formirati jedinstven kriterijum, odnosno merilo za određivanje ovog broja.
Pred vama se nalazi i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom beležništvu. Sada bih vam predstavio najvažnija rešenja sadržana u ovom Predlogu zakona.
Nakon jednogodišnje primene Zakona o javnom beležništvu uočene su određene nepreciznosti i protivrečnosti u njegovim odredbama, ali i pravne praznine koje su uglavnom takve da ne ostavljaju prostora za iznalaženje bilo kakvog rešenja u određenim situacijama. Pored toga, pojedine odredbe važećeg zakona nisu oživotvorene u praksi, pa se postavilo pitanje njihove svrsishodnosti.
Na predlog Javnobeležničke komore Ministarstvo pravde je obrazovalo radnu grupu koja je radila na izmenama i dopunama Nacrta zakona. Pored postojanja zahteva javnobeležničke profesije i potrebe preciziranja odredaba važećeg zakonskog teksta, koje su bitne za ujednačavanje postupanja javnih beležnika, ne treba zanemariti i to da izmene zakona nameće i Akcioni plan za sprovođenje nacionalne strategije reforme pravosuđa za period od 2013. do 2018. godine, ali i Akcioni plan za pregovaračko poglavlje 23, prema kojima je nadalje unapređenje normativnog okvira neophodno na putu uspostavljanja efikasnog i održivog javnobeležničkog sistema, a koji će i u skorijoj budućnosti podrazumevati kontinuiranu nadogradnju propisa kojima se reguliše javnobeležnička delatnost.
Treba istaći i da deo mera koje Ministarstvo pravde treba da preduzme, u skladu sa programom za unapređenje pozicije Republike Srbije na rang listi Svetske banke o uslovima poslovanja, takozvana „duing biznis lista“, koji je Vlada Republike Srbije usvojila 11. decembra 2015. godine, upravo predviđa ispunjenje kroz pojedine odredbe ovog Predloga zakona o kome danas raspravljamo.
Izmene u Glavni II prvog dela Zakona o javnom beležništvu, koja uređuje organizaciju javnog beležništva, odnose se na preciziranje pojedinih odredaba koje se odnose na upotrebu jezika i pisma, na sadržinu pečata i štambilja javnih beležnika, obavljanje službenih radnji javnog beležnika izvan javnobeležničke kancelarije, ispunjenosti uslova za početak rada javnih beležnika u pogledu prostorija i opreme i ispunjavanja uslova za prestanak rada javnog beležnika.
Predlogom zakona dopunjen je član 22. važećeg Zakona o javnom beležništvu, koji uređuje početak obavljanja delatnosti, stavom prema kojem pre određivanja datuma početka obavljanja delatnosti javnog beležnika Ministarstvo pravde proverava ispunjenost uslova u pogledu prostorija i tehničke oprema koja se poseduje u javnobeležničkoj kancelariji. Ovo zbog toga što je obezbeđenost odgovarajućih prostorno-tehničkih uslova pretpostavka nesmetanog obavljanja delatnosti koji treba nesporno i neposredno utvrditi.
U skladu sa mišljenjem javnih beležnika, članom 5. Predloga zakona pomerena je starosna granica za prestanak delatnosti beležnika sa 65 na 67 godina života.
Izmene u Glavi III prvog dela Zakona o javnom beležništvu, koja uređuje subjekte javnobeležničke delatnosti, odnose se na preciziranje pojma nedostojnosti za obavljanje javnobeležničke delatnosti, dređivanje roka za prijavu na konkurs za imenovanje javnog beležnika, polaganje zakletve, sadržinu imenika javnih beležnika, preciziranje odredaba koje se odnose na javnobeležničke pripavnike i javnobeležničke pomoćnike, a uvodi se i nova kategorija – javnobeležnički saradnik.
Članom 9. Predloga zakona važeći Zakon o javnom beležništvu dopunjen je članom 30a, koji detaljno propisuje sadržinu imenika javnih beležnika, što je u skladu sa Ustavom i Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti, koji propisuju da se obrada podataka o ličnosti može urediti isključivo zakonom.
Važećim zakonom predviđeno je šest kategorija subjekata javnobeležničke službe. Međutim, važeći zakon ne uređuje pitanje u kom statusu kod javnog beležnika posao mogu da obavljaju lica koja su okončala svoj pripravnički staž, a nemaju tendenciju daljeg napredovanja kroz utvrđenju hijerarhiju do eventualno statusa javnog beležnika. Navedeno pitanje se Predlogom zakona uređuje i uvodi se nova kategorija subjekata, pod nazivom – javnobeležnički saradnici, i određuju se poslovi koje oni mogu da rade.
Izmene u Glavi IV prvog dela Zakona o javnom beležništvu, koja uređuje javnobeležničku delatnost, odnose se na uskraćivanje preduzimanja javnobeležničkih radnji: izuzeće javnog beležnika, dužnost čuvanja javnobeležničke tajne, naknadu štete, određivanja pritvora javnom beležniku, sastavljanje javnobeležničkih isprava, sadržinu i izvršnost javnobeležničkih zapisa, javnobeležničke zapisnike, overavanje prevoda i odluka organa upravljanja pravnih lica i ograničavanje u obavljanju poverenih poslova.
Izuzeće javnog beležnika, dužnost čuvanja javnobeležničke tajne, naknadu štete, određivanja pritvora javnom beležniku, sastavljanje javnobeležničkih isprava, sadržinu i izvršnost javnobeležničkih zapisa, javnobeležničke zapisnike, overavanje prevoda i odluka organa upravljanja pravnih lica i ograničavanje u obavljanju poverenih poslova.
Predlogom zakona menja se član 53. važećeg Zakona, tako što se proširuju slučajevi u kojima je javni beležnik dužan da odbije obavljanje tražene službene radnje. U predmetnom članu zakona dodat je poseban razlog za obavezno uskraćivanje radnje i to u slučaju sumnje u postojanje ozbiljne i slobodne volje stranaka za zaključenje određenog posla. Ovo zbog toga što je javni beležnik, prilikom sačinjavanja javnobeležničkih isprava, dužan da ispita i utvrdi postojanje stvarne, slobodne i ozbiljne volje za preduzimanje pravnog posla kod stranaka, te kada istu nije moguće nesporno utvrditi nema svrhe upuštati se u dalji rad.
Značajna izmena koja se uvodi, odnosi se na član 86. važećeg zakona kojim su propisana dva akta koja se obavezno sačinjavaju u obliku javnobeležničkog zapisnika, a to su zapisnik sa osnivačke i druge skupštine akcionarskog društva koje ima više od 100 akcionara, kao i zapisnik sa sednice drugog organa akcionarskog društva, kada taj organ u skladu sa zakonom kojim se uređuju privredna društva i opštim aktom tog društva, odlučuje o pitanjima iz nadležnosti skupštine društva.
Predlogom zakona, umesto propisane obaveze, uvodi se fakultativna mogućnost sačinjavanja ovih akata u predmetnom obliku. U konkretnom slučaju, trenutno vlada kolizija između Zakona o javnom beležništvu i Zakona o privrednim društvima, koja za posledicu u praksi ima nejednakost u poštovanju ove odredbe od strane predmetnih akcionarskih društava, a koja se Predlogom zakona otklanja.
Još jedan materijalno-pravni razlog koji opravdava uvođenje fakultativne mogućnosti umesto trenutno propisanog obaveznog oblika javnobeležničkog zapisnika, jeste i okolnost da je forma zapisnika potpuno irelevantna u pogledu punovažnosti odluka koje se u zapisnik unose.
Predlogom zakona izmenjen je član 98. Zakona o javnom beležništvu, tako što su povereni poslovi umesto dosadašnjeg isključivog negativnog određenja kroz ograničenje u obavljanju istih, dodavanjem pozitivne odredbe precizirani, a takođe se uvodi i dispozivitni predlog stranke u vanparničnom postupku da se postupak poveri javnom beležniku, kao i rok u kome je sud dužan da o takvom predlogu odluči.
U glavi petoj, prvog dela Zakona, koja uređuje javnobeležničke knjige i spise, precizirane su određene odredbe koje se odnose na vođenje knjiga, priloge javnobeležničke isprave, izdavanje otpravaka i prepisa javnobeležničke isprave i čuvanje određenih vrsta javnobeležničkih isprava.
U glavi prvoj, drugog dela Zakona o javnom beležništvu, koji uređuje komoru javnih beležnika i njene organe, izvršene su izmene koje se odnose na delokrug poslova komore i nadležnost organa komore.
Predlogom zakona izmenjen je član 119. stav 2. važećeg Zakona, tako što je izbrisano ovlašćenje komore za odlučivanje o žalbi stranke na odbijanje javnog beležnika da sačini javnobeležničku ispravu. Kao jedno od javnih ovlašćenja koja se poveravaju ovom organu, budući da je pravni lek protiv rešenja javnog beležnika koji odbija da obavi službenu radnju, a što uključuje i odbijanje sačinjavanja isprave, predviđen prigovor o kojem odlučuje nadležni sud, na čijem području se nalazi službeno sedište postupajućeg javnog beležnika.
Pored toga, Predlogom zakona, proširena je normativna nadležnost Skupštine komore na donošenje etičkog kodeksa javnog beležnika, a izmenjene su i nadležnosti organa komore u disciplinskom postupku u vezi sa novim nadležnostima Ministarstva pravde u ovom postupku koja se predviđaju Predlogom zakona.
U glavi drugoj, drugog dela Zakona, koje uređuje nagradu za rad javnog beležnika i nagradu troškova, precizirane su odredbe koje se odnose na dospelost nagrade i naknade troškova, naplatu nagrade i troškova u slučaju kada je javni beležnik postupa kao poverenik i kontrolu naplate plaćanja javnobeležničkih taksi, nagrada i naknada.
U delu zakona koji se odnosi na polaganje javnobeležničkog ispita, izvršene su izmene u pogledu sastava ispitne komisije, tako što najmanje jedan od članova ispitne komisije mora da bude iz reda javnih beležnika, a takođe je propisana i sadržina evidencije o licima koja su položila javnobeležnički ispit.
Najznačajnije izmene važećeg Zakona o javnom beležništvu, odnose se na vršenje nadzora nad obavljanjem javnobeležničke delatnosti i disciplinske odgovornosti. Uloga nadzornog organa je, prema predloženom rešenju, podeljena između Ministarstva pravde i Komore, u smislu da materijalno finansijski i organizaciono tehnički aspekti vršenja javnobeležničke službe podležu nadzoru koje vrši Ministarstvo pravde, a stručni aspekti nadzoru koje vrši Komora.
Uvodi se redovni i vanredni nadzor komore, pri čemu su detaljno propisana ovlašćenja oba nadzorna organa. Ovom prilikom ukazaću i da javnobeležnička Komora Srbije organizovala regionalnu konferenciju javnih beležnika koja je održana u oktobru mesecu tekuće godine u Beogradu sa ciljem razmene znanja i iskustva u vršenju nadzora i kontroli rada javnih beležnika sa posebnim osvrtom na vršenje nadzora nad javnim beležnicima od strane Ministarstva pravde, suda i javnobeležničke Komore.
U skladu sa zaključcima konferencije kojoj su prisustvali i predsedik Međunarodne unije notara i predsednik Saveta notarijata EU pristupilo se izmena u pogledu unapređenja nadzora nad radom javnih beležnika.
Predlogom zakona proširen je krug disciplinskih povreda, odnosno disciplinskih prestupa. Radi objektivne i nepristrasne ocene disciplinskih povreda Ministarstvo je predviđeno kao disciplinski organ. Disciplinska komisija Ministarstva pravde je drugostepeni disciplinski organ. Kod privremenog udeljenja javnog beležnika izvršene su izmene budući da se u važećem rešenju ne pravi razlika između obavezno i fakultativnog udaljenja u pogledu nadležnosti za odlučivanje te zbog toga nadležnost za odlučivanje o obaveznom udaljenju povereno ministru pravde uz proširen krug razloga koji nalažu donošenje ove odluke.
Takođe je predviđeno da žalba na odluku o privremenom udaljenju javnog beležnika nema suspenzivno dejstvo što omogućava trenutno isključivanje javnog beležnika iz obavljanja delatnosti i sprečava od daljeg vršenja nepravilnosti.
Pred vama se nalazi i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudskim taksama. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudskim taksama nastao je najpre zbog potrebe da se uvaži okolnost da danas izvršenje sprovode prema Zakonu o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine i sudovi i izvršitelji. Tendencija u našem izvršnom pravu koja se predviđa i Predlogom zakona o izvršenju i obezbeđenju jeste da se ukine mešovita i paralelna nadležnost sudova i izvršitelja za sprovođenje izvršenja i da samo izvršitelji ili sudovi postanu nadležni za izvršenje na odgovarajućim predmetima ili primenom odgovarajućih sredstava izvršenja.
Postavlja se pitanje da li je postojeći sistem sudskih taksi u izvršnom postupku održiv ili bi valjalo smanjiti takse koje se plaćaju sudu u slučajevima kada izvršenje sprovodi izvršitelj. Pored toga, prinudna naplata sudskih taksi nikao ne zadovoljava. Ona je efikasna kada se takse naplaćuju od pravnih lica i privrednih društava, kada se naplata odvija preko banaka koje vode račun taksenih obveznika i NBS, međutim, prinudna naplata kada je takseni obveznik fizičko lice nije efikasna. S toga se nadležnost za prinudnu naplatu takse koju treba da plate fizička lica ovim zakonom menja i poverava javnih izvršiteljima.
Predlogom zakona promenjen je iznos vrednosti u kojima taksa može da se plati taksenim markama sa hiljadu dinara na pet hiljada dinara. Postavljeno je pravilo da se do pet hiljada dinara taksa, ali ne mora platiti u sudskim taksenim markama, ali da se preko pet hiljade dinara plaća isključivo u gotovom novcu.
Ukoliko Narodna skupština bude usvojila i Predlog Zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudskim taksama, u planu je da, od marta meseca 2016. godine u upotrebu u našim sudovima, ali i javnim tužilaštvima budu vraćene sudske taksene marke.
Članom 2. predloga zakona, stranke u vanparničnom postupku oslobođene su od plaćanja takse za radnje i postupke koje je sud poverio javnom beležniku. Na ovaj način smanjuju se troškovi postupka koji idu na teret stranke i sprečava da one plaćaju duple troškove i sudsku taksu i naknadu javnom beležniku.
U članu 3. predloga zakona, predlaže se novi sistem prinudnog izvršenja naplate taksi, odnosno prinudnog izvršenja taksi koje dobrovoljno ne plate fizička lica kao takseni obveznici.
Sud u rešenju samo obavezuje fizičko lice da plati taksu i kaznenu taksu u roku od pet dana. U tom rešenju ne određuju sredstvo i predmet izvršenja.
Rešenje suda dostavlja se izvršitelju koji ga dostavlja fizičkom licu kao taksenom obvezniku i čeka da protekne rok od pet dana od prijema rešenja koje je sud dostavio fizičkom licu kao taksenom obvezniku da dobrovoljno plati taksu i kaznenu taksu.
Po bezuspešnom isteku roka za dobrovoljno plaćanje izvršitelj počinje prinudno sprovođenje izvršenja i to primenom odredaba zakona o izvršenju i obezbeđenju.
Taksenom obvezniku stoji na raspolaganju mogućnost da podnese redovni pravni lek protiv rešenja suda o izvršenju koji ne odlaže izvršenje rešenja, izvršitelja koja sprovodi izvršenje sudskog rešenja o izvršenju određuje predsednik suda.
Sredstva koja ostvari naplatom sudske takse i kaznene takse izvršitelj uplaćuje na račun koji je propisan za naplatu sudskih taksi. Sud ne plaća izvršitelju predujam, ali je zauzvrat izvršitelj ovlašćen da za sebe zadrži 10% naplaćene vrednosti takse i kaznene takse.
Promena načina prinudnog izvršenja naplate sudskih taksi čiji su obveznici fizička lica, nalagala je da se promeni i način povraćaja više uplaćenih taksi.
Po zahtevu za povraćaj takse odlučuje sud koji je rešavao u pravnoj stvari, u prvom stepenu koji rešava o zahtevu za povraćaj taksi. Ako usvoji zahtev, sud svoje rešenje dostavlja upravi za trezor radi izvršenja rešenja.
Promena čitavog načina, odnosno mehanizma prinudne naplate sudskih taksi koje nisu dobrovoljno plaćene bila je iznuđena činjenicom da u čitavom nizu godina unazad, a prema podacima iz funkcionalne analize pravosuđa Srbije koju je vršila Svetska banka, u Srbiji se na godišnjem nivou nikada ne naplati više od 40% obračunatog iznosa sudskih taksi.
Dakle, 60% sudskih taksi koje nisu dobrovoljno plaćene, najčešće se ne plate nikada, jer poreska uprava koja je po važećem zakonu nadležna za sprovođenja prinudnog izvršenja najčešće taj posao ne obavlja, s obzirom da je reč o, za nju, malim iznosima.
Zakonom velikih brojeva doći ćete do zaključka da je to ozbiljan novac. To je ozbiljan novac za opremanje naših sudova, naših javnih tužilaštava, za stvaranje znatno boljih uslova za rad, službenika u pravosuđu među kojima 77,6% ili ukupno 8.583 ljudi u Srbiji prima manju platu od 30 hiljada dinara, a od kojih trećina prima manju platu od 25 hiljada.
Predlogom zakona promenjen je postupak u kome se ovlašćuju lica koja treba da prodaju taksene marke i postupak u kome se daje ovlašćenje za prodaju i oduzima. Maloprodaju taksenih marki vrše privreda društva i druga pravna lica što je rešenje koje i sada postoji.
Međutim, privrednim društvima i drugim pravnim licima, ovlašćenja za prodaju taksenih marki u buduće će davati Vlada na predlog ministra pravde. Isto tako, ovlašćenje za prodaju taksenih marki oduzima Vlada na obrazloženi predlog ministra.
U članu 9. predloga zakona, menja se tarifni broj jedan u kome se on odnosi na takse koje stranke plaćaju za izvesne, pre svega, inicijalne akte u izvršnom postupku.
Nova sadržina u ovom zakonu ogleda se u tome što stranka kada izvršenje sprovodi izvršitelj, plaća sudu samo trećinu takse koju bi za odgovarajući akt platila u parničkom postupku. Taksa se dakle smanjuje uvek kada izvršenje sprovodi izvršitelj, a ne sud.
Naime, kada izvršenje sprovodi izvršitelj sve izvršne radnje on i preduzima.
I pored toga, donosi neke bitne odluke u postupku izvršenja. Uloga suda u tom slučaju svodi se samo na donošenje rešenja po predlogu za izvršenje i na odlučivanje o pravnim lekovima, o rešenjima koja sud donese.
Zato veliko smanjenje uloge suda i prilično povećanje uloge izvršitelja nalaže da se sudska taksa smanji. Pored toga. Stranka plaća predujam izvršitelju da bi on sprovodio izvršenje, pa je dosadašnje rešenje, pored ostalog, i nepravično opterećivalo stranku.
U članu 10. zakona, na drugačiji se uređuje plaćanje taksi za odluke koje sud donese u izvršnom postupku i postupku obezbeđenja.
Taksa se ubuduće ne plaća za rešenja koja sud donese o predlogu za izvršenje na osnovu izvršne ili verodostojne isprave. Taksa se jedino plaća u slučaju kada donošenju rešenja o izvršenju prethodi postupak priznanja i strane izvršne isprave.
Pored toga, taksa ostaje da se plaća za rešenje koje je doneto o predlogu za obezbeđenje i za odluku koju sud donese po prigovoru protiv rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave.
Novina je što se, ako izvršenje rešenja na koje se plaća taksa sprovodi izvršitelj, taksa smanjuje za trećinu od odgovarajuće takse u parničnom postupku. Prema tome, dvostruko je smanjena taksena obaveza za građane i pravna lica u izvršnom postupku.
Članom 11. predloga zakona, kojim se menja tarifni broj 33 taksene tarife, dopunjuje se obaveza plaćanja i za troškove nastale u javno tužilačkim postupcima a u vezi sa troškovima nastalim preispitivanjem javno tužilačkih akata koji javno tužilaštvo učinilo na zahtev stranke, a članom 12. predloga zakona predviđeno je plaćanje sudske takse i za odluku kojom se odbacuje ili odbija zahtev za izuzeće i zamenika javnog tužioca.
Ove izmene predviđene su radi usaglašavanja sa Zakonikom o krivičnom postupku kojim je predviđeno da istragu vodi javni tužilac.
Razlog za predlaganje i zakona o izmenama i dopunama Zakona o Pravosudnoj akademiji je taj što su odlukom Ustavnog suda od 6. februara 2014. godine prestale da važe odredbe člana 40. stavova 8, 9. i 11. Zakona o Pravosudnoj akademiji.
U obrazloženju ove odluke Ustavnog suda između ostalog navedeno je da se zakonom ne može obavezati Visoki savet sudstva, odnosno Državno veće tužilaca da obavezno predlaže Narodnoj skupštini za prvi izbor na sudijsku funkciju, odnosno funkciju zamenika javnog tužioca kandidate koji su završili početnu obuku na Pravosudnoj akademiji, ali da se zakonom mogu propisati pravila na osnovu kojih bi visoki savet sudstva, odnosno Državno veće tužilaca posebno vrednovao završenu početnu obuku na Pravosudnoj akademiji u postupku predlaganja sudija i zamenika javnih tužilaca koji se prvi put biraju.
Pred toga, izvršeno je preciziranje važećih odredbi zakona o Pravosudnoj akademiji koja se odnose na delatnost akademije, sastav programskog saveta akademije, odredbe o platama i naknadama mentora i predavača na Pravosudnoj akademiji, završnoj oceni korisnika početne obuke, pravima i obavezama korisnika početne obuke i odredbe o vrstama obuke.
Predlogom zakona omogućuje se Pravosudnoj akademiji da na osnovu ugovora sa Javno beležničkom komorom i Komorom izvršitelja može sprovoditi programe stručnog usavršavanja izvršitelja i javnih beležnika.
Predlogom zakona izvršene su izmene u članu 16. Zakona o Pravosudnoj akademiji, na taj način što je povećan broj članova Programskog saveta i to tako što se omogućuje da u radu Programskog saveta učestvuje i predstavnik korisnika početne obuke.
Predlogom zakona određuje se sastav komisije pred kojom se polaže završni ispit početne obuke. Predlaže se da tu komisiju čini pet članova, od kojih su troje sudije, a dvoje javni tužioci, odnosno zamenici Javnog tužioca.
Članom 5. Predloga zakona dopunjuje se član 40. važećeg Zakona, tako što se vrši neophodno preciziranje ovog člana Zakona o Pravosudnoj akademiji iz razloga što su zbog Odluke Ustavnog suda brisane odredbe stavova 8, 9. i 11. člana 40. Zakona o Prvosudnoj akademiji, pa je stoga neophodno da se propiše da se pohađanje početne obuke smatra radnim iskustvom u pravnoj struci, imajući u vidu da je posedovanje ovog iskustva jedan od uslova za izbor na sudijsku, odnosno javnotužilačku funkciju.
Predlogom zakona takođe se preciziraju slučajevi kada je stalna obuka obavezna, kao i da se obaveza pohađanja posebnog programa stalne obuke odnosi samo na nosioce pravosudnih funkcija, koji su prvi put birani na tu funkciju u sudovima i u javnim tužilaštvima, najnižeg stepena.
Pred vama je i Predlog zakona o dopuni Zakona o sudijama i Predlog zakona o dopunama Zakona o Javnom tužilaštvu. U vezi sa predloženim izmenama i dopunama ova dva zakona, može se konstatovati takođe da je odlukama Ustavnog suda od 12. juna 2014. godine, prestao da važi deo odredaba člana 50. stav 4. Zakona o sudijama i člana 75. stav 2. Zakona o Javnom tužilaštvu, prema kojima su Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca dužni da prilikom predlaganja kandidata za izbor sudije prekršajnog ili osnovnog suda, odnosno zamenika osnovnog javnog tužioca, predlože kandidata koji je završio početnu obuku u Pravosudnoj akademiji, u skladu sa posebnim zakonom.
Ovakva odluka Ustavnog suda je u stvari posledica navedene Odluke Ustavnog suda, kojom su navedene odredbe člana Zakona o Pravosudnoj akademiji oglašene za neustavne.
Iz navedenog razloga, predložene su dopune Zakona o sudijama i Zakona o javnom tužilaštvu, tako što se propisuju posebna pravila za utvrđivanje stručnosti i osposobljenosti kandidata za sudiju, odnosno zamenika Javnog tužioca, koji se prvi put bira za obavljanje funkcije u prekršajnom i osnovnom sudu, odnosno u Osnovnom javnom tužilaštvu, pri čemu su kandidati koji su završili početnu obuku na Pravosudnoj akademiji oslobođeni polaganja posebnog ispita koji organizuje Visoki savet sudstva, a ocena sa završnog ispita na početnoj obuci na Pravosudnoj akademiji izjednačena je sa ocenom na tom posebnom ispitu.
Pored toga, Predlogom zakona o dopunama Zakona o javnom tužilaštvu ovlašćuje se ministar pravde da donese akt, kojim za svako osnovno i više javno tužilaštvo određuje broj tužilačkih pripravnika. Ovakvo rešenje predstavlja usklađivanje sa istovetnim rešenjem koje je predviđeno u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova.
Pred vama su takođe formalno i suštinski veoma važne, po svome obimu minimalne predložene izmene i dopune Zakona o Visokom savetu sudstva i izmene i dopune Zakona o Državnom veću tužilaca.
Akcionim planom za pregovaračko poglavlje 23. u oblasti pravosuđa, kao aktivnosti za njegovo sprovođenje, između ostalog, predviđene su i usvajanje Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Visokom savetu sudstva i Zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnom veću tužilaca, kojim se u granicama odredaba važećeg Ustava uvodi princip najšire transparentnosti rada ovih tela, a koje podrazumevaju javne sednice, obrazložene odluke i objavljivanje odluka i izveštaja o radu na internet stranicama ova dva državna organa.
U cilju ispunjavanja navedenih obaveza, predložene su izmene i dopune Zakona o Visokom savetu i Državnom veću. Za razliku od važećih zakonskih rešenja, predlozima zakona je izričito propisano da su sednice Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca javne, dok je održavanje sednica zatvorenih za javnost sada suštinski postavljeno kao izuzetak, ako to nalažu interesi javnog reda ili zaštita tajnosti podataka ili iz drugih razloga propisanih Poslovnikom.
Takođe, propisana je obaveza obrazlaganja svih odluka koje Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca donose, uz ostavljanje izuzetka kada je Poslovnikom drugačije određeno, kako bi se u potpunosti ostvario princip javnosti u radu, propisano je i obavezno objavljivanje Poslovnika, drugih opštih akata i godišnjeg izveštaja na internet stranici Visokog saveta i Državnog veća.
Najzad, uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, pred vama je i Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Poljske o uzajamnoj zaštiti tajnih podataka. To je još jedan u nizu bilateralnih sporazuma kojima se uređuje međusobna razmena tajnih podataka.
U ovom sporazumu određuju se centralni organi za razmenu tajnih podataka, određuju se ekvivalentne oznake stepena tajnosti, uređuje se način međusobne razmene tajnih podataka, kao i mere koje se primenjuju.
Ovim sporazumom stvaraju se uslovi za dalju međusobnu saradnju između Republike Srbije i Republike Poljske u oblasti unutrašnjih poslova, pravosuđa, spoljnih poslova, odbrane, kao i u oblasti namenske industrije.
Uveren da ćemo imati dobru i plodotvornu javnu raspravu, kao što je to bilo i svaki put do sada u Domu Narodne skupštine, pozivam vas da nakon razmatranja ovih predloga zakona u načelu i u pojedinostima, podržite njihovo usvajanje u danu za glasanje. Zahvaljujem.