Hvala uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, sa pažnjom sam pratio izlaganje gospodina Homena i postoje neke stvari u kojima možemo, u kojima ne možemo da se složimo. Hvala bogu zato i jesmo na dva suprotna politička pola, ali osvrnuću se na neke stvari koje je uvaženi prethodnik podvukao i istakao po značaju.
Krenuću od ove poslednje, a to je pitanje člana 33. Predloga zakona koji glasi - sredstva za isplatu novčanog obeštećenja i naknadu imovinske štete obezbeđuju se iz budžeta Republike Srbije, u okviru sredstva koja su namenjena pokriću tekućih rashoda sudova, javnih tužilaštava, od kojih se izuzimaju rashodi za zaposle i tekuće održavanje objekata i opreme.
Ima logike ono što je gospodin Homen rekao, nije sporno, ali ovakvo rešenje treba priznati je napredak u odnosu na rešenja koja su postojala pre, a rešenje koje je postojalo pre toga jeste da se nekontrolisano u sličnim stvarima isplaćuju sredstva sa budžetskih razdela, odnosno pozicija Ministarstva pravde, koje na teško koji način da je moglo u pojedinačnim slučajevima u postupcima da utiče na trajanje postupka.
Dakle, sa jedne strane mogli ste da imate kao onaj malopre slučaj pomenuti sudije koji od 2008. do 2014. godine ne zakazuje ni jedno jedino ročište. Ne sprovodi ni jednu jedinu procesnu radnju i po postojećim rešenjima, odnosno po rešenjima do juna meseca 2014. godine kada je krenula primena tri člana Zakona o uređenju sudova, eventualno obeštećenje bi za takav nemar i nedisciplinu sudije plaćala direktno država, odnosno Vlada sa razdela Ministarstva pravde.
Moje mišljenje je da je ovo rešenje korak napred. Ovo je rešenje koje inače treba da motiviše predsednike sudova da vode računa o radnoj disciplini svojih sudija i moram vam reći da je moguće nabrojati na prste dve ruke predsednike sudova koji su prethodnih godinu, godinu i po dana podnosili disciplinske prijave protiv svojih sudija. U tome je prednjačio ubedljivo predsednik Vrhovnog kasacionog suda, mislim da je preko 50 prijava on podneo. Imate nekoliko slučajeva gde su to podneli predsednici sudova, najčešće apelacionih sudova, ponekog višeg suda i možda tri do četiri osnovna suda.
Na neki način predsednici sudova nam nisu bili motivisani ili nisu hteli da se uhvate u koštac sa onim što je realan problem. Dozvolite mi da primetim jednu stvar. Predsednik suda ima i šira ovlašćenja od običnog sudije suda, ima i veća primanja od običnog sudije suda i na njemu je odgovornost za loš rad suda kojim rukovodi i pohvala za dobar rad suda kojim rukovodi.
Kako ga motivisati? Pa, znate, ako imate predsednika suda u okviru čijeg suda imate potpuno nemarnog, neažurnog, nekad možda i nestručnog sudiju, taj sud će osetiti konkretne posledice takvog nečega.
Ja bih iskoristio da pomenem nešto što je postojalo kao praksa i stariji među nama će se setiti toga vremena. Kolega Homen i ja smo u ovom mlađoj generaciji ljudi pa možemo toga da se setimo iz priča. Ranije, pre tridesetak, 40 godina na ulazu u svaki sud u Srbiji, svaki opštinski, svaki okružni sud imali se oglasnu tablu, imate i danas. Na toj oglasnoj tabli stajali su rezultati rada najboljeg sudije u tom mesecu ili prvih nekoliko najboljih sudija po rezultatima rada u tom mesecu ili čitava rang lista svih sudija po rezultatima rada. I kada dolazi do izbora, recimo, iz opštinskog u okružni sud gledalo se samo to.
Što je to nemoguće danas uraditi u svim sudovima u Srbiji? Što je nemoguće danas građaninu, recimo, u nekom Prokuplju, kada uđe u sud na vidi na oglasnoj tabli ko je u prethodnom mesecu bio najbolji sudija. Neću da pominjem da se vidi i ko je bio najlošiji. Mislim da je to nešto što treba da se zna. Onda u ovom konkretnom slučaju kada imate predsednika suda koji nema jedan, dva, pet ili 20 meseci novčanih sredstava za rad svog suda zato što se zbog lošeg ili nemarnog rada sudija otežu postupci zbog kojih se dosuđuje obeštećenje strankama koje su pogođene tom povredom prava na suđenje u razumnom roku, tu nešto treba promeniti. Ako predsednik suda nije zainteresovan da nešto menja, on više ne zaslužuje da bude predsednik tog suda.
Visoki savet možete da predloži, Narodna skupština može da razreši predsednika tog suda. Moram vam reći dobrim delom veliki broj problema je nastajao i zbog toga što se Visoki savet sudstva u periodu od 2010. godine pa do kraja 2012. godine bavio ispravljanjem grešaka lošeg opšteg izbora sudije i nije se vodilo računa o disciplinskoj odgovornosti. Imali ste godine u kojima na osnovu disciplinskog postupka ni jedan sudija nije razrešen.
Imate prethodnu godinu gde je to već u odnosu na te godine kada nije bio razrešen ni jedan već je značajan broj i zanimljivo je zaista kada uzmete i pogledate te slučajeve to su bili knjiški primeri. Malopre sam naveo jedan predmet. Imate, recimo, drugi slučaj gde sudija vanparničar koja je bilo u obavezi da postupa u roku od osam dana, hajde da kažemo, obrati se predsedniku suda zbog nekih određenih okolnosti da produži taj rok, ali imali smo slučaj sudija vanparničara gde se kasnilo sa izradom odluka od 150 i više dana u preko 1400 odluka. Taj sudija je, recimo, imao tri, četiri ili pet sudijskih pomoćnika na raspolaganju. Imate sudova gde ne postoji ni jedan sudijski pomoćnik da pomaže sudiji vanparničaru, a on radi mnogo bolje i ažurnije. Ovde treba probuditi upravo, i to je deo u kojem se slažemo, treba probuditi predsednika suda. Treba mu reći u određenoj meri - ti si odgovoran za organizaciju rada svoga suda i u sklopu te organizacije za jedan deo, onaj tehnički deo rada svojih sudija.
Nedopustivo je da imamo jedno potpuno neažurno i nepredvidivo zakazivanje ročišta. Zaista je nedopustivo. Znate šta, na kraju će to opet ne samo platiti građani, platiće država. Po mom mišljenju u ovom trenutku razmatrati to rešenje gde će čak biti ugrožene i plate zaposlenih zbog ovakvih stvari je prenagljeno rešenje.
Da li možemo da razgovaramo o budućnosti o tome da se ide i na to, pa kada se zaokruži budžet pravosuđa i sav bude u kontroli Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca mislim da je to tema o kojoj možemo da raspravljamo. Uostalom, gospodin Homen je bio i državni sekretar u Ministarstvu pravde, pa je postojala prilika da se ovako nešto i uradi. Sumnjam da bi iko napravio tako radikalan, tako naglu promenu, tako radikalan rez.
Što se tiče visine obeštećenja, pa evo vam jedno uporedno rešenje, u Sloveniji je maksimalno obeštećenje pet hiljada evra, što je realno znatno više nego u Srbiji jer ovih tri hiljade evra u Srbiji je nešto više od osam prosečnih zarada, a pet hiljada evra u Sloveniji je nešto oko pet prosečnih zarada. Slovenija je zemlja koja ima ozbiljne probleme sa zaštitom prava na suđenje, ne sa zaštitom, već inače sa dugim trajanjem sudskih postupaka. Donošenje ovakvog jednog zakona nije im rešilo sve probleme, ali ih je u dobroj meri ublažilo i uvelo je meru mnogo bolje radne discipline u sudovima.
Znate kako, ako imate i to je ono što bi ovaj zakon i trebalo kada počne da se primenjuje da da na srednji rok neke rezultate. Na osnovu ovog zakona, ako izuzmemo izvršne predmete, o kojima smo govorili, koji će biti predmet regulisanja u Zakonu o izvršenju i obezbeđenju, ako izuzmete te predmete, vi ćete u ovim slučajevima moći da vidite ponegde i koji je to sudija koji je zaista problem svom sudu, koji ne ume, neće ili ne želi da radi ili koji jednostavno, dobar je sudija u smislu da ume da izradi dobru odluku, loše rukovodi sudskim postupkom, oteže ga suviše dugo.
Mi smo nekada imali slučaj u Trećem opštinskom sudu u Beogradu gde je jedan sposoban predsednik suda uveo plaćanje izvesne naknade za odlaganje održavanja ročišta, naravno ne u smislu da to ugrozi samu suštinu postupka. To je dovelo do toga da je to bio najopremljeniji opštinski sud u Beogradu. Od tih sredstava on je kupovao nove računare, opremao kabinete, sudnice.
Dakle, ono što ste rekli malopre, sposoban predsednik suda i bez ovakvog zakona može da dovede svoj sud u bolje stanje, ali ako se oslanjamo samo na ličnost onda ćemo završiti sa izgradnjom institucija, a institucije se grade zakonom.
Naravno da je svima nama kada biramo predsednike sudova da polazimo od zakonske pretpostavke da je to ličnost koja je dostojna i koja će kvalitetno i dobro da obavlja svoj posao. Nema tu pravila. Nekada je predsednik suda loš predsednik a izuzetan sudija. Nekada je prosečan sudija odličan predsednik suda. Vi to znate.
Tako je i u advokaturi. Imate ljude koji vode velike advokatske kancelarije, koji nisu izvanredni advokati, ali su odlični organizatori posla, dobro uspostave rad svoje kancelarije i on protiče na jedan dobar način.
Da li će ovaj zakon biti delotvoran? To na prvom mestu zavisi od njegove primene i od rada samih predsednika sudova i javnih tužilaca. Šta će biti sankcija za njihov loš rad? Sankcija će biti to da će oni biti izuzetno loši predsednici sudova i ako budu pravili isuviše problema i troškova zbog toga što nisu kadri da dobro organizuju rad svoga suda, više neće biti na tom mestu.
Kažu Francuzi „nobleso bliž“, ali ovde funkcija obavezuje. Nije funkcija predsednika suda da daje izjave za medije, da se fotografiše, već da radi. Mi smo imali i još uvek imamo jedan pokušaj da rasteretimo predsednika suda, recimo, onih nesudijskih obaveza u organizaciji rada suda, pa je uvedena institucija sudskog menadžera ili upravitelja suda. Zamisao jeste dobra, ali ona je retko gde u Srbiji zaživela.
Mi ćemo ući u sklopu racionalizacije rada državnih organa, pa i racionalizacije rada sudova, u formiranje zajedničkih službi. Preko 10 pravosudnih organa je u Beogradu, svaki treba da ima svoju službu za javne nabavke i često se desi da mnogi od njih nemaju kvalifikovane službenike koji mogu taj posao dobro i kvalitetno da rade, pa zašto ne formirati jednu službu, jednu centralnu službu? Na takav način sakupićete ljude koji se bave tim poslovima na jedno mesto, efikasnije, kvalitetnije i bolje ćete sprovoditi javne nabavke. Dao sam ovo čisto kao primer. Zašto ne formirati jedinstvene službe računovodstva? Šta je tu problem? Na takav način treba rasteretiti predsednike sudova nečega što jednostavno nije njihov posao.
Tako je i u ovom slučaju. Hajde da predsedniku suda, ako je on taj koji predlaže godišnji raspored rada sudija, on će kroz primenu i ovoga zakona odgovarati za sprovođenje odnosno za organizaciju rada svoga suda.
Mislim da je ovo dobar put. Jednom, kao što rekoh, možda razmatrati ovu mogućnost, jer pokazalo se, ja verujem da ste i vi bili nekada u toj prilici dok ste radili u Ministarstvu pravde kada se zbog neke kompjuterske greške desilo da je kasnila plata dva dana, znate kakva je bila reakcija u sudovima i u tužilaštvima. Dakle, sudija je javni funkcioner, on je organ vlasti Republike Srbije. Dajte da mu omogućimo, mi ćemo se kroz ulaganja u infrastrukturu sudsku, kroz donošenje kvalitetnijih i boljih zakona, truditi da mu stvorimo mnogo bolje uslove za rad. Ali, to ne znači da su ti ljudi neodgovorni.
Sudijsku funkciju odlikuje stalnost i nezavisnost, ali ta nezavisnost sa sobom vuče i drugu stranu, a to je odgovornost. Počela je da se uspostavlja odgovornost, Visoki savet sudstva je u disciplinskim postupcima koje je sprovodio dokazao da to može da radi na jedan dobar, kvalitetan, pravno predvidiv način, ali ne smemo da izgubimo iz vida da je glavni beneficijar i glavni korisnik onoga što mi ovde donosimo, što Vlada predlaže a vi narodni poslanici donosite, da su to građani Srbije.
Još samo jedan detalj. Mislim da nema mesta određenom strahu stranaka ukoliko se pritužuju na nepoštovanje prava na suđenje u razumnom roku kada je u pitanju ishod njihovog postupka. Da je tako, znate, onda bi svaki zahtev za izuzeće, recimo sudije, izazivao takav strah, onda bismo u prethodnih oko godinu dana imali identifikovan isti taj strah, jer mogu da vam pročitam, recimo, podatke za 2014. godinu. U 2014. godini ukupno je primljeno u Vrhovni kasacioni sud 1.117 zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, u apelacione sudove 3.809, u više sudove 3.022, u Privredni apelacioni sud 1.370 i u Prekršajni apelacioni sud 9.353 zahteva.
Ovo je sistem koji već funkcioniše. Mi ga ovim Predlogom zakona samo bolje definišemo. I kao što sam rekao, uveren sam da uz dobru pripremu imamo šansu da od 1. januara 2016. godine ovu oblast uredimo bolje, delotvornije i da građani Srbije čiji se predmeti raspravljaju i rešavaju pred srpskim sudovima imaju viši stepen zaštite. Izvinite što sam malo više odužio, ali, osvrtao sam se zaista na stvari iz diskusije i mislim da je i jedna i druga diskusija bila veoma korisna. Hvala vam.

Hvala, uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, istina je da Nacrt zakona o izvršenju i obezbeđenju, između ostalog kao moguće rešenje sadrži i mogućnost uvođenja žalbe. S obzirom da je to jedan izuzetno važan procesni zakon, javna rasprava po tom nacrtu ne traje, kao što to uglavnom Poslovnik o radu Vlade predviđa, 30 dana, već 90 dana, što je tri puta duže. Postoje i mnoga druga rešenja koja su u tom nacrtu postavljena na način da mogu, ali ne moraju da budu usvojena. U svakom slučaju, javna rasprava će dati svoj konačan sud.
Po meni, ono oko čega se vrtimo i što mislim da treba da bude usmerenje za svaku buduću Vladu, svako buduće Ministarstvo pravde, pa i ovo, jeste da se stvore uslovi za mnogo bolju i mnogo delotvorniju, kontinuiranu obuku sudija, kako se ne bismo bavili samo posledicama, već kako bismo vodili računa mnogo viša o uzrocima, a uzroci često znaju da budu i to nedovoljna stalna obuka sudija koje su na stalnoj sudijskoj funkciji. Dakle, postoji kao mogućnost, a javna rasprava će dati svoj konačan sud, odnosno konačan sud će biti na narodnim poslanicima kada se bude raspravljalo o tom predlogu zakona. Hvala.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih da se osvrnem na svega nekoliko bitnijih stvari koje su iznete u prethodnom izlaganju. Istina je da često odugovlačenje sudskog postupka leži u objektivnim faktorima. Ipak, mi do sada nismo imali jasno i precizno zakonsko rešenje za zaštitu prava građanina u slučaju da odugovlačenje postupka nije izazvano objektivnim faktorima.
Vezano za to je i pitanje pripreme za primenu ovakvog jednog zakona. Ponoviću, mislim treći put danas, dakle, mi ovim zakonom uređujemo nešto što smo uveli trima odredbama zakona o uređenju sudova. Upravo zbog šturosti, nedovoljnosti, nepreciznosti tih odredaba bio nam je potreban ovakav jedan zakon.
Ponoviću, malopre sam napravio jednu grešku kada sam naveo broj predmeta pred prekršajnim, apelacionim sudom po zahtevima za zaštiti prava u suđenju u razumnom roku. Dakle, mi smo za manje od godinu dana, nešto više od pola godine, dakle, hajde da kažemo to je sedam meseci 2014. godine, mi smo ukupno imali primljenih 9.353 predmeta, odnosno tri zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku. Naši sudovi su rešili od 9.353, rešili su 6.116 zahteva i mi smo u 6.116 slučajeva imali odlučivanje o zahtevu građanina da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
Imali smo slučajeva gde nije utvrđena povreda tog prava, imali smo slučaj gde je utvrđena povreda prava i objavljena takva sudska odluka.
Imali smo slučajeva u kojima je pored utvrđivanja povrede prava građaninu, odnosno stranci dosuđeno obeštećenje zbog povrede prava.
Ovaj predlog zakona na jedan pravnoizvestan, predvidiv način reguliše čitavu materiju zaštite prava na suđenje u razumnom roku.
Za primenu one tri odredbe, sudije su se pripremale i pokazale su, mogu slobodno reći, na iznenađenje mnogih u stručnoj javnosti da naš sudski sistem ima kvalitetnih sudija koje su bile u stanju da od tri odredbe zakona o uređenju sudova, stvore jedan dobar sistem.
Mi taj sistem hoćemo ovim predlogom zakona da unapredimo i ja mislim da je ovo dobar put.
Kada je malopre izrečeno da se ovim predlogom zakona daju neka ovlašćenja predsednicima sudova koja nisu tako dobra, pa da predsednik suda može postupajećem sudiji da oduzme predmet i da ga da drugom sudiji u radu.
Dozvolite, ali to je nešto što je već propisano zakonom o sudijama i sudskim Poslovnikom. Dakle, kada imate slučaj da je jedan sudija dugo odsutan zbog bolesti ili nekog drugog razloga, predsednik suda može tom sudiji da oduzme predmet i da ga da drugom sudiji u rad. Što to ne bi mogao u ovom slučaju, kada je potrebno hitno postupanje? Naravno, samo na osnovu zakona i sudskog Poslovnika, proizvoljnost svakako da nije nešto što je dobro.
Delotvornost Evropskog suda za ljudska prava ceni i de fakto i de jure, dakle, i normativnu delotvornost, da li imate zakonom propisana delotvorna pravna sredstva kojim možete da zaštitite određena prava i da li imate efikasan sistem zaštite tih prava.
Nešto vam se potkralo, nadam se, kao greška.
Evropski sud za ljudska prava, kada odlučuje o obeštećenju, odlučuje po predmetu, a ne po stranci, ne po učesniku o predmetu. Neću da ulazim u detalje zašto to kod njih ima neki drugi smisao, ali odlučuje po predmetu. To jeste istina da su iznosi koji su viši od ovih iznosa, ali malopre sam naveo neka uporedna iskustva, da su to iznosi ravni onima u Strazburu, pa sigurno da ne bi imalo nikakve potrebe donositi ovakav jedan zakon niti ograničavati te visine obeštećenja.
Moram da vam kažem da mislim da je ograničavanje visine obeštećenja dobra stvar, naravno, ukoliko poštuje negde realnost i životni standard, političke i ekonomske i sve ukupno uslove u okviru jednog državno-pravnog sistema, jer imamo ogromne probleme, u slučajevima gde ti iznosi nisu ograničeni.
Daću vam konkretan primer. Dakle, govorim o ograničavanju iznosa, imao ogroman problem sa sudskim odlukama u kojima se utvrđuje naknada za lice koje je bilo neosnovano lišeno slobode, gde sudija kada odlučuje, apsolutno ni u čemu nije vezan zakonom za visinu štete i imamo slučajeve gde se licu koje nije bilo ni na javnoj funkciji, istaknuto kao neki javni delatnik, uopšte u javnom životu, niti na javnom položaju, gde se dan neosnovanog lišenja slobode ceni po 22 ili 25.000 dinara i to su astronomski iznosi.
Dođete, recimo u situaciju, ako je 20.000 dinara za 30 dana neosnovanog lišenja slobode, to lice će dobiti 600.000 dinara, naknadu nematerijalne štete.
Imate slučaj poginulih gardista, gde je Ustavni sud odredio kao najviši iznos naknade, nematerijalne štete 500.000 dinara.
Ako pogledate ono što psiholozi cene, a što veštaci određene struke i potvrđuju u toku sudskih postupaka, na toj skali najvećeg stresa koji može čovek da doživi, na prvom mestu nalazi se smrt bliskog lica. Na drugom mestu je negde u našem društvu gubitak posla.
Onda dođete u situaciju da je jednom čoveku koji je bio 30 dana u pritvoru, srpski sud osudio 600.000 dinara naknade štete zbog neosnovanog lišenja slobode, sa 30 dana pritvora. Imate slučaj gde je nekome ubijeno dete i da mu je dosuđeno 500.000 dinara.
Dakle, to su neke stvari i ovo sam više izneo, a gospodin Jovanović će se javiti za reč, bio je svojevremeno i član Komisije koja se bavila ovim pitanjem u Ministarstvu pravde, to su neka potpuno neracionalna postupanja.
Znate li koliko ima građana Srbije koji obavljaju posao gde dnevno mogu da zarade 20 ili 25.000 dinara? To na nivou statističke greške.
Mislim da ovo što je sadržano u ovom zakonu, što se tiče ograničenja novčanih iznosa za određene vrste obeštećenja, da bi valjalo razmisliti o uvođenju ovakvih raspona i u druge procesne zakone. Zahvaljujem.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, naravno, razmatraćemo amandmane koji su podneti u raspravi o pojedinostima i izjasniti se o njima.
Kada je malo pre izneto da je Predlog zakona o dopuni Zakona o sudijama leks specijalis, moram apsolutno da negiram jednu takvu tvrdnju iz nekoliko razloga. Prvi razlog jeste što je apsolutno netačno da se radi o bilo kakvom leks specijalisu, s obzirom da se on primenjuje i na sadašnje i na sve buduće sudije Vrhovnog kasacionog suda, dakle, na sve one koji će postati sudije Vrhovnog kasacionog suda i u budućnosti.
Šta je bila pravna nesigurnost i narušavanje potencijalne sudijske nezavisnosti? To je bila odredba člana Zakona o sudijama, jedan stav ovog člana koji je dozvoljavao Visokom savetu sudstva da arbitrarno odlučujući određenom sudiji bilo kog suda produžuje mandat na period do još dve godine. Odgovorno tvrdim da je ta odredba, koja je pretprošle godine, 2013. godine, brisana, da je u suprotnosti sa načelom sudijske nezavisnosti zato što je omogućavala da se jednom sudiji produži period rada, a nekome ne.
Ovde zakon uvodi pravnu izvesnost i kaže – sudijama Vrhovnog kasacionog suda. Zašto samo tim sudijama, to se postavlja kao pitanje? Kome nije jasno, samo lepo da uzme i da pročita član 31. Zakona o uređenju sudova.
Iskoristiću jednu lepu staru formulaciju koju je, po mom mišljenju, jedan od najboljih srpskih Ustava u istoriji naše ustavnosti, a to je Ustav iz 1888. godine rekao. Kaže – šta je posao Kasacionog suda? To je sud koji ne odlučuje o delu, već o pravu.
Kada uzmete i pročitate zaista član 31. Zakona o uređenju sudova, koji kaže: „Vrhovni kasacioni sud obezbeđuje jedinstvenu sudsku primenu prava i jednakost stranaka u sudskim postupcima, razmatra primenu zakona i drugih propisa i rad sudova, imenuje sudove Ustavnog suda, daje mišljenje o kandidatu za predsednika Vrhovnog kasacionog suda i vrši druge nadležnosti određene zakonom“. Jedini sud koji je ustavna kategorija, jedini sud koji razmatra jedinstvenu primenu prava.
Mi spadamo u zemlje evropske kontinentalne porodice prava, kod nas sudska praksa ne predstavlja izričiti izvor prava, ali ujednačavanje sudske prakse koja je u nadležnosti Vrhovnog kasacionog suda je jedan izuzetno važan, izuzetno bitan posao.
Mogu slobodno da kažem, sa time će se složiti veliki broj sudija i Vrhovnog kasacionog suda i drugih sudova da u jednom periodu od 2010. godine Vrhovni kasacioni sud nije bio prilično aktivan kada je u pitanju ujednačavanje sudske prakse. Gospodin Živković je iz Niša. Imali smo slučajeve gde se za jedno isto krivično delo, identično činjenično pravno stanje, Apelacioni sud u Nišu donosi jednu, Apelacioni sud u Novom Sadu sasvim drugačiju presudu. To je bio trenutak kada je trebalo da se uključi Vrhovni kasacioni sud.
Vrhovni kasacioni sud je, na naše veliko zadovoljstvo, time počeo da se bavi. Ako treba, imenovaću nekoga ko je za to veoma zaslužan i složiće se, uveren sam, ubedljiv broj sudija, ne samo Kasacionog suda, nego i drugih, nižih sudova, to je recimo sudija Snežana Andrejević, sudija Snežana Andrejević koja vodi Odeljenje sudske prakse u Vrhovnom kasacionom sudu, izuzetan sudija građanac. Na našu veliku žalost, mi sudija tog kalibra nemamo mnogo, a kada pogledate, takvim poslom kojim se bavi jedan sudija u Vrhovnom kasacionom sudu, na takav način ne bave se sudije u drugim nižim sudovima. To sudije kasacije izdvaja negde u odnosu na sve druge sudije.
Hoćete da vam kažem šta je to još što ih izdvaja? To je što do sada nismo imali slučaj da se za sudiju Vrhovno kasacionog suda bira lice koje nije prošlo kroz jedan karijerni sistem napredovanja isključivo u sudstvu. Mi smo 2010. godine imali slučajeve da se za sudije apelacionih sudova biraju ljudi koji nisu imali dan sudijskog staža pre toga. U Vrhovnom kasacionom sudu nismo imali nikada. Visok je uslov koji je postavljen za sudije Vrhovno kasacionog suda kada se biraju.
I moram da reagujem, gospodine Živkoviću, kako to da ovako niste reagovali kada smo donosili Zakon o organizaciji državnih organa za procesuiranje ratnih zločina? Tu bismo mogli da razmišljamo o ovome što ste vi rekli, zato što je reč o tome da imate jednog javnog tužioca. Ovde se radi o svim sudijama Vrhovnog kasacionog suda. Da ste ovde rekli da je to predsednik Vrhovno kasacionog suda, a nije, a mislim da imamo u ovom trenutku 37 ili 38 sudija Vrhovno kasacionog suda.
Mislim da je ovo rešenje, ako se ima u vidu da je izbrisana ona odredba istoga člana u kojoj je bilo dozvoljeno Visokom savetu sudstva da pojedinim sudijama produži rad na još godinu ili dve godine, a ovde gde se napravi jasna starosna razlika, jasni starosni uslov, daleko da može da se priča o bilo kakvom leks specijalisu. U onom slučaju čak nije bilo ni izričite zakonske odredbe, nije bilo kriterijuma jasnih i predvidivih po osnovu kojih možete nekome da produžite, a nekome ne.
Dobro se sećam, kada sam postao ministar u Vladi i kada sam počeo da obavljam ovu funkciju, da smo imali slučajeva da se, recimo, sudiji jednog suda produži rad na još godinu dana da bi završio jedan predmet koji je od velikog interesa za javnost, jer uznemirava javnost, a posle godinu dana vidimo da taj sudija uopšte nije završio taj predmet. Taj sudija i kada je otišao u penziju nije ga završio. Tek je sudija kojem je predmet dodeljen završio predmet u jednom razumnom roku.
Tako da, apsolutno smatram da ovde nema mesta priči o bilo kakvom leks specijalisu. Lek specijalis definiše, odnosno reguliše jedan poseban slučaj. Ovo je dopuna Zakona o sudijama. Moje mišljenje je da je dobra. Mislim da u ovom trenutku nismo još uvek spremi da idemo na ono što je prisutno u drugim zakonodavstvima.
Rekao sam vam malo pre, zamislite, kod nas sudija po sili zakona ide u penziju sa 65 navršenih godina života. Malo pre sam pomenuo Italiju, do pre godinu do dve dana sa 75 godina života sudija ide u penziju. Sada su smanjili to na 70. Imate pravnih sistema u kojima je funkcija sudije doživotna funkcija. Ima i toga. Možda ćemo mi naš pravni sistem i pravosudni sistem izgraditi da jednog dana mogu neki naši naslednici da razmišljaju o takvom jednom koraku. Mislim da je postupno uvođenje toga na ovakav način kad imamo…
Samo ću vam skrenuti pažnju na jednu činjenicu. Republika Srbija je jedna od dve evropske zemlje koja ima Vrhovni kasacioni sud. Od 47 zemalja članica Saveta Evrope samo dve imaju Vrhovni kasacioni sud. Druga je Bugarska. Postoji jedna verzija priče zašto mi imamo Vrhovni kasacioni, a ne samo vrhovni ili ne samo kasacioni sud. To je tema za neku drugu sednicu, ali zaista mislim da ovde, uz uvažavanje onoga što ste govorili o Predlogu zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, nema mesta tezi da je ovo leks specijalis. Naravno, funkcija je razlog. Postojanje opozicije jeste da oponira vlasti i da upozorava na neke eventualne probleme, manjkavosti i greške. Ja to uvažavam i poštujem različitost mišljenja, ali mislim da ovde nema mesta tome. Zahvaljujem.

Hvala lepo, uvaženi predsedavajući.
Ja zaista moram da reagujem prvo na neke stvari koje verujem da su pre produkt omaške nego neznanja. Ustavni sud nije sud, on se zove sudom. Ali, hajde da ne zadiremo u to. Ustavnom sudu možete izabrati sudiju koji nema ni godinu dana sudijskog radnog staža, koji nikad nije bio sudija. Neko bi rekao na sreću, neko na nesreću, više nemamo taj propis da to ne mora da bude pravnik. Mada, nekada gledajući neke stvari, verujte mi, ja mislim da bi bilo dobro da imamo jednog vrsnog ekonomistu u Ustavnom sudu. Dakle, Ustavni sud nije redovan sud, ne spada u nešto što je sudska vlast. To je kontrolor ustavnosti i ne možemo da ga poredimo sa ovim.
Sa druge strane, ja nisam ovde govorio da sam bio protiv zakon koji sam ja predložio. Ne, ja sam samo rekao da bi se taj zakon mnogo više mogao nazvati leks specijalisom.
(Zoran Živković, s mesta: Što ste ga predložili?)
Iz objektivnih razloga. Što sam ga predložio? Setite se te sednice, što ste i vi glasali za njega? Očigledno da ako imate specijalan organ vlasti, onda se zahtevaju neka specijalna ovlašćenja. Ovde mi ne pričamo o specijalnom organu. Mi ovde pričamo o najvišem sudu u Republici Srbiji. Taj najviši sud je ustavna kategorija. Taj najviši sud se bavi poslom kojim se ne bavi nijedan drugi sud i na način na koji se ne bavi nijedan drugi sud.
Prema tome, moje lično mišljenje je da je ovakvo rešenje u ovom trenutku dobro rešenje. Ne postoji idealno rešenje. Da li imamo veliki problem sa neujednačenošću sudske prakse? Reći ću vam, imamo i kao država ga izuzetno skupo plaćamo.
Evo vam jedan primer samo. Vojni penzioneri. Da nismo imali raštrkanu praksu svih redovnih sudova na jedan način vrlo nepredvidiv, vrlo neuobičajen, ne bismo danas imali toliko problema sa isplatom te razlike u vojnim penzijama. Zašto? Vrhovni kasacioni sud, je li reagovao? Jeste, ali izuzetno kasno. Morao je da reaguje odmah kada je video da u dva suda u Srbiji postoji različito postupanje u takvoj stvari.
Šta je radio tada Vrhovni kasacioni sud? Šta je radio tada Vrhovni kasacioni sud? To je veliko pitanje. To je onaj period 2010-2011. godine. Kao što sam vam rekao šta je radio Visoki savet sudstva u tom periodu, što se nije bavio disciplinskim postupcima? Sada građani Srbije iz budžeta Srbije treba da plaćaju nečiji nemar, nečiju neažurnost ili nečije neznanje.
Mi ovim rešenjem omogućavamo Vrhovnom kasacionom sudu, kao kapi sudstva, kao vrhu sudstva u Republici Srbiji, da se nekim pitanjima pozabavi mnogo više i mnogo bolje. Ja mislim da je to dobro. Znate, da ulazim u pojedinačne slučajeve 38 sudija Vrhovnog kasacionog suda, ja sam istakao jednog sudiju, jednu ženu o kojoj postoje nepodeljena mišljenja među sudijama u Srbiji da je izuzetno kvalitetan i dobar sudija i da je, za razliku i od mene i od vas, uz svo poštovanje, to jedna od žena, jedna od osoba za koju možete reći da je sui generis institucija. Ali, nije dobro kada imamo pojedince kada su institucije, a institucije na papiru koje nemaju taj epitet.
Ovim se omogućuje da Vrhovni kasacioni sud učvrsti tu svoju ulogu koja je propisana članom 31. Zakona o uređenju sudova. Možemo oko toga da se složimo ili ne, ja odgovorno tvrdim da je ovo razlog ovakvog predloga i ovakve dopune Zakona o sudijama. Zahvaljujem.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, ima ona jedna replika iz jedne crne komedije Duška Kovačevića kada kaže – Probajte vi to na nekom drugom da ja vidim kako će to da izgleda, pa kad vidimo onda ćemo da razmišljamo o tome.
Ja cenim entuzijazam i političku volju i spremnost da se i priznaju greške i da se nešto menja i uvaženog kolegu Stefanovića, a samo ne znam ni za jednu jedinu državu u kojoj predsednik suda nije sudija, a da govorimo o državama koje su na našem nivou civilizacijskog, uopšte kulturnog, pravnog napretka.
Svaka država u kojoj je donet poseban Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, ali svaka država, predviđa da osnovanosti toga, te pritužbe ili žalbe, odlučuje predsednik suda. Mogao bih da se složim sa uvaženim prethodnikom da negde postoji drugačije rešenje.
U izradi ovog Predloga zakona mi smo javnu raspravu vodili izuzetno dugo iz jednog razloga veoma važnog, a to je što smo imali najtešnju saradnju sa stručnim licima iz Saveta Evrope. Ni jednog jedinog trena opredeljenje da predsednik suda bude taj koji ima ova ovlašćenja nije bilo dovedeno u pitanje, dakle, ni jednog jedinog trena.
Sad, da bi se čisto znalo, dakle, kod nas Zakon o sudijama predviđa, odnosno korpus zakonskih odredbi koji se tiču sudstva, pravosuđa predviđaju da Visoki savet sudstva kada predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika suda, on je u obavezi da bi se izbegla arbitrarnost da predloži jednog kandidata. U Visokom savetu sudstva sedi natpolovična većina sudija. To je prva stvar.
Druga stvar, evo recimo, među zemljama koje imaju ovakva zakonska rešenja nalazi se jedna Nemačka, nalazi se jedna Italija, nalazi se jedna Češka, jedna Slovačka, Slovenija. Po izveštaju SEPEŽ-a, dakle, konsultativnog tela Saveta Evrope koje govori o efikasnosti sudstva, jedno od najkvalitetnijih i najefikasnijih pravosuđa u Evropi je Češko pravosuđe.
Uvaženi kolega Stefanoviću, da li znate ko u Češkoj bira sudije? U Češkoj sudije bira ministar pravde. Da je naš pravosudni sistem toliko stabilan kao što nije, naravno, ne bira ih po sopstvenom nahođenju. On dobija listu kandidata od stručnog tela koje vrši selekciju kandidata.
Odmah ću vam reći, pogledajte član 4. Ustava Republike Srbije, koji vrlo jasno kaže da su vlasti u Srbiji zakonodavna, izvršna i sudska i da se odnosi između grana vlasti zasnivaju na odnosu međusobne ravnoteže i kontrole. To je onaj američki „checks and balances“, ne valja da ne postoji. Jednostavno, ne valja da ne postoji takav odnos. To bi nas sutra dovelo u situaciju da Narodna skupština ne može da donese ni jedan zakon koji se odnosi na sudije ili koji treba da primenjuju sudije.
Ulazite u jednu kontradikciju. Čak i da prihvatimo ideju prvi i jedini u svetu da predsednik suda ne treba da bude sudija, čak i da je prihvatimo, kako onda da prihvatimo ideju da sudije treba da biraju sudije?
Pogledajte, recimo, državu u našem okruženju, do juče jedna država sa nama, Crna Gora. Oni su u izmenama Ustava, prilikom otvaranja poglavlja 23. u pristupnim pregovorima EU doveli do izmena koje u Visokom savetu sudstva formiraju većinu ljudi koje nisu sudije. Dakle, većina članova Visokog sudskog saveta u Crnoj Gori nisu sudije, a pazite, država koja je otvorila pregovore za ulazak u EU. Možete da proverite slobodno, evo, pogledajte u Ustavu Crne Gore. Hajde da se vratimo onome što lepo stoji i, naravno, poslednji stav onog člana 4. kaže – sudska vlast je nezavisna, ali kad uzmete i tumačite ceo član, onda vidite u čemu, kako i na koji način.
Mio moramo da nađemo neko srednje rešenje, izbalansirano, uravnoteženo rešenje. Šta je to uravnoteženo rešenje? Do pre 25, 30 godina mi smo bili država u kojoj je Ministarstvo pravde bilo centar pravosudne uprave. Dakle, upravo možemo reći da je Ministarstvo pravde, kada je sudstvo u pitanju, bilo jače u neku ruku i od Narodne skupštine. I to nije dobro rešenje i u tome ćemo se složiti apsolutno.
Sada klatno ide ka sasvim drugom kraju, a to je da ni izvršne, ni zakonodavne vlasti, kada je u pitanju sudska vlast, apsolutno nema ni u čemu. Ja mislim da je to ništa manje loše rešenje od onog malopre pomenutog.
Ako je kolevka savremene demokratije u SAD, a jeste, ako je podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku negde sprovedena, sprovedena je tamo, ali taj sistem opstaje na sistemu, odnosno na načelu međusobne kontrole i ravnoteže.
Ne bih rekao da u državama među kojima ima i članica bivše Jugoslavije, a i centralnoevropskih i zapadnoevropskih država, da je rešenje u kojem predsednik suda ima pravo, dakle, ima nadležnost postupanja u slučajevima sumnje da postoji povreda prava na suđenje u razumnom roku, da je to u tim državama nešto što je narušilo sudsku nezavisnost. Zakon vrlo jasno kaže u čemu to može da interveniše predsednik suda.
Mislim da je ovo za sudije dobro rešenje. Reći ću vam kako. Ako vidi predsednik suda po mesečnom izveštaju, a malopre sam pričao o tome i nadam se da, iako je to nadležnost ministra, s obzirom da je u pitanju podzakonski akt, sudski poslovnik, zaista ću predložiti izmenama sudskog poslovnika da uvedemo javno objavljivanje na vidnim mestima, na oglasnim tablama, ako hoćete na internet stranicama sudova mesečne rezultate rada svakog suda i da svaki građanin može da vidi kako rade sudije tog suda, zato što građani plaćaju te sudije, zato što se sudije razlikuju od svih drugih nosilaca javnih funkcija po tome što maltene imaju do odlaska u penziju stalno svoje funkcije, imaju nepomerljivost svoje funkcije. To je dobro. To su dostignuća savremenog demokratskog sveta. Kao što rekoh, funkcija ne daje samo privilegije. Ona nameće itekako odgovornost.
Mogu da se sa vama složim u jednoj stvari do kraja, da li način upravljanja, rukovođenja sudovima koji mi imamo de fakto, ne pričam o zakonu, da li je dobar? Nije dobar. Sve naše sudije su na prvom mestu školovane da sude, a ne da rukovode kolektivima koji imaju od pet, pa do recimo beogradskog Prvog osnovnog suda 145 sudija. Samo da znate svačije ime i prezime je problem, a kamoli da znate kako radi, koliko je stručan, koliko je sposoban da obavlja taj posao.
Rekoste – predsednik suda bolećiv je prema kolegama i zato on ne treba da bude neko ko će učestvovati u ovome. Pa, kako to da je predsednik suda bolećiv prema kolegama, a članovi Visokog saveta sudstva, koji su većinom iz reda sudija nisu bolećivi prema sudijama?
Setite se da rešenje po prethodnom i ustavnom i zakonskom sistemu, koji smo mi imali, a to je postojanje Velikog personalnog veća Vrhovnog suda Srbije, da je upravo pokazalo te manjkavosti, što bi narod rekao – vrana vrani oči ne vadi. To je dovelo do toga da u disciplinskim postupcima koji se vode protiv sudija ne odlučuju samo sudije. Imate jednog advokata, imate jednog profesora, imate predsednika skupštinskog Odbora za pravosuđe, imate ministra nadležnog za poslove pravosuđa kao članove Visokog saveta sudstva.
Odgovorno tvrdim – možemo da govorimo za naš Ustav da nema najbolja rešenja, da ima odlična rešenja, to su političke kvalifikacije – dajte da mi naš Ustav, ovakav kakav je, da ga primenjujemo u svoj njegovoj punoći. Dokazaćemo da svaki sistem, kada mu pružite dobru šansu, može da funkcioniše.
Da li ja mislim da su nam svi predsednici sudova izvanredni? Rekli ste jednu stvar i ja tu zaista moram da reagujem, da su to ljudi koji su apsolutno na liniji ove vlasti. Ja mogu da vam nabrojim veliki broj sudija koji su bili vršioci dužnosti predsednika suda u vreme kada je vaša stranka bila na vlasti i koji su kasnije ovde, u ovoj Skupštini, sa ovom poslaničkom većina, izabrani za predsednike sudova. Kakva je to linija sa ovom ili sa onom vlašću?
Žao mi je što niste malo pre bili u sali kada sam sa jednim drugim kolegom polemisao i kada sam mu rekao – Zakon o dopuni Zakona o sudijama odnosi se na sve sudije Vrhovnog kasacionog suda, a ubedljiva većina, dvotrećinska većina je izabrana u vreme kada niti je SNS bila na vlasti, niti sam ja bio ministar pravde. Jel to meni, vama ili bilo kome drugom daje za pravo da tim ljudima stavljamo bilo kakve političke etikete? Apsolutno ne.
Ja sam uveren da ubedljiva većina sudija u Srbiji svoj posao radi dobro i radi ga korektno. Postoje stvari koje dovode do ozbiljnih problema u radu pravosuđa, a za koje odgovornost delimo svi zajedno. Pričalo se o lošim procesnim zakonima. Nisu ih donosile sudije, donosila ih je ova ili ona poslanička većina u Narodnoj skupštini. Ali, to je taj element koji, nažalost, mi nikako da koristimo na valjan način. Narodnoj skupštini podnosi izveštaj predsednik Vrhovnog kasacionog suda. Narodni poslanik dobija mogućnost jednom u godini dana, toga predsednika suda da pita sve, i prijatna i neprijatna pitanja.
I nešto o čemu ne mogu da kažem ni da se slažem ni da se ne slažem. Moje mišljenje je da Narodna skupština, kao predstavnik nosilaca suverenosti, a to su građani Srbije, mora da ima dodira i sa sudskom i sa izvršnom vlašću. Sudija je nezavistan u svom slobodnom sudijskom uverenju kada donosi odluku u konkretnom predmetu. Ali, malo pre je neko lepo rekao – taj sudija je u Srbiji vlast. Vlast ne sme i ne može da bude odrođena od građana. Ako nema dodira između vlasti i građana, onda je to ili autokratija, onda je to oligarhija, onda je to nešto, što sam apsolutno mišljenja da ćemo se u tome složiti, što nije dobro.
Zamislite po odluci o broju sudija u sudovima u Srbiji koje je doneo Visoki savet sudstva, predviđeno je da bude 3.096 sudija. Nije to veliki broj. Ne kažem da bi trebalo da bude veći ili manji, to su druge stvari, ali hoću da vam kažem da ste do juče imali situaciju, što znači pre 10-ak godina, da je Narodna skupština birala sudije. Neki misle da je to bolje rešenje. Tada su se sudije birale javno, ovde, u Narodnoj skupštini i o tome se izjašnjavalo 250 narodnih poslanika.
Danas kada pričamo o izboru sudija na stalnu sudijsku funkciju, znači ne o prvom izboru koji ide kroz Narodnu skupštinu već o tome da li će, recimo, sudija nekog osnovnog suda biti izabran u viši sud, to se radi iza zatvorenih vrata pred 11 ljudi.
Moje mišljenje je da je mnogo važnije, kada pričamo o izboru sudija koji su kriterijumi za izbor nego ko ih bira. Ako vi imate jasno definisan zakonom kriterijum šta mora da ispunjava određeni kandidat da bi bio biran za sudiju, može kao u Finskoj, da ga bira predsednik Republike, što da ne, znate, mi smo dali sebi za pravo zbog toga što nismo verovatno mnogo godina ranije kada nije ni vaša stranka ni moja stranka bila u vlasti, ali, dali smo sebi za pravo da u nekim segmentima nad našim pravosuđem vršimo eksperimente i da primenjujemo rešenja koja nećete naći u nekoj dobro razvijenoj demokratskoj državi u kojoj postoji vladavina prava i pravna sigurnost.
U tim SAD koje sam malo pre pomenuo, imate države u kojima narod na izborima bira sudije. Dakle, građani izlaze i biraju sudije, jer je to vlast. Naravno, i vi i ja znamo da bi naše sudije podigle glas protiv toga i rekle da je to suprotno našoj pravnoj tradiciji i bile bi u pravu, uopšte ne sporim. Ali, moramo da uspostavimo sistem međusobne kontrole i ravnoteže. To je jedini način da se uspostavi neka funkcionalnost, dobra funkcionalnost države, koju građani neće osećati na svojoj koži.
Odmah da vam kažem – mislim da još mnogo treba da promenimo, dosta toga što su loše navike, u načinu rukovođenja sudom. Pomenuli ste menadžere ili upravitelje sudova. Ja nisam zadovoljan kako je uopšte ta institucija kod nas zaživela. Malobrojni su sudovi u kojima to funkcioniše.
Niste bili malo pre ovde kada sam pričao o tome da ćemo ići na stvaranje u jednom gradu. Zašto, recimo, Čačak? Evo, Čačak mi pade na pamet zato što je dobar primer. Zašto Čačak, u kome imamo Prekršajni sud, Osnovni sud, Viši sud, Privredni sud, i Više i Osnovno javno tužilaštvo, to je šest pravosudnih organa.
Imamo šest posebnih službi, šest službi računovodstva, šest službi za održavanje informacione-komunikacione tehnike, šest službi za javne nabavke. Što ne bismo imali jednu koja bi nas manje koštala, koja bi efikasnije radila i kojom bi jedan upravitelj najvišeg suda u tom gradu mogao da rukovodi? Mislim da je to dobro rešenje.
Mislim da je Narodna skupština mesto u kome treba da se raspravlja o radu sudova, jer za razliku od narodnih poslanika, koje biraju građani na izborima, ta veza između sudija i građana, zbog kojih postoje i u čiju korist rade, se kod nas, nekoliko prethodnih decenija, sve više i više gubi.
Pogledajte ovo što sam rekao. Crna Gora je otvorila Poglavlje 23, započela je pregovore u tom poglavlju sa EU, promenili su Ustav. U tom Ustavu stoji ovo. Pogledajte, recimo, neke druge države našeg okruženja koje su duže članice EU. Oni se vraćaju na ova rešenja koja mi danas imamo u zakonu, a mi naša hoćemo da unazadimo zato što ih ne primenjujemo u njihovom punom obimu.
Izvinite, ako sam bio malo opširniji, ali mislim da ste pokrenuli niz pitanja gde, svaka čast na hrabrosti, na iznetim predlozima, niste pogodili u centar, ali niste omašili metu u nekim stvarima, i to je dobro. Drago mi je da u tim stvarima možemo da nađemo neko zajedničko mišljenje.
Poslednje na šta želim da se osvrnem, već sam pomenuo, pogledajte član 31. Zakona o uređenju sudova. Videćete šta je to što Vrhovni kasacioni sud izdvaja od drugih sudova u Srbiji.
Taj problem neujednačene sudske prakse je nešto što će nam se sve više i više obijati o glavu ne budemo li o tome vodili računa. Ako to ne budemo rešili mi sami, mnogo skuplje, mnogo bolnije i mnogo komplikovanije po nas, to će rešavati Evropski sud za ljudska prava u Strazburu, a pitanje je koliko će nas, ako hoćete budžet, moći tako nešto da izdrži. Mislim da neće.
Upravo veliki broj predstavki pred Evropskim sudom za ljudska prava koji je postojao, a vezan za Republiku Srbiju je bio prouzrokovan lošim funkcionisanjem naše države. U nekim situacijama mogu slobodno da kažem neozbiljnim funkcionisanjem naše države. Zamislite, neće sudski izvršitelj da izađe i da uradi svoj posao, pa za šta prima platu? Zbog čega je on tu, jel to posao koji mi volimo. Nije posao koji volimo, ali je to posao koji neko radi. Neko živi od toga. Ima mnogo tema, nadam se da ćete podržati ono što sam malo pre rekao u svakom sudu na oglasnoj tabli, na internet strani mesečni rezultati rada svakog sudije. To se lepo uzme u obzir kada VSS bira i kada izabere nekog sudiju, onda svako od vas narodnih poslanika može da pita i predsednika saveta i članove saveta koga ste to izabrali? Ako imate sudiju koji 12 ili 24 meseca unazad ima najlošije rezultate rada u sudu, što to ne bi mogao da pita narodni poslanik Visoki savet, a može da pita i treba da pita i ministra i Vladu i sve. Što ne može da pita Visoki savet? To što danas radi Visoki savet to je do juče bila nadležnost Narodne skupštine, tim pre je Narodna skupština zainteresovana da dobije odgovor na takva pitanja.
Slažem se sa vama da nam najčešće uspešnost predsednika suda zavisi od lične volje i kvalifikacija. Videćete jednu stvar, znate da je to razmatrano i u Nacionalnoj strategiji reforme pravosuđa, uveren sam da će Narodna skupština kada dođe za to vreme formirati komisiju koja će razmatrati eventualne ustavne promene. Predviđeno je naročito u poglavlju 23 i naša je obaveza da izvršimo izmene Ustava u skladu sa određenim stvarima koje ste vi govorili, mi to ne izbegavamo. Ono što je moje lično opredeljenje i time završavam, jeste hajde da uzmemo rešenje koje je dobro u uređenoj zemlji u kojoj vladaju red i zakon i daje dobre rezultate.
Samo nemojte molim vas da više posežemo za rešenjima koja su neproverena nemojte da naše sudije tretiramo kao delove nekog eksperimenta, a dajte da im obezbedimo svaki uslov da onog trenutka kada odlučuju o predmetu, odlučuju nepristrasno i nezavisno. To je nešto za šta ću se ne samo dok sam na ovoj funkciji, nego i kao pravnik, a i vi ste diplomirani pravnik i nadam se da se u tome slažemo, na čemu ćemo maksimalno insistirati. Samo da se odluči po zakonu i onome što sudija u tumačenju i primeni tog zakona sam misli da treba da odluči. Ako i pogreši postoji viša instanca, postoji vanredni pravni lek i tu treba reagovati. Hvala.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam pažljivo birao koji ću primer države da navedem. Mogao sam da navedem sa identičnim načinom izbora sudija recimo jednu Austriju. Malo pre smo pričali o sudijama Ustavnog suda, u Austriji koja je kolevka modernog ustavnog sudstva u Evropi sudije Ustavnog suda ne moraju da budu diplomirani pravnici.
Ovde moram zaista da reagujem, znate kako, niko ne može da mi kaže da je Srbija država koja nema pravnu i državotvornu tradiciju. Pomenuo sam Češku, ona je u Čehoslovačkoj zasnovala novovekovnu državnost skoro 100 godina posle Srbije. Hajde da vidimo koje je rešenje recimo u Sloveniji. Bili smo u istoj državi oko 80 godina, mi smo državu formirali pre toga blizu 100 godina, imali ustavnu i pravnu tradiciju mnogo čvršću i dužu, a u toj istoj Sloveniji mislim da parlament bira sudije. Proveriću, nemojte me držati za reč, ali i te kako bira.
Ono što sam rekao, insistiram, mnogo važnije je koji su kriterijumi za izbor sudija, neuporedivo. Neko ispunjava kriterijum, neko ne. Još nešto, reagujem na ono što ste rekli malo pre poredeći sudije i predsednike sudova sa licima iz sveta politike, apsolutno mislim da je neuputno. Apsolutno mislim da je neuputno i neumesno iz jednostavnog razloga zato što su to ljudi koji u granicama svojih mogućnosti, ali čestito i dobro obavljaju svoj posao. Hvala.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.
Vrlo kratko. Dobili smo naravno amandmane koji su podneti na ovaj predlog zakona. Pažljivo ćemo razmotriti svaki amandman. Takođe, o onome što je rekao predsednik Vlade, ja se pridružujem i nesporno je da je gospođa Vesna Rakić Vodinelić jedan od autoriteta pravne nauke u Srbiji i kao neko ko dolazi sa Pravnog fakulteta, gde je i ona radila jedno vreme, nisam imao tu sreću da mi ona predaje jer nije u to vreme više radila na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, ali mogu samo da kažem jednu stvar koju uvek treba imati u vidu. Prvo i prvo, što sam malo pre i pomenuo, a to je da smo ovaj predlog zakona izradili uz najtešniju saradnju sa ekspertima Saveta Evrope i svaka rečenica, svaka tačka, svaka zapeta koja u ovom konačnom obliku predloga koji je pred vama, pred vas izneta, je usaglašena sa njim.
Naravno, na izradi zakona sarađivalo se sa ljudima kako iz akademske, tako i iz sudske sfere, što je mnogo važno.
Nije dobro, iskustvo nam govori, poveriti izradu zakona samo teoretičarima, kao što nije dobro poveriti ga samo ni praktičarima. Ali, imajući ovu činjenicu u vidu koju ste vi izneli, mi ćemo naročito i sa naročitom pažnjom razmotriti vaše amandmane. Uveren sam da će među njima biti i nešto što će biti prihvaćeno. Samo vas molim sve zajedno, kao što sam malo pre rekao, da ne pravimo neproverena rešenja i da ih u našoj praksi po sistemu eksperimenta uživo proveravamo. Dajte nešto što u nekim pravnim sistemima koji su uporedivi sa našim, koji su sličnih pravnih tradicija, koji su sličnog društveno-političkog razvoja u prošlosti, da takva rešenja koja su proverena u praksi sličnih nam sistemima primenjujemo i kod nas. Zahvaljujem.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, zaista verujem da ima primera ali ne znam da se u Srbiji odavno dešavalo da je ministar sedeo i pisao zakon. Dobro je da se vidi da ja nisam pisao zakon. Prva stvar, zato što to nije moj posao. Nažalost Srbija od velikog Mihajla Konstantinovića ne pamti ministra pravde koji je lično radio na izradi velikog dela odredaba kao što je to bio njegov rad na nikada završenom građanskom zakoniku za Kraljevinu Jugoslaviju, ali potom završenom Zakonu o obligacionim odnosima koji je jedna od najvećih savremenih pravnih spomenika srpske i jugoslovenske pravne kulture.
Ako postoji formulacija u zakonu da je nešto očigledno neopravdano, ja ne znam šta u tome može da bude sporno. Ovo je terminologija koja se javlja u našim pravnim propisima. Možda postoje neki drugi izrazi koje ste pomenuli, koji nisu po vašem ili nečijem drugom sudu najprikladniji i o tome može da se vodi rasprava. Moram vam reći da smo i pri izradi ovoga teksta predloga zakona uveli jednu praksu koja je bila napuštena ranije u izradi zakonskih propisa. Da smo vrhunske lektore angažovali upravo na pregledanju ovoga teksta zakona iz jednog razloga što je reč o materiji koja na prvom mestu treba da bude, koliko god je to moguće razumna o bivšim građanima, građanima i koji nisu pravnici.
I moram vam reći da je to nešto u čemu će inače Evropska komisija kod svih država kandidata za ulazak u članstvo u Uniju insistirati na pojednostavljivanju zakonskih formulacija i zakonskih tekstova kako bi oni svim građanima mogli da budu koliko toliko, ali razumljiviji i pristupačniji.
Znam da smo kolege po vokaciji, moram vam reći nešto u čemu ja sa članovima svoje porodice, među kojima ima dosta ekonomista vodim večitu bitku, a to je što se rečnik običnog diplomiranog ekonomiste do te mere odrodio od rečnika običnog sveta i da najčešće ne možete da ih razumete. Pravnici se poznaju po jasnoći i po konciznosti svoga izlaganja iz svojih reči i rečnika koji upotrebljavaju.
Ne znam da smo za ove tri godine nebrojeno puta kršili Ustav, ali znam da je nebrojano puta u periodu do 2012. godine kršen Ustav i da to nije paušalna politička ocena, već da su to odluke Ustavnog suda.
Ustav je kršen kada su birane sudije i tužioci, Ustav je kršen kada je glasano o statutu AP Vojvodine, Ustav je kršen kada je donet Zakon o prenos nadležnosti AP Vojvodini. Nabrojao sam samo one koje su javnosti i te kako poznati i što je Ustavni sud odlučio. Odlučio je Ustavni sud i da su neki zakoni koji su donošeni u vreme obavljanje vlasti stranke kojoj vi pripadate neustavni, a možda će se jednog dana kada se bude izjašnjavao Ustavni sud o nečemu što je doneto u vreme ove poslaničke većine, opet oglasiti na sličan način i ja to ne sporim.
Ono što odgovorno tvrdim, ako stane iza vas Savet Evrope, kada je u pitanju ovakav jedan predlog zakona, a moram i još jednu stvar da kažem, zaista, to želim da istaknem, a propustio sam da kažem u uvodnom izlaganju, ja sam ponosan kako je radna grupa koja je radila ovaj tekst predloga zakona uradila svoj posao. To su ljudi koji zaslužuju svako priznanje, jer su radili na jedan način koji treba da bude primer prilikom izrade svih drugih propisa u ovom ministarstvu kojim trenutno rukovodim, ali može da posluži i drugima.
Ne slažem se sa onim što je rečeno da je izbor predsednika sudova politički. Možemo da imamo slične ili različite poglede na neke stvari. Ako imate VSS u kojem većinu čine ličnosti koje nisu političke, a to su sudije, ako u tom VSS, mora da se iznedri samo jedan predlog za jedno mesto predsednika suda, onda je to nešto što Narodnu skupštinu ograničava.
Meni, dame i gospodo narodni poslanici, nije poznato da je jedan jedini put u vreme ove Vlade i u vreme ove poslaničke većine, Narodna skupština odbila predlog VSS, zato što se sa tim politički ne slaže.
Mislim da su stara rešenja bila lošija, da VSS može Narodnoj skupštini da predloži pet kandidata, pa onda narodni poslanici u skladu sa tim, ko im je negde politički bliži arbitriraju i kažu za ovoga ili onoga, ne, ovde vas VSS stavlja, maltene pred svršen čin i traži od vas, ili da se saglasite sa tim predlogom ili ne.
Sećam se da je neka druga poslanička većina znala prilikom izbora članova VSS da ne odlučuje, pa jedan ovlašćeni predlagač predloži Narodnoj skupštini ko da se izabere za člana VSS, a narodni poslanici jednostavno neće da glasaju. To se dešavalo.
To je bilo čisto političko arbitriranje i to nije dobro. Zbog toga smo i menjali zakon u tom smeru da VSS i DVT mogu da daju jednog kandidata i kada se da taj jedan kandidat, da Narodna skupština ili ga izabere ili ga ne izabere. Do sada se nije ni jednom desilo da nije izabrala nekoga, a ja mislim da je takav način i takav mehanizam nešto što je dobro.
Da se razumemo, rekli ste da se narušava pravo na nepristrasno odlučivanje, zato što su navodno predsednici sudova političke ličnosti. To uopšte nije tačno i to dovodi do toga da predsednik suda dobije ovlašćenje, nadležnost da oduzme postupajućem sudiji predmet. To može da uradi već po važećim zakonima. To su odredbe Zakona o sudijama koji je donet u vreme stranke kojoj vi pripadate, baš to i tog istog Zakona o sudijama, u kojem je Narodna skupština u istom ovom članu kojim se reguliše uslov za odlazak u penziju, bila ostavila mogućnost da VSS može arbitrerno da donese odluku da jednom sudiji produži rad na još dve godine, posle 65 godina života, a drugom da ne donese tu odluku.
To je nešto što direktno narušava nezavisnost sudije. To je nešto što je izuzetno loše. Ta mogućnost više ne postoji. Ovde postoji jasna predvidivost na osnovu važećeg propisa i to je 65 godina života. Da vas podsetim, bila je ova mogućnost, 65 godina života ili 40 godina staža osiguranja.
Mi smo bili jedina država koja je to i dalje poznavala kao propis. Dakle, 65 godina života i to je jasno.
Ovde se za sud koji je apsolutno specifičan po delokrugu svojih nadležnosti, Vrhovni kasacioni sud, koji ima jedinu ulogu da ujednačava primenu prava u Republici Srbiji i tu se predviđa uslov od 67 godina života.
Mislim da je to dobro. Jedan od vaših predhodnika je govorio, da smo prvo imali, kada je u pitanju zaštita prava na suđenje u razumnom roku, da smo imali ustavnu žalbu, pa da smo imali ono rešenje Zakona o uređenju sudova, gde neposredno Viši sud odlučuje o povredi prava na suđenje u razumnom roku, a na kraju, imamo ovaj zakon.
Mislim da je to jedan od najboljih evolutivnih prikaza kako se uvodi jedno novo pravo u jedan pravni sistem, a to je pravo da zaštitite svoje građansko pravo da vam se sudi u jednom razumnom roku.
Pomenuću za kraj jedan primer, jedan drugi ugledni pravni teoretičar, profesor Zoran Stojanović, doajen naše krivično pravne nauke je nedavno ispričao jedan slučaj čoveka koji je vodio radni spor 40 godina u Srbiji, 40 godina. Kada je okončan radni spor i kada je utvrđeno da je on bio u pravu, postavilo se drugo pitanje koje je otvorilo drugi spor, a to je – kako mu odrediti koeficijent za obračun penzije? To su neke stvari za Riplija, to nije nešto što svedoči postojanje u nekim segmentima ozbiljne države. Radni spor koji se rešava hitno za šest meseci, vođen je 40 godina. Ovim zakonom pružićemo građanima Srbije mogućnost više, koju nisu do sada na ovakav način posedovali, a to je da zaštite svoje građansko pravo, da im se sudi u jednom razumnom roku. Zahvaljujem.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući,
Dame i gospodo narodni poslanici, hajde da razbijemo taj utisak da će se ovde u Srbiji uvesti nešto što će, ne znam sad, iznova da naruši nezavisno i nepristrasno postupanje suda. Pa, ko malo bolje poznaje rad suda zna da je i do sada predsednik suda mogao da odlučuje po pritužbama stranaka o dužini trajanja postupka. Apsolutno.
Dakle, i do sada je predsednik suda taj kome je stranka u postupku mogla da podnese pritužbu da njen postupak isuviše dugo traje. Kome da podnese nego predsedniku suda?
Sa druge strane, ako ste pažljivo pročitali obrazloženje zakona, postoje dve grupe država koje se razlikuju po tome na koji način su tretirali rešavanje ovog pitanja. Jedne su, kao što je to trenutno u Srbiji, posvećivale jedan deo odredaba nekog zakona ovom pitanju, kao što je kod nas trenutno Zakon o uređenju sudova u tri člana, a druge znatno brojnije države su donosile poseban zakon. U svakoj od tih država, a to su da pomenem, samo neke od njih, Nemačka, Italija, Češka, Slovačka, Slovenija, Crna Gora, to su posebni zakoni i u svakoj od tih država zakonom je predviđeno da predsednik suda bude taj kome podnosite prigovor ili žalbu i taj koji o tome odlučuje.
Kada je upitanju praksa, mogu vam odmah reći, dakle, mi određenu prasku već u dobroj meri imamo. Tu praksu je stvorio u svome radu Ustavni sud Srbije, imamo praksu Evropskog suda za ljudska prava koja je možda i najznačajnija u povredi prava na suđenja u razumnom roku i tu praksu su prethodnih godinu dana stvarali sudovi u Srbiji gde je neposredno viši sud odlučivao o povredi prava na suđenje u razumnom roku.
Prema tome, ako mislite da postoji mogućnost zloupotrebe, odmah da se razumemo, ne postoji zakon koji sto procentno otklanja svaku mogućnost zloupotrebe, bilo koji zakon. Postoje zakoni koji ostavljaju mnogo širu mogućnost za to i oni koji to ne ostavljaju.
Svaka eventualna zloupotreba od strane predsednika suda u ovom pogledu direktno vodi njegovoj odgovornosti. To je ono gde možete i vi kao narodni poslanik sutra da ustanete i da kažete ovde u Narodnoj skupštini nešto o tome zato što predsednika suda, kao što ga bira, tako ga Narodna skupština i razrešava i to je mnogo bitan kraj onoga štapa koji malo pre niste pomenuli.
Ne znam šta imamo od situacije, recimo sledeće, gde Narodna skupština sutradan ne bira predsednika suda, ne razrešava ga. Vi kao građanin u vašem mestu imate podatke o direktnoj umešanosti nekog predsednika suda ili sudije u korupciju ili neku zloupotrebu ovlašćenja. Podnosite prijave disciplinskim organima VSS u kome nema ni ministra ni predsednika Odbora za pravosuđe i šta možete da mu uradite? To je ona priča – Kadija te tuži, kadija ti sudi. To mi samo objasnite kako izaći iz te situacije, a tu situaciju, odmah ću vam reći , tu situaciju imaju pravosudni sistemi zemalja okruženja koje su to uradile do kraja i danas su prinuđeni da se vraćaju na staro rešenje jer su shvatili da tu ne postoji apsolutno nikakva mogućnost međusobne kontrole i ravnoteže, nikakva.
Da vas podsetim, to je vraćanje na onaj sistem koji smo možda imali po prethodnom Zakonu o sudijama, gde ste imali veliko personalno veće Vrhovnog suda Srbije i zato što to veće nije radilo svoj posao kako treba, vaša stranka je upala u stranku 2009. na 2010. godinu da izvrši opšti izbor sudija na način koji je Ustavni sud ocenio kao neustavan.
Dakle, tada ste imali da isključivo i samo sudije odlučuju o disciplinskoj odgovornosti sudija. Nije sporno da to u većini treba da budu sudije kao što je to danas, ali onda se građani sa pravom pitaju – a kako mi to uopšte možemo da utičemo da se naše pravo zaštiti? Dakle, da li sam ja za to da treba da postoji ubedljiv, apsolutni, natpolovičan uticaj sudija na izbor i razrešenje sudija? Da. Nikada niko od nas ovde koji nije sudija, niti je ikad bio sudija, neće moći da stane na sudijsko mesto i da zna kako je to postupati u određenom predmetu i da zna sa čime se susrećete kao dilemama u tom trenutku, jer mi to gledamo, dozvolićete, ali mnogo više kao političari.
Dakle, tu treba da bude presudan glas sudijske struke. Sme li da bude jedini? Po mom mišljenju ne, kao što ne smemo da zapadnemo mi u zamku da se kaže – e samo Narodna skupština bez ičije druge volje, konsultacije, mišljenja, bira sudije, recimo. To bi bilo izuzetno loše. Mislim da bi smo onda svi mogli sa pravom da kažemo – e to je građenje partijskog pravosuđa, što niko od nas ne želi.
Dakle, imate jednu direktivu Saveta Evrope koja kaže da između onoga ko u konačnoj instanci, na konačnom nivou donosi odluku o izboru sudija i same sudijske struke mora da postoji jedno konsultativno telo. Pazite, 90 godina pre mišljenja Saveta, pre direktive Saveta Evrope, to je predviđao naš Vidovdanski Ustav.
Imenuje kralj ukazom na predlog ministra, odnosno tako je, na predlog ministra, ali ministar je vezan predlogom koji dobija od jedne specijalne, da je tako nazovemo, od jednog specijalnog stručnog tela.
Dakle, ne može svog komšiju da uzme i da ga predloži za sudiju, nego predlaže onoga koga predlože druge sudije. To je onaj sistem ravnoteže i kontrole međusobne.
Hajde da ne zaboravimo to. To je ono što je uspostavilo modernu demokratiju od SAD, pa na ovamo. Hajde da vidimo. To je, dakle, primer koji negde funkcioniše. Dajte da pokušamo u skladu sa našom državno-pravnom tradicijom da ga primenimo i ovde, samo da ne ulazimo u rešenja koja su neproverena i ne postoje nigde.
Dosta smo toga isprobavali na nama, pa menjali kada to nije uspevalo. Idemo za rešenjem koje je provereno u praksi, koje funkcioniše dobro u nekom pravnom sistemu i samo tako mislim da možemo za velike probleme, a kao što sam rekao, ovo je zakon koji će pružiti više prava građanima. Još je mnogo, mnogo zakona koje mi treba, neke možda u dva člana, ali u dva suštinska člana, da izmenimo i dopunimo da bismo tretirali uzrok, a ne posledicu.
Da li će ovaj zakon rešiti pitanje malopre pomenutih preko 930.000 starih predmeta u kojima se u sudovima Srbije rešava od pet i više godina? Neće. A, da li će pomoći ovaj zakon da se ako ništa drugo, a ono u znatnoj meri redukuje starenje predmeta u Srbiji? Imamo šansu da to učinimo. Dajte da iskoristimo tu šansu i da napravimo naš sistem da može da funkcioniše na boljim osnovama. Hvala vam.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, dakle, rečeno je više stvari sa kojima mogu potpuno da se složim. Najbolji student svakako da zna da se jednim redovnim zakonom ne može derogirati Ustav i to ništa nije sporno, samo mi nikako da čujemo čime se to derogira Ustav?
Imate tezu o tome da se ovakvim usvajanjem ovog predloga zakona derogira Ustav. Iznesite je pred onoga ko je vlastan da ceni ustavnost opštih akata i nema nikakvih problema u tome, to neće sigurno biti ni prva ni poslednja inicijativa te vrste, ali bitno da se zna red i šta kojim redom može da ide.
Hajde recite šta je to u ovom zakonu sporno? Čuli smo za jedan drugi zakon koji privatnoj kompaniji, dakle direktno u korist privatne kompanije se vrši eksproprijacija. Na jednoj stranici A4 formata stao ceo zakon. Kada mu oduzmete tehničke članove on ima tri člana. Država nešto ekspropriše direktno u korist privatne kompanije, a ovde uzmete i pročitate predlog zakona u korist Republike Srbije.
Šta je tu suprotno javnom interesu? Šta je tu suprotno Ustavu? Zakon o eksproprijaciji kaže, koji razrađuje Ustav, jer Ustav ne možemo direktno da primenjujemo, eksproprijacija se vrši na osnovu zakona ili uredbi donetih na osnovu ovog zakona misleći na Zakon o eksproprijaciji.
Dakle, poznajemo i mogućnost donošenja posebnog zakona koji će predvideti postupak eksproprijacije. Evo ga takav predlog zakona. Imate priliku pred Ustavnim sudom da kažete da je to neustavno, iskoristite je, ali dopustite da idemo u razvoj i sa razvojnim projektima kao što je ovaj. Hvala vam.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici.
Dakle ja moram kratko da se osvrnem na nešto što je nekoliko poslanika, uvaženih narodnih poslanika do sada reklo, a jedan je čak izjavio da će zbog ovoga neko odgovarati pred pravosudnim organima i pozivao se na kršenje sistemskih odredbi Zakona o eksproprijaciji, tačnije člana 20.
Prvo, dame i gospodo narodni poslanici, član 20. Zakona o eksproprijaciji govori o slučajevima kada Vlada Republike Srbije utvrđuje javni interes. Kada Vlada Republike Srbije utvrđuje javni interes. Mi se nalazimo u Narodnoj skupštini i raspravljamo o Predlogu zakona kojim se utvrđuje javni interes.
Dakle, ako je Zakonom o eksproprijaciji propisano da Vlada, organ izvršne vlasti, podzakonskim aktima može utvrđivati javni interes u granicama Zakona o eksproprijaciji. Pa ko to može zabraniti Narodnoj skupštini da posebnim zakonom definiše javni interes, kada je očigledno da isti takav postoji?
Uzmite uvaženi kolega pa pročitajte dobro i Ustav i zakon na koji se pozivate. A, ako će neko da odgovara pred pravosudnim organima, ja ne znam kako nije odgovarao po toj vašoj logici, neko za zakon kojim se u korist privatne kompanije vrši eksproprijacija. Zato što je to zakon, a onaj ko radi po zakonu ne poziva se na odgovornost.
Ustav, uzmite pročitajte član 58. Ustava. Uzmite pročitajte član 58. Ustava, prvo pročitate, pa se onda javite za reč, pa kažete nešto ovde i zaista da držimo neki nivo ozbiljnosti, mi ga demonstriramo sa svoje strane, a nekome pretiti krivičnom odgovornošću zbog toga što se ponaša po zakonu, zaista nije u redu. Zahvaljujem.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, opet izvrtanje teza.
Istina je da Vlada Republike utvrđuje javni interes, ali ovo nije sednica Vlade, ovo je sednica Narodne skupštine.
(Janko Veselinović dobacuje sa mesta.)
Ne, vi ne potvrđujete. Vi imate pred sobom Predlog zakona kojim se definiše javni interes i predviđa postupak eksproprijacije zemljišta na određenom broju katastarskih parcela.
Kakve privatne kompanije? Kakvi privatni interesi? Pa, gde vi to vidite u ovom zakonu? Šta je predmet ovog zakona? Ko je korisnik ovde eksproprijacije? Hajde da vidimo. Ovo je rasprava u pojedinostima koliko sam ja shvatio. Ovde pričamo o vašem amandmanu, o jednom destruktivnom amandmanu, kaže – briše se.
Mi imamo konstruktivan Predlog zakona, vi imate destruktivan amandman i sve vreme mešate osnovne stvari. Ja vas dosta uvažavam, poštujem, doktore Veselinoviću. Vi ste doktor nauka, doktor pravnih nauka. U Zakonu o eksproprijaciji se kaže – da Vlada utvrđuje javni interes i čitav jedan član sa, mislim, sedam, osam stavova je posvećen tome, i više verovatno od toga.
Mi ovde pričamo o tome da se ovim Predlogom zakona posebno utvrđuje javni interes. Pazite, Narodna skupština je jači organ vlasti od Vlade Republike Srbije. Ako može Vlada na osnovu Zakona o eksproprijaciji da utvrđuje javni interes, onda može i Narodna skupština zakonom da utvrdi javni interes u posebnoj situaciji kao što je i ova.
O kakvom privatnom interesu pričate? Ovde se kaže da se to vrši u korist Republike Srbije koju zastupa državno pravobranilaštvo. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da se nazire suština problema. Nekome smeta što je Zavod za urbanizam grada Beograda izradio maketu kao idejno rešenje područja savski amfiteatar - „Beograd na vodi“, jer taj neko kome to smeta je navikao da nam pravi makete u realnoj veličini, da nam napravi maketu od 70 miliona dinara na Novom Beogradu, da na, napravi Potemkinovo selo zvano „Nove Terazije na Novom Beogradu“, 70 miliona dinara. I nikome ništa. I niko ne odgovara za to.
Kaže – nemamo ugovora. Pa, da imamo ugovor, ne bismo donosili zakon. Da imamo ugovor na osnovu Zakona o eksproprijaciji, podnesete ugovor, izvršite utvrđivanje javnog interesa, čak i mimo stava 1. gde se nabrajaju slučajevi u kojima može da se utvrdi javni interes.
Kaže se – poklanja se zemljište koje vredi 500 miliona evra. Hajde da vidimo da li ono vredi 500 miliona evra pre šest, pre 10 meseci, u onom stanju u kojem ste ga ostavili, u onom stanju gde niste, kao što reče predsednik pre neki dan, niste mogli kosu da uzmete da ga pokosite, đubre da pokupite, da ljudima koji su tu živeli učinite taj život iole dostojnim životu čoveka u 21. veku. U priobalju gde ništa živo niste od smeća i od groblja brodova imali da vidite, da li o tome pričate?
Što se tiče odgovornosti pred pravosudnim organima, slobodno. Svako ko ne radi po zakonu, a zakone donosi Narodna skupština, treba i da odgovara. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Prihvata se amandman Odbora.