Zahvaljujem, uvaženi gospodine potpredsedniče i zahvaljujem svim dosadašnjim diskutantima, posebno uvaženom gospodinu ili drugu Komlenskom na veoma preciznom i konstruktivnom analiziranju samog teksta sporazuma, o njegovim pravnim aspektima i o vođenju računa o osetljivosti same materije na jedan, uveren sam, veoma dobar način koji može da bude primer i za druge sporazume slične vrste u onim slučajevima gde nismo još uvek takve zaključili.
Želim da se osvrnem samo na četiri posebne tačke o kojima je kolega Komlenski govorio. Takođe, primetio sam i sam pripremajući se za današnju sednicu da od ukupno 45, a mojom greškom rečeno je 41, dakle 45 ratnih memorijala na teritoriji Savezne Republike Nemačke postoje koji su posvećeni srpskim vojnicima kako iz Prvog, tako i iz Drugog svetskog rata. Za njih osam stoji da nije poznato u kakvom se stanju nalaze.
Ono što želim ovde da kažem jeste da ćemo u rekordno brzom roku saznati u kakvom se stanju nalaze, da ćemo to foto dokumentovati, identifikovati šta je to što treba da se učini, jer ako se ne varam 40 dana nakon ratifikacije sporazuma u Skupštini i obaveštavanja druge strane o tome počinje i sama primena ovog sporazuma.
Nedopustivo je da imamo, ne osam, nego jedan jedini za koji ne znamo u kakvom se stanju nalazi, ali negde sam uveren da je to posledica nečega što je večiti problem naše države i naših državnih organa i jedan od glavnih uzroka, ali i izgovora za to, a to je potpuno odsustvo usaglašenosti koordinacije rada različitih državnih organa.
Dakle, kod nas se, prema važećem Zakonu o ministarstvima, ova materija nalazi, kao što vam je dobro poznato, u nadležnosti Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Kada to objašnjavate nekome ko je došao sa strane ili nekome ko je mlađi, zvuči mu potpuno čudno, otkud to u nadležnosti Ministarstva za rad. U stvari, ova oblast je ušla u delokrug nadležnosti Ministarstva za rad onog trenutka kada je svojevremeno naša država ukinula ministarstvo koje se bavilo isključivo boračkim pitanjima, pa je taj deo nadležnosti priključila Ministarstvu rada.
Ono što je zanimljivo, jeste da je pre Drugog svetskog rata naša država ovu materiju rešavala, odnosno ovim delatnostima se bavila na jedan način kada su u pitanju ratni memorijali na teritoriji naše države, a na drugi način kada su oni koji se nalaze van njenih granica. Ovde je u suštini potrebno uraditi nešto od sledećeg: ili mnogo bolje koordinisati rad Ministarstva spoljnih poslova i nadležnog ministarstva, ili razmisliti o redefinisanju nadležnosti kada su u pitanju oni memorijali koji se nalaze na teritoriji drugih država.
U potpunosti ste u pravu kada ste rekli da je neredak slučaj, ja bih čak rekao da je to pretežan slučaj, da su srpske ratne memorijale podizali pojedinci, a ne država, da je manji broj onih koje je podizala država. Dakle, bio sam u prilici da posetim neke od tih ratnih memorijala gde postoje, naših ratnih memorijala, gde jedina obeležja do pre nekoliko godina su ona koja su neprijatelji podigli našim stradalim precima, a mi ni jedan, gde su drugi stranci naši saborci iz toga vremena podigli spomen obeležje našim stradalim, a mi ni jedan, što samo upućuje da moramo kao država mnogo više da posvetimo pažnje tome.
Veoma sam pažljivo slušao ovo što ste govorili o slučaju „Šumarica“ i upravo zato sam sporazum sadrži odredbe koje zahtevaju saglasnost obe strane da bi se određene delatnosti sprovodile na terenu. Ne treba zaboraviti, u „Šumaricama“ se nalazi nemačko vojničko groblje iz Prvog svetskog rata.
Želim još nešto da iskoristim priliku da kažem. Rekli ste, neretko su bili zaslužni pojedinci što postoje neki ratni memorijali. Čak i danas postoje slučajevi u kojima se ratni memorijali održavaju zahvaljujući pojedincima. Vi ste pomenuli da su trojica narednika, jedan podnarednik i dvojica vojnika zaslužni za podizanje jednog prelepog spomenika u Ulmu, a to su bili narednici Milan Vidanović, Isailo Cvetković, Milan Trajković, podnarednik Živorad Spasojević i vojnici Miodrag Đorđević i Radivoje Cvetković. Zamislite tu šestoricu naših predaka koji su se sami organizovali, u stvari pokazali nam svima šta može da uradi dobro organizovana grupa ljudi, a na našu sramotu šta nije radila ili šta ne radi još uvek država.
Ono što ćemo raditi i ono što je uveren sam i opredeljenje koleginice Darije Kisić Tepavčević, koja je na čelu nadležnog resora, ali i moje malenkosti, na mestu ministra spoljnih poslova, jeste da ćemo u budućnosti kroz našu diplomatsku mrežu posebnu pažnju posvećivati i ovom našem aspektu. Nacija je zajednica umrlih, živećih i onih koji će tek da se rode i da vodimo računa i o onim mestima gde su naši preci ostavili svoje kosti od daleke severne hladne Norveške do Severne Afrike.
Kao što rekoh, kao potomak iz čije je porodice pod ovim prezimenom samo u Prvom svetskom ratu stradalo 72 muške glave, sa teritorije Zlatiborskog okruga, ali i iz same kuće dvojica koji su kosti ostavili u Austriji i u Tunisu, osećam jednu vrstu i lične odgovornosti da se ovim mnogo više bavimo.
Mogu da vam kažem još nešto, hvala vam naročito što ste to rekli, od Nemaca, od Austrijanaca, ne da možemo, nego i moramo da učimo kako se o ovome vodi računa, kako to izgleda kada odete na neki srpski ratni memorijal, da li danas na teritoriji Nemačke ili na teritoriji Austrije, gde vidite da njihove organizacije o tome vode računa i vode brigu, da to izgleda za primer.
Još jednom, hvala vam na konstruktivnom pristupu, na veoma dobrom govoru i ono što vam ostajem dužan jeste da u najbržem mogućem roku dobijete informaciju, kao i svi mi, u kakvom stanju se nalazi osam pobrojanih ratnih memorijala koje ste poimence naveli. Hvala vam.

Hvala najlepše, uvaženom kolegi Kosaniću, na vrlo konstruktivnoj diskusiji. Ja samo želim jednu stvar da vas obavestim, mi smo ako se ne varam, to je bilo pre dve godine, sa posebnom službom koja je u okviru Kiparske države zadužena za brigu o njihovoj dijaspori, potpisali jedan memorandum o razumevanju i saradnji.
Pandemija Kovida 19, je usporila realizaciju nekih naših dogovora, a glavni dogovor koji je postignut prilikom moje posete Kipru, u decembru prošle godine, da naša uprava za dijasporu Ministarstva za spoljne poslove, što pre opredeli jednog mlađeg diplomatu koji će otići na studijski boravak, na Kipar, koji će se tamo potruditi da sazna koje su to najbolja iskustva kiparskih kolega u radu sa njihovom dijasporom, da ta iskustva, pokušamo što je više moguće da prenesemo, u rad naše uprave za dijasporu i naša uprava za dijasporu i Srbe u regionu, se veoma ozbiljno bavi postavljenim ciljevima i zadacima i mi ćemo izaći već u oktobru mesecu sa rezultatima rada u prvih godinu dana mandata ovog Ministarstva i same uprave, gde direktor Gujon, ulaže velike napore da napravimo i dobre rezultate, a nastavak naše delatnosti svakako će biti prožet i ozbiljnom saradnjom sa bratskim Kiprom i na ovom planu.
Hvala vam što ste skrenuli pažnju i na taj važan aspekt naših odnosa i saradnje.

Zahvaljujem, uvaženi gospodine predsedniče Narodne skupštine.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena predsednice Vlade, kolege ministri, kada u skupštini privremenih institucija samouprave u Prištini reč dobije poslanik srpske nacionalnosti i govoreći o našoj južnoj pokrajini kaže Kosovo i Metohija, toga trenutka mu se oduzima reč, izriče kazna, a neretko i on udaljuje iz sale za sednice. Kada u Narodnoj skupštini Republike Srbije narodni poslanik albanske nacionalnosti nastupi govoreći suprotno Ustavu i zakletvi koju je položio stupajući na dužnost narodnog poslanika, dopusti mu se da kaže šta je mislio i šta je hteo do kraja, bez obzira na to da li je istinito ili ne ono što kaže. E vidite, to je razlog zašto je ovo ovde država, a zašto naša južna pokrajina to nije. Dakle, svako od nas ko stupa na javnu funkciju potpisao je zakletvu. Uveren sam da je to i uvaženi govornik na čije reči sam se javio da repliciram.
Proziva se predsednik Republike Aleksandar Vučić što je na svoj Instagram profil u danu kada smo obeležili 17 godina od 17. marta, u danu u kome je spaljeno 34 srpske crkve i manastira, u danu u kome je, ako se ne varam, 11 ljudi izgubilo svoj život, u danu u kojem su u divljačkim nasrtajima hordi spaljeno i uništeno preko 800 kuća, proterane hiljade Srba iz sela gde su živeli vekovima oni i njihovi preci i napada se predsednik naše države što je na kartu naše južne pokrajine postavio našu državnu zastavu. Ali toliko opet o tome koliko se u Srbiji osporava sloboda govora, koliko se u Srbiji ugnjetava drugačije mišljenje, koliko je Srbija neslobodna i nedemokratska. Toliko o tome koliko manjka i našim parlamentarcima neke etičnosti u obraćanju. Pa se onda još napadne i naš ambasador u Sjedinjenim Američkim Državama kako je on, navodno, bio protagonista priče protiv Albanaca. Ne, ne, nemojte da menjamo teze.
Malo pre je rečeno da je prikazana karta sa Kosovom bez Albanaca. To nije tačno. Državna zastava Republike Srbije je zastava svih naših građana, bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost. Ali je istina da u Bujanovcu Srbi nisu u vlasti, iako nisu zastupljeni sa 4%, 5% ili 10%, nego sa preko 40% u lokalnom stanovništvu. Tu vidite razliku između reči, sa jedne strane, i dela, sa druge strane.
Razumem ja uvaženog narodnog poslanika. Tu je reč o tekstu, verovatno, koji je napisan na jednoj drugoj adresi, tu je reč o tekstu za koji je dobijen zadatak da se pročita. U redu, neka svako od nas radi ono što je naš posao, što je njegov posao, što je njegov posao i što su naši zadaci. Naš zadatak je da branimo i čuvamo ustavni poredak Republike Srbije. Na to smo se zakleli građanima i stavili potpis na zakletvu na koju je to učinio i onoj ko je u današnjem govoru očigledno tu zakletvu prekršio i kome ona nije važna ali svakome na čast. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Dakle, ako mogu da nastavim ovde gde je predsednica Vlade stala, da je ambasador Marko Đurić, primer iznošenja jezika mržnje, ne bi mu bila otvorena nijedna jedina ni evropska ni svetska vrata, gde je pregovarao u ime Srba sa KiM, u ime države Srbije, o problemu KiM.
Naprotiv, kao i predsednik Vučić, svugde su mu vrata bila otvorena, svugde je bio kredibilan sagovornik i svugde mu je ukazivano ono poštovanje koje se pokazuje prema civilizovanom čoveku koji predstavlja svoju državu i svoj narod.
Sa druge strane, smatram za potrebno da se osvrnem na nešto što je rečeno, jer su moje reči izvrtane gde sam rekao, ako se dobro sećam, da otprilike nijednom Albancu ne može nešto da padne na pamet sam da napiše, pa, mu neko drugi u Beogradu to piše, otprilike, tako nešto rečeno. Potpuna neistina.
Dakle, prva stvar, to nisam govorio gospodinu Kamberiu kao Albancu, to sam govorio njemu kao političaru.
Šta ja mislim o Albanskom narodu dovoljno pokazuje to što kao Srbin pravoslavac, proslavljam Prepodobnu mati Angelinu Branković, koja je rođena kao Albanka, i Srbi je smatraju jednom od svoji najvećih svetiteljki.
Ali, to su znate, one dodirne tačke, koje nažalost, i sa strane Srba i sa strane Albanaca neko ne želi da vidi. Ja želim da ih vidim. Postoji mnogo toga što nas spaja. Kao što ima stvari koje nas razdvajaju, o kojima mi želimo da razgovaramo, a kao što je predsednica Vlade rekla, neko drugi neće da razgovara.
Znate, šta je država, a šta nije država, to je uređeno nečim što se mogu nazvati međunarodni pravni standardi, da je tzv. Kosovo država, njima razgovor sa nama ne bi ni bio potreban, a jedan od tih standarda jeste, da je država ona teritorija koja je punopravna članica Organizacije UN.
Vidite, Republika Srbija to jeste. Ako bi neko i hteo da bude država, onda treba da se drži onoga što potpiše i što obeća i za šta da reč, a ne da opovrgava. Ako bi neko i hteo da bude država, onda bi gledao kako da reši 14 nerešenih slučajeva ubistava novinara od 1998. do 2005. godine, bez obzira na to koje su nacionalnosti.
Ako neko tvrdi da je demokratija, valjda on brani slobodu medija, valjda brani slobodu mišljenja novinara, pravo na slobodnu reč.
Kosovo i Metohija je jedina teritorija u Evropi, gde nijedna jedina istražna radnja u slučajevi ubistva 14 novinara nije preduzeta.
Vidite, gospodine Kamberi, ja o tome govorim, uprkos činjenici što od tih 14 novinara 12 su Albanci koji su pisali nešto što nije bilo po volji određenih grupa, klanova ili političke mafije. I, na to svi ćute. Na to, čak ćuti i Evropa. O tome jedino govori ko? Zvanični Beograd.
Da, ubistvo naše dece na obali Drima i autobus Niš-ekspres i žeteoci u Starom Gracokom, nikad ništa. I to hoće da bude država.
Apsolutno sam uveren da ćemo mi istrajavajući u našem stavu, u našoj poziciji, ozbiljnoj, odgovornoj, gde se zalažemo za dogovor, gde se zalažemo za kompromis, gde pokazujemo u odnosu sa Republikom Albanijom, baš kroz inicijativu mini Šengen, kako možemo zajednički da nastupamo prema trećima, da možemo da postignemo i nešto dobro, dobro za sve, ne tako što ćemo Srbe u Bujanovcu da isključimo u potpunosti iz političkog života i rukovođenja opštinom, nego tako što ćemo pokazati mnogo više nego što je to ikada ranije bio slučaj, i jedni i drugi, poštovanje jedni prema drugima.
Ne krijem ja, i nama je u istoriji često nedostajalo da pokažemo poštovanje prema Albancima, kao narodu, ali smo ga pokazivali. Pokazivali smo ga kada smo kao država na Kosovu i Metohiji otvarali škole, kada smo kao država otvorili univerzitet, kada smo kao država gradili bolnice, kada je KiM bila teritorija na čitavom prostoru Evrope sa najvećim brojem studenata na hiljadu stanovnika.
Nije to radio Brionski plenum, to je radila tada država Srbija, odnosno srpska federalna jedinica u okviru Jugoslavije.
Kakve veze ima "Jovanjica" sa pravima nacionalnih manjina i sa govorom mržnje? Pa, ima. To je pisao neko drugi. Nešto ste sigurno pisali vi, ja vas ne potcenjujem, ja vas uvažavam, ali neko je rekao - dodaj ovo, dodaj ono, pa popularno je sad da se to nađe.
Koliko ja znam, po tom pitanju se vodi zvanični sudski proces i dok traje ne treba se mešati, treba pustiti da sud u okviru svojih nadležnosti donese i odluku. Mi ćemo i dalje biti spremni da pretrpimo i uvredu i provokaciju. Na neistinu ćemo uvek da odreagujemo, ali nećemo nijednog jedinog trena da odustanemo od traženja rešenja, mirnim sredstvima, dogovorom, ali štiteći državne i nacionalne interese srpske države, Republike Srbije i našeg naroda.
Hvala vam.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, vrlo kratko ću. Prvo zahvaljujem vam se na pitanju koje ste postavili ne samo u svojstvu čoveka koji vodi resor spoljnih poslova u Vladi Republike Srbije, već i kao ministar koji je kopredsedavajući Mešovitim vladinim komitetom za ekonomsku saradnju.
Očekujem da ćemo do kraja meseca ili početkom juna imati posle 11 godina i održavanje prve sednice našeg Mešovitog komiteta za ekonomsku saradnju, a ovo pitanje koje ste pokrenuli ćemo svakako posebno razmotriti.
Meni u ovom trenutku ono u detaljima nije poznato, ali već sam tražio da dobijem referisano koje je stanje stvari po pitanju viznog režima prema Egiptu. Dobićete odgovor i u pisanom obliku, a ako postoji prostora, u skladu sa našim već preuzetim međunarodnim obavezama, a naročito u obavezama u odnosima sa Briselom da nešto promenimo na tom planu, budite uvereni da ćemo na tome predano i vredno raditi. Hvala vam.

Zahvaljujem, uvaženi gospodine predsedniče.
Uvaženi potpredsednici, dame i gospodo narodni poslanici, sa punom pažnjom sam slušao izlaganje svog uvaženog prethodnika i čuo tu dosta stvari sa kojima ne mogu da se složim, čuo onih stvari oko kojih bih mogao i da razgovaram i da možda razvejem sumnju u to da li sam dobro razumeo, ali je vrlo indikativna jedna stvar.
Dakle, kada su se naši preci okupili u Marićevića jaruzi u tadašnjem Beogradskom pašaluku, a živelo ih je nešto manje od 400.000 na prostoru gde danas živi blizu tri miliona ljudi, za njih Srbija nije imala alternativu. I dan-danas za nas ovde ništa se po tom pitanju nije promenilo. Srbija nema alternativu.
Tako da se ne bih baš složio sa time da njima nije Otomanska imperija imala alternativu. Oni su pokazali da imaju hrabrosti, da imaju čvrstu volju, da znaju zašta se bore i kada smo uspeli u novom veku da obnovimo našu državu slali smo svoje najsposobnije, najtalentovanije mlade ljude da se školuju upravo na zapad. Slali smo ih u Beč, slali smo ih u Pariz, slali smo ih u Berlin, Minhen, tamo ih školovali i vraćali ih u Srbiju da u Srbiji postavljaju sistem i grade državu dobrim delom po zapadnom uzoru, ali jednim dobrim delom po onom srpskom uzoru, gradeći srpsku lokalnu samoupravu, jačajući opštine, jačajući tada selo i seljaka, jer smo bili država koja je bila i ruralna i agrarna zemlja sve do druge polovine 20 veka.
Takođe, kada su naši preci severno od Save i Dunava se pobunili protiv uskraćivanja autonomije koja im je bila garantovana, kada su došli u priliku nakon Prvog svetskog rata da se izjašnjavaju, organizovali su izbore za Veliku narodnu skupštinu i na tim izborima ti naši preci priznali su i aktivno i pasivno biračko pravo ženama, što se u nekim zemljama Zapadne Evrope dogodilo pola veka nakon toga.
Sve su to ljudi i sve su to dela kojima mi treba da se ponosimo, ali su ti naši preci bili u situacijama neretko da odluke moraju da donose ne samo srcem, već i glavom. Kada su ih donosili glavom, onda su znali i da dobro odmeravaju resurse kojima raspolažu i šta mogu da rade.
Naravno, bilo je situacija u kojima nije bilo govora o onome što je stajalo na raspolaganju zato što su podrazumevale apsolutno negiranje našeg dostojanstva, nacionalne časti postojanja.
Danas, gledajući sa ove distance, neko kaže da su možda negde grešili, neko da nisu, ali to su stvari na koje mi ne možemo da utičemo. Gledajući u ono što su oni činili, mi možemo da utičemo na ono što činimo danas i na ono što će se dešavati u nekoj bliskoj budućnosti.
Mi ne možemo da vratimo više vreme ni 20, ni 25, ni 30 godina unazad pa da sagledamo koliko su, koliko naši roditelji ili neki od naših starijih kolega bili u prilici da čine ozbiljne greške pre tridesetak godina i da dan-danas mi kao narod i kao država ozbiljno ispaštamo zbog toga, ali i to su opet primeri na koje treba da se ugledamo znajući kako ne treba da postupimo u određenim situacijama.
Pre 20 godina, Srbija se nije graničila ni sa jednom jedinom članicom EU. Pre 20 godina, tačnije pre 21 godinu, Srbija se nije graničila ni sa jednom jedinom državom, članicom NATO. Prošlo je vreme kada je trebalo iskoristiti tu priliku na drugačiji način. Mi smo danas država koja se graniči sa četiri države, članice EU. Mi smo danas država koja se graniči sa sedam država članica NATO, a ako u to uključimo i da se u BiH nalazi NATO vojska, iako ona nije opredeljena jednoglasno za atlantske integracije, onda shvatamo da smo i tu usamljeni.
Mi smo danas država koja 67% svoje industrijske proizvodnje izvozi u zemlje EU. Mi smo danas država koja ekonomski uzdižući Srbiju, jačajući našu državu, podižući životni standard naših građana, povećavajući prosečnu platu, penziju, dovodeći strane investitore se trudimo da zaustavimo odliv naših ljudi, gde, u zemlje EU najvećim delom.
Da se razumemo oko jedne stvari - tačno je da je naša državna politika politika pridruženja EU, tačno je da smo mi država koja je u procesu pridruženja, koja je otvorila pregovaračka poglavlja, njih 18, privremeno zatvorila dva, imamo pripremljenih pet, ali je tačno takođe da svako od nas pojedinačno ovde kada bi se pitao mogao bi da navodi koje su to mane i u samim državama članicama EU i u EU kao jednoj vrsti nad državnog saveza.
Da li se svi slažemo oko svega? Ne slažemo se. Ima mnogo toga što bismo zamerili, ali činjenica jeste da danas u modernom svetu, u onom delu sveta koji je dostupan Srbiji, ne postoji uređeniji i perspektivniji sistem od toga.
To je što se tiče EU i srpskog puta evropskih integracija. Na nama je da poboljšavamo svoj sistem, da ga jačamo, da ga gradimo, da ga osavremenjujemo, ne zbog EU, nego zbog naših građana, zbog naših građana i zbog naše privrede. To je nešto što ćemo, budite uvereni u to, mi kao država od šefa države, predsednika Republike, Vlade do svih institucija našeg sistema nastaviti da činimo.
Tu se sada postavlja jedno drugo pitanje, i vi ste govorili, između ostalog o tome, izvinite na direktnom obraćanju, nije ništa uvredljivo, o tome je moj uvaženi prethodnih govorio, postavlja se pitanje cene. Da li će nama da kroji Lajčak Ustav? Ustav Republike Srbije kroje građani Republike Srbije odlučujući i o njegovom donošenju i o njegovim izmenama i o njegovim dopunama. Nijedan pojedinac. Građanin Republike Srbije. Da li je to demokratski princip? Apsolutno. Mislim da tu vrstu demokratskog principa niko ni u EU neće uskratiti, niti napadati.
Izrečeno je - evo, sutra da nam kažu odrecite se Kosova i Metohije i bićete primljeni u EU. Prva stvar, to niko ozbiljan u Srbiji niti razmatra niti razmišlja o tome, niti na takav način postavlja stvari. To je prvo i osnovno. Druga stvar jeste što to nikome od njih ne pada na pamet da nam ponudi.
Podsetiću sve, pre osam godina za države članice EU, čiji je glas nešto glasniji i jači, tema KiM je bilo pitanje stavljeno ad akta. O tome nisu hteli da razgovaraju. To ih nije interesovalo. Ozbiljnom političkom veštinom državnog rukovodstva to pitanje je ponovo vraćeno za pregovarački sto. Došlo se do Briselskog sporazuma. Tada napadani svi koji su ga potpisali od današnjeg predsednika Narodne skupštine, tada predsednika Vlade, prvog potpredsednika Vlade, današnjeg predsednika Republike. Napadani svi što su ga potpisali. Tada je predsednik Vučić rekao u Leposaviću - jednog dana držaćemo se kao za slamku spasa za Briselski sporazum, kao što pre 25 godina su napadali Dejtonski sporazum, a danas je Dejtonski sporazum garant opstanka, mira i stabilnosti u BiH. Danas se mi pozivamo na to.
Uspeli smo da vratimo tu temu na sto, na dnevni red, da nakon Briselskog sporazuma krećemo u njegovo sprovođenje, da Srbija kao država povrati kredibilitet ozbiljnog i odgovornog partnera i na zapadu u zemljama EU, ali i šire od toga.
Danas kada vam kažu - znate, morate da pokažete veću posvećenost dijalogu, naravno da će da vam kažu takvo opšte mesto, jer ne mogu da vam kažu jednu jedinu tačku Briselskog sporazuma koju Beograd nije ispunio. Time smo pokazali koliko smo ozbiljni i odgovorni. Da li je taj Sporazum smanjio nivo prava Srba na KiM? Mislim na jednu stvar da treba da budemo ponosni, ne treba mnogo da slavimo, ali da budemo ponosni, taj Sporazum nam je sačuvao mir. Nismo imali ni egzoduse. Nismo imali ni organizovane masovne napade na Srbe i Srpkinje na KiM. Nismo imali izginule. Nismo imali paljenje naših svetinja opet. Sačuvao je mir. Vratio nas za pregovarački sto i počeli smo da razgovaramo o stvarima o kojima su naše pozicije toliko različite, ali pokazali da je dijalog ključ rešavanja problema i ništa drugo.
Dakle, tu vrstu dileme pred nas niko ne postavlja. Ima nekih drugih stvari o kojima mi moramo da razgovaramo. Znate, kada govorimo o Srbiji od pre više od dva veka govorimo o teritoriji gde živi u tom trenutku preko 90% naših sunarodnika Srba i oni se bore i za svoj opstanak i za svoju decu i za svoje ognjište i za svoju budućnost, a mi smo na našu veliku žalost na KiM u prethodnih pa skoro 80 godina narod čiji broj stalno iz godine u godinu opada.
Znate, to gospodin Glišić nije na takav način prikazao, jer ima ozbiljnosti u njegovim rečima i u njegovoj politici i o njegovoj zabrinutosti, ja to tako gledam, ali nema mesta zabrinutosti dokle ljudi poput predsednika Vučića i SNS ozbiljno i odgovorno odlučuju o Srbiji. Šta je važna stvar? Šta sam hteo da kažem? Neki drugi su govorili – znate, poredeći ovu situaciju sa 1389. godinom, sa Kosovskom bitkom itd. pa u to vreme kada su naši praoci branili državu na KiM, na samom KiM je živelo 98% Srba. Mi danas imamo, ako se ne varam, četiri opštine na KiM, jel tako, u kojima nemamo nijednu jedinu srpsku glavu, nikoga, i ne što nemamo nego što mnogi kojima je lako da govore o ovim stvarima iz Beograda nikada ne bi otišli da žive tamo, nikada. Nisu tamo otišli da žive ni dok smo imali aktivni suverenitet do 1999. godine. Lako je nama da o tome odavde govorimo, ali treba o jednoj stvari da razmislimo veoma dobro.
Recimo, u Pasjanu imate momka i devojku koji imaju 21 godinu, odrasli ljudi. Žive u tom većinski srpskom mestu, mestu gde smo uspeli da pre nekoliko godina podignemo bolnicu ni iz čega, na ledini, da napravimo bolnicu, da napravimo porodilište. Ljudi ranije nisu mogli da idu Gnjilane od 1999. godine, a trebalo im je da idu do Vranja, da prelaze administrativni prelaz, procedure i ostalo sve. Dakle, nijedna majka nije mogla da s porodi tu. Vučićeva vlada je tamo podigla porodilište, podigla je bolnicu, zaposlila ljude. Oni danas tamo imaju ozbiljnu negu.
Dakle, u tom Pasjanu imate momka i devojku koji imaju 21 godinu. Rođeni su 1999. godine posle odlaska naših snaga bezbednosti. Oni ne znaju šta znači živeti u selu gde imate srpskog policajca ili srpskog vojnika. Danas je kraj 2020. godine, dovedite ih ne u Beograd, u Novi Sad, u Vranje, u Niš, u Kragujevac, a da ne pričam o zemljama EU, da tamo vide kako žive njihovi vršnjaci, o čemu razmišljaju, kako planiraju vreme, gde se kreću. Oni i dalje od Budrige ne mogu da odu. Ne mogu ni u Budrigu da odu.
I onda se postavlja jedno pitanje svakome ko hoće ozbiljno i normalno da planira razvoj naše države – šta da ponudimo tim našim mladim ljudima? To više nisu deca, to su ljudi koji izlaze na izbore, koji glasaju. Koju to perspektivu da im ponudimo?
Država Srbija se do krajnjih napora trudi da pomogne našem narodu na KiM i da ih zadrži, jer mi osim naših ljudi i naših svetinja dole nemamo jači argument. Dokle god i jedan Srbin ili Srpkinja živi na Kosovu, dotle naša borba ima smisla.
Ali, postavlja se pitanje – šta da im ponudite? Kako ja da ubeđujem nekoga da ostane da živi tamo gde niko od nas nije spreman da ode da živi? Je li to u redu? Je li to normalno? Je li to fer? A da pri tom shvatimo da dole 92-93% stanovnika su ljudi koji imaju veoma neprijateljski stav prema našoj državi.
Prolazi vreme i neko nas ubeđuje – vreme radi za nas. Ne radi vreme za nas. Koliko god se menjali odnosi snaga među velikima, nama to vreme kruni naš glavni argument na terenu.
I onda mi dođemo u Narodnu skupštinu da raspravljamo o ovakvim stvarima, da shvatimo da nam je teško da zadržimo ljude ovde u centralnoj Srbiji, a kamoli ljude na KiM i da govorimo – neko će priznati, neko će menjati Ustav, neko ovo, neko ono. Znate šta, ljudi koji se ozbiljno bave politikom, o takvim stvarima ni ne govore javno.
Šta se meri? Meri se ono što se uradi. Meri se ono što jeste konkretan rezultat. A konkretan rezultat je da nas je u ovoj godini za taj 1,5% ali više rođeno dole. Konkretan rezultat je da nam se narod ne iseljava kao što se ranije iseljavao odozdo. Konkretan rezultat je da nemamo etničkih sukoba velikih razmera, da nema paljevina, da nema ubistava. Konkretan rezultat je da smo ove godine uspeli više od 60% stranih investicija na zapadnom Balkanu da dovedemo ovde kod nas, da ovde zaposlimo naše ljude, da ovde povećamo plate, da ovde povećamo penzije i da kažemo – i pored svega ovoga što nas je snašlo u pandemiji Kovida – 19, da će Srbija izaći kao prva po stopi rasta u Evropi. To su stvari koje su izgledale nezamislivo.
Mi ćemo sledeće godine, ako stvari nastave tako da se kreću, nadmašiti u BDP Hrvatsku. A podsetiću vas, pre sedam godina, kada smo mi krenuli u ozbiljne mere fiskalne konsolidacije, ta ista nama susedna Hrvatska je primljena u EU.
Naš je zadatak da vodimo zemlju put evropskih integracija, da se borimo da od Srbije pravimo uređenije, bolje i stabilnije društvo, da se borimo do kraja da Srbima na KiM osiguramo bezbednost i opstanak, da se borimo za svaku našu svetinju da ne bude ugrožena, da ne prosipamo velike i krupne reči, već da radimo na ostvarenju velikih dela. Ali, za to je potrebno veliko vreme.
Ono gde mi imamo problem još uvek, ne kao što je to bilo pre sedam, pre osam, da ne kažem pre 15 godina, jeste da pokušamo da uverimo naše prijatelje i naše partnere na zapadu da ovo više nije Srbija od pre 25 ili 30 godina koju mnogi od njih i dalje imaju u glavi u odnosu prema nama. Naučila je Srbija mnogo toga. Naučili smo mi koji se bavimo politikom mnogo toga.
A ako me pitate – šta nema alternativu, Srbija nema alternativu. Sve drugo su promenjive kategorije. Hvala vam.

Zahvaljujem, uvaženi gospodine predsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, trudiću se da budem što je moguće kraći. Uvažena narodna poslanica i potpredsednica, gospođa Kovač, je u prepodnevnom delu sednice čak i govorila o konkretnim stvarima, kada je u pitanju albanska nacionalna manjina, govoreći, šta više, o školskim programima, o registrovanim udžbenicima, o svemu onome što je urađeno, a ja sam morao da se javim i da reagujem na nekoliko rečenica koje su iznesene, a zaista, u najblažem obliku rečeno, ne odgovaraju istini.
Dakle, reći, doslovce, da se Aleksandar Vučić zalaže za Srbiju koja je manje demokratska, manje multietnička, manje multikulturalna, a više autoritarna, to je apsolutna neistina. Daću vam i konkretan primer.
Znate, kada je dat taj primer i ta rečenica na koju se stalno pozivaju, kaže – znate, kada posmatrate Srbiju značajno je bolji položaj i odnos prema nacionalnim manjinama na teritoriji AP Vojvodine nego u ostalom delu Srbije. To su procesi i to su odnosi koji zavise uvek najmanje od dve strane.
Gde ste vi to videli opštinu u našoj severnoj pokrajini gde žive pripadnici nacionalnih manjina čije političke stranke osvoje natpolovičnu većinu odbornika, a onda formiraju vlast i to na način da ni jedna jedina srpska stranka ne sme da uđe u većinu?
To niste nigde videli na teritoriji AP Vojvodine gde Srbi jesu većinski narod, kao što su i u centralnoj Srbiji, ali ste ovaj primer mogli da vidite u Bujanovcu.
U Bujanovcu je formirana lokalna vlast tako da dve srpske stranke koje jesu osvojile odbornička mesta, to su lista SNS, lista SPS, nisu ušle u vlast zato što je neko iz rukovodstva, političkog rukovodstva tih albanskih partija pokušavao da ucenjuje i predsednika u postupku formiranja nove Vlade.
Oprostite, na takav način se ne razgovara. Predsednik Vučić je već govorio o tome i govorio je, ja mislim, ovde pred vama o tome.
Ono što je uvažena koleginica gospođa Čomić govorila upravo o dijalogu, to znači da sednemo i da razgovaramo.
Malo pre kad sam pričao o porodilištu i bolnicu u Pasjanu, tako isto je otvoreno i porodilište u Preševu, i to kad? U vreme kada je Aleksandar Vučić bio predsednik Vlade. Onda, vi dođete i kažete ovde – znate, to je čovek koji se zalaže za Srbiju koja je manje demokratska. U čemu manje demokratska?
Jel možda on kao lider najveće političke stranke negde izbacivao predstavnike nacionalnih manjina iz formiranja vlasti? Ne, to su uradile ove stranke koje sam rekao i koje sam naveo u Bujanovcu.
Onda se postavi jedno pitanje – ko se ovde ponaša manje demokratski, manje multietnički, manje multikulturalno?
Mislim da treba zaista da razgovaramo o svemu, da treba svi svoju državu da poštujemo. To znači da poštujemo njene zakone, to znači da plaćamo porez, to znači da plaćamo struju, to znači da ona prava koja nam država omogućuje da ih i koristimo.
Znate, bacati otrovne strelice i prozivati one koji su uvek otvoreni za dijalog, ali nikako za ucene, koji su uvek otvoreni za jednu ozbiljnu partnersku saradnju, a ne za podmetanja, mislim da nije u redu. I, ono što je rekao uvaženi gospodin Martinović, apsolutno sam saglasan.
Dakle, činjenica da mogu da budu izabrani, da imaju i uživaju apsolutnu slobodu govora, demokratskog političkog delovanja i ovde u najvišem predstavničkom domu Republike Srbije pripadnici nacionalnih manjina, pa i albanske nacionalne manjine, jeste nešto čime se mi ponosimo, jeste nešto što je u duhu najbolje zapadnoevropske političke prakse. Mi to sledimo, mi ćemo tako nastaviti da radimo, a sa naše strane kao države, Vlade, uvek je otvorena prilika da se razgovara, da se problemi rešavaju i to na zadovoljstvo ne samo nas koji se bavimo politikom, nego na prvom mestu građana koji ovde treba da žive. Hvala.

Zahvaljujem.
Uvaženi gospodine predsedniče, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, predsednice i uvažene kolege članovi Vlade, pitanje da li se prepliću interesi EU i nove američke administracije mislim da je sa jedne strane i suvišno.
Interesi EU i interesi stare i nove američke administracije su odavno isprepletani, kada je u pitanju područje zapadnog Balkana, Balkana uopšte, a naročito Republike Srbije. Razlikuju se viđenja, razlikuju se pristupi u rešavanju nekih problema, a da li će nova američka administracija promeniti svoj pristup u odnosu na prethodnu, to ćemo videti. Veliki brodovi teško menjaju svoj kurs, malo da, ali ono što je na ponos svih građana Srbije, svakog našeg čoveka jeste da smo jednom ozbiljnom, odgovornom, mudrom, državnom i spoljnom politikom u prethodnom periodu uspeli velikima u svetu, koji su kumovali nekim teškim događajima iz naše prošlosti od pre dve decenije, da otvorimo oči i pokušamo da njihovu pažnju skrenemo na nas i na naše probleme na neki malo drugačiji način.
Sada to već izgleda kao da je davno bilo, ali te 2013. godine, kada je postignut prvi Briselski sporazum o normalizaciji, kada su tadašnju Vladu, u kojoj sam bio, mnogi osuđivali i napadali, tadašnji njen prvi potpredsednik, a današnji predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić rekao je – doći će vreme kada ćemo se pozivati i mi držati tog dogovora i tog sporazuma, a oni za koje se u tom trenutku mislilo da slave zbog toga, bežati od njega i gledati kako da izbegnu njegovo ispunjenje.
Rekao bih da nije to samo spoljna politika. Sve što Republika Srbija čini i na spoljnom i na unutrašnjem političkom planu, ali apsolutno sve, svedoči ozbiljnost, odgovornost i posvećenost očuvanju mira i stabilnosti ne samo u Srbiji, u Srbiji na prvom mestu, ali i u čitavom regionu.
Nećete naići ni na jednu jedinu izjavu našeg državnog vrha, od predsednika Republike, predsednice Vlade, predsednika Narodne skupštine, ministara u Vladi, koja može da bude faktor nestabilnosti. Ono u šta sam siguran jeste da se takvo ponašanje, takva ozbiljnost, takva odgovornost, takva istinska posvećenost ovim vrednostima, koji su od značaja za čitav region, pažljivo i marljivo osluškuje u svakoj prestonici u kojoj se nekada sa nestrpljenjem čekalo na svaku našu oštru reč, nepromišljen potez ili grešku.
Danas, kada toga nema, Srbija je ocenjena kao ozbiljna i odgovorna država, kao država sa kojom kada se nešto dogovorite znate da će to biti ispunjeno. Dugi niz godina za nama Srbija je tom ozbiljnom i odgovornom politikom, na prvom mestu onom koju vodi predsednik Vučić, uspela da izgradi svoj novi ugled i svoj novi kredibilitet. Zato mi danas nismo tačka koja se zaobilazi u redovnim okolnostima, ne govorim o ovim teškim okolnostima pandemije, nego smo tačka koja se obavezno posećuje kada se ide kroz ovaj deo Evrope.
Zaštita naših nacionalnih interesa i rad, ozbiljan i posvećen rad na realizaciji naših nacionalnih ciljeva i ciljeva ove Vlade, jeste nešto što je apsolutni prioritet. Predsednica je već ukazala na to. Parafraziraću taj deo njenog ekspozea u kome ona kaže – evropski put Srbije, ali i očuvanje tradicionalnih prijateljstava sa Ruskom Federacijom i Narodnom Republikom Kinom, svim drugim prijateljima i izgradnja i uzdizanje na neki novi, kvalitetniji nivo naših odnosa sa SAD.
Naročito želim da istaknem ono što je predsednica pomenula, a što smatram za jedan od važnih ciljeva naše spoljne politike, to jeste da posvetimo više pažnje i onim državama članicama EU koje su nas podržale u pitanju koje je za nas najvažnije i najbolnije. To su naši istinski, pravi prijatelji - i Kipar i Grčka i Rumunija i Slovačka i Španija. To nikad ne smemo da zaboravimo. Naravno da ćemo ekonomski da sarađujemo sa svima onima koji mogu da nam pomognu da uzdignemo našu ekonomiju.
Samo Srbija koja je ozbiljan faktor mira i stabilnosti u regionu, ne Srbija koja seje razdor i sukobe, već Srbija koja ozbiljno vodi računa o svakoj svojoj reči i svakom svom potezu, takva Srbija je bolja kuća za svakog svog građanina, ali takva jaka Srbija, koja se razvija, kao što rekoh, i ekonomski i tehnološki i naučno i kulturno, takva jaka Srbija znači i jakog Srbina, ma gde on živeo, od Kosova i Metohije do Crne Gore, Republike Srpske, Federacije BiH, Hrvatske, Severne Makedonije i bilo gde drugo u svetu. Mi baš zato što smo toliko razasuti po celom Balkanu, baš zato što smo prošli ono što smo prošli, naučili smo lekciju iz prošlosti, vodimo računa o svakoj svojoj reči, a prema velikima, kao što su SAD, kao što je EU, ali i kao što su naši veliki tradicionalni prijatelji, Ruska Federacija i Narodna Republika Kina, ozbiljno unapređeni odnosi sa jednom Indijom i više drugih regionalnih sila, da ne govorim posebno o zemljama Afrike i arapskog sveta, to su oni koji cene takvu odgovornost, cene takvu politiku, cene takav pristup.
Činjenica da je predsednik Vučić došao u priliku da u Beloj kući razgovara sa predsednikom SAD, da se naš glas kao države čuje, je ništa drugo nego potvrda takvoj odgovornoj i dobroj politici. Takvi faktori, to sam apsolutno uveren, na duge staze utiču i na velike. Da li oni utiču presudno, da li oni utiču na promenu politike za 180 stepeni, sumnjam, to je nemoguće. Nekada nisu hteli ni da nas saslušaju, nekada nisu hteli ni da obraćaju pažnju na nas, nekada nisu hteli da dolaze u Srbiju, u Beograd, a već danas vidimo da je to drugačije. Ako nastavimo tako ozbiljno da radimo, ja sam uveren da ćemo doći u priliku da postignemo mnogo više.
Da li je lako? Daleko je od lakog. Apsolutno sam uveren da nas čekaju teški trenuci, teška vremena. Zato je važno da budemo jedinstveni, kao što jesmo ovde. Zato je važno da budemo jedan glas po onim stvarima i po onim pitanjima po kojima ne smemo nikako da se razlikujemo, da kažemo popu pop, a bobu bob, da iznad očuvanja naše otadžbine, našeg naroda, prava i interesa svih građana Republike Srbije nema i ne sme da bude veće i važnije svetinje i dužnosti.
Hvala puno.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, kada je reč eksplicitno o amandmanu, mislim da sam dao jedno obrazloženje i u raspravi u načelu i mislim da je ova formulacija po meni, koja postoji u Predlogu zakona prihvatljivija.
Želim još nešto da dodam, što mislim da je od važnosti za kvalitet ove rasprave koji je svakako bolji iz sednice u sednicu i uveren sam da će takav i nastaviti da bude.
Znate, nekoliko puta i tu sam kao resorni ministar smatrao potrebnim i da reagujem imajući u vidu da je i kolega Neđo Jovanović svojevremeno postavljao pitanje povodom Zakona o rehabilitaciji, čak dva puta, da je kolega Omerović to pomenuo, da je i kolega Martinović govorio na tu temu. Mi ovde imamo problem očigledno sa jednim zakonom o kome se nije dovoljno vodilo računa kada je donošen. Znate, kao neko ko je i pravni istoričar i lično me interesuju takve stvari, sada mi negde, neću da kažem, smeta, ali svi govore o postupku rehabilitacije đenerala Milana Nedića, a niko recimo ne govori o postupku rehabilitacije Ferhadž bega Drage koji je bio osvedočeni saradnik okupatora, ali za koga takođe ne postoji sudska presuda. Postoji rešenje neke komisije gde je on svrstan u međunarodne neprijatelje i tom konkretnom slučaju pretpostavljam da je glavni razlog za podnošenje predloga za rehabilitaciju bio imovinski interes, jer je on bio izdanak jedne begovske familije koja je raspolagala nesagledivo velikom imovinom poljoprivrednog zemljišta, šumskog zemljišta, naročito na teritoriji opštine Tutin. Nešto ne teritorija opštine Zubin potok.
O tome se ne priča toliko. Dakle, imamo problem sa Zakonom o rehabilitaciji koji nije savršen, to je jedna stvar. Druga stvar, zakon sa kojim smo ovde izašli pred vas, nisam to rekao u raspravi u načelu, nećete mi uzeti za zlo ako sada pomenem, ali mislim da je važno. Pogledajte kakav apsurd.
Jedan čovek doktor Josif Anaf izdanak jedne beogradske jevrejske porodice predratne, inžinjer po struci je čovek kome je okupator 1941. godine bukvalno satro celu porodicu. On je preživeo. Uspeo je da se sakrije u jednom selu između Požege i Arilja i prve prilike pridružio se Požeškom četničkom odredu. Učestvovao je u borbama sa partizanima iz Užičke republike u nesrećnim sukobima, zaista nesrećnim, bratoubilačkim sukobima 1941. godine. Kasnije zarobljen od okupatora i 1944. godine je streljan na Banjici.
Takav čovek je svrstan u spisak narodnih neprijatelja, a po odluci jednog odbora u mom rodnom gradu i mestu življenja gospodina Jovanovića, koga sam malopre pomenuo, u Užicu, kao narodni neprijatelj zato što je bio bukvalno učesnik sukoba sa drugim antifašističkim pokretom.
Ta porodica je ostala bez naslednika. Ja sam, pripremajući se za sednicu i čitajući dosta o ovome, došao u jednu ličnu dilemu - kako će sutra Savez jevrejskih opština da podnese zahtev za obeštećenje između ostalog i za porodicu Anaf, čiji je potomak, koji je najduže živeo, ubijen od fašista, borio se protiv njih, proglašen za narodnog neprijatelja?
Dozvolite mi samo da zaključim rečenicom - ovo je takav galimatijas moderne srpske istorije, koju nijedan zakon, nijedan sud, niti pojedinac može da razmrsi. Pred nama je jedan, po meni, dobar predlog zakona. Drago mi je što imamo raspravu i o ovakvom amandmanu, jer drugačije malo gledamo na jednu nijansu, ali suština je ista i oko te suštine imam osećaj da ćemo postići konsenzus. To je nešto što je dobro, jer ćemo biti prva država koja se nije sistematski bavila progonom Jevreja, koja donosi ovakav zakon, koja ga ne donosi zato što je ona kao država u Drugom svetskom ratu sprovodila genocid i Holokaust nad Jevrejima, već iz jedne empatije, jednog saosećanja i jednog zajedništva koje je osvedočeno upravo i u toj činjenici da su naši zemljaci Jevreji bili učesnici i različitih pokreta otpora na teritoriji današnje Srbije, što je, priznaćete, prava retkost. Na neki način su se i Komunistička partija Jugoslavije i Ravnogorski pokret utrkivali ko će ih imati više u svojim redovima, jer je to bila diferencija specifika. To je bila ona vododelnica između nekih drugih pokreta koji su se bavili upravo istrebljivanjem naših zemljaka jevrejske nacionalnosti i veroispovesti.
Izvinite na dužem obraćanju, ali smatrao sam ovo za potrebno. Hvala vam.

Vrlo ću kratko. Upravo ovo što je uvaženi prethodnik i rekao. Ovim amandmanom se na određeni način proširuje krug lica koja mogu preuzeti na sebe teret dokazivanja i u njih se uvrstava i agencija, a to je onda suprotno uopšte i svrsi postojanja i nadležnosti same agencije jer ne možete onome ko u ovoj situaciji odlučuje preneti nadležnost, odnosno teret dokazivanja. Koncepcijski se jednostavno razlikuje i ako bismo čak i prihvatili amandman, ne bi bilo usklađeno sa ostatkom teksta Predloga zakona.
Sa druge strane, ipak držim do toga da je jedna široka javna rasprava i postupak izrade Nacrta zakona koji je sada kao utvrđeni predlog prema vama i naročito učešće zainteresovanih strana u izradi ovoga teksta zakona - nešto što nam garantuje da je ovo najkvalitetniji i prihvatljiv tekst Predloga zakona za njih.
Da li je pravno koncepcijski moguće razmatrati i ovo? Da, ali onda to menja koncepciju čitavog zakona, te je to jedan od razloga bio za neprihvatanje amandmana, ali ja ovo shvatam kao i vaš doprinos što boljem kvalitetu teksta zakona i u tom smislu pozdravljam spremnost da se on poboljša, ali mislim da je ovako najbolje. Zahvaljujem.

Prihvata se amandman Odbora.

Prihvata se amandman Odbora.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, mislio sam i da se ne javim s obzirom da smo u raspravi u načelu prilično pretresli pitanje koje je predmet ovog amandmana. Samo želim da napomenem da su u radnoj grupi koja je pripremala nacrt koji je sada pred vama kao predlog, članovi bili i predsednik Prekršajnog apelacionog suda u Beogradu, gospodin Zoran Pašalić i predsednik Prekršajnog suda u Beogradu, gospodin Marinović i predsednik Prekršajnog suda u Novom Sadu, gospodin Kozarski. I da su upravo ova rešenja, koja se nalaze pred vama, rešenja koja su predlagali, a koja su pravno tehnički uobličena naknadno i opet dobila njihovu podršku, dakle predsednika najvećih prekršajnih sudova u Srbiji. Te s toga, ne stoji nikakav razlog da su sudije te koje sada tvrde da ovo rešenje nije dobro, a da je Vlada to nametnula.
Ne, mi smo uspostavili princip, zaista, što se to moderno kaže, i u inkluzivnosti, odnosno uključenosti svih relevantnih subjekata prilikom izrade ovog nacrta zakona i slušali na prvom mestu reč struke.
Priznaćete da dve godine prakse u primeni ovog zakona je bilo sasvim dovoljno da se vidi koji su to kameni spoticanja da bi ovom prilikom bili korigovani. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se.
Ceneći svakoga i, naravno, spremnost uvažene prethodnice da učestvuje u raspravama i predlaže neka dobra rešenja, ja ipak kao resorni ministar više imam poverenja u glas sudija koji mi prenose predsednici sudova, nego, uz puno poštovanje, koleginice i kolege narodni poslanici, zato što su upravo predsednici sudova oni koji odgovaraju za blagovremeni zakonit rad suda na čije čelo su izabrani, a uostalom, izabrani su upravo od strane ovog uzvišenog doma, odnosno glasovima narodnih poslanika.
Mislim da sam ostatak teme prilično apsolvirao u raspravi u načelu, kada sam i skrenuo pažnju da je reč o prekršajnom postupku. Ako je reč o oštećenom koji smatra da sporazum o priznanju prekršaja nije zaključen u njegovu korist ili da je on tu prilično oštećen, on ostvaruje pravo i na vanredni pravni lek i na parnicu. U toj parnici sporazum o priznanju prekršaja je neoboriva dokazna isprava. Prema tome, ne vidim šta bi tu bilo sporno.
Samo još jednom skrećem pažnju da nije reč o krivičnom postupku, da je reč o prekršajnom postupku, da se broj prekršajnih postupaka u Srbiji meri stotinama hiljada, nekada i milionima. U svakom slučaju, tvrdim da je rešenje koje su nam predložili predsednici i sudije prekršajnih sudova, koje se pred vama danas nalazi kao deo Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o prekršajima, adekvatnije.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, ako tvrdimo da je sudstvo nezavisno, a ja tvrdim da jeste i da treba tako da bude, onda bi i ono samo valjalo da da inicijativu za odlaganje početka primene ovog zakona.
Kao što je rečeno i u samom obrazloženju, a evo, i da vi možete da pogledate, pa koga interesuje može da uzme u ruke i pročita inicijativu koja je došla upravo od strane predsednika VSS i samog VSS, koji su, imajući u vidu činjenicu, citiram, da su sudovi od 1. januara 2016. godine uvedeni u sistem izvršenja budžeta Republike Srbije, te da su odobrene aproprijacije Zakonom o budžetu Republike Srbije sudovima dodeljene na godišnjem nivou, preuzimanje nadležnosti na pola godine uticalo bi na izvršenje budžeta i godišnje izveštavanje o izvršenju budžeta sudova.
To je jedan, samo jedan deo ovog pisma. Ja ga neću celog, odnosno ovu inicijativu neću celu citirati, tako da je to potpuno jasan i nedvosmislen razlog, a nikako nesposobnost, nemogućnost prenošenja određenih nadležnosti itd. Kao što znate i inicijator i predlagač izmena i dopuna Zakona o uređenju sudova sa kojima ste bili suočeni, o kojima ste odlučivali krajem prošle godine bili su predloženi od strane Ministarstva, na inicijativu Ministarstva pravde. Ovde je reč o inicijativi Visokog saveta sudstva kojom Ministarstvo pravde, kao nadležno da prati primenu propisa u oblasti svoje nadležnosti, formalno predložilo Vladi, a Vlada Narodnoj skupštini. U suštini ovo je i inicijativa i predlog Visokog saveta sudstva. Hvala vam.